Tri mlade devojke su završile svoju noćnu smenu kao čistačice poslovnih zgrada na Menhetnu. Zora se bliži, a one žele da se malo zabave. Odlučuju se za brzu vožnju, glasnu muziku i džoint na plaži. Ubrzo će dve od njih tri umreti jezivom smrću. Treća, njihova šefica Jin Li, jedva će izbeći istu sudbinu. Zašto je neko želi mrtvu? U kakav se mutan posao upetljao njen brat? Ona sada mora da nestane kako bi sačuvala živu glavu. Njen bivši dečko, vatrogasac Ray Grant, dobija zadatak da je pronađe. Međutim, on mora da bude brži od profesionalnih ubica...

Iz recenzije : Ovo je priča o jednom gradu, jednoj zemlji i jednom vremenu. Ispričana je iz perspektive vozača taksija kroz čije vozilo prolaze brojni ljudi različitih sudbina, preokupacija, svjetonazora, zanimanja, podrijetla… a svi oni upotpunjuju mozaik našega društva. Upoznat ćete tako narkomane, šminkere, kokete i njihovu egzaltiranu bahatost, pijane maloljetnike koje se pod rame mora odvoditi do kućnih vrata, stare kriminalce i “madamme”, dijalizirane pacijente koje je snašao “fantastičan” termin od dva do pet sati ujutro, radnike, turiste… odnosno stalne i slučajne klijente koji koriste taksi prijevoz. Paralelno s dnevnim i noćnim svijetom jednoga grada teče i priča o jednoj prosječnoj obitelji koja je s vremenom došla do svoga kraja, a koju je uzdrmala očeva transformacija u neobuzdanog rokera (što priliči slobodnom pedeset i nešto godišnjaku do motora i otvorene ceste?) i njegov odlazak od kuće. A “krivnju” za to snose odrasla neuspješna djeca i mlađi sin koji nikako da završi srednju školu te “glupa žena koja je vječno plaćala policijske kazne za krivo parkiranje i pokrivala tatu pred nezahvalnom djecom koja nisu znala da se tata trudi, ali, eto, baš mu i ne ide…” A uza sve to pratit ćete i tragičnu sudbinu hrvatskog književnika Janka Polića Kamova “koji je tako minuciozno, iskreno i duboko opisao duševna stanja, kako svoja, tako i svih njemu bliskih ljudi, svoju obitelj, svoje sestre, svoju braću, njihovu smrt, svoje gradove, svoju zemlju, Europu, svoju materijalnu bijedu, strahove, demone koji ga guše, koji je tako iskreno govorio da su drugi rekli da je – psovač…”

Otkrijte kako da sami izlečite: kratkovidost, dalekovidost, astigmatizam, tačke pred očima, noćno slepilo, razrokost, kompjuterski zamor očiju, kataraktu, glaukom, zapaljenske procese. Revolucionarne tehnike dr Merilin Rosens Beret, na prvom mestu kombinacija saznanja dr Viljema Bejtsa i metode geštalt psihoterapije, kako bi bio omogućen optimalan vid, zasnovane su na seriji lako izvodljivih vežbi osmišljenih da poboljšaju cirkulaciju, opuste očne mišiće, spreče naprezanje očiju i onemoguće dalje pogoršavanje vida. "Kao što vežbanje i razne vrste relaksacionih tehnika čine da ostanemo u dobroj fizičkoj kondiciji, tehnike opisane u ovoj knjizi će mnogim ljudima pomoći da poboljšaju vid." - dr Valentin Zeltin, medicinski direktor Geštalt centra za psihoterapiju i trening u Njujorku

Međunarodna građevinska kompanija šalje izvođače radova u zemlju koja je tek izašla iz građanskog rata – da izgrade put koji povezuje siromašan jug sa bogatim severom. Vojnom paradom na novoizgrađenom putu biće proslavljeno uspostavljeno primirje. Iz bezbednosnih razloga dvojici muškaraca angažovanih za ovaj posao dati su pseudonimi. Četvorka, zadužen za vožnju futurističke mašine za asfaltiranje RS-80, monaškom disciplinom je prionuo na posao koji mora biti završen pre slavljeničke parade: napraviti savršeno prav put, dugačak 230 kilometara, za deset dana. Devetka, sa druge strane, čini sve što može da se ne pridržava strogog protokola: on je željan avanture i radoznalo istražuje novu kulturu, noćni život i egzotičnu hranu. Četvorka odmah shvata da je Devetka „agent haosa“, koji rizikuje da ugrozi posao, i povratak kući je sve neizvesniji. Put postaje sve duži, sukobi između dva muškarca sve oštriji. Slično slavnom romanu Tatarska pustinja Dina Bucatija, i u ovoj Egersovoj alegoriji iščekivanje je glavni protagonista. Ali Parada nam govori i o nepomirljivom sudaru kultura: stranci u ratom razorenoj zemlji, Četvorka i Devetka polako se suočavaju sa apsurdnošću svoga položaja i kobnim posledicama mirovne misije. „Angažovana književnost koja preispituje pojmove moći i nejednakosti, i možda pre svega ispravnosti zapadnjačkog ’napretka’. Izvanredno napisano.“ Literary Review „Bez ijedne suvišne reči, dovoljno mudra da poljulja opšteprihvaćene stavove… Priča koja potpuno zaokuplja pažnju.“ Evening Standard

Detalji predmeta Stanje Polovno Prigrlite neočekivano. Nećete odoleti radosti koju donosi svaki iskorišćen dan. Leto za Sem nije počelo sjajno. Ilaj, njen dečko, otišao je na putovanje po Evropi a ona je sad savetnica u Plavim potocima: letnjem kampu u koji se kao jedanaestogodišnjakinja zaklela da neće ponovo doći. Sem očekuje da narednih sedam nedelja budu potpuna katastrofa. Tako i jeste dok ne sretne Gevina, instruktora jedrenja u kampu, koji će sasvim preokrenuti njena očekivanja. Gevin je taj posao verovatno dobio samo zahvaljujući stomačnim mišićima. Ili onom osmehu. Ili tome kako ispunjava Semino slobodno vreme uzbudljivim doživljajima – plivanjem pod slapovima zvezda, šaputanjem tajni uz pečeni slez, noćnom (veoma opasnom) vožnjom kanuom. To nema nikakvog smisla. Sem voli Ilaja. Međutim, možda je sasvim otkačeno leto upravo ono što je Sem potrebno. A možda tek treba da shvati šta zapravo želi.

Ofrlje kroz Italiju: Dnevnik s putovanja Anrija Kalea, oživljava uspomene jednog od najzanimljivijih francuskih pisaca XX veka, koji je dugo bio zaboravljen usled promenljivih književnih trendova. Anri Kale, poznat po svojoj nekonvencionalnosti i sklonosti ka neobičnom, predstavlja se kao putnik koji više ceni suštinu svakodnevnog života nego tradicionalne turističke znamenitosti. Njegovo putovanje kroz Italiju postaje prilika da se kroz vozne vožnje, noćne avanture i detalje iz svakodnevica posleratne Italije ispričaju fragmenti života, uhvaćeni u prolazu, poput scena iz filma. Kroz stranice ovog dnevnika, Kale se kreće sa lakoćom, čas oduševljen, čas obeshrabren, pokazujući nam svoje višestruke identitete i kompleksnost. Njegov stil je blagonaklon, ali i odvažan, a iz njegovog paradoksalnog doživljaja normalnosti izviru melankolija i osmeh, koji nas podsećaju da putovanja, iako mogu izgledati uzaludna jer smo uvek u društvu samih sebe, pružaju jedinstven uvid u naš unutrašnji svet. Kaleova introspekcija o putovanju kao metafori za životnu avanturu odzvanja kroz stranice, pružajući čitaocima ne samo uvid u Italiju, već i u dublje slojeve ljudske egzistencije.

Priručnik za održavanje mladosti i produženje životnog vijeka "Većina nas o starenju razmišlja ovako: živimo sretno svoj život, sve dok se jednoga dana ne počnemo osjećati starima, a simptomi se jedan za drugim nižu pred našim mrenom prekrivenim očima. Kosti nam škripe, bole nas leđa, zaboravljamo imena svojih susjeda, mrska nam je noćna vožnja, više ne možemo igrati tenis, ne čujemo što nam supružnik govori, a seksualni nam se život uglavnom svodi na to da se u prolazu očešamo o perilicu rublja... Uskoro počinjemo večerati u pola četiri poslijepodne, a glavni dnevni cilj nam je da ostanemo dovoljno dugo budni kako bismo mogli odgledati Dnevnik." Odlomak iz knjige VI - Zauvijek mladi Međutim, ne mora biti tako! Dr. Roizen i dr. Oz vraćaju nam se s još jednim uzbudljivim nastavkom svojih bestselera o VAMA – "VI - Zauvijek mladi: Priručnik za održavanje mladosti i produženje životnog vijeka". Zabavnim stilom i detaljnim objašnjenjima oni vam pokazuju kako možete pobijediti naizgled neizbježno starenje svoga organizma. Njihova prosvijetljujuća objašnjenja o glavnim uzročnicima starenja, koji su tek nedavno znanstveno potvrđeni, kulminiraju u čudesnom dvotjednom planu održavanja mladosti koji nam može pomoći da živimo dulje i osjećamo se živahnije. Uza sve to, ova će vas knjiga uvelike i zabaviti, jer se "produženje vašeg jamstvenog roka" ne svodi samo na izbjegavanje bolesti, već i na izbjegavanje nemoći koja onemogućuje dostojanstveno starenje. Autori su redoviti gosti u Oprah Showu, gdje propagiraju svoj koncept zdravog života. NA PRVOME MJESTU NEW YORK TIMESOVE LJESTVICE NAJPRODAVANIJIH KNJIGA V.B.Z. PREDSTAVLJA BESTSELERE OPRAH’S BOOK CLUBA

Odlomak iz Radnika i seljaka: HISTORY CHANNEL (Lora pro nobis – 3) Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jacques Rivette From: [email protected] To: [email protected] Date: 25. Jan. 23:55 Štovani gospodine Krez, Već punih mjeseca dana nadzirem Vašu nadzornu kameru. Mogao bih Vam o njoj sastaviti detaljan izvještaj, uključujući fotografije koje sam načinio u različita doba dana i iz različitih uglova da posluže kao dokazni materijal. Koliko god izgledalo infantilno, snimati napravu za snimanje predstavljalo je za mene stanoviti, mada tjeskoban, izazov. Dosad sam u tri navrata pismenim putem prosvjedovao, a jednom čak i osobno došao u policijsku upravu, tražeći da se dotična sprava ukloni ili preusmjeri tako da ne vrši agresiju na moju intimu. Budući da sam svaki put bio ignoriran ili nepristojno odbijen, odlučio sam preskočiti niže stepenice i obratiti se direktno Vama, načelniku policijske uprave, iako bez realne nade da ćete ovaj dopis uopće pročitati, a kamoli poduzeti nešto u smislu uvažavanja mojeg zahtjeva. To, međutim, ne znači da ću odustati. S vremenom sam shvatio kako se vrijeme – nasuprot raširenom uvjerenju – najbrže troši uz fatalističko prihvaćanje datosti i meku socijalnu prilagodbu. Ukratko, da ponovim ono što sam već tri puta naglasio Vašim blaziranim i neotesanim službenicima: nadzorna kamera u Ulici oslobođenja, u neposrednoj blizini križanja s Goličkom, postavljena je na fasadi peterokatnice otprilike po sredini drugoga kata (ili možda malo više) i usmjerena je – nominalno – prema podružnici Sberbank-a koja se nalazi u prizemlju na suprotnoj strani ceste. Do ostakljene podružnice Sberbank-a, hiperdizajnirana interijera, neukusnog do povraćanja, nalaze se još dopadljiva mala pekara, odakle se šire topli i slani mirisi nepodložni videorecepciji, prodavaonica talijanskih cipela, sva u žućkastim tonovima, i haustor zgrade u kojoj živim, službena adresa: Ulica oslobođenja br. 28. No potpuno je jasno da se u vidokrugu Vaše nadzorne kamere nalazi i prozor moga stana na prvome katu, smješten malo ulijevo iznad spomenute bankarske ispostave. Za nevolju je to dvostruki francuski prozor, širok gotovo dva metra, pa shodno tome objektiv Vašeg sigurnosnog uređaja prodire i obuhvaća (bilježi, kontrolira, špijunira, registrira, snima) dobru trećinu sobe koju koristim kao radni prostor, a to ne mogu doživjeti drugačije nego kao bezočan akt nasilja nad mojom privatnošću. Ne znam koliko je takav stav dostupan Vašem policijskom umu (zamišljam ga kao nedovoljno skuhano jaje, s meckavim žutanjkom), ali kada okolnosti nastupe tako da se putanje javne sigurnosti i moje privatnosti neopravdano ukrste, bez razmišljanja se stavljam na svoju stranu. To da Vaši podređeni, pretpostavljam školovani špiclovi, ili (još gore) lica na dežurstvu s par razreda pučke škole i kvocijentom inteligencije mahovine, uz pomoć banalnoga tehničkog pomagala ulaze kroz moj prozor i promatraju na ekranu što ja činim unutar svoja četiri zida – čak i kada ništa ne činim, jer je dovoljno već to što mi nije dopušteno da se osjećam samim – za mene je potpuno neprihvatljivo. Da ne govorim koliko mi je gadljivo. Koliko mi je uvredljivo. A k tome ne mogu podnijeti zavjese. Ne želim zbog imbecilne policijske samovolje na svoj prozor navlačiti teške zastore, gospodine načelniče, jer bih se bez danje svjetlosti vjerojatno ugasio, ona mi je nužna kao opozicija mojem unutrašnjem mraku, s kojim Vas – budite bez brige – nemam namjeru upoznavati. Moj je dakle zahtjev krajnje jednostavan: premjestite Vašu nadzornu kameru na primjerenije mjesto, ili je u najmanju ruku zakrenite prema dolje za 20 do 25 stupnjeva (postupak od nekoliko minuta), tako da podružnica Sberbank-a i dalje bude u njenom fokusu, a da moja malenkost i prostor moje intime ostanu izvan domašaja Vašega brižnog elektronskog oka. Zar to nije prosto? Zar to ne iziskuje najmanji mogući napor s Vaše strane? Ja doista nemam ništa protiv toga da bdijete nad dnevnim utrškom bandita koji gule ovaj narod po visokim kamatnim stopama, niti da pod firmom tobožnje zaštite nacionalne sigurnosti kontrolirate ponašanje općinstva na javnim mjestima (jer je, koliko sam se uspio informirati, nekoliko stotina ovakvih kamera raspoređeno po čitavom gradu), no nisam toliko solidaran građanin da bih zbog toga podnosio policijsku invaziju na svoju ličnu autonomiju. Uvjeravam Vas, gospodine načelniče, da sa svoga prozora ne mogu niti ozbiljnije remetiti javni red i mir, a kamoli ugroziti sigurnosne prilike i opću stabilnost ovoga dijela grada. Nemam ekshibicionističkih sklonosti. Ne spadam među poremećene tipove koji će se iz čista mira razgaćiti i privlačiti pozornost prolaznika. Čak ni Vaš istrenirani policijski mozak ne bi uspio smisliti sablazan koju bih ja odavde mogao izvesti i koja bi bila dostatan razlog da me se drži na oku. U ovim godinama više nisam u stanju ni zdušnije dahtati nad djevojkama koje ponosno, najčešće s nespretnom vulgarnošću, šeću guzičice Ulicom oslobođenja. I dalje promatram, to da, ali sada bez traga žudnje, gospodine načelniče, jedva da još uspijevam dodati notu sjete na ravnodušnost. Ipak, pošto se uporno oglušujete na moju molbu, zaključujem da Vam je moj slučaj zbog nečeg interesantan. Nečim očigledno privlačim Vašu pozornost. Zbog nečega Vam je naročito stalo da sitničavo njuškate po mojoj osobnoj sferi, u koju nitko – a pogotovo ne elektronski opremljene snage državnog redarstva – ne bi smio imati pravo uvida. Kako da Vas privolim da me skinete s nišana? Kako da utolim Vašu voajersku glad? Bi li pomoglo ako Vas kratko uputim u svoje sasvim konvencionalne stambene prilike (i prema tome dnevne navike), ako Vam predočim nekoliko kadrova koje Vaša nadzorna kamera – u čijem je optičkom polju tek trećina moje radne sobe – nije u stanju registrirati? Pa dobro, pokušajmo. Desno od prozora, iz perspektive Vašeg osujećenog teleskopa, nalazi se pisaći stol od potamnjele hrastovine, mjestimično izbrazdan po obodima, s blago ulegnutom radnom plohom, na njemu dvije-tri nesređene hrpe papira i knjiga, te laptop demodirane serije (toshiba) na čijem se poklopcu mogu vidjeti tragovi cigaretnog pepela i skorenih kapljica kave; do njega je biblioteka koja se podiže do stropa, također nesređena, uglavnom biografije i historiografski naslovi (prikladno mojem zapostavljenom zvanju), više fotografija raspoređenih po policama, izdvajam uspomenu s vjenčanja mojih roditelja u okviru od lažnog mahagonija; prva vrata iz hodnika vode u skučenu kuhinju, stol ispod prozora s kariranim (crveno-bijelim) plastičnim stolnjakom, na njemu košara za voće od pletenoga pruća u čijim se žljebovima gnijezdi višegodišnja, slijepljena prašina, plinski šporet, blijedozeleni kuhinjski elementi koji su u donjem dijelu impregnirani tankim slojem masnoće, balkončić veličine četiriju ljudskih stopa što gleda na vežu; sljedeća su vrata od spavaće sobe moje kćerke u koju Vas ne kanim uvoditi, a do njih ulaz u moju spavaonicu gdje nema ničega vrijednog spomena (osim ako Vas zanima tragično škripavi krevet od orahovine i čaša za protezu na noćnom ormariću); samim hodnikom dominira starinski samostojeći čiviluk, obiteljsko naslijeđe, ukrašen s više stotina rupica koje su udarničkim radom izbušili nevidljivi drvožderi, na zidovima opet fotografije, fotografije, mrtvi, mrtvi; naposljetku jednostavno kupatilo u bijelim pločicama, ovalni lavabo, slavina obrasla brdašcima kamenca, ogledalo bez rama, solidna kada u kojoj, s jednom nogom prebačenom preko ruba, nahereno leži leš krupnijeg muškarca, čini se prerezana grla. S osobitim štovanjem, Milorad Baranovski, prof. povj. umr.

Odlomak : ’’Transkripcija intervjua forenzičkog psihologa R. M. Anderson sa E. P. od dana 02. 04. 2017: Pitate me kada mi je bilo najteže? S mojim Andrijom nikada nije bilo lako. Nije to bio čovek za koga bi mogli da kažete da je bio jednostavan. Upoznali smo se krajem osamdesetih na Filološkom fakultetu u Beogradu. On je studirao Ruski, a ja Engleski jezik i kiževnost. Bio je jedan od onih, da kažem preambicioznih studenata iz provincije, željnih znaa, sticaa i isticaa. Bio je i jedan od onih „tipičnih” Crnogoraca: gord, naočit, visok, crnomaast, nezamislivo morskoplavih očiju. Bio je pomalo i sujetan ali ga je krasila ta izuzetno brza pamet i neodoljivi durmitorski šarm kojim je osvajao svakoga pa i mene. Ja sam opet, iz stare beogradske porodice, profesorska kćer – jedinica, dakle, druga karika u kratkom lancu predvidljivih veza koje su se ostvarivale tokom studiraa. Naša se, odmah nakon svršetka studija krunisala brakom, egovim preseljeem iz doma „Ivo Lola Ribar” u našu porodičnu kuću na Neimaru, a nekoliko godina kasnije, mojom trudnoćom. Skoro istovremeno dobili smo posao kao asistenti na katedrama za Ruski i Engleski jezik. Da ga ne uvredim, nikada mu nisam rekla da se moj otac, tada već u penziji, izuzetno zauzimao oko egovog zapošljea. Ubrzo potom usledila su ona, u najmau ruku, opskurna vremena, žigosana raspadom države, nacionalizmima, ratovima, inflacijom, nemaštinom. Nataliji je bilo nepune dve godine kada nas je zadesilo bombardovae Beograda, koje je samo ubrzalo ranije već donesenu odluku da se ode iz pakla u kome smo živeli. Dolaskom u Melburn, verovatno pod teretom života u emigraciji koji se svakodnevno uvećavao, Andrija se promenio. Ja sam iz kuće ponela ono što se u oj generacijama sticalo i učilo uglavnom od nedaća ali i od onih retkih i kratkih perioda blagostaa: dignitet, mir, racionalnost a koje je on, katkad pakosno, nazivao buržoaskom hladnokrvnošću. Upoređivao me je sa jednom ulicom iz komšiluka kojom se često vozio biciklom. Nataliju bi smestio na dečije sedište iza egovog i biciklom vozio po ulicama Midl parka. Međutim, uprkos nezadovoljstvu koje je isijavalo iz svake pore egovog bića, Andrija je bio nežan i predan otac tom našem detetu. Nikada grub, nikada odsutan, uvek spreman da se s om poigra, pritom pokazujući izuzetnu pažu i strpljee, koje, nažalost, ni za mene ni za svoju okolinu više nije imao. Podučavao ju je ruskom jeziku, bajkama, pričama i pesmama i, kako je rasla u u, činilo se, ulagao svo ono znae stečeno tokom studija u Beogradu. Nagli prekid akademske karijere Andrija jednostavno nije mogao da prihvati i opravda sticajem objektivnih okolnosti, na način na koji sam ga ja racionalizovala. Dobila sam posao učiteljice u obližoj osnovnoj školi, koju je i Natalija kasnije pohađala; posao koji sam revnosno i savesno obavljala, prenoseći svoja znaa na one, mnogo zahvalnije mlađe generacije, još uvek, to sada slobodno mogu da kažem, neiskvarene ovim što danas nazivamo obrazovaem. Ali on se nije snalazio. U počeku se prihvatao kojekakvih građevinskih poslova odakle se vraćao u kasnim satima, uvređen, ćutljiv, ponekad čak agresivan, sarkastično se odnoseći prema svemu što mi je značilo, jednom me čak nazvavši „bivšom suprugom”. Izbeglice iz Bosne sa kojima je radio a koje su u Melburnu našle svoj novi dom i svetilište, često je omalovažavao rugajući se ihovom jeziku, navikama, manirima, nazivajući ih prostacima i primitivcima. Nakon nekoliko teških godina razočarea, nemaštine i neizvesnosti, život se nekako ustalio u svojoj skromnosti. Natalija je porasla u bistru, samo pomalo svojeglavu ali vrednu i savesnu devojčicu, koja je sa velikim uspehom privela kraju svoje osnovno obrazovae, i upisala srednju školu. Volela je knjige i čitala ih sa žarom koji me je često podsećao na Andrju iz mlađih i boljih dana. Bile su to ozbiljne knjige, na sva tri jezika kojima je dobro vladala, a koje su svojim sadržajima uveliko prevazilazile ono što je norma obrazovanja smatrala dovoljnim ili, još gore, adekvatnim njenom uzrastu. Ruku na srce, nije se bilo ni čuditi, Natalijin svet bio je, zapravo, Andrijin svet, bar u onom kratkom vremenskom intervalu od 5-6 sati između njenog povratka iz škole i odlaska na spavanje. Nekoliko godina nakon našeg doseljavanja u Melburn, Andrija se zaposlio kao taksista, izabravši noćnu smenu ne bi li, kako je uvek tvrdio, više vremena provodio sa Natalijom. Po povratku s posla doručkovali bismo zajedno, nas dve pre devet odlazile u školu, a on u postelju. Spavao je malo sudeći po čistoj kući i spremljenom ručku s kojim nas je svakodnevno dočekivao po našem povratku iz škole. Nakon ručka, njih dvoje su se povlačili u njenu sobu, zajedno prolazili kroz njene dnevne školske obaveze, a potom ju je, kao kroz neku čarobnu kapiju, uvodio u njegovu „biblioteku”. Bila je to neka vrsta ispusta u hodniku koji je vodio u zadnje dvorište. Krasio ga je vitražni prozor postavljen po sredini, koji je svojom lepotom odudarao od ostalog dela kuće. Svrhu tog ispusta od 5-6 kvadratnih metara nisam uspela da odgonetnem sve dok mu ga Andrija nije dao pregradivši ga u neku vrstu ostave sa vitražnim prozorom u kojoj bi sav normalan svet odlagao zimnicu, zalihe hrane ili iznošene stvari koje valja čuvati jer ko zna kad će zatrebati. Po sredini pregradnog zida postavio je vrata, zidove prekrio policama od plafona do poda i ispunio ih knjigama. U taj sobičak jedva da je stao uski stočić sa dve stolice. U tom njegovom svetu knjiga i mašte, u tom prostoru koji je nazivao vanzemaljskim, a na čijim vratima su stajala dva znaka, jedan stalni – nalepnica sa natpisom „Proleće” i jedan povremeni – tablica sa natpisom „Ne uznemiravaj”, Natalija se zauvek zarazila čežnjom. Oboje su prosto hrlili tom svetu izopštavajući me s ljubaznošću i ljupkošću na koje nisam imala srca da odgovorim grubošću ili pobunom. Sudbinski gledano to dete je bilo Andrijino. Vremenom su zmajevi, vilinski svetovi i huk dalekih planinskih vetrova u biću mog deteta, zamrli u tišinu zvezdanih noći i tihu škripu vetrenjača La Manče. Ove su, opet, iščezavale u šumovima mora i lovu na belog levijatana. Nesumnjivo, Natalija je rasla uz klasike, vođena veštom rukom znalca. Usledili su Grci, Rimljani, ozbiljni likovi ruske literature i sve češći izleti u magličaste sfere Zaratustre, Stepskog vuka i nespretnih iščitavanja Kanta. Za osamnaesti rođendan Nataliju je upoznao s Remboom. Često se šalio s njom i njenim pokušajima da napiše nešto o mrtvim pesnicima, temi, koja mu je, po mom skromnom mišljenju, bila neka vrsta opsesije. Naročito se trudila, opet bezuspešno sudeći bar po lupi vrata i gunđanju, oko Remboovog morala – „Poezija namenjena svima pa i životinjama”, zbog čega sam, naposletku, morala da se umešam i ukažem mu da ipak preteruje. Zašto sam se povlačila? Pa, osim, očigledno, Natalije, i moj Andrija je u tom njihovom svetu najzad pronašao nagoveštaj sreće i zadovoljstva. Hoću da kažem da je nakon niza godina od ćudljivog, sujetnog, katkad zlobnog i, rekla bih, duboko razočaranog u život, postao vedriji, na momente me čak podsećajući na mog starog Andriju, onog poletnog i šarmantnog Andriju moje mladosti. Pretpostavljam da je svestan ove promene, na vratima svog sveta prilepio znak sa natpisom „Proleće”. Ono što se odnosilo na mene bilo je predočeno tablicom sa natpisom „Ne uznemiravaj” koji je često, priznajem češće nego što sam želela, bila okačena na kvaci od vrata. Taj znak je jednom davno, dok smo se još zabavljali, pokupio iz jednog hotela u Perastu. Svuda ga je nosio sa sobom, kao da je znao da će mu jednog dana zatrebati. Međutim, nestalnost tog znaka mi je ipak ulivala nadu da će se naša oskudna komunikacija, koju smo imali u tih nekoliko sati između Natalijinog odlaska na spavanje i njegovog odlaska na posao, produbiti i da ćemo uspeti da povratimo bliskost koju smo nekada imali a koje se on u poslednjih nekoliko godina, sve sam uverenija, pribojavao. Da budem iskrena, do skoro potpunog zahlađenja naših odnosa došlo je mojom nesmotrenošću. Ima tome nekoliko godina, kada sam, ponesena radošću, trenucima odista retkim u ovom odživljavanju života u emigraciji, odlučila da jednom izdavaču iz Beograda ponudim stihove koje sam tih istih godina pisala u tajnosti. To sam učinila uprkos stanju u kojem se Andrija nalazio, svesna da, poznavajući ga i ovakvog kakvim ga je taj isti život kome se nije nadao i koji je nazivao izgnanstvom, napravio, to neće primiti sa odobravanjem. Da li je bilo pakosti? Kad bolje razmislim – jeste. Bilo je pomalo i pakosti koja mi nije svojstvena, kojom me nisu naučili, koja se iz njega prelila na mene. Krivila sam ga za malodušnost, zato što nas je nazivao samoubicama u pripremi, zbog njegovih sarkazama kojima mi je počinjao i završavao dan, zbog zebnje koju je produbljivao ne štedeći me, glasno iznoseći svoje sumnje u život koji smo zajednički odabrali, u kome se nije snalazio. Krivila sam ga za nedostatak samopouzdanja, za sujetu koja mu nije dozvoljavala da sa mnom podeli svoj bol glasom, pogledom i dodirom saučešća, razumevanja, saučesništva, pripadanja, pomirenja, prećutne nagodbe i ljubavi.Ne, nisam se nadala uspehu. Uspeh zvuči ružno u kontekstu života koji smo živeli. U mojoj porodici, generacijama već, reč uspeh zamenjen je rečju razumevanje. Nije u pitanju semantika već dužno poštovanje prema sebi, okolini i onima koji su živeli pre nas. Moja zbirka pesama „Kuloari razuma” naišla je na značajno razumevanje kojem se niko nije nadao. Tamo gde sam se ponadala da ću ga pronaći, ono je izostalo. On nije mogao da sakrije svoje razočarenje. Nije to bila samo ljubomora, on se osećao izdanim i, kao takav, kod mene pronalazio razumevanje. Ćutala sam i čekala da se otkravi mada mi je često govorio da sve što se otkravi poprimi drugačiju prirodu, izgubi oštrinu, ukus, teksturu. Kada je počelo? Počelo je obskurno, to otapanje njegovog srca, nepodnošljivo polako. Sećam se jednog pretponoćnog trenutka od prošle godine, s kraja meseca maja, kada je Natalija uveliko spavala a on se, osamljen u svom svetu, verovatno spremao na posao. Uprkos upozorenju „Ne uznemiravaj”, usudila sam se da zakucam, rešena da mu kažem da je sve ovo besmisleno i da je on moj svet i moje čovečanstvo. U uskom ramu naglo otvorenih vrata, ukazalo se njegovo besom izmenjeno lice, koje je milost već odavno bila napustila i koje se s mojim suočavalo pogledom, punim nekog neizrecivog prezira i netrpeljivosti. Vrata mi je zalupio pred nosom i, njima prigušenim glasom, cinično odbrusio: – Pesnik, a ne zna da čita! Nisam mu ostala dužna, rekla sam mu da svojim ponašanjem potkopava čovečanstvo, i zapretila da će mu, ako tako nastavi, neko već stati na put. Iste noći napisala sam mu pismo i proturila ga ispod vrata njegovog sveta. To pismo je u istražnim spisima koje imate. Pogledajte u dokumenta, sigurna sam da imate kopiju. Eto, to je to pismo. Znam da imate prevod sudskog tumača ali imate i moj. Verujte da je moj prevod mnogo bolji. Evo, dozvolite mi da ga pročitam: Dešava se, doduše retko, da razgovaramo a da je to tebi posve nepoznato. I tako, kada imam želju da ti predočim neke svoje zaključke, sa tobom podelim dileme i osećanja, ja te u tim trenucima zaista vidim kako sediš pored mene, gledaš u svoje krilo, ćutiš, ali sa punom pažnjom pratiš svaku reč koju izgovaram. Ja se tada obradujem jer znam da si svaku razumeo, raščlanio, pronašao joj jedno značenje više. Saznanje da je sve otišlo dođavola jer se više „nema vremena” za razumevanje, osluškivanje, kada se želja da se pokaže privrženost preobražava u volju… Ne, sve to skupa ne može da me poljulja u uverenju da i dalje postoji to neko NAŠE prećutno deljenje koje nije u svakodnevnici, ali jeste u tim retkim trenucima ukletijim od osamljenosti i tišim od tišine. To je, valjda, suština. Volim te Tvoja Ester. Eto, tim pismom sam htela da mu pokažem koliko mi nedostaje, koliko ga volim i da ga podsetim na nas od ranije. Mislim da sam u tome uspela jer, koliko sledećeg jutra za doručkom, dok se Natalija doterivala u kupatilu, prelistavajući neku staru brošuru o Tetrjakovskoj galeriji i zagledan u Votkinovu sliku „Kupanje crvenog konja”, Andrija je najednom, učinilo mi se beskrajno tužnim, tihim i podrhtavajućim glasom, kazao da se boji bliskosti. Samo to i ništa više. Imala sam toliko vremena, pre nego se Natalija vrati za sto, da mu priđem i nežno ga zagrlim. Te iste noći, nakon niza godina, po prvi put smo vodili ljubav, ali to je bio samo početak kome su usledila, najpre, zebljiva zbližavanja, nakon kojih bi se, neočekivano, ponovo udaljavao, osamljujući se u svom svetu pa, isto tako neočekivano, ponovo vraćao nama. Doduše više nije bilo sarkastičnih upadica, grubosti i sitnih podbadanja kao ranijih godina. Čak je i ona mučna atmosfera napete ćutnje, koje sam se najviše pribojavala i koju bi skoro neizostavno prekidao nekontrolisanim izlivima gneva i time me ostavljao duboko unesrećenom, izostajala, osujećena tihim razgovorima o običnim svakodnevnim stvarima. Počeo je da priča o svom poslu u kojem se neretko susretao sa posve neobičnim ljudima, katkad nastranim, agresivnim, katkad povučenim, trapavim i opskurnim ali koje je odlikovao zajednički imenitelj zastrašujuće usamljenosti, koju je, kako je sam priznao, razumeo a često i sam osećao. Iskustvo, dakle, koje ga je privlačilo tim istim ljudima, kao nekim mračnim sudbinskim magnetizmom. Ubrzo potom, zahvaljujući nekim studentkinjama iz Afrike koje je upoznao tokom jedne od noćnih vožnji, zainteresovao se za kurs kreativnog pisanja na obližnjem TAFE-u. Na predavanja je odlazio petkom poslepodne, i već nakon nekoliko nedelja, osmeh se vratio na lice mog Andrije. Poverio mi se da je počeo da piše roman, pa čak ponudio da pročitam neke od odlomaka i dam svoje mišljenje. U toj njegovoj priči o gruzijskoj carici Tamari, Andrija se jednostavno nije snalazio. Neuverljivo i aljkavo je povezivao maštu, činjenice, logiku i proceduru. To sam mu i rekla, uvijeno naravno, ističući da u toj priči postoje mesta u kojima provejava osećajnost ali ne da ga utešim, već da iskreno ukažem da takva mesta zaista postoje, da su valjana i da ih treba uzeti kao obrazac koji bi trebalo da primeni na ceo tekst. Tokom mog opširnog izlaganja kojim sam mu, pažljivo birajući reči, ukazivala na nedostatke i propuste u priči, Andrija je ćutao, katkad samo zamišljeno klimajući glavom. Naposletku se zahvalio na, kako je rekao, iscrpnoj analizi i dodao da će o svemu dobro razmisliti. Nažalost, ispostavilo se da moja iskrena i dobronamerna kritika nije naišla na razumevanje. Po sopstvenom priznanju koje je usledilo nekoliko nedelja kasnije, on je, uprkos mojem upornom protivljenju i uveravanju da ne odustaje, digao ruke od romana ali je nastavio da odlazi na časove kreativnog pisanja. Negde početkom oktobra prošle godine, kako se približavala Natalijina matura, rekao je da bi posle njenog maturskog ispita, za uspeh u koji nije sumnjao, želeo da je nagradi putovanjem u Moskvu. Nisam se protivila uprkos činjenici da bi takvo jedno putovanje ozbiljno uticalo na naš porodični budžet. Natalija se uveliko spremala za studije svetske književnosti, pa sam smatrala da bi joj putovanje u Moskvu u društvu oca, dobrog poznavaoca ruske literature, obogatilo znanja, učvrstilo na njenom akademskom putu, a ponajviše podarilo jednu od onih dragocenih uspomena na roditelje koje traju i koje rado evociramo do kraja života. Najzad, i Andrija bi isto tako, nakon niza godina odricanja i borbe sa životom u emigraciji, krenuo u posetu „mrtvim pesnicima” za kojima je svih tih godina žudeo. Kako sam saznala? Sećam se, bilo je neko teško i toplo decembarsko veče kada su me, iz konzularnog odeljenja Australijske ambasade u Moskvi, pozvali telefonom i obavestili da su Natalija i Andrija teško povređeni u saobraćajnoj nesreći koja se desila negde odmah iza ponoći. U taksi vozilo u kome su bili, udario je kamion gradske čistoće. Nisu odmah mogli da mi daju podrobnije informacije, ali kako je noć odmicala, saznala sam da su oboje zbrinuti u Krapotinskoj bolnici, na odeljenju intenzivne nege. Tek pred jutro su me obavestili da je zapravo samo Andrija na tom odeljenju. Natalija je podlegla povredama na mestu nesreće. Nećete poverovati ali ljudi na najčudnije moguće načine primaju vest o posve neočekivanoj smrti svojih bližnjih. Uostalom, smrt bližnjih nas uvek zatekne, zar ne? Bez obzira koliko je očekivali. Verovatno zbog toga što čovek nikada ne izgubi nadu. Dok je u meni tek tinjalo saznanje da su oboje povređeni i da smrt postoji kao jedna od mogućnosti, strepela sam, nadala i molila se, besciljno tumarajući sa jednog na drugi kraj kuće. Ali bila sam prisutna u svakom magnovenju tog mučnog iščekivanja. I duhovno i fizički prisutna i svesna svake sekunde prolazaćeg vremena, u potpunom saglasju sa svojim čulima bez obzira na strah koji me je skolio. Onog trenutka kada su me obavestili da mog deteta više nema, ja sam se, najpre osmehnula. Tim osmehom ili poluosmehom nekakve tupe neverice, lišenom svih osećanja i inteligencije, samu sam sebe zaprepastila. U tom istom trenutku moja svest i prisutnost, moje saglasje sa čulima, kao da su tom vešću naglo bili istrgnuti iz moje duše i ja sam se našla u svetu senki. Bledih senki dešavanja koja su usledila vrtoglavom brzinom. Tada mi je i bilo najteže. Natalijina pogibija zasigurno, ali i svedočenje Andrijinom laganom ali neminovnom umiranju. I ne samo svedočenje, već i odigravanje uloge koju sam, uprkos činjenici da mi je bila nametnuta, oberučke prihvatila poput davljenika koji se hvata za slamku spasa. Naravno ne u samom početku jer sve je u početku bilo ispunjeno bolom, nabijeno poput napregnutog betona od bola. Trebalo je izdržati, pre svega poverovati da je ono, šta su me savetovali da učinim, najbolje za nas oboje. Kada su ih, desetak dana nakon saobraćajne nesreće, dopremili iz Moskve, Andriju su odmah, sa aerodroma, prebacili u Alfred bolnicu. Natalijino telo je… Sačekajte, molim vas… Gospode … podaj mi… Uh… ne mogu … Hvala… Ne, nemojte, sva je umusavljena. Dajte mi je, samo… Samo mi pokažite gde da je odložim… Ma nije trebalo… Eto, gde sam..., da, Andriju mi nisu dali odmah da posetim. Prvo su me upozorili na amneziju. Jadničak se od povrede mozga ničega nije sećao. Teško meni, ne znam kako bi on sve ovo istrpeo. Pa onda, kao ironijom sudbine, da taj tumor na mozgu, koji su uzgred otkrili na skeneru, ostane pošteđen, neoštećen u udesu. Već sledećeg jutra, bio je to utorak, mislim, pozvali su me telefonom iz pogrebnog. Nataliju sam sahranila na St. Kilda groblju. Gospode, samo sveštenik i ona fina gospođa iz socijalnog… Jadno moje dete… Izvinite me, molim vas… Sve je ovo… isuviše… Ako može samo malo vode… da otoči. I, da… Andriju su dva puta operisali ali tumor nisu uspeli sasvim da uklone a da ga takvim jednim radikalnim zahvatom ne pretvore u biljku. Pre nego je otpušten iz bolnice, imala sam duge, iscrpljujuće razgovore sa psihijatrom, psihologom, neurohirurgom i socijalnim radnicima, ma ni sama se više ne sećam sa kim sve nisam razgovarala. Kazali su mi da Andrija konfabulira, da fantazira, izmišljajući događaje iz svoje prošlosti kojima popunjava rupe u pamćenju, i da se taj fenomen često javlja kako kod povreda, tako i tumora prednjeg režnja mozga. Pre nego su mi dozvolili da ga vidim, upozorili su me da je umislio da živi kao podstanar, kod izvesne gospođice Marien Kaningham, usedelice, koju im je opisao, opisujući mene. Posavetovali su me da je za njega najbolje da mu ne protivrečim, već da preuzmem tu ulogu stanodavke dok se ne oporavi i, nadaju se uskoro, ne povrati pamćenje. U početku je bilo teško, Andrijin engleski na kojem smo, on bolešću a ja ulogom, oboje bili prinuđeni da komuniciramo, nije bio baš najbolji. Ali ubrzo osetila sam da, što sam se više uživljavala u ulogu gospođice Kaningham, sve više sam se udaljavala od bola u kome sam, njegovom bolešću i amnezijom bila usamljena. Bilo je i tada mučnih, duševno iscrpljujućih momenata kada sam morala da sačuvam prisebnost i izdržim njegove uobrazilje, pogotovo kada mi je pričao o njegovom nedavnom boravku u Moskvi. Sudeći po mejlovima koje smo razmenjivali pre saobraćajnog udesa, u kojima je iscrpno opisivao atmosferu i mesta koja su Natalija i on obilazili, zaključila sam da su mu pojedini događaji sa tog puta ipak ostali u sećanju. Više kao fragmenti, magnovenja i mutne slike. Kao hronološki nepovezane senke tih istih događaja. Zjapeću prazninu u pamćenju, popunjavao je fantazijom o Nataliji, turističkom vodiču, u koju se zaljubio, koja mu je tamo u Moskvi, kako je rekao – dopala, jer verovao je da sudbinski, čovek može samo nekom da dopadne. To što sam nastojala da mi je opiše, što je više puta nerado i učinio, nisam mogla da opravdam samo željom da ću ga time podstaći da se Natalije seti kao svoje kćeri, a ne kao ljubavnice. U onim retkim trenucima, onim racionalnim momentima u sveopštem ludilu Andrijinih konfabulacija, okrnjenih sećanja, poricanja sopstvenog zdravstvenog stanja i moje uloge stanodavke, prepoznavala sam u sebi i taj mračni poriv za samopovređivanjem kojem nisam mogla da se oduprem. ’’