Detalji predmeta Stanje Polovno Prigrlite neočekivano. Nećete odoleti radosti koju donosi svaki iskorišćen dan. Leto za Sem nije počelo sjajno. Ilaj, njen dečko, otišao je na putovanje po Evropi a ona je sad savetnica u Plavim potocima: letnjem kampu u koji se kao jedanaestogodišnjakinja zaklela da neće ponovo doći. Sem očekuje da narednih sedam nedelja budu potpuna katastrofa. Tako i jeste dok ne sretne Gevina, instruktora jedrenja u kampu, koji će sasvim preokrenuti njena očekivanja. Gevin je taj posao verovatno dobio samo zahvaljujući stomačnim mišićima. Ili onom osmehu. Ili tome kako ispunjava Semino slobodno vreme uzbudljivim doživljajima – plivanjem pod slapovima zvezda, šaputanjem tajni uz pečeni slez, noćnom (veoma opasnom) vožnjom kanuom. To nema nikakvog smisla. Sem voli Ilaja. Međutim, možda je sasvim otkačeno leto upravo ono što je Sem potrebno. A možda tek treba da shvati šta zapravo želi.

Autor:: Dejvid Vilijams ;Žanrovi:: Drama ;Izdavač:: Propolis Books ;Godina izdanja:: 2017. ;Broj strana: 461 ;Pismo: Latinica ;Povez: Mek ;Format: 20 cm ; ;Najnoviji roman genijalnog Dejvida Valijamsa. Dirljiva priča o deci na bolničkom lečenju, kojima neko svake noći ispunjava po jedan san. Urnebesne avanture, neverovatne ideje i srcolomne sudbine. I naravno da uvek postoji neko ko će pokušati da prekine čitavu zabavu! Zavirite u svakodnevicu na jednom dečjem odeljenju. Za njih avantura u toj sobi tek počinje. I to svake noći tačno u ponoć. Jer je neko, ko nije rođen srećan, rešio da im oboji svet. Krađa ogromnog broja balona, starica koja leti, tamanjenje čokolade u potaji, luda noćna vožnja, sjurivanje niz četrdeset četiri sprata kroz cev za prljav veš, odlazak na Severni pol… sve to i još mnogo više pripremio nam je Valijams u novom romanu! Najdirljivijem dosad. POGLEDAJTE I OSTALE MNOGOBROJNE KNJIGE KOJE PRODAJEM KLIKNITE DA LINK http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=mikce024&Grupa=1 GA

Odabrana djela Gustava Krkleca: knj. 1: Srebrna cesta: pjesme knj. 2.: Žubor života: pjesme knj. 3.: Lica i krajolici knj. 4.: Pisma iz provincije knj. 5.: Noćno iverje knj. 6.: Majmun i naočari Alfa, Zagreb, 1977. Povez tvrdi, omoti malo iskrzani, unutra dobro očuvano. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG Ć (K)

Ofrlje kroz Italiju: Dnevnik s putovanja Anrija Kalea, oživljava uspomene jednog od najzanimljivijih francuskih pisaca XX veka, koji je dugo bio zaboravljen usled promenljivih književnih trendova. Anri Kale, poznat po svojoj nekonvencionalnosti i sklonosti ka neobičnom, predstavlja se kao putnik koji više ceni suštinu svakodnevnog života nego tradicionalne turističke znamenitosti. Njegovo putovanje kroz Italiju postaje prilika da se kroz vozne vožnje, noćne avanture i detalje iz svakodnevica posleratne Italije ispričaju fragmenti života, uhvaćeni u prolazu, poput scena iz filma. Kroz stranice ovog dnevnika, Kale se kreće sa lakoćom, čas oduševljen, čas obeshrabren, pokazujući nam svoje višestruke identitete i kompleksnost. Njegov stil je blagonaklon, ali i odvažan, a iz njegovog paradoksalnog doživljaja normalnosti izviru melankolija i osmeh, koji nas podsećaju da putovanja, iako mogu izgledati uzaludna jer smo uvek u društvu samih sebe, pružaju jedinstven uvid u naš unutrašnji svet. Kaleova introspekcija o putovanju kao metafori za životnu avanturu odzvanja kroz stranice, pružajući čitaocima ne samo uvid u Italiju, već i u dublje slojeve ljudske egzistencije.

61740) ČOVJEK ZVAN OVE , Fredrik Backman , Fokus Zagreb 2015 , Čovek po imenu Uve ,Fredrik Bakman na hrvatskom jeziku Morate upoznati Ovea. Ljudi poput njega prava su noćna mora za susjede. Ima svo vrijeme ovog svijeta, prozor s kojeg drži na oku cijelu ulicu, stroge principe, kirurški precizne rutine i – kratak fitilj. Dozlaboga je drzak i inatljiv. Prezire svijet oko sebe, točnije – ono u što se neuredna, neodgovorna i nesposobna ljudska rasa prometnula. A nije ni da svijet njega silno voli… Najmanje što mu u životu treba su novi susjedi, još k tome useljenici, nevjerojatno glasni, brbljavi i radosni, s dvije male musave napasti. Naravno da ga je snašlo upravo to. I prije nego što su se pošteno smjestili, uspjeli su automobilom (jer jasno da nemaju pojma o vožnji u rikverc), izobličiti Oveov poštanski sandučić. I nikad više, s tim nisu prestali. Malo po malo, izobličili su sve ono što je Ove mislio da jest. mek povez, format 15 x 23 cm, latinica, 235 strana,

Knjiga je nova. Bez posvete. Format: 13x20 cm Broj strana: 168 Pismo: Latinica Povez: Mek Godina izdanja: 22. oktobar 2020. ISBN: 978-86-521-3788-6 Prevodilac: Marko Pavlović Veličanstveno.“ Spectator Međunarodna građevinska kompanija šalje izvođače radova u zemlju koja je tek izašla iz građanskog rata – da izgrade put koji povezuje siromašan jug sa bogatim severom. Vojnom paradom na novoizgrađenom putu biće proslavljeno uspostavljeno primirje. Iz bezbednosnih razloga dvojici muškaraca angažovanih za ovaj posao dati su pseudonimi. Četvorka, zadužen za vožnju futurističke mašine za asfaltiranje RS-80, monaškom disciplinom je prionuo na posao koji mora biti završen pre slavljeničke parade: napraviti savršeno prav put, dugačak 230 kilometara, za deset dana. Devetka, sa druge strane, čini sve što može da se ne pridržava strogog protokola: on je željan avanture i radoznalo istražuje novu kulturu, noćni život i egzotičnu hranu. Četvorka odmah shvata da je Devetka „agent haosa“, koji rizikuje da ugrozi posao, i povratak kući je sve neizvesniji. Put postaje sve duži, sukobi između dva muškarca sve oštriji. Slično slavnom romanu Tatarska pustinja Dina Bucatija, i u ovoj Egersovoj alegoriji iščekivanje je glavni protagonista. Ali Parada nam govori i o nepomirljivom sudaru kultura: stranci u ratom razorenoj zemlji, Četvorka i Devetka polako se suočavaju sa apsurdnošću svoga položaja i kobnim posledicama mirovne misije. „Angažovana književnost koja preispituje pojmove moći i nejednakosti, i možda pre svega ispravnosti zapadnjačkog ’napretka’. Izvanredno napisano.“ Literary Review „Bez ijedne suvišne reči, dovoljno mudra da poljulja opšteprihvaćene stavove… Priča koja potpuno zaokuplja pažnju.“ Evening Standard Dejv Egers autor je mnogih knjiga, od kojih su najpoznatije Monah iz Moke; Vaši očevi, gde li su? A proroci? Žive li zauvek?, koja je ušla u uži izbor za Međunarodnu književnu nagradu Dablin; Hologram za kralja, koji je bio finalista za Nacionalnu književnu nagradu; Šta je to šta, koji je bio finalista za nagradu Nacionalnog kruga književne kritike i dobitnik francuske nagrade Médicis Étranger. Osnivač je izdavačke kuće McSweeney i suosnivač književne serije Glas svedoka, koja koristi usmenu istoriju da osvetli krize ljudskih prava. Godine 2002. bio je suosnivač književnog centra za mlade pod nazivom 826 Valencia, koji ima uličnu radnju za piratsku razmenu, i inspirisao je slične projekte širom sveta. ScholarMatch, koji sada puni deset godina, povezuje donatore sa studentima u cilju da se omogući više školovanje za sve. Godine 2018. učestvovao je u osnivanju Međunarodnog kongresa za glasove mladih, koji predstavlja globalni zbor pisaca i aktivista mlađih od dvadeset godina. Dobitnik je Dejtonske književne nagrade za mir i nagrade za humanitarni rad Muhamed Ali. Član je Američke književne i umetničke akademije.

Autor: Hišam Matar Format: 22 Broj strana: 229 Povez: broširan `Bilo je to 1979. godine, i svugde je bilo Sunce,Tripoli je ležao blistav i nepomičan pod njim.` Devetogodišnji Sulejman upravo se probudio u svetu većem od onog koji su doskora činile samo igre na vrelom pločniku ispred njegove kuće i izvan roditeljskog okrilja punog ljubavi. On postaje `glava porodice` kad god njegov otac odlazi poslom na put. U tim očevim dugim zabrinjavajućim odsustvima, Sulejman traži utočište u majci, koja mu svojim, njemu nerazumljivim, noćnim potonućima poverava tajnu priču svog detinjstva u muškoj zemlji... Ali jednom,dok je verovao da je otac bio na takvom jednom poslovnom putovanju, on ga ugleda na gradskom trgu i prepoznaga iza tamnih naočara za sunce. I odjednom taj veliki svet postane zastrašujuće mesto, u kome roditelji lažu a sva pitanja ostaju bez odgovora... A kako laži i strahovi postaju sve veći, čini se da kao da će se zidovi Sulejmanovog doma slomiti zatrpavajući i njega i sve njihove tajne pod sobom. Izuzetno sugestivan portret jedne porodice, roman U muškoj zemlji istovremeno je i svedočanstvo i literatura. On je krajnje okrutan prema promašajima tuđeg i sopstvenog života. Tužan je i hrabar, nemilosrdan i nežan, muški i ženski. To je priča o promašenom pokušaju izbeglištva i započinjanja života `iz početka`, priča o besmislenoj okrutnosti i priča o samoći i nemogućnosti da se živi tamo gde bi čovek trebalo da je kod kuće.

Priručnik za održavanje mladosti i produženje životnog vijeka "Većina nas o starenju razmišlja ovako: živimo sretno svoj život, sve dok se jednoga dana ne počnemo osjećati starima, a simptomi se jedan za drugim nižu pred našim mrenom prekrivenim očima. Kosti nam škripe, bole nas leđa, zaboravljamo imena svojih susjeda, mrska nam je noćna vožnja, više ne možemo igrati tenis, ne čujemo što nam supružnik govori, a seksualni nam se život uglavnom svodi na to da se u prolazu očešamo o perilicu rublja... Uskoro počinjemo večerati u pola četiri poslijepodne, a glavni dnevni cilj nam je da ostanemo dovoljno dugo budni kako bismo mogli odgledati Dnevnik." Odlomak iz knjige VI - Zauvijek mladi Međutim, ne mora biti tako! Dr. Roizen i dr. Oz vraćaju nam se s još jednim uzbudljivim nastavkom svojih bestselera o VAMA – "VI - Zauvijek mladi: Priručnik za održavanje mladosti i produženje životnog vijeka". Zabavnim stilom i detaljnim objašnjenjima oni vam pokazuju kako možete pobijediti naizgled neizbježno starenje svoga organizma. Njihova prosvijetljujuća objašnjenja o glavnim uzročnicima starenja, koji su tek nedavno znanstveno potvrđeni, kulminiraju u čudesnom dvotjednom planu održavanja mladosti koji nam može pomoći da živimo dulje i osjećamo se živahnije. Uza sve to, ova će vas knjiga uvelike i zabaviti, jer se "produženje vašeg jamstvenog roka" ne svodi samo na izbjegavanje bolesti, već i na izbjegavanje nemoći koja onemogućuje dostojanstveno starenje. Autori su redoviti gosti u Oprah Showu, gdje propagiraju svoj koncept zdravog života. NA PRVOME MJESTU NEW YORK TIMESOVE LJESTVICE NAJPRODAVANIJIH KNJIGA V.B.Z. PREDSTAVLJA BESTSELERE OPRAH’S BOOK CLUBA

GDE JE ŠTA GLASOVI Dejan Aleksić: TAMA Divna Vuksanović: NA BAZENU Saša Radojčić: GOSPODIN SOVULjAGA Dušan Vejnović: DELIĆI SVETLOSTI Jasna Dimitrijević: FLOMASTER Amar Ličina: BERBERNICA NA BRDU Darko Daničić: KUĆA NA SELU VRT: EN SEKSTON Dajana Milovanov: ORGANIZOVAN LOV NA EN SEKSTON En Sekston: LjUBAZNI GOSPODINE OVAJ GAJ Džilijan Vajt: NEŠTO ZA NEKOGA Džo Gil: EN SEKSTON I ISPOVEDNA POETIKA ZLATNA GREDA Zorana Simić: SELENA I BESKRAJNI TAMNI KRUG RED VOŽNjE Voki Erceg: VAKAT Katalin Ladik i Radmila Gikić Petrović: „MI SMO DA STVARAMO, A NE HVALIMO“ Goran Stanković: DRUŠTVO CRVENE PRAŠINE DOZIVI Rodolfo Fogvil: PUTNICI NOĆNOG VOZA Katerina Mihaljicina: „(META SAM...)“ Darina Gladun i Lesik Pansjuk: LjUDI ISPOD MOSTA RAZMENA DAROVA Bojan Vasić: ULAZAK U REČ (Nikola Vujčić: U jednom danu, Arhipelag, Beograd, 2022) Vladan Bajčeta: DANONOĆNA IZLOŽBA (Živorad Nedeljković: Otet predeo, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2022) Jelena Lalatović: AGONIJA PROLETARIJATA U KNjIŽEVNOSTI (Goran Ferčec: O životu radnice krajem dvadesetog stoljeća, Fraktura, Zaprešić, 2021) Vladimir Arsenić: SPOMENIK TEKSTU KAO TAKVOM (Stefan Bošković: Ministar, Kontrast izdavaštvo, Beograd, 2022) Dragan Babić: KINTSUGI PORODICE (Senka Marić: Gravitacije, Partizanska knjiga, Kikinda, 2021) Srđan Srdić: OVO NIJE KNjIŽEVNOST (Marsel Sovažo: Ostavite me (komentar), AED studio, Beograd, 2006) Vladimir Gvozden: EVROPSKE PRESTONICE ENTROPIJE I PRAŠTANjA (Aleš Šteger: Odrešenja, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2021) Violeta Mitrović: TRANSGRESIJA KAO POETIČKO I INTERPRETATIVNO UPORIŠTE (Igor Cvijanović: Nik Kejv i poetika prestupa, Kulturni centar Novog Sada – Partizanska knjiga, Novi Sad – Kikinda, 2022) SVETLA KOMORA Vesna Latinović: DVE IZLOŽBE I MOZAIK ZA DVA POBRATIMA KO JE KO

POGLED TVOJ JE POGLED MOJ - Ivana Lekić 656 strana napisanih jezikom ljubavi. Ispunjena filozofijom, nadahnućem i praktičnošću, ovo je knjiga koja može da vas promeni jer pokreće nešto tajanstveno. Nešto što stvara čuda u najsloženijem od svih područja života: u ljudskom srcu. Može li ljubav biti toliko velika da zbog nje odbacite sve svoje? Pogaziti sve u šta verujete? Koliko strast može biti velika, a opčinjenost jaka za nekom osobom? Doživljavamo li iskustva za koja smo čvrsto tvrdili da nam se nikad neće dogoditi? Ljubav u ovom romanu postaje jedan sveopšti pojam koji nadzire celi svet, pa čitanje njegovih stranica možemo nazvati intelektualnim iskustvom. ,, Pogled tvoj je pogled moj…’’ je jedna od onih knjiga koje podsećaju na moć knjiga, klasičnih ostvarenja, skrivenih na prašnjavim tavanima sa specifičnim mirisom tinte i žutog papira. One nas podsete da su knjige poput naočara u novi svet, mesta gde upoznajemo mnoštvo novih ljudi i naprosto - gradimo sebe. ,,Obična sam devojka... Žena... Imam godine kojih se ne stidim. Imam san kome težim. Imam ljubav kojoj se nadam. Moja priča je obično – neobična. Moj put do ljubavi je pakao bez dna. Moje ostvarenje sna je noćna mora posuta pepelom obojene svakodnevice. Nisam jedina, ali sam verovatno u krugu malobrojnih koji se ne boje da priznaju da još uvek sanjaju i još uvek tragaju za sopstvenim ostvarenjem. Još uvek se nadmećem sa vremenom!`` „Nije puštao moju ruku. Nisam mogla da mu vidim lice ali sam znala, po glasu, da je to ON. Da li je moguće da ON postoji? Da nije samo u mojoj glavi? Da nije izmišljotina? Moj san? Ni u snu mu nisam videla lice ali njegov glas onako dečački, nestašan, raspevan... Od tog glasa bih uvek blago zadrhtala...“ „...snovi su snovi. Izmenjeni ili ne, skriveni ili ne, ostaju večno. Ili se ostvaruju, ili te muče celog života...“ „Ima vremena za sve, samo se mora biti svestan vremena...“ Beograd 2018 god, 654 str, meki povez. HOD. L.

Autor: Hišam Matar Povez: broširan Br. strana: 226 Format: 12x20,5 `Bilo je to 1979. godine, i svugde je bilo sunce. Tripoli je ležao blistav i nepomičan pod njim.“ Devetogodišnji Sulejman upravo se probudio u svetu većem od onog koji su doskora činile samo igre na vrelom pločniku ispred njegove kuće i izvan roditeljskog okrilja punog ljubavi. On postaje „glava porodice“ kad god njegov otac odlazi poslom na put. U tim očevim dugim zabrinjavajućim odsustvima, Sulejman traži utočište u majci, koja mu u svojim, njemu nerazumljivim, noćnim potonućima poverava tajnu priču svog detinjstva u muškoj zemlji... Ali jednom, dok je verovao da je otac bio na takvom jednom poslovnom putovanju, on ga ugleda na gradskom trgu i prepozna ga iza tamnih naočara za sunce. I odjednom taj veliki svet postane zastrašujuće mesto, u kome roditelji lažu a sva pitanja ostaju bez odgovora... A kako laži i strahovi postaju sve veći, čini se da kao da će se zidovi Sulejmanovog doma slomiti zatrpavajući i njega i sve njihove tajne pod sobom. Izuzetno sugestivan portret jedne porodice, roman U muškoj zemlji istovremeno je i svedočanstvo i literatura. On je krajnje okrutan prema promašajima tuđeg i sopstvenog života. Tužan je i hrabar, nemilosrdan i nežan, muški i ženski. To je priča o promašenom pokušaju izbeglištva i započinjanja života „iz početka“, priča o besmislenoj okrutnosti i priča o samoći i nemogućnosti da se živi tamo gde bi čovek trebalo da je kod kuće. „Matar predivno piše... On je istančan posmatrač s darom da povezuje apsurdno s najdubljim i najtežim osećanjima.“ - Gardijan. „Ono što ostaje iza ovog dirljivog i prelepog romana jeste uporno nastojanje da sećanje na ljubav preživi u muškoj zemlji.“ - Indipendent.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Majmun i naocale Gustav Krklec Biblioteka Vjeverica Mladost, Zagreb, 1987. Ilustracije: Nives Kavuric - Kurtovic Nagrada `Grigor Vitez` 1967. Nagrada `Maldo pokolenje` 1969. Povelja `Zmajevih decjih igara` 1976. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells.[1] Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun.[1] U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine.[1] Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun.[2] Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen, a kraj rata dočekao je u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine.[1] Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. (digitalizirano izdanje) Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) (digitalizirano izdanje) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović)[3] Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, Alfa, Zagreb, 1977. Knjiga 1: Srebrna cesta: pjesme Knjiga 2.: Žubor života: pjesme Knjiga 3.: Lica i krajolici Knjiga 4.: Pisma iz provincije Knjiga 5.: Noćno iverje Knjiga 6.: Majmun i naočari Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada[2] 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču.[1] U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca.[1] Osnovna škola Gustava Krkleca, Zagreb[4] Osnovna škola Gustav Krklec, Maruševec[5] Gradska knjižnica i čitaonica Gustav Krklec, Ivanec

Prvo izdanje kultne knjige za decu Gustava Krkleca „Telegrafske basne“ iz 1952. s ilustracijama hrvatske slikarke Vesne Boričić. Stanje: nedostaje rikna (v. sliku), potpis na predlistu, osim toga kompletno, bez pisanja, pečata, podvlačenja. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Telegrafske basne / stihovi Gustav Krklec ; ilustracije Vesna Borčić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1952 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Mladost, 1952 (Zagreb : `Ognjen Prica`) Fizički opis 52 str. : ilustr. ; 24 cm Drugi autori - osoba Borčić, Vesna ISBN (Karton) Napisano je mnogo basni, a djeca najviše vole basne Gustava Krkleca jer su kratke i još se rimuju. Za razliku od ostalih basni njihovo nije da samo kritiziraju i pokušavaju djecu naučiti važnim životnim lekcijama, one su napisane kako bi nasmijale svakog čitatelja, kako mlađeg tako i starijeg. Telegraske basne su napisane s namjerom da se čitatelj nasmije najčešćim ljudskim manama, pa je tako u velikom djelu prisutno puno ismijavanja. Spomenute basne su pjesme koje je Krklec prvo pisao za svoju kćer, a koje su tek kasnije dobile naziv “Telegrafske”. Odakle naziv “Telegrafske basne”? Telegraf je nekada bio jedini uređaj putem kojeg su se mogle sve poruke brzo prenijeti. Bilo je to važno kada nije bilo drugog načina, a upravo je Krklec smatrao da je potrebno da do što većeg broja čitatelja dođu poruke koje je on iznio u šaljivim pričama. Basne Gustava Krkleca imaju četiri stiha, s tim da svi stihovi u jednoj pjesmi imaju podjednak broj slogova. Napisane su kako bi ismijale ljudske slabosti. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. - Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. Borčić, Vesna, hrvatska slikarica i grafičarka (Split, 16. V. 1920). Diplomirala na zagrebačkoj Akademiji likovnih umjetnosti 1945 (Lj. Babić), a specijalni tečaj grafike završila kod T. Krizmana. Slika i radi u svim grafičkim tehnikama, ostvarujući lirske kompozicije naglašenih svjetlosnih kontrasta. Ilustrira dječje knjige, crta kazališne kostime i izrađuje dekorativne keramičke predmete. KC (K)

GDE JE ŠTA GLASOVI Nina Živančević: GAVRAN Tatjana Gromača: ŽIVOT JE LIJEP Enes Halilović: MLADUNČE KENGURA Borivoj Gerzić: PESMA ZA BAUBO Miloš Kordić: U SUMRAČJE: ITAKA Emsura Hamzić: NOVA STARA PRIČA Đorđe Despić: PESMA I KAMEN VRT: O ŽIVOTINJAMA U ISTORIJI I IMAGINARNOM SREDNJEG VEKA (priredila i sa francuskog prevela Marija Panić) Rene Sentre: ŽIVOTINJE KAO „IZOBRAŽENJE PRIMERA“ Frederika Oduen Ruzo: ŽIVOTINJA Mišel Pasturo: KO JE KRALЈ ŽIVOTINJA? Mišel Pasturo: SIMBOL ZLATNA GREDA Anes Osmić: TIJELO U ZBIRCI PJESAMA DOROTI PARKER BLUZ RADMILE LAZIĆ IME: ADRIJEN RIČ Adrijen Rič: NOĆNA STRAŽA Adrijen Rič: POEZIJA I ANGAŽMAN Adrijen Rič i Kejt Voldman: O ZBIRCI VEČERAS POEZIJA NE SLUŽI Vilijam S. Vadel: ODAKLE POSMATRAMO: ADRIJEN RIČ I REKONSTRUKCIJA AMERIČKOG PROSTORA ADRIJEN RIČ (1929–2012) RED VOŽNJE Karlos Fuentes: KULTURA NEZAVISNOSTI Mark Slouka: HITLEROV KAUČ DOZIVI Konstantin Leontjev: NOĆ U PČELINJAKU Etgar Keret: PET PRIČA Henrih Sapgir: ŽUŽUKINA DECA RAZMENA DAROVA Srđan Srdić: IZGUBITI SVE RATOVE (Slobodan Šnajder: Doba mjedi, TIM Press, Zagreb, 2015) Milomir Gavrilović: TAMNI IZRAZ PESNIČKE SAMOSVESTI (Živorad Nedelјković: Ulazak, Arhipelag, Beograd, 2014) Bojan Samson: NEISCRPNI TALOG MOGUĆNOSTI (Vladimir Stojnić: Reverb, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2015) Violeta Mitrović: ŽIŽNO MESTO JEDNE EPOHE (Dejan Tiago Stanković: Estoril, Geopoetika, Beograd, 2015) Marjan Čakarević: MRSKO „MI“ (Hrvatska mlada lirika 2014, Hrvatsko društvo pisaca, Zagreb, 2014) Aleksandar B. Laković: PESME ISKUSTVA I MEDITACIJA (Petar Cvetković: Pogled s trema, Tanesi, Beograd, 2015) Vasa Pavković: KONDOR LETI, KAO U STAROJ PESMI (Marijana Jovelić: Kondor, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2015) Branislav Živanović: ČUDNIJE OD FIKCIJE (Karl Uve Knausgor: Moja borba [drugi tom], Booka, Beograd, 2016) Dajana Milovanov: RUPA U STVARNOSTI, RUPA U JEZIKU (Samanta Šveblin: Ptice u ustima i druge priče, Agora, Zrenjanin, 2015) Dragan Babić: SERIJA NESREĆNIH DOGAĐAJA, ILI „DA LI JE STIGMA BILA VAŽNIJA OD DETETA?“ (Lidija Dimkovska: Rezervni život, Agora, Zrenjanin, 2015) Dušan Stojković: PESNIČKA EKSPLOZIJA BOJA (Risto Vasilevski: Moćne strune, Antologija makedonskog pesništva (IX–XXI vek), Arka, Smederevo, 2015) Žarko Trebješanin: MIT O EROSU I PSIHI IZ PERSPEKTIVE ARHETIPSKE PSIHOLOGIJE (Erih Nojman: Amor i psiha: psihički razvoj ženskog: tumačenje Apulejeve bajke, Fedon, Beograd, 2015) SVETLA KOMORA Ksenija Marinković: DVOSTRUKA PERCEPCIJA JELENE JELAČE KO JE KO BIBLIOGRAFIJA „POLJA“ 2013–2015 (priredila Gordana Đilas)

GDE JE ŠTA GLASOVI Miroslav Kirin: BABANIJA Borivoj Gerzić: U CRNO, I NAZAD Đorđe Despić: TRI SMRTI Neva Lukić: LJULJAČKE Mirko Magarašević: OD VASINE DO SLAVIJE Ivan Potić:O’KER Ognjen Petrović: O GALICIJSKOM MRAKU Julia Kapornjai: VRT U SOBI Vladica Radojević: ČOVEK NA KIŠI TAJNI VRT Stesihor: GERIONIDA O GERIONIDI ILUMINACIJE Džordž Stajner: IZGUBLJENI VRT ZLATNA GREDA Branko Anđić: LATINSKOAMERIČKA KNJIŽEVNOST U DOBA „POSLE ISTINE“ IME: UVE JONZON (priredila Drinka Gojković) Drinka Gojković: UVOD U UVEA JONZONA I SVAKI DAN U GODINI Uve Jonzon, izbliza Uve Jonzon i Horst Binek: UVE JONZON I NJEGOVA KNJIŽEVNA RADIONICA Uve Jonzon i A. Lesli Vilson: „NESHVAĆENI HUMORISTA“ Uve Jonzon: KAKO JE NASTAO SVAKI DAN U GODINI Tumačenja Norbert Meklenburg: REMEK-DELO SVAKI DAN U GODINI Ulrih Krelner: „KAKO MOŽEŠ TAKO DA GOVORIŠ, MARI!“ Bernd Aueroks: FORMA ROMANA I NORMATIVNI MODEL DRUŠTVA U ROMANU SVAKI DAN U GODINI Pogled izbliza Mića Vujičić: NAŠA BUDUĆNOST U KANTI ZA ĐUBRE ILI KAKO GEZINA KRESPAL ČITA NOVINE RED VOŽNJE Viktor Jerofejev: JE PIQUE! Gorana Raičević i Radmila Gikić Petrović: LIČNI SADRŽAJ PRETOČEN U LITERATURU DOZIVI P. K. Pejdž: ECCE HOMO Eugenijuš Tkačišin Dicki: IZBOR Olga Martinova: DESET PESAMA Kenet Remzi: USAMLJENIČKA ŽURKA RAZMENA DAROVA Jelena Angelovski: PUPAK UNUTRAŠNJEG SVETA (Dejan Aleksić: Petlja, Laguna, Beograd, 2021) Žarka Svirčev: HISTORIČNI REHAB (Ivana Bulatović: Praćerka, Partizanska knjiga, Kikinda, 2021) Dragan Babić: KNJIGA O BLAMU (Oto Horvat: Noćna projekcija, Akademska knjiga, Novi Sad, 2021) Sonja Milovanović: PRAVITI SE MRTVA (Sonja Veselinović: Proklizavanje, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2020) Zorana Simić: ETIKA ITAKE (Marija Dejanović: Dobrota razdvaja dan i noć, Sandorf, Zagreb, 2021) Nina Živančević: PRIČA O RASPADU (Tomislava Longinović: Fetiš Nulo, Dereta, Beograd, 2020) Srđan Srdić: BITI TU I BITI UOPŠTE (Antonen Arto: U zemlji halucinacija: o Taraumarama, Službeni glasnik, Beograd, 2021) Vladislava Gordić Petković TESKOBNO OSLOBAĐANJE (Melinda Nađ Abonji: Vojnik-kornjača, Kulturni centar Novog Sada, Novi Sad, 2020) Sonja Veselinović: „SVE KOMPJUTERSKE IGRICE SU TRENING ZA AUŠVIC“ (Hajner Miler, „Nema dovoljno za sve“, Radni sto, Beograd, 2019) Srđan V. Tešin: GLJIVICE ISPOD NOKTIJU (Etgar Keret: Poleti već jednom!, Laguna, Beograd, 2021) Tijana Tropin: „NAJVIŠE VOLIM PRIČE S LJUDIMA KOJI JEDU ILI KOJE KUVAJU“ (Aglaja Veteranji: Zašto se dete kuva u palenti, Partizanska knjiga, Kikinda, 2020) Maja Rogač Stančević: PLACEBO, GORKE PILULE I NORVEŠKI LEKARSKI ROMAN (Nina Like: Poodmaklo, Beograd, Geopoetika 2020) Goran Lazičić: PERFORMANS U SOCIJALIZMU: IZMEĐU RAZOTUĐENJA I DISTOPIJE (Branislav Jakovljević: Umetnost odluke: Performans i samoupravljanje u Jugoslaviji 1945–91, Orion Art, Beograd, 2019) SVETLA KOMORA Dušan Pajin: JAPANSKI VRTOVI FESTIVAL SAVREMENE UMETNOSTI DUNAVSKI DIJALOZI 2021. Sava Stepanov: DRUŠTVO I UMETNOST U OKOLNOSTIMA IZNUĐENE REALNOSTI KO JE KO

Mek povez ,92 strane . Nagrada "PEGAZ" za treće mesto u kategoriji "Zbirka kratkih priča" u 2012. godini! "Da li ste želeli da u svojim rukama držite knjigu koja o ljubavi govori sa pogledom kroz ružičaste naočare? Ovo onda nije knjiga za vas! Da li ste želeli priče satkane od čežnje i ljubavnih zapleta? Ovo nikako nije knjiga za vas! Dragi čitaoci, ako želite da zavirite u svakodnevni život jednog Beograđanina, knjiga ,,Udah Praha“ je pravi izbor za vas! Pisac nas koristeći se jedinstvenim stilom i formom rečenice, bez uvijanja u stilske figure ostavlja bez daha. Prelazeći iz prvog u treće lice jednine u svojim pričama, navodi nas da na trenutak pomislimo da smo sami pisci i da mi nekom, zapravo, pričamo tu priču. Posle čitanja knjige ,,Udah praha“ zapitala sam se da li sam već negde uz ispijanje kafice sedela sa Bojanom Vorkapićem, pa je napisao priče u kojima se i sama pronalazim? Zapravo, shvatila sam da svi imamo najčešće nekog druga iz detinjstva koji je otišao, da svako ima svoje mesto koje se jednostavno zove ,, Točionica kod Bože“ i da svako od nas to nosi u sebi. Bojan kao da je zavirio u duše svakog od nas i ta osećanja pretočio bez greške u svoje predivne priče. ,, Sentimentalnost je odista čudna pojava. Pojedinci koji su tome skloni spadaju u naročit soj ljudskih bića čije je ponašanje mahom nedokučivo okolini i zna se da postupaju ili čine određene stvari bez vidnih povoda, iz samo njima znanih poriva. Stoga ih okolina smatra nepredvidljivim, neretko ih izbegava ili im prilazi sa dozom zazora jer nikada ne zna na čemu je sa dotičnim individuama.“ (LJubav u Višnjičkoj banji) Pisac koji na ovaj način govori o najdubljim ljudskim osećanjima, razotkrivajući svetu različitosti i shvatanja, zaslužuje da se nađe u plejadi dobrih pisaca, dok nas priča koja povodom sentimentalnosti u sebi krije prekor sredine, nerazumevanje ljudi, ishitrenost donošenja zaključaka navodi da se zapitamo kom delu sveta pripadamo, i kako posmatramo ljude koji vole, naročito u ovom, ovakvom veku u kojem živimo? Da li smo zaista postali imuni na reči, ili samo na one reči koje ništa više ne govore? Da li smo postali imuni na ljudskost? Knjiga ,,Udah praha’’nudi pregršt reči sklopljenih u rečenice koje svakodnevno čujemo, koje izgovaramo, kojima komuniciramo, i koliko god delovalo čudno, nikad se baš tih svakodnevnih rečenica ne odričemo. Ono što će vas fascinirati, verujem, upravo je činjenica da se knjiga ne iscrpljuje na svakodnevnostima. Da li ste znali da...? ,,…Novije generacije verovatno o tome ne znaju, ali dvadesetih godina prošlog veka Beograd i Srbiju preplavili su izgnanici iz carske Rusije, odnosno iz novonastalog Sovjetskog Saveza. Mnogi su se zatekli na Dardanelima i Bosforu usred ratnog vihora i tamo stradali zajedno sa snagama Komonvelta iz Australije i Engleske. Kasnije je jedna veća skupina bila smeštena u prihvatnim logorima u Solunu i nakon nekoliko godina razmilela se po čitavom Balkanu, pa tako mnogi stigoše u Beograd. Oni su, postoje mnoga svedočenja, bili suočeni sa svom onom životnom surovošću, sa mukama prilagođavanja i preživljavanja o kojima su samo mogli čitati kod svojih klasika: Turgenjeva, Dobroljubova i ostalih...” (Priča: Tvrđava Arhangelsk) Upravo tako! Ova knjiga nam otkiva i neke tajne istorije Beograda, njegov ritam i dušu njegovih stanovnika, i vodi nas na putovanje na kome se račun plaća tek po zavšetku vožnje, kao i uvek kada putujemo kroz vreme unazad. ,, Natalija i Valerij Stavrogin, Radivoj Matić, Vlatko Andrić, Svetomir - Sveta Krasić...“ Da li poznajete ove ljude? Koliko je njihova sudbina slična vašoj i u kom ste se liku pronašli proverite sami, ali ne zaboravite da, kako to sam pisac ove zadivljujuće knjige kaže: ,, Nikada ljudi ne nestaju. Naboj ljubavi večno lebdi u vazduhu“. Sasvim sam sigurna da će ova knjiga pronaći put do čitalaca. I još sam sigurnija da će u njoj uživati čitajući je. Bojanu Vorkapiću od srca želim puno uspeha u svetu književnosti, i dobrodošlicu među ,,Pegazove’’ autore koji stvaraju besmrtna

Autor - osoba Krklec, Gustav, 1899-1977 Naslov Pisma iz provincije / Gustav Krklec ; [priredio Berislav Nikpalj] Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik hrvatski Godina 1977 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Alfa : Prosvjeta, 1977 (Pula : `Otokar Keršovani`) Fizički opis 264 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikpalj, Berislav Zbirka Odabrana djela Gustava Krkleca ; ǂknj. ǂ4 (Pl. sa omotom) ANTE SCRIPTUM Za razliku od privatnih pisama kojima se ponekad naknadno dodaje pripis (P. S.), ovim „Pismima iz provincije“ trebalo bi nekoliko prethodnih riječi umjesto uobičajenog uvoda ili predgovora, osobito stoga što su ona u prvom redu upućena našoj najširoj javnosti. I veliki A. G. Matoš svakoj bi svojoj knjizi na čelo stavio slovo „Čitaocu“, upućujući mu ga pred sveskama „Ogledi“ (1905), „Vidici i putovi“ (1907) i „Naši ljudi i krajevi“ (1910), te bi njegovu šegrtu možda dovoljno bilo da se posluži kojim još uvijek aktualnim citatom davno preminulog majstora, ali time ne bi bilo potkrijepljeno ništa drugo, no da je Matoš sve do dana današnjega ostao – nenadmašen. Sve ove književne kozerije, publicistički osvrti, do krajnjih mogućnosti obazrive polemike, novinski feljtoni i prigodni članci izlazili su redom, od subote do subote u kulturnoj rubrici zagrebačkog dnevnika „Narodni list“, u razdoblju od 18. VI 1953. do 17. VII 1955, pod ironičkim naslovom „Književna pisma iz provincije“ i pod simboličkim pseudonimom Martin Lipnjak iz Krapine. Tim su „Pismima“ dodana sada i dva članka: „Tinova zdravica trezvenjaštvu“ iz „Globusa“ (12. III 1955) i „Oproštaj s Tinom“ iz tjednika „Vjesnik u srijedu“ (16. XI 1955), jer sačinjavaju s njima nerazdvojnu cjelinu. – Zašto „Pisma iz provincije“? – Čemu pseudonim? Hoću da budem što kraći! Eto, bilo je sve to zamišljeno kao pokušaj da se jedan javni kulturni radnik s koliko-toliko iskustva „odrekne imena“ i povuče u prikrajak, te da tako iz „objektivnog kuta“ stane pratiti najvažnije po njegovu sudu događaje, zbivanja i previranja u našem cjelokupnom javnom kulturnom životu, reagirajući na njih brzo, neposredno i iz dotad nova aspekta, s težnjom da podjednako suzbija sve pojave preživjelog provincijalizma, nezdravog modernizma i svakojakih, uglavnom uvoznih „izama“, kao i da brani, štiti i daje podršku svima čestitim stvaralačkim naporima i ostvarenjima u okviru našeg socijalističkog humanizma i općeg napretka. Po tom, čini se, ova „Pisma iz provincije“ tvore izvjesnu cjelinu, iako su zapravo letimična publicistička kronika i fragmentarni ljetopis jednog našeg relativno kratkog kulturnog razdoblja. Njihovu je autoru – tj. meni! – ponajviše bilo stalo do uspostave srdačnog i bliskog kontakta sa širokim krugom čitalaca, i ta je činjenica uvjetovala ton, stil i karakter ovih „Pisama“, u jednom trenutku kad se takvo obraćanje pisca širokoj javnosti pokušalo omalovažavati od strane „izabranih“. No ja sam smatrao, a držim i dalje, da pisci koji se s prezirom odnose prema širokoj javnosti ne treba ni da joj se obraćaju. Tako su mi još za izlaženja u novinama ova „Pisma“ pribavila šaku ogorčenih protivnika, ali u velikoj mjeri i proširila krug prijateljâ, te ih sada, ovako sabrana u knjizi bez ikakvih izmjena i naknadnih „friziranja“, upućujem širokoj našoj javnosti sa željom da brzinu pisanja, neizbježivu u takvom radu, nadoknadi trajnost onih opažanja koja su, ako ništa drugo, bar signalizirala opasnost od nezdravih, ili upozoravala na zdrave pojave u našem sve bujnijem i snažnijem kulturnom kretanju i poletu. (Uz 1. izdanje) Krapina, 1956. Gustav KRKLEC Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. – Zagreb, 30. listopada 1977), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada „Hrvatski orač“, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. MG9

Prvo izdanje drame Gustava Krkleca u prvom broju pozorišnog časopisa „Scena“ (Zagreb, 1919. godine, odgovorni urednik Tito Strozzi), zajedno s podlistkom „Rampa“ koji je išao unutar svakog broja. Izuzetno retko u ponudi u kompletu i očuvano. Naslovni list crtao: Ljubo Babić. Portret autora: Stojan Aralica. Autor - osoba Krklec, Gustav Naslov Grobnica : rapsodija u tri dijela / Gustav Krklec Vrsta građe drama Jezik hrvatski Godina 1919 Izdavanje i proizvodnja [Zagreb : s. n.], 1919 (Zagreb : Hrv. štamparski zavod) Fizički opis 27 str. ; 28 cm Zbirka Jugoslavenska dramska biblioteka `Scena` ; br. 1 ISBN (Broš.) Napomene Kor. nasl. Gustav Krklec: str. 1. Predmetne odrednice Krklec, Gustav, 1899-1977 -- `Grobnica` Gustav Krklec: Grobnica, rapsodija u tri dijela. Broj 1., Novembar 1919. I dio: Preludij Slutnja, ima devet prizora. II dio Olujna noć, petnaest prizora i III dio Finale u jesenje jutro ima devet prizora. Mjesto: Brezje, zagorska kurija. U svijet literature ušao je vrlo mlad, još kao šesnaestogodišnji varaždinski gimnazijalac. Javlja se istodobno s Krležom, Andrićem, Ujevićem i Šimićem. U Krklecovoj književnoj biografiji posebno je bitna 1919. godina, kada zajedno s A. B. Šimićem i Nikolom Miličevićem pokreće književni časopis Juriš i kada mu u Zagrebu izlazi prva pjesnička zbirka Lirika. Iste je godine u časopisu Scena tiskana i njegova jedina drama Grobnica, koja mu za života nije praizvedena. Poput Grobnice ostao je podjednako književnokritički nezapažen i Krklecov prvi i jedini roman Beskućnici, tiskan u Zagrebu 1921. godine. Druga je Krklecova pjesnička zbirka Srebrna cesta, objavljena također 1921. godine, koja je zbog velika odjeka publike i kritike doživjela i drugo izdanje 1928. godine. Srebrnom cestom najavio je i neke od bitnih odrednica vlastite poetike: konciznost, neposrednost i preciznost lirskoga iskaza, kojim se očituju vedrina i životna radost, ali i prepoznatljive metafizičke tjeskobe. Gustav Krklec (Udbinja kraj Karlovca, 23. lipnja 1899. - Zagreb, 30. listopada 1977.), bio je hrvatski književnik, prevoditelj s ruskog, češkog, slovenskog i njemačkog jezika, prvi predsjednik Društva hrvatskih književnih prevodilaca. Jedan od najvažnijih hrvatskih književnika 20. stoljeća. Gustav Krklec rodio se u mjestu Udbinja kraj Karlovca kao prvo dijete u obitelji Augusta i Hermine Krklec rođ. Wells. Djetinjstvo je proveo u Maruševcu, u Hrvatskom zagorju, što je ostavilo trajan trag u njegovu poetskom opusu. Gimnaziju je polazio u Varaždinu, Zagrebu i na Sušaku, a u Zagrebu je studirao filozofiju. Drugi svjetski rat zatječe ga u Beogradu gdje doživljava bombardiranje grada, zatim se u rujnu 1941. godine preselio u Zemun. U Zemunu je radio kao državni činovnik i surađivao u listu Graničar sve do bombardiranja Zemuna, u ožujku 1944. godine. Bio je predsjednikom Veslačkog kluba Zemun. Nakon toga se sa suprugom Mirjanom nakratko preselio u Slankamen a kraj rata je dočekao u Samoboru. U rujnu 1945. godine u Zagreb dolazi i njegova supruga, te od tada Krklec živi i radi u Zagrebu sve do smrti 30. listopada 1977. godine. Književno stvaralaštvo Najvažniji dio Krklecova književnoga djela čine stihovi. Njegovo antologijsko pjesništvo konciznog, neposrednog i jasnog izraza očituje vedrinu i životnu radost, ali i metafizičku tjeskobu. Pisao je i eseje, kritike, putopise, feljtone i aforizme. Mnogo je prevodio, najviše s ruskoga, njemačkog, ali i sa slovenskoga i češkoga jezika. Krklec se bavio i takozvanom dnevnom kritikom. Posebno se ističu njegovi prijevodi Puškina, Prešerna i Brechta. Pod pseudonimom Martin Lipnjak napisao je niz kritičkih zapisa i eseja. Djela Nepotpun popis: Lirika, Zagreb, 1919. Grobnica: rapsodija u tri djela, Zagreb, 1919. Srebrna cesta, 1921. Beskućnici: roman izgubljenog naraštaja, 1921. Nove pjesme, 1923. Ljubav ptica, 1926. Izlet u nebo, 1928. San pod brezom, 1940. Darovi za bezimenu, 1942. (Mladinska knjiga, Zagreb, 1991.) Ranjeni galeb: pjesme šestorice, Naklada `Hrvatski orač`, Zagreb, 1942. (suautori Frano Alfirević, Salih Alić, Nikola Šop, Vlado Vlaisavljević i Ivo Balentović) Tamnica vremena, 1944. Izabrane pjesme, Nakladni zavod Hrvatske, Zagreb, 1947. Telegrafske basne, 1952. (2. izd., Školska knjiga, Zagreb, 2003.) Lica i krajolici, 1954. Pisma Martina Lipnjaka iz provincije, 1956. Zagorski vinograd, 1958. Noćno iverje, 1960. Izabrane pjesme, uredio Dragutin Tadijanović ; izbor i pogovor Saša Vereš, Matica hrvatska, Zagreb, 1961. Izabrani epigrami, Zora, Zagreb, 1963. Drveni bicikl, Naša djeca, Zagreb, 1964. Drveni klinci: izabrani epigrami, aforizmi i telegrafske basne, `August Cesarec`, Zagreb, 1973. Crni kos: izabrane pjesme, Nolit, Beograd, 1974. Odabrana djela Gustava Krkleca, knj. 1: Srebrna cesta: pjesme, knj. 2.: Žubor života: pjesme, knj. 3.: Lica i krajolici, knj. 4.: Pisma iz provincije, knj. 5.: Noćno iverje, knj. 6.: Majmun i naočari, Alfa, Zagreb, 1977. Izbor iz djela, priredio Cvjetko Milanja, Riječ, Vinkovci, 2000. Bog u noćnim ulicama, priredio Branko Maleš, Riječ, Vinkovci, 2007. Nagrade 1944.: Antunovska nagrada 1968.: Nagrada Vladimir Nazor za životno djelo Spomen Prigodom stote obljetnice piščeva rođenja 23. lipnja 1999. godine, na pročelju kuće u Maruševcu u kojoj je hrvatski pjesnik proživio sretno djetinjstvo, Matica hrvatska u Varaždinu i Općina Maruševec postavile su mu spomen-ploču. U varaždinskoj Gradskoj knjižnici nalazi se i spomen-soba Gustava Krkleca. Babić, Ljubo, hrvatski slikar i povjesničar umjetnosti (Jastrebarsko, 14. VI. 1890 – Zagreb, 14. V. 1974). Umjetničko školovanje započeo na Privremenoj višoj školi za umjetnost i umjetni obrt u Zagrebu, a nastavio na Akademiji u Münchenu, na kojoj je diplomirao 1913 (A. Janka, F. von Stuck). Nakon boravka u Parizu 1913–14. vratio se u Zagreb, gdje je 1915. u svojem atelijeru otvorio Modernu slikarsku školu. Godine 1916. postao profesor na Privremenoj višoj školi za umjetnost i umjetni obrt, gdje je djelovao 45 god. kroza sve njezine mijene do Akademije likovnih umjetnosti, na kojoj je umirovljen 1961. Diplomirao je povijest umjetnosti na Filozofskom fakultetu u Zagrebu 1932. Bio je član JAZU (danas HAZU). Dobio je Nagradu „Vladimir Nazor“ za životno djelo (1964). U početku je slikao pod utjecajem kromatike „šarene zagrebačke škole“ i simbolističkoga kolorističkoga sklada te pejsažne deskripcije i antinaturalizma mitološko-biblijskih kompozicija. To dvojstvo u njegovu slikarstvu odlučio je susret s I. Meštrovićem i nastajanje grupe Medulić, kada je Babić prihvatio politiziranu ikonografiju, nacionalnu angažiranost i monumentalizam oblika. Pred I. svjetski rat u njegovo slikarstvo prodire svjetlo, gotovo barokni luminizam, koji u sintezi s bojom postaje sugestivno izražajan. Slike mu postaju pune unutarnje napetosti; iz linearnosti secesije razvija se Babićevo stvaralaštvo do posve novog osobnoga oblika ekspresionizma (Crna zastava; Golgota, obje iz 1916), a popularnu ekspresionističku temu grada i mase Babić primjenjuje na slikama (Izgradnja i Crveni stjegovi, obje iz 1919). Nakon boravka i putovanja po Španjolskoj 1920., gdje nastaje jedinstven ciklus akvarela, slika se potpuno objektivizira. Tijekom 1930-ih i 1940-ih god. slika mrtve prirode i krajolike, oblici dobivaju unutarnje ustrojstvo, a paleta se rasvjetljava i otvara. Babić se tako ustaljuje u kolorizmu i realizmu bez većih stilskih pomaka, problematizira svoje slikarstvo razmišljajući o »našem izrazu«, o zasnivanju moguće kulturno i duhovno utemeljene hrvatske likovne posebnosti. Slika krajolike sjeverne i južne Hrvatske, ciklus Moj rodni kraj te krajolike oko rijeke Mrežnice, iz Like i Dalmacije. Nakon 1945. rabi pretežito pastel i još jednom pokreće svoje velike ritmove svjetla i sjene (Tulove grede, 1954). Istančanim osjećajem za sceničnost, Babić se suprotstavlja iluzionističkim rješenjima i unosi na scenu elemente plastike i konstrukcije, naglašava sintezu prostorno-plastičnog i likovno-scenskoga doživljaja pozornice. Ostvario je scenografski opus od oko 200 postava (dobio je Grand prix na Međunarodnoj izložbi dekorativnih umjetnosti u Parizu 1925). Bio je kroničar i kritičar u dnevnome tisku i periodici od 1913. Njegov je jezik jasan, argumentacija logična a likovni sud suveren. Suorganizator i pokretač važnih kulturnih manifestacija: Hrvatskoga proljetnog salona, 1916; Nezavisne grupe hrvatskih umjetnika, 1919. Godine 1929. s V. Becićem i J. Mišeom osniva Grupu trojice, koja 1936. prerasta u Grupu hrvatskih umjetnika. Autor je mnogih muzejskih i galerijskih postava, opremio je i ilustrirao više od 200 izdanja, oblikovao časopise i plakate. Bio je vrstan predavač na području likovne umjetnosti. Bavio se likovnom kritikom i teorijom, književnom te putopisnom prozom. Glavna djela: Umjetnost kod Hrvata u XIX stoljeću (1934), Umjetnost kod Hrvata (1943), Između dva svijeta (autobiografija, 1955), S puta po Španjolskoj (1990). KC

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Skijanje na snegu je način kretanja snežnim površinama upotrebom skija koje su skijaškim vezovima pričvršćene za noge skijaša.[1][2][3] Iako je skijanje prvenstveno nastalo kao način transporta odnosno kretanja po snegu, kroz 20. vek je preraslo u popularni način rekreacije i sport. Osim skijanja na snegu, poznato je i skijanje na vodi, pri čemu skijaš koristi vučnu silu motornog čamca da ostvari brzinu potrebnu za održavanje na vodi. Počeci skijanja se, prema nedavno pronađenim crtežima u pećinama otkrivenim nakon povlačenja lednika, vežu uz lovce koje istoričari smeštaju u doba egipatskih faraona. Tehnike skijanja u to doba su najverovatnije ličile načinu skijanja koji danas nazivamo skijaškim trčanjem ili nordijskom skijaškom disciplinom. Ocem modernog skijanja smatra se Norvežanin Sondre Norhajm. On je u 19. veku konstruisao skijaški vez koji je omogućio upravljanje skijom, i to tehnikom koja se danas naziva telemark. Kasnija usavršavanja skijaškog veza i skijaških cipela dovela su do daljeg usavršavanja skijanja i pojavu tzv. alpskih skijaških disciplina. Ranih godina 20. veka Austrijanac Hanes Šnajder predstavio je tehniku upravljanja skijom rotacijom gornjeg dela tela koja se po imenom Arlberg tehnika (nazvana prema kraju iz kojeg je poticao) vrlo brzo raširila kao popularna rekreacija i sport. Vrste skijanja Danas je skijanje vrlo retko način transporta, već je uglavnom popularan vid rekreacije. Većina skijaša danas su rekreativci koji na uređenim skijaškim stazama korišćenjem žičara (kako bi se popeli na vrhove planina) provode slobodne trenutke uživajući u spuštanju niz snežne padine. Skijanje je toliko raširen način zimskog odmora da pojedine države veći deo turističke ponude zasnivaju upravo na rekreativnom skijanju. Najbolji primer takve države je Austrija, koja poseduje preko stotinu uređenih skijališta. Ostale države koje imaju brojna uređena skijališta su Francuska, Italija, Švajcarska, SAD, Novi Zeland, itd. U Nordijskim zemljama rašireno je i skijaško trčanje kao popularan vid rekreacije, iako se staze za skijaško trčanje mogu naći i u svakom alpskom skijalištu. Posebno je zanimljiva ponuda dvoranskog skijanja, gde se u pojedinim bogatijim državama (primeri su Japan ili Ujedinjeni Arapski Emirati) zbog nedostatka prirodnih skijaških staza i dovoljnog broja snežnih dana u godini čak izrađuju skijaške staze u velikim dvoranama, opremljene veštačkim klimatskim uslovima i veštačkim snegom. Skijanje je i atraktivan sport, gde se pojavljuju takmičari u brojnim disciplinama iz sve većeg broja zemalja i gotovo svih kontinenata. Skijanje kao sport Skijanje tehnikom telemark Skijanje je standardni olimpijski sport na zimskim Olimpijskim igrama. Skijaške discipline delimo na alpske, nordijske i skijaške skokove. Iako postoje i varijante štafetnih trka u nordijskom skijanju, skijanje je uglavnom pojedinačni sport. Često se u skijaške sportove ubraja i snoubord, koji je od 1998. godine takođe uključen u porodicu olimpijskih sportova. Oprema za taj sport se bitno razlikuje od skijaške opreme po tome što se ne koriste dve skije već jedan bord odnosno daska za skijanje na kojoj border stoji u sličnom položaju kao u surfovanju na talasima. Alpske takmičarske skijaške discipline su: slalom, veleslalom, spust, super-veleslalom, alpska kombinacija i paralelna takmičenja. Neslužbeno bi ih mogli kategorisati na tehničke (slalom i veleslalom) i brzinske (spust i super-veleslalom) discipline. Sva pravila i organizacija i kontrola skijaških takmičenja su pod upravom Međunarodne skijaške federacije (FIS) sa sedištem u Bernu, (Švajcarska). Nordijske discipline, poznate i pod nazivom skijaško trčanje, se praktikuju na različitim dužinama staze, u dve osnovne kategorije: klasični stil i slobodni stil. Jedna varijanta skijaškog trčanja je i biatlon, u kojoj se kombinuje skijaško trčanje s streljaštvom. Skijaški letovi se izvode na specijalno pripremljenim skijaškim skakaonicama, a cilj je ostvariti što veću dužinu skoka uz dodatne ocene za stil. Snoubord se izvodi u nekoliko različitih disciplina. Alpske discipline obuhvataju npr. slalom trke, i održavaju se na standardnim uređenim skijaškim stazama. Međutim, popularnije su discipline slobodnog stila ili slobodne vožnje, koje se mogu odvijati u specijalnim halfpajp stazama ili na neuređenim strminama. Takmičari slobodnog stila se najčešće okupljaju i takmiče na igrama ekstremnih sportova pod nazivom X-games. Skijaška oprema Zavisno od discipline, za skijanje je potreba sledeća oprema: skije opremljene skijaškim vezovima skijaški štap skijaške cipele Postoji još i celi niz specijalizovane skijaške opreme, kao što su skijaško odelo, kaciga, naočare, rukavice. Ta dodatna oprema se dosta razlikuje u zavisnosti od skijaške discipline, vremenskih uslova a u novije vreme i o modnim trendovima, pogotovo kod rekreativaca. Skijaški tereni U zavisnosti od discipline, može se skijati gotovo na svakoj površini prekrivenoj snegom: na ravnicama se praktikuje skijaško trčanje, na strmijim površinama neka od alpskih disciplina. Kao što i ime govori, najpoznatije skijaške staze za alpske discipline nalaze se u Alpima, iako se veliki broj kvalitetnih alpskih skijališta nalazi i u Severnoj i Južnoj Americi, Novom Zelandu, i Aziji. Uobičajeno je da se skijaške staze klasifikuju prema strmini i dužini, da bi se rekreativnim skijašima olakšao izbor staze koji odgovara njihovom skijaškom znanju i stilu skijanja. U Evropi se najčešće koristi sistem boja, pa je npr. crna boja oznaka najzahtjevnije strme staze koja je najčešće rezervisana samo za takmičenja i vrhunske skijaše. Crvena staza je nešto blaža, ali još uvek zahtevna. Početnici će birati između staza označenih kao plave (male strmine) odnosno bele staze. Bele staze su gotovo potpuno položene pa osiguravaju sigurno skijanje čak i potpunim početnicima. Postoji i tzv. slobodno skijanje po neuređenim stazama, međutim ono je rezervisano isključivo za vrhunske skijaše koji odlično poznaju skijaške tehnike i imaju odgovarajuću opremu. Ne treba posebno napominjati da je slobodno skijanje povezano s stalnom opasnošću od snežnih lavina, odrona snega ili terena, padovima na oštre stene ili provalije, te nije retkost da slobodni skijaši koji precene svoje znanje ili potcene pojedinu strminu stradaju, pa čak i smrtno. Skijaška žičara Skijaško trčanje zahteva položenije staze, pa je opasnost od padova ili snežnih lavina svedena na minimum. Ovaj vid skijanja je posebno pogodan za rekreativce slabije fizičke snage, starije skijaše i sve one koji žele tempo skijanja prilagoditi sebi a ne strmini alpske staze. Ipak, skijaško trčanje može za ambicioznije biti i vrlo efikasan način postizanja odlične fizičke spreme, jer je poznato da su po opštim karakteristikama pripremljenosti (fizička kondicija) skijaši trkači uz atletičare na dugim prugama i bicikliste jedni od najspremnijih sportista uopšte. Najviše uređenih staza za skijaško trčanje se može pronaći u nordijskim zemljama, iako je moguće trčati na skijama i na neuređenim stazama. Za skijaške letove koriste se posebno pripremljene skijaške skakaonice, koje se u zavisnosti od veličine nazivaju i skijaškim letaonicama. Ove skakaonice su jasno rezervisane isključivo za profesionalce koji se bave tim sportom, jer na nekim skakaonicama skijaši skakači ostvaruju skokove dužine od preko 200 metara. Snouborderi mogu da koriste standardne skijaške staze, iako se većina odlučuje za neuređene strmine. Zanimljivost je halfpajp, uređen deo staze u obliku jarka od nekoliko metara vrlo glatkih i strmih zidova.

RIDIGER ZAFRANSKI ROMANTIZAM - jedna nemačka afera Prevod - Mirjana Avramović Izdavač - Adresa, Novi Sad Godina - 2011 320 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Prag ISBN - 978-86-86761-44-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor.. ROMANTIZAM Prvo poglavlje Romantičan početak: Herder se otiskuje na more. Iznova pronaći kulturu. Individualizam i glasovi naroda. O ljuljanju stvari na reci vremena. Dugo poglavlje Od političke ka estetskoj revoluciji. Politička nemoć i poetska smelost. Šiler ohrabruje na veliku igru. Romantičari pripremaju svoj nastup. Treće poglavlje Skribomansko stoleće. Oproštaj od prosvećene trezvenosti. Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegel i karijera ironije. Lepi haos. Čas kritičkih diktatora. Učiniti svet umetničkim delom. Četvrto poglavlje Fihte i romantičarska želja da se bude Ja. Izobilje srca. Stvaranja iz ničega. Romantičarska društvenost. Legendarna komuna Jene. Uzleti u visine i strah od sunovrata. Peto poglavlje Ludvig Tik. U fabrici književnosti. Ja-ekscesi Vilijama Lofela. Književne satire. Virtuoz pisanja susreće umetnički skromnog Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova. Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra. Venusberg u sumrak. Putovanja Franca Šternbalda. Šesto poglavlje Novalis. Prijateljstvo sa Šlegelom. Pokraj Šilerove bolesničke postelje. Sofija fon Kin. Ljubav i smrt. O slasti transcendiranja. Himne noći. Nad zemljom, pod zemljom. Misterija brda. Hrišćanstvo ili Evropa. Gde nema bogova vladaju aveti. Sedmo poglavlje.... Romantična religija. Izmisliti Boga. Šlegelovi eksperimenti. Nastup Fridriha Šlajermahera: Religija je smisao i ukus za beskonačno. Religija s one strane dobra i zla. Večnost u sadašnjosti. Spasenje kroz lepotu sveta. Iz života jednog virtuoza religije. Osmo poglavlje............. Lepo i mitologija. Najstariji sistemski program nemačkog idealizma. Mitologija uma. Od uma budućnosti ka istini porekla. Geres, Krojcer, Šlegel i otkrivanje Istoka. Druga antika. Helderlinovi bogovi. Njihova sadašnjost i prolaznost. Nestati u slici. Deveto poglavlje Poetična politika. Od revolucije ka katoličkom uređenju. Romantičarska ideja o carstvu. Šiler i Novalis o kulturnoj naciji. Fihteova nacija. Od Ja ka Mi. Društvo majčine utrobe. Adam Miler i Edmund Berk. Popularnost. Hajdelberški romantizam. Oslobodilački rat. Romantizam u oružju. Mržnja i Napoleon. Klajst kao genije mržnje. Deseto poglavlje Romantičarska anksioznost prema normalnosti. Prosvećeno otrežnjenje. Racionalno i delotvorno. Gordost i patnja umetnika. Krajzler. Kritika filistara. Gubitak raznovrsnosti. Duh geometrije. Dosada. Romantičarski bog protiv velikog zevanja. Lirsko kao da. Jedanaesto poglavlje Romantičarski polasci i prekidi. Ajhendorf: nova vožnja. Pojanja sirena. Poverenje u Boga. Na prozoru. Pesnici i njihovi pomoćnici. Poezija života. Pobožna ironija. Dangube - luda u Hristu. E. T. A. Hofman: lakom rukom. Neukorenjeno. Igrač. Estetika užasa. Raj je tu pored, ali i pakao. Princeza Brambila i veliki smeh. Skeptični fantast. ROMANTIČNO Dvanaesto poglavlje Osvrt na haos ideja. Hegel kao kritičar romantizma. Komandne reči svetskog duha i pretenciozni subjekti. Bidermajer i Mlada Nemačka. Na putu ka stvarnoj stvarnosti. Takmičenja u razgolićavanju. Kritika neba, otkriće zemlje i tela. Romantična budućnost, prozaična sadašnjost. Štraus. Fojerbah. Marks. Hajne između frontova. Zbogom romantičnoj školi i odbrana slavuja. Vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva i ništa do pesnik. Trinaesto poglavlje Mladonemački Vagner. Rijenci u Parizu. Romantični revolucionar u Drezdenu. Ostvarenje ranoromantičarskih snova: nova mitologija. Prsten Nibelunga. Kako slobodan čovek prouzrokuje sumrak bogova. Antikapitalizam i antisemitizam. Mitsko doživljavanje. Tristan i romantična noć. Simbolistička opijenost. Opšti napad na čula. Četrnaesto poglavlje Niče o Vagneru: prvo oplovljavanje sveta umetnosti. Neromantični duh vremena: materijalizam, realizam, istoricizam. Radna kuća. Romantika dionizijskog. Svetski jezik muzika. Ničeovo okretanje od Vagnera: spasenje od spasitelja. Ostati veran zemlji. Heraklitovo i Šilerovo zaigrano dete sveta. Kraj ironičnog otpora. Slom. Petnaesto poglavlje Život, samo život. Omladinski pokret. Životna forma. Landauer. Proboj mistike. Hugo fon Hofmanstal, Rilke i Štefan George. Vilhelminska čarolija kulisa: čelična romantika gradnje ubojnog brodovlja. Ideje 1944. Tomas Man u ratu. Etički vazduh, faustovski miris, krst, smrt i grob. Šesnaesto poglavlje Sa Čarobnog brega u ravnicu. Langemark. Putnik između dva sveta. Dva avanturistička srca:Ernst Jinger i Franc Jung. Pomama za plesom u Tiringenu. Jutarnja vožnja po unutrašnjosti. Naporna stvarnost. Čekanje na veliki trenutak. Eksplodirajuće starine na kraju Republike. Hajdegerov politički romantizam. Sedamnaesto poglavlje Romantizam pod optužbom. Koliko je romantičan bio nacionalsocijalizam? Rasprava oko romantizma u NS-kulturnom aparatu. NS-modernizam: čelični romantizam. Romantizam Rajha. Nirnberg. Romantični mentalitet kao predistorija. Dionizijski život ili biologizam. Otuđenost od sveta, pijetet prema svetu i svetorušilački bes. Viša interpretacija grubog dešavanja. Hajdeger kao primer. Hitler i grozničavi snovi romantizma. Zabluda i istina. Osamnaesto poglavlje Katastrofa i njeno romantično tumačenje: Doktor Faustus Tomasa Mana. Viša interpretacija grubog dešavanja. Otrežnjenje. Alkoholičari na suvom. Skeptična generacija. Još jednom nova stvarnost. Avangardizam, tehnika i mase. Adorno i Gelen u Noćnom studiju. Koliko je romantičan bio pokret 68? O romantizmu i politici. Literatura Registar imena `Ridiger Zafranski (1945, Rotvajl u Virtenbergu), studirao i doktorirao filozofiju, nemačku književnost i istoriju u Frankfurtu na Majni i Berlinu. Bio je docent na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i urednik Berlinskih svesaka. Sarađivao je sa Peterom Sloterdijkom na Drugom programu nemačke televizije. Objavio je petnaestak knjiga o E. T. A. Hofmanu, Šopenhaueru, Geteu, Šileru, Ničeu, Hajdegeru i dr. Njegova dela su prevedena na preko trideset jezika. Ono što je oko 1800. godine nazvano „romantičarska škola`, okupljalo se oko braće Šlegel, i časopisa „Ateneum`. Taj razjareni i spekulativni duh filozofskog početka Fihtea i Šelinga, te proza Tika i Vakenrodera očaravali su kao čežnja za pro- šlošću i kao novoprobuđeni smisao za čudnovato, kao i Novalisova naklonjenost noći i mistici, kao poletni duh generacije koja je nastupala misaono i razigrano, da bi u svet duha i poezije donela impuls revolucije. Istorija romantizma počinje s Herderovim pomorskim putovanjem do Frankfurta. Tragovi romantizma i romantičnosti u nemačkoj kulturi vode u Berlin, Jenu, Drezden. Romantizam je epoha, romantičnost je ideologija koja nije ograničena na epohu. Romantični duh ne ostaje isti, promenljiv je i protivrečan, čežnjiv i ciničan, zatreskan u nerazumljivo i narodno, ironičan i sanjalački, zaljubljen u sebe i društven, svestan forme i ukidanja forme. Stari Gete je rekao da je romantično bolesno. Ali ni on nije mogao da ga se odrekne.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Rüdiger Safranski Romantik Jozef Frajher Fon Ajhendorf Ahim Fon Arnim Gotfrid Ben Edmund Berk Isaija Berlin Šarl Bodler Klemens Brenatno Albreht Direr Erik Fegelin Johan Gotlib Fihte Ludvig Fojerbah Arnold Gelen Jozef Geres Johan Volfgang Gete Karl Grose Martin Hajdeger Hajnrih Hajne Fridrih Helderlin Gotfrid Johan Herder Goerg Vilhelm Fridrih Hegel Adolf Hitler Ernst Teodor Amadeus Hofman Hugo Fon Hofmantal Imanuel Kant Ludvig Klages Hajnrih Fon Klajst Tomas Man Karl Marks Herbert Markuze Adam Miler Napoleon Bonaparta Fridrih Niče Gotlob Fridrih Fon Hardenberg Novalis Žan Paul Žan Žak Ruso Fridrih Vilhelm Šeling Fridrih Šiler Fridrih Ernst Šlajermaher Avgust Vilhelm Šlegel Fridrih Šlegel Artur Šopenhauer David Fridrih Štraus Ludvig Tik Rihard Vagner Hajnrih Vakenroder Maks Veber Johan Joakim Vinkelman

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! - Cuvar vetrova - Suvise dobro uradjen posao - Borba petlova - Jedaneasti prst - Ikona koja kija - Zapis na konjskom cebetu - Konji svetog Marka - Krcma kod sedam sisa - Duga nocna plovidba - Akseanosilas - Zapis u znaku Device - Andjeo s Naocarima - Dopis casopisu koji objavljuje snove - Smrt Milosa Crnjanskog - Izvrnuta rukavica - Smrt Svetog Save Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Odlomak iz Radnika i seljaka: HISTORY CHANNEL (Lora pro nobis – 3) Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jacques Rivette From: [email protected] To: [email protected] Date: 25. Jan. 23:55 Štovani gospodine Krez, Već punih mjeseca dana nadzirem Vašu nadzornu kameru. Mogao bih Vam o njoj sastaviti detaljan izvještaj, uključujući fotografije koje sam načinio u različita doba dana i iz različitih uglova da posluže kao dokazni materijal. Koliko god izgledalo infantilno, snimati napravu za snimanje predstavljalo je za mene stanoviti, mada tjeskoban, izazov. Dosad sam u tri navrata pismenim putem prosvjedovao, a jednom čak i osobno došao u policijsku upravu, tražeći da se dotična sprava ukloni ili preusmjeri tako da ne vrši agresiju na moju intimu. Budući da sam svaki put bio ignoriran ili nepristojno odbijen, odlučio sam preskočiti niže stepenice i obratiti se direktno Vama, načelniku policijske uprave, iako bez realne nade da ćete ovaj dopis uopće pročitati, a kamoli poduzeti nešto u smislu uvažavanja mojeg zahtjeva. To, međutim, ne znači da ću odustati. S vremenom sam shvatio kako se vrijeme – nasuprot raširenom uvjerenju – najbrže troši uz fatalističko prihvaćanje datosti i meku socijalnu prilagodbu. Ukratko, da ponovim ono što sam već tri puta naglasio Vašim blaziranim i neotesanim službenicima: nadzorna kamera u Ulici oslobođenja, u neposrednoj blizini križanja s Goličkom, postavljena je na fasadi peterokatnice otprilike po sredini drugoga kata (ili možda malo više) i usmjerena je – nominalno – prema podružnici Sberbank-a koja se nalazi u prizemlju na suprotnoj strani ceste. Do ostakljene podružnice Sberbank-a, hiperdizajnirana interijera, neukusnog do povraćanja, nalaze se još dopadljiva mala pekara, odakle se šire topli i slani mirisi nepodložni videorecepciji, prodavaonica talijanskih cipela, sva u žućkastim tonovima, i haustor zgrade u kojoj živim, službena adresa: Ulica oslobođenja br. 28. No potpuno je jasno da se u vidokrugu Vaše nadzorne kamere nalazi i prozor moga stana na prvome katu, smješten malo ulijevo iznad spomenute bankarske ispostave. Za nevolju je to dvostruki francuski prozor, širok gotovo dva metra, pa shodno tome objektiv Vašeg sigurnosnog uređaja prodire i obuhvaća (bilježi, kontrolira, špijunira, registrira, snima) dobru trećinu sobe koju koristim kao radni prostor, a to ne mogu doživjeti drugačije nego kao bezočan akt nasilja nad mojom privatnošću. Ne znam koliko je takav stav dostupan Vašem policijskom umu (zamišljam ga kao nedovoljno skuhano jaje, s meckavim žutanjkom), ali kada okolnosti nastupe tako da se putanje javne sigurnosti i moje privatnosti neopravdano ukrste, bez razmišljanja se stavljam na svoju stranu. To da Vaši podređeni, pretpostavljam školovani špiclovi, ili (još gore) lica na dežurstvu s par razreda pučke škole i kvocijentom inteligencije mahovine, uz pomoć banalnoga tehničkog pomagala ulaze kroz moj prozor i promatraju na ekranu što ja činim unutar svoja četiri zida – čak i kada ništa ne činim, jer je dovoljno već to što mi nije dopušteno da se osjećam samim – za mene je potpuno neprihvatljivo. Da ne govorim koliko mi je gadljivo. Koliko mi je uvredljivo. A k tome ne mogu podnijeti zavjese. Ne želim zbog imbecilne policijske samovolje na svoj prozor navlačiti teške zastore, gospodine načelniče, jer bih se bez danje svjetlosti vjerojatno ugasio, ona mi je nužna kao opozicija mojem unutrašnjem mraku, s kojim Vas – budite bez brige – nemam namjeru upoznavati. Moj je dakle zahtjev krajnje jednostavan: premjestite Vašu nadzornu kameru na primjerenije mjesto, ili je u najmanju ruku zakrenite prema dolje za 20 do 25 stupnjeva (postupak od nekoliko minuta), tako da podružnica Sberbank-a i dalje bude u njenom fokusu, a da moja malenkost i prostor moje intime ostanu izvan domašaja Vašega brižnog elektronskog oka. Zar to nije prosto? Zar to ne iziskuje najmanji mogući napor s Vaše strane? Ja doista nemam ništa protiv toga da bdijete nad dnevnim utrškom bandita koji gule ovaj narod po visokim kamatnim stopama, niti da pod firmom tobožnje zaštite nacionalne sigurnosti kontrolirate ponašanje općinstva na javnim mjestima (jer je, koliko sam se uspio informirati, nekoliko stotina ovakvih kamera raspoređeno po čitavom gradu), no nisam toliko solidaran građanin da bih zbog toga podnosio policijsku invaziju na svoju ličnu autonomiju. Uvjeravam Vas, gospodine načelniče, da sa svoga prozora ne mogu niti ozbiljnije remetiti javni red i mir, a kamoli ugroziti sigurnosne prilike i opću stabilnost ovoga dijela grada. Nemam ekshibicionističkih sklonosti. Ne spadam među poremećene tipove koji će se iz čista mira razgaćiti i privlačiti pozornost prolaznika. Čak ni Vaš istrenirani policijski mozak ne bi uspio smisliti sablazan koju bih ja odavde mogao izvesti i koja bi bila dostatan razlog da me se drži na oku. U ovim godinama više nisam u stanju ni zdušnije dahtati nad djevojkama koje ponosno, najčešće s nespretnom vulgarnošću, šeću guzičice Ulicom oslobođenja. I dalje promatram, to da, ali sada bez traga žudnje, gospodine načelniče, jedva da još uspijevam dodati notu sjete na ravnodušnost. Ipak, pošto se uporno oglušujete na moju molbu, zaključujem da Vam je moj slučaj zbog nečeg interesantan. Nečim očigledno privlačim Vašu pozornost. Zbog nečega Vam je naročito stalo da sitničavo njuškate po mojoj osobnoj sferi, u koju nitko – a pogotovo ne elektronski opremljene snage državnog redarstva – ne bi smio imati pravo uvida. Kako da Vas privolim da me skinete s nišana? Kako da utolim Vašu voajersku glad? Bi li pomoglo ako Vas kratko uputim u svoje sasvim konvencionalne stambene prilike (i prema tome dnevne navike), ako Vam predočim nekoliko kadrova koje Vaša nadzorna kamera – u čijem je optičkom polju tek trećina moje radne sobe – nije u stanju registrirati? Pa dobro, pokušajmo. Desno od prozora, iz perspektive Vašeg osujećenog teleskopa, nalazi se pisaći stol od potamnjele hrastovine, mjestimično izbrazdan po obodima, s blago ulegnutom radnom plohom, na njemu dvije-tri nesređene hrpe papira i knjiga, te laptop demodirane serije (toshiba) na čijem se poklopcu mogu vidjeti tragovi cigaretnog pepela i skorenih kapljica kave; do njega je biblioteka koja se podiže do stropa, također nesređena, uglavnom biografije i historiografski naslovi (prikladno mojem zapostavljenom zvanju), više fotografija raspoređenih po policama, izdvajam uspomenu s vjenčanja mojih roditelja u okviru od lažnog mahagonija; prva vrata iz hodnika vode u skučenu kuhinju, stol ispod prozora s kariranim (crveno-bijelim) plastičnim stolnjakom, na njemu košara za voće od pletenoga pruća u čijim se žljebovima gnijezdi višegodišnja, slijepljena prašina, plinski šporet, blijedozeleni kuhinjski elementi koji su u donjem dijelu impregnirani tankim slojem masnoće, balkončić veličine četiriju ljudskih stopa što gleda na vežu; sljedeća su vrata od spavaće sobe moje kćerke u koju Vas ne kanim uvoditi, a do njih ulaz u moju spavaonicu gdje nema ničega vrijednog spomena (osim ako Vas zanima tragično škripavi krevet od orahovine i čaša za protezu na noćnom ormariću); samim hodnikom dominira starinski samostojeći čiviluk, obiteljsko naslijeđe, ukrašen s više stotina rupica koje su udarničkim radom izbušili nevidljivi drvožderi, na zidovima opet fotografije, fotografije, mrtvi, mrtvi; naposljetku jednostavno kupatilo u bijelim pločicama, ovalni lavabo, slavina obrasla brdašcima kamenca, ogledalo bez rama, solidna kada u kojoj, s jednom nogom prebačenom preko ruba, nahereno leži leš krupnijeg muškarca, čini se prerezana grla. S osobitim štovanjem, Milorad Baranovski, prof. povj. umr.

Knjiga našeg istaknutog autora Vladimira Pištala  ZNAČENJE DŽOKERA govori u isto vreme o Srbiji i o Americi, o razumevanju sveta pisanja i vidljivog sveta, pojavila se nakon velikog uspeha kod nas i u svetu romana Tesla, portret među maskama (16 prevoda) i Milenijum u Beogradu (7 prevoda) i nedavno izašlog romana Sunce ovog dana, pismo Andriću, koji je za veoma kratko vreme postao ključan za razumevanje našeg Nobelovca. O ovoj knjizi u tekstu „Knjiga o smehu“ Nenad Šaponja je napisao: „Pred nama je još jedna od onih čarobnih knjiga Vladimira Pištala. U njoj su tajne „uvek zanimljivije od objašnjenja”, a objašnjenja su takva da dižu tajnu na naredni nivo do koga tek treba stići. Naime, nova Pištalova knjiga, pisana u tananim registrima između eseja i priče, jeste svojevrsna knjiga u slavu smeha, koliko i eseja. „Šta je esej?” pita se autor na samom početku, i odmah odgovara: „Mišljenje.” A sredstvo mišljenja je smeh. Tim „najkraćim rastojanjem između ljudi” ovde se najotvorenije razotkriva logika Pištalove poetike. Smeh je čak utkan, i o surovu priču o Mostaru, tom Pištalovom ličnom Makondu, i o njegovom srušenom i nanovo sagrađenom mostu. Uz pomoć svojevrsnog književnog ogledala, uz veliki upliv nematerijalnog, uz vanstandardno poznavanje nekih od ključnih i istovremeno zatamnjenih tačaka i srpske i američke kulture, Pištalo u ovoj knjizi gradi brižljivu kompoziciju od eseja o totalno različitim egzistencijalnim stvarima i kulturnim pojavama. Otkriva nam činjenice koje stoje iza vidljivih obrisa dvaju kultura. Ispisuje tekstove nakon kojih i mi u Srbiji možemo da razumemo Ameriku, dublju od naših predstava i stereotipa o njoj. A tu američku supstancu u ovoj knjizi vidimo kroz nova i dubinska osvetljenja ličnosti poput našeg Čarlsa Simića, čiju književnu i ličnu sudbinu možemo prepoznati i kao možda najčudnovatiji ogranak „srpske Amerike“, te nama znanih Marka Tvena, Abrahama Linkolna ili Čarlija Čaplina, ali i ljudi skoro nepoznatih našem čitaocu, a važnih za razumevanje onoga što Amerika suštinski jeste, poput Džona Mjuera i Henri Luisa Menkena. S jedne strane, čitajući ovu knjigu primamo dubinska saznanja o ovom kontinentu, ili metafori, šta god da je, a s druge, pratimo suptilnu povest raspada Jugoslavije, u sasvim vedrom omažu tim strašnim godinama. „Oživljeno prepričavanje“ jedne stare knjige o onaniji jeste jasna priča i o političkom sistemu bivše Jugoslavije, zemlje u kojoj su očevi-ljudožderi proždirali percepciju svoje dece. S ove strane ogledala, priča o Koraksu je priča o srpskom Menkenu, a na nju se nastavljaju razni bedekeri, od vodiča kroz hipnotične halucinacije jednog Zografa, pa do onog koji prati sociokulturni milje nekadašnje Jugoslavije i njene regalske književnosti, milje „zemlje koja je svoju istinu učinila teško razumljivom“. Kroz radove pojedinih umetnika, Pištalo kao da određuje geografiju ova dva društva. U tom moru različitih svetova, on čitaoca skoro neočekivano vodi i do sveta reklame. Reklama je prostor u kome se ovaj autor igra sa svim i svačim, to je put kroz ideje i jezičke kontekste uokviren utilitarnim zahtevom za dopadanjem. Pisani u perspektivama od Džokera do Hermesa, tih bogova našeg vremena, i Dionisa, boga preterivanja, dubljeg od sna, ovi Pištalovi raspričani eseji, svi odreda usmereni protiv propagande, tih „vođenih zapažanja“, otkrivaju nam smeh, ne samo kao crvenu nit kompozicije ove knjige, već i kao crvenu nit naših života. Kao svaka prava knjiga, i „Značenje džokera“ nam, u ovo raspolućeno vreme post-istina, svedoči sobom kao prethodnom istinom. U našem svetu, u kome se najveća moć ipak postiže smehom.“ ODLOMAK IZ KNJIGE ZNAČENJE DŽOKERA DUŠU SU EMIGRANTI DONELI Vidim Čarlsa Simića kao klinca u ulici Majke Jevrosime kome je svaki čas neko govorio: – Ej, poručio ti Pera da će da te prebije. Na putu do škole, iznalazio je okolišne puteve kroz dvorišta. Vidim ga, gladnog, kako gleda posleratni Beograd: snobove, vojna lica, došljake iz provincije sa nekim jadnim ženama i nekom jadnom decom, u nekim sivim dvorištima. Vidim kako čitač dlana Desan gleda u nerazumljivu žvrljotine na dlanu Duška Simića i izjavljuje: – Ovako nešto nisam nikad video. U tim linijama sve je bilo izmešano, život, sreća, ljubav, sudbina. Vidim ga, nešto starijeg, kako luta noćnim pariskim bulevarima, sa naočarima za sunce. Čekao je da ga puste da ide u Ameriku. Bio je loš đak U Francuskoj značenja stvari su bila zakovana. Znalo se tačno kakva budućnost čeka dečaka kao što je on. Za njega bi veliki uspeh bio da dogura do automehaničara. Nesuđeni automehaničar je kasnije postao američki akademik. Taj akademik je ponavljao: – Slučaj je lirična sila. Sebe je doživljavao kao kunića iz laboratorije istorije. Staljin i Hitler su mu se rukovali nad kolevkom. Gvozdena zavesa podelila je njegovu porodicu. Ni on ni majka nisu videli oca deset godina. Sreli su se u Njujorku jednog avgustovskog dana 1954 godine. Majka i otac se možda više nisu dopadali jedno drugom. Otac i sin su propustili momenat da komuniciraju kao otac i sin, pa su ceo život razgovarali kao dva drugara, filozofirali, pili, išli na večere. Tajms Skver je upalio svoje reklame. U Evropskim gradovima je bilo reda. Ovde je šesnaestogodisnjak izašao iz pravila. Osetio je moć džokera. Okruživala ga je velika razobručenost. Grad je bio prevelik za jednog boga ili đavola. I sebe i Ameriku učio je od pesnika. – Postoje pesnici koji te tretiraju kao budalu i pesnici koji te tretiraju kao pesnika. – zapisao je. Srpski kunić u laboratoriji istorije, Čarls Simić, se pretvorio u urbanog američkog pesnika. Za njega, jednostavnost je metafizika. Sposoban je da se začudi vrani na krovu crkve ili starim cipelama. Uopšte, kao mnogi dobri pesnici, pokazuje entuzijazam za većinu stvari na koje sunce sija. O odnosu kritičara prema sebi je rekao: – Prvo ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si mnogo talentovan dečko. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti onda kažu da si među najvažnijim predstavnicima srednje generacije. Pa ti kažu da si kreten. Pa ti kažu da si živi klasik. Pa ti onda kažu da si kreten. Vidim ga kako prima nagrade, Mnoge. Vidim ga kako čita knjige. Mnoge. Vidim ga u restoranima. Mnogim. Vidim ga kako otvara flaše. Vidim ga kako šeta sa svojim psima. Vidim ga kako drži svoju unuku. Jednom sam sa Čarlijem šetao Njujorkom: Njujork je izgledao kao zaustavljeni vatromet. Upitao sam ga: – Boston je osnovan sa namerom da bude grad na brdu, hrišćanska zajednica bolja nego ijedna pre. Ali Njujork nije. Osnovali su ga Holanđani u isključivo komercijalne svrhe, pa ipak je pun srca i duše. Kako to? – Emigranti – odgovorio je on. – Emigranti su je doneli. Jedan od tih emigranata je i Čarls Simić. Njegova iznenađujuća, poetična, nadrealistička Amerika je – srpska Amerika.

Франц Верфел: МАТУРСКА ПРОСЛАВА Издавач: НАРОДНА КЊИЖНИЦА, Београд, 193?.год. Меки повез, 192 стране, ћирилица. Очуваност приказана на фотографијама. РЕЂЕ У ПОНУДИ. `Франц Верфел је био аустријски/чешки писац, драматург и песник, чија се каријера протеже од Првог светског рата, преко међуратног периода, до Другог светског рата. Првенствено је познат као аутор `Четрдесет дана Муса Дага`, романа заснованог на догађајима који су се дешавали током геноцида Јермена 1915.год. и по `Песми за Бернадету`, роману о животу католичке светице св. Бернадете од Лурда, по којем је снимљен истоимени филм...... `Preko Pirineja između Francuske i Španije danas vodi lepo obeležena, mada strma staza, koja se sa južne strane zvanično zove Ruta Walter Benjamin, a sa severne Chemin de Walter Benjamin. Ona podseća na nemačkog književnika, filozofa i prevodioca jevrejskog porekla Valtera Benjamina, koji je 26. septembra 1940. godine ovim putem bežao od nacista koji su hteli da ga ubiju.... Istim pravcem kojim je pored Benjamina pošlo neznano mnogo begunaca, nešto ranije uspešno je prošla grupa koja se sastojala od dvojice njegovih kolega, pisaca, mnogo slavnijih od njega, i njihovih neobičnih, nadasve čudnih supruga, a s njima i jedan tridesettrogodišnji mladić. Bili su to Hajnrih Man, stariji brat nobelovca Tomasa Mana, i njegova žena Neli; Tomasov sin, istoričar Golo Man, i književnik Franc Verfel sa svojom suprugom Almom. Alma je pre njega bila udata za kompozitora Gustava Malera, zatim za arhitektu i tvorca Bauhausa Valtera Gropijusa, u međuvremenu je povremeno bila ljubavnica slikara Oskara Kokoške, verovatno i mnogih drugih, inače najslavnija `fatalna žena` druge polovine XX veka. Imala je tek sedamnaest godina kad se u nju zaljubio slikar Gustav Klimt. Verfel je bio Jevrejin, ostali su imali druge svoje razloge da se plaše smrti u nacističkim koncentracionim logorima. Da li su nepotrebno rizikovali bežeći na tako opasan način? Njihov ispisnik, poznati pesnik i libretista Fric Lener-Beda (Fritz Löhner-Beda) u to vreme već je bio u Aušvicu. Hajnrih Man je tada imao 71, Verfel 55, Lener-Beda 59 godina. Lener-Beda nije pobegao na vreme, jer je pored ostalog pisao tekstove za operete Franca Lehara, na primer za Zemlju smeška i Havajski cvet, koje je Hitler lično voleo. Nadao se da će Lehar, koga je firer povremenu pozivao na čaj, uložiti koju dobru reč za njega, jer je Lehar bio oženjen Jevrejkom koju je Hitler proglasio `počasnom arijevkom`. Međutim, Lener-Beda je u Aušvicu pretučen na smrt 4. decembra 1942. godine, u okviru logora morao je da radi fizički za hemijsku fabriku IG Farben. Jedan od civilnih direktora je prolazio pored njega i pitao esesovce: `Zašto ta čivutska svinja ne radi brže?`, a drugi je dodao: `Ako više ne mogu da rade, neka crknu u gasnoj komori!` Franc Verfel je imao najviše razloga da se plaši, jer se Gestapo već zainteresovao za njega ne samo kao za Jevrejina. On je svoju slavu utemeljio politički neutralnim delom Verdi – roman opere, ali je već 1933. godine napisao roman o genocidu koji su Turci izvršili nad Jermenima pod naslovom Četrdeset dana Musa Daga. Musa Dag je planina u Turskoj. Mnogi čitaoci su tu knjigu shvatili kao predskazanje genocida koji će nacisti izvršiti nad Jevrejima. Hajnrih Man je bio bučan čovek, boem, jurio je žene, danas bi ga zvali švalerom, za razliku od njega Verfel je bio omanji, stidljiv i nespretan čovek. Energična i preduzimljiva bila je njegova žena Alma, jedanaest godina starija od njega. Verfelovi i Manovi su se slučajno sreli u Marseju, pa je ona postala promoter cele male grupe izbeglica i zbog toga zaslužuje posebno pažnju. ALMA MALER VERFEL: Rođena kao Alma Margarita Marija Šindler. Od oca slikara i majke pevačice odrasla je u čudnoj porodičnoj situaciji, koju je jednom prilikom analizirao i sam Zigmund Frojd. Njena majka je održavala polujavne ljubavne veze sa drugim muškarcima i za vreme svog braka, tako da se za Alminu sestru nije tačno znalo ni ko joj je otac. To, međutim, u Beču secesije, nije smetalo da se Šindlerovi smatraju uglednom porodicom, pogotovu što ih je štitio prestolonaslednik Rudolf Habzburški. Prvu burnu ljubavnu vezu Alma je započela sa svojim učiteljem klavira i kompozicije Aleksandrom fon Zemlinskim. Njegov plemićki predikat je bio izmišljen, on je bio jevrejskog porekla. Alma je ubrzo shvatila da Zemlinski neće postići veću karijeru, pa je bacila oko na već slavnog kompozitora i direktora Bečke opere Gustava Malera i udala se za njega. Pokušavala je da komponuje, da i sama bude umetnik, htela je da se zabavlja u Beču, ali Maler je želeo mir da bi radio. Teško je zamisliti dva različitija karaktera. Uskoro je počela da ga vara sa mladim arhitektom Valterom Gropijusom. Maler je zatekao njegova ljubavna pisma, pa su zatražili pomoć Zigmunda Frojda, koji je konstatovao da ona u Maleru vidi oca. Mnogo kasnije će Alma u Verfelu videti sina, što bi u slučaju njene biografije moglo da potvrdi psihoanalitičke teorije. Ta čudna žena je otvoreno koketirala sa fašizmom, govorila je o sebi da je antisemita, u njenom salonu tridesetih godina pojavljivali su se Hitlerovi sledbenici, među njima i general Edmund Glajze fon Horstenau, koji će za vreme rata postati predstavnik Hitlerove vojske pri ustaškom režimu u Hrvatskoj, ali uprkos tome rado je održavala seksualne veze sa Jevrejima. Njen prvi ljubavnik Zemlinski, prvi zakoniti muž Maler i treći zakoniti muž Verfel bili su Jevreji, a govorila je o njima kao o `svojim malim Čivutima`. PESMA O BERNADETI: Verfelovi i Manovi su u Marseju, koji nacisti još nisu tako strogo kontrolisali kao Pariz i veći deo okupirane zemlje, razmatrali kako da se dokopaju Amerike preko Španije i Portugala. U svojoj tek 1960. godine objavljenoj autobiografiji Alma je detaljno opisala sve te pokušaje. Imali su američke vize iz 1938. godine koje su istekle; imali su čehoslovačke pasoše, jer je konzul Čehoslovačke hteo svima da pomogne, ali Nemci su to saznali i uhapsili ga; dobili su portugalsku dozvolu za putovanje u Ameriku, ali nekako je trebalo da se dospe u tu zemlju; kupili su od falsifikatora čak i litvanske pasoše, koje niko više nije priznavao; vozikali su se taksijem na sve strane i na to potrošili čitavo bogatstvo, spavali u raznim skupim i jevtinim hotelima. Franc Verfel je svake noći plakao. Tako su stigli u slavno mesto hodočašća Bogorodici, u Lurd (Lourdes) i odseli u hotelu `Vatikan`. U Lurdu se četrnaestogodišnjoj kćerki osiromašenog mlinara Bernadeti Subiru, (Bernadette Soubirou) 1858. pored jednog potočića koji je izvirao iz pećine, javila dama u belom, a devojčica je u njoj prepoznala Bogorodicu. To priviđenje joj se pokazalo ukupno osam puta. Bernadeta se posle zaredila i umrla sa 35 godina, ali se pročulo da je voda iz tog izvora čudotvorna. Krenuli su hodočasnici. Sujeverni Verfel položio je zakletvu da će napisati knjigu o Bernadeti ako uspe živ da stigne u Ameriku – reč je održao, napisao je već sledeće godine roman Pesma o Bernadeti, posvećen devojčici Manon Gropijus, Alminoj kćerki sa Valterom Gropijusom, koju je Verfel kao očuh nežno negovao sve do njene smrti 1935. godine. Roman je odmah postao bestseler, po njemu je snimljen film. Hodočašće u Lurd se isplatilo, garantovalo Maleru i Almi udoban život u željenoj Americi. PREKO PIRINEJA DO MORA: U Francuskoj su, međutim, trošili na vožnje taksijem po jugu Francuske da bi zavarali svoje tragove, na podmićivanje francuskih činovnika. Američki konzul nije hteo da im produži vize za SAD. Plaćali su razne krijumčare sa nesuvislim idejama kako da se prokrijumčare preko granice. Najzad im je u pomoć priskočio mladi američki novinar Varijan Makej Fraj (Varian Mackey Fry). Fraj je u Americi osnovao Emergency resue comitte, koji je sebi stavio u zadatak da spasava pre svega intelektualce koji su bežali od nacizma i omogući im odlazak preko okeana. Vašington mu je stavio na raspolaganje 200 viza, ali pokazalo se da je to nedovoljno. Kao saradnike je pridobio Luizu i Hansa Fitko (Fittko). Toj maloj grupi uspelo je da spasu preko 2200 lica, predstavnika intelektualne elite. Ostalim nesrećnicima nisu se bavili. Bio je problem razlikovati iskrene pomagače od beskrupuloznih krijumčara. Kad danas čitamo o toj dobro dokumentovanoj situaciji prosto da ne poverujemo da se toliko sličnoga posle više od 75 godina ponavlja pred našim očima. Fraj je Malerovima obećao da će lično prebaciti dvanaest njihovih kofera u Lisabon, ali pošto za njih nije uspeo da pribavi legalna dokumenta, uputio ih je da pokušaju da pređu Pirineje kozjim stazama, preko stena, kroz divljinu. Neka samo krenu uzbrdo dok ne stignu do vrha, odande će sagledati more do koga treba da se spuste, tako će stići u Španiju. Petorka se složila, nije više znala šta bi drugo. Porodica Man se u potpunosti podredila Alminim naredbama. Hajnrih je bio star i nemoćan, mladi Golo nezainteresovan, nije učestvovao u diskusijama kako da se spasu, nego samo čitao, a Hajnrihova supruga Neli bila je blago rečeno prosta, neobrazovana žena koja je samo slušala. PLAVI ANĐEO: Hajnrih Man se po svemu razlikovao od svog četiri godina mlađeg i daleko slavnijeg brata Tomasa, koji je već 1929. godine dobio Nobelovu nagradu za književnost. Hajnrih je bio izraziti levičar i boem, njegovo društvo bile su barske dame, dok se konzervativni Tomas oženio bogatom bankarskom kćerkom i kao otac šestoro zakonite dece vešto krio svoju homoseksualnost. U trenutku kada će Hajnrih sa ostalim društvom krenuti na opasno bekstvo preko visokih planina, Tomas je već odavno u Americi, profesor na univerzitetu Pringston. Hajnrih je svoj najveći uspeh postigao romanom Profesor Unrat kojim je kritikovao nemačko malograđanstvo, smatrano je da je pravo ogledalo mentaliteta tadašnjeg društva kome je Tomas pripadao. Pošto se razveo od češke glumice Marije Kanove, Hajnrih se nastanio u Berlinu i zaljubio u Neli. Neli, rođena 1898. godine kao Emi Johana Vestfal (Emy Johanna Westphal) bila je vanbračno dete služavke, nikad nije saznala ko joj je otac. U Berlinu se zaposlila kao radnica, a zatim kao `dama za animiranje` u noćnim barovima `Bajadera` i `Kakadu`, gde ju je Hajnrih pronašao 1929. godine, bio je sedamnaest godina stariji od nje. Došao je na ideju da se po njegovom bestseleru Profesor Unrat snimi film i da ona, iako bez ikakvog glumačkog iskustva, dobije glavnu žensku ulogu, u čemu, srećom, nije uspeo, jer je režiju preuzeo Jozef fon Šternberg, koji je već snimio nekoliko uspešnih filmova u Holivudu. Šternberg je ulogu Lole u filmu kome je dao naslov `Plavi anđeo` dodelio tada još nepoznatoj glumici Marleni Ditrih. Knjigu snimanja je napisao poznati dramski pisac Karl Cukmajer (Carl Zuckmayer) sa kojim će se Manovi i Verfelovi ponovo sresti u Holivudu, njemu sve ispričati, a Cukmajer će zabeležiti da bez Alme niko od njih ne bi ostao živ. Za razliku od Alme Maler Verfel i Neli Man, koje su, svaka na svoj način, bile u najmanju ruku, mogu da koristim nekada omiljeni pojam `radodajke`, da ne kažem baš prostitutke, iako iz različitih društvenih krugova, Marlena Ditrih je poticala iz stroge pruske porodice, otac joj je bio policijski oficir u carskoj Nemačkoj, genijalno je odigrala devojku iz varijetea, s tom ulogom započela svetsku karijeru. U vreme kada Malerovi i Manovi počinju da se penju preko Pirineja odavno je u Americi, ali takođe i antifašistički borac koji na samom frontu posećuje i ohrabruje vojnike. ULAZAK U ŠPANIJU: Manovi i Verfelovi strepeli su kakav će biti njihov susret sa španskim graničarima, sa gvardijom civil, tom opasnom paravojnom formacijom poznatom po crnim, trorogim šeširima. Da li će ih pustiti u zemlju uprkos njihovim neurednim pasošima bez važećih viza ili odmah vratiti u Francusku? Ili još gore... Možda su znali da je Frankova Španija ubila svog najvećeg pesnika Federika Garsiju Lorku. Bar da su imali sveže američke vize, ali nisu, ta velika zemlja bila je veoma rezervisana u pogledu prijema izbeglica, bez obzira kakva im je sudbina pretila u porobljenoj Evropi. Baš kao i danas. Neli Man se iznenada setila da je sutra petak, trinaesti septembar, i molila da se put odloži bar za jedan dan, jedva su je nagovorili da ne pravi probleme. Fina Alma, koja je animirala tolike velikane, prezirala je Neli, devojku iz običnih noćnih barova, i to je stalno dolazilo do izražaja. Valjalo je da se krene. Ustali su ujutro u pet, doručka još nije bilo, dobili su samo po šolju čaja. Po njih je došao simpatični Amerikanac Fraj, obećao je da će sa njihovim prtljagom sve biti u redu, a to im je bilo vrlo važno, u njemu su se nalazile Malerove partiture, tri partiture Bruknerovih simfonija, Verfelovi rukopisi i još mnogo toga jedinstvenog i dragocenog. Sa Frajem je došao ćutljivi mladić, krijumčar, koji je krenuo ispred njih. Čudnu petorku do početka strmog uspona doveo je taj nepoznati mladić čije ime nikad nisu saznali, pokazao im pravac u kome treba da krenu i nestao. Starac Hajnrih, Franc bolestan od srca, ravnodušni mladić Golo i dve hrabre, toliko različite, ali fizički snažne žene ostali su sami. Krenuli su neobeleženim putem preko Pirineja, trebalo je da pređu vrh visok samo 550 metara nadmorske visine, ali put do cilja, malog mesta Portbou na španskoj obali, bio je dugačak nešto preko sedamnaest kilometara. Iako su Man i Verfel kao pisci ranije bili obdareni da vide i opišu lepote prirode, uveren sam da nisu zapazili da usred toplog septembra, bogate jeseni, prolaze kroz krš prema mediteranskom raju na zemlji, sigurno o tome ni reči nisu prozborili, kao što u današnje vreme ljudi koji preko mora beže od zla u nadi da će stići negde – bilo gde – gde je dobro, ne vide blistavost plavetnila mora ili noću zvezdano nebo, nego samo strepe da li će živi stići do sigurnosti ili se utopiti. JAKUBOVSKI I PUKOVNIK: Franc Verfel je ubrzo zastao. Rekao je da više ne može, da će da legne na zemlju i umre, neka ga ostave. Prefinjena dama iz bečkih salona, Alma, nije to dozvolila, vikala je na njega, gurala ga, vukla, nosila, ali kad se sve dobro završilo on je postao ironičan prema svojim slabostima, odmah je u Americi napisao i pozorišni tekst Jakubovski i pukovnik sa podnaslovom `komedija o jednoj tragediji`, koja je ubrzo ekranizovana sa Denijem Kejom i Kurtom Jirgensom u glavnim ulogama. Ko zna da li će bar jedan od miliona izbeglica koji danas beže iz svoje domovine, pa stignu u obećane zemlje – Nemačku, Francusku, mimo Trampa možda baš i u Ameriku – imati snage da napišu `komediju` o svojoj realnoj tragediji? Alma je imala snage da do vrha izgura `svog malog Čivutina`, vukla je i veliku tašnu s novcem i nakitom. Neli je bila fizička radnica pre nego što je postala dama koja `animira` gospodu i udala se za veselog starca, ona je još uvek snažna i navikla na napore, pa je bez reči pomagala Hajnrihu Manu. Golo se lako penjao, niko nije zapisao da li je pomagao svom stricu. Golo se ranije prijavio kao dobrovoljac, hteo je da se bori u francuskoj armiji protiv Nemačke, ali su ga internirali kao `građanina iz neprijateljske države`, iako je imao čehoslovački pasoš. Koliko se zna, bio je ćutljiv, ali se i on pokoravao Almi. Po vrelom septembarskom danu penjali su se preko dva sata i izranjavili se na oštrim stenama, hvatali se za korenje da bi se popeli još koji metar, vrh im se činio mnogo višim od pet stotina metara nadmorske visine, himalajskim, a ne pirinejskim grebenom, ali su najzad stigli, dole je bljesnulo plavetnilo mora, ugledali su i špansku graničnu karaulu. Ali, spuštati se niz krševitu strminu nije ništa lakše nego penjati se. Najzad su sa ranjenim, krvavim nogama, izgrebanim rukama, iscrpljeni kao nikada u životu stigli do barake u kojoj je bio samo jedan jedini vojnik, Katalonac po rođenju, sa kojim ni na jednom jeziku nisu uspeli da se sporazumeju, ali mu je Alma džepove napunila kutijama cigareta, što ga je očigledno odobrovoljilo pa je smešeći se mahnuo rukom da krenu za njim. Sad su bar hodali po normalnom putu, ali su ubrzo zaprepašćeno shvatili da ih nije pustio da idu dalje prema moru, nego zaobilazno, na zvanični prelaz na granici Španije sa Francuskom. Španski šef ispostave ih je milostivo pogledao, pregledao njihova dokumenta i rekao da mogu da produže dalje, pečate da su stigli u Španiju, doduše, nije hteo da im udari. To je bio neobičan izuzetak, imali su sreće uprkos tome što je bio petak 13. septembar. Najzad su stigli u malu luku Portbou i prijavili se u policijskoj stanici, tu su opet dugo proveravali njihova dokumenta, oni su sa strepnjom sedeli na klupi ispred zgrade drhteći od umora i straha kako će sve proći, samo je Golo mirno čitao knjigu kao da ga se sve to ne tiče. Pasoši su im vraćeni, sada sa urednim pečatom da su ušli u Španiju, i mogli su da se ispavaju u hotelu, pa da krenu dalje vozom i stignu u Portugal. Amerikanac im je predao sve kofere. Ukrcali su se na grčki brod `Nea Helas`. Kad su već bili na pučini, objavljen je rat Grčkoj, da su kasnili bar nekoliko dana taj brod im ne bi stajao na raspolaganju. Srećno su prešli okean. U svojoj autobiografiji Alma se samo požalila da bi hranu na brodu `trebalo zaboraviti`. U Njujork su stigli 13. oktobra. PRAVO NA ŽIVOT: Franc Verfel je umro od srca avgusta 1945. na Beverli Hilsu, bogat i slavljen. Za urnu sa Francovim pepelom Alma se nije brinula, ona je jednog dana kao paket stigla u Austrijsko društvo za literaturu u bečkoj ulici Herengase, koje nije znalo šta će s njom, ali se jermenska zajednica zahvalna za knjigu o Četrdeset dana Musa Daga pobrinula za počasni grob. Alma je živela do decembra 1964. U svojim salonima u Njujorku i Los Anđelesu ugošćavala je američku kulturnu elitu i umetnike iz Evrope, Leonarda Bernstejna, Igora Stravinskog, Riharda Štrausa, Cukmajera i mnoge druge.` (Време 1362)

Grafos, 1990. Smisao za istoriju, ako on neobuzdano vlada i povlači sve svoje posledice, iskorenjuje budućnost, jer razara iluzije o postojećim stvarima i oduzima njihovu atmosferu u kojoj jedino mogu da žive. Istorijska pravednost, čak ako se stvarno i najčistijeg srca vrši, užasna je vrlina zato jer uvek podriva i ruši ono živo: njeno suđenje je uvek uništavanje. Ako iza istorijskog nagona ne deluje nikakav gradilački nagon, ako se ne razara i ne sprema da neka već u nadi živa budućnost na raščišćenom zemljištu izgradi svoj dom, ako samo vlada pravda, onda se stvaralački instinkt obesnažuje i obeshrabruje. Neka religija, na primer, koju pod vladavinom čiste pravednosti treba pretvoriti u istorijsko znanje, religija koju skroz naskroz treba naučno spoznati, na kraju toga puta ujedno je uništena. Razlog se nalazi u tome što se kod istorijskog proračunavanja svaki put obelodanjuje toliko mnogo lažnog, sirovog, nečovečnog, apsurdnog, nasilnog, da se varljivo raspoloženje puno pijeteta, u kojem se sve što želi živeti i jedino može živeti nužno rasipa: međutim, čovek stvara samo u ljubavi, u seni iluzije ljubavi, naime samo u bezuslovnoj veri u savršeno i pravo. Svakome koga prisiljavaju da ne voli bezuslovno, presečene su grane njegove snage: on mora usahnuti, naime postati nepošten. U takvim učincima istoriji se suprotstavlja umetnost: i samo kada istorija podnosi to, preoblikovana u umetničko delo, dakle da postane čista umetnička tvorevina, možda će biti u stanju da očuva instinkte ili da ih čak budi. No takva istoriografija potpuno bi protivurečila analitičkoj i neumetničkoj crti našeg vremena, čak bi je osećala kao krivotvorenje. Ako istorija koja samo razara a da njome ne rukovodi neki unutrašnji graditeljski nagon, svoja oruđa čini trajno blaziranim i neprirodnim: jer takvi ljudi razaraju iluzije, a `onoga ko iluziju u sebi i drugima razara, kažnjava priroda kao najstroži tiran`. Fridrih Niče Fridrih Vilhelm Niče (nem. Friedrich Wilhelm Nietzsche; Reken, 15. oktobar 1844 — Vajmar, 25. avgust 1900) bio je nemački filozof, jedan od najvećih modernih mislilaca i jedan od najoštrijih kritičara zapadne civilizacije, kulture i hrišćanstva; filolog, esejista,[1] filozof, pesnik i kompozitor.[2] Studirao je klasičnu filologiju i kratko vreme radio kao profesor u Bazelu, ali je morao da se povuče zbog bolesti. Na Ničea su najviše uticali Šopenhauer, kompozitor Vagner i predsokratovski filozofi, naročito Heraklit.[3] Ničea neretko označavaju kao jednog od začetnika egzistencijalizma, zajedno sa Serenom Kirkegorom.[4] Mihailo Đurić, autor više knjiga o Ničeu, ga je „nazvao misliocem vulkanske snage”.[5] Biografija Detinjstvo i mladost Rođen je oko deset časova izjutra 15. oktobra 1844. godine[4] u gradu Rekenu (pored Licena), u protestantskoj porodici. Njegov otac Ludvig kao i njegov deda bili su protestanski pastori.[4] Otac mu je umro kada je imao samo 4 godine što je ostavilo dubok trag na njemu. Školovao se u Pforti koja je bila izuzetno stroga škola i ostavljala učenicima jako malo slobodnog vremena.[4] Tu je stekao i osnove poznavanja klasičnih jezika i književnosti. Počeo je da studira (pohađao samo jedan semestar) teologiju, ali je pod uticajem nezadovoljne majke napustio studije.[6] Da bi se onda upisao na klasičnu filologiju. Posle briljantno završenih studija, Niče je bio izvesno vreme, dok se nije razboleo, profesor u Bazelu. Doktor nauka je postao sa 24 godine bez odbrane teze zahvaljujući profesoru Ričlu koji je u njemu video veliki talenat za filologiju. Godine 1868. smatra se da je pod uticajem profesora Ernsta Ortlepa Niče upoznat sa muzikom i delima Riharda Vagnera [7]. Godine 1871/1872. izlazi prva Ničeova filozofska knjiga Rođenje Tragedije.[4] Profesor u Bazelu Uz Ričlovu podršku, Niče je dobio izuzetnu ponudu 1869. godine da postane profesor klasične filologije na Univerzitetu u Bazelu u Švajcarskoj. Imao je samo 24 godine i nije doktorirao niti je dobio potvrdu o nastavi („habilitacija“). Dobio je počasni doktorat Univerziteta u Lajpcigu u martu 1869. godine, ponovo uz podršku Ričla.[8] Uprkos tome što je njegova ponuda stigla u vreme kada je razmišljao da odustane od filologije zbog nauke, prihvatio je.[9] Do današnjeg dana, Niče je i dalje među najmlađima od zabeleženih profesora klasike.[10] Pre nego što se preselio u Bazel, Niče se odrekao svog pruskog državljanstva: do kraja života ostao je zvanično apatrid.[11][12] Ipak, Niče je tokom francusko-pruskog rata (1870–1871) služio u pruskim snagama kao medicinski savetnik. Za svoje kratko vojno vreme proživeo je mnogo i bio svedok traumatičnih efekata bitke. Takođe je obolio od difterije i dizenterije.[13] Po povratku u Bazel 1870. godine, Niče je posmatrao uspostavljanje Nemačkog carstva i politike Ota fon Bizmarka kao autsajdera i sa određenim stepenom skepticizma u pogledu njihove istinitosti. Njegovo uvodno predavanje na univerzitetu bilo je „Homer i klasična filologija“. Niče je takođe upoznao Franca Overbeka, profesora teologije koji mu je ostao prijatelj tokom čitavog života. Afrikan Spir, manje poznati ruski filozof odgovoran za Misao i stvarnost 1873. godine i Ničeov kolega, poznati istoričar Jakob Burhardt, čija je predavanja Niče često pohađao, počeo je da vrši značajan uticaj na njega.[14] Niče je upoznao Riharda Vagnera u Lajpcigu 1868. godine, a kasnije i Vagnerovu suprugu Kosimu. Niče se njima divio i tokom svog boravka u Bazelu često je posećivao Vagnerovu kuću u Lucernu. Vagneri su doveli Ničea u njihov najintimniji krug prijatelja - koji je uključivao i Franca Lista, koga je Niče kolokvijalno opisao: „F. List ili umetnost trčanja za ženama!“[15] Niče je uživao pažnju koju je dobio na početku festivala u Bajrojtu. 1870. godine poklonio je Kosimi Vagner rukopis „Geneza tragične ideje“ kao rođendanski poklon. 1872. godine Niče je objavio svoju prvu knjigu „Rađanje tragedije“. Međutim, njegove kolege iz njegove oblasti, uključujući Ričla, izrazili su malo entuzijazma za rad u kojem je Niče izbegavao klasičnu filološku metodu u korist spekulativnijeg pristupa. U svojoj polemičnoj Filologiji budućnosti, Ulrih fon Vilamovic-Molendorf prigušio je recepciju knjige i povećao njenu reputaciju. Kao odgovor, Rohde (tada profesor u Kielu) i Vagner došli su u Ničeovu odbranu. Niče je primetio izolaciju koju je osećao u filološkoj zajednici i neuspešno je pokušao da pređe na poziciju filozofije u Bazelu. Od detinjstva su ga mučile razne bolesti, uključujući trenutke kratkovidnosti zbog kojih je bio gotovo slep, migrene i nasilne probavne smetnje. Saobraćajn nesreća 1868. i bolesti 1870. godine koje su bile uporne, nastavile su da ga pogađaju tokom godina u Bazelu, primoravajući ga na sve duže i duže odmore dok redovan posao ne postane nepraktičan. Nezavisan filozof Živeći od penzije iz Bazela i pomoći prijatelja, Niče je često putovao da bi pronašao klimu povoljniju za njegovo zdravlje i živeo je do 1889. godine kao nezavisni autor u različitim gradovima. Mnogo je leta proveo u Sils Mariji u blizini Sen Morika u Švajcarskoj. Zime je proveo u italijanskim gradovima Đenovi, Rapalu i Torinu i francuskom gradu Nici. 1881. godine, kada je Francuska okupirala Tunis, planirao je da putuje u Tunis da bi Evropu posmatrao spolja, ali je kasnije odustao od te ideje, verovatno iz zdravstvenih razloga.[16] Niče se povremeno vraćao u Naumburg da poseti porodicu i, posebno tokom ovog vremena, on i njegova sestra su imali ponavljane periode sukoba i pomirenja. Rojde, Geršdorf i Niče Dok je bio u Đenovi, Ničeov slab vid naterao ga je da istraži upotrebu pisaćih mašina kao sredstva za nastavak pisanja. Na kraju, njegov učenici, Hajnrih Keselic i Petar Gast postali su Ničeov privatni sekretar. 1876. Gast je prepisao ranjivi, gotovo nečitki rukopis Ničeovog prvog puta sa Rihardom Vagnerom u Bajrojtu.[17] Gast je bio jedan od retkih prijatelja kojima je Niče dozvolio da ga kritikuju. Odgovarajući sa najviše entuzijazma na Tako je govorio Zaratustra, Gast je smatrao neophodnim da istakne da su ono što su opisani kao `suvišni` ljudi u stvari sasvim neophodno. Nastavio je da navodi broj ljudi na koje se Epikur, na primer, morao oslanjati da bi obezbedio svoju jednostavnu ishranu od kozjeg sira.[17] Do kraja svog života, Gast i Overbek su mu ostali dosledno verni prijatelji. Malvida fon Majsenbug ostala je poput majčinske pokroviteljice čak i van Vagnerovog kruga. Ubrzo je Niče uspostavio kontakt sa muzičkim kritičarem Karlom Fušom. Niče je bio na početku svog najproduktivnijeg perioda. Usred napada bolesti, živeći u gotovo izolaciji nakon svađe sa majkom i sestrom u vezi sa Salome, Niče je pobegao u Rapalo, gde je za samo deset dana napisao prvi deo Tako je govorio Zaratustra. Do 1882. godine, Niče je uzimao ogromne doze opijuma, ali je i dalje imao problema sa spavanjem.[18] 1883. godine, dok je boravio u Nici, izdavao je sopstvene recepte za sedativni hloralni hidrat, potpisujući ih „Dr Niče“. [19] Nakon što je prekinuo svoje filozofske veze sa Šopenhauerom (koji je odavno bio mrtav i nikada nije upoznao Ničea) i svoje društvene veze sa Vagnerom, Niče je imao malo preostalih prijatelja. Sada je, sa novim Zaratustrinim stilom, njegovo delo postalo još otuđujuće, a tržište ga je dobilo samo do stepena koji zahteva učtivost. Niče je to prepoznao i zadržao svoju samoću, mada se često žalio. Njegove knjige su uglavnom ostale neprodane. 1885. godine štampao je samo 40 primeraka četvrtog dela Zaratustre i deo njih distribuirao bliskim prijateljima, uključujući Helene fon Druskovic. 1883. godine pokušao je i nije uspeo da dobije predavanje na Univerzitetu u Lajpcigu. Jasno mu je rečeno da je, s obzirom na njegov odnos prema hrišćanstvu i njegovom konceptu Boga, postao nezaposlen na bilo kom nemačkom univerzitetu. Sledeća „osećanja osvete i gorčine“ su ga ogorčila: [20] I otuda moj bes, pošto sam shvatio u najširem mogućem smislu šta biti bedan znači, (uvreda mog dobrog imena, mog karaktera i mojih ciljeva), dovoljno je da mi oduzme poverenje učenika, a time i mogućnost sticanja istih. Zdravlje mu se popravilo i leto je proveo raspoložen. U jesen 1888, njegovi spisi i pisma počeli su da otkrivaju višu procenu sopstvenog statusa i „sudbine“. Precenio je sve veći odgovor na njegove spise, posebno na nedavnu polemiku, Slučaj Vagner. Na svoj 44. rođendan, nakon što je završio Sumrak idola i Antihrist, odlučio je da napiše autobiografiju Ecce Homo. U svom predgovoru - koji sugeriše da je Niče bio dobro svestan interpretativnih poteškoća koje će njegovo delo generisati - izjavljuje: `Čujte me! Jer ja sam takva i takva osoba. Iznad svega, nemojte me zameniti sa nekim drugim.` [21] U decembru je Niče započeo prepisku sa Avgustom Strindbergom i mislio je da će, pre međunarodnog prodora, pokušati da otkupi svoje starije spise od izdavača i da ih prevede na druge evropske jezike. Smrt Ničeov grob. Niče je umro 25. avgusta 1900. godine oko podneva,[22] nešto pre svog pedeset i šestog rođendana. Za najverovatniji uzrok smrti smatra se upala pluća u sadejstvu sa moždanim udarom. Njegovo telo je otpremljeno u porodičnu grobnicu blizu Rekena kod Lucena, gde počiva majka, a kasnije i sestra. Vila Šilberblik koju je sestra rentirala kako bi vršila promociju Ničeovog opusa, pretvorena je u muzej. Počev od 1950. godine Ničeovi rukopisi drže se u Geteovom i Šilerovom arhivu. Kao prvobitna dijagnoza smatrao se tercijarni sifilis. Ipak, postoje i druge hipoteze. Leonard Saks, pretpostavlja da je tumor na mozgu prouzrokovao Ničeovu demenciju.[23] Pojedini su pretpostavljali da je trovanje živom mogući uzrok smrti,[24] jer se često koristila kao tretman protiv sifilisa.[25] Nakon smrti njegova sestra, Elizabet-Ferester Niče, javlja se kao urednik Ničeovih dela. Prerađujući i prepravljajući rukopise kako bi se uklopili u nacionalističku ideologiju Nemačke koju je zastupala. Kasnije objavljivana Ničeova dela sa njenim prepravkama često su bila, kasnije će se utvrditi, neopravdano povezana sa fašizmom i nacizmom.[26][27] Iako Niče jeste kritikovao neke ideje iz judaizma (kao i iz drugih religija), on je takođe prezirao antisemitizam i nemački nacionalizam koji su se širili za Ničeova života. Veze i seksualnost Niče se nikada nije ženio. Tri puta je zaprosio Lu Salome i svaki put je odbijen.[28]Jedna teorija krivi Salomin pogled na seksualnost kao jedan od razloga za njeno otuđenje od Ničea. Kao što je artikulisano u noveli Fenitschka iz 1898. godine, ona je na ideju seksualnog odnosa gledala kao na zabranjeno, a na brak kao na kršenje, a neki sugeriraju da ukazuju na seksualnu represiju i neurozu. [29] Razmišljajući o neuzvraćenoj ljubavi, Niče je smatrao da je „ljubavniku neizostavna njegova nesretna ljubav, koju se ni po koju cenu ne bi odrekao zbog stanja ravnodušnosti“. [30] Prema Dusenu, Niče „nikada nije odlučio da ostane sam čitav svoj život. Za njega su žene morale da se žrtvuju nezi i u korist muškaraca.“[13] Eskpert za Ničeovu biografiju Joahim Keler pokušao je da objasni Ničeovu životnu istoriju i filozofiju tvrdeći da je bio homoseksualac. Keler tvrdi da je Ničeov sifilis, koji se obično smatra proizvodom njegovog susreta sa prostitutkom u javnoj kući u Kelnu ili Lajpcigu, podjednako verovatan. Neki tvrde da ga je Niče zarazio u muškoj javnoj kući u Đenovi.[31] Sticanje zaraze iz homoseksualne javne kuće potvrdio je Sigmund Frojd, koji je kao svog izvora naveo Ota Binsvangera.[32] Keler takođe sugeriše da je Niče možda imao romantičnu vezu, kao i prijateljstvo, sa Polom Reom.[33] Postoji tvrdnja da je Ničeova homoseksualnost bila široko poznata u Bečkom psihoanalitičkom društvu, a Ničeov prijatelj Pol Dusen tvrdi da je „on bio čovek koji nikada nije dodirnuo ženu“.[34][35] Kelerovi stavovi nisu naišli na široko prihvatanje među Ničeovim naučnicima i komentatorima. Alan Megil tvrdi da, iako se Kelerova tvrdnja da je Niče bio u sukobu oko njegove homoseksualne želje ne može jednostavno odbaciti, „dokazi su vrlo slabi“, a Keler možda projektuje shvatanja seksualnosti dvadesetog veka na pojmove prijateljstva iz devetnaestog veka.[33]Takođe je poznato da je Niče posećivao heteroseksualne javne kuće.[32] Nigel Rodžers i Mel Tompson tvrde da su kontinuirane bolesti i glavobolje ometale Ničea da se mnogo bavi ženama. Pa ipak, nude i druge primere u kojima je Niče izrazio svoje naklonosti prema ženama, uključujući Vagnerovu suprugu Kosimu Vagner.[36] Drugi naučnici tvrde da Kelerova interpretacija zasnovana na seksualnosti nije korisna u razumevanju Ničeove filozofije.[37] [38]Međutim, postoje i oni koji naglašavaju da, ako je Niče preferirao muškarce - s tim što je ta sklonost činila njegovu psiho-seksualnu masku - ali nije mogao sebi priznati svoje želje, to je značilo da je postupio u suprotnosti sa svojom filozofijom.[39] Niče kroz pero Štefana Cvajga Ničeov opis verno je preneo na papir pisac Štefan Cvajg.[40] Prkosno uzdignuta glava junaka, visoko izbočeno čelo svo izbrazdano mračnim mislima, teški uvojci kose iznad napetog prkosnog zatiljka. Ispod obrva svetluca sokolski pogled, a svaki mišić umnoga lica, sav je napet od volje, zdravlja i snage. Vercingetoriksovi brkovi muževno mu se spuštaju iznad oporih usana i izbočene brade, pokazujući varvarskog ratnika, pa čovek nehotice uz tu lavlju glavu čvrstih mišića može zamisliti germanski vikinški lik s pobedničkim mačem, rogom i kopljem Cvajg dalje opisuje značaj Ničeove filozofije.[40] Njega, strastvenoga mrzioca `lagodne opojnosti`, svake udobnosti, podilazi jedino želja da razori osigurani mir ljudi u kojem oni uživaju, da vatrom i prepašću širi budnost koja je za nj jednako dragocjena kao što je za ljude mira dragocjeni i tupi lagodni san. Iza njega ostaju, kao nakon prolaska filbustira, provaljene crkve, oskvrnuta tisućugodišnja svetišta, srušeni oltari, osramoćeni sakramenti, poklana uvjerenja, probijene moralne ograde, užareno obzorje, neizmjerni fanal smionosti i snage. Ali on se nikad ne osvrće natrag, ni da bi to posjedovao. On ne pripada nijednoj vjeri, nije se zakleo nijednoj zemlji, na njegovu oborenom jarbolu vije se crna zastava amoraliste, pred njim je ona sveta neznatnost, vječna nesigurnost. s kojom se osjeća demonski zbratimljen pa se neprekidno oprema za nove opasne plovidbe. Prevođenje srpskih narodnih pesama U novembru 1861. Niče udruženju „Germanija` predaje svoju kompoziciju pod nazivom Serbier. Potom 29. aprila on predaje udruženju prevode šest srpskih narodnih pesama - pet lirskih i jedne epske - pod naslovom: „Sechs serbische Volkslieder, In deutsche Reime übertragen von Fr. W. Nietzsche`. U pet lirskih pesama koje je Niče preveo nalaze se pesme koje su u Vukovim zbirkama naslovljene: Djevojka ružici, Konj se srdi na svog gospodara, Riba i djevojka, Sestra kuša brata i Jedno drago i to nadaleko.[41] Jedina epska pesma koju je Niče preveo na nemački jeste pesma koju je Gete ranije smatrao nedovoljno kvalitetnom za uključenje u svoju antologiju srpskih pesama: Marko Kraljević i Ljutica Bogdan.[41] Niče pesme nije doslovce preveo već ih je preprevao sa značajnim odstupanjima i dodavanjima, uz konsultovanje orignala i rečnika srpskog jezika. On navodi da je prepev slobodan što je uradio kako pesma ne bi bila „ukočena i otegnuta”.[41] U tomu kritičkog izdanja Ničeovih dela iz 2000. godine, koji uključuje najranije radove i dnevničke zapise od 1858. do 1862, uključeni su i prevodi srpskih pesama, kao i zapis na srpskom: Ustaj Srbine, uz belešku - Serbische Tondichtung.[41] Filozofija Nihilizam Nihilizam označava istorijsko kretanje Evrope kroz prethodne vekove, koje je odredio i sadašnji vek. To je vreme u kojem već dve hiljade godina preovladava onto-teološki horizont tumačenja sveta, hrišćanska religija i moral. [42] Niče razlikuje dve vrste nihilizma: pasivni i aktivni. Pasivni nihilizam je izraz stanja u kome postojeći vrednosti ne zadovoljavaju životne potrebe-ne znače ništa.[3] Ali on je za polazište aktivnog nihilizma, za svesno odbacivanje i razaranje postojećih vrednosti, kako bi se stvorili uslovi za ponovno jedinstvo kulture i života.[3] Po sebi se razume da Niče nije izmislio nihilizam - niti je pripremio njegov dolazak, niti je prokrčio put njegovoj prevlasti u našem vremenu. Njegova je zasluga samo u tome što je prvi jasno prepoznao nihilističko lice savremenog sveta.[43] Što je prvi progovorio o rastućoj pustinji moderne bezbednosti, što je prvi glasno ustanovio da je Zapad izgubio veru u viši smisao života.[43] Niče je došao u priliku da shvati nihilizam kao prolazno, privremeno stanje. I štaviše pošlo mu je za rukom da otkrije skrivenu šansu koju nihilizam pruža današnjem čoveku.[43] Da shvati ovaj istorijski događaj kao dobar znak, kao znamenje životne obnove, kao prvi nagoveštaj prelaska na nove uslove postojanja[43] Niče na jednom mestu izričito tvrdi, nihilizam je u isti mah grozničavo stanje krize s pozitivnim, a ne samo negativnim predznakom.[43] Nihilizam je zaloga buduće zrelosti života. Stoga je neopravdano svako opiranje njegovoj prevlasti, stoga je neumesna svaka borba protiv njega.[43] Natčovek Natčovek je najviši oblik volje za moć koji određuje smisao opstanka na Zemlji: Cilj nije čovečanstvo, nego više no čovek!.[44] Njegov cilj je u stalnom povećanju volje za moć iz čega proizlazi da nema za cilj podređivanje natprirodnom svetu. Afirmacija sebe, a ne potčinjavanje natprirodnom, suština je Ničeove preokupacije natčovekom. U suprotnom, čovek ostaje da živi kao malograđanin u svojim životinjskim užicima kao u nadrealnom ambijentu. Natčovek je ogledalo dionizijske volje koja hoće samo sebe, odnosno večna afirmacija sveg postojećeg. Ničeov natčovek u `Berlinskim ilustrovanim novinama iz 1903. godine“. Učiniti natčoveka gospodarem sveta značilo bi raščovečenje postojećeg čoveka, učiniti ga ogoljenim od dosadašnjih vrednosti. Rušenjem postojećih vrednosti, što je omogućeno učenjem o večnom vraćanju istog, natčovek se otkriva kao priroda, animalnost, vladavina nesvesnog. Time Niče vrši alteraciju čoveka od tuđeg, hrišćanskog čoveka ka čoveku prirode, raščovečenom čoveku novih vrednosti. To znači da Niče suštinu čoveka određuje kao reaktivno postojanje. Na taj način čovek postojećih vrednosti mora da želi svoju propast, svoj silazak, kako bi prevazišao sebe: Mrtvi su svi bogovi, sada želimo da živi natčovek- to neka jednom u veliko podne bude naša poslednja volja![45] Čovek u dosadašnjoj istoriji nije bio sposoban da zagospodari Zemljom, jer je stalno bio usmeren protiv nje. Zbog toga čovek treba da bude nad sobom, da prevaziđe sebe. U tom pogledu natčovek ne predstavlja plod neobuzdane isprazne fantazije. Sa druge strane, prirodu natčoveka ne možemo otkriti u okviru tradicionalne-hrišćanske istorije, već je potrebno iskoračiti iz nje. Upravo ovaj iskorak može da odredi sudbinu i budućnost cele Zemlje.[42] Bog je mrtav Rečenica `Bog je mrtav` često je bila predmet pogrešne interpretacije. Naime, mislilo se da je Niče opisao smrt Boga u bukvalnom smislu. Umesto toga, on sebe shvata kao posmatrača, kao nekog ko prenosi svoj stav da zbog napretka u doba prosvetiteljstva, Bog više nije verodostojan izvor apsolutnih moralnih principa. On analizira vreme u kojem živi, posebno hrišćansku civilizaciju koja, po njegovom mišljenju propada. On nije prvi koji postavlja pitanje o smrti Boga. Već je mladi Hegel predstavio ideju o beskonačnoj boli kao osećanju na kome počiva religija novih vremena - osećanje: `Bog po sebi je mrtav`[46] Gde je Bog?`, uzviknuo je. `Reći ću vam. Ubili smo ga - ja i ti! Svi smo ga mi ubili! Ali kako smo to uradili? Kako smo ispili more? Ko nam je dao sunđer da izbrišemo celi obzor? Što smo uradili kada smo odvojili ovu zemlju od njenog sunca? Gde se sada kreće? Gde se mi krećemo? Odmičemo li se od svih sunca? Zar se padamo neprestano? Unatrag, postrance, prema napred, u svim smerovima? Postoje li još gore ili dole? Zar se nismo izgubili kao u beskonačnom ništavilu? Zar ne osjećamo dah praznog svemira? Zar nije postao hladniji? Zar se noć neprestano ne obrušava na nas? Zar ne treba paliti svetiljke ujutro? Zar ne čujemo ništa drugo osim zvukova grobara koji pokapaju Boga? Zar ne osećamo ništa osim božanskog raspadanja? - Bogovi se takođe raspadaju! Bog je mrtav! — Fridrih Niče Poznatiji deo nalazi se u drugom delu Zaratustrinog predgovora u kome mladi Zaratustra na početku svog putovanja sreće ostarelog sveca koji iskazuje mizantropiju i ljubav prema Bogu. Kad je Zaratustra čuo te reči, pozdravi sveca i reče: `Šta bih vam ja mogao dati! Ali pustite me brzo odavde da vam ne bih još što god i oduzeo!` I tako se rastadoše jedan od drugog, starac i zreo čovek, smejući se, kao što se smeju dva dečaka. A kad je Zaratustra ostao sam, reče u svojoj šumi ovako srcu svome: `Zar je to uopšte moguće! U svojoj šumi stari svetac nije još ništa o tome čuo da je Bog mrtav ` – Tako je govorio Zaratustra[47] Apolonijski i dionizijski princip Apolonijski i dionizijski princip je dvostruki filozofski koncept zasnovan na osobinama iz drevne grčke mitologije: Apolonu i Dionisu. Dionizijski se odnosi na princip koji afirmiše životnu snagu, dok se drugi, apolonijski, označava kao princip harmonije i ravnoteže. Niče je davao prednost dionizijskom principu, a u apolonijskom je video početak dekadencije evropske kulture. Glavna tema Rođenja tragedije je da spoj dionizijskog i apolonskog Kunsttrieben-a („umetnički impulsi“) stvara dramsku umetnost ili tragediju. Tvrdio je da ta fuzija nije postignuta od drevnih grčkih tragičara. Apolon predstavlja harmoniju, napredak, jasnoću i logiku, dok Dionis predstavlja poremećaj, opijenost, osećanja i zanos. Niče je koristio ove dve sile, jer su za njega svet uma i poretka s jedne, a strast i haos s druge strane formirali principe koji su bili osnovni za grčku kulturu.[48] Apolonija je država koja sanja, puna iluzija; dionizijsko stanje opijenosti, koje predstavlja oslobađanje instinkta i rastvaranje granica. U ovom kalupu čovek se pojavljuje kao satir. On je užas i uništenje principa individualnosti i istovremeno neko ko se raduje njegovom uništavanju.[49] Oba ova principa treba da predstavljaju kognitivna stanja koja se kroz umetnost pojavljuju kao snaga prirode u čoveku.[50] Niče zaključuje da je evropska kultura, još od vremena Sokrata, uvek bila samo apolonska, dakle dekadentna i nezdrava.[51] Primećuje da kad god apolonska kultura dominira, dionizijskoj nedostaje struktura da stvori koherentnu umetnost, a kada dominira dionizijska, apolonijskoj nedostaje potrebna strast. Samo plodna interakcija ove dve sile okupljene kao umetnost predstavljala je najbolje od grčke tragedije.[52] Perspektivizam Niče je tvrdio da će Božja smrt na kraju dovesti do gubitka bilo kakve univerzalne perspektive na stvari i bilo kakvog koherentnog osećaja objektivne istine.[53][54] Niče je odbacio ideju objektivne stvarnosti, tvrdeći da je znanje uslovno u odnosu na različite fluidne perspektive ili interese.[55]To dovodi do stalne ponovne procene pravila u skladu sa okolnostima pojedinačnih perspektiva. Ovo gledište je steklo naziv perspektivizam.[56] U delu Tako je govorio Zaratustra, Niče je objavio da tabela vrednosti visi iznad svake velike osobe. Istakao je da je ono što je zajedničko kod različitih naroda čin uvažavanja, stvaranja vrednosti, čak i ako se vrednosti razlikuju od jedne osobe do druge. Niče je tvrdio da ono što ljude čini velikima nije sadržaj njihovih uverenja, već čin vrednovanja. Stoga vrednosti koje zajednica teži da artikuliše nisu toliko važne koliko kolektivna volja da se te vrednosti ostvare. Spremnost je bitnija od zasluga samog cilja, smatra Niče. `Do sada je bilo hiljadu ciljeva`, kaže Zaratustra, `jer postoji hiljadu naroda. Još uvek nedostaje jaram za hiljadu vratova: nedostaje jedan cilj. Čovečanstvo još uvek nema cilj.` Otuda i naslov aforizma, „O hiljadu i jednom cilju“. Ideja da jedan sistem vrednosti nije vredniji od sledećeg, iako se možda ne pripisuje Ničeu, postala je uobičajena premisa moderne društvene nauke. Maks Veber i Martin Hajdeger su to upili i napravili po svom. To je oblikovalo njihova filozofska i kulturna nastojanja, kao i njihovo političko razumevanje. Veber se, na primer, oslanjao na Ničeov perspektivizam tvrdeći da je objektivnost i dalje moguća - ali tek nakon što se utvrdi određena perspektiva, vrednost ili cilj.[57][58] Među kritikom tradicionalne filozofije Kanta, Dekarta i Platona u Beyond Good and Evil, Niče je napao stvar u sebi i cogito ergo sum („Mislim, dakle jesam“) kao nepogrešiva uverenja zasnovana na naivnom prihvatanju prethodnih pojmova i zablude.[59] „Pobuna robova“ u moralu U knjizi Izvan dobra i zla i O genealogiji morala centralno mesto zauzima Ničeov genealoški prikaz razvoja savremenih moralnih sistema. Za Ničea se tokom ljudske istorije dogodio temeljni zaokret od razmišljanja u terminima „dobro i zlo“ ka „dobru i zlu“. Početni oblik morala postavila je ratnička aristokratija i druge vladajuće kaste drevnih civilizacija. Aristokratske vrednosti dobrog i lošeg poklapale su se i odražavale njihov odnos prema nižim kastama poput robova. Niče je predstavio ovaj „gospodarski moral“ kao izvorni moralni sistem - možda najbolje povezan sa homerskom Grčkom.[60]Biti „dobar“ značilo je biti srećan i imati stvari povezane sa srećom: bogatstvo, snaga, zdravlje, moć itd. Biti „loš“ značilo je biti poput robova nad kojima je aristokratija vladala: siromašni, slabi, bolesni, jadni - predmeti sažaljenja ili gađenja, a ne mržnje.[61] „Ropski moral“ se razvio kao reakcija na gospodarski moral. Vrednost proizlazi iz kontrasta između dobra i zla: dobro je povezano sa onostranošću, dobročinstvom, pobožnošću, uzdržanošću, krotošću i potčinjenošću; dok je zlo svetsko, surovo, sebično, bogato i agresivno. Niče je doživljavao moral roba pesimističnim i strašljivim, a njegove vrednosti su se pojavile kako bi poboljšale samo-percepciju robova. Moral roba povezao je sa jevrejskom i hrišćanskom tradicijom, jer je rođen iz rezistencije robova. Niče je tvrdio da je ideja jednakosti dozvoljavala robovima da prevladaju sopstvene uslove bez preziranja sebe. Negirajući urođenu nejednakost ljudi - u uspehu, snazi, lepoti i inteligenciji - robovi su stekli metod bekstva, naime generišući nove vrednosti na osnovu odbacivanja moralnosti gospodara, što ih je frustriralo. Korišćen je za prevazilaženje osećaja inferiornosti roba pred njihovim (imućnijim) gospodarima. To čini tako što na primer otkriva slabost roba da bude stvar izbora, označavajući je kao „krotkost“. „Dobar čovek“ moralnog gospodara je upravo „zli čovek“ ropskog morala, dok je „loši čovek“ preuređen u „dobrog čoveka“.[60] Niče je ropski moral doživljavao kao izvor nihilizma koji je obuzeo Evropu. Savremena Evropa i hrišćanstvo postoje u licemernom stanju zbog napetosti između morala gospodara i roba, obe kontradiktorne vrednosti koje u različitom stepenu određuju vrednosti većine Evropljana (koji su „šaroliki“). Niče je pozvao izuzetne ljude da se ne stide pred navodnim moralom za sve, koji smatra štetnim za procvat izuzetnih ljudi. Upozorio je, međutim, da moral sam po sebi nije loš; to je dobro za mase i treba ga prepustiti njima. Izuzetni ljudi, s druge strane, treba da slede svoj „unutrašnji zakon“.[60] Omiljeni Ničeov moto, preuzet od Pindara, glasi: „Postani ono što jesi.“ [62] Dugogodišnja je pretpostavka o Ničeu je da je više voleo moral gospodara nego moral roba. Međutim, ugledni Ničeov učenjak Valter Kofman odbacio je ovo tumačenje, napisavši da su Ničeove analize ove dve vrste morala korišćene samo u opisnom i istorijskom smislu; nisu bile predviđene za bilo kakvo prihvatanje ili veličanje.[63] S druge strane, iz njegovih vlastitih spisa jasno je da se Niče nadao pobedi gospodara morala. Povezao je „spasenje i budućnost ljudske rase sa bezuslovnom dominacijom“[64] gospodarskog morala i gospodara nazvao „višim redom vrednosti, onim plemenitim, onima koji životu kažu `da`, onima koji garantuju budućnost.“[64] Kao što„ postoji poredak ranga između čoveka i čoveka “, tako postoji i poredak ranga„ između morala i morala.“[65] Niče je u svom filozofskom ratu vodio protiv ropskog morala hrišćanstva, revalorizaciji svih vrednosti `kako bi se postigla pobeda novog gospodara moralnosti koju je nazvao` filozofijom budućnosti.`[66] U zoru, Niče je započeo svoju „Kampanju protiv morala“.[67] Sebe je nazvao „nemoralistom“ i oštro je kritikovao istaknute moralne filozofije svog doba: hrišćanstvo, kantijanizam i utilitarizam. Ničeov koncept „Bog je mrtav“ primenjuje se na doktrine hrišćanstva, mada ne i na sve druge vere: tvrdio je da je budizam uspešna religija koju je pohvalio za podsticanje kritičke misli.[68] Ipak, Niče je svoju filozofiju doživljavao kao protivpokret nihilizmu kroz uvažavanje umetnosti: Umetnost kao jedina superiorna protiv prisila, protiv svake volje za negacijom života, umetnost kao antihrišćanska, anti-budistička, anti-nihilistička par ekselans.[69] Niče je smatrao da je savremeni antisemitizam „prezren“ i u suprotnosti sa evropskim idealima.[68] Njegov uzrok, prema njegovom mišljenju, bio je rast evropskog nacionalizma i endemska „ljubomora i mržnja“ jevrejskog uspeha.[68] Napisao je da Jevrejima treba zahvaliti što pomažu u održavanju poštovanja prema filozofiji drevne Grčke, [68] i što rađaju „najplemenitije ljudsko biće (Hristosa), najčistijeg filozofa (Baruh Spinoza), najmoćniju knjigu i najefikasniji moralni kodeks na svetu.`[70] Volja za moć Osnovni element Ničeovog filozofskog pogleda je „volja za moći“ (der Wille zur Macht), za koju je tvrdio da pruža osnovu za razumevanje ljudskog ponašanja - više od konkurentskih objašnjenja, poput onih zasnovanih na pritisku za prilagođavanje ili preživljavanje.[65][71] Kao takav, prema Ničeu, nagon za očuvanjem pojavljuje se kao glavni pokretač ponašanja ljudi ili životinja samo u izuzecima, jer opšte stanje života nije „borba za egzistenciju“.[72] Češće nego ne, samoočuvanje je posledica volje stvorenja da svoju snagu iskaže na spoljnom svetu. Predstavljajući svoju teoriju ljudskog ponašanja, Niče se takođe osvrnuo i napao koncepte iz filozofija koje su tada bile popularno prihvaćene, poput Šopenhauerovog pojma besciljne volje ili utilitarizma. Utilitaristi tvrde da je ono što pokreće ljude želja da budu srećni i akumuliraju zadovoljstvo u svom životu. Ali takvu koncepciju sreće Niče je odbacio kao nešto ograničeno i karakteristično za buržoaski način života engleskog društva, [73] i umesto toga izneo ideju da sreća nije cilj sam po sebi. Posledica je prevazilaženja prepreka za nečije postupke i ispunjenja volje.[74] S njegovom teorijom volje za moć povezano je i njegovo nagađanje, koje nije smatrao konačnim,[65] u vezi sa stvarnošću fizičkog sveta, uključujući neorgansku materiju - da je, poput čovekovih naklonosti i impulsa, i materijalni svet postavljen dinamika oblika volje za moći. U osnovi njegove teorije je odbacivanje atomizma - ideja da je materija sastavljena od stabilnih, nedeljivih jedinica (atoma). Umesto toga, činilo se da je prihvatio zaključke Ruđera Boškovića, koji je objasnio osobine materije kao rezultat međusobnog delovanja sila.[65] Jedna studija o Ničeu definiše njegov potpuno razvijeni koncept volje za moći kao „ element iz koga proističu i kvantitativna razlika srodnih sila i kvalitet koji se u svakoj od njih prebacuje u svaku silu „otkrivajući volju za moći kao„ princip sinteze sila.“[75] Od takvih sila Niče je rekao da mogu možda posmatrati kao primitivni oblik volje. Isto tako, odbacio je stav da kretanjem tela vladaju neumoljivi zakoni prirode, postavljajući umesto toga da se kretanjem upravljaju odnosi moći između tela i sila.[65] Drugi naučnici se ne slažu da je Niče smatrao materijalni svet oblikom volje za moći: Niče je temeljito kritikovao metafiziku, a uključivanjem volje za moći u materijalni svet jednostavno bi uspostavio novu metafiziku. Osim Aforizma 36 u Beyond Good and Evil, gde je pokrenuo pitanje vezano za volju za moći kao za materijalni svet, tvrde oni, tek je u njegovim beleškama (neobjavljenim od njega samog) pisao o metafizičkoj volji za moći . A takođe tvrde da je Niče uputio svog stanodavca da spali te beleške 1888. godine kada je napustio Sils Mariju.[76] Prema ovim naučnicima, „goruća“ priča podržava njihovu tezu da je Niče na kraju svog lucidnog života odbacio njegov projekat o volji za moći. Međutim, nedavna studija (Huang 2019) pokazuje da, iako je tačno da je Niče 1888. godine želeo da neke njegove beleške spale, priča o „paljenju“ malo ukazuje na njegov projekat volje za moć, ne samo zato što je samo 11 „aforizama“ spašeni od plamena na kraju su ugrađeni u Volju za moć (ova knjiga sadrži 1067 „aforizama“), ali i zato što se ove napuštene beleške uglavnom fokusiraju na teme poput kritike morala, dok se „osećanja moći“ dotiču samo jednom.[77] Večiti povratak „Večiti povratak“ (takođe poznat i kao „večito ponavljanje“) je hipotetički koncept koji postavlja da se univerzum ponavlja i da će se ponavljati beskonačno mnogo puta kroz beskonačno vreme ili prostor. To je čisto fizički koncept, koji ne uključuje natprirodnu reinkarnaciju, već povratak bića u istim telima. Niče je prvi predložio ideju večnog povratka u paraboli u Odeljku 341 The Gay Science, a takođe i u poglavlju „O viziji i zagonetki“ u Tako je govorio Zaratustra, između ostalog. [78] Niče ga je smatrao potencijalno „zastrašujućim i parališućim“ i rekao je da je njegov teret „najteža težina“ koja se može zamisliti (`das schwerste Gewicht`).[79] Želja za večnim povratkom svih događaja označila bi krajnju afirmaciju života, reakciju na Šopenhauerovu pohvalu negiranja volje za životom. Da bi se shvatilo večito ponavljanje i da se s njim ne samo pomiri, već i prihvati, potreban je amor fati, „ljubav prema sudbini“. Kao što je Hajdeger istakao u svojim predavanjima o Ničeu, Ničeovo prvo spominjanje večnog ponavljanja predstavlja ovaj koncept kao hipotetičko pitanje, a ne kao činjenicu. Prema Hajdegeru, teret nametnut pitanjem večnog ponavljanja - da li bi to moglo biti istina - toliko je značajan u modernoj misli: „Način na koji Niče ovde oblikuje prvu komunikaciju misli o„ najvećem teretu“ [ večnog ponavljanja] jasno stavlja do znanja da je ta „misao misli“ istovremeno „najteža misao“.[80] Niče sugeriše da se univerzum ponavlja kroz beskrajno vreme i prostor i da se mogu ponoviti različite verzije događaja koji su se dogodili u prošlosti, pa otuda „sve konfiguracije koje su ranije postojale na ovoj zemlji još uvek moraju da se sretnu.“[81] Sa svakim ponavljanjem događaja nada se da će se steći neko znanje ili svest za poboljšanje pojedinca, otuda „I tako će se jednog dana dogoditi da se muškarac ponovo rodi, baš kao ja i žena, baš kao Marija —Samo za nadati se da će glava ovog čoveka sadržati malo manje gluposti...“[81] Aleksandar Nehamas o Ničeu piše: Život kao književnost na tri načina viđenja večnog ponavljanja: „Moj život će se ponoviti na potpuno identičan način:“ ovo izražava potpuno fatalistički pristup ideji; „Moj život se može ponoviti na potpuno identičan način:“ Ovo drugo gledište uslovno tvrdi kosmologiju, ali ne uspeva da obuhvati ono na šta se Niče poziva u The Gay Science, str. 341; i konačno, „Ako bi se moj život ponovio, onda bi se mogao ponoviti samo na identičan način.“ Nehamas pokazuje da ovo tumačenje postoji potpuno nezavisno od fizike i da ne pretpostavlja istinu kosmologije. Nehamas je zaključio da, ako se pojedinci konstituišu kroz svoje postupke, mogu se održati u svom trenutnom stanju samo živeći u ponavljanju prošlih radnji (Nehamas, 153). Ničeova misao je negacija ideje o istoriji spasenja.[82] Tri metamorfoze Priču o tri metamorfoze originalno je napisao nemački filozof Fridrih Niče. Verovao je da je svrha ljudskog postojanja postizanje njegovog punog potencijala. Da bi to postigao, duh je morao da prođe kroz tri transformacije: kamila, lav i dete. Komplet dolazi sa tri životinje i svaka životinja predstavlja opstanak, slobodu i stvaranje. Kamila: Opstanak. Kamila se može nositi sa teškim zadacima u teškim situacijama. Ako se mučite u životu i puno se znojite, ova kamila će vam pomoći da prođete. Lav: Sloboda. Lav je osvajač. Nalazi se na vrhu lanca ishrane. Koristite ovog lava da uništite postojeća društvena pravila pre nego što počnete da gradite svoja pravila! Dete: Stvaranje. Kad dete tek dođe na ovaj svet, ono ništa ne zna. Ova vrsta nevinosti može vam pomoći da stvorite nove vrednosti i razvijete novi način viđenja. Kamile mogu nositi veliku težinu i preživeti u pustinji. Ali ponderisani pojedinac je neizbežno oporezovan svojim teretom. Vremenom rizikuju da se zatru gorčinom, očajem i duhom osvete. Ako kamila ne postane lav, tragač će biti uništen njihovom potragom. Uvek se u „usamljenoj pustinji [dogodi] druga metamorfoza, duh ovde postaje lav; želi da uhvati slobodu i bude gospodar u svojoj pustinji.“ Lav je „kralj zveri“. Lavlji duh kaže „hoću“ - i to je ceo zakon. Kamila postaje lav kada subjekt duhovne transformacije, otisnuvši se u pustinju ljudskog očekivanja, otkrije da je „Bog mrtav“ i pretpostavi da je sve dozvoljeno. U ovom trenutku pojedinac shvata da im ništa ne može zabraniti da stvaraju sopstvene vrednosti namećući svetu svoju vlastitu volju. Ali, u pustinji stvarnog, lav nailazi na zmaja, a „Ti ćeš“ svetluca na njegovoj koži. Zmaj je Ničeova slika društvenih normi. U fazi lava, subjekat duhovne transformacije mora da uključi zmaja u smrtnu borbu. Čovek treba da bude lav u duhu da bi pobedio zakon „Ti treba“ i potvrdio uslove svog procvata. Međutim, nema sreće u borbi sa zmajevima čitavog života. Da bi se desile tri metamorfoze, lav mora postati dete. Zrelost za Ničea znači ponovno otkrivanje ozbiljnosti koju je čovek imao kao dete u igri. Dečji duh je presudan za sreću, zdravlje i blagostanje. „Dete je“, kaže Niče, „nevinost i zaborav, novi početak, sport, samohodni točak, sveto da“ (Z, 55). Lav postaje dete kada pojedinac koji kaže „hoću“ prestane da afirmiše svoje vrednosti suprotno zakonu „Ti treba“, i umesto toga ih potvrđuje „za sport stvaranja: duh sada hoće svoju volju, sopstveni svet “(Z, 55). Život više nije reaktivna borba za pobedu drugih sila. Život je proslava svojih moći - neprekidni čin čiste afirmacije. Dečji duh poznaje životnu radost i nevinost večnog stvaranja. Kritika masovne kulture Fridrih Niče je imao pesimističan pogled na savremeno društvo i kulturu. Verovao je da su štampa i masovna kultura doveli do usklađenosti, doveli do osrednjosti, a nedostatak intelektualnog napretka doveo je do propadanja ljudske vrste. Po njegovom mišljenju, neki ljudi bi mogli da postanu superiorni pojedinci upotrebom snage volje. Izdizanjem iznad masovne kulture, te osobe će stvoriti viša, svetlija i zdravija ljudska bića.[83] Kritika hrišćanstva Niče je mnogo puta kritikovao hrišćanstvo. Kritikovao je potiskivanje ljudskih osobina, poput zavisti, koje hrišćanstvo želi da potisne u čoveku. Čovek krije svoju zavist, jer ga hrišćanstvo uči da potisne to osećanje, jer je po istom, zavist zlo osećanje. Verovao je da se zavist može upotrebiti kao vodič, i da treba prihvatiti ovu želju da bi se mogli ostvariti u potpunosti. Svaka osoba koja u nama izaziva zavist, jeste indikacija onoga šta bi mogli da postanemo jednog dana. Znao je da neće svi dobiti ono što žele, njegov život ga je tome naučio, ali je jednostavno insistirao na tome da prihvatimo naše prave želje, da se borimo za njih, a ako ne uspemo, bar znamo da smo pokušali. To je ono što Niče naziva natčovekom. U celom Novom Zavetu, postoji samo jedna osoba vredna poštovanja-Pontije Pilat.[84] Niče je prezirao hrišćanstvo, jer je hrišćanstvo štitilo ljude od njihove zavisti. Kako Niče kaže, hrišćanstvo se pojavilo u poznom dobu Rimskog carstva, u stomacima robova, kojima je nedostajala snaga da uzmu ono što zaista žele - pretvorili su njihovu nesposobnost u vrlinu. Ovo Niče naziva moral roba. Hrišćane je nazivao krdom, koji su želeli da uživaju mnogo toga, seks, dobru poziciju na poslu, kreativnost, viši intelektualni nivo, ali su previše nesposobni da to i postignu. Hrišćani su prezirali ono što nemaju, a žele, a vrednovali ono što imaju, a ne žele, tako da je seksualna nevinost postala čistost, slabost je postala dobrota, submisija ljudima koje mrzimo - poslušnost, a kako je Niče naziva, nesposobnost da se preduzme osveta je postala oproštaj. Hrišćanstvo je postala velika mašina za gorko poricanje sebe. Niče je prezirao alkohol i upoređivao njegovo dejstvo na ljude sa hrišćanstvom. Naime, i jedno i drugo su instrument za smanjenje bola, bežanje od realnosti, i jedno i drugo nas uveravaju da smo dobro onako kako trenutno jesmo, smanjujući našu želju da promenimo život na bolje. Niče je ponavljao kako se mora podneti ogromna patnja da bi se uradilo nešto dobro. Kako samo malo znate o ljudskoj sreći, vi ljudi što živite u komforu! Tajna srećnog i ispunjenog života je u tome da se živi opasno, gradite svoje gradove na ivicama Vezuva! Živite u sukobu sa sebi jednakima i sa sobom! Budite pljačkaši i razbojnici čim ne budete vladari i vlasnici, ljudi od znanja! Uskoro će proći vreme kada biste mogli biti zadovoljni da živite skriveno u šumi poput plahih jelena![85] Ničeova pisma Između Ničeove filozofije i života postoji prisna unutrašnja veza, daleko prisnija nego što je to slučaj sa ostalim filozofima.[86] Motiv usamljenosti postaje okosnica Ničeovih pisama.[86] O svojoj usamljenosti Niče je prvi put progovorio u pismima školskom drugu, prijatelju E. Rodeu, pisanim za vreme služenja vojnog roka.[86] U jednom od njih kaže da je prilično usamljen jer `u krugu svojih poznatih` nema ni prijatelja ni filologa.[87] Mladi Niče je doživeo i shvatio usamljenost sasvim skromno i bezazleno - kao čisto spoljašnju prepreku.[86] Niče je progovorio u pismu Hajnrihu Kezelicu iz 1878[88] očigledno duboko povređen slabim prijemom na koji je naišla njegova knjiga `Ljudsko, odviše ljudsko` kod njegovih prijatelja.[86] Naknadno je tačno uvideo da su unutrašnje prepreke ljudima kudikamo teži i važniji od spoljašnjih. Stoga je priznao da se oseća usamljenim ne zato što je fizički udaljen od njih, već zato što je izgubio poverenje otkrivši da nema ničeg zajedničkog sa njima.[86] Jačanju i produbljivanju osećaja usamljenosti znatno je doprineo mučan rastanaka sa Lu Salome i Paulom Reeom posle kratkog ali intenzivnog druženja.[89] Niče sa Lu Salome i Paulom Reeom. Slikano 1882. godine. Poslednjih godina pred slom Niče je najzad izgubio veru u prijatelje i prijateljstvo.[86] O tome veoma upečatljivo svedoči pismo sestri u kome kaže:[86] Počev od dečjih nogu do sada nisam našao nikoga s kim bi imao istu muku na srcu i savesti. Skoro sve moje ljudske veze nastale su iz napada osećanja usamljenosti. Overbek baš kao i Ree, Malvida baš kao i Kezelic - bio sam smešno srećan kada sam s nekim našao ili verovao da nalazim makar i trunčicu zajedničkog. Svoj ispovedni ton nastavlja i u sledećem pismu.[90] Ako izuzmem Vagnera, niko mi do sada ni hiljaditim delom strasti patnje nije izašao u susret da bih se sa njim `razumeo`, tako sam još kao dete bio sam, a i danas sam to u svojoj 44-toj godini života. Stil Ono što je posebno karakteristično za Ničea jeste njegov stil. Tako se još jednom potvrđuje tačnost one Bigonove da je čovek stil i obratno. Prvo što se može zapaziti jeste da Ničeova dela više liče na pesničku prozu nego na filozofska dela. Možda je to zato što njemu nikada nisu svojstveni vedrina mudraca i spokojstvo uravnoteženog duha. On je bio emotivan i intuitivan, strastven i patetičan čovek. Jezik njegovog glavnog junaka Zaratustre jeste jezik ditiramba, a ne suptilne filozofske analize. Njegova pesničko-filozofska reč ima opojnu prometejsku snagu. Niče eksplicite tvrdi: „Moja filozofija donosi pobedonosnu misao od koje konačno propada svaki drugi način mišljenja“. On piše po nadahnuću i asocijacijama, „zadirkuje“ filozofske teme, više sugeriše nego što argumentuje. Svoju filozofiju naziva i „eksperimentalnom“ zato što, zapravo eksperimentiše idejama. To je navelo neke pedagoge da konstatuju kako je Niče zarazan, otrovan za omladinu. Neguje ispovedni stil pisanja, koji su koristili i neki filozofi i pre njega: Blez Paskal, Žan Žak Ruso, Mišel Ejkem de Montenj, Soren Kirkegor i drugi. Svi oni manje dokazuju, a više pokazuju, tj. saopštavaju. Ničeov `stil ispovedanja` više otežava nego što olakšava pristup njegovom delu.[91] Budući da dijalog ima subjektivnu dijalektiku koja potiskuje monolog, otuda nije nikakvo iznenađenje što Niče uzima na nišan pre svega „dijalektičare“ Sokrata i Platona. On kao iz topa ispucava ideje i, kako kaže sam, „filozofira čekićem“, jer „nije čovek, već dinamit“. U vezi s tim, odbacujući tvrdnje da je Niče bio lud, Brana Petronijević vispreno zaključuje da je Niče samo „do ludila bio uveren u istinitost svojih stavova“. Odista, Niče je voleo da se izjednačava sa Dionisom (Bahom) i Zaratrustom i da otvoreno istupi kao profet (prorok). Ničeova prva intelektualna ljubav bio je Šopenhauer, pod čijim okriljem je stasao i još jedan neobični genije Sigmund Frojd. Međutim, nasuprot „učiteljevom“ pesimizmu, Niče razvija herojski životni optimizam. Pri tome izričito kaže da bi više voleo da bude Dionisov satir nego hrišćanski svetac. Njegovi mišljenici su presokratici i Spartanci. Niče piše kako mu u blizini Heraklita postaje toplije. I pisao je po ugledu na njegove aforizme. U svom prvom značajnijem delu Rođenje tragedije iz duha muzike, Niče razlikuje dionizijski i apolonski elemenat grčke duševnosti i duhovnosti - tumačeći tragediju, slično Aristotelu, kao apolonsko oplemenjivanje dionizijskih težnji. Inače, Niče Apolona označava kao načelo likovnih umetnosti, a Dionisa kao načelo Muzike. Ova Ničeova distinkcija dionizijskog i apolonskog u čoveku, slična Frojdovom razlikovanju Erosa i Tanatosa, poklapa se zapravo, sa razlikom između Hegelove „ideje“ i Šopenhauerove „volje“. Pojava Sokrata je, i za Ničea, prekretnica u razvoju grčko-evropske kulture, ali u negativnom smislu. On je za Ničea, u stvari, prvi dekadent, jer je svojim prosvetiteljskim intelektualizmom poremetio odnose između dionizijskog i apolonskog elementa kulture, u korist ovog drugog. Od njega, navodno, kultura stalno retardira, previše je racionalistička i time neprijateljska prema životu, koji za Ničea nije ništa drugo do „večno vraćanje istog“, čija je suština „volja za moć“. Doduše, Fridrih Niče na jednom mestu pošteno priznaje da možda nije ni razumeo Sokrata. Citati „Ono što nas ne ubije to nas ojača.“ „Onaj koji ima za šta da živi može podneti bilo šta.“ „Prava ljubav razmišlja o trenutku i o večnosti, ali nikada o trajanju.“ „Velike epohe našeg života su one kad se usuđujemo da svoje zlo prekrstimo u ono što je najbolje u nama.“ „Umetnost bez ljubavi, je ništa.“ „Nesrećni brakovi nastaju ne zbog nedostatka ljubavi, nego zbog nedostatka prijateljstva.“ „Najtiše reči donose buru. Misli koje dolaze nečujnog koraka, upravljaju svetom.“ „Žena je zagonetka čije je rešenje dete.“ „Naše mane su naš najbolji učitelj.“ „Došao sam da vam pomognem, a vi se žalite da ne želim sa vama da plačem.“ „U mržnji je strah.“ „Ne veruj onima koji mnogo govore o svojoj pravednosti.“ „Egoizam je srž plemenite osobe.“ „Nevidljivim nitima najčvršće smo povezani.“ „Strašno je na moru umreti od žeđi. Zar morate i vi svoju istinu tako zasoliti da ona više ni žeđ ne gasi.“ „Lakše se neke strasti sasvim odreći, nego u njoj biti umeren.“ „Svako poseduje upravo onoliko sujete koliko mu nedostaje razuma.“ „Ako čovek svakog dana stoji na ivici i gleda u provaliju, jednog dana će i provalija pogledati u njega.“ „Svako ljudsko biće koje ne želi biti deo masa treba samo da prestane sebi da olakšava stvari. Neka samo prati svoju svest, koja ga poziva: Budi ono što jesi! Sve što sada činiš, misliš, želiš, sve to nisi ti.“ „Svaka mlada duša čuje ovaj zov danju i noću i ježi se sa uzbuđenjem predosećaja tog stepena sreće koje su večnosti pripremile za one koji razmišljaju o sopstvenom istinskom oslobođenju. Ne postoji način da se pomogne bilo kojoj duši da postigne ovu sreću, sve dok je okovana lancima javnog mnjenja i straha.“ „Niko ne može sagraditi mostove na kojima ćeš ti, samo ti, preći reku života. Možda postoje bezbroj staza i mostova i polubogova koji bi te preneli preko; ali samo po cenu zaloge i odricanja sebe. Postoji jedna staza na svetu koju niko ne može preći osim tebe. Gde ona vodi? Ne pitaj, kreni!“ „Tvoji pravi vaspitači i mentori otkriće ti originalni smisao i osnovnu građu tvog bića, nešto što nije na kraju podložno obrazovanju ili vaspitanju od strane drugih, ali je uvek teško pristupiti mu, nešto vezano i nepokretno; tvoji vaspitači ne mogu ići dalje, i biti tvoji osloboditelji. I to je tajna svake istinske kulture: ona nam se ne prikazuje sa veštačkim ekstremitetima, voštanim nosevima, noseći naočare – da nam za takve darove ostavlja varljivu sliku obrazovanja. Ona je oslobađajuća, vadi korove, uklanja kamenčiće, rasterujući štetočine koji bi nagrizale nežni koren i izdanak biljke; ona je izliv svetla i topline, nežno kapljanje noćne kiše…“ „Možda postoje načini pronalaženja sebe, budeći se iz anestezije u koju smo uobičajeno sakriveni kao da smo u mračnom oblaku – ali ja ne znam za bolji od onog koji reflektuju vaspitači i mentori.“ „Najbolji način da se svaki dan započne dobro, jeste, da pri buđenju mislite ne biste li tog dana barem jednog čoveka mogli obradovati.“ „Čuvajte se pljuvanja protiv vetra!“ „Najgore nas savijaju i muče nevidljive ruke.“ „Ćutnja je gora; sve prećutane istine postanu otrovne.“ „Zaklinjem vas, braćo moja, ostajte verni zemlji i ne verujte onima koji vam govore o vanzemaljskim nadama! Trovatelji su to, znali oni ili ne znali.“ „Ako želite da imate prijatelja, morate i za njega voditi rat: a da bi se vodio rat, mora se znati biti neprijatelj.“ „Cenim onoga ko živi da bi učio.“ Dela 1872. Rođenje tragedije (Die Geburt der Tragödie aus dem Geiste der Musik) 1873. (David Strauss: der Bekenner und der Schriftsteller) 1874. O koristi i šteti istorije za život (Vom Nutzen und Nachtheil der Historie für das Leben) 1874. Šopenhauer kao učitelj (Schopenhauer als Erzieher) 1876. Rihard Vagner u Bajrojtu (Richard Wagner in Bayreuth) 1878. Ljudski, suviše ljudski (Menschliches, Allzumenschliches, Ein Buch für freie Geister) 1881. Zora (Morgenröte. Gedanken über die moralischen Vorurteile) 1882. Vesela nauka (Die fröhliche Wissenschaft) 1885. Tako je govorio Zaratustra, Knjiga za sve i ni za koga (Also Sprach Zarathustra, Ein Buch für Alle und Keinen) 1886. S one strane Dobra i Zla (Jenseits von Gut und Böse. Vorspiel einer Philosophie der Zukunft) 1887. Genealogija morala (Zur Genealogie der Moral, Eine Streitschrift) 1888. Slučaj Vagner (Der Fall Wagner, Ein Musikanten-Problem) 1888. Sumrak idola (Götzen-Dämmerung, oder Wie man mit dem Hammer philosophiert) 1888. Antihrist, Prokleto hrišćanstvo (Der Antichrist. Fluch auf das Christentum) 1888. Eno čoveka, kako čovek postaje ono šta jeste (Ecce Homo, Wie man wird, was man ist) 1888. Niče kontra Vagner (Nietzsche contra Wagner, Aktenstücke eines Psychologen) 1910. Volja za moć, posmrtno, (Der Wille zur Macht)