Pratite promene cene putem maila
- Da bi dobijali obaveštenja o promeni cene potrebno je da kliknete Prati oglas dugme koje se nalazi na dnu svakog oglasa i unesete Vašu mail adresu.
1-25 od 723 rezultata
Prati pretragu "Nemacki jezik WIR 4"
Vi se opustite, Gogi će Vas obavestiti kad pronađe nove oglase za tražene ključne reči.
Gogi će vas obavestiti kada pronađe nove oglase.
Režim promene aktivan!
Upravo ste u režimu promene sačuvane pretrage za frazu .
Možete da promenite frazu ili filtere i sačuvate trenutno stanje
Aktivni filteri
-
Tag
Beletristika
Unbekannt Anton Mayer Wir Hören Musik Berlin Dt. Buch-Gemeinschaft 1939 KNJIGA SE PRODAJE U STANJU KOJE JE PRIKAZANO NA SLIKAMA !!! ________________________________________________________ Stanje vrlo dobro-prihvatljivo, knjiga je pogodna za čitanje, ima manje znakove korišćenja ili starenja, požuteli listovi. Delo je kompletno, bez nedostajućih strana. polovno sa vidljivim znacima korišćenja
Manfred Hausman : LJUBAVNICI ŽIVE OD PRAŠTANJA, Svjetlost Sarajevo 1961, str. 143. Biblioteka Džepna knjiga 202. Nemački roman. Očuvanost 4-. Prvo delo autora koje je prevedeno na naš jezik, tema romana-u najširem smislu-odnos između duhovnog i materijalnog, odnos dve profesije, humanističke i prirodno-naučne, koje se često sukobljavaju u društvu zbog različitog i skoro uvek suprotstavljenog pogleda na svet.
SVET U KAPI ROSE antologija klasične kineske poezije , priredio Dragoslav Andrić , Rad Beograd 1975, drugo izdanje. Antologija stare kineske poezije komparativno prevođene sa 4 jezika (engleski, francuski, ruski i nemački) sa kratkim pregledom istorije Kine kao i kineske književnosti, sa beleškama o pesnicima i pesmama, sa kolor reprodukcijama kineksog slikarstva sadržaj: JEZIK, PESNIŠTVO i TRADICIJA, Vreme začeto rečju, Oči u oči s davninom, Tragom razvejanih poruka, Odjeci s kraja sveta, Vidik iza sklopljenih očiju, Svet u kapi rose, Paviljon žutog ždrala, Pokošeni osmesi, Ušančeno sećanje, tvrd povez, format 13 x 19,5 cm , zlatotisak,ilustrovano u boji,ćirilica, 485 strana. Stanje Vrlo dobro.
Zlata Kocić : VAZDUŠNE FRESKE , Narodna knjiga Alfa 1999, str. 72. Zbirka poezije. Očuvanost 4. Pesnikinja, prevodilac, esejist, filolog Zlata Kocić je rođena 1950. godine. Radila je kao profesor i kao urednik u izdavačkoj kući „Nolit“. Živi u Beogradu. Objavila sledeće pesničke knjige: Klopka za senku (1982), Oro oko grotla (1990), Rebro (1993), Gnezdo i kupola (1995), Vazdušne freske (1999), Lazareve lestve (2003; 2010), Melod na vodi (2008), Belo pule (2014), Biberče (2014), Grumen (2020) i Galgal (2020); knjige poetske proze: Polog (1999), Čaura-aura-ura (2016) i Prostori duše (2019). Pesme su joj prevođene na ruski, engleski, francuski, nemački, bugarski, kineski, jermenski, poljski, beloruski, albanski jezik
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Knjige
Reader`s Digest izbor knjiga 4 romana u jednoj knjizi Jezik: Nemački Autor: Strani Едвин Клајн: Горка победа Свен Лукас, врхунски бацач копља, више не разуме свет: непознати људи су манипулисали његовим допинг тестом. Убрзо након тога, када је неколико колега спортиста претучено током пљачки, Лукас долази на траг спортске мафије. Од тада је водио двоструку битку - као спортиста на путу ка Олимпијади и као огорчени противник корумпираних функционера и бизнисмена. Белва Плаин: Док сва кривица не прође Џени Раковски је на седмом небу. Млада, успешна њујоршка адвокатица пронашла је своју велику љубав у Џеју, колеги. Већ заједно праве планове за венчање. Али одједном мрачна тајна из Џенине прошлости прети да уништи њену срећу. Сам Ллевеллин: У Нептуновом најдубљем подруму Са својом новом јахтом, Хари Франзер је на путу на регату код западне обале Шкотске. Али искусни морнар је погрешно проценио и ушао у тешке воде ноћу и по магли. Он чује трубу за маглу врло близу и убрзо након тога га је забио секач. Зашто други брод није упалио никаква светла? Ровена Фарре: Моја без печата Лаура Тетка Мирјам је ужаснута када њена нећака Ровена изненада стане испред ње са бебом фоке Лауре: фоком као кућним љубимцем у малој сеоској кући? Својим шармом, Лаура не осваја само срце тетке Мирјам - ускоро се та паметна животиња спрема да постане славна личност. Илустрације, 582 стране тврди повез, плава кожа са златним рељефом, трака маркер, веома добро стање . Stanje kao na slikama,za sva pita
Momčilo Nastasijević Sabrana dela 1 - 4 Tvrdi povez **** Sitna oštećenja na rubu korice ***** Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1] Биографија Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3] Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај. Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5] Песништво Фотографија Момчила Настасијевића са пасоша Чланска карта P. E. N.-a Момчила Настасијевића Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3] У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.`[7] Циклуси Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна. Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт. У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције. Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли. Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека. Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[3] Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.
MOMČILO NASTASIJEVIĆ SABRANA DELA 1-4 Tvrdi povez Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1] Биографија Момчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3] Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај. Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5] Песништво Фотографија Момчила Настасијевића са пасоша Чланска карта P. E. N.-a Момчила Настасијевића Момчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3] У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.`[7] Циклуси Настасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци. Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна. Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт. У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције. Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли. Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека. Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[3] Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.
Momčilo Nastasijević Sabrana dela 1 - 4Tvrdi povez**** Sitna oštećenja na rubu korice *****Момчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1]БиографијаМомчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3]Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5]ПесништвоФотографија Момчила Настасијевића са пасошаЧланска карта P. E. N.-a Момчила НастасијевићаМомчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3]У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.`[7]ЦиклусиНастасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна.Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт.У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције.Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли.Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека.Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[3]Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.10/13
Momčilo Nastasijević Komplet 1 - 4Tvrdi povezМомчило Настасијевић (Горњи Милановац, 6. октобар 1894 — Београд, 13. фебруар 1938) био је српски песник који је припадао модерним тенденцијама у српском песништву између два рата.[1]БиографијаМомчило Настасијевић је рођен у Горњем Милановцу 1894. године у породици Настасијевић која је дала неколико уметника.[2]Основну школу је учио у Горњем Милановцу, затим у Чачку, да би је завршио у Београду, где касније студира француски језик и књижевност. За време Првог светског рата поново живи у Милановцу. После рата, цела породица се сели у Београд, а Момчило наставља студије и живи у кругу песника и пријатеља заинтересованих за уметност. Године 1923. проводи лето у Паризу, помоћу феријалне стипендије. По завршеним студијама ради у Београду као гимназијски професор и на том послу остаје до своје смрти. Са објављивањем својих дела почиње касније него његови генерацијски другови Растко Петровић, Милош Црњански, Десанка Максимовић и други. Пише споро, развија се, експериментише. Одсуствује из јавног живота и са годинама се све више усамљује. Године 1932. објављује своју прву песничку збирку „Пет лирских кругова“, која одјекује у ужим читалачким круговима, а у антологијама поезије тога времена заступљен је обично са по само једном песмом. Крхке грађе, Настасијевић оболева од туберкулозе и умире 1938. у четрдесет четвртој години живота.[3]Годину дана после његове смрти, његови пријатељи издају целокупна дела: Песме, Ране песме и варијанте, Хроника моје вароши, Из тамног вилајета, Ране приче, Драме, Музичке драме, Мисли и Есеји. Ни ово издање није афирмисало Момчила Настасијевића у широј јавности.[3] Касније се о Настасијевићу поново говори, али се ни данас (2010. године) не може рећи да је омиљен и општепознат песник, као ни да је потпуно откривена његова величина и значај.Слависта Роберт Ходел је начинио и превео избор његових дела на немачки језик, књигу под називом „Sind Flügel wohl“ објавио је издавач Leipziger Literaturverlag.[4] Песме су штампане двојезично, а осим поезије укључена су и два прозна дела само на немачком језику.[5]ПесништвоФотографија Момчила Настасијевића са пасошаЧланска карта P. E. N.-a Момчила НастасијевићаМомчило Настасијевић је песник који се појавио, развио и умро између два светска рата.[3] У својим схватањима поезије Настасијевић је дужник симболистима. Основни појам његове поетике, „родна“ или „матерња“ мелодија, произлази из симболистичког схватања музике као бића поезије. У трагању за том мелодијом песник прониче с ону страну појава и долази у непосредан додир с оним што је неизрециво, тајанствено, мистично. Матерња је мелодија, пре свега, звук изворног, архаичног језика, у нашем случају то је, с једне стране, мелодија језика народне песме, а с друге, средњовековних текстова. На овој тачки Настасијевићева неосимболистичка заокупљеност музиком и неизрецивим укршта се с експресионистичком тежњом к непосредном и праисконском. Огроман рад уложио је Настасијевић док је стигао до својих Лирских кругова и док је био задовољан њима. Испробавао је сва могућа сазвучја међу речима српског језика, све преливе смисла и различите односе вербалних знакова. Његова концизност, као особеност његовог песничког идиома, није производ некакве ћудљивости или произвољног опредељења, већ је израз борбе против мана у које упадају они који поезију пишу олако.[3]У песничком језику Момчила Настасијевића једносложне речи су врло честе, и то не случајно. `У звуку једносложне речи, без обзира на природу самогласника, увек има нечег одсечног, тврдог и као силом откинутог из неке целине. Топ, смех, хук, лав, хир, врт.` Као да Настасијевић намерно изазива нејасност у значењу речи, али он то чини првенствено због тога да јасно значење речи не би потиснуло значења звука и ритма. Песник настоји да нађе један особени звук и један особени ритам за свако песничко казивање. У његовој поезији није заступљен само парадокс значења речи, него и парадокс звукова речи; постоје противречни односи између речи и ћутања (као основног), између светлости и таме, добра и зла, постојећег и непостојећег, живог и неживог. При томе, Настасијевић се клонио савременог језика, у тежњи да створи песнички језик у којем би била садржана прошлост у којој је човек можда био ближи себи и Богу. `Настасијевићева борба са речима била је изузетно тешка, јер је то била и борба са ћутањем.`[6] Настасијевић, кога је Винавер назвао свецем српскога језика и српскога књижевног израза, наслућивао је стални ток тајних и тајанствених сила, трудећи се да у склад доведе слутњу (која није од овога света) са разложним сазнањем, и мирећи истину духа са истином свакидашњице, односно утврђујући њихову истоветност. `Он је сневао своју јаву, он је контролисао свој сан.`[7]ЦиклусиНастасијевићев песнички опус обухвата седам лирских кругова једне збирке стихова: Јутарње, Вечерње, Бдења, Глухоте, Речи у камену, Магновења и Одјеци.Јутарње, први циклус, изражава начин на који се песник везује за спољни свет, оно што у њему воли: мирисе, поднебље, гласове села и живот природе. То је веома ароматична поезија, преливена родним звуцима и бојама, сетна на један традиционалан, архаичан начин; нежна.Вечерње су наставак јутарњих призора, који у вечерњем рују постају сетнији, мање опипљиви. Реалност није сасвим јасно омеђена и наговештава се смрт.У Бдењима, преокупација декором и сентиментом из претходних циклуса уступа место великим песниковим темама. Његова машта и израз сазрели су да дефинишу идеје и основе односа постојања. Израз постаје гушћи, речи је мање, песме постају апстрактније али и непосредније. Његова метафизичка искуства добијају јасне формулације и изражавају патњу због суровости непосредне егзистенције.Глухоте су циклус од десет песама у којима редукција украсних и експликативних елемената доводи до семантичке напрегнутости, до песме која показује схематску огољеност замисли.Речи у камену су циклус сачињен од четрнаест песама и оне представљају визију која уједињује село и град; апокалиптичне дрхтаје; сагледавање несавладивих личних раздирања; и показивање оних делова судбине у којима је човек зависан од човека.Магновења су збир појединачних песама сложеније структуре, које су изнутра подељене на одељке, тако да свака песма подсећа у малом на структуру Речи у камену.[3]Одјеци, последњи циклус, пун је реминисценција. Поново се осећа чар опипљивих ствари, атмосфера пејзажа и назирања старинских ентеријера.10/9
Lord Aldric Jitan, noćnim morama vođen do tajanstvene grobnice, nada se da će probuditi drevno zlo koje je spavalo od pada Tristrama. Privučen nadolazećom tamom u dalekom kraljevstvu Westmarchu zagonetni nekromant Zayl, u pratnji oživljene lubanje plaćeničkog satnika Humbarta, slučajno nabasa na Jitanov plan – nesvjestan kako je njegov moćni kolega pokrenuo ove opasne događaje. Dok se paukov mjesec uzdiže, opaki demon Astrogha sprema se odaslati svoje sljedbenike na glavni grad Westmarcha. Ova izvorna priča mača, magije i bezvremenske borbe temeljena je na popularnoj i nagrađivanoj računalnoj igri tvrtke Blizzard Entertainment. Richard A. Knaak autor je dvadeset i devet fantasy romana i više od desetak priča, uključujući «The Legend of Huma» i «Empire of Blood za Dragonlance» i «The Sundering za Warcraft». Također je i pisao za popularnu «Dragonrealm» seriju i nekoliko nezavisnih djela, kao i dva romana u seriji Diablo: «Naslijeđe krvi» i «Kraljevstvo sjene». Njegovi su radovi objavljeni na nekoliko jezika, u posljednje vrijeme na ruskom, turskom, bugarskom, kineskom, češkom, njemačkom, mađarskom, hrvatskom i španjolskom. Također je adaptirao korejsku mangu «Ragnarok», koju je objavio Tokyopop.
Milenko Vučetić: SVETILJKE I SENKE - Zapisi o duhu i dahu Beograda, Beogradske novine 1999, str. 217. Očuvanost 4. Milenko Vučetić (rođen 1947. u Beogradu) objavio je knjige pripovedaka „Glasovi“ (1975), „Kako se prekalio čelik“ (1980) i „Barabe“ (1985), romane „Otimanje sreće“ (1987), „Bežanje od sreće“ (1988) i „Ubijanje sreće“ (1999) i zbirke zapisa „Požar u barutani“ (1995) i „Svetiljke i senke“ (1999), a napisao je i više televizijskih drama (`Žute fešfice“, „Slanici“, „Otac i neki važni ljudi“, „Soba sa pet zidova“, „Deca rastu noću“, „Gospodin Dimković“, „Pupinova zvezda“, „Jedna polovina dana“, „Crvena baraka“ i dr.), izvedenih na programima beogradske, sarajevske i novosadske televizije.[1] Pripovetke su mu prevođene na engleski, francuski, nemački, ruski, poljski, mađarski, slovački, slovenački i makedonski jezik. Dobitnik je književnih nagrada `Isidora Sekulić“ i `Branko Ćopić“ i više nagrada za televizijske drame. Živi u Beogradu, kao profesionalni pisac.
Rolf Diter Brinkman: PESME, Oktoih 1991, tvrdi povez, str. 104. Prevod Zlatko Krasni. Očuvanost 4. Brinkmann [bri`ŋkman], Rolf Dieter, njemački književnik (Vechta, 16. IV. 1940 – London, 23. IV. 1975). Pisao pjesme i pripovijetke po ugledu na američku pop-poeziju i subkulturu; uredio vrlo zapaženu pop-antologiju ACID (1969). U poeziji ne registrira samo svoje osjećaje i opažaje, nego crpi građu iz knjiga, filmova, pop-glazbe, reklame, stripa i dr. Zbirke: To vi zovete jezik (Ihr nennt es Sprache, 1962), Piloti (Die Piloten, 1968), Na zapad (Westwärts, 1975).
-
Kolekcionarstvo i umetnost chevron_right Knjige
Gustav Frenssen PETER MOORS FAHRT NACH SUDWEST Ein Feldzugsbericht mit Zeichnungen von Artur Mrockwia BUCHER DES FRONTARBEITERS - BAND 4 Izdato 1943. Na Nemačkom jeziku 216 strane Meke korice Dimenzije knjige 12,5 x 19,5 cm Dobro očuvana knjiga
Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1980. god Prvo izdanje! Džemaludin Alić (Zenica, 19. maj 1947 — Sarbriken, 4. septembar 2017)[1][2] bio je bosanskohercegovački književnik.[3] Rođen je u zeničkom naselju Tetovo.[2] Gimnaziju je završio u rodnom gradu, a studije južnoslovenskih književnosti i jezika na Filozofskom fakultetu u Sarajevu[2][4] 1972. godine.[3] Objavio je više knjiga pjesama:[3] Tamni kristal, Zagreb, 1969. Razbijanje površine, Sarajevo, 1969. Pjev sve tišeg srca, Zagreb 1971. Sezona lova, Zagreb, 1974. Nesanica, Sarajevo, 1976. Put u iskon, Sarajevo, 1978. Rađanje Atlantide, Sarajevo, 1988. Sarajevo, oko moje, Split, 1992. Za knjigu pjesama Tamni kristal dobio je nagradu Fonda A.B. Simić 1969. godine u Zagrebu.[2] Alić je pisao i prozu, kritiku i eseje. Prvi roman I smrt će proći objavio je 1978. godine u Zagrebu, a zatim slijede romani Trošenje grijeha (1980, Sarajevo); Kukci (1988, Banja Luka); Demijurg (1989, Tuzla); i Pataren (2001, Sarajevo). Knjigu priča Zamka za Ishaka Ledinu[3] objavio je u Sarajevu 1982. godine. Komadanje Orfeja,[3] izbor kritike, polemike i eseja, publikovao je u Tuzli 1986. godine, a djelo Antologija bosanskohercegovačke pripovijetke XX. stoljeća[2] objavljuje u časopisu Život (7—8, 1980. godine). Roman Kukci preveden je na makedonski jezik i objavljen pod naslovom Skakulci u Skoplju 1991. godine. Antologija bosnaskohercegovačke pripovijetke XX. stoljeća objavljena je na jeziku esperanto u Sarajevu 1982. godine. Roman Demijurg preveden je na njemački jezik i objavljen u Bliskastelu 1995. godine. Pataren je takođe objavljen na njemačkom jeziku 2003. godine. Nakon izbijanja rata u Bosni i Hercegovini Alić je sa porodicom otišao da živi u gradu Splitu u Hrvatskoj, gdje izdaje list RBiH, a od kraja 1993. godine živio je u egzilu u Njemačkoj[3] sa statusom slobodnog umjetnika. U egzilu je napisao knjigu pjesma Bosna Bosona, roman Pataren i djelo Devetnaest stoljeća Bosne (1988, Frankfurt).
Slobodan Stojadinović: ČUDEOVA PEVANJA, Naučna knjiga 1992, str. 76. Poezija. Očuvanost 4; ima posvetu. Слободан Стојадиновић (Ниш, 2. мај 1948 — Београд, 11. април 2011) био је српски песник, приповедач, ликовни и књижевни критичар. Основну школу завршио је у Каменици, код Ниша, гимназију у Нишу, а Факултет политичких наука у Београду 1979. где је живео до 1997. године. Уређивао је књижевност у „Панпублику“, „Научној књизи“, „Хипносу“, покренуо календар „Хипнос“, био члан редакције Српског књижевног гласника (1992 – 1997), покретач и главни и одговорни уредник часописа „Слава“, који је излазио у Нишу (2002 – 2004), а потом покретач и главни уредник „часописа за причу и приче о причама“ „Прича“ , од 2007. до смрти. Био је и уредник у неколико издавачких кућа у Београду. Заступљен је у бројним изборима и антологијама српске поезије у земљи и иностранству. Песме су му преведене на италијански, бугарски, немачки, француски, хебрејски, енглески и македонски језик. Био је један од последњих српских боема песника.
Knjiga je kao nova. Požar - Danijela Krin Izdavač: Booka Godina izdanja: 2022 Broj strana: 178 Format: 20 cm Povez: Broširani Rahel i Peter su u braku skoro 30 godina. Život im je udoban, uspešni su u svojim poslovima, imaju dvoje odrasle dece. Cene se i poštuju, ali strasti odavno nema. Tronedeljni boravak u izolovanoj kući u prirodi otvoriće pitanje mogu li jedno drugom pružiti ono što je potrebno da bi ostali zajedno. Bez banalne sentimentalnosti, Danijela Krin piše o preispitivanjima karakterističnim za žene, o žudnji za životom, o neispunjenim željama i nedoživljenim iskustvima, o žalu zbog porodičnih odnosa koji su daleko od idealnih. Požar je intiman roman o braku, vernosti, ljubavi, strasti, roditeljstvu i starenju, a pre svega maestralan prikaz konfliktne potrebe za sigurnošću protkanom uzbuđenjem. Danijela Krin je rođena 1975. godine u Noj Kalisu, u tadašnjoj Istočnoj Nemačkoj. Njen prvi roman Irgendwann werden wir uns alles erzählen (2011) osvojio je prestižnu nagradu „Junger Literaturpreis“ i preveden je na mnoge jezike. Dobila je brojne književne nagrade, između ostalog „Nicolas Born Debütpreis“ 2015. za knjigu priča Muldental i Književnu nagradu Saksonije 2020. godine. Njeni romani Ljubav u slučaju opasnosti (2019) i Požar (2021) osvojili su čitalačku publiku kako u Nemačkoj, tako i u drugim zemljama. Uz nepodeljeno odobravanje kritike, Danijela Krin je postala jedno od istaknutijih imena savremene nemačke književnosti. Živi u Lajpcigu sa svoje dve ćerke.
Geopoetika, 2005. 232 strane. Lepo očuvana. Ne baš svakidašnja situacija: knjiga Černobiljske jagode postala je poznata i pre no što je originalno objavljena na engleskom jeziku u Velikoj Britaniji! (Uz podrazumevajuću kampanju, knjiga je serijalizovana u londonskom Tajmsu, proglašena Knjigom Radija 4). Potom je doživela i velike tiraže u više izdanja, a zatim objavljena na nemačkom jeziku. Maternji jezik Vesne Goldsvorti osvaja treće mesto. Doduše, i srpski mediji su pokazali zanimanje, pa i nestrpljenje za knjigu pre no što je i ovde objavljena. Sada nam je ostalo „samo“ da je pročitamo. A šta je zapravo ova knjiga? Nije lako odgovoriti na to pitanje, što i jeste draž. Povod za pisanje bio je duboko intiman, a čin hrabar. Trebalo je da bude intimna istorija jedne, zapravo dve, porodice (jedne srpske i jedne britanske), a proširilo se i na istoriju dva grada, dve kulture. Beograd i London se odavno ovako nisu sastali. Černobiljske jagode su i gorke i slatke. Šarmantno, inteligentno i duhovito špartaju različitim žanrovima: od dnevničkog, preko memoarskog do beletrističkog. Spaja ih jednostavan, blag a britak, bolan a poetičan jezik – i originala i prevoda. U ovom slučaju, prestaje da bude važno sa kog je na koji jezik ova knjiga prevođena. Očito je da joj se to dogodilo više puta ukrug. Veća pohvala jeziku teško da je moguća.
Autor - osoba Crnjanski, Miloš Naslov Embahade / Miloš Crnjanski ; [priredio Borislav Radović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1984 Fizički opis 4 knj. (485; 424 str.) ; 22 cm Drugi autori - osoba Radović, Borislav Napomene Deo 1-3 štampani zajedno. Embahade jesu svojevrsno četvorotomno memoarsko delo Miloša Crnjanskog, u kojem na zanimljiv način opisuje događaje iz vremena svoje diplomatske službe. Prvi put su objavljene 1983. godine. Embahada predstavljaju različita memoarska sećanja Crnjanskog na diplomatsku službu i prate period od 1928. do 1945. godine. Za naslov je odabrao špansku reč koja znači poslanstvo (ambasada). Njihovo pisanje je započeo 1943. godine u Londonu, dok je pomagao Milanu Stojadinoviću u pisanju njegovih memoara „Ni rat ni pakt“, a pisao ih je do pred smrt, odnosno gotovo tri decenije. Najavu objavljivanja dao je 1951. godine u Amerikanskom Srbobranu. Pored klasičnog pripovedanja o događajima, Crnjanski unosi i elemente opisa ličnosti sa kojima se susretao. Ovi spisi su poslužili Crnjanskom da se obračuna sa mnogima koje je, recimo, optuživao za propast države i vojske u Aprilskom ratu 1941. godine, pa tako kralja Petra II Karađorđevića naziva Dezerterović. Crnjanski za života nije stigao niti da dovrši, niti da objavi ove spise, tako da su oni ostali u rukopisima. O Embahadama je rekao: Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari, to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet. Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića. Prvo izdanje Embahada u četiri toma, pojavilo se 1983. godine u izdanju Nolita, a priređivač je bio Borislav Radović, koji je pregledao, uredio i objavio rukopise. Kritičko izdanje Embahada na preko 700 strana, priredila je 2010. godine Nada Mirkov-Bogdanović, a objavili su Zadužbina Miloša Crnjanskog i Pravoslavni bogoslovski fakultet Univerziteta u Beogradu Sadržaj Prvi deo Prvi deo govori o vremenu koje je Crnjanski proveo u Berlinu, u predvečerje postojanja Vajmarske republike. To je period između 1928. i 1929. godine, koji je proveo uz Živojina Balugdžića, poslanika Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca u Berlinu. Drugi deo Drugi deo prati uspon nacizma i odnose Trećeg rajha sa Kraljevinom Jugoslavijom, između 1935. i 1938. godine. Tadašnji jugoslovenski poslanik u Berlinu je bio Aleksandar Cincar-Marković. Treći deo Treći deo se odnosi na vreme koje je Crnjanski proveo u poslanstvu u Rimu, od 1938. do 6. aprila 1941. godine. Četvrti deo Četvrti i poslednji deo govori o angažovanju Miloša Crnjanskog u Vladu Kraljevine Jugoslavije u egzilu. Miloš Crnjanski je rođen 1893. godine u Čongradu, školovao se kod fratara pijarista u Temišvaru, studirao u Rijeci i Beču, završio komparativnu književnost, istoriju i istoriju umetnosti u Beogradu. U međuratnom periodu bio je profesor i novinar, istaknuta figura modernističke književnosti, polemičar u nizu raznorodnih pravaca, urednik antikomunistički orijentisanog lista Ideje. Kao niži diplomatski službenik, kao ataše za štampu i dopisnik Centralnog presbiroa, boravio je u Berlinu (1929–1931, 1935–1938) i Rimu (1938–1941). Kao novinar, specijalni dopisnik i reportažni pisac reprezentativnih beogradskih listova Politika i Vreme, izveštavao je iz Španskog građanskog rata i iz skandinavskih zemalja. Drugi svetski rat ga je zatekao u Rimu, odakle je – posle nemačke okupacije i rasparčavanja Kraljevine Jugoslavije 1941. godine – sproveden, poput ostalih diplomatskih službenika, za Madrid i Lisabon. U 1941. godini priključio se emigrantskoj vladi Kraljevine Jugoslavije u Londonu. Budući da je bio novinar izrazito antikomunističke orijentacije, otpušten je iz diplomatske službe 1945. godine. Ostao je u emigraciji, u Londonu, u periodu između 1945. i 1966. godine. Označen kao predratni simpatizer pronemačke politike nije mogao dobiti prikladno zaposlenje – radio je kao knjigovođa u obućarskoj radnji i prodavac knjiga, ostajući često bez posla i u krajnjoj životnoj oskudici. Tek 1966. godine dozvoljeno mu je da se vrati u Beograd, u kojem je umro 1977. godine. Kao romansijer, pesnik, putopisac, dramski pisac, pripovedač, novinar, on je obeležio i istorijsku i književnu pozornicu srpskog jezika. U svojoj životnoj i umetničkoj sudbini spojio je neka od najznačajnijih svojstava srpske i evropske istorije: visoku umetničku vrednost, samotništvo i siromaštvo, apatridsku sudbinu koja je postala evropska sudbina pisca, nepoznatost i privatnost egzistencije kao sadržaj savremenog duhovnog lika. Vrativši se u Beograd, svom lutalaštvu pripojio je povratak u zavičaj. I premda nikada nije u javnoj svesti imao onaj značaj i ono mesto koje je zasluživao kako po osećajnosti i duhovnosti svojih dela tako i po savršenstvu njihovog umetničkog izraza, Miloš Crnjanski ostaje najveći srpski pisac u dvadesetom veku. R e f e r e n c e U Berlinu Balugdžija Hitler Balugdžija i Hitler Susret u Berlinu Stjepan Radić Nemačke reparacije Naša politika prema Nemačkoj SSSR Drugi put u Berlinu Godina 1935. Godina 1936. Olimpijada u Berlinu Godina 1937. Poseta Milana Stojadinovića Londonu Diplomatske igre za vreme građanskog rata u Španiji Srojadinovićev konkordat Komentar uz dnevnik grofa Ćana Godina 1938. Stojadinović i naša politika prema Italiji Sastanak u Veneciji Čehoslovačka Antisemitski talas u Italiji Pad Stojadina Sastanak grofa Ćana i Cincar-Markovića u Veneciji Poseta kneza Pavla Berlinu Odlazak u Portugal i London General Simović u Londonu Kako se pisalo o Srbiji Kneginja Julija u Londonu Čerčil o Srbiji Englezi o Hrvatima NOVA EVROPA Rebeka Vest – Crno jagnje i sivi soko! Engleski uticaji na kralja Aleksandra Hitlerov program ekspanzije 1937. Anglo-nemački odnosi 1938. Nemački ekonomski `Drang nach Osten` Albanija Konkordat Hrvatski memorandum Čerčil o Stojadinoviću u svojim memoarima Sastanak kneza Pavla sa Hitlerom 4. marta 1941. Hitlerovi razgovori za ručkom Memoari kralja Petra II MG62 (N)