LEPO OCUVANA 4,4+ VOJNOIZDAVACKI I NOVINSKI CENTAR JNA ZA STRANE JEZIKE B-4

ocuvana vrlo dobro 4 cena umanjena vojnoizdavacki i novinski centar f-1,,,drugi primerak

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Audio kurs/početni, naučite nemački za tri meseca Prisutno 2 knjige i 3 cd-a, fali cd br 4 Želite brzo da naučite nemački jezik ali nemate vremena da pohađate jezički kurs? Ili želite da osvežite znanje kod kuće, na moru, na planini ili na putu do posla? Zahvaljujući modernim metodama moći ćete da vežbate konverzaciju i razumevanje, slično kao što biste činili u kontaktu sa Nemcima ili svima onima kojima je nemački jezik maternji i istovremeno se usavršavate u pisanju i čitanju. Pored toga, gramatička pravila će vam se otkrivati sama od sebe, obogatićete svoj fond reči, usvajaćete dragocene podatke o kulturi zemlje čiji jezik učite. Odlike kursa su jasne i pregledne lekcije, razumljiva gramatička objašnjenja i vežbe, poučne informacije o zemljama u kojima se govori nemački, zanimljive ilustracije i fotografije. Komplet sadrži: 3 audio CD-a sa dijalozima i rečnikom koji treba usvojiti, CD pomoću kojeg ponavljate već naučeno, udžbenik u boji i priručnik.

Nemački za tri meseca Pons Klett 2011g. U kutiji se nalaze Udžbenik i prateca 4 CD-a nema priručnik (vezbanka) Kurs nemačkog jezika vr426

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korak napred, audio kurs/napredni za učenje nemačkog jezika Sve prisutno! Udzbenik + 2 audio cd-a Znate osnove nemačkog jezika i želite da proširite svoje znanje? Ili dosta dobro vladate nemačkim ali ipak želite da proverite svoje znanje? S uspehom ste savladali PONS Audio kurs za početnike NEMAČKI i želite da nastavite dalje? Ovaj kurs će vam omogućiti sigurno napredovanje i dostizanje B1 nivoa znanja. Uz pomoć autentičnih dijaloga i tekstova moći ćete da vežbate razumevanje slušanjem i čitanjem. Istovremeno, raznovrsna vežbanja poboljšaće vam pisanje i govor i učvrstiti stečena znanja iz oblasti gramatike, komunikacije i rečnika. Završnim testom možete proveriti stečena znanja. Kurs obuhvata 12 lekcija, 3 ponavljanja i 1 završni test. Posle svake četiri lekcije ponavljate sve naučene sadržaje. Svaka lekcija se sastoji od 4 oblasti: Početak – priprema za dijalog i sadržaje lekcije Slušanje – iscrpna vežbanja razumevanja na osnovu slušanja Vežbanje – utvrđivanje sadržaja koji se odnose na rečnik, gramatiku i komunikaciju Za kraj – tekstovi na engleskom koji pokrivaju teme specifične za zemlje nemačkog govornog područja Kurs odlikuju jasne i pregledne lekcije jednostavne i raznovrsne vežbe, korisne informacije o stranim zemljama, zanimljive ilustracije i fotografije. Komplet obuhvata udžbenik sa priručnikom. Udžbenikom su obuhvaćene lekcije, ponavljanja i testovi, dok priručnih sadrži gramatiku, transkripte audio zapisa, rešenja i rečnik, audio CD sa snimcima kompletnih tekstova i dijaloga, audio CD za slušanje usput sa kompletnom pričom u nastavcima kao i odabranim rečenicama za vežbanje. Sa ovim CD-om možete da učite svuda i da tako brže savladate jezik.

PONS Audio kurs za početnike NEMAČKI i želite da nastavite dalje? Ovaj kurs će vam omogućiti sigurno napredovanje i dostizanje B1 nivoa znanja. Uz pomoć autentičnih dijaloga i tekstova moći ćete da vežbate razumevanje slušanjem i čitanjem. Istovremeno, raznovrsna vežbanja poboljšaće vam pisanje i govor i učvrstiti stečena znanja iz oblasti gramatike, komunikacije i rečnika. Završnim testom možete proveriti stečena znanja. Kurs obuhvata 12 lekcija, 3 ponavljanja i 1 završni test. Posle svake četiri lekcije ponavljate sve naučene sadržaje. Svaka lekcija se sastoji od 4 oblasti: Početak – priprema za dijalog i sadržaje lekcije Slušanje – iscrpna vežbanja razumevanja na osnovu slušanja Vežbanje – utvrđivanje sadržaja koji se odnose na rečnik, gramatiku i komunikaciju Za kraj – tekstovi na engleskom koji pokrivaju teme specifične za zemlje nemačkog govornog područja Kurs odlikuju jasne i pregledne lekcije jednostavne i raznovrsne vežbe, korisne informacije o stranim zemljama, zanimljive ilustracije i fotografije. Komplet obuhvata udžbenik sa priručnikom. Udžbenikom su obuhvaćene lekcije, ponavljanja i testovi, dok priručnih sadrži gramatiku, transkripte audio zapisa, rešenja i rečnik, audio CD sa snimcima kompletnih tekstova i dijaloga, audio CD za slušanje usput sa kompletnom pričom u nastavcima kao i odabranim rečenicama za vežbanje. Sa ovim CD-om možete da učite svuda i da tako brže savladate jezik. Broj strana: 208 knjiga + 2 CD Izdavač: Klett doo

Vuk Karadžić : SRPSKI RJEČNIK 1818 / Српски рјечник : (1818) / [Вук Стеф. Караџић ; приредио Павле Ивић] rečnik Jezik srpski, nemački, latinski Београд : Просвета, 1966 , tvrdi povez, Fizički opis LXXI стр., 928 ст., 270 стр., [1] лист са сликом В. С. Караџића : факс. ; 22 cm Сабрана дела Вука Караџића ; ǂкњ. ǂ2 Napomene `Издање о стогодишњици смрти Вука Стефановића Караџића 1864-1964` --> Податак о аутору преузет са корица Стр. 19-186: О Вуковом Рјечнику из 1818. године / [Павле Ивић] Стр. 191: Белешка о овом издању / П. И. Библиографија: стр. 187-188 Списак речи и облика поменутих у поговору: стр. 195-245 Регистри. Караџић, Вук Стефановић, 1787-1864 -- `Српски рјечник` Српски језик -- Речници Očuvanost 4.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Aleksandar Belić (Beograd, 2/14. avgust 1876 — Beograd, 26. februar 1960) bio je srpski filolog, profesor i rektor Beogradskog univerziteta, predsednik SANU[1] i član mnogih akademija u Jugoslaviji i inostranstvu.[2] Biografija Aleksandar Belić rođen je kao srednji sin 13. avgusta 1876. godine od oca Jovana (1845—1912) i majke Emilije (1855—1925). Njegovi roditelji su pored njega imali kćerku Nadeždu (1875—1902) koja je umrla kao devojka i blizance Emila (1877—1942) i Vladimira (1877—1943) koji su bili generali jugoslovenske vojske.[3] Osnovnu školu i Prvu beogradsku gimnaziju završio je u Beogradu. Studije filologije započeo je u Beogradu, a nastavio na univerzitetima u Moskvi i Odesi. Po završetku studija pozvan je da ostane na katedri na lingvistiku i filologiju Moskovskog univerziteta, međutim on se vratio u Beograd gde je 1899. postavljen za docenta Velike škole. Jednu godinu je proveo na usavršavanju u Nemačkoj na Univerzitetu u Lajpcigu, gde je napisao i odbranio doktorsku disertaciju o slovenskim sufiksima za umanjivanje i uvećavanje. Disertacija mu je štampana na nemačkom jeziku u dva dela (1901. i 1904) Pošto je najpre izabran za vanrednog profesora, 1906. je izabran za redovnog profesora Beogradskog univerziteta i to srpskohrvatskog jezika, slovenske filologije i lingvistike, što je predavao dugi niz godina Osnovao je 1905. časopis „Srpski dijalektološki zbornik“ u izdanju Srpske kraljevske akademije, koji je pod njegovom redakcijom izlazio preko 50 godina. Tokom 1916. godine, zajedno sa Stanojem Stanojevićem, boravio je u Rusiji lobirajući za interese Kraljevine Srbije.[4] Pisao je naučne studije o srpskohrvatskom jeziku, o njegovim dijalektima i istoriji. Mnogi radovi koje je objavljivao posvećeni su gramatičkim studijama slovenskih jezika. Bio je osnivač a potom i urednik časopisa „Južnoslovenski filolog“ i „Naš jezik“. Bio je glavni i odgovorni urednik pri izdavanju prvih tomova „Rečnika srpsko-hrvatskog književnog i narodnog jezika“. Rad u SANU Aleksandar Belić i Tito, 1954. Dopisni član Srpske kraljevske akademije postao je 4. februara 1905, a njen redovni član 3. februara 1906. Njegova pristupna beseda u akademiju imala je naziv „Osnovne crte istorijskog razvitka srpskog jezika“. Bio je rektor Beogradskog univerziteta akademske 1933/34 godine. Predsednik Srpske kraljevske akademije postao je pred kraj februara 1937,[5] nasledivši na tom mestu Bogdana Gavrilovića,[6] iste godine je obeležio 40 godina naučnog rada.[7] Na toj značajnoj poziciji bio je sve do svoje smrti, ukupno 23 godine. Ovaj period ostaće upamćen i po tome što je akademija dva puta menjala ime, najpre u Srpska akademija nauka, a zatim u Srpska akademija nauka i umetnosti (skraćeno SANU), kako se i danas zove. Aleksandar Belić ja dao značajan doprinos radu akademije kao njen predsednik sa najvećim stažom do sada. Jedan je od potpisnika Novosadskog dogovora 1954. godine. Bio je član nekoliko akademija nauka: jugoslovenske, slovačke, češke, poljske, bugarske, bavarske. Bio je član naučnih društava u Lavovu, Pragu i Danskog kraljevskog društva. Zatim počasni profesor Moskovskog univerziteta „Lomonosov“ i Univerziteta u Glazgovu.

Ljilja Ilić : SRPSKA KNJIŽEVNOST I NIČE , Konras 2002, str. 656. Očuvanost 4. Nietzsche, Friedrich Wilhelm, 1844-1900 Srpska književnost -- Filozofija 2014.g. u Odžacima posle teške bolesti u 56. godini života preminula Ljilja Ilić, profesor Srpskog jezika i književnosti, dugogodišnji književnik i nekadašnji saradnik Radio Odžaka, koja je svojim pedagoškim, naučnim i umetničkim zalaganjem ostavila neizbrisiv trag u našoj sredini. Ljilja Ilić je rođena u Republici Bosni i Hercegovini, u selu Ljusina 16. marta 1958. godine. Osnovnu školu završila je u Bosanskoj Otoci, srednju u Odžacima, a studije Jugoslovenske književnosti na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Novom Sadu, gde je 1994. godine i magistrirala. Pet godina kasnije na istom fakultetu doktorirala je književne nauke disertacijom Srpska književnost i Ničeova filozofija. Predavala je u osnovnim i srednjim školama Srpski jezik i književnost, od 1994. do 1997. godine bila je sekretar Centra za kulturu u Odžacima, a jedno vreme je provela i u izdavaštvu. Radila je kao docent Pedagoškog fakulteta u Somboru do 2006. godine, a zatim kao profesor Visoke škole strukovnih studija za obrazovanje vaspitača u Kikindi. U Radio Odžacima Ljilja Ilić je 1976. godine radila kao spiker-novinar, a 1994. i 1995. godine je uređivala i vodila emisiju Kultura pamćenja. Kontinuirano je izučavala srpski književni intelekt u evropskom kontekstu i pisala radove s područja književne, filozofske i bogoslovske baštine. Njena poezija prevođena je na slovački, mađarski i nemački jezik, a priča Mehmedovica je objavljena na arapskom jeziku. Iza sebe je ostavila bogat naučni i umetnički opus. Bila je član Estetičkog društva Srbije, Društva književnika Vojvodine, Udruženja književnika Republike Srpske i Udruženja književnika Republike Srbije

Milan Bogdanović : STARI I NOVI IV , Prosveta 1952, str. 360. Sadržaj na slici. Očuvanost 3; malo pohabana. BOGDANOVIĆ, Milan, književni kritičar i prevoditelj (Beograd, 4.1. 1892 - Beograd, 2. II. 1964). Kao dobrovoljac sudjelovao u balkanskim ratovima (1912-13). Ranjen u I. svj. ratu i kao rekonvalescent boravio u Parizu 1917. i 1918. Diplomirao 1919. na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Dvije godine radio kao srednjoškolski nastavnik u Beogradu (1919-21), a 1921-23. bio asistent za teoriju književnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. God. 1923-24. bio je upravnik putujućeg Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada, a 1940. izabran za honorarnog profesora na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu. Nakon II. svj. rata, koji je proveo u njemačkom zarobljeništvu, postavljen je za izvanrednog profesora srpske književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu (1946-49), a zatim postao upravnikom beogradskoga Narodnog pozorišta (1949-62). Godinama je bio predsjednik Udruženja književnika Srbije, te urednik književnih časopisa (Buktinja, 1923; Srpski književni glasnik, 1928-32; Danas, 1934. i dr.).Objavio je mnogobrojne eseje i kritike, posebno kazališne, ali je pisao i o srpskoj književnosti XIX. st., te o najznačajnijim srpskim i hrvatskim suvremenicima: Crnjanskom, Ujeviću, Krleži, Andriću, i dr. (Stari i novi, I-V, 1931, 1946, 1949, 1952, 1955; Vuk Karadžić, njegov život i kulturno-revolucionarni rad, 1947; Branko Radičević, 1949; Đuro Jaksić i njegovo doba, 1949; O Krleži, 1956. i dr.). Kao središnja književnokritička ličnost međuratnog razdoblja u srpskoj književnosti, Bogdanović nastavlja književnopovijesnu tradiciju kojoj su obilježje dali B. Popović i J. Skerlić. Započevši impresionističkom kritikom pod utjecajem franc. kritičara (Lamaitre) od kojih je naslijedio smisao za ljepotu stila, lapidaran i izuzetan erudit, laka, prštava izraza, Bogdanović 30-ih godina počinje sve naglašenije kritički pisati o posljeratnom ekspresionizmu, modernizmu uopće (Slom posleratnog modernizma, 1934), priznajući mu samo neke formalne vrednote: metaforičko obogaćenje književnog jezika i »razlamanje izvesne okamenotine« stila, zahtijevajući od književnosti da se okani eksperimentiranja jezikom i formom, te da bude »aktivna u društvenom i istoriskom smislu« (Literatura danas, 1934). To ga je i definitivno približilo Krleži s kojim je prijateljevao tridesetak godina i s njim zajedno 1934. izdavao i uređivao časopis Danas.

Vida E. Marković: PRILOG EPISTEMOLOGIJI KNJIŽEVNOSTI, Prosveta Beograd/Institut za pedagoška istraživanja 1978, str. 206. Eksperimentalno ispitivanje nastave književnosti na univerzitetu. Očuvanost 4 i ima autorkinu posvetu. se rodila 1916. godine u Zagrebu, gde je i završila Filološku školu. Nakon toga preselila se u Beograd, gde se njen otac Edo Mraković, poznati ekonomista i demokrata tog doba nastanio sa svojom porodicom od šestoro dece. U Beogradu Vida je završalila Filoški fakultet, osvajajući nagradu najboljeg studenta te godine na beogradskom univerzitetu. Vida E. Marković je počela karijeru kao profesorka nemačkog jezika, ali odmah nakon 6. aprila 1941. godine napušta ovaj posao i nastavlja kao profesorka francuskog i engleskog jezika. Nakon Drugog svetskog rata zapošljava se kao uredni i prevodilac u Tanjugu. Doktorirala je na temi posvećenoj Džonu Golsvortiju na univerzitetu u Lidsu 1954. godine.

Odlično očuvano Istorija svetske književnosti veći format odlično očuvano ilustrovano kvalitetna štampa MLADOST-ZAGREB 1974-1982 god. 4557 str. 24X17 CM Povijest svjetske književnosti u sedam knjiga 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda tags: Istorija engleske francuske nemačke grčke italijanske češke skandinavske američke irske ... književnosti avangarda ekspresionizam nemacki francuski nadrealizam dadaizam renesansa knjizevnost renesanse baroka antička rimska lirika epika drama književnosti naroda sveta ...

Odlično stanje „Wort in der Zeit“ wurde im Jahr des Staatsvertrages gegründet und musste sein Erscheinen mit dem Ende der Großen Koalition 1966 einstellen. Dazwischen erfüllte es, durchaus im Einklang mit dem Bestreben des Herausgebers Rudolf Henz, die Rolle eines halböffentlichen Repräsentationsorgans für österreichische Literatur, wofür sie auch mit damals sonst noch kaum üblichen Subventionen bedacht wurde. Zwar sah Henz in der Förderung junger Schriftsteller(innen) eine der Aufgaben der Zeitschrift, dominiert wurden die Hefte aber von der älteren und mittleren Generation sowie der Fixierung eines österreichischen Kanons schon verstorbener und heute großteils wenig bekannter Schriftsteller. Diese wurden am Anfang der Hefte mit Handschriftenproben, Texten, Photographien und kurzen Essays vorgestellt. Erst mit dem Eintritt von Gerhard Fritsch in die Redaktion öffnete sich die Zeitschrift vermehrt jüngeren Autor(inn)en. Die Publikation von Texten Konrad Bayers und Gerhard Rühms führte allerdings 1964 zu entrüsteten Reaktionen. Sechs Briefe von damals prominenten Literaten wurden abgedruckt, doch Henz stellte sich - obwohl er selbst gegen den Abdruck der Texte opponiert hatte - hinter seinen Redakteur, zumal die Dominanz etablierter Schriftsteller und der Österreichischen Gesellschaft für Literatur unter Wolfgang Kraus auch in den Folgeheften gewahrt blieb. Nur dem Jubiläumsheft zum zehnjährigen Bestehen von „Wort in der Zeit“ kann eine Ausgewogenheit zwischen Tradition und Modernen zugesprochen werden. Als Gerhard Fritsch wegen Differenzen mit dem Stiasny-Verlag und – trotz gegenteiliger Behauptungen aller Protagonisten – auch seiner literarischen Linie, die Neuem neben dem Alten zumindest einen gewissen Raum geben wollte, gekündigt wurde, druckte „Wort in der Zeit“ ein Protestschreiben von zu großen Teilen auch heute noch namhaften Autor(inn)en ab. Der Ruin des Verlages setzte der Zeitschrift ein Ende, der Versuch einer Fortführung im Jahr 1966 mit zwar gleichem Titel, aber nun politischerer und andere Bereiche der Kunst mitumfassender Ausrichtung unter Humbert Fink währte nur 6 Ausgaben. Mit Literatur und Kritik erschien im selben Jahr jedoch schon jene Zeitschrift, in der wiederum Rudolf Henz und Gerhard Fritsch das Programm von „Wort in der Zeit“ mit etwas anderer Gewichtung fortsetzten. Untertitel Österreichische Literaturzeitschrift Herausgeber I.1-IX.12: Rudolf Henz X.1-XI.12:: Rudolf Henz und Gerhard Zerling XII.1-6: Humbert Fink und Gerhard Zerling Redakteure I.1-III.3: Schriftleitung: Hanns von Winter I.1-II.2, 9 u. Sonderheft: Für den Inhalt verantwortlich: Max Kortschak II.10-XI.9: Für den Inhalt verantwortlich: Wilhelm Setje-Eilers VI.1- XI.6: Redaktionelle Mitarbeit: Gerhard Fritsch (ab VIII.9: Redaktion) XI.7-XII.6: Redaktionelle Mitarbeit: Walter Zitzenbacher Ort: Verlag Graz, Wien: Stiasny Verlag AutorInnen H.C. Artmann, Otto Basil, Konrad Bayer, Thomas Bernhard, Felix Braun, Walter Buchebner, Christine Busta, Herbert Eisenreich, Gerhard Fritsch, Albert Paris Gütersloh, Rudolf Henz, Ernst Jandl, Wolfgang Kraus, Alexander Lernet-Holenia, Wieland Schmied, Ernst Schönwiese, Herbert Zand [mehr ...] ÜbersetzerInnen Milo Dor, Reinhard Federmann, Max Mell, Oskar Jan Tauschinski [mehr ...] Bildende KünstlerInnen Werner Berg, Albert Paris Gütersloh, Oskar Kokoschka, Fritz Wotruba [mehr ...] FotografInnen Otto Breicha, Tibor Hirsch [mehr ...] Redaktionssitz I.1-VIII.8: Keine Redaktionsadresse, nur Adressen von Henz (Zehenthofgasse 30, 1190 Wien) und Winter (Ebendorferstraße 3, 1010 Wien) angegeben VIII.9-XI.6: Herrengasse 5, 1010 Wien Erscheinungsverlauf 1955: I.1-6 1956: II.1-12, Sonderheft 1957: III.1-12 1958: IV.1-12 1959: V.1-12 1960: VI.1-12 1961: VII.1-12 1962: VIII.1-12 1963: IX.1-12, Doppelheft 8/9 1964: X.1-12, Doppelheft 7/8 1965: XI.1/2-12, Doppelheft 8/9 1966: XII.1-6 Erscheinungsweise Monatlich Druck Heinrich Stiasnys Söhne, Annenstr. 65 Vertrieb / Verkauf „Die Zeitschrift „Wort in der Zeit“ ist in allen Buchhandlungen erhältlich. Sie kann auch außerhalb Österreichs ohne alle Devisenschwierigkeiten bezogen werden.“ (I.1, S.64) Auflage Siehe Wolfgang Hackl: Kein Bollwerk der alten Garde – keine Experimentierbude. Wort in der Zeit (1955-1965). Innsbruck: Universität 1988 (= Innsbrucker Beiträge zu Kulturwissenschaft. Germanistische Reihe. Band 35), S. 66. Format 8° Umfang 64 S. Preis I.1-II.12: S 8.- (DM 1.40, Sfr. 1.40), Jahresabonnement S 75.- (DM 12.50, Sfr. 12.50) III.1-V.12: S 12.- (DM 2.-, Sfr. 2.-), Jahresabonnement S 120.- (DM 20.-, Sfr. 20.-) VI.1-XI.12: S 18.- (DM 3.-, Sfr 3.-), Jahresabonnement S 180.- (DM 30.-, Sfr. 30.-) XII.1-12: S 25.- (DM 4.-, Sfr 4.-), Jahresabonnement S 240.- (DM 40.-, Sfr 40.-) Nachfolger Literatur und Kritik (seit 1966) Sonder- und Begleitpublikationen Sonderheft 1956: Südtirol (Schriftleitung: Oswald Sailer, Znacanistraße 5/1, Bozen) Inhaltliche Schwerpunkte Literatur Gattungen Lyrik, Prosa, dramatischer Text, Essay, Rezension Registernachweise Jeder Jahrgang enthält ein Jahrgangsregister. Detailiertes Register aller Hefte in: Wolfgang Hackl: Kein Bollwerk der alten Garde – keine Experimentierbude. Wort in der Zeit (1955-1965). Innsbruck: Universität 1988 (= Innsbrucker Beiträge zu Kulturwissenschaft. Germanistische Reihe. Band 35). Programmatische Äußerungen `Unsre Monatsschrift will allein der Dichtung dienen und nicht einer literarischen Gruppe oder Richtung. Wenn wir noch dazu die österreichische Dichtung voranstellen, dann mag unser Vorhaben noch kühner erscheinen. Dennoch empfinden wohl mit uns alle am Schrifttum interessierten Kreise den Mangel eines Organs, das, über reine Buchbesprechungen hinaus, die Dichtung in Österreich wertet und einordnet, soweit dies für Zeitgenossen überhaupt möglich ist. Während nämlich die Kritik in Österreich das ausländische Schrifttum mit großer Sorgfalt verfolgt, während es in österreichischen literarischen Kreisen zum guten Ton gehört, die wesentlichen Werke des Weltschrifttums der Gegenwart zu kennen und sich mit ihnen zu beschäftigen, gilt es umgekehrt ganz und gar nicht als ungezogen, vom österreichischen Schrifttum wenig oder nichts zu wissen. Daß dabei das fremdsprachige Ausland oft die literarischen Zusammenhänge zwischen dem alten und dem neuen Österreich nicht begreift und etwa Rainer Maria Rilke und Franz Kafka zu Tschechoslowaken oder Ödön von Horvath zu einem Ungarn stempelt, unterstreicht nur diese Behauptung. Wir wollen diese Fehlmeinungen ebensowenig nachtragen, wie den Ausspruch eines sehr prominenten deutschen Literaturkritikers, der seinen Vortrag in Wien vor den Vertretern des geistigen Österreich mit den Worten begann: `Meine Herren, ich sehe Sie nicht, ich kenne ihr Gesicht nicht.` Dieses Gesicht zu zeichnen, ist unsere Aufgabe. Wie soll es auch der Nachbar kennen, wenn wir es verhüllen, wenn wir vor allem das Schaffen der mittleren Generation, das im Kampf der Stile und Experimente und im Reklamewirbel einer sensationellen Reportageliteratur an den Rand gedrückt wurde, verschweigen. Nun, dieser Kampf ebbt heute ab. Auch im Bereich der Wortkunst klären sich die Dinge, und es ist an der Zeit, auch bei Experimenten das Wesentliche von der Konfektion, das Echte vom geschickten Machwerk zu scheiden. Wenn wir aber in unserer neuen Zeitschrift Österreich in den Mittelpunkt stellen, dann wollen wir uns damit weder einengen noch absondern. Wenn wir Österreich sagen, dann denken wir geistigg Europa mit, so wie wir es seit Jahrhunderten gewohnt sind. [...] Daß wir in `Wort und Zeit` sowohl bei den Gesamtdarstellungen einzelner Autoren als auch im kritischen Teil vor allem jenen Werken nachspüren werden, in denen unsere Zeit Gestalt und Form wird, ist genau so verständlich, wie daß wir dem literarischen Nachwuchs unsere besondere Aufmerksamkeit widmen werden, wobei es gleichgültig ist, ob das echte Talent aus dieser oder jener Gruppe kommt.` Rudolf Henz: Vorwort des Herausgebers. WidZ I.1, S. 1f. Gestaltung Beispiele Standorte (Auswahl) ÖNB (858.080-B.Neu-Per), UBK, UBS, UBLT, UBW, UBW FBG Literatur DLZ S. 830-835. Stefan Alker: Das Andere nicht zu kurz kommen lassen. Werk und Wirken von Gerhard Fritsch. Wien: Braumüller 2007, S. 118-124. Karl-Heinz Bohrer: Die besondere Leistung Österreichs. In: Die Welt vom 4. März 1965. Br.: Tabus. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 12. Januar 1967. Gerhard Fritsch: Nachruf auf eine Zeitschrift. In: Literatur und Kritik 1 (1966), H. 1, S. 54f. Wolfgang Hackl: Kein Bollwerk der alten Garde – keine Experimentierbude. Wort in der Zeit (1955-1965). Innsbruck: Universität 1988 (=Innsbrucker Beiträge zu Kulturwissenschaft. Germanistische Reihe. Band 35). Wolfgang Hackl: „Kollegial bis zur Selbstverleugnung“. Gerhard Fritsch als Redakteur und Herausgeber von Literaturzeitschriften. In: Stefan Alker, Andreas Brandtner (Hg.): Gerhard Fritsch, Schriftsteller in Österreich: Wien Sonderzahl 2005, S. 205-223. Rudolf Henz: Von `Wort in der Zeit` zu `Literatur und Kritik`. In: Literatur und Kritik 15 (1980), S. 625f. Rudolf Henz: Wort in der Zeit. In: Akzente 10 (1963), S. 74f. Renate Langer: 30 Jahre „Literatur und Kritik“. Salzburg: Otto Müller Verlag 1996 (= Sonderband von Literatur und Kritik), S. 5f. Adelbert Muhr: Die graue Eminenz der Avantgarde. Zu Otto Basils 60. Geburtstag am 24. Dezember 1961. In: Wort in der Zeit 7 (1961), H. 12, S. 10-17. Hans F. Prokop: Österreichische literarische Zeitschriften 1945-1970. In: Literatur und Kritik (1970) H. 50, S. 630. Rudolf Rathei: `Literatur und Kritik`, `Wort in der Zeit`. In: Neue Wege 22 (1966), H. 215, S. 34. Wendelin Schmidt-Dengler: Bruchlinien. Vorlesungen zur österreichischen Literatur 1945-1990. Salzburg, Wien: Residenz 1995, S. 101-109. H[ilde] Sp[iel]: Eine neue Zeitschrift in Österreich. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 8. Februar 1966. Hilde Spiel: Gegen Österreichs Verkropfung. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 18. April 1966. Hilde Spiel: Österreichs Bart. In: Frankfurter Allgemeine Zeitung vom 19. Februar 1965, S. 32. Hilde Spiel: Die österreichische Literatur nach 1945. Eine Einführung. In: Dies. (Hg.): Die zeitgenössische Literatur Österreichs. Zürich, München: Kindler 1976 (= Kindlers Literaturgeschichte der Gegenwart), S. 78f. Friedrich Torberg: Worte, Texte und Zeichen in der Zeit. In: Forum 3 (1956), H. 28, S. 151. Eleonore Zlabinger: Literarische Zeitschriften in Österreich 1945-1964. Innsbruck: Hausarbeit 1965, S. 65-68. [anonym]: Zur österreichischen Literatur und `Wort in der Zeit`. In: Wort in der Zeit [11] (1965), H. 1/2, S. 4-35. Tags: Austrijska knjizevnost Tomas Bernahrd Robert Muzil Na nemackom jeziku Moderna proza

Prva knjiga Jovana Delića. Retko u ponudi. Kao novo. Autor - osoba Delić, Jovan, 1949- Naslov Kritičarevi paradoksi / Jovan Delić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1980 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 121 str. ; 17 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂPrva knjiga ; 101 (Broš.) Napomene Tiraž 500 Na koricama beleška o autoru s njegovom slikom. Na nasl. str. posveta: Vasketu, s najljepšim željama za Blagovijesti - Jovan Delić, Novi Sad, 4. april 2000. g. [Delić, Jovan, Novi Sad]; [Jovanović, Vasilije]. - Pečat: Zbirka Vasilija Jovanovića.: BMSNS Predmetne odrednice Savić, Milisav, 1945- -- „Bugarska baraka“ Josić Višnjić, Miroslav, 1946- -- „Lepa Jelena“ Letić, Branko, 1947- -- „Šljiva sa nož-sjenkom“ Bratić, Radoslav, 1948- -- „Smrt Spasitelja“ Gordić, Slavko, 1941- -- „Vrhovni Silnik“ Šejić, Spasoje, 1948- -- „Dok ne stigne Tomas Man“ Radulović, Jovan, 1951- -- „Ilinštak“ Jovan Delić (Borkovići, Piva, Crna Gora, 4. oktobar 1949) glavni je urednik Zbornika Matice srpske za književnost i jezik od 2000. godine, redovni profesor Filološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu i upravnik katedre za srpsku književnost sa južnoslovenskim književnosti. Biografija Osnovnu školu učio je u pivskim selima (Bojkovići, Goransko, Plužine i Milkovac), a gimnaziju završio u Nikšiću. Studirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za opštu književnost (1967–1971) gde je magistrirao (1983), a potom i doktorirao (1996). Kao profesor po pozivu, držao je predavanja na slavističkim katedrama u Hamburgu, Berlinu, Manhajmu, Jeni, Hajdelbergu, Frankfurtu, Grajfsvaldu, Haleu i Segedinu. Studije, tekstove i članke objavljivao je na ruskom, ukrajinskom, njemačkom i francuskom jeziku. Od decembra 1972. do juna 1998. radio je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, a od 1998. predaje savremenu srpsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Od 1986. do 1991. radio je kao lektor na Univerzitetu „Georg August“ u Getingenu. Član je Matice srpske od 1985, stalni član saradnik od 1995, član Upravnog odbora od 1999, a za glavnog urednika „Zbornika Matice srpske za književnost i jezik“ postavljen je 2000. godine. Aktivno se zalagao za očuvanje državnog zajedništva Srbije i Crne Gore u okviru nekadašnje Savezne Republike Jugoslavije (1992–2003), a potom i u okviru Državne zajednice Srbije i Crne Gore (2003–2006). Početkom 2005. godine, postao je jedan od osnivača Pokreta za evropsku državnu zajednicu Srbije i Crne Gore u Srbiji. Za dopisnog člana SANU izabran je 2018. godine. Naučni i književni rad Objavio je oko 450 bibliografskih jedinica i sljedeće knjige: „Kritičarevi paradoksi“, Novi Sad, Matica srpska, 1980. „Srpski nadrealizam i roman“, Beograd, Srpska književna zadruga, 1980. „Pjesnik `patetike uma`“ (o pjesništvu Pavla Popovića), Novi Sad, Dnevnik, 1983. „Tradicija i Vuk Stef. Karadžić“, Beograd, BIGZ, 1990. „Hazarska prizma, tumačenje proze Milorada Pavića“, Beograd, Prosveta, Dosije; Titograd, Oktoih; Gornji Milanovac, Dečje novine, 1991. „Književni pogledi Danila Kiša, ka poetici Kišove proze“, Beograd, Prosveta, 1995. „Kroz prozu Danila Kiša, ka poetici Kišove proze II“, Beograd, BIGZ, 1997. „O poeziji i poetici srpske moderne“, Beograd, Zavod za udžbenike,2008. „Ivan V. Lalić i njemačka lirika“, Beograd : Srpska književna zadruga : Institut za književnost i umetnost ; Istočno Sarajevo : Filozofski fakultet, 2011 Nagrade i priznanja Brankova nagrada Matice srpske, za eseje o Tinu Ujeviću i Aleksandru Solženjicinu. Nagrada „Milan Bogdanović”, za kritički tekst o knjizi Uhvati zvezdu padalicu Dragoslava Mihailovića, 1984. Nagrada Društva književnika Vojvodine za knjigu godine, za knjigu Hazarska prizma, 1992. BIGZ-ova nagrada, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1997. Nagrada „Vuk Filipović”, za knjigu Kroz prozu Danila Kiša, 1998. Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Ivan V. Lalić i njemačka lirika, 2011. Nagrada „Zlatna srpska književnost”, 2011. Nagrada „Dr Špiro Matijević”, za knjigu Ivo Andrić – most i žrtva, 2012. Nagrada „Mladen Leskovac”, 2013. Izuzetna Vukova nagrada, za 2021. MG24 (N)

7 knjiga, odlično stanje, str., tvrdi povez,24cm, š x95 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda

Tvrdi povez, ilustrovano. Odlično očuvane knjige. MLADOST-ZAGREB 1974-1982 god. 4557 str. 24X17 cm Povijest svjetske književnosti u sedam knjiga 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda

Povijest svjetske književnosti 1-7 komplet 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda Mladost Zagreb, 1974 Tvrdi povez, ilustrovano. 4557 strana, format: 24X17 cm Stanje Vrlo dobro.

Povijest svjetske književnosti 1-7 komplet 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda Mladost Zagreb, 1975 Tvrdi povez, ilustrovano. 4557 strana, format: 24X17 cm Stanje Vrlo dobro.

POVIJEST SVJETSKE KNJIŽEVNOSTI komplet 1-7 Mladost, Zagreb, 1975. Tvrd povez, udžbenički format, 7 knjiga. Lepo očuvane. Listovi spolja malo požuteli od stajanja. 1. Klasične književnosti Bliskog istoka, indijska, kineska, japanska i perzijska književnost; arapske i ostale književnosti azijskih naroda 2. Grčka (antička), rimska, bizantska, srednjovjekovna latinska, novovjekovna latinska, novogrčka i albanska književnost 3. Francuska i ostale književnosti francuskog jezičnog izraza; provansalska i rumunjska književnost 4. Talijanska, španjolska, portugalska, brazilska, katalonska, baskijska književnost i književnost na ladino jeziku; hispano-američke i retoromanske književnosti 5. Književnosti njemačkog jezičnog izraza, skandinavske književnosti; književnost na jidišu i madžarska književnost 6. Keltska, engleska i sjevernoamerička književnost; ostale književnosti engleskog jezičnog izraza i afričke književnosti 7. Češka, slovačka, poljska, lužičkosrpska, stara ruska, novija ruska, bjeloruska, ukrajinska i bugarska književnost; baltičke književnosti, armenska i gruzijska književnost; književnosti drugih kavkaskih naroda k

VUK STEFANOVIĆ KARADŽIĆ SABRANA DELA 1-10 Tvrdi povez, zaštitni omot, deluju nekorišćen. Ovo delo štampano u Nolitu 1975. ovde je peta knjiga izdata 1977-e, isti izdavač, u istom stanju. 1. Srpske narodne pjesme I 2. Srpske narodne pjesme II 3. Srpske narodne pjesme III 4. Srpske narodne pjesme IV 5. Srpska istorija našeg vremena 6. Srpski rječnik 7. Crna Gora i Boka kotorska 8. Srpske narodne pripovjetke 9. Novi zavjet 10. Srpske narodne poslovice Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864)[1] био је српски лингвиста, филолог, антрополог, књижевник, преводилац и академик. Стефановић Караџић је најзначајнији српски лингвиста XIX века, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика.[2] Најзначајнија је личност српске књижевности прве половине XIX века.[3] Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.[4] Стекао је и неколико почасних доктората.[5] Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало, у том крају, да је то због духова и вештица. После смрти своје браће родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице. Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852. За свој рад добио је неколико одликовања и других награда. Уврштен је у списак 100 најзнаменитијих Срба. Биографија Вукова спомен-кућа у Тршићу Вук Стефановић Караџић 1846. (сликар Урош Кнежевић) Спомен-плоча у Сремским Карловцима Вук Стефановић Караџић је рођен 1787. године у Тршићу близу Лознице, у породици у којој су деца умирала, па је по народном обичају, добио име Вук како му зле силе не би наудиле. Његова породица се доселила из Црне Горе из Дробњака. Мајка Јегда, девојачки Зрнић, родом је из Озринића код Никшића. Писање и читање је научио од рођака Јевте Савића Чотрића, који је био један од ретких писмених људи у крају. Образовање је наставио у школи у Лозници, али је није завршио због болести. Школовање је касније наставио у манастиру Троноши, који је био центар писмености у том крају. Како су га у манастиру мање учили, а више терали да чува стоку, отац га је вратио кући. На почетку Првог српског устанка, Вук је био писар код церског хајдучког харамбаше Ђорђа Ћурчије. Исте године је отишао у Сремске Карловце да се упише у гимназију, али је са 17 година био престар. Једно време је провео у тамошњој чувеној Карловачкој богословији, где је као професор радио Лукијан Мушицки. Не успевши да се упише у карловачку гимназију, он одлази у Петрињу, где је провео неколико месеци учећи немачки језик. Касније стиже у Београд да упозна Доситеја Обрадовића, ученог човека и просветитеља. Вук га је замолио за помоћ како би наставио са образовањем, али га је Доситеј одбио. Вук је разочаран отишао у Јадар и почео да ради као писар код Јакова Ненадовића. Заједно са рођаком Јевтом Савићем, који је постао члан Правитељствујушчег совјета, Вук је прешао у Београд и у Совјету је обављао писарске послове. Кад је Доситеј отворио Велику школу у Београду, Вук је постао њен ђак. Убрзо је оболео и отишао је на лечење у Нови Сад и Пешту, али није успео да излечи болесну ногу, која је остала згрчена. Хром, Вук се 1810. вратио у Србију. Пошто је краће време у Београду радио као учитељ у основној школи, Вук је са Јевтом Савићем прешао у Неготинску крајину и тамо обављао чиновничке послове. Портрет младог Вука Стефановића Караџића 1816. Уље на платну, рад Певела Ђурковића (1772-1830). Овај портрет Вука, репродукован је на новчаницу од 10 динара. Изложен је у сталној поставци Музеја Вука и Доситеја у Београду. Након пропасти устанка 1813. Вук је са породицом прешао у Земун, а одатле одлази у Беч. Ту се упознао са Бечлијком Аном Маријом Краус, којом се оженио. Вук и Ана имали су много деце од којих су сви осим кћерке Мине и сина Димитрија, умрли у детињству и раној младости (Милутин, Милица, Божидар, Василија, двоје некрштених, Сава, Ружа, Амалија, Александрина). У Бечу је такође упознао цензора Јернеја Копитара, а повод је био један Вуков спис о пропасти устанка. Уз Копитареву помоћ и савете, Вук је почео са сакупљањем народних песама и са радом на граматици народног говора. Године 1814. је у Бечу објавио збирку народних песама коју је назвао „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“. Исте године је Вук објавио „Писменицу сербскога језика по говору простога народа написану“, прву граматику српског језика на народном говору. Некадашња зграда Велике школе у Београду, данас Вуков и Доситејев музеј. Идуће године је издао другу збирку народних песама под именом „Народна сербска песнарица“. Због проблема са кнезом Милошем Обреновићем било му је забрањено да штампа књиге у Србији, а једно време и у аустријској држави. Својим дугим и плодним радом стиче бројне пријатеље, па и помоћ у Русији, где је добио сталну пензију 1826. године. У породици му је остала жива само кћерка Мина Караџић. Сједињењем Магистрата и Суда београдског у пролеће 1831. године, Вук Караџић је именован 29. марта 1831. за председника те институције, што се у данашњим терминима сматра градоначелником Београда.[6] Као година Вукове победе узима се 1847. јер су те године објављена на народном језику дела Ђуре Даничића „Рат за српски језик“, „Песме“ Бранка Радичевића, Његошев „Горски вијенац“ (писан старим правописом) и Вуков превод Новог завјета, али Вуков језик је признат за званични књижевни језик тек 1868, четири године након његове смрти.[7] Вукова смрт и сахрана Вук је умро у Бечу, 7. фебруара / 26. јануара 1864. године, поподне, `у Трауновој кући, у Мароканској улици, у Ландштрасима`.[8] „Примећујући да писац најопсежније монографије о Вуку, Љубомир Стојановић, није имао при руци ниједно сведочанство савременика о Вуковој смрти, Андра Гавриловић је скренуо пажњу на два чланка Александра Сандића у којима је дат краћи опис самога догађаја. Међутим,остало је заборављено да је Сандић још једном, по трећи пут, нешто шире забележио своја сећања о томе како је Вук умро`.[9] „Када је умро — 26. јануара 1864. године — Вук Караџић био је „оплакан од целог српства и целог ученог словенског света”. На вест о смрти, Вук Врчевић писао је одмах Мини: „Ово је први пут у моме животу да Bам пишем, а колико год је велика моја част, толика је двострука моја жалост што сад морам участник бити жалости благородне душе ваше за изгубитак неумрлог вашег оца а мојега највећега пријатеља и незаборављеног благодјетеља”. „На погребу Вуковом, пише један сувременик, била је — разуме се — сва омладина, а до гроба на Санкт-Марксовом гробљу носили су Вука ови омладинци: филозоф Александар Сандић и пет медицинара: Ђура Бастић, Иса Стојшић, Александар (Шаца) Степановић, Милан Јовановић (Морски) и ја. На опелу одржао је дугачки говор Александар Сандић, дугогодишњи Вуков пријатељ и помоћник у раду, а после опела, у грчкој капели, говорио је, тада још бечки студент, Владан Ђорђевић`.[10] Говор му је том приликом одржао архимандрит Герасим Петрановић.[11] Посмртни остаци пренесени су у Београд 12. октобра 1897. године и уз велике почасти сахрањени у порти Саборне цркве, поред Доситеја Обрадовића. Почасни је грађанин хрватске престонице, града Загреба.[12] Вуков рад Реформа ћирилице и рад на граматици и речнику Главни чланак: Вукова реформа Вуков гроб испред Саборне цркве у Београду Корице Српског рјечника из 1818. Подстакнут Копитаревим саветом да напише и граматику народног језика, Вук се прихватио овог посла, за који није имао довољно стручне спреме. Угледајући се на граматику славеносрпског језика, коју је у 18. веку написао Аврам Мразовић Вук је успео да заврши своје дело. Његова граматика коју је назвао „Писменица сербскога језика по Говору простога народа написана“, изашла је у Бечу 1814. Без обзира на несвршеност и непотпуност, ово дело је значајно као прва граматика говора простога народа. Свестан несавршености своје Писменице, Вук је прихватио примедбе Копитара и других научних радника, па је уз прво издање „Српског рјечника“ из 1818. објавио и друго, проширено издање своје граматике. У речнику је било 26.270 речи које су се користиле у говору народа у Србији, Срему и Војводини. Ово друго издање граматике је неколико година касније (1824) на немачки језик превео Јакоб Грим. Основна вредност Писменице је било њено радикално упрошћавање азбуке и правописа. Вук је у њој применио Аделунгов принцип: „пиши као што говориш, а читај као што је написано“. Ранији покушаји, попут Саве Мркаља, су били несистематски и неуспели. Вук је сматрао да сваки глас треба да има само једно слово, па је из дотадашње азбуке избацио све знакове, који су се писала иако нису имала својих гласова. Стари правопис је подржавала Српска православна црква и део књижевника, који су у њему видела очување везе културе и писмености са исповедањем православне вере. Вук је створио нове знаке тако што је поједина слова спојио са танким полугласом (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Изглед слова ђ је прихватио од Лукијана Мушицког, џ је узео из неких старих румунских рукописа, а ћ из старих српских рукописа. Узимање слова ј из латинице су му његови противници из црквених кругова приписивали као најтежи грех, уз оптужбе да ради на покатоличавању српског народа. Из старословенске азбуке Вук је задржао следећа 24 слова: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Њима је додао једно из латинице: Ј ј И пет нових: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Избацио је следећа слова: Ѥ ѥ (је) Ѣ, ѣ (јат) І ї (и) Ѵ ѵ (и) Ѹ ѹ (у) Ѡ ѡ (о) Ѧ ѧ (мали јус) Ѫ ѫ (велики јус) Ы ы (јери, тврдо и) Ю ю (ју) Ѿ ѿ (от) Ѳ ѳ (т) Ѕ ѕ (дз) Щ щ (шћ) Ѯ ѯ (кс) Ѱ ѱ (пс) Ъ ъ (тврди полуглас) Ь ь (меки полуглас) Я я (ја) У почетку Вук није употребљавао слова ф и х. Слово х је додао у цетињском издању „Народних српских пословица“ из 1836. године. Караџић је 1839. године избацио јотовање гласова д и т у српском књижевном језику. За друго издање „Српског рјечника“ Вук је прикупљао грађу из говора становништва Црне Горе, Дубровника, Далмације и Хрватске. Ово издање је објављено у Бечу 1852. године, и у њему се нашло 47.427 речи. Ово издање Рјечника на немачки је превео Јакоб Грим. До краја свог живота Вук је радио на даљем прикупљању грађе, али га је смрт спречила да спреми и треће издање. То су тек 1898. године учинила двојица његових поштовалаца, Пера Ђорђевић и Љубомир Стојановић. Борба за увођење народног језика у књижевност Изглед Вука Ст. Караџића у време рада на законику и слања чувеног писма „од пет табака“ кнезу Милошу (уље на платну Димитрија Лектарија 1832, Народни музеј у Београду) Вук Караџић, литографија Јозефа Крихубера. Повеља (писана ћирилицом) којом је Вук проглашен почасним грађанином Загреба 1861. Током рада на граматици, речнику и издавању народних песама, Вук је почео да се бави питањем књижевног језика, који је у његово време представљао хаотичну мешавину. Стара српска књижевност развијала се на српској редакцији старословенског језика све до почетка 19. века. У 18. веку дошло је до снажног утицаја руских црквених књига на књижевни живот Срба. Елементи руског језика су све више продирали у дотадашњи црквено-књижевни језик и тако је створен вештачки руско-словенски језик, који је у Вуково време био званични језик цркве, школа и књижевности. Школовани људи учили су из књига на старом језику, уносећи у њега елементе руског и српског народног језика. На тај начин створен је славеносрпски језик, којим се писало како је ко знао. Таква несређена ситуација је била основа са које је Вук кренуо у борбу против писаца старе школе. Борба је почела Вуковом критиком романа Усамљени јуноша 1815. и Љубомир у Елисијуму 1817. Милована Видаковића. Критика је била усмерена на лоше пишчево познавање језика, који је представљао несређену мешавину именских и глаголских облика старог, словенског и народног језика. Како је Видаковић у то време био најпопуларнији српски писац, па је овакав Вуков напад изазвао буру у књижевној јавности. Поред Видаковића, у полемици су учествовали и Јоаким Вујић, Лукијан Мушицки, Павле Берић и Глиша Гершић. Црква и њени највиши представници су предњачили међу Вуковим противницима. Карловачки митрополит Стефан Стратимировић, је већ после првих Вукових књига, дејствовао преко будимских власти да се онемогући штампање књига. Стратимировић се посебно није мирио са Вуковом азбуком, због избацивања старих ћириличних слова и увођења слова Ј, сматрајући то напуштањем православља и покатоличавањем. Стефановић Караџић као део стратегије своју борбе за стандардизацију народног језика уводи аргументе који су истицали и исмевали недостатке недовољно прописаног, хибридног славеносрпског језика, који није имао званичне граматике, речника или правописа.[13] Вук је превео Нови завет на српски 1819. године и објавио га, после 27 година покушаја да добије благослов, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.[14] Поред српске цркве, највећи Вуков противник је био Јован Хаџић, оснивач и председник Матице српске и један од најобразованијих Срба тог времена. Хаџић, који је у почетку био Вуков сарадник, али су се касније разишли по питањима језика, је 1837. почео полемику са Вуком Караџићем. У спису „Ситнице језикословне“, Хаџић је дао упутства за рад будућим граматичарима. Вук је потом написао свој „Одговор на ситнице језикословне“, у ком је замерио Хаџићу на слабом познавању народног језика и непринципијелности у писању. Вуков одговор је био оштар, па је Хаџић наставио полемику написавши неколико чланака и брошура („Утук I“, „Утук II“, „Утук III“...). Полемика између Караџића и Хаџића је трајала скоро деценију, а Караџић је однео победу тек 1847. године. 1847. Година 1847. је година Вукове победе, и година у којој је коначно доказао да је српски народни језик једини прави језик Срба, тј. да је славеносербски језик мешавина рускословенског и српског народног језика без чвршћих правила. Те године издате су четири књиге Вука и његових сарадника: превод „Новог завјета“ са црквенословенског на српски језик, аутор:Вук расправа о језику „Рат за српски језик и правопис“, Ђуро Даничић, „Песме“,Бранка Радичевића „Горски вијенац“ [а] Петра Петровића Његоша Издавањем „Горског вијенца“, доказано је да се и највећа филозофска дела могу писати чистим српским народним језиком. Од 1814. до 1847. године Вукова побједа није била извесна. Иако је његов рад наишао на одобравање европских филолога и лингвиста, он је међу самим Србима имао жестоке противнике, који су му приговарали да њима не треба прости, говедарски језик. Сламајући противнике у полемикама и штампајући српске народне умотворине, којима се одушевљавала цијела Европа, па чак и највећи европски пјесник тога времена Нијемац Гете, Вук је својим противницима све више доказивао да нису у праву. Истовремено је добијао све више присталица међу млађим српским књижевним и културним радницима. До Вукове побједе 1847. долази управо захваљујући младом покољењу интелектуалаца. Те године су објављена горе наведена дјела којима је доказано да се на простом народном језику може писати како поезија, филозофија тако и сама Библија, чији превод не заостаје ни за једним преводом на други језик. Дјело Ђуре Даничића је докрајчило вишегодишњу Вукову полемику са његовим главним противником Јованом Хаџићем и потпуно оправдало Вукову реформу српске азбуке и правописа. Иако је Вукова реформа ове године постала стварност, требаће двадесет и једна година да се у Србији званично прихвати Вуков правопис. Његош о Вуковој редакцији српског језика Његош свједочи и потврђује своју сагласност Вуковом преводу `Новог завјета` на српски језик (прихвата Вукову редакцију српског језика)- Беч, 9. октобра 1833. г.: „ СВЈЕДОЏБА - Којом ми дољепотписани свједочимо да је познатог српског списатеља г. Вука Стефановића Караџића превод `Новог завјета` на српски језик чист и правилан и да је наша воља и жеља да се поменути превод на свијет изда на ползу језика и душевно спасеније српског народа ... Потпис :владика црногорски и брдски Петар Петровић ” [15] Сакупљање народних умотворина Значке учесника радне акције изградња Вуковог пута од Вукове куће до манастира Троноше На бележењу народних умотворина Вук је почео да ради одмах по познанству са Копитаром. Копитар је гајио велику љубав према словенским народима, интересујући се нарочито за народне песме, а немачки културни радници, који су у својој земљи сакупљали старине и изучавали народну прошлост, били су му блиски пријатељи. У Бечу је Вук 1814. штампао збирку народних песама названу „Мала простонародна славено-сербска пјеснарица“, у којој се нашло око 100 лирских и 6 епских песама. Ово је био први пут да се језик простог народа појавио у штампи. Идуће године је издао другу збирку народних песма под именом „Народна сербска песнарица“, са око стотину лирских и 17 епских песама, које је забележио по Срему, код Мушицког у Шишатовцу, Земуну, Панчеву, Сремској Митровици и Новом Саду. У овој збирци су се нашле песме које су испевали Тешан Подруговић и Филип Вишњић. Копитар је у страним листовима писао о српској народној поезији, па чак и преводио на немачки језик. Међу заинтересованим за српски језик нашли су се Немац Јохан Волфганг Гете и браћа Грим. Нова издања народних песмама изашла су 1823. и 1824. у Лајпцигу и 1833. у Бечу. Нова издања почела су излазити у шест књига од 1841. Због великих штампарских трошкова пета и шеста књига су се појавиле тек 1862. и 1864. После великог успеха са народним песмама, Вук је почео да ради на сакупљању свих врста народних умотворина. Прва збирка приповетки „Народне српске приповијетке“ су се штампале 1821. у Бечу. У овом издању се нашло 12 приповедака и 166 загонетки. Године 1853, у Бечу је изашло ново издање приповедака, које је Вук посветио Јакобу Гриму. Вукова кћерка Мина је следеће године превела приповетке на немачки језик. Бележење народних пословица је ишло паралелно са сакупљањем песама и приповедака. Због интервенције митрополита Стратимировића, бечке власти нису дозволиле издавање збирке без дозволе будимских власти. Како је Вук у то време боравио у Црној Гори, на Цетињу је 1836. штампао „Народне српске пословице“ које је посветио владици Петру II Петровићу Његошу. После овог издања Вук је за живота објавио још једно издање пословица. Сакупљање народних обичаја Специфичан живот српског народа за време владавине Турака, изолован од савремености, учинио је да се архаична патријархална веровања и обичаји у њему дуго очували. Стога је Вук Караџић предано радио на описивању народног фолклора. „Српски рјечник“ је пружио прве богате описе обичаја и веровања народа. Тумачећи поједине речи, Вук је уносио и описе. Историографски рад Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона Поред рада на реформи српског језика и прикупљању народних умотворина, Вук Караџић се бавио и историографским радом. Као учесник Првог српског устанка, Вук је спремио огроман материјал о догађајима све до 1814, као и о владавини кнеза Милоша Обреновића. Године 1828. је објавио рад „Милош Обреновић књаз Сербији“. Од обилне грађе о Првом српском устанку, Вук је издао само један део „Правитељствујушчи совјет сербски...“, у ком је описао најважније битке из Првог српског устанка и неслогу између српских старешина. Најистакнутије вође Првог српског устанка Вук је описао у неколико историјских монографија. Ту су обухваћени Хајдук Вељко Петровић, Милоје Петровић, Миленко Стојковић, Петар Добрњац, Хаџи Рувим и други. Коначно, Вук је познатом немачком историчару Леополду Ранкеу дао материјал о Првом српском устанку, према којој је Ранке касније написао своје дело „Српска револуција“ (нем. Die serbische Revolution). Вуков утицај Филолошки рад У првој половини 19. века, уз помоћ тадашњих врхунских филолога, као што су браћа Грим и аустријских државних власти које је представљао Јернеј Копитар, Вук Стефановић Караџић је реформисао српску ортографију и правопис, правећи велики рез између дотадашње славеносрпске културе и новог стандарда. Караџићева капитална дела, међу којима се истичу прво издање „Српског рјечника“ (1818), друго, знатно проширено (1852), те превод „Новога завјета“ (1847), поставили су темеље за савремени стандардни српски језик, а знатно су утицала и на облик савременог стандардног хрватског језика, понајвише у фази хрватских вуковаца или младограматичара. Основна начела Караџићеве реформе се могу сажети у три тачке: изједначавање народног и књижевног језика, тј. инсистирање на фолклорним језичким облицима, за које се сматрало да су поуздан водич забележен у народним песмама и пословицама; прекид са свим старијим облицима српске књижевности и писмености и ново утемељење стандардног језика без ослона на традицију; и, новоштокавски фолклорни пуризам, што се огледало у чишћењу језика од црквенославизама који су идентификовани као рускоцрквена наплавина која не одговара гласовној и граматичкој структури српског језика. На техничком нивоу, Караџићева реформа се манифестовала у новој српској ћирилици у којој су избачени непотребни полугласници (ъ, ь), апсорбовани (упијени) графеми за љ, њ, џ које је предлагао Сава Мркаљ (Вук је готово у потпуности преузео графију „народног“ писаног идиолекта Гаврила Стефановића Венцловића, монаха у манастиру Рачи с краја 17. и почетка 18. века), те уведена графема ј из (немачке) латинице. Нови фонолошки правопис, примерен прозирном идиому какав је српски, заменио је старији творбено-морфолошки. Језички супстрат је била новоштокавска ијекавштина (источнохерцеговачко-крајишко наречје), коју је Вук Караџић стилизовао делом и према хрватским писаним дјелима (тјерати уместо ћерати, дјевојка уместо ђевојка, хоћу уместо оћу). Али, због утицаја српске грађанске класе у Војводини и Србији, та је реформа прихваћена у нешто измењеном облику: ијекавски рефлекс јата (ѣ) је замењен екавским (нпр. дете уместо дијете). Српски књижевни језик ијекавског рефлекса јата остао је у Црној Гори, Босни и Херцеговини, међу Србима и Хрватској, као и у народним говорима западне и југозападне Србије. Караџићев филолошки рад имао је истакнуте следбенике међу српском интелигенцијом, као што су: Ђуро Даничић, Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, П. Милосављевић, Д. Петровић, Р. Маројевић, М. Ковачевић, Ј. Стојановић.[16] Нефилолошки рад Насловна страна првог броја часописа Даница, који је Вук уређивао 1826-1834. године Споменик Вуку Караџићу у Београду откривен је 7. новембра 1937. поводом 150 година од Вуковог рођења. Споменик је висок 7,25 метара и представља дело вајара Ђорђа Јовановића. Вук је поред свог највећег доприноса на књижевном плану, дао веома значајан допринос и српској антропологији у комбинацији са оновременом етнографијом. Уз етнографске записе оставио је записе и о физичким особинама тела. У књижевни језик је унео богату народну терминологију о деловима тела од темена до стопала. Треба напоменути да се овим терминима и данас користимо, како у науци тако и у свакодневном говору. Дао је, између осталог, и своје тумачење везе између природне средине и становништва, а ту су и делови о исхрани, о начину становања, хигијени, болестима, као и о погребним обичајима. У целини посматрано, овај значајни допринос Вука Караџића није толико познат нити изучаван. (Караџић, В.: Сабрана дела, књига XVIII, Просвета, Београд 1972.) Двадесет и два европска композитора су компоновали на основу сакупљених народних песама Вука Стефановића Караџића.[17] Награде Вук је био цењен у Европи: биран је за члана берлинске, бечке, петроградске академије наука, примљен је за члана научних друштава у Кракову, Москви, Гетингену, Паризу и другим градовима. Одликован је од руског и хабзбуршког цара, од пруског краља, и Руске академије наука. Додељени су му Орден књаза Данила I,[18] Орден Свете Ане другог степена, Орден црвеног орла и Орден Франца Јозефа.[19] Године 1861. додељена му је титула почасног грађанина града Загреба.[20] Покренута је иницијатива да једна улица у Бечу добије његово име.[21] Одабранa дела Стефановић-Караџић, Вук (1818). Српски рјечник (1. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1852). Српски рјечник (2. изд.). Беч. Стефановић-Караџић, Вук (1826–1834), Даница, I-V, Беч. Stefanović-Karadžić, Vuk (1837). Montenegro und die Montenegriner: Ein Beitrag zur Kenntniss der europäischen Türkei und des serbischen Volkes. Stuttgart und Tübingen: Verlag der J. G. Cotta`schen Buchhandlung. Стефановић-Караџић, Вук (1969). „Црна Гора и Црногорци: Прилог познавању европске Турске и српског народа”. Етнографски списи: О Црној Гори. Београд: Просвета. стр. 265—354.

Laza Kostić O književnosti i jeziku Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Izdavač Matica Srpska Lazar „Laza“ Kostić (Kovilj, 31. januar / 12. februar 1841 — Beč, 26. novembar 1910) bio je srpski književnik, pesnik, doktor pravnih nauka, advokat, novinar, dramski pisac i estetičar. Biografija Rođen je 1841. godine u Kovilju, u Bačkoj, u vojničkoj porodici. Otac mu se zvao Petar Kostić, a majka Hristina Jovanović. Imao je i starijeg brata Andriju, ali njega i svoju majku nije upamtio jer su oni preminuli dok je Laza još bio beba. Petar Kostić, Lazin otac, preminuo je 1877. godine. Osnovnu školu je učio u mestu rođenja, gde mu je učitelj bio Gligorije Gliša Kaćanski.[1] Gimnaziju je završio u Novom Sadu, Pančevu i Budimu, a prava i doktorat prava 1866. na Peštanskom univerzitetu.[2][3][4][5] Službovanje je počeo kao gimnazijski nastavnik u Novom Sadu; zatim postaje advokat, veliki beležnik i predsednik suda. Sve je to trajalo oko osam godina, a potom se, sve do smrti, isključivo bavi književnošću, novinarstvom, politikom i javnim nacionalnim poslovima. Dvaput je dopao zatvora u Pešti: prvi put zbog lažne dojave da je učestvovao u ubistvu kneza Mihaila i drugi put zbog borbenog i antiaustrijskog govora u Beogradu na svečanosti prilikom proglašenja punoletstva kneza Milana.[6] Kad je oslobođen, u znak priznanja, bio je izabran za poslanika Ugarskog sabora, gde je, kao jedan od najboljih saradnika Svetozara Miletića, živo i smelo radio za srpsku stvar. Potom živi u Beogradu i uređuje „Srpsku nezavisnost”, ali pod pritiskom reakcionarne vlade morao je da napusti Srbiju. Na poziv kneza Nikole odlazi u Crnu Goru i tu ostaje oko pet godina, kao urednik zvaničnih crnogorskih novina i politički saradnik knežev. No i tu dođe do sukoba, pa se vrati u Bačku. U Somboru je proveo ostatak života relativno mirno. Tu je deset godina bio predsednik Srpske narodne čitaonice koja se danas po njemu naziva. U Pešti se 1892. godine susreo sa Nikolom Teslom kome je 1895. preporučio za ženidbu Lenku Dunđerski, u koju je i sam bio potajno zaljubljen.[7] Umro je 1910. god. u Beču, a sahranjen je na Velikom Pravoslavnom groblju u Somboru. Ostaće zapamćen kao jedan od najznačajnijih književnika srpskog romantizma. Izabran je za člana Srpskog učenog društva 27. februara 1883, a za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 26. januara 1909. Književni rad Laza Kostić (1841–1910), srpski pisac. Kao politički čovek i javni radnik Kostić je vršio snažan uticaj na srpsko društvo svoga vremena. On je jedan od osnivača i vođa „Ujedinjene omladine“, pokretač i urednik mnogih književnih i političkih listova, intiman saradnik Svetozara Miletića. On se u Austriji borio protiv klerikalizma i reakcije, a u Srbiji protiv birokratske stege i dinastičara. Kad je zašao u godine, napustio je svoju raniju borbenost i slobodoumlje, pa je to bio razlog što se i njegov književni rad stao potcenjivati. Kostić je svoje književno stvaranje počeo u jeku romantizma, pored Zmaja, Jakšića i drugih vrlo istaknutih pisaca. Pa ipak, za nepunih deset godina stvaranja on je stao u red najvećih pesnika i postao najpoznatiji predstavnik srpskog romantizma. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11] Stih, proza, pozorište Kostić se u svojoj poeziji često dotakao univerzalnih tema i ljudskih briga, posebno odnosa između čoveka i Boga, društva i bližnjih. Doprineo je stilskim i jezičkim inovacijama, slobodno eksperimentišući, često nauštrb jasnoće. Njegovo delo je bliže evropskom romantizmu nego bilo kom drugom srpskom pesniku njegovog doba. Kostić je u brojnim, nepotpunim teorijskim esejima neuspešno pokušao da kombinuje elemente narodne narodne pesme sa elementima evropskog romantizma. Nedostatak uspeha može se pripisati naprednoj prirodi njegove poezije, idejama njegovog vremena i njegovoj ekscentričnosti. Kostićeva drama Maksim Crnojević (1863.) predstavlja prvi pokušaj dramatizacije epske pesme. Pera Segedinac (1875) se bavi borbom Srba za svoja prava u Austro-Ugarskoj i njegova predstava Gordana (1890) nije dobila puno pohvala.[12] I sâm prevodilac Šekspira, Laza Kostić svesno je unosio šekspirovske elemente adaptirajući srpsku istoriju i epiku za teatar, ali je i pored toga stvarao jedan originalan i prepoznatljiv stil. I pesnički talenat, ali i dobro poznavanje antike i renesanse, učinili su da Kostić stvori tragedije čiji zapleti odskaču od književno-istorijskih uzora, a sama radnja, što je i tipično za dela romantizma, u prvi plan ističe ljubavni i nacionalni zanos.[12] Kostić je bio kontroverzna ličnost; u mladosti ga je više slavilo nego što je razumelo, a u starosti je postao manje popularan, pravu slavu postigao je tek nakon smrti. Danas je opšteprihvaćeno da je Kostić začetnik moderne srpske poezije. Privatni život i ličnost Laza Kostić je bio poznat po tome što je prkosio odevanjem, stavovima, kritikama i poezijom zbog čega su ga zvali „Ludi Laza“.[13]Laza Kostić može se okarakterisati kao ekscentrik, ali je imao genijalnu iskru. Prvi je u dramu poezije uveo jambski stih i prvi je prevodio Šekspirova dela na srpski jezik. Na jednom evropskom autorskom kongresu s početka 20. veka pokušao je da objasni odnos između kulture Srbije i zapadnoevropskih kultura. Lenka Dunđerski Jelena Lenka Dunđerski, najveća ljubav srpskog pesnika Laze Kostića, koji joj je posvetio pesmu Santa Marija Dela Salute. Kostić je bio prijatelj sa Lazarom Dunđerskim, patrijarhom jedne od najvažnijih srpskih plemićkih porodica u Austrougarskoj.[14] Bio je zaljubljen u Jelenu Lenku Dunđerski, Lazarovu mlađu ćerku,[14] koja je bila 29 godina mlađa od njega.[15] Pesnika nije očarala samo Lenkina lepota, već i njeno obrazovanje, zanimanje za umetnost, poznavanje jezika (nemački, francuski, mađarski). Do susreta sa Lazom već je odbila nekoliko bračnih ponuda, a potom nije htela ni čuti za druge. Zato su Sofija, njena majka, i brat Gedeon govorili da ostareli i siromašni pesnik rasteruje prosce. Ali Lenkin otac Lazar, koji je pesnika, svog prijatelja i kuma, izuzetno cenio i u to vreme ga materijalno izdržavao, imao je diplomatskiji stav. Ni devojka nije bila ravnodušna prema Lazi, trideset godina starijem od nje, o čemu svedoči i njen dnevnik, čiji su fragmenti objavljeni 120 godina nakon njene smrti:[16] „ Da li je srce slobodno gospodinu Lazi? Znam da je raskinuo jednu veridbu. Kada sam mu ponudila spomenar da se upiše, rekao je da jedno veče neće biti dovoljno za smišljanje stihova dostojnih mene. Znam, moja plava kosa i oči, i struk, nisu ostavljali ravnodušnim ni mladiće u Beču. No, ja nisam tome pridavala pažnju, očekujući čas kada ću osetiti da mi to govori onaj pravi. Pa se lecnuh. Nije li pravi stigao? G. Laza mi je pisao. Kako sam srećna čitav dan. Kaže: “Razdaljina razbistri srce i um, ja Vas volim više nego ikada, a ne smem da Vas volim. Upili ste mi se u pogled, srce, mozak, a ja se trudim da Vas istisnem odatle. Zato sam i pobegao od vas.` Dani mi neizmerno brzo teku u društvu sa gdinom Lazom. Tek u njemu vidim šta je život. S njim nikada ne može biti dosadno! Šta je prepreka našem osećanju? Zato što je siromašan? Meni to nije važno. Bacam mu se pod noge. Zar ne bi bio srećan da dobije mene za ženu? Zar se nečega boji? Mog bogatstva? Ništa to meni nije važno. Samo on. ” Laza Kostić u narodnoj crnogorskoj nošnji. Pesnik je sve teže prihvatao Lenkinu ljubav. Često se povlačio u samovanje u manastiru Krušedol. Čak je i sam pokušavao da Lenki nađe muža. Iako mu je Lenka uzvratila ljubav, Lazar Dunđerski nije odobravao njihovu vezu i nije im dozvolio da se venčaju.[15] Ugovorio je brak između Kostića i Julijane Palanački.[15] Kostić je pokušao da dogovori brak između Lenke i srpsko-američkog naučnika Nikole Tesle, ali je Tesla odbio ponudu.[17] Lenkin otac savetuje pesniku da se konačno oženi Julijom Palanački, bogatom somborskom miraždžikom. U borbi između mozga i srca, u pesniku je pobijedio razum. Tako je i učinio pa će sa Julijom 1895. otići na bračno putovanje u Veneciju i posetiti crkvu Santa Marija dela Salute. Lenka je ćutala skrivajući svoje emocije. Te iste godine, dva meseca posle Lazinog venčanja, iznenadno je umrla u Beču, na svoj 25. rođendan.[18] Njena smrt, prema mišljenju lekara uzrokovana tifusnom groznicom, ostala je pod velom tajne. Mnogi autori govore da je počinila samoubistvo, ili da je umrla od tuge.[19] Pre Lazinog venčanja zapisala je u svoj tajni dnevnik:[20] „ Gotovo je sve. On se oženio! Da li je mogao da bude svirepiji? Za kuma je pozvao mog oca! Savršen zločin, bez traga. Ali zašto? Šta sam nažao učila? Zašto se oženio za bogatstvo i samo zbog toga? Čujem, nije ni lepa, ni mlada, samo miraždžika. Zar na to spade moj veliki pesnik i svi njegovi, i moji ideali? Otišla je moja sreća. Našto sada i život? ” Posle njene smrti, Kostić je napisao Santa Marija dela Salute, jedno od njegovih najvažnijih dela[21] i, kako se kaže, jednu od najlepših ljubavnih pesama napisanih na srpskom jeziku.[20][22] Pesma je objavljena 1909. godine, a pesnik je umro godinu dana kasnije. Na osnovu ove ljubavne priče je snimljen film „Santa Marija dela Salute“ koji je premijerno prikazan u decembru 2016. godine.[13] Dela Bista Laze Kostića u Kulpinu. Po vremenu u kojem je živeo i stvarao, Kostić je romantičar, ali je mnogim svojim ostvarenjima preteča modernizma 20. veka. Njegova priroda se potpuno odražava u njegovim pesmama. Bio je ponosan, samouveren, oštrog uma, prkosan i otvoren. Stalno je odstupao od svakodnevnog i uobičajenog. Živeo je kao primer bizarnog, ekscentričnog, razbarušenog romantičara koji u svemu što je radio bio drugačiji od drugih, izdvojen, originalan. Često je žestio svoje savremenike svojim ponašanjem i izgledom. O atmosferi koja je vladala oko pesnika dovoljno govori često upotrebljavana konstatacija „Ludi Laza”. [23][13]Pesnik je još više prkosio jer jer je bio svestan svog pesničkog genija i siromaštva duha sveta koji ga okružuje.[23] Laza Kostić, kao pesnik, filozof i estetičar, razvio je i teorijski obrazložio svoju originalnu poeziju. Osnovni princip je ukrštanje suprotnosti (tema, motiva, formi, pesničkih slika, ritmova, zvukova). U ostvarenju ovog principa značajnu ulogu imaju dve pojave: simetrija i harmonija.[23] Napisao je oko 150 lirskih i dvadesetak epskih pesama, balada i romansi; tri drame: Maksim Crnojević, (napisana 1863, objavljena 1866) COBISS.SR 138395143 Pera Segedinac (1882) Uskokova ljuba ili Gordana (1890); estetičku raspravu: Osnova lepote u svetu s osobenim obzirom na srpske narodne pesme (1880), filozofski traktat: Osnovno načelo, Kritički uvod u opštu filosofiju (1884), i veliku monografiju: O Jovanu Jovanoviću Zmaju (Zmajovi), njegovom pevanju, mišljenju i pisanju, i njegovom dobu (1902).[24] Pored većeg broja članaka polemičnog karaktera, predavanja, skica i feljtona. Od prevodilačkog rada najznačajniji su njegovi prevodi Šekspira: „Hamlet“, „Romeo i Julija“ i „Ričard III“. U prozi je napisao i nekoliko pripovedaka („Čedo vilino“, „Maharadža“, „Mučenica“). Jedna od najpoznatijih dela su mu programska pesma „Među javom i med snom“, kao i „Santa Maria della Salute“ jedna od najvrednijih lirskih pesama srpske umetničke književnosti. Preveo je udžbenik rimskog prava „Pandekta” sa nemačkog jezika 1900. godine,[8][9] u to vreme veliki deo vremena je provodio u manastiru Krušedolu.[10][11] Nasleđe Poštanska marka s likom Laze Kostića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine Jedna novobeogradska škola od 2005. nosi ime po Lazi Kostiću. Osnovna škola u Kovilju, rodnom mestu Laze Kostića, takođe nosi njegovo ime. Od 2000. godine u Novom Sadu postoji gimnazija koja nosi ime po Lazi Kostiću i verovatno je jedina srednja škola u Srbiji koja poseduje pravu školsku pozorišnu salu sa 215 sedišta i modernom pratećom opremom za profesionalan rad [25]. Njemu u čast ustanovljene su Nagrada Laza Kostić i Nagrada Venac Laze Kostića, a u čast pesme „Santa Marija dela Salute” organizovana je u Somboru manifestacija Dan Laze Kostića, na kojoj se svakog 3. juna odabranom pesniku dodeljuje Venac Laze Kostića. Prvi dobitnik je Pero Zubac, a 2016. godine Duško Novaković i Stojan Berber. Nagradu je 2017. godine dobio novosadski pesnik Jovan Zivlak.[26] O njemu je 1985. snimljen film Slučaj Laze Kostića. Po njemu se zove Biblioteka „Laza Kostić“ Čukarica. Po njemu je nazvana Ulica Laze Kostića (Sombor). Laza Kostić je uvršten u 100 najistaknutijih Srba.

Kao na slikama Lepo očuvano Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864)[1] bio je srpski lingvista, filolog, antropolog, književnik, prevodilac i akademik. Stefanović Karadžić je najznačajniji srpski lingvista XIX veka, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[2] Najznačajnija je ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[3] Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko.[4] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[5] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo, u tom kraju, da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti svoje braće roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Za svoj rad dobio je nekoliko odlikovanja i drugih nagrada. Uvršten je u spisak 100 najznamenitijih Srba. Biografija[uredi | uredi izvor] Vukova spomen-kuća u Tršiću Vuk Stefanović Karadžić 1846. (slikar Uroš Knežević) Spomen-ploča u Sremskim Karlovcima Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu zle sile ne bi naudile. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedan od retkih pismenih ljudi u okrugu. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši, koji je bio centar pismenosti u tom kraju. Kako su ga u manastiru manje učili, a više terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj čuvenoj Karlovačkoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Portret mladog Vuka Stefanovića Karadžića 1816. Ulje na platnu, rad Pevela Đurkovića (1772-1830). Ovaj portret Vuka, reprodukovan je na novčanicu od 10 dinara. Izložen je u stalnoj postavci Muzeja Vuka i Dositeja u Beogradu. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. U Beču se upoznao sa priprostom Anom Marijom Kraus i sa njom se oženio u katoličkoj crkvi 1818.[6] Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[7] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[8] Vukova smrt i sahrana[uredi | uredi izvor] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[9] „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`.[10] „Kada je umro — 26. januara 1864. godine — Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je — razume se — sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`.[11] Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović.[12] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[13] Vukov rad[uredi | uredi izvor] Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Vukova reforma Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve znakove, koji su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stari pravopis je podržavala Srpska pravoslavna crkva i deo književnika, koji su u njemu videla očuvanje veze kulture i pismenosti sa ispovedanjem pravoslavne vere. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova ј iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Љ љ Њ њ Ћ ћ Ђ ђ Џ џ Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (šć) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova ф i х. Slovo х je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova д i т u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost[uredi | uredi izvor] Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Povelja (pisana ćirilicom) kojom je Vuk proglašen počasnim građaninom Zagreba 1861. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Stefanović Karadžić kao deo strategije svoju borbe za standardizaciju narodnog jezika uvodi argumente koji su isticali i ismevali nedostatke nedovoljno propisanog, hibridnog slavenosrpskog jezika, koji nije imao zvanične gramatike, rečnika ili pravopisa.[14] Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije blagoslov, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[15] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847.[uredi | uredi izvor] Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika[uredi | uredi izvor] Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [16] Sakupljanje narodnih umotvorina[uredi | uredi izvor] Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja[uredi | uredi izvor] Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad[uredi | uredi izvor] Kovčežić za istoriju, jezik i običaje Srba sva tri zakona Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj[uredi | uredi izvor] Filološki rad[uredi | uredi izvor] U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Karadžićev filološki rad imao je istaknute sledbenike među srpskom inteligencijom, kao što su: Đuro Daničić, Stojan Novaković, Ljuba Stojanović, P. Milosavljević, D. Petrović, R. Marojević, M. Kovačević, J. Stojanović.[17] Nefilološki rad[uredi | uredi izvor] Naslovna strana prvog broja časopisa Danica, koji je Vuk uređivao 1826-1834. godine Spomenik Vuku Karadžiću u Beogradu otkriven je 7. novembra 1937. povodom 150 godina od Vukovog rođenja. Spomenik je visok 7,25 metara i predstavlja delo vajara Đorđa Jovanovića. Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Dvadeset i dva evropska kompozitora su komponovali na osnovu sakupljenih narodnih pesama Vuka Stefanovića Karadžića.[18] Nagrade[uredi | uredi izvor] Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[19] Orden Svete Ane drugog stepena, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa.[20] Godine 1861. dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba.[21] Tags: Knjiga o Vuku / knjige o Vukovom životu / Vuka Stefanovića Karadžića / porodici ... biografija

Odlično stanje Vladimir Jakovljevič Propp (rus. Владимир Яковлевич Пропп; 29. travnja 1895. – 22. kolovoza 1970.) bio je ruski strukturalist, poznat po svojim detaljnim analizama ruskih bajki. Životopis Vladimir Propp rođen je 1895. u Sankt-Peterburgu u njemačkoj obitelji. Pohađao je Sveučilište u Sankt-Peterburgu od 1913. do 1918. te završio ruski jezik i njemačku filozofiju. Poslije školovanja predavao je ruski i njemački jezik u srednjoj školi, a potom njemački na fakultetu. Godine 1928. objavljuje Morfologiju bajke kojom je tek u pedesetim godinama 20. stoljeća, pošto je prevedena, postao poznat u folkloristici te utjecao na Lévi-Straussa i Barthesa. Njegovi modeli likova i funkcija mogu se primijeniti na gotovo svaku priču, film ili slično djelo. Godine 1932. postao je dio Lenjingradskog sveučilišta. Nakon 1938. usredotočio se na istraživanje folklora, a ne na lingvistiku. Bio je predstojnik Odsjeka za folkloristiku sve dok nije potpao pod Odsjek za rusku književnost. Radio je na sveučilištu do svoje smrti 1970. godine. Morfologija bajke Morfologija Morfologija je opis priče prema njezinim dijelovima i odnosima dijelova međusobno te dijelova prema cjelini. Propp funkciju opisuje kao djelovanje lika, definira je iz aspekta njegove važnosti za tijek radnje. Funkcije su stabilni, konstantni elementi u priči, neovisni o tomu kako se i od koga ispunjavaju. Broj funkcija ograničen je, ali redoslijed je uvijek identičan - odsutnost pojedine funkcije ne mijenja redoslijed ostalih. Sve su bajke zapravo jednake s obzirom na strukturu. Bajke definiraju funkcije, konjunktivni elementi (deux ex machina, najave nesreće, dozivi...), motivacije (razlozi i ciljevi), obličja likova te atributivni elementi. Funkcije 1. jedan od članova obitelji odlazi od kuće 2. zabrana dana junaku 3. zabrana je prekršena 4. zlikovac odlazi u izvidnicu 5. zlikovac dobiva informacije od žrtve 6. zlikovac pokušava zavarati žrtvu da bi dobio nju ili njezin posjed 7. junak je zavaran i nesvjesno pomaže 8. zlikovac naudi članu obitelji 8. a. članu obitelji štogod nedostaje ili to želi imati 9. nesreća i nedostatak poznati su, junaku je dan zahtjev ili zapovijed, mora otići ili ga se šalje 10. tragač se složi s poslanjem ili sam odlučuje o njem 11. junak napušta dom 12. junak se ispituje, provjerava, napada itd., to ga priprema da primi čarobni predmet ili pomoćnika 13. junak reagira na djela budućeg darivatelja 14. junak posjeduje čarobni predmet 15. junak je doveden do mjesta gdje je traženo 16. junak i zlikovac u izravnoj borbi 17. junak je žigosan/obilježen 18. zlikovac je pobijeđen 19. prvotna se nesreća i nedostatak rješavaju 20. junak se vraća 21. junaka progone 22. spašavanje junaka iz potjere Većina bajki ovdje završava, ali radnja se može i zakomplicirati - novi zlikovac. Ponovno se izvršavaju osma i deseta funkcija. 23. neprepoznati junak stiže kući ili u drugu zemlju 24. lažni junak tvrdi neutemeljeno 25. junaku je dan težak zadatak 26. zadatak je riješen 27. junak je prepoznat 28. lažni je junak razotkriven 29. junak dobiva novi izgled 30. zlikovac se kažnjava 31. junak se ženi i nasljeđuje prijestolje. Značaji Uz trideset i jednu funkciju, postoji 8 značaja (karaktera): 1. zlikovac (bori se protiv junaka) 2. darivatelj (priprema junaka ili mu daje čarobni predmet) 3. čarobni pomoćnik (pomaže junaku u pothvatu) 4. princeza (osoba koju junak ženi, često predmet potrage) 5. princezin otac (kralj) 6. otpremnik (obznanjuje što nedostaje i otprema junaka) 7. junak (reagira na darivatelja, ženi princezu) 8. lažni junak/antijunak/uzurpator (preuzima junakove zasluge i želi se oženiti princezom). Katkad se uloge dijele među više likova. Historijski korijeni bajke Princip djela jest povezati bajku s historijskim obredima i običajima u stvarnosti. Češće se susreće preosmišljavanje obreda koji služi kao objašnjenje odgovarajućeg motiva bajke. Mitovi čine najdragocjeniju plemensku srž, a oduzeti čovjeku priču znači oduzeti mu život. Dolazi do profanacije sakralnog sižea. Bajka je u odnosu sa socijalnim institutima prošlosti - nije važna tehnika proizvodnje nego društveno ustrojstvo. Bajku valja uspoređivati s historijskom zbiljom prošlosti i u njoj tražiti njezine korijene. Propp tajanstvenu šumu, veliku kuću, čarobne darove, putovanja, ognjenu rijeku i zmajeve, čarobna carstva, nevjestu i čaroliju uspoređuje s dijelovima obreda inicijacije. Od kompleksa inicijacije potječu razni motivi (djeca se odvode ili protjeruju u šumu ili su pak oteta od šumskog duha, odsijecanje prsta, rasijecanje i oživljavanje, pokazivanje prividnih dokaza o smrti, gutanje i izbacivanje, čarobna sredstva i pomoćnici, šumski učitelji, vještice i kolibe itd.), a taj je ciklus najstarija osnova bajke. Inicijacija neofita bila je zapravo boravak u zemlji smrti (predodžba o smrti - zmajeva otmica djevojke, otpremanje i daleki put, šuma kao vrata u novo carstvo, junakov miris, borba s čuvarom ulaza, vaganje itd.). Jedinstvo bajke ne krije se u posebnostima čovječje psihe i umjetnosti nego u historijskoj realnosti prošlosti. Anri Bergson O smehu / komedija humor ...

Autor - osoba Hajne, Hajnrih Naslov Iz kritike i publicistike : članci i fragmenti / Heinrich Heine ; [preveo Nenad Jovanović] Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1957 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Kultura, 1957 (Beograd : Kultura) Fizički opis 295 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Jovanović, Nenad Napomene Pogovor: str. 289-294 Predmetne odrednice Hajne, Hajnrih, 1797-1856 Kristijan Johan Hajnrih Hajne (nem. Christian Johann Heinrich Heine; Diseldorf, 13. decembar 1797 – Pariz, 17. februar 1856) bio je nemački pesnik aktivan u periodu prelaza od romantizma ka realizmu. Rođen je u bogatoj porodici jevrejskog bankara i trgovca. Pokušao je da se posveti, mada nerado, običnoj građanskoj karijeri, ali ne uspeva. U Diseldorfu, Hajneovom rodnom gradu, bio je snažan uticaj Francuza tako da je on posećivao francusku gimnaziju. Isto tako, to je u njemu probudilo izrazitu antipatiju prema Pruskoj. 1817. piše prve ljubavne pesme, koje su objavljene u jednom nemačkom časopisu. U Bonu započinje studije prava, filozofije i književnosti. 1821. godine se prebacuje na Univerzitet u Berlinu, pa ima priliku da sluša Hegela i mnoge druge ugledne profesore. Prve pesme i putovanja 1822. godine objavljuje prve pesme, koje se odmah izdvajaju svojim originalnim stilom balate i ironičnom odbijanju svakih iluzija. U njima se oseća veliki uticaj pisaca koje je naročito cenio, Bajrona i Fukea. 1825. godine prelazi u protestantsku veru i dobija ime Hajnrih, umesto originalnog Hari. Iste godine diplomira na Univerzitetu u Getingenu. 1826. postaje poznat, nakon objavljivanja Slika s putovanja, gde u zamišljenom dnevniku sa puta govori o fantastičnim i moralnim temama, ugledajući se na Sterna i Žan Pola. 1826. ide na kratkotrajni put u Englesku, gde su se javili njegovi interesi za aktuelna politička dešavanja, ali i gde ujedinjuje sve svoje pesme u jednu Knjigu pesama. 1827. izlazi definitivna redakcija Knjige pesama. 1828. godine putuje u Italiju, a sećanja sa ovog puta objavljuje 1836. u knjizi Firentinske noći. Francuski period Zbog krize u svojoj zemlji, Hajne odlučuje da se preseli u mnogo slobodniju Francusku, gde je započeo da se viđa i da posećuje, kako nemačke emigrante (Humbolt, Vagner), tako i mnoge francuske intelektualce, među kojima i Balzaka i Viktora Igoa. Godine 1835. objavljuje važnu studiju o istoriji filozofije i religije u Nemačkoj, a iste godine studija biva i zabranjena. U tim godinama, u kojima je boravio u Francuskoj, sarađivao je sa različitim nemačkim časopisima, a istovremeno je i pisao izveštaje na francuskom, o situaciji u Nemačkoj. Osim spomenutih dela, Hajne je objavio i mnoge satiričke spise, kao i dve satirične epske pesme Ata Trol (1843) i Nemačka, zimska bajka (1844). Nemačka, zimska bajka postaje jedna od najvažnijih knjiga u nemačkoj književnosti. Ima politički karakter i u njoj Hajne otvoreno priznaje uticaj Karla Marksa, sa kojim je bio u prijateljskim odnosima. Zbirku poezije Romanesero objavljuje 1851, gde sa dubokom filozofskom i etičkom ozbiljnošću opisuje patnje koje je podnosio zbog bolesti (atrofija mišića) i zbog koje je ležao u krevetu osam dugih godina. Delo Razni spisi iz 1854, sadrži rasprave o jevrejskoj i hrišćanskoj veri, liberalizmu i komunizmu. Ovo delo označava kraj njegove političke i književne aktivnosti. Umire u Parizu 17. februara 1856 posle dugotrajne borbe sa paralizom i atrofijom mišića. Poetika Hajne je koristio nemački jezik za sastavljanje stihova i bio je jedan od retkih koji su to umeli da rade, pa je time stekao izuzetnu slavu, kao najuspeliji u svoj generaciji posle Getea. U stihovima je postigao najveću popularnost preuzimanjem pučkog pevljivog tona nemačke narodne pesme. Hajneove pesme su toliko melodične da su ih često komponovali mnogi kompozitori. Psihološku stvarnost koju je stvorio u delima podstaknuta je nostalgičnim sećanjem na dve velike nesrećne ljubavi (prema rođakama Amali i Terezi), ali i na drugim temama (prirodi, političkim idejama, životu, savremenom društvu), pa je na taj način uspeo da u svojoj poeziji dosegne izuzetno značajne visine. Umeo je da se poigrava sa stilističkim sposobnostima, dajući svojim stihovima objektivan ton, čak i kada je izražavao lična osećanja. Originalnost Hajneove poezije ogleda se u tome što je nastojao da negira svaki sentimentalizam, što mu je dozvoljavalo da koristi predmete romantizma sa ironijom i realizmom. Prevodi na srpskom jeziku Prema književnom istoričaru Mirku Krivokapiću, Hajne je najčešće prevođen pesnik na srpski jezik ali i pesnik prevođen sa najmanje uspeha. On navodi prevod Branimira Živojinića kao najbolji na srpskom. Prve Hajneove pesme su objavljene na srpskom jeziku posle pesnikove smrti. Tako, 1861. godine, u časopisu „Danica“, dve pesme iz „Lirskog intermeca“ i jednu iz ciklusa „Mlađane patnje“ preveo je Damjan Pavlović (1840–1866). Otada počinje Hajneov uticaj na srpsku književnost. Prvu knjigu Hajneovih stihova („Lirski intermeco“) izdao je Aleksa Šantić u Mostaru, u izdanju knjižarnice Pahera i Kisića, 1897. godine. Veliki broj srpskih prevodilaca bavilo se prevođenjem Hajneovih stihova: Damjan Pavlović, Stojan Novaković, Aleksa Šantić, Jovan Jovanović-Zmaj, Jeremija Živanović, Jovan Grčić Milenko, Milorad Šapčanin, Rista Odavić, Mita Rakić, Milan Dimović, Boško Petrović, Velimir Živojinović Masuka.[4] Značajnija izdanja Hajneovih dela u Srbiji i Jugoslaviji HAJNE, Hajnrih: Ideje ili Knjiga le grand God H. Hajna; s nemačkog preveo Mita Rakić. - Beograd: V. Valožić, 1877. - 147 str.; 15 cm. HAJNE, Hajnrih: O Engleskoj / H. Hajne; s nemačkog preveo Mita Rakić. - (Beograd : 6. i.), 1879 (Beograd: Državna štamparija). - 133 str.; 16 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hanriha Hajnea. Knj. 3 / (preveo) Aleksa Šantić - U Mostaru: Paher i Kisić, 1897. - 52 str.: ilustr.; 17 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco: pjesme Hajnriha Hajnea / (preveo) Aleksa Šantić; s prikazom Marka cara - 2 popunjeno ilustrovano izd. - U Mostaru: Izdavačka knjižnica Paheri Kisića, 1898. - 67 str.: ilustr.; 18 cm. HAJNE, Hajnrih: Lirski intermeco / H.Heine; preveo Aleksa Šantić; predgovor Marka Cara. - (3. izmenjeno izdanje). - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Ljurđević, 1919 (Srajevo: Bosanska pošta). - 48 str.; 16 cm. - (Mala biblioteka; 199). HAJNE, Hajnrih: Florentinske noći / H (Hajnrih) Hajne; preveo Nikola Polovina - Beograd; Sarajevo: I. Đ. Đurđević, 1921 (Sarajevo: Bosanska pošta). - 110 str..; 15 cm. - (Mala biblioteka; 176-79- Predgovor / V. Živoj(i)nović: str. 4-16. HAJNE, Hajnrih: Iz Hajneove lirike (preveo) Aleksa Šantić. - Mostar: T. Dudić, 1923 (Sarajevo: „Obod“). HAJNE, Hajnrih: Devojke i žene u Šekspirovim delima | preveo s nemačkog Živ. Petrović - Beograd: Štamparija Drag. Gregorića, 1926, 122 str. HAJNE; Hajnrih:Ideje ! Hajne: prevodi sa nemačkog Nikola S. Polovina i Paulina Albala. - Beograd, 236 str. ; 20 cm. - (Savremena biblioteka) XAJHE, Hajnrih: Put po Harcu / Hajnrih Hajne; (preveli I. i D. Lisičar,tas preveo Velimir Živojinović; ilustracije Abahadin Hodžić). - Beograd. Savez novinara Jugoslavije, 1950 (Beograd: Omladina). - 133 str:: ilustr., 17 mm. -Humoristička biblioteka „Ježa HAJNE, Hajnrih: Uvod u „Don Kihota“ / Hajnrih Hajne: str. (5) -18. U: SERVANTES Saavedra, Migel de. Veleumni plemić Don Kihot od Manče. 1! Migel Be Servantes Saavedra; ilustracije Gistava Dorea, (preveo Đorđe Popović). - Beograd: Novo pokolenje, 17 52 (Beograd. Kultura). - 273 str. ILUSTR» 90 um. - Svetski pisci NAJNE, Hajnrih: Iz kritike 1publicistike: članci 1 fragment / Heimrich Heine; (preveo Nenad Jovanović). - Beograd: Kultura, 1957 (Beograd: Kultura). - 495 str; 20 cm. HAJNE, Hajnrih: ag i, Pjesme / Hajnrih Hayne, (priredio Miodrag Maksimović; rreveo Vjekoslav Majer... &t al.). - (t- \zd.). - Beograd: Rad, 1964 Hajnrih Hajne Nemačka: Ata Trol / Hajnirh Hajne; (preveo Slobodan Glumac). - Beograd: SKZ, 1968. - HMG 217 str.; 19 cm. - (Srpska književna zadruga; 414 Prevod dela: Deutschland ein Wintermarcuhen; Atta troll; ein Sommernachttraum - Pogled na Hajnea / Branimir ŽivoJonović: Pogovor / S. Glumac: str. 211-214 HAJNE, Hajnrih: Bio je divan mesec maj: izabrane ljubavne pesme / Hejnrih Hajne; izbor i prevod Branimir Živojinović. - Beograd: Vajat, 1989 ((Beograd): Prosveta). - 114 str.; 17 cm - (Traganje za Euridikom: ljubavna poezija svih naroda i vremena; traganje 7) Značajniji radovi o Hajneru u Srba i drugih južnoslovenskih naroda BAUER, Ernest: Heinrich Heine kod Hrvata i Srba, „Obzor, 23/1932, 291, s. 5[3] GAVRIN, Mira: Heine u Hrvatskoj lirici. Preradović ı Heltne, „Zbornik radova filosofskog fakulteta`, Knj. II Zagreb, 1954, s. 255-276. GRČIĆ, Jovan: Hajnrih Hajne, „Brankovo kolo“, 1904, 50, s. 1604-05. - GRČIĆ, Jovan: Florentinische Nachte u srpskom prevodu, „Brankovo kolo, 1904, 50, s. 1604-1605 GRČIĆ, Jovan: Hajne u nas, „Brankovo kolo , 1906, s. 254-255: 319; 348. DIMITRIJEVIĆJ. P.: Hajne u prevodima Mime Rakića, „Srpski književni glasnik“, HH/1908, 8, s. 600-616. ĐORĐEVIĆ, dr Miloš: „Pogovor” u: H Heine: Iz kritike i publicistike, Kultura, Beograd, 1957, s. 289-294. ŽIVOJINOVIĆ, Branimir: „Pogled na Hajnea“. Predgovor u: Hajnrih Hajne: Nemačka “ Ata Trol, SKZ; kolo LHI, Knj. 414. Beograd, 1968. s. VII-XVI. LAUER, Reinhard: Heine in Serbien. Die Bedeulung, Heinrich Haines fur die Entnjiklung, der serbischem Literator 1847-1918. -Inaugural-Dissertatton zur Etlangung des Doktorgrades an der Philosophischen Fakultat der Johan Njolfgang, Goethe-Universitat` zu Franfurt am Met, 1961. MAKSIMOVIĆ, Miodrag: „Pogovor` u: Hajnrih Hajne: Pesme, 1964, c. 97-102 MANOJLOVIĆ, Teodor: Hajnrih Hajne, Književnost, 1957. MEDENICA, Rad. Hajne, 1379-87: „Misao“, XVI / 1924, c. 1169-78, 1232-43; 130313; 1452-59; 1543-53. IR) N.(AZOR), V. (LADIMIR): „Pogovr u: Vladimir Nazor: Heineove pjesme, Knjižara Vasić, Zagreb, 1932, 5. 171-173. PETRIS, Hijacint: Vladimir Nazor ı Heinrich Hetne, „dana“, II/1932, 9, 5. 142-3. PETROVIĆ, Boško: O Hajneu, „Letopis Matice srpske“, 362/1948, s. 224-232. RUŽIĆ, Dobroslav: Hajnrih Hajne, Beograd, 1903. (Iz „Dela“, knj. HHVII / XXVIII) SABIĆA, L.: Da li je nebo papir bilo... „Nada“, Sarajevo, 1/1895, 6, s. 110-111 SAVIĆ- Rebac, Anica: Aleksa Šantić: „Iz Haneove lirike“, „Srpski knji.ževni glasnik“, H/1924, s. 472 SAMLAIMĆ, E.: Gottlieb kao prevodilac Hajnea, „Omanut“, Š/1939, 7/8, s. 98-119 SKERLIĆ, Jovan: „Hajne u srpskim prevodima“, Pisci i knjige, TU, s. 195-196 SLIJEPČEVIĆ, Pero: Ogledi, Beograd, 1934. TRIVUNAC; Miloš: O Hajneu, „Srpski književni glasnik, 1906, s. 358-363 i 441-446 HERGEŠIĆ, Ivo: „Heinrich Heine kao novelist“, Pogovor u: Heinrich Heine: Florentinske noći, Zora, Zagreb 1951. HERGBŠIC, Ivo: „Heinrich Heine“. Pogovor u: Heinrich Heine: Poezija, Zora, Gargeđ 1951, 5. 141-170 CAR, Marko: Moje simpatije, Heinrik Hajne, „Stražilovo“, VI/1893, N 35, s. 552-54: 572.76 CAR, Marko: Hajne u srpskom prevodu, „Brankovo kolo“, 1898, 2, s. 60, 1467 CAR, Marko: „Lirski intermeco“, Predgovor u: H. Neine: Lirski intermeco; preveo: Aleksa Šantić Izdanje: I. Đ. Burđević, Beograd, Beograd-Sarajevo. 1919, s. 3-11 CAR, Marko: „Predgovor“ u H. Hajne: Ideje; Beograd, 1930. ŠKREB, dr Zdenko: „Heinrich Heine“. Predgovor u: Heinrich Heine: Slike s putovanja, Kultura, Zagreb, 1954. s. 7-26 ŠKREB, dr Zdenko: „Tragovi njemačke poezije u Šenoinim stihovima“, Rad, sv. 290, s. 129-196 ŠKREB, dr Zdenko: „između romantizma i realizma. Heinrich Neine“. U: Povijest svjetske književnosti, Knjiga U „uredio: Viktor Žmegač, Liber-Mladost, Zagreb, 1974, s. 147-147 MG57

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !! Studije o Srbima Pavel Jozef Šafarik,[1] takođe po novijem Pavol Jozef Šafarik[2], u Srbiji poznat kao Pavle Josif Šafarik[3]; (slč. Pavel Jozef Šafárik; Kobeljarovo, 13. maj 1795. — Prag, 26. jun 1861) je bio slovački i češki pisac, istoričar, etnograf, filolog i lingvista slovačkog porekla. Osnivač je slavistike kao naučne discipline (pored J. Dobrovskog i J. Kopitara) i jedan od prvih slavista.[4] Najpoznatiji je po svom delu Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata (nem. „Geschichte der slawischen Sprache und Literatur nach allen Mundarten“), koje otkriva veliki doprinos slovenske kulture opštoj evropskoj kulturi. P. J. Šafarik je u najboljim svojim godinama živeo i radio u Novom Sadu, u koji dolazi 1819. godine, nakon sticanja doktorata. Tada je izabran za direktora i prvog profesora Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu, osnovane nekoliko godina pre toga (1810. godine).[6] Tokom novosadskog perioda je za šire istraživačke poduhvate na proučavanju jezika i književnosti Južnih Slovena stekao mnoge pristalice, pa i kneza Miloša u Srbiji, Njegoša u Crnoj Gori i Ljudevita Gaja u Hrvatskoj. U isto vreme, bio je predsednik prvog čitalačko-pretplatničkog i učenog društva Slovaka u Vojvodini (lat. „Societas slavica“).[5] Uticao je i na pokretanje časopisa Serbska letopis 1824. godine, i osnivanje Matice srpske 1826. godine.[7] U Novom Sadu se 1822. godine oženio Julijom Ambrozi de Seden (slč. Júlia Ambrózyová), koja je bila poreklom iz nižeg slovačkog plemstva.[8] Imali su jedanaestoro dece, od kojih je samo četvoro doživelo odraslo doba. Njihov najstariji sin Vojteh Šafarik napisao je biografiju svog oca: „Co vyprávěl P. J. Šafařík“ (Šta je govorio P. J. Šafarik) a unuk po ćerci Boženi, istoričar, poznati istraživač istorije Slovena Konstantin Jireček, bavio se istorijom Srba i drugih južnoslovenskih naroda.[9] Jireček je i autor studije o svom dedi P. J. Šafariku: „Šafařík mezi Jihoslovany“ (Šafarik među Jugoslovenima). Bio je jedan od vodećih ljudi Slovačkog narodnog preporoda (drugo razdoblje preporoda), koji su se u prvom redu borili protiv mađarizacije i većinom imali panslavistička ubeđenja. Panslavisti su u to vreme smatrali da su pojedini slovenski narodi samo plemena jedinstvenog slovenskog naroda a njihovi jezici samo dijalekti jedinstvenog slovenskog jezika. Kasnije će ova ubeđenja biti ublažena i prerasti u ideju slovenske uzajamnosti, čiji će Šafarik biti jedan od ideologa. Ideja slovenske uzajamnosti priznavaće posebnost svakog slovenskog naroda i jezika, a u prvi plan će isticati potrebu da svi Sloveni, kao pripadnici bliskih naroda sarađuju i uzajamno se pomažu, pre svega u oblasti kulture.[5] U skladu sa ovakvim svojim ubeđenjima, Šafarik je pokušao da osnuje i novu granu arheologije - slovensku arheologiju. Godine 1826, postaje dopisni član Učenog društva iz Krakova (polj. Towarzystwo Naukowe Krakowskie), a godinu dana kasnije i član Varšavskog društva prijatelja nauke (polj. Towarzystwo Warszawskie Przyjaciół Nauk). Svoje radove je pisao na češkom i nemačkom. U njegovo vreme još nije izvršena konačna standardizacija slovačkog književnog jezika a među slovačkim intelektualcima nije ni postojao jedinstven stav o potrebi standardizovanja slovačkog. Situacija je u tom pogledu bila dosta polarizovana. Na jednoj strani su bili čehoslovakisti na čelu sa Janom Kolarom, koji su smatrali da su Slovaci deo jedinstvenog čehoslovačkog naroda, i da kao takvi treba da za svoj književni jezik prihvate ranije standardizovan češki.[10] Na drugoj strani su bile pristalice standardizacije zasebnog slovačkog književnog jezika na čelu sa Ljudovitom Šturom a pre njega Antonom Bernolakom. Šafarik je pokušavao da zauzme pomirljiv stav između ove dve suprotstavljene struje, i bio je pristalica upotrebe slovakiziranog češkog jezika, kao književnog jezika Slovaka. U zbirci tekstova Glasovi o potrebi jedinstva književnog jezika za Čehe, Moravljane i Slovake (češ. „Hlasowé o potřebě jednoty spisowného jazyka pro Čechy, Morawany a Slowáky“), koju je priredio Jan Kolar 1846. godine, Šafarik upućuje kritiku, donekle ublaženu, Ljudovitu Šturu zbog njegovog rada (započetog 1843. godine) na standardizaciji slovačkog književnog jezika. Iako nije video potrebu za zasebnim književnim jezikom Slovaka, Šafarik je smatrao da su Slovaci i Česi dva zasebna etniciteta, što eksplicitno navodi u svom delu Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata.[6] Šafarik je imao iste poglede na srpski jezik kao i Vuk Stefanović Karadžić. Iako nije pisao na srpskom i nije bio Srbin, u velikoj meri je uticao na filologiju srpskog jezika u 19. veku. I Šafarik i Vuk su imali iste poglede na korpus srpskog jezika i književnosti. Ime Šafarika treba da bude ubeleženo kao ime prijatelja srpskog jezika, pisca prve istorije srpskog jezika i jednog od najznačajnijih srpskih bibliografa svih vremena.[2] Za Srbe je od posebnog značaja delo Šafarika: Srpska čitanka ili istorijsko i kritičko objašnjenje srpskog narodnog jezika, (nem. „Serbische Lesekörner oder historisch-kritische Beleuchtung der serbischen Mundart“), gde je prvi put dat pravilan pogled na poreklo srpskog jezika i prikazana njegova kratka istorija.[3] Slovačka 1795–1815. godine P. J. Šafarik je poreklom iz istočne Slovačke, iz siromašnog mesta Kobeljarovo. Njegov otac Pavel je u mladosti bio učitelj, a kasnije je, najverovatnije iz finansijskih razloga postao evangelički pastor u Kobeljarovu.[11] Šafarikova majka Katarina, rođena Kares (slč. Katarína Káresová), bila je poreklom iz siromašne porodice, koja je pripadala nižem plemstvu.[12] Mladi Šafarik je osnovno obrazovanje stekao u kući, od oca, a kasnije, u periodu od 1806. do 1810. godine, pohađao je gimnaziju najpre u mestu Rožnjava a zatim, od 1808. u obližnjoj Dobšini. U Dobšini je završio tri razreda za dve godine sa odličnim uspehom i dobro savladao latinski, nemački i mađarski jezik. Završivši gimnaziju u Dobšini iscrpeo je mogućnosti školovanja u zavičaju, pa godine 1810. odlazi u Kežmarok. Tamo provodi sledeće četiri godine studirajući na Evangeličkom liceju, gde sluša filozofiju, teologiju i mađarsko pravo. Znanje koje je sticao na predavanjima, nadograđivao je samostalnim istraživanjem, u čemu mu je pomagala bogata biblioteka liceja, ali i knjige i časopisi koje je sam kupovao. Tokom studija se družio sa poljskim, srpskim i rusinskim studentima, što je uticalo na njegovu slovensku orijentaciju, kao i na njegovo književno, a naročito pesničko stvaralaštvo.[13] Razvio je ljubav prema slovačkom i češkom jeziku a zatim i srpskom i uopšte, prema svim slovenskim jezicima. Vremenom dolazi do stava, da su svi slovenski jezici u stvari dijalekti jednog jedinstvenog slovenskog jezika.[6] Po preporuci direktora ili nekog od profesora Šafarik je kao izvanredan student dobio 1812. godine mesto privatnog učitelja u porodici Davida Goldbergera. Dana 14. decembra iste godine umire njegova majka, a njegov otac se nešto kasnije ženi drugi put. Studije u Kežmarku Šafarik je apsolvirao 1814. godine, završivši sva tri kursa: filozofski, političko-pravni i teološki. Nemačka 1815–1817. godine Godine 1815., posle jednogodišnjeg pedagoškog rada nastavio je, po želji svoga oca, školovanje na Univerzitetu u Jeni, gde je studirao teologiju. U Jeni je, živeći veoma skromno, proveo dve godine. Ovde se pored studija, bavio i pesničkim stvaralaštvom, a rezultat toga je sedamnaest pesama napisanih u periodu 1815–1816. godine, koje su izašle u Beču. Tri semestra studija u Jeni bila su vrlo značajna u formiranju Šafarika kao naučnika. U Jeni je savladao kritičke metode naučnog istraživanja i stekao temeljnu metodološku pripremu za naučni rad. Posle tri semestra otišao je iz Jene nerado, ali ipak sa svedočanstvom koje je izdao prorektor Danzo. Razlozi za njegov preuranjeni odlazak objašnjavaju se na dva načina, ili administrativnom zabranom austrijskih vlasti mladićima iz Ugarske da studiraju u Nemačkoj ili problemima finansijske prirode. Vraća se u Slovačku preko Lajpciga i Praga (u kome se zadržao mesec dana). Slovačka 1817—1819. godine Tokom leta 1817. godine Šafarik dobija ponudu Gašpara Kubinija (slč. Gašpar Kubíny) iz Požuna, da bude privatni učitelj njegovog sina Ladislava. Ponudu je prihvatio, jer je porodica Kubini bila uticajna u krugovima vezanim za naučni i kulturni život Ugarske, a i zbog činjenice da mu je ovakvo postavljenje omogućavalo naučni rad. Kubinijevi su jako dobro nagrađivali njegove usluge, smatrali su ga za porodičnog prijatelja, među Šafarikom i njima vladali su skoro familijarni odnosi. Pedagoški rad kod Kubinijevih u Požunu (današnja Bratislava) se za Šafarika završio krajem jula 1819. godine. Sledi odlazak iz tih krajeva, što će Slovaci i Česi smatrati svojim gubitkom. Odlazi u Novi Sad a poslednje dane pre toga provodi u rodnom kraju, u koji se kasnije neće vraćati. Među Srbima 1819–1833. godine Bista Šafarika u Kulpinu Slika srpskog jezičnog prostora prema Pavlu J. Šafariku, Prag 1842. godine Šafarik je po dolasku u Novi Sad, među Srbe doneo evropski duh i slovensko bratstvo. Povezao se sa tadašnjom srpskom inteligenijom, pokrenuo mnoga kulturna pitanja i uspostavio sveslovenske veze. Bio je poznanik arhimandrita šišatovačkog Lukijana Mušickog, Jovana Hadžića, Platona Atanackovića, Georgija Magaraševića i drugih. Funkciju direktora Srpske velike pravoslavne gimnazije P. J. Šafarik je preuzeo posle svečanog govora, koji je održao na latinskom jeziku. U govoru je izneo istoriju gimnazije, govorio je o profesorima i njihovim dužnostima a zatim o svojim pedagoškim pogledima na koncepciju škole. Upoznao je prisutne sa predlogom reformi, koje je planirao da sprovede. Novi direktor je ostavio na Srbe vrlo povoljan utisak. U gimnaziji, u kojoj su osim njega svi profesori bili Srbi, je na funkciji direktora proveo punih pet godina.[6] Kao direktor imao je jako ambiciozne planove. Njegova koncepcija se sastojala u stvaranju gimnazije prema klasičnim grčkim uzorima. Odmah po dolasku na dužnost napravio je manje izmene u programu, i uveo i proširio predmete u vezi sa crtanjem i slikanjem. Inicirao je i prikupljanje knjiga za buduću biblioteku gimnazije. Prilikom inauguracije rekao je da će sam da predaje matematiku (algebru i geometriju), fiziku, logiku, retoriku, poeziju, stilistiku. Predavao je i jezike: latinski i nemački a kasnije, po stupanju na snagu mađarizatorskih zakona, i mađarski jezik kao nastavni predmet. Tokom prve dve godine boravka u Novom Sadu stanovao je kod bogatog građanina Servickog. Godine 1821, Šafarik je zamoljen od strane Toše Stratimirovića (1778—1832), sinovca mitropolita karlovačkog Stefana Stratimirovića, veleposednika iz porodice Stratimirović iz Kulpina, pokrovitelja slovačke kulture, da preuzme brigu o obrazovanju njegovog sina Miloša. U porodici Stratimirović bila je tradicija da se za obrazovanje i vaspitanje sinova, angažuju privatni učitelji iz redova obrazovanih ljudi, uglavnom Slovaka evangelika. U znak zahvalnosti, dobio je na raspolaganje deo kuće u Novom Sadu, gde je stanovao a za hranu se brinula posluga, koju su plaćali njegovi stanodavci. Šafarik je Milošu držao časove u gradu, ali je posećivao i imanje Stratimirovića u Kulpinu, i tu radio na svojim naučnim delima.[2] Dana 17. juna 1822. godine se oženio 19-godišnjom Julijom Ambrozi. Rođena je u Velikoj Kikindi 19. novembra 1803. godine a njeni roditelji su bili poreklom iz Slovačke. Kako navode njegovi biografi, Šafarikova supruga je bila jako inteligentna i temperamentna osoba, a govorila je i četiri slovenska jezika: slovački, srpski, češki i ruski, te je svome suprugu mnogo pomagala u radu. Šafarikova karijera je ozbiljno ugrožena 1824. godine, kada su austrijske vlasti zabranile Srpskoj pravoslavnoj crkvi zapošljavanje evangeličkih itelektualaca iz Ugarske u gimnazijama i u svojim službama. Šafarik je predstavljao izuzetak, s tim da više nije mogao biti direktor. Ipak, tada počinju da mu se događaju razne poteškoće a finansijski problemi se gomilaju. Tokom novosadskog perioda je bračni par Šafarik dobio petoro dece. Pošto više nije bio direktor, Šafarikova primanja su se smanjila i to upravo u vreme kada mu je novac bio preko potreban, jer su mu se intenzivno rađala deca. Pokušavao je da nađe profesorsko mesto u Slovačkoj, ali iz različitih razloga nije prihvatio neke prilično dobre ponude. U to vreme radi na sakupljanju materijala i izdavanju slovačkih narodnih pesama. U ovom periodu nastaje i njegovo najpoznatije delo Istorija slovenskih jezika i književnosti svih dijalekata. U Novom Sadu Šafarik je sakupio mnogo raznovrsnog materijala, koji je kasnije, tokom boravka u Pragu, koristio za svoj rad. Podatke je prikupljao koristeći privatne biblioteke bogatijih građana Novog Sada, fruškogorskih manastira i Mitropolijsku biblioteku u Sremskim Karlovcima. Dosta materijala dobio je od Lukijana Mušickog i drugih ličnosti iz kulturnog i javnog života, sa kojima se susretao ili vodio prepisku.[1] Dana 22. decembra 1832. godine daje ostavku na mesto profesora, a 6. aprila 1833. godine napušta Novi Sad. Posle neuspelog pokušaja da dobije mesto profesora i bibliotekara u Rusiji, odlazi na poziv prijatelja preko Budimpešte i Požuna u Prag. Njegovu slovensku kulturnu misiju nastaviće u Srbiji sinovac lekar dr Janko Šafarik, profesor i rektor Beogradskog Liceja, veliki kulturni i naučni radnik. Mladi, rano preminuli `prvi srpski dramski pisac` Stevan N. Stefanović (1806—1828) iz Novog Sada je napisao Odu Dr Pavlu Šafariku. Ista je objavljena tek 1841. godine u Bačkoj Vili. Talentovani Stefanović se zahvalio svom profesoru i u ime svih profesorovih poznavalaca i poštovalaca Srba.....