Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pirinač (riža ili oriz) seme je trave vrste Oryza sativa (Azijski pirinač) ili Oryza glaberrima (Afrički pirinač). Ova žitarica je u širokoj upotrebi širom sveta kao osnovna hrana za veliki deo ljudske populacije, a posebno u Aziji. To je poljoprivredna roba sa trećom po veličini proizvodnjom u svetu (pirinač, 741,5 miliona tona u 2014), nakon šećerne trske (1,9 milijardi tona) i kukuruza (1,0 milijardi tona).[1] Oryza sativa sa malim vetrom oprašenim cvetovima S obzirom na to da se značajni delovi šećerne trske i kukuruznog useva koriste u druge svrhe osim ljudske konzumacije, pirinač je najvažnija žitarica u pogledu ljudske ishrane i kalorijskog unosa. On pruža više od petine kalorija koje ljudi konzumiraju širom sveta.[2] Postoji mnoštvo varijeteta pirinča i kulinarske preferencije ispoljavaju regionalne varijacije. Kuvani smeđi pirinač iz Butana Pirinač poprima mnoštvo oblika, boja i veličina. Fotografiju je izradila IRRI organizacija. Monokotni pirinač se normalno uzgaja kao godišnja biljka, mada u tropskim oblastima može da preživi kao višegodišnja kultura i dati rasad se može koristiti i 30 godina.[3] Uzgoj pirinča je dobro prilagođen zemljama i regionima sa niskim troškom radne snage i velikom količinom padavina, pošto je uzgoj radno intenzivan i zahteva velike količine vode. Međutim, pirinač se može uzgajati skoro svuda, čak i na strmim brdskim i planinskim područjima uz upotrebu terasastih sistema kojima se kontroliše dovod vode. Iako je pirinač potekao iz Azije i pojedinih delova Afrike, vekovi trgovine i izvoza su ga učinili uobičajenim usevom u mnogim kulturama širom sveta. Oryza sativa, poznat kao Azijski pirinač Tradicionalna metoda za uzgajanje pirinča je poplavljivanje polja pri, ili nakon setve mladih sadnica. Ova jednostavna metoda zahteva dobro planiranje i servisiranje sistema brana i kanala za navodnjavanje, ali redukuje rast manje robusnih korova i štetočinskih biljki koje ne mogu da rastu u potopljenom stanju. Ovim pristupom se takođe odvraćaju životinjske štetočine. Iako poplave nisu obavezne za kultivaciju pirinča, sve druge metode navodnjavanja zahtevaju veće napore u pogledu suzbijanja korova i štetočina tokom perioda rasta i drugačiji pristup đubrenju zemljišta. Naziv divlji pirinač se obično koristi za vrste iz rodova Zizania i Porteresia, nezavisno od toga da li su divlje ili domestikovane, mada se termin može koristiti za primitivne i nekultivisane varijetete roda Oryza. Etimologija Naziv je prvi put korišten u engleskom jeziku sredinom 13. veka. Reč rice je izvedena iz starofrancuske reči ris, koja potiče iz italijanske riso, koja je proistekla iz latinske oriza, koja je izvdena iz grčke reči ὄρυζα (oruza). Grčka reč je izvor svim evropskim rečima (cf. velškog reis, nemačkoj Reis, litvanskoj ryžiai, srpskohrvatskoj riža, poljskoj ryż, holandskoj rijst, mađarskoj rizs, rumunskoj orez).[4][5][6] Poreklo grčke reči je nejasno. Ponekad se smatra da potiče iz Tamilske reči (arisi), ili rdije starotamilske reči arici.[7][8] Međutim, autori poput Krišnamurtija[9] se ne slažu sa stanovištom da je starotamilska reč arici izvor grčkog termina, već smatraju da je pozajmljena iz pradravidske reči -{*wariñci}. Majrhofer[10] smatra da su neposredni izvor grčke reči staroiranske reči tipova *vrīz- ili *vrinj- (koje su izvor moderne persijske reči Berenj), mada se one ultimatno mogu povezati sa Indo-arijskim izvorima (kao što je Sanskritska reč vrīhí-) i naknadno sa dravidijanskim rečima. Reč pirinač se smatra balkanskim turcizmom persijskog porekla. Imena birindž i oriza potiču iz sanskrita. U srpskom jeziku postoje oblici pirinč i pirindža. Pirinčište je njiva ili polje na kojem se gaji prinač, a pirinčar je onaj koji gaji ovu žitaricu.

+ Tehnologija proizvodnje sladovine Schuster/ Weinfurtner/ Narziss prevedene sa nemačkog jezika Poslovna zajednica industrije piva i slada Jugoslavije, Beograd/ Jugoslovensko udruženje pivara, Beograd, 1988/90. 498 + 490 strana, udžbenički format. Očuvane. Požutele i neznatno zaprljane spoljašnosti. Jedna knjiga ima napisan broj na naslovnoj korici i potpis prethodnog vlasnika. U jednoj knjizi samo uočio podvlačenja na 6 strana dok u drugoj nisam. Prošlo je već 17 godina od kako je prof. dr K. Schuster završio rukopis 5. prerađenog izdanja TEHNOLOGIJE PROIZVODNJE SLADOVINE. Nakon ovako dugog perioda vremena, osetila se potreba da se ponovo obradi delo profesora Leberle, poznato kao TEHNOLOGIJA PIVA (odn. proizvodnje sladovine, vrenja, odležavanja i istakanja piva). Ovaj je posao jedno vreme odlagan, jer je upravo na području kuvanja sladovine, na kome su očekivani rezultati nekoliko doktorskih disertacija, očekivan čitav niz novih dostignuća koja bi omogućila sagledavanje stanja na ovom području 1983/34. godine. Poglavlje o sirovinama predstavlja nastavak knjige TEHNOLOGIJA SLADA, naročito s aspekta ocene kvaliteta slada. Drugim sirovinama sa skrobom takođe je posvećeno više prostora nego ranije. Kod hmelja dat je ne samo opširan prikaz hemijskog sastava i opis danas raspoloživih, delom novih prerađevina hmelja, već su razmatrani i aspekti selekcije novih sorti i gajenja samog hmelja. Pivar treba da bude obavešten o ovim problemima. Biohemijska zbivanja prilikom komljenja sistematski su obrađena u svetlosti promena pojedinih grupa sastojaka i mogućih uticaja pojedinih faktora. Prilikom obrade tematike »usitnjavanja slada«, »ceđenja« i »obrade sladovine« uneti su rezultati vlastitih istraživanja autora, kao i kod razmatranja novih postupaka kuvanja sladovine, razvijenih usled sve skuplje energije. Ovo je i razlog koji je doveo do brojnih citata literature autora sa našeg Instituta. To ni u kom slučaju ne treba shvatiti kao davanje suviše velikog značaja rezultatima sopstvenih istraživanja. Knjiga treba da studentima da kvalitetnu osnovu za praćenje predavanja; pored toga, ona je namenjena učesnicima u neposrednoj proizvodnji, kojima daje uvid u nivo današnjih naučnih saznanja i tehničko-tehnološkog razvoja na ovom području. Naravno, pri tome nije podcenjen prikaz postojećih, u praksi dokazanih postupaka, tako da je obim ove knjige znatno veći no u ranijim izdanjima. Zahvaljujem se svojim saradnicima, pre svega g-đi akademskom direktoru dr E. Reicheneđer i g. glavnom inženjeru dr ing. habil. H. Miedaneru za korisne savete i doprinose, kao i gg. dipl. ing. R. Michelu i M. Esslingeru za obradu problematike vezane za sam tehnološki proces u varionici. Brojne slike u ovoj knjizi dobijene su od industrije koja isporučuje opremu i druge materijale za našu industriju. I časopisi »Brauwelt« i »Monatsschrift fur Brauerei« stavili su nam na raspolaganje u pogodnom obliku slike iz brojnih saopštenja, dok smo od inostranih autora dobili odgovarajuće skice i tabele. Svima njima srdačno zahvaljujemo. Izdavaču se zahvaljujemo na uspešnoj saradnji i na besprekornoj obradi ove knjige. Svi učesnici u ovom poslu pružili su mi veliku pomoć. Jedinice koje su korišćene u ovoj knjizi samo su delom u SI-sistemu mera, i kada su navedene kao takve, date su zajedno sa jedinicama koje su do sada bile uobičajene u industriji piva. Svestan sam činjenice da će u eventualno novom izdanju ove knjige biti potrebno dalje usklađivanje jedinica, koje je ovom prilikom bilo ograničeno, kako bi se prešlo na novi sistem mera. Slike objavljene u knjizi delom potiču od firmi: Alfa-Laval, Hamburg-Bergedorf BTE Essen, Biihler-Miag Braunschweig, Diessel Hildesheim, Eumann Gartringen, Filtrox St. Gallen, Hager Elsasser StuttgartVai-hingen, Hilge Bodenheim-Mainz Huppmann, Kitzingen Mayer Ulm Meura, Tournai Seeger, Stuttgart-Feuerbach Steinecker, Freising Westfalia, Oelde Ziemann Ludwigsburg, Freissing-Weihenstephan, februara 1985. LUDWIG NARZISS Predgovor jugoslovenskom izdanju Nastavljajući plodnu aktivnost u oblasti izdavačke delatnosti kojoj je cilj unapređenje stručnih i naučnih saznanja radnika u industriji piva i slada, Poslovna zajednica industrije piva i slada Jugoslavije stavlja na raspolaganje čitaocima prevod II dela udžbenika pivarstva sa najstarije i u svetu najpoznatije škole za obrazovanje kadrova visokog i najvišeg stručnog i naučnog profila — Fakulteta za pivarstvo iz Freisdng-Weihenstephan, SR Nemačka. Knjiga, koja se izdaje pod nazivom »Tehnologija proizvodnje sladovine«, predstavlja VI izdanje ovog dela udžbenika koji se prvi put pojavio još 1925. godine, ali je do te mere prerađen i dopunjen da, praktično, predstavlja potpuno novo i savremeno delo. Za ogroman napor koji je pri pisanju ove knjige uložio autor prof. Ludwig Narziss zaslužuje veliko priznanje, ne samo studenata Weihenstephana, već i stručnjaka i naučnih radnika širom sveta koji se sa bilo kog aspekta bave pivarstvom i sladarstvom. Ova knjiga je najvećim delom pisana, za tzv. »čisto pivarstvo«, odnosno za proizvodnju piva zasnovanu na primeni »Reinheitsgebot«-a (Zakon o čistoći proizvodnje), koji je jedan od verovatno najstarijih važećih zakona u svetu iz oblasti industrijske proizvodnje. Ipak, prvi put u jednom delu sa nemačkog govornog područja, dužna, pažnja je posvećena i drugim aspektima proizvodnje piva, na primer korišćenju nesladovanih sirovina kao sastavnih delova usipka, što će biti od posebnog interesa za stručnjake u našoj zemlji. Veliku vrednost ovoj knjizi daje spisak od preko 800 pođataka citirane literature, najvećim delom naučnih i stručnih saopštenja objavljenih nakon 1960. godine, prvenstveno na nemačkom, ali takođe i na engleskom i drugim jezicima. Za razliku od ranijih izdanja ove knjige, autor u ovom izdanju iznosi rezultate istraživanja i stavove pojedinih autora koji su na prvi pogled međusobno kontradiktorni. ostavljajući čitaocima i vremenu da o tome daju svoj sud. Ovakav pristup deluje istraživački inspirativno. Uveren sam da će ova izuzetno kvalitetna knjiga biti od velike koristi stručnjacima zaposlenim u proizvodnji piva i slada kao i istraživačima u institutima i na, fakultetima i da će doprineti daljem razvoju pivarstva i sladarstva u našoj zemlji. Ovom prilikom želim naglasiti da naučna i stručna javnost, koja je na bilo koji način vezana za proizvodnju slada i piva u našoj zemlji, duguje posebnu zahvalnost Poslovnoj zajednici industrije piva i slada i njenom Izdavačkom savetu, koji su omogućili da ova oblast proizvodnje u nas bude snabdevena izdanjima značajnih dela mnogo bolje od bilo koje druge proizvodne oblasti, Osvrt na ovu činjenicu ne bi bio potpun ako se ne bi spomenulo i ime Dr Slobodana Gaćeše, red. profesora Tehnološkog fakulteta u N. Sadu, koji je kao prevodilac i autor najviše doprineo obezbeđenju literature iz ove oblasti na našem jeziku. Beograd, 10. 07. 1988. godine Dr Josip Baras red. profesor Tehnološko-metalurškog fakulteta Sadržaj UVOD 1. SIROVINE 1.1 SLAD 1.1.1 Ječmeni slad 1.1.2 Pšenični slad 1.1.3 Specijalni tipovi slada 1.2 NESLADOVANE SIROVINE 1.2.1 Nesladovani ječam 1.2.2 Nesladovana pšenica 1.2.3 Kukuruz 1.2.4 Pirinač 1.2.5 Proso 1.2.6 Sirupi 1.2.7 Sećer 1.3 VODA ZA PROIZVODNJU PIVA 1.3.1 Opšta razmatranja 1.3.2 Tvrđoća vode 1.3.3 Opšta razmatranja delovanja jona iz vode 1.3.4 Joni iz vode i kiselost 1.3.5 Izračunavanje alkaliteta vode za proizvodnju piva 1.3.6 Posledice smanjenja kiselosti 1.3.7 Uticaj različitih jona i ostalih sastojaka vode 1.3.8 Priprema vode za proizvodnju piva 1.3.9 Kontrola i posledice pripreme vode 1.3.10 Biološko zakišeljavanje 1.3.11 Završne primedbe uz temu »voda za proizvodnju piva« 1.4 HMELJ 1.4.1 Uopšte 1.4.2 Botanika biljke hmelja 1.4.3 Rast, nega i uslovi proizvodnje hmelja 1.4.4 Sorte hmelja 1.4.5 Oblasti proizvodnje hmelja 1.4.6 Bolesti hmelja 1.4.7 Hemijski sastav hmelja 1.4.8 Ocena hmelja 1.4.9 Prerađevine od hmelja 2. USITNJAVANJE SLADA 2.1 UOPSTE 2.2 FRAKCIJE PREKRUPE, NJIHOVE RASTVORLJIVOSTI I KOLIČINE U KOJIMA NASTAJU 2.3 SASTAV PREKRUPE, ZAPREMINSKI ODNOSI I CEĐENJE 2.4 OCENA PREKRUPE 2.4.1 Empirijska ocena prekrupe 2.4.2 Granulometrijska analiza prekrupe 2.4.3 Uzimanje uzoraka 2.5 DROBILICE 2.5.1 Drobilice sa dva valjka 2.5.2 Drobilice sa četiri valjka 2.5.3 Drobilice sa šest valjaka 2.5.4 Drobilice sa pet valjaka 2.5.5 Dodatni uređaji 2.5.6 Rad i kontrola drobilica za suvo ili za kondicionirano drobljenje slada 2.5.7 Mokro drobljenje slada 2.5.8 Optimizirano mokro drobljenje slada 2.5.9 Proizvodnja sprašene prekrupe 2.6 UTICAJI KARAKTERISTIKA I SASTAVA PREKRUPE 2.6.1 Osobine slada 2.6.2 Uticaj postupka komljenja 2.6.3 Uticaj uređaja za odvajanje sladovine od tropa 2.6.4 Uticaj poboljšanja kvaliteta prekrupe na sastav sladovine i na iskorišćenje ekstrakta 2.7 SMESTAJ UREĐAJA ZA DROBLJENJE SLADA 3 KOMLJENJE 3.1 TEORIJA KOMLJENJA 3.1.1 Razgradnja skroba 3.1.2 Razgradnja belančevina 3.1.3 Razgradnja hemiceluloza i guma 3.1.4 Promene fosfata 3.1.5 Razgradnja lipida 3.1.6 Ponašanje polifenola u toku komljenja 3.1.7 Ostala zbivanja u toku komljenja—oslobađanje cinka 3.2 PRAKSA KOMLJENJA 3.2.1 Opšta razmatranja 3.2.2 Postupak rada prilikom komljenja 3.2.3 Posuđe za komljenje 3.2.4 Postupci komljenja 3.2.5 Prerada nesladovanih sirovina 3.2.6 Problemi koji se javljaju prilikom komljenja 3.2.7 Kontrola procesa komljenja 3.2.8 Izbor postupka komljenja 4. CEĐENJE KOMINE I DOBIJANJE SLADOVINE 4.1 CEĐENJE KOMINE BISTRENIKOM 4.1.1 Princip dobijanja sladovine pomoću bistrenika 4.1.2 Bistrenik 4.1.3 Postupak ceđenja komine bistrenikom 4.1.4 Kvalitet ceđenja 4.1.5 Izbacivanje tropa i opterećenje otpadnih voda 4.1.6 Kontrola tokom ispiranja tropa i njegovog rezanja 4.1.7 Kapacitet i ekonomičnost primene bistrenika 4.2 CEĐENJE KOMINE FILTROM ZA KOMINU 4.2.1 Princip dobijanja sladovine filtrom za kominu 4.2.2 Filtar za kominu 4.2.3 Postupak rada sa filtrom za kominu 4.2.4 Kvalitet ceđenja kod filtra za kominu 4.2.5 Pražnjenje tropa i količine otpadnih voda 4.2.6 Kontrola rada filtra za kominu 4.2.7 Kapacitet filtra za kominu 4.2.8 Prednosti i nedostaci filtra za kominu 4.3 STRAINMASTER 4.3.1 Elementi strainmastera 4.3.2 Postupak ceđenja komine strainmasterom 4.3.3. Kapacitet strainmastera 4.3.4 Kvalitet ceđenja komine strainmasterom 4.3.5 Prednosti i nedostaci strainmastera 4.4 FILTARPRESA SA VELIKIM PRITISKOM 4.4.1 Princip 4.4.2 Elementi filtarprese sa velikim pritiskom 4.4.3 Postupak rada sa filtarpresom velikog pritiska 4.4.4 Kapacitet filtra 4.4.5 Preduslovi za besprekorno funkcionisanje filtra koji radi pod velikim pritiskom 4.4.6 Prednosti sistema filtracije pod velikim pritiskom 4.4.7 Kontinualne metode ceđenja komine 4.5 POREĐENJE EKONOMlČNOSTI RAZLlČlTIH SISTEMA CEĐENJA KOMINE 4.6 »PETI« SUD 5. KUVANJE I HMELJENJE SLADOVINE 5.1 ZNACAJ KUVANJA SLADOVINE 5.2 SISTEMI KUVANJA SLADOVINE 5.2.1 Kotlovi za kuvanje sladovine 5.2.2 Postrojenja za kontinualno kuvanje sladovine 5.3 FIZIČKE PROMENE PRILIKOM KUVANJA SLADOVINE 5.3.1 Otparavanje viška vode 5.3.2 Uništenje enzima slada 5.3.3 Sterilizacija sladovine 5.3.4 Povećanje kiselosti sladovine tokom kuvanja 5.4 KOAGULACIJA BELANCEVINA 5.4.1 Opšta razmatranja 5.4.2 Ocena koagulacije belančevina 5.4.3 Fizički faktori koagulacije belančevina 5.4.4 Uticaj sastava sladovine na koagulaciju belančevina 5.4.5 Početak kuvanja sladovine 5.4.6 Dodaci za poboljšanje taloženja belančevina 5.5 HMELJENJE SLADOVINE 5.5.1 Rastvaranje i transformacije gorkih kiselina 5.5.2 Delovanje polifenola hmelja 5.5.3 Hmeljna ulja u toku kuvanja sladovine 5.5.4 Masne kiseline hmelja u toku kuvanja sladovine i njihove preostale količine 5.5.5 Belančevinski sastojci hmelja 5.5.6 Količina hmelja za hmeljenje piva 5.5.7 Doziranje hmelja 5.6 PROMENE AROMATlČNIH SASTOJAKA SLADOVINE 5.6.1 Termičko-oksidativna razgradnja linolne i linolenske kiseline 5.6.2 Promene fenolkarbonskih kiselina 5.6.3 Nastajanje proizvoda Maillardovih reakcija 5.6.4 Promene jedinjenja sa sumporom tokom kuvanja sladovine 5.7 POTROŠNJA ENERGIJE PRILIKOM KUVANJA SLADOVINE 5.7.1 Kondenzator para iz kotla 5.7.2 Smanjenje uparavanja sladovine 5.7.3 Kompresija bridovih para 5.7.4 Kuvanje na povišenim temperaturama 5.8 POSTUPCI I REZULTATI RADA KOD PRIMENE SAVREMENIH SISTEMA KUVANJA SLADOVINE 5.8.1 Sistem sa spoljnim kuvačem 5.8.2 Smanjenje uparavanja sladovine 5.8.3 Nadbarometrijsko kuvanje, ili kuvanje pod nešto povišenim pritiskom 5.8.4 Kuvanje na visokim temperaturama — 120°C 5.8.5 Kuvanje na visokim temperaturama — 130 do 140°C 5.9 PRAŽNJENJE SLADOVINE IZ KOTLA 5.9.1 Cediljka za hmelj 5.9.2 Hmeljni trop 5.9.3 Troip od hmeljnog praha, odn. od mlevenog hmelja 5.9.4 Vruća hmeljna sladovina 5.9.5 Pivski trop 6. SIGURNOST I OBEZBEĐENJE ODVIJANJA RADA U VARIONICI 6.1 OPSTI ZAHVATI 6.2 DELIMlČNA AUTOMATIZACIJA 6.3 POTPUNA AUTOMATIZACIJA 6.4 ODRŽAVANJE ČISTOĆE U VARIONICI 7. ISKORIŠĆENJE U VARIONICI 7.1 PRORACUN ISKORISCENJA U VARIONICI 7.1.1 Neophodni parametri 7.1.2 Izračunavanje iskorišćenja ekstrakta 7.2 OCENA ISKORlŠĆENJA U VARIONICI 7.2.1 Poređenje laboratorijskog iskorišćenja i iskorišćenja u varionici 7.2.2 Bilans iskorišćenja ekstrakta 7.2.3 Razlozi nezadovoljavajućeg iskorišćenja u varionici, odn. velikih gubitaka ekstrakta sa tropom 7.2.4 Završna razmatranja na temu iskorišćenja u varionici 8. OBRADA SLADOVINE IZMEĐU VARIONICE I VRIONOG PODRUMA 8.1 OPSTA RAZMATRANJA 8.1.1 Hlađenje sladovine 8.1.2 Vezivanje kiseonika u sladovini 8.1.3 Izdvajanje toplog taloga 8.1.4 Hladni talog 8.1.5 Ostale promene 8.2 POSTUPCI OBRADE SLADOVINE 8.2.1 Postrojenje sa tavom za hlađenje, škropnim hladnjakom ili zatvorenim hladnjakom 8.2.2 Zatvoreni sistemi 8.2.3 Odvajanje toplog taloga 8.2.4 Odvajanje hladnog taloga 8.2.5 Uređaji za aeraciju sladovine 8.2.6 Dekanter 8.2.7 Automatizacija hlađenja sladovine 8.3 ISKORISĆENJE HLADNE SLADOVINE 8.3.1 Polazni parametri 8.3.2 Izračunavanje iskorišćenja u hladnoj sladovini 8.3.3 Razlike između iskorišćenja u variondci i iskorišćenja u hladnoj sladovini 9. PROIZVODNJA SLADOVINE SA VEĆIM SADRŽAJEM EKSTRAKTA 9.1 CEĐENJE 9.2 KOMLJENJE 9.3 KUVANJE SLADOVINE 9.4 PRIMENA SIRUPA ILI SECERA 9.5 OBRADA SLADOVINE 9.6 DALJA OBRADA SLADOVINE SA POVECANIM SADRŽAJEM EKSTRAKTA 9.6.1 Razblaživanje prilikom hlađenja sladovine 9.6.2 Razblaživanje piva pre ili nakon filtracije 9.6.3 Karakteristike piva dobijenih fermentacijom sladovine sa povećanom koncentracijom ekstrakta 9.7 USTEDE PRILIKOM PROIZVODNJE PIVA IZ KONCENTROVANIJE SLADOVINE 9.7.1 Kapacitet 9.7.2 Uštede energije 10. RAZMEŠTAJ OPREME U VARIONICI I ODELENJU ZA HLAĐENJE SLADOVINE 10.1 POLOŽAJ I RAZMESTA.T POJEDINIH DELOVA POSTROJENJA U OBLASTI PROIZVODNJE SLADOVINE 10.2 VRSTE VARIONICA 10.2.1 Tednostruke varionice 10.2.2 Dvostruka varionica 10.3 KAPACITET VARIONICE DODATAK ODREDBA O VODI ZA PlĆE (TVO): GRANIČNE VREDNOSTI ZA SADRŽAJ POJEDINIH HEMIKALIJA NAKNADNE DOPUNE LITERATURA REGISTAR POJMOVA Uvod Nemačkim Zakonom o porezu na pivo u paragrafu 9 definiše se »da se za proizvodnju piva donjega vrenja sme upotrebljavati samo ječmeni slađ, hmelj, kvasac i voda«. Proizvodnja piva gornjega vrenja podleže istom propisu; u ovom je slučaju, međutim, dozvoljena primena i pšeničnog slada, kao i »tehnički čistog šećera šećerne repe ili trske, ili invertnog šećera, kao i skrobnog šećera i sredstava za bojenje piva dobijenih propisanim postupcima od šećera«. Ovim zakonskim tekstom regulisana je primena Zakona o čistoći proizvodnje (Reinheitsgebot) kao opšteg okvira tehnologije piva u Nemačkoj; pri tome, međutim, treba imati u vidu da u oblasti Južne Nemačke — pre svega u Bavarskoj — Zakon o čistoći proizvodnje se primenjuje strožije, pa nije dozvoljena upotreba šećera ni u proizvodnji piva gornjega vrenja, itd. izuzetno u proizvodnji piva za izvoz. Neki inostrani tehnolozi smatraju da vekovna tradicija proizvodnje piva zasnovana na Zakonu o čistoći proizvodnje predstavlja antikvitet, koji je kočnica tehnološkog napretka u ovoj oblasti. Međutim, buran tehnološki i tehnički razvoj tokom poslednjih 25 godina je upravo pokazao kolike su mogućnosti usmerenog, naučno osnovanog korišćenja prirodnih parametara u proizvodnji slada i piva, bez da se pri tome odstupi od stvarnog jezgra ove proizvodnje. Razvoj tehnologije piva je pokazao da se od gore navedenih sirovina bez dodatnih pomoćnih zahvata ili bilo kakvih dodataka može proizvesti pivo odgovarajućeg, ujednačenog kvaliteta i stabilnosti. Ovo je značajno pre svega u vremenu u kome se sve više javljaju zahtevi za čistim, nepatvorenim životnim namirnicama, i u kome se ulažu velik napori u cilju ostvarenja ovih želja. U ovom pogledu upravo pivara bi mogla da predstavlja pozitivan primer. U SR Nemačkoj već se dugo vremena proizvode i pivo gornjeg vrenja, i pivo donjeg vrenja. Mada prvobitno oblik proizvodnje piva predstavlja upravo proizvodnja piva gornjega vrenja, u drugoj polovini 19. veka proizvodnja piva donjega vrenja sve je čvršće hvatala koren. Nakon Drugog svetskog rata u pojedinim Saveznim državama ponovo je došlo do rasprostranjenja proizvodnje piva gornjeg vrenja: »Alt piva« u Donjoj Rajnskoj Oblasti, »Kolsch« piva u oblasti Kelna i pšeničnog piva u Bavarskoj. U postupcima proizvodnje sladovine, međutim, između ovih piva nema bitnijih razlika u odnosu na proizvodnju sladovine za pivo donjega vrenja. Usled toga će u narednim razmatranjima tehnologije proizvodnje sladovine u najvećoj meri biti reči o načinima dobijanja sladovine za pivo donjeg vrenja. Odstupanja koja se odnose na »gornje vrenje biće navedena na odgovarajućim mestima. Mada će biti dat i opis proizvodnje sladovine uz primenu nesladovanih sirovina ili nekih drugih dodataka, sadržaj ove knjige težište baca na pivaru za proizvodnju piva donjega vrenja u uslovima primene Zakona o čistoći proizvodnje. Nemačka industrija piva predstavlja uzor u ovom pogledu, u okvirima čitavoga sveta...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Svetski atlas vina Kritičari širom sveta ga pozdravljaju kao „izvanredan“ i „nezamenljiv“, postoji nekoliko tomova koji su imali tako monumentalan uticaj u svojoj oblasti kao Svetski atlas vina Hjua Džonsona: prodaja je premašila četiri miliona primeraka, a sada je objavljeno u trinaest jezici.Svetski poznati autori Hju Džonson i Džensis Robinson još jednom kombinuju svoje talente bez premca kako bi unapredili ovo remek-delo znanja o vinu. Sada ima 48 dodatnih stranica, uključujući 17 novih ilustracija u boji, 20 novih mapa i po prvi put duple stranice i fotografije preko cele stranice u odeljku atlasa za maksimalan vizuelni uticaj. Novi svet je proširen i za Australiju i za Južnu Ameriku; neki regioni Novog sveta čak imaju svoje sopstvene unose po prvi put, uključujući Rutherford, Oakville i Stag`s Leap iz Kalifornije; Mendoza (Argentina); Krečnjačka obala (Australija); Centralni Otago i Martinboro (Novi Zeland); i Konstancija (Južna Afrika). I pokrivenost Starim svetom je takođe porasla, uz dodatak Tora (Španija), Peleponeza (Grčka) i Gruzije. To je zaista neuporediva knjiga i suštinski dodatak biblioteci svakog ljubitelja vina ili profesionalaca.` Hugh Eric Allan Johnson OBE[1] (rođen 10. ožujka 1939. u Londonu) je engleski novinar, autor, urednik i stručnjak za vino. Smatra se najprodavanijim piscem o vinima na svijetu.[2] Vino koje je kušao 1964., Steinwein iz 1540. iz njemačkog vinograda Würzburger Stein, smatra se jednim od najstarijih koje je ikada kušano.[3][4] Također je strastveni vrtlar, koji godinama piše knjige i kolumne o vrtlarstvu. Rani život Rođen je kao sin Guya F. Johnsona CBE i Grace Kittel, školovao se u školi ragbija i učio engleski na King`s Collegeu u Cambridgeu. Karijera Johnson je postao član Društva za vino i hranu Sveučilišta Cambridge dok je bio student 1950-ih. Opisujući svoj uvod u kušanje vina, Johnson se prisjetio: ...moj cimer Adrian Cowell, član odbora Sveučilišnog društva za vino i hranu došao je nakon večere s dvije čaše i rekao: `Ma daj, Hugh, jesu li isti? Ili različiti?` Oba su, siguran sam, bili crveni burgundac, ali jedan je bio magičan, a drugi običan. Ovo mi je zaokupilo maštu. Bio je to moj damaščanski trenutak.[2][6] Johnson piše o vinu od 1960., nakon diplome je primljen kao pisac članaka za Condé Nast Publications, a počeo je raditi za Vogue i House & Garden, postavši 1962. urednik Wine & Food, a iste godine dopisnik za vino The Sunday Times, u kojem je 1967. postao urednik putovanja. Od 1968. do 1970. uređivao je časopis Queen naslijeđujući Jocelyn Stevens.[7] Objavio je široku lepezu knjiga, počevši od izdanja Wine 1966. Svjetski atlas vina (1971.) smatrao se prvim ozbiljnim pokušajem mapiranja svjetskih vinskih regija, a direktor INAO-a ga je opisao kao `veliki događaj u vinskoj književnosti“. Od njegovog pokretanja 1973. Johnson je bio predsjednik Sunday Times Wine Cluba, dijela Laithwaitesa, sada najvećeg svjetskog trgovca vinom poštom. Od 1986. do 2001. bio je direktor Bordeaux First Growth Chateau Latour, a 1990. bio je suosnivač Royal Tokaji Wine Company u pokušaju da se nakon komunizma obnovi tokajska industrija koja je bila u osnutku. Godine 1986. pokrenuo je kolekciju Hugh Johnson koja je prodavala (do 2010.) vinske čaše i druge artefakte vezane uz vino, uglavnom na Dalekom istoku, s trgovinom u ulici St James`s u Londonu. Njegovu knjigu Vintage: The Story of Wine, autoritativni kompendij od 500 stranica, prvi je put objavio Octopus 1989. godine, a 2004. ponovno uredio kao potpuno ilustrirano izdanje koje je objavio Mitchell Beazley. Također je pretvorena u TV seriju od 13 dijelova za Channel 4 i Boston P.B.S., koja se prvi put emitirala 1989. Od 1977. sastavljao je svoju godišnju Pocket Wine Book, prodanu u više milijuna primjeraka na čak 14 jezika. Godine 1973. Johnson je napisao The International Book of Trees. Godine 1975. postao je direktor uredništva časopisa Kraljevskog hortikulturnog društva (The Garden) i njegov kolumnist, `Tradescant`. `Tradov dnevnik`, sada u svojoj 44. godini, pojavljuje se na internetu iu časopisu Hortus. Godine 1979. objavio je Principe vrtlarstva, a 2010. novo prepisano izdanje Drveća. `Tradov dnevnik` tri je puta uvršten u antologiju, kao što su Hugh Johnson o vrtlarstvu (1993.), Hugh Johnson u vrtu (2009.) i `Sjedenje u hladu` (2021.). Izabran je za Decanter Man of the Year 1995., te je promaknut u časnika francuskog Reda Nationale du Mérite 2004. i časnika Reda Britanskog Carstva (OBE) 2007. `za zasluge u proizvodnji vina i hortikulturi`. Dobitnik je Veitch memorijalne medalje Kraljevskog hortikulturnog društva 2000. godine.[5] Johnson je poznat kao jedan od najglasnijih protivnika dodjele numeričkih ocjena vinu u svijetu vina. U autobiografiji A Life Uncorked također je izrazio žaljenje zbog utjecaja vinskog kritičara Roberta Parkera na svijet vina, koji je po njegovom mišljenju pomaknuo proizvodnju vina u mnogim regijama prema jednoličnijem, većem i bogatijem stilu.[7] Godine 2005. Johnson je izjavio: `Imperijalna hegemonija živi u Washingtonu, a diktator ukusa u Baltimoreu`.

INTEGRALNA ZASTITA KUKURUZA OD STETOCINA dr. Dusan Camprag retko ,kapitalno sa posvetom autora -1994 godina ,NOVI SAD -tvrdi povez ,ilustrovano -550 stranica vrlo dobro ocuvano Душан Чампраг (Ада, 14. март 1925 – Нови Сад, 22. март 2021) био је српски инжењер пољопривреде и ентомолог, као и редовни члан САНУ на Одељењу хемијских и биолошких наука. Читав живот посветио је изучавању и борби против инсеката штеточина пољопривредних, посебно ратарских култура.[1] Биографија Душан Чампраг (отац Стеван, мајка Марија, рођена Седмаков) рођен је 15. марта 1925. године у Ади. Основну школу и гимназију похађао је у Новом Саду, где је матурирао 1946. године. Био је учесник народноослободилачке борбе, рањен је у пролеће 1945. године, након чега остаје ратни војни инвалид. Пољопривредни факултет у Београду уписао је 1946. године. Након прве године, упућен је, од стране Комитета за високе школе и науку ФНРЈ, на студије у Мађарску, на Агрономски универзитет у Будимпешти. Тамо је провео само једну школску годину (1947/1948) и студије наставља у Београду, где је са одличним успехом (са просечном оценом 9.27) дипломирао у априлу 1951. године. Једногодишњу специјализацију из области заштите биља обавио је 1951. године у Покрајинском институту за пољопривредна истраживања у Новом Саду. Период од 1952. до 1956. године провео је на раду у Заводу за шећерну репу у Црвенки (Војводина), у својству руководиоца Одсека за заштиту биља. Године 1957. на Пољопривредном факултету у Новом Саду изабран је за асистента на предмету Пољопривредна ентомологија и постао је један од сарадника академика Павла Вукасовића. На Пољопривредном факултету у Новом Саду одбранио је 1961. године докторску дисертацију под насловом „Сурлаши (Curculionidae) као штеточине шећерне репе у Бачкој, са посебним освртом на Bothynoderes punctiventris Germ., Lixus scabricollis Boh. и неке друге” и стекао звање доктора пољопривредних наука. Ментор израде дисертације био је академик Павле Вукасовић. Дисертација је ускоро после одбране објављена као посебна публикација. У звање доцента изабран је 1962, за ванредног професора 1969, и за редовног 1975. године. На Пољопривредном факултету радио је до краја 1982, када је пензионисан. Након пензионисања учествује у истраживачком раду, као спољни сарадник Института за заштиту биља „Др Павле Вукасовић” Пољопривредног факултета у Новом Саду, у оквиру ентомолошких тема. Током радног века посетио је, у виду краћих студијских путовања, већину европских земаља и САД. Најдуже је боравио у бившем Совјетском Савезу (три месеца 1964. године), углавном у Лабораторији земљишне зоологије Института за морфологију животиња имена А. Н. Северцова (Москва), којом је руководио академик М. С. Гиљаров.[2] Област истраживачког рада Душана Чампрага чине пољопривредна ентомологија и заштита биља. Научним радом бавио се преко 55 година (почевши од 1951. године), проучавајући штетне инсекте који су нарочито распростањени у Панонској низији и југоисточној Европи. Објављени радови могу се сврстати у следеће три групе: Agriotes ustulatus Shall., Bothynoderes punctiventris Germ., Diabrotica virgifera Le Conte, Lixus scabricollis Boh., Tanymecus dilaticollis Gyll. (из реда Caleoptera), Agrotis segetum Schiff., Mamestra brassicae L., Scrobipalpa ocellatela Boyd. (из реда Lepidoptera), Aphis fabae Scop., Pemphigus fuscicornis Koch. (из реда Homoptera), Lygus rugulipennis Popp. (из реда Heteroptera). Радови који се односе на проучавање ентомофауне (нарочито штетне фауне) на пољима под главним ратарским културама (првенствено на пшеници, кукурузу, шећерној репи и сунцокрету) и на пашњацима. Проучаван је квалитативни и квантитативни састав ентомофауне, кретање бројности појединих штетних врста и њихов економски значај. Овој групи припада око 60 радова, од којих је највећи број посвећен штетној ентомофауни на пољима под шећерном репом, кукурузом и др. Остали радови, који се односе на проучавање, током рада у Заводу за шећерну репу у Црвенки, болести на шећерној репи (пегавости лишћа, пламењаче, вироза и вилине косице), затим на проучавања неких агротехничких мера приликом гајења наведене културе. Овој групи припада око 20 радова, а највећи број односи се на проучавање штетности и сузбијање паразита Cercospora beticola Sacc. Библиографија Биографија и библиографија српског академика Душана Чампрага Душан Чампраг је објавио укупно 58 посебних издања, 184 научна рада (у наведени број урачуната су и многобројна резимеа реферата са научних скупова) и око 1120 стручних радова, стручно-популарних чланака и разних приказа. Од свих објављених научних радова самостално је објавио око 20%, а 80% у сарадњи са другим научницима (највише са Радославом Секулићем, затим са Татјаном Кереши, Јеленом Ђуркић и другима). Први аутор био је скоро у 60% од свих заједничких радова. Научни радови објављивани су у 15 домаћих часописа (највише у часописима „Заштита биља” и „Савремена пољопривреда”, те у „Летопису научних радова Пољопривредног факултета у Новом Саду”), затим у зборницима радова или у зборницима резимеа са научних скупова одржаних у земљи и у иностранству (око 70 реферата на више од 50 скупова), док је мањи број радова публикован у девет иностраних часописа. Од свих ратарских култура највише је проучавао штеточине шећерне репе, па је био један од организатора четири међународна симпозијума о заштити шећерне репе, који су одржани на Пољопривредном факултету у Новом Саду (1964, 1966, 1969, и после дужег прекида 2005. године). Душан Чампраг је мало цитиран у реномираним међународним часописима (свега 39 пута). На основу делимичног прегледа већег броја регионалних иностраних научних часописа, иностраних зборника радова са научних скупова и књига (из подручја Панонске низије и југоисточне Европе) установљено је да су његови радови цитирани преко 300 пута (у Мађарској око 120, Румунији преко 80, Бугарској преко 20 пута итд.). Од поменутог броја око половина односи се на књиге иностраних аутора. На пример, у мађарском зоолошком приручнику заштите биља (Jermy T., Balász K. edit.: ‘A növényvédelmy állattan kézikönyve’, Budapest, Akadémiai Kiadó, 1988-1996, у 6 томова са око 3000 страна) цитирано је 26 радова Душана Чампрага. Објавио је скоро 60 посебних публикација (монографија, уџбеника, атласа у боји, приручника, брошура, поглавља у књигама), самостално око једну трећину. Резултате вишегодишњих истраживања више врста штетних инсеката уградио је, поред научних радова, и у следеће монографије: Кукурузна пипа (1969, 2002), Штеточине шећерне репе (1973), Штеточине подземних органа ратарских култура (1977), Штеточине стрних жита (1980), Репина пипа (1984), Болести и штеточине сунцокрета (1988), Интегрална заштита кукуруза од штеточина ратарских култура (2002), Репина коренова ваш (2003), Совице штеточине пољопривредних култура (2005). У наведеним монографијама понајчешће су биле заједно обрађене штеточине у Југославији (углавном у Србији) и три суседне подунавске земље (Мађарској, Румунији и Бугарској). Један је од аутора монографија о Diabrotica virgifera Le Conte (1995) и Helicoverpa armigera Hübner (2004), које су посвећене новим опасним штеточинама у подручју Србије и суседних земаља.[3] Литература о делу српског академика Душана Чампрага Душан Чампраг је био један из веће групе иностраних сарадника при изради француског атласа у боји о штеточинама и болестима шећерне репе (Ennemies et maladies de la betterave sucrière, Maisons Laffitte, 1982), који је потом објављен у девет других земаља, тј. на енглеском, немачком, холандском, шпанском, италијанском, грчком, мађарском, српско-хрватском и турском језику. Југословенско издање атласа (1985) приредио је у сарадњи са фитопатологом др Адамом Марићем. О 13 његових књига инострани научници објавили су у часописима девет земаља (Бугарској, Чешкој, Италији, Немачкој, Мађарској, Пољској, Румунији, Русији и Словенији, највише у Мађарској) укупно 30 приказа. Најчешће су објављени прикази о две монографије (Штеточине шећерне репе, Штеточине стрних жита), које су се односиле на штетну фауну у подручју Југославије и три суседне земље. Објавио је око 1120 стручних радова, стручно-популарних чланака и приказа. Они су публиковани у многобројним часописима, зборницима радова са стручних скупова, затим у пољопривредним листовима и календарима. Највећи број прилога објављен је у часописима и листовима чији је списак следећи: Биљни лекар (око 660 прилога), Пољопровредник (преко 90), Гласник заштите биља (око 80), Jó gazda (преко 60), Биљна заштита (око 40), Пољопривреда Војводине (око 20), Шећерна репа (око 20) итд. На Пољопривредном факултету у Новом Саду предавао је на Одсеку за заштиту биља и на Одсеку за ратарство и повртарство (предмете Пољопривредна ентомологија, Прогноза за заштиту биља – зоолошки део, Заштита ратарских култура – зоолошки део). На његову иницијативу, у наставу је уведен предмет Прогноза у заштити биља, који до тада није постојао на факултетима у Југославији. Као наставник, око 25 година учествовао је у образовању биљних лекара (фитофармацеута) на Одсеку за заштиту биља. Са рефератима био је учесник на више десетина домаћих семинара и саветовања, ради перманентног образовања пољопривредних стручњака. Током целог радног века (преко три деценије) сарађивао је са више фабрика шећера и пољопривредно-индустријских комбината у Србији (углавном у Војводини) и делом у Хрватској, ради унапређивања заштите ратарских култура од напада штеточина путем економичније и еколошки прихватљиве заштите усева. Иницијатор је регионалне сарадње из области заштите биља, стручњака из три суседне подунавске земље (Србије – Војводине, јужне Мађарске и банатског дела Румуније), која је започета 1994. године скупом у Суботици.[4] Уреднички рад Био је члан редакције листа „Шећерна репа”, главни уредник часописа „Биљни лекар” (Нови Сад, 1995-1996), после обнављања његовог излажења, затим уредник следећих публикација: „Приручник извештајно-прогнозне службе заштите пољопривредних култура” (Београд, 1983), „Агротехника и заштита шећерне репе” (Врбас, 1990), „Кукурузна златица” (Београд, 1995), „Зборник радова о кукурузној златици” (Београд, 1998). Под његовом редакцијом израђена је студија о организацији и задацима извештајно-прогнозне службе за заштиту биља у Војводини („Биљни лекар”, 1977, бр. 5-6, стр. 129-212), којом је потом руководио током две године. Био је члан редакције часописа „Биљни лекар”, који издаје Пољопривредни факултет у Новом Саду, а представља гласило Друштва за заштиту биља Србије.[5] Чланство у стручним удружењима Био је шеф Катедре за заштиту биља, затим директор Института за заштиту биља „Др Павле Вукасовић” Пољопривредног факултета у Новом Саду (1977-1978), посланик Просветно-културног већа Покрајинске скупштине САП Војводине (1963-1966), члан Савета за пољопривредне и шумарске науке Савезног савета за координацију научних истраживања (1963-1965), члан Управног одбора Матице српске (1979-1983), члан Савета за научни рад ОСЈ (осамдесетих година), председник Савеза друштава за заштиту биља Југославије (1987-1990). Изабран је за почасног члана Мађарског етномолошког друштва (1982) и почасног члана Савеза пољопривредних инжењера и техничара Србије (1986). Почасни је доктор Панонског агрономског универзитета у Кестхељу (Мађарска, 1989). Награде и признања Добитник је више награда и признања: Диплома са медаљом члану сараднику Матице српске (1976); Повеља града Новог Сада (1979); Повеља Савеза друштава за заштиту биља Југославије (1983); Медаља Шећеране Жупања (поводом јубилеја 1912-1997); Повеља Друштва за заштиту биља Србије (2004); Орден рада са златним венцем (1965); Октобарска награда Новог Сада (1974); Награда Ослобођења Војводине (1978). У Српској академији наука и уметности учествовао је у раду Одељења хемијских и биолошких наука, био је члан Одбора САНУ за проучавање фауне Србије, у Огранку САНУ у Новом Саду био је члан Извршног одбора Огранка и председник комисије за издавачку делатност. За дописног члана Војвођанске академије наука и уметности изабран је 4. децембра 1979; за редовног члана 3. децембра 1987; за редовног члана Српске академије наука и уметности примљен је 29. маја 1991; 4. маја 2004. године изабран је за иностраног члана Мађарске академије наука. (veliki beli ormar)

Kao na slikama SOJA Vlastimir Đorđević i Nedeljko Nenadić Izdavač: Nolit, Beograd Povez: mek Broj strana: 198. Соја (Glycine max (L.) Merr.)[2] биљна је врста која припада породици Fabaceae. Место порекла ове биљне врсте је Кина. Први историјски, писани, наводи о соји потичу из 3000. године п. н. е. Поред пиринча, пшенице, јечма и проса, соја је један од главних усева који су значајно допринели опстанку кинеске цивилизације. Соја Soybean.USDA.jpg Научна класификација Царство: Plantae (нерангирано): Angiosperms (нерангирано): Eudicots (нерангирано): Rosids Ред: Fabales Породица: Fabaceae Потпородица: Faboideae Род: Glycine Врста: G. max Биномно име Glycine max (L.) Merr. Синоними[1] Dolichos soja L. Glycine angustifolia Miq. Glycine gracilis Skvortsov Glycine hispida (Moench) Maxim. Glycine soja sensu auct. Phaseolus max L. Soja angustifolia Miq. Soja hispida Moench Soja japonica Savi Soja max (L.) Piper Soja soja H. Karst. Soja viridis Savi Првих 3.000 година, соја се није пуно удаљила од свог места порекла. Почетком нове ере, соја се шири на територије данашње јужне Кине, Кореје и Јапана који се сматрају секундарним центрима порекла. Развојем поморског саобраћаја у 18. веку нове ере, соју полако упознају друге цивилизације и појављује се у ботаничким баштама у Европи и Америци. Сматра се да је соју у Америку донео Бенџамин Френклин. Новија историја соје почиње у 19. веку у Америци одакле започиње ширење по целом свету и соја заузима значајно место у модерној пољопривреди. У модерној историје соје важна су још два догађаја. 1996. године на тржишту се појавила прва генетички модификована соја (отпорна на тотални хербицид глифосат) и 2002. године соја по први пут напушта планету земљу - на међународној свемирској станици произведене су експерименталне количине соје као потенцијалне хране на свемирским путовањима. Основни разлог гајења соје јесте повољан хемијски састав зрна. Наиме, у зрну соје налази се између 35 и 40% протеина и око 20% уља што га чини веома повољном сировином за исхрану људи и животиња. Протеини соје садрже све есенцијалне аминокиселине у довољној количини тако да прерађевине од соје представљају квалитетну храну. Сојино уље не спада у групу висококвалитетних уља (као маслиново и сунцокретово) због веће количине полинезасићених масних киселина и мањег удела олеинске киселине. Поред уља и протеина у зрну соје налазе и друга физиолошки активна једињења као што су изофлавони, фитостероли, сапонини, фитинска киселина који имају повољан утицај на здравље људи. Такође у зрну соје налазе се и неке антинутритивене материје као што су инхибитори протеаза (термичком обрадом зрна соје ове материје се неутралишу) и несварљиви олигосахариди. Хемаглутинин је састојак семена соје који у крви подстиче стварање масе која слепљује црвена крвна зрнца, што онемогућује исправну апсорпцију кисеоника и његову дистрибуцију ћелијама организма. Најконтроверзнији састојци семена соје су неки изофлавони (фитоестрогени), попут генистеина и даидзеина. Генистеин се показао као инхибитор тирозин киназе, ензима битног у процесу коришћења есенцијалне аминокиселине тирозина у мозгу, чији је утицај изузетно важан за функцију тироидних хормона и многе друге функције организма. Утицај изофлавона на смањење функције тироидне жлијезде изазива развој хипотиреозе. Списак производа који се добијају од соје је дугачак и поред разних прехрамбених производа и адитива, соја је сировина у индустрији гуме, боја, лакова, лепкова, фармацеутској индустрији, и све популарнија сировина за биодизел. Протеини соје чине око 2/3 светске производње биљних протеина док 1/3 биљних уља потиче од соје. Оброци од сојног семена са неутралисаним мастима су значајан и јефтин извор беланчевина у исхрани животиња и многим готовим јелима. Сојино уље је други важан производ у преради соје. На пример, производи од соје попут тесктурираних биљних беланчевина (TVP) су заменска намирница за многе месне и млечне производе.[3] Соја даје више беланчевина по хектару од већине других пољопривредних производа.[4] Традиционални начини кориштења неферментисаног семена соје укључује и сојино млеко, од којег се прави тофу. Међу ферментисаним намирницама од соје налазе се, између осталих, и сојин сос, ферментисана паста од семена, јапански nattō (納豆) и јавански темпех. Њено уље се користи у многим индустријским апликацијама. Највећи светски произвођачи соје су САД (36%), Бразил (36%), Аргентина (18%), Кина (5%) и Индија (4%).[5][6] Семе соје садржи значајне количине фитинске киселине, алфа-линолеинске киселине и изофлавона. Садржај Име Уреди Ова биљка је позната као велико семе на кинеском и јапанском језику (кин. 大豆 - daizu) или жуто семе (кин. 黄豆 - huángdòu). Незрела соја као и јело које се од ње справља називају се едамаме у Јапану,[7][8] али се у енглеском и другим језицима, едамаме назива само специфично јело. Латинско име рода, Glycine, исто је као и једна једноставна аминокиселина (глицин). Од почетка 20. века соја се у Америци називала златно или чудотворно семе (golden bean, miracle bean).[9] Међународни назив соја је најзад изведен из јапанског изговора кинеско-јапанске ријечи 醤油 (shōyu) којом се означава сојин сос, кроз немачку адаптацију исте речи, соја.[10] Класификација Уреди Мали, ружичасти цветови соје Разне сорте соје се користе на различите начине Род Glycine (Willd.) подељен је на два подрода, Glycine и Soja. Подрод Soja ((Moench) F.J. Herm.) укључује култивирану соју Glycine max (L.) Merr., као и дивљу соју Glycine soja Sieb. & Zucc. Обе биљке су једногодишње. Glycine soja је дивљи предак култивиране соје, а у дивљни расте у Кини, Јапану, Кореји, Тајвану и Русији.[11] Подрод Glycine састоји се од најмање 25 дивљих, једногодишњих врста: на пример Glycine canescens (F.J. Herm.) и G. tomentella (Hayata) расту у Аустралији и Папуи Новој Гвинеји.[12][13] Вишегодишња соја (Neonotonia wightii) пореклом је из Африке, а данас је доста раширена биљка у тропским подручјима, а служи за исхрану домаћих животиња.[14][15][16] Попут неких других биљака које су давно одомаћене, однос модерне соје и врста које расту у дивљини не може се пратити уз потпуну сигурност и тачност. Она је одомаћени варијетет са изузетно великим бројем сорти. Опис Уреди Разне сорте соје различито нарасту у различитим окружењима. Висина биљке се креће од 20 cm до 2 метра. Махуне, стабљика и листови прекривени су финим, смеђим или сивим длачицама. Листови су тропрсти, имају три или четири листића на листу, а сваки од листића је 6 до 15 cm дуг а 2 до 7 cm широк. Листови опадају пре него што семе сазри. Неугледни, самоопрашујући цветови смештени су у пазуху листа, најчешће су бели, ружичасти или љубичасти. Плод је длакава махуна која расте у гроздовима од по три до пет, свака је дуга од 3 до 8 cm, а обично садржи два до четири (ретко више) семена, промера 5 до 11 mm. Семе соје се јавља у разним величинама, са разним бојама махуна или семењаче, укључујући црну, смеђу, плаву, жуту, зелену или шарену. Махуна зреле соје је тврда, отпорна на воду, те штити котиледоне и хипокотиле (или „клице“) од оштећења. Ако је опна напукне, семење неће проклијати. Ожиљак, видљив на семењачи, назива се хилус (хилум, обично црн, смеђ, кожнат, сив и жут) а на једном крају хилуса је микропила односно мали отвор у семењачи који омогућава апсорпцију воде неопходне за клијање. Семе попут соје које садржи веома високе нивое беланчевина, је ортодоксно. А. Карл Леополд, син Алда Леополда, започео је проучавање ове сојине особине на Институту за истраживање биљака при универзитету Корнел средином 1980-их. Открио је да соја и кукуруз имају цео низ растворљивих угљених хидрата који пружају одрживост ћелијама семена.[17] Почетком 1990-их успео је да региструје патенте о техникама за заштиту „биолошких мембрана“ и беланчевина у сувом стању. Фиксирање азота Уреди Соја, сирова, зрело семе Нутритивна вредност на 100 g (3,5 oz) Енергија 1.866 kJ (446 kcal) Угљени хидрати 30,16 g Шећери 7,33 g Прехрамбена влакна 9,3 g Масти 19,94 g Засићене 2,884 g Мононезасићене 4,404 g Полинезасићене омега‑3 омега‑6 11.255 g 1,330 g 9,925 g Протеини 36,49 g Триптофан 0,591 g Треонин 1,766 g Изолеуцин 1,971 g Леуцин 3,309 g Лизин 2,706 g Метионин 0,547 g Цистин 0,655 g Фенилаланин 2,122 g Тирозин 1,539 g Валин 2,029 g Аргинин 3,153 g Хистидин 1,097 g Аланин 1,915 g Аспарагинска киселина 5,112 g Глутаминска киселина 7,874 g Глицин 1,880 g Пролин 2,379 g Серин 2,357 g Витамини Витамин А екв. (0%) 1 μg Тиамин (Б1) (76%) 0,874 mg Рибофлавин (Б2) (73%) 0,87 mg Ниацин (Б3) (11%) 1,623 mg Витамин Б5 (16%) 0,793 mg Витамин Б6 (29%) 0,377 mg Фолат (Б9) (94%) 375 μg Витамин Б12 (0%) 0 μg Холин (24%) 115,9 mg Витамин Ц (7%) 6 mg Витамин Е (6%) 0,85 mg Витамин К (45%) 47 μg Минерали Калцијум (28%) 277 mg Бакар (83%) 1,658 mg Гвожђе (121%) 15,7 mg Магнезијум (79%) 280 mg Манган (120%) 2,517 mg Фосфор (101%) 704 mg Калијум (38%) 1.797 mg Натријум (0%) 2 mg Цинк (51%) 4,89 mg Остали конституенти Вода 8,54 g Холестерол 0 mg Линк према УСДА бази података Јединице μg = микрограми • mg = милиграми IU = интернационалне јединице Проценти су грубе процене засноване на америчким препорукама за одрасле. Многе легуминозе (луцерка, детелина, грашак, пасуљ, соја, кикирики и друге) садрже симбиотске бактерије зване Rhizobia које живе унутар коренских квржица. Те бактерије имају посебне способности фиксирања молекуларног азота (N2) из атмосфере и његово претварање у амонијак (NH3).[18] Хемијска реакција је следећа: N2 + 8 H+ + 8 e− → 2 NH3 + H2 Након тога, амонијак се претвара у следећи облик, амонијум јона (NH4+), који неке биљке могу користити, путем следеће реакције: NH3 + H+ → NH4+ Овај распоред значи да су коренске квржице соје (и других легуминоза) извори азота за те биљке, што их чини релативно богатим биљним беланчевинама. Састав Уреди Заједно, беланчевине и сојино уље чине око 56% сувог сојиног семена по маси (36% беланчевине и 20% масти). Остатак се састоји од 30% угљених хидрата, 9% воде и 5% пепела. Семе соје састоји се из приближно 8% семењаче, 90% котиледона и 2% осе ембриона. Соја је изузетно издашан извор незамењивих састојака. Тако на пример 100 грама (сирове) соје задовољава дневне потребе за 36% беланчевина, 37% влакана, 121% гвожђа, 120% мангана, 101% фосфора и неколико витамина из групе Б, укључујући фолате (94% дневних потреба). Такођер постоји веома висока концентрација витамина К, магнезијума, цинка и калијума. Иста количина соје даје 446 калорија и 11 грама полинезасићених масноћа. Да би се могла користити за људску исхрану, соја мора бити припремана „влажном“ топлотом како би се уништили инхибитори трипсина (инхибитори серинске протеазе). Сирова соја, укључујући и незреле зелене облике, је отровна за све моногастричне животиње.[19] Беланчевине Уреди Већина сојиних беланчевина је релативно отпорна на топлоту. Ова отпорност омогућава производима од соје да поднесу неопходну високу температуру кувања, како би се добили производи попут тофуа, сојиног млека и сојиног брашна. Многе светске организације и агенције сматрају соју извором комплетних беланчевина.[20] Комплетне беланчевине су оне које садрже значајну количину свих есенцијалних аминокиселина које се морају уносити у људски организам, јер тело нема способност да их синтетише. Из тог разлога, соја је добар извор беланчевина, између осталих, за вегетаријанце и вегане или за особе које желе да смање количину меса коју једу. Угљени хидрати Уреди Основни растворљиви угљени хидрати зрелог семена соје су дисахарид сахароза (удео од 2,5% до 8,2%), трисахарид рафиноза (0,1% до 1%) састављена из једног молекула сахарозе спојеног са једним молекулом галактозе, те тетрасахарид стахиоза (1,4% до 4,1%) састављен од једног молекула сахарозе спојеног са два молекула галактозе.[21] Док олигосахариди рафиноза и стахиоза штите опстанак семена соје од сушења, они нису јестиви шећери, тако да при њиховом уносу у организам доприносе надутости и тегобама у цревима код људи и других моногастричних животиња, слично као и дисахарид трехалоза. Несварени олигосахариди се у цревима разлажу деловањем природних микроба, дајући гасове попут угљен-диоксида, молекуларног водоника и метана. Пошто су растворљиви сојини угљени хидрати пронађени и у пшеници а разлажу се током ферментације, сојин концентрат, изоловани протеини из соје, тофу, сојин сос и клијавци немају флатусну активност. На другој страни, постоје и одређени позитивни ефекти од уноса олигосахарида попут рафинозе и стахиозе, а то је да оне потпомажу развој и „борбу“ бифидобактерија у цревима против путрефактивних бактерија. Нерастворљиви угљени хидрати соје састоје се из комплексних полисахарида целулозе, хемицелулозе и пектина. Већина угљених хидрата соје се може класификовати у дијетарна влакна. Масти Уреди Сирова соја има око 20% масти, укључујући засићене масноће (3%), једноструко незасићене (4%) и вишеструко незасићене масти, углавном у виду линолеинске киселине. У саставу сојиног уља односно липидног дела семена, оно има четири фитостерола: стигмастерол, ситостерол, кампестерол и брасикастерол, чинећи око 2,5% укупне садржине липида, а могу се и превести у стероидне хормоне.[22] Производња Уреди Соја је врло важна индустријска биљка у светским оквирима, јер даје уље и беланчевине. У САД, највећи део соје се екстрахује помоћу растварача, попут хексана, те се „пржи“ да би се добила одмашћена сојина прерађевина (са 50% беланчевина), што омогућава прехрану домаћих животиња (нпр. пилића, ћурака и сл.) у индустријским размерама, што никад у људској историји раније није било могуће. Веома мали део убране соје директно се користи у људској исхрани. Ипак, производи од соје јављају се у широком спектру варијација у прерађеној храни. Током Другог светског рата, соја је постала врло важна и у Северној Америци, као и у Европи, првенствено као замена за другу протеинску храну те као извор јестивих масноћа. Током рата, Америчко министарство пољопривреде започело је примену соје као ђубриво. У Дилоновој рунди Општог договора о трговини и царинама (GATT) одржаној 1960. и 1961, САД је омогућила бесцарински приступ својим произвођачима соје на европско тржиште. Током 1960-их, САД је извезла преко 90% укупне светске производње соје.[23][24] Године 2005. највећи извозници соје били су Аргентина (39% удела у светском извозу), САД (37%) и Бразил (16%), док су највећи узвозници били Кина (41% светског увоза), Европска унија (22%), Јапан (6%) и Мексико (6%).[25] Према подацима Немачког друштва за међународну сарадњу (ГИЗ) у Босни и Херцеговини је 2013. било засађено око 5.000 хектара соје.[26] Процењује се да Босна и Херцеговина годишње увезе око 100 хиљада тона соје, претежно из Бразила. У Хрватској је исте године било засађено 55.000 хектара соје, са просечним приносом од 2 тоне по хектару.[27] Узгој соје је најуспјешнији у климатским подручјима где владају врела лета, са оптималним условима раста са просечним температурама од 20 до 30 °C. Температуре испод 20 °C и изнад 40 °C знатно ограничавају раст. Соја може расти на широком спектру типова земљишта, а оптимални раст је на влажним алувијалним земљиштима са добрим органским садржајем. Оптимално време сјетве је друга половина априла. Као и већина легуминоза, соја такођер врши фиксацију азота тако што гради симбиотичке везе са бактеријама Bradyrhizobium japonicum`` (syn. Rhizobium japonicum; Jordan 1982). За најбоље резултате узгоја, инокулум исправног соја бактерија би требало да се помеша са семеном соје (или било које друге легуминозе) пре сејања. Модерне сорте соје генерално достижу око 1 m висине, а потребно им је од 80 до 120 дана од сетве до бербе. САД, Аргентина, Бразил, Кина и Индија су највећи светски произвођачи соје и представљају више од 90% њене глобалне производње.[28] САД је 2000. године произвела 75 милиона тона соје, од чега је више од трећине извезено. У производној 2010/2011. ова количина је била преко 90 милиона тона.[6] Просечни светски принос соје у 2010. био је 2,5 тоне по хектару. Три највећа произвођача имају просечни принос од око 3 тоне по хектару. Фарма са највећим приносом соје у свету 2010. године налазила се у Турској, где је забележен принос од 3,7 тона по хектару.[29] Светски рекорд забележен је на фарми у америчком граду Парди, Мисури 2010. године од 10,8 тона соје по хектару.[30] Ratarstvo uzgoj soje poljoprivreda

Miroslav Milosavljević BIOTEHNIKA VINOVE LOZE Institut za istraživanja u poljoprivredi SRBIJA/ Draganić, 1998. 566 strana, tvrd povez, udžbenički format. Odlično očuvana. Ima posvetu. Ovu knjigu su hvalili stručnjaci, univerzitetski profesori, akademici, ali i lingvisti i književnici. Govorili su: “Epohalno delo… knjiga za 21. vek” (Prof dr M. Babović); “Doprinos za naučne radnike… da razmišljaju na drugačiji način” (Akademik dr V. Pantić); “Delo koje ima antologijsku vrednost za našu nauku posebno vinogradarsku (Prof dr N. Ostojić); “Jezično egzaktna… rečenica nije opterećena glomaznim jezičkim strukturama… obrazac lepog modelovanja jezika (Prof. lingvista B. Terzić); “Knjiga ima izrazito sintetičko obeležje… dobro napisana knjiga… To je knjiga sa dobrim jezikom – sa dubokom gustom srećnom rečenicom, koja nosi misao (Akademik, pisac, Dobrica Ćosić). Najznačajnije delo najstarijeg profesora vinogradarstva, prof.dr Miroslava Milosavljevića - biologija vinove loze - savremeni lozni sortiment - razmnožavanje i sađenje loze - tehnologija proizvodnje grožđa - zaštita loze od bolesti i štetočina Iz predgovora knjige: Prvo izdanje monografije Biotehnika vinove loze, objavljeno je 1998. godine. U monografiji je dat osvrt na drevnost vinove loze, čije je slatke plodove i primitivni čovek koristio za ishranu, a savremeni čovekje priveo kulturi i oplemenio. Istaknuta su tri osnovna uslova koji moraju postojati da bi gajenje vinove loze bilo uspešno. Prvi uslov je klima. Vinova loza je biljka toplih regiona. Drugi uslov je ekonomska razvijenost društva - u prošlosti, ali i u sadašnjosti, vinogradarstvo se razvijalo i unapređivalo u zemljama civilizacijskog i ekonomskog prosperiteta. Treći uslov je izveden iz prva dva - sazdan je od tradicije i Ijubavi prema vinovoj lozi. Vinova loza je u prastara vremena obožavana - stvaran je kult vinove loze, a u poslednje vreme - od polovine 19. veka, vinova loza je predmet pomnih naučnih istraživanje. Bez savremene tehnologije zasnovane na rezultatima naučnih istraživanje, nije moguće savremeno, rentabilno vinogradarenje. Tradicija je sama po sebi lepa. Ali, ona može biti podsticajna, ali i smetnja bržem razvoju. U vinogradarstvu je i jedno i drugo: doprinosi da se vinova loza održi i pri najtežim materijalno- ekonomskim uslovima, a javlja se kao zapreka bržem prodiranju novih saznanja, novog sortimenta i novih tehnologija. U ovoj monografiji o biologiji i tehnologiji gajenja vinove loze, nastojao sam da ne povredim tradiciju, a da ukažem na mnoge tehnološke domete do kojih se došlo na osnovu naučnih istraživanja. Polazeći od uverenja da su inventarisanja i deskripcija iskustava i postupaka koja su u prošlosti odigrala veliku ulogu, značajno iscrpljena, opredelio sam se prevashodno za fiziologiju loze kao novonaraslu, a nedovoljno iskorišćenu mogućnost za osavremenjavanje vinogradarske proizvodnje. Predstavljena fiziologija plemenite loze i loznih podloga, neznatno je opterećena fiziološko-biohemijskim procesima i prikazom ćelijskih organela u kojima se procesi odigravaju, a više je oslonjena na biotske i abiotske činioce koji fiziološke procese omogućuju i usmeravaju. Zbog toga se u fiziologiji javljaju elementi ekologije, a u ekologiji naznake o fiziološkim procesima. Poglavlje o loznom sortimentu ne pretenduje da zamani Ampelografiju, već daje prikaz nastanka i podele sortimenta, svojstva ekonomski najznačajniji sorti i loznih podloga i kriterijume za njihovo izabiranje. Ostala poglavlja se odnose na stvaranje i usaglašavanje spoljnih uslova pri zasnivanju vinogradarskih zasada, na razmnožavanje i proizvodnju sadnica i na tehnologiju proizvodnje grožđa. Dat je i kritički prikaz mogućih sistema gajenja loze i načina održavanja zemljišta. Učinjen je osvrt na preodolevanje plemenite loze prema ekološkim stresovima (visokim temperaturama, mrazevima, suši) i prema biljnim bolestima i štetočinama. Napred rečeno je uticalo na izvesnu heterogenost monografije. Ona ima opštu informativnu, visoko naučnu i prizemljeno tehnološku dimenziju, i sve to manje-više međusobno prožimano. Pokazalo se da je monografija kao takva bila korisna literatura naučnim radnicima, nastavnicima vinogradarstva, učenicima i studentima, ali i za sve odgajivače vinove loze. Bogato opremljeno i mnogo hvaljeno prvo izdanje, relativno je brzo rasprodato. Već nekoliko godina se javlja interesovanje za knjigom ovakve sadržine. Beograd, 2012. Prof. Dr Miroslav Milosavljević Nije sporno da je vinova loza na prostorima naše današnje domovine, kao sastavni deo biocenose, bitisala milionima godina (fosili loze otkriveni u blizini Smedereva procenjeni su na starost od oko 7 miliona godina). I kao pripitomljena – biljka privedena kulturi, njena prisutnost je drevna i seže u antička vremena. Prema tome, ne može se postavljati pitanje da li postoje povoljni ekološki uslovi za uspevanje vinove loze na našim prostorima. Razume se, mezoklimatski i orografski uslovi neposredno određuju lokacije njenog uspevanja. Dug period gajenja doprineo je stvaranju tradicije – i više od toga – posebnog verskog i nacionalnog kulta prema vinovoj lozi, što je takođe značajan činilac uspešnog vinogradarenja. Treći globalni činilac uspešnog gajenja vinove loze su ekonomski uslovi, a oni su se, istorijski gledano, značajno menjali: bilo je „zlatnih“ perioda (srednjovekovna Srbija, sredina 19. veka), ali i zamračenja“ (viševekovni period turskog porobljavanja, i periodi ratovanja kojih je, na žalost, bilo mnogo). Tradicija je u mnogim oblastima, posebno duhovnim, lepa i poštovanja dostojna, ali u proizvodnim ljudskim delatnostima može biti smetnja progresu. U vinogradarstvu je i jedno i drugo. Doprinosi da se vinova loza održi i pri najtežim materijalno-ekonomskim uslovima, a javlja se kao zapreka bržem prodiranju novih saznanja, novog sortimenta i novih tehnologija. U ovoj monografiji o biologiji i tehnologiji gajenja vinove loze, nastojao sam da ne povredim tradiciju, a da ukažem na mnoge tehnološke domete do kojih se došio na osnovu naučnih istraživanja. Oslonjena pretežno na francusko-nemačku vinogradarsku literaturu s kraja 19. Veka i novije izvore iz istočno-evropskih vinogradarskih zemalja, naša vinogradarska literatura ima pretežno deskriptivna obeležja. Polazeći od uverenja da su inventarisanja deskripcija iskustava i postupaka, koja su u prošlosti odigrala veliku ulogu, značajno iscrpljena, opredelio sam se prevashodno za fiziologiju loze kao novonaraslu a nedovoljno iskorišćenu mogućnost za osavremenjavanje vinogradarske proizvodnje. Predstavljena fiziologija plemenite loze i loznih podloga, neznatno je opterećena fundamentalnim fiziološko-biohemijskim procesima i prikazom ćelijskih organela u kojima se procesi odigravaju, a više je oslonjena na biotske i abiotske činioce koji fiziološke procese omogućuju i usmeravaju. Zbog toga se u fiziologiji javljaju elementi ekologije, a u ekologiji naznake o fiziološkim procesima. Poglavlje o loznom sortimentu ne pretenduje da zameni Ampelografiju, već daje kratak prikaz nastanka i podele sortimenta, svojstava ekonomski najznačajnijih sorti i loznih podloga i kriterijume za njihovo izabiranje. Ostala poglavlja monografije se odnose na stvaranje i usaglašavanje spoljnih uslova pri zasnivanju vinogradarskih zasada, na razmnožavanje i proizvodnju sadnica i tehnologiju proizvodnje grožđa. S obzirom na veliku raznolikost ekoloških uslova u našim vinogradarskim rejonima, dat je kritički prikaz mogućih sistema gajenja loze i 73 održavanja zemljišta. Učinjen je odgovarajući osvrt na preodolevanje plemenite loze prema ekološkim stresovima (visokim temperaturama, mrazevima, suši i dr.) i biljnim štetočinama i bolestima, a na bazi uvođenja u proizvodnu praksu novih genetičkih kapaciteta, i usmeravanja fizioloških procesa posredstvom ampelotehničkih postupaka. Sačinjavanje ove monografije o vinovoj lozi i vinogradarstvu predstavlja sintezu rezultata i iskustava mog višedecenijskog naučnog, stručnog i pedagoškog rada, Naučna saznanja sam sticao ličnim radom u domovini i inostranim naučnim centrima – na specijalizacijama i za vreme studijskih boravaka, i iz literature. Uvid u pravce razvoja vinogradarstva i uspešnost usaglašavanja prirodnih zahteva vinove loze i ekološko-ekonomskih uslova, sticao sam na naučnim skupovima i posetama brojnim svetskim vinogradarskim rejonima. Pratio sam uspešnost ostvarivanja inovacija koje su moji savremenici i ja – naučno-stručni poslenici u vinogradarstvu – unosili u projekte podizanja vinogradarskih plantaža. Rezultate svih izvora saznavanja, godinama sam prenosio mladim generacijama – studentima i kolegama u neposrednoj proizvodnji, i nastojao da saznam u kolikom su stepenu poruke prihvatane. Sve napred navedeno je uticalo na izvesnu heterogenost monografije. Ona ima opštu informativnu, visoku naučnu i prizemljeno tehnološku dimenziju, i sve je to manje-više međusobno prožmano. Kao takva, monografija može biti korisna literatura redovnim i poslediplomskim studentima, ali i svim odgajivačima vinove loze. Monografiju o vinovoj lozi i savremenom vinogradarstvu pripremao sam veoma dugo i temeljno. Ali, ona još ne bi ugledala svetlo dana, niti bi bila ovako uobličena i ilustrovana, da mi u svemu tome nisu pomogli mnogi moji poštovani kolege i prijatelji, i članovi moje porodice. Pomogli su mi na razne načine, ali uvek sa puno razumevanja i dobre volje. Zadovoljstvo mi je da se nekima od njih na ovom mestu topio zahvalim: dr Stojanu JEVTIĆU, izdavaču inicijatoru, izdavaču Miodragu DRAGANIĆU, recenzentima, prof. Predragu VUKSANOVIĆU i prof. Đordu PAPRIĆU za uloženi trudi i laskave ocene mog rukopisa, uvaženim konsultantima, akademiku Vladimiru PANTIĆU i prof. Nemanji OSTOJIĆU za savete pri sačinjavanju onih delova monografije koji su njihova posebna specijalnost, sinu dipl. inž. Milanu MILOSAVLJEVIĆU za kompjutersku obradu teksta i slog, supruzi dipl inž. Ivani MILOSAVLJEVIĆ za višekratnu stručnu korekturu teksta, dugogodišnjoj saradnici dipl. inž. Snežani ĆOLAK-TRMČIĆ i Mariji BANOVAČKI za izradu brojnih grafičkih priloga, dipl. inž. Žarku SEKULIĆU, dipl. inž. Aleksandru-Saši RATAJCU, dipl. inž. Cvetku NIKOLIĆU, prof. Videnu RANĐELOVIĆU, prof. Georgiju TRBOJEVIĆU, prof. Jovanu BABOVIĆU, Josipu BAĆINSKOM, dipl. inž. Milovanu MILANOVIĆU, dipl. inž. Božidaru MIHAJLOVIĆU, dipl. inž. Draganu MALIKOVIĆU. Beograd, februara 1998. Prof. dr Miroslav Milosavljević Sadržaj I VINOGRADARSTVO – OD PREISTORIJE DO SADAŠNJOSTI VINOVA LOZA I VINOGRADARSTVO SADRŽAJ I OBELEŽJA VINOGRADARSTA OBELEŽJA VINOGRADARSKIH PROIZVODA AREALI RASPROSTRANJENJA VINOVE LOZE LOKACIJE I OBELEŽJA VINOGRADARSKIH REGIONA Vinogradarski regioni u svetu Španija Italija Francuska Turska PortugaIija Sjedinjene Američke Države Rumunija Iran Argentina MoIdavija Ukrajina Kina Grčka Mađarska Uzbekistan Azerbejdžan Čile Bugarska Nemačka Južna Afrika Rusija Ostale vinogradarske zemlje Vinogradarski regioni u Jugoslaviji Timočki vinogradarski rejon Nišavsko-južnomoravski rejon Zapadnomoravski rejon Šumadijsko-velikomoravski rejon Pocerski rejon Sremski rejon Južnobanatski rejon Severnobanatski rejon Rejon Subotičko-horgoške peščare Kosovsko-metohijski rejon Rejon Crne Gore II BIOLOGIJA VINOVE LOZE SISTEMATIKA KULTURNE LOZE Familija Vitaceae i njeni rodovi Podela i vrste roda Vitis Obeležja i podela Vitis vinifere MORFOLOGIJA I ANATOMIJA VINOVE LOZE Ćelija – oblici i struktura Metamorfoza ćelija Ćelije u biotehničkim postupcima Tkiva i njihova obeležja Meristemsko tkivo Parenhimsko tkivo Mehaničko tkivo Zaštitno tkivo Sprovodno tkivo Organi vinove loze i njihova obeležja Koren Stablo List PupoIjci Cvast i rašljika Cvet Grozd i bobica Semenka FIZIOLOGIJA VINOVE LOZE Rastenje i razviće organa Fiziologija rastenja i razvića korena Rastenje i funkcije stabla Rastenje i funkcije lista Obrazovanje i diferenciranje cvasti Cvet i obrazovanje ploda Semenka – stanje i fiziološke promene Bioregulatori rastenja i razvića Fiziološki procesi u vinove loze Usvajanje, prenos i korišćenje vode Procesi mineralne ishrane Fiziologija otpornosti na mraz Fotosinteza i disanje vinove loze Procesi rastenja i sazrevanja ploda Godišnji ciklus rastenja i razvića Fenologija i trajanje perioda vegetacije Međuzavisnost procesa u godišnjem ciklusu EKOLOGIJA VINOVE LOZE Ekološki principi i činioci Ekologija i gajenje vinove loze Svojstva i rasprostranjenja vinogradarskih klimata Sunčevo zračenje – primarni ekološki činilac Voda kao ekološki činilac Klimatski pokazatelji vinogradarskih rejona Zemljište kao ekološki činilac III SAVREMENI LOZNI SORTIMENT EVOLUCIJA NASTANKA LOZNOG SORTIMENTA AMPELOGRAFIJA – NAUKA O VRSTAMA I SORTAMA OSNOVE KLASIFIKACIJE SORTIMENTA Sorte plemenite loze 1.Sorte za vrhunska crna vina Vranac BIatina Kaberne sovinjon Kaberne fran MerIo Burgundac crni Game crni PIavac maIi 2. Sorte za kvalitetna crna vina Fran kovka Game bojadiser Prokupac Kadarka Teran Portugizac Začinak AIikant buše Stanušina 3. Sorte za vrhunska bela vina Rizling rajnski Sovinjon Šardone Traminac Rizling italijanski Semijon Burgundac beli Žilavka Muskat otoneI Muskat žuti Silvanac zeleni Burgundac sivi Maraština Bagrina 4. Sorte za kvalitetna bela vina Rizvanac MosIavac Buvijeova ranka RkaciteIi Malvazija bela NeopIanta ŽupIjanka Smederevka Kujundžuša 5. Sorte za stona bela vina Kreaca RebuIa Ružica crvena Plovdina 6. Manje značajne vinske sorte a) crne sorte Kratošija Probus Saperavi Jagodinka Karinjan Župski bojadiser Kavčina Kadarum b) bele sorte Ezerjo Sirmijum Vugava Pošip Kladovka bela Sila Bogdanuša Slankamenka bela 7. Najranije stone sorte Čabski biser Beogradska rana Demir kapija Rani vranac KardinaI Kraljica vinograda 8. Rane stone sorte ŠasIa beIa Šasla crvena 9. Srednje pozne stone sorte Muskat hamburg Afuz-ali AIfons IavaIe 10. Pozne stone sorte Italija Crveni drenak Zimsko beIo 11. Besemene stone sorte Sultanina Beogradska besemena Korint crni PerIeta Međuvrsni rodni hibridi 1. Najstariji međuvrsni rodni hibridi Crno oteIo Herbemon IzabeIa BeIo oteIo 2. Stari međuvrsni rodni hibridi Kuderk 4401 Seibel 7053 Seibel 5409 Bako 3. Novi međuvrsni rodni hibridi Sejv vilar 12-375 Sejv viIar 20-473 MoIdova VieruI 59 Kumbarat KunIeanj Lasta Značajnije lozne podloge 1. Lozne podloge – selekcije američkih vrsta Riparia portalis Rupestris du Lot 2. Lozne podloge – hibridi američkih vrsta Teleki 8B Kober 5BB SO 4 Teleki 5C 101-14 M.G Pausen 1447 Paulsen 1103 Richter 99 Richter 110 Ruđeri 140 3. Lozne podloge – hibridi evropsko-američkih vrsta 41B M.G FerkaI 4. Manje značajne lozne podloge Izbor i merila vrednovanja sortimenta Činioci u izboru sorti plemenite loze Činioci u izboru loznih podloga IV RAZMNOŽAVANJE I SAĐENJE VINOVE LOZE NAČINI RAZMNOŽAVANJA LOZE Generativno razmnožavanje vinove loze Vegetativno razmnožavanje vinove loze Razmnožavanje vinove loze reznicama Razmnožavanje vinove loze položnicama Razmnožavanje vinove loze potapanjem Razmnožavanje vinove loze kalemljenjem Razmnožavanje loze kulturom tkiva ZASNIVANJE VINOGRADARSKIH ZASADA Osnove projektovanja zasada Vrste i obeležja vinogradarskih zasada Vinograd za proizvodnju grožđa Matični vinograd Matičnjak loznih podloga Izbor položaja za vinogradarske zasade Osnovni elementi izbora lokacije Priprema zemljišta za podizanje zasada Privođenje zemljišta kulturi Specifičnost peskovitih terena Popravka zemljišnih osobina Rigolovanje zemljišta Organizacija teritorije vinogradarskog zasada Neposredne pripreme za sađenje loze Vreme i načini sađenja loze Vreme sađenja loze Tehnika sađenja loze Nasloni (držači) za lozu Struktura naslona za lozu Oblici naslona u matičnjacima Oblici naslona u vinogradima Vreme i načini postavljanja naslona Agrotehnika u periodu zasnivanja zasada Tehnička sredstva u zasnivanju zasada Tehnička sredstva za privođenje zemljišta kulturi Tehnička sredstva za pripremu zemljišta Tehnička sredstva za sađenje loze Tehnička sredstva u održavanju mladih zasada TEHNOLOGIJA PROIZVODNJE LOZNIH SADNICA Biološko-tehnološke osnove kalemljenja Struktura loznog rasadnika Lozno korenište Građevinski objekti i oprema Tehnologija proizvodnje reznica Proizvodnja reznica loznih podloga Proizvodnja reznica plemenite loze Tehnologija proizvodnje korenjaka Klasična tehnologija proizvodnje loznih kalemova Englesko spajanje na jezičak Postavljanje kalemova u strugotinu ili pesak Postupak s kalemovima u stratifikali Sađenje loznih kalemova u koreništu Nega loznih kalemova u koreništu Vađenje i klasiranje loznih kalemova Trapljenje loznih kalemova Priprema za transport i transport loznih kalemova Noviji postupci u proizvodnji loznih kalemova Postupci poboljšanja klasične tehnologije Obeležja novih tehnologija V SISTEMI GAJENJA VINOVE LOZE Osnovi i kriterijumi sistema gajenja loze Biološki kriterijumi za izbor sistema Klimatski kriterijumi za izbor sistema Ekonomičnost kao kriterijum za izbor sistema Oblik čokota i mikroklima Elementi savremenih sistema gajenja loze Visina i oblik stabla Oblik naslona za lozu Rastojanja između čokota Načini rezidbe loze Stepen korišćenja mehanizacije Obeležja najznačajnijih sistema gajenja Sistem gajenja loze uz kolac Sistem vertikalnih špalira Sistem horizontalnih špalira – pergole Tehnološko-produktivna svojstva sistema VI REZIDBA I VEZIVANJE VINOVE LOZE PRINCIPI REZIDBE VINOVE LOZE Fiziologija i tehnika rezidbe Rezidba i produktivnost čokota Opterećenje čokota okcima Utvrđivanje rodnosti okaca Projektovanje prinosa grožđa Struktura stabla i tehnika rezidbe Obrazovanje i održavanje oblika stabla Rodni elementi – dužina i položaj Činioci aktiviranja okaca Tehnika izvođenja rezidbe Vreme izvođenja rezidbe Rezidba u periodu mirovanja Rezidba tokom perioda vegetacije REZIDBA VINOVE LOZE NA ZRELO Načini rezidbe na čokotu niskog i povišenog stabla Župska rezidba Lepezasta rezidba Krajinska rezidba Gijova jednokraka rezidba Gijova dvokraka rezidba Načini rezidbe na vertikalnim špalirima Rezidba roajatske kordunice Rezidba Kazenavljeve kordunice Rezidba Mozerove kordunice Rezidba Silvo kordunice Rezidba Skljarove kordunice Rezidba vsrtikalne tomrijske kordunice Načini rezidbe na modifikovanim vertikalnim špalirima Rezidba kordunice tipa kazarse Rezidba kordunice tipa lire Rezidbakordunice tipa amrele Rezidba Nifinove kordunice Rezidba kordunice riblja kost Ženevska dvojna zavesa (G.D.C.) Načini rezidbe horizontalnih špalira Svojstva i rezidba kose pergole Svojstva i rezidba pergole tendone Svojstva i rezidba pergole arađo-Beluci Kombinovani i dekorativni oblici Kombinovani oblici u proizvodnji grožđa Dekorativni oblici na okućnici REZIDBA VINOVE LOZE NA ZELENO Uklanjanje aktiviranih okaca Uklanjanje suvišnih lastara (lačenje) Prekraćivanje osnovnih lastara Prekraćivanje zaperaka vinove loze Uklanjanje suvišnih cvasti i grozdova Proređivanje cvasti i grozdova Prstenovanje lastara vinove loze Delimično uklanjanje lišća (defolijacija) VEZIVANJE ZRELIH I ZELENIH LASTARA Privezivanje stabla i zrelih lastara Privezivanje zelenih lastara VII ODRŽAVANJE ZEMLJIŠTA U VINOGRADU Kritički osvrt na načine održavanja zemljišta Sistem stalne obrade zemljišta Sistem zatravljivanja zemljišta Sistem zastiranja zemljišta Odsustvo obrade i korišćenje herbicida Sredstva i načini obrade zemljišta Podrivanje zemljišta u vinogradu Duboka obrada zemljišta bez zagrtanja Zagrtanje plemenite loze Odgrtanje plemenite loze Prolećna duboka obrada zemljišta Plitka obrada zemljišta Herbicidi u vinogradarstvu Održavanje zemljišta u posebnim uslovima Obrada zemljišta u uslovima gajenja međukultura Obrada zemljišta u uslovima primene zelenišnog đubrenja Obrada zemljišta u uslovima navodnjavanja VIII ĐUBRENJE I NAVODNJAVANJE VINOGRADA Potrebe vinove loze za hranljivim elementima Izvori i ponašanje hranljivih elemenata Utvrđivanje potreba za hranljivim elementima Vrste i svojstva đubriva Vrste organskih đubriva Vrste mineralnih đubriva Vreme i tehnika đubrenja Preporuke za projektovanje intenziteta đubrenja OSNOVNA OBELEŽJA NAVODNJAVANJA VINOGRADA Uticaj navodnjavanja na vinovu lozu Vreme i načini navodnjavanja vinograda Navodnjavanje vinograda iz brazde Navodnjavanje vinograda natapanjem Navodnjavanje vinograda orošavanjem Navodnjavanje sistemom kap-po-kap Podzemno navodnjavanje vinograda IX TEHNOLOGIJA BERBE GROŽĐA Metode utvrđivanja zrelosti grožđa Organoleptička metoda utvrđivanja zrelosti grožđa Fizičke metode utvrđivanja zrelosti grožđa Hemijska metoda utvrđivanja zrelosti grožđa Pokazatelj (index) zrelosti grožđa Organizacija i izvođenje berbe grožđa Berba grožđa namenjenog preradi Berba stonog grožđa Transport stonog grožđa X OSNOVI OTPORNOSTI I ZAŠTITE VINOVE LOZE OD BOLESTI I ŠTETOČINA Genetičke osnove otpornosti Otpornost na gljivične bolesti Otpornost na filokseru i nematode Agroekološki i agrotehnički činioci otpornosti Svojstva i podela hemijskih sredstava zaštite Svojstva i podela vinogradarskih pesticida Ekonomski najznačajnije bolesti vinove loze Plamenjača vinove loze – Plasmopara viticola Pepelnica vinove loze – Uncinula necator Siva trulež grožđa – Botrytis cinerea Crna pegavost vinove loze – Phomopsis viticola Crveni palež vinove loze – Pseudopeziza tracheiphila Bakterioze vinove loze Bakterijski rak vinove loze – Agrobacterium tumefaciens Viroze vinove loze Infektivna degeneracija vinove loze Uvijanje lišća vinove loze Jamičavost stabla vinove loze Zlatasta žutica vinove loze Ekonomski najznačajnije štetočine vinove loze Filoksera – Phylloxera vastatrix; Viteus vitifolii Pepeljasti i žuti grožđani moljac – Polychrosis botrana i Clysia ambiguella Grinje šiškarice na vinovoj lozi Crveni pauk – Panonychus ulmi Cigaraš – Byctiscus butelae LITERATURA INDEKS POJMOVA BELEŠKA O AUTORU I Vinogradarstvo od preistorije do sadašnjosti Vinova loza i vinogradarstvo Istorija vinogradarstva je samo jedan mali vremenski isečak istorije vinove loze. Evolucija vinove loze se meri trajanjima geoloških perioda seže u period krede i tercijara starim 50 70 miliona godina, dok su najstariji pouzdani podaci o gajenju vinove loze o vinogradarstvu, stari oko 9 hiljada godina. Dokazi o starosti praroditelja plemenite loze roda Vitis i vrste Vitis praevinifera, zasnivaju se na brojnim fosilima (prvenstveno listova i semenki) otkrivenim na širokom geografskom području u Americi, Francuskoj, Italiji, ali i u našoj zemlji. Otkriveni fosili vinove loze...