RUCNO RADJEN STOLNJAK PRECNIKA 36CM.

Ručno vezeni Etno stolnjak, dimenzije 150 x 28cm, platno. u odličnom stanju!

PRELEPI STOLNJAK RUCNO RADJEN OD SVILENOG KONCA, BELE BOJE PRECNIKA 40 CM.

Visina precnik gornji donji na belom stolnjaku deluje svetlije na plavozelenkastom kao stolnjak fan ta sti čna

4 Heklana unikatna ugla moze za stolnjak, jastucnicu ili nesto trece . . .

ANTIKVITET: STAKLENI SLAVSKI SVEĆNJAK I KANDILO Starinski stakleni set: Slavski svećnjak i kandilo Zemlja porekla: Jugoslavija Godina proizvodnje: oko 1975. Proizvedeno: Iz Fabrikle stakla Paraćin Tehničke karakteristike: Materijal: Staklo Boja: Providna Dimenzije: Svećnjak: Visina: 18 cm; Prečnik osnove: 8 cm, Otvor: 3,5 cm Kandilo: Visina: 18 cm; Prečnik osnove: 8 cm, Prečnik ovalne posude: 12 cm, Otvor: 1 cm Status: Antikvitet Detaljno stanje: Sve prethodne decenije nije upotrebljavan kao svećnjak I kandilo, već kao ukras koji je stajao u vitrini. Tako da je izgled i stanje identično kao na dan nabavke. Opis: Svećnjak i kandilo izrađeni su u tehnici imitacije starinskih svećnjaka koji su korišćeni u prastara vremena kada je svetlost sveća i kandila bila jedina mogućnost osvetljavanja prostorija. A danas je koristimo u svečanim prilikama, prilikom slavljena krsne slave za slavsku sveću. Malo postolje uz samo mesto za postavljanje sveće omogućava da razmekšani vosak ima platformu gde se zadržava i očvrsne. Tako oteklina voska neće oštetiti stolnjak. Kandilo je neobičnog oblika, koji je u kompletu sa svećnjakom, elegantan i baš primeren za slavske prilike.

Knjiga je nova. Đurđica Petrović - Od pusta do zlatoveza, Tkanja i vez Ђурђица Петровић - Од пуста до златовеза, Ткања и вез 406 strana : ilustrovano ; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2003 Prof. dr Đurđica Petrović (Nova Pazova 1927 - Beograd 2003) – redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu – ulazi u red naših najznačajnijih etnologa druge polovine XX veka. Gimnaziju je pohađala u Beogradu; studirala etnologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1948-1952); doktorirala na istom fakultetu sa temom Oružarski zanati u našoj zemlji za vreme osmanske uprave (1964). Radila je u Vojnom muzeju JNA u Beogradu (1952-1971) i Filozofskom fakultetu u Beogradu (1971-1992). Više puta je bila upravnik Odelenja za etnologiju, rukovodilac naučnih projekata Odelenja, član fakultetskih komisija, predsednik Velikog saveta Fakulteta, prva žena dekan u istoriji Filozofskog fakulteta (1989-1992). Objavila je preko 160 naučnih radova i posebnih izdanja u zemlji i inostranstvu. Bila je stalni drugi sekretar Etnološkog društva Srbije, član-osnivač Mreže za etnološka i istorijska istraživanja Saveta Evrope, kao predstavnik SFRJ, a zatim Srbije. Specijalnosti: zanatska izrada oružja u zapadnom delu jugoistočne Evrope, materijalna kultura i svakodnevni život (kraj XIII-polovina XIX. veka), pretežno na Jadranu i bližem kopnenom zaleđu. Bila je član Demokratske stranke od njenog osnivanja, predsednik Odbora za kulturu Demokratske stranke i član njenog Glavnog odbora. Ideja za objavljivanje ove knjige potekla je od studenata, diplomaca, magistranata i doktoranata prof. Đurđice Petrović sa namerom da se njenim publikovanjem obeleži 75 godina njenog života i etnološkog rada, visoko cenjenog u zemlji i inostranstvu. S tim ciljem predano smo radili na pripremi rukopisa za štampu devet meseci u protekloj 2002. godini. U međuvremenu, u drugoj polovini prošle godine, prof. dr Đurđica Petrović se teško razbolela. I pored naših nadanja da će savladati tešku i neizlečivu bolest ona je preminula 12. januara 2003.godine. Nadali smo se da će doživeti da vidi ovu knjigu čijem se izdavanju veoma radovala. Ipak videla je knjigu na pausu i otisak korica na papiru. Nama, njenim studentima, ostala je obaveza da ovaj započeti posao dovršimo. Čini nam se da bi ova knjiga trebalo da bude nezaobilazno štivo i priručnik svima onima, koji se bave proučavanjima materijalne kulture, ne samo etnolozima – istraživačima tekstilnog rukotvorstva i narodnih nošnji – po muzejima, već i drugima, onima koji se posredno i neposredno bave istorijskim, tradicijskim ali i savremenim tekstilom i produktima od njega.Knjigu Od pusta do zlatoveza čine studije o tekstilu na prostorima ex-Jugoslavije, uticajima i prožimanjima graničnih kultura na ovom prostoru, pa i šire na prostoru Balkana i Podunavlja. Kao što se vidi iz sadržaja prvi deo je posvećen srednjovekovnom tekstilu, a drugi deo različitim načinima ukrašavanja tekstilnih rukotvorina. Ove studije danas mogu da posluže kao prilog izučavanju kulturnog kontinuiteta i akulturacija u materijalnoj kulturi jugoistočne Evrope,Sadržaj: Tkanja Srednjovekovni vuneni pokrivači; Prostirke i pokrivači, Pust; Sklavina, Čerga, Rakno, Guba, Kosmač, Sagovi, Stolnjaci, Ubrus. Razboj, Likovne karakteristike narodnih domaćih rukotvorina; Vezovi: Aplikacije, Građa, Zlatovez, Beli vez, Gradski vez, Vez perlicama.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta autorke! Ana Sec - Pincir Tatjana Bugarski Mnoge žetvene običaje zabeležene širom Evrope karakterišu pokušaji da se duh vegetacije sačuva nakon ubiranja plodova i deluje i sledeće godine, kako bi se nastavio vegetativni ciklus. Za Frejzera, najpoznatijeg utemeljivača antropologije, ovi običaji su nastali kao rezultat verovanja u duh žita. Domaći etnolozi su tokom XX veka mnoge običaje beležili i tumačili u skladu sa Frejzerovim teorijama. To su pretežno običaji vezani za poljoprivredne radove, kao i oni koji pripadaju božićnom ciklusu praznika. Korišćenje slame u obrednoobičajnoj praksi se, pri tome, pokazuje kao nit koja ih spaja. Običaj pletenja žetvenog venca zabeležen je u mnogim mestima Vojvodine, kod različitih etničkih zajednica. U setvi je naročito važnu ulogu imalo seme iz žetvenog venca od prethodne žetve, koje je mešano sa semenom za tu godinu. U nekim porodicama se prvo sejala pšenica iz prošlogodišnjeg žitnog venca, pa tek onda ostala pšenica. Božićna slama je jedan od najprepoznatljivijih simbola proslavljanja Božića. Mnogi zabeleženi običaji za Badnje veče i Božić su vezani za slamu, koja nas podseća na mesto rođenja Isusa Hrista. Pre večere je u kuću unošena slama. NJu je ritualno unosio domaćin ili domaćica, uz simbolično kvocanje i pijukanje dece. Prvo se prostirala po stolu – unakrst, a zatim se pokrivala vrećom i stolnjakom. Ranije se na Badnje veče jelo na podu – na slami. Slama se prostirala po čitavoj prostoriji, a uveče se i spavalo na njoj. Badnje veče i Božić karakterišu i drugi običaji koji podsećaju na Hristovo rođenje u pećini, na slami. U mnogim mestima Vojvodine su bili poznati ophodi vertepaša (betlehemara), koji su na Badnje veče obilazili kuće i izvodili predstave na temu Hristovog rođenja. Tom prilikom se nosio vertep – model crkve sa predstavom Hristovog rođenja. Obavezni deo svih ovih povorki bile su pesme, u kojima se, po pravilu, spominje Hristovo rođenje na slami. Slama je svakodnevno korišćena u domaćinstvu počev od građenja i pokrivanje kuća i štala, sve do izrade predmeta za potrebe domaćinstva: saćura za brašno, jaja i hleb; ukrasnih predmeta, užadi, šešira, košnica za pčele. Višak slame se, takođe, koristio, i to kao stočna hrana isečena na sitne komade i pomešana sa suvom hranom, kao postelja za domaće životinje. Vremenom su predmeti od slame iz seoskog života prešli u nove kulturne kontekste. Kao materijal za umetničko izražavanje i izradu predmeta posebne namene, slama je vremenom pronašla mesto u savremenom životu. Postala je simbol nekih novih vrednosti, upravo na tragovima onih značenja koja je imala kao deo verovanja i rituala, ali i njihovih kasnijih interpretacija koje pripadaju domenu folklorizma.