Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano tags: Nekada je ručak bio centralni događaj u svakom domaćinstvu, mali ritual kome su prisustvovali svi članovi jedne porodice. Vreme se promenilo. Trpezarijske stolove zamenili su štandovi sa brzom hranom, a društvo uz ručak sada nam prave televizori i računari. Mnogi su izgubili osećaj za uživanje u hrani a da i ne pominjemo običaj serviranja i postavljanja stola za svoje namilije. Ponekada, vikendom ili nekim praznikom, imamo običaj da porodica ruča zajedno. Najmanji problem je kako da postavimo sto. Ako sto postavljamo za goste uložićemo više truda, a ideje oko dekoracije potražićemo i na internetu. Ovaj post je namenjen takvima. Za početak malo podsećanja na osnovne stvari. Tanjire treba postaviti dva prsta od ruba stola. I ako se konvencionalno salvete stavljaju sa desne strane mogu se staviti na tanjir ili iznad tanjira. Pribor za jelo treba slagati prema redosledu jela, odnosno ono za poslednje jelo stavlja se uz rub tanjira. Sa desne strane stavljaju se kašika i nož. Oštri rubovi noža okreću se ka tanjiru. Do tanjira sa leve strane stoji velika viljuška za glavno jelo i nešto manja za salatu. Kod nekih jela moguće je staviti i viljušku sa desne strane. Iznad vrha noža stavlja se čaša za vino. Kašičica za desert stavlja se iznad tanjira. OSNOVNA POSTAVKA Image result for setting up a lunch table BEZ STOLNJAKA Da biste postavili jelo bez stolnjaka morate imati posebno atraktivan sto. Ili je to sto od stakla, ili od masivnog drveta, ili danas najmodernije od običnog, neobrađenog drveta. Sa stolnjakom ili bez njega ravnajte se prema osnovnom pravilu : dekoracija ne sme da dominira stolom niti da ruši komociju gostiju. Sto se postavlja za različite prigode (svečane ili svakodnevne, doručak, ručak ili večeru) što bitno određuje njegovu postavku. Nadalje, dekoracija stola bitno zavisi od stila uređenja interijera. Logično da i o tome morate voditi računa, dekoracija se, naime, mora uklopiti u postojeći ambijent. Masivno drvo obično ide uz klasično uređenje doma i premda se takvi stolovi obično pokrivajku stolnjakom, evo nekoliko primera na kojima se vidi da izostavljanje stolnjaka ne narušava eleganciju starine. Ova vrsta, mat drveta, po sebi je neatraktivna te je idealnije površinu prekriti stolnjakom. No, ni u takvim slučajevima može se posluženje obaviti bez tog dodatka. Srodna slika Crni stolovi su deo modernijeg uređenja i uzevši u obzir da se takvi stolovi uklapaju u isti takav interijer, skoro da je najbolje rešenje postavljanje pribora bez stolnjaka kako bi se istaklo jedinstvo stila, npr. preovladavajuće crne boje ( obično u kontrastu sa belom ) Srodna slika Isto se odnosi na tip neobrađenog drveta koji je izbačen na tržište kao de obnove tradicijskiog, seoskog( ruralnog ) stila. Srodna slika Great idea | Table decoration for a fancy Sunday bunch with friends and family. SA STOLNJAKOM Klasična postavka sa stolnjakom sadrži stolnjak i salvete u istoj boji. Neki će reći da je bela boja preklasična, ali ona je neiscrpan izvor za maštovite dekoracije. Prostrite svečaniji beli stolnjak, postavite porculansko belo posuđe i kristalne čaše, a sto obasjajte svećicama. Da utisak bude potpuniji, začinite sve sa perlicama bele boje. Table settings: Romantično rešenje može predstavljati i neka druga svetlija boja, kao svetlo plava ili roza. Ukrasite sto veselim cvetnim aranžmanom u istoj boji i eto efekta. Za neke je romantična crna, ili sve tamne boje, razbijene svetlim detaljima, ili detaljima jarkih boja. Najlepše izgleda kombinacija dve boje koje spajate skladno. U tom slučaju možete koristiti i nadstolnjak. U izboru boja morate da vodite računa o bojama ukrasa, pribora, i ostale dekoracije. Na osnovni stolnjak, prostire se nadstolnjak po sredini. Bold and geometric #Navy and #Gold #DiningRoom #TableSetting with commanding #PillarCandle holders and elegant dish ware #HomeDecor #InteriorDesign Rezultat slika za DECO huis Srodna slika Srodna slika Srodna slika [Zara+Table+7.JPG] Thumbnail Cutwork Design Runner Related image Image result for zlatna dekoracija stola Moguće je staviti nadstolnjak širine stola a različite dužine. To je posebno efektno kod okruglih stolova. Na isti sličan način moguće je uklopiti manji nadstolnjak, čak četvrtastog oblika. Shabby Chic. Evo primera za popularni shabby chic. Za naše podnevlje su prikladniji stolnjaci naših baka, ili bar neki od radova koji se mogu staviti kao nadstolnjak. مفرش المائدة . ☆...☆...☆... ........................... ŠARENI STOLNJACI Šareni stolnjaci nisu najpogodniji za svečanije prilike. Uglavnom ih koristimo za dnevne potrebe. I kod njihovog izbora treba dizajn birati prema stilu uređenja trpezarije, zašto ne i prema vrsti obroka. Rezultat slika za DECO huis Rezultat slika za DECO huis Rezultat slika za DECO huisRezultat slika za DECO huis Rezultat slika za DECO huis Rezultat slika za DECO huis Srodna slika

Knjiga iz Pustolovina "Ježeva kućica" pravljena je dosledno u maniru ove edicije za predškolce, što znači da na kraju ima Pustolovni dodatak (urednici Slavica Marković i Simeon Marinković). Pesnik Rajko Petrov Nogo je, između ostalog, o knjizi napisao: "Poema Ježeva kucica je vrhunac Ćopićeve magije. Nešto tako milo i čedno na našem jeziku nije napisano. Ježurka Ježic, ćudljivi usamljenik sa bodljama kao jamcem svoje nezavisnosti, jedno je malo šumsko božanstvo. O njegovoj logi pod kladom Ćopić je napisao zanosnu himnu. To je apoteoza o kući kao vrhunskom utočištu. Ko pročita ovu poemu, ne može sresti ježa a da se ne osmjehne Ćopićevim osmjehom. Ponekad pomišljam da je Ježurka Ježic drugo ime Branka Ćopića". Ta poema se na stranicama ove slikovnice, zahvaljujući ilustratoru, dešava "s one strane" mirisa paprati i šumskog gustiša, tamo gde je drveće živo, a na njemu bajkovite kućice sa širom otvorenim malim prozorima, pa se vide kockasti stolnjaci što mirišu na mamine kolače, dok napolju u mraku svetle nečije oči, a mesec, što plovi iznad senki drveća, pali šumske fenjere. U Pustolovnom dodatku naći ćete zanimljive priče iz detinjstva Branka Ćopića - kako je upoznao ježa, kako mu je izgledala mama, sa kim je čuvao ovce, čega se plašio kao mali, da li je bio stidljiv, koji mu je bio prvi školski mangupluk.

Detalji predmeta Stanje Polovno posveta na prvom listu Аутор - особа Шурјановић, Милена, 1931- = Šurjanović, Milena, 1931- Наслов Сласт и носталгија / Милена Шурјановић ; [фотографија аутора Драгутин Савић] Врста грађе документар.лит. Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2011 Издавање и производња Нови Сад : Прометеј, 2011 (Нови Сад : Прометеј) Физички опис 124 стр. : ауторкина слика ; 21 cm Други аутори - особа Савић, Драгутин Павлов, Милутин Анђелковић, Мирјана ISBN 978-86-515-0662-1 (брош.) Напомене Тираж 500 Стр. 113-115: Мириси паорске куће на белом столњаку равнице / Милутин Ж. Павлов Стр. 117-121: Румена циповка на небу мирисна булка сећања и носталгије / Мирјана Анђелковић Белешка о аутору: стр. 123. Предметне одреднице Шурјановић, Милена, 1931- -- "Сласт и носталгија" УДК 821.163.41-36 Belim stolnjakom širili su se mirisi godišnjih doba. Svaki gost za stolom je imao za situ reč svoju minutu... Nema te gozbe kojoj usfaliti neće modle i mustre za gurabije, pogačice i muškacone, kitnkez i komizbrot, kuglof i srneća leđa. Milutin Ž. Pavlov Iako je istekla iz motiva knjige „Ključ od kapije", ova knjiga ipak nudi nešto novo i zanimljivo. To je sećanje na radost i ljubav ukućana u ritualu obaveznog zajedničkog obedovanja. Mr Mirjana Anđelković Okupljena je porodica oko stola, kruže duhovi predaka i poznanika, ali zasijaju i lica potomaka... ... Knjiga je slasni nostalgični registar pojmova iz vremena kada je hrana bila lek... Mr Mirjana Grujić Stanić

Ideja za objavljivanje ove knjige potekla je od studenata, diplomaca, magistranata i doktoranata prof. Đurđice Petrović sa namerom da se njenim publikovanjem obeleži 75 godina njenog života i etnološkog rada, visoko cenjenog u zemlji i inostranstvu. S tim ciljem predano smo radili na pripremi rukopisa za štampu devet meseci u protekloj 2002. godini. U međuvremenu, u drugoj polovini prošle godine, prof. dr Đurđica Petrović se teško razbolela. I pored naših nadanja da će savladati tešku i neizlečivu bolest ona je preminula 12. januara 2003.godine. Nadali smo se da će doživeti da vidi ovu knjigu čijem se izdavanju veoma radovala. Ipak videla je knjigu na pausu i otisak korica na papiru. Nama, njenim studentima, ostala je obaveza da ovaj započeti posao dovršimo. Čini nam se da bi ova knjiga trebalo da bude nezaobilazno štivo i priručnik svima onima, koji se bave proučavanjima materijalne kulture, ne samo etnolozima – istraživačima tekstilnog rukotvorstva i narodnih nošnji – po muzejima, već i drugima, onima koji se posredno i neposredno bave istorijskim, tradicijskim ali i savremenim tekstilom i produktima od njega. Knjigu Od pusta do zlatoveza čine studije o tekstilu na prostorima ex-Jugoslavije, uticajima i prožimanjima graničnih kultura na ovom prostoru, pa i šire na prostoru Balkana i Podunavlja. Kao što se vidi iz sadržaja prvi deo je posvećen srednjovekovnom tekstilu, a drugi deo različitim načinima ukrašavanja tekstilnih rukotvorina. Ove studije danas mogu da posluže kao prilog izučavanju kulturnog kontinuiteta i akulturacija u materijalnoj kulturi jugoistočne Evrope Sadržaj: Tkanja, Srednjovekovni vuneni pokrivači; Prostirke i pokrivači, Pust; Sklavina, Čerga, Rakno, Guba, Kosmač, Sagovi, Stolnjaci, Ubrus. Razboj, Likovne karakteristike narodnih domaćih rukotvorina; Vezovi: Aplikacije, Građa, Zlatovez, Beli vez, Gradski vez, Vez perlicama.

KRAJEM ZIME Danas u podne blistao je sneg, kapalo je sa krovova u trulim bačvama, prskala je i zvonila voda, sunce, zlatno žumance, upalo je u rodino gnezdo i zakukurikao je petao. Kao kolevke ljuljali su se na nadošloj reci privezani čamci. Ispred skeledžijine kuće njegova žena je ribala stepenice i kad se savila nasmejalo se belo meso njenih nogu iznad crnih vunenih čarapa. U prozorima male kuće čiji je dimnjak izvijao plavi dim blistali su crveni nabrekli kreveti dok su nebeske sluge pronosile sto od zelenog drveta, svež stolnjak da ga pokriju i tanjire i činije iz drevne gladi.

Iz recenzija: ’’Belim stolnjakom širili su se mirisi godišnjih doba. Svaki gost za stolom je imao za situ reč svoju minutu… Nema te gozbe kojoj usfaliti neće modle i mustre za gurabije, pogačice i muškacone, kitnkez i komizbrot, kuglof i srneća leđa.’’ Milutin Ž. Pavlov ’’Iako je istekla iz motiva knjige „Ključ od kapije”, ova knjiga ipak nudi nešto novo i zanimljivo. To je sećanje na radost i ljubav ukućana u ritualu obaveznog zajedničkog obedovanja.’’ Mr Mirjana Anđelković ’’Okupljena je porodica oko stola, kruže duhovi predaka i poznanika, ali zasijaju i lica potomaka… … Knjiga je slasni nostalgični registar pojmova iz vremena kada je hrana bila lek…’’ Mr Mirjana Grujić Stanić

Knjiga koja je pred nama mogla bi se nazvati antologijom, iliti zbirkom priča i zapisa, ili kako god. Osnovno obeležje od koga je pošao priređivač knjige jeste tematska obuhvatnost, te „lutajuće čerge na točkovima”, „spomenici odbeglih uspomena” (Draško Ređep). Neizbežni u životu, te i bez mogućnosti zaobilaženja u književnosti. Zašto baš vozovi? Jer su uz njih i u njima nada susretanja i uzaludnost čekanja. Zagrljaji ponovnih susreta i konačnost rastajanja. Okasnela prepoznavanja, mimoilaženja u neznanju propuštenog. Pusta želja za životom „negde drugde”, radoznalo iščekivanje dolazećih ali i neudobnost prelaženja iz voza u voz. I sudbinski pogrešne, stanice (štacije) bivale su život mimo življenja, običnog, svagdanjeg, sa sve štacijskim rasporedima, staničnim dokonjacima, te po kojim šenlukom usred bela dana, kad su se litrenjaci menjali i ružica prosipala, u grlo bijelo, po stolnjaku, ispod stola sa sve čašama. Putnici bi se primicali i izmicali, prateći neočekivane izlive derta uz lomljavu, i povremeno osluškujući piskove dolazećih lokomotiva sa sve furgonima treće i ostalih klasa.

Od jednog od najprovokativnijih čileanskih romanopisaca stiže nam roman o zabranjenoj ljubavi i revoluciji tokom Pinočeove diktature. Usredsređen na istorijski događaj koji je zauvijek promijenio Čile – atentat na Augusta Pinočea iz 1986. godine – Strah me je, torero je najeksplozivniji, najkontroverzniji i najpopularniji roman objavljen u toj zemlji posljednjih decenija. Proljeće je 1986. u Santijagu i vlast Augusta Pinočea počinje da slabi. U jednoj od mnogobrojnih siromašnih gradskih četvrti, Ludaja od Prekoputa, beznadežno romantični i usamljeni travestit, veze stolnjake za bogate i sluša bolero, ne bi li tako prigušio zvuk pucnjave i nereda na ulicama. U život mu stiže Karlos, zgodni mladić s kojim se sprijatelji i koji koristi njegovu kuću za skladištenje misterioznih kutija i održavanje tajnih sastanaka. Tako počinje prijateljstvo, ali i ljubav, koja će oboma donijeti neočekivane, ali veoma različite ishode. Pedro Lemebel (1952–2015), čileanski pisac, umjetnik i aktivista, u svojim se radovima uglavnom bavio životom čileanske radničke klase i marginalizovanih društvenih grupa. Njegov spisateljski rad obuhvata kratke priče i roman, političke manifeste, eseje i društvene hronike. Bio je dobitnik Gugenhajmove stipendije, kao i nagrada „Ana Zegers” i „Hose Donoso”. Djela su mu prevođena na engleski, njemački, francuski i italijanski jezik. Roman Strah me je, torero objavljen je 2001. godine, a prema njemu je 2020. godine snimljen i istoimeni film.

Odlomak : ’’Kafana, reč koja se na ovim prostorima oduvek izgovarala sa ushićenjem, a često i pisala sa velikim slovom, kao što biva sa imenom Boga. Vlasti su se menjale, kao i gazde i nazivi, ali su kafane uvek bile pune varošana, salašara, nakupaca, dođoša i svakojakog naroda, jer običnom svetu nije bitna ni vlast, ni gazda, ni naziv, on hoće među ljude, u kafanu. I baš zato je „volemo“, takvu svakojaku, punu mirisa i ukislu od močvara i ustajalih voda po ovoj našoj pustoj ravnici. Al i odvažnu i gospodsku, kada se naredi za kakav kirbaj ili svetac, sa čistim kariranim stolnjacima na astalima, nalivenim od prokislog vina, pa kad nagrnu momci u straganskim šubarama i bundama, i kada se toči i ne pita „šta košta“. Svuda ih je bilo, u svakoj ulici, u centru, na prilazima gradu, po pristaništima, pored krstova krajputaša, železničkih stanica, pijaca, ispod lipa, breza, jablanova, hrastova... Bilo ih je malih i velikih, na dobrom i lošem glasu, sa dobrim i lošim vinom, bilo ih je raznih, i sve su ušle u „istoriju“ koja se prenosi sa kolena na koleno i ostaje neizbrisivo urezana u svaki gen onoga ko bar jednom kroči u njeno veličanstvo... Kafanu.’’

NOVA VRANA Otkud sad još jedna vrana (gadni nokat ubode mi u tetivu) s četri oka zagledana u u tabane žila pune u nervozno udo… Pljuje vrana ko da dođe kopa vrana slatko đubre razigrana poskakuje sa zemljice na pedantno vezen stolnjak… Milutin Petrović rođen je 1. maja 1941. u Kraljevu, a preminuo 28. decembra 2020. u Beogradu. Dobitnik je književnih nagrada Branko Miljković za knjigu Glava na panju, Disove nagrade i nagrade Milan Rakić za Knjigu promena, te nagrade Vasko Popa. Pesme Milutina Petrovića uvrštene su u mnoge antologije i prevedene na više stranih jezika. Bio je urednik Književne reči, časopisa Relations, glavni urednik Književnih novina. Bio je pokretač i glavni urednik časopisa Istočnik i Poezija. Bio je jedan od osnivača Srpskog književnog društva i predsednik prvog Upravnog odbora SKD-a. Objavio je knjige pesama: Tako ona hoće, Matica srpska, Novi Sad, 1968. Drznoveno roždestvo, Prosveta, Beograd, 1969. Glava na panju, Prosveta, Beograd, 1971. Promena, SKZ, Beograd, 1974, Gradska biblioteka, Časopis Gradac, Čačak,1994. Svrab, Prosveta, Beograd, 1977. Stihija, izabrane i nove pesme, Prosveta, Beograd, 1983. „O“, Prosveta, Beograd, 1990. Knjiga („O“ i Naopako), Svjetlost, Sarajevo, 1991. Rasprava s Mesecom / Poezija snova, Vreme knjige, Beograd, 1993. Nešto imam, Umetničko društvo Gradac, Čačak, 1996. Naopako, Umetničko društvo Gradac, Čačak, 1997. Protiv Poezije, Rad, Beograd, 2007. Izbor, Rad, Beograd, 2007.

Zbirka poezije. Iz recenzije : ’’Zoran Antonijević. Njegova boja je crna. Njegova prethodna zbirka pesama nosi naslov ’Crna kuća’. Ona je sažela njegov čulni i emotivni doživljaj rodne mu varoši, njenih stanovnika i svojevrsne dijabolične tame koja okružuje mesto, a ljude dovodi u neposredni dodir sa zaumnim, prokletim, sa smrću samom. Sve je crno: i dan, i vera, i rođenje, i nada. Sve je crno. Otkud onda, sada, ’Bela kuća’? Da vidimo: izmaglica novembra, pijanci, teška crna vrata, jecaji, muvlji ispljuvci, skičući pacovi, sablasni grohoti, magla, pustinja, suša, crna zemlja, gluvoća, pakao, kurve, krv po pločnicima. Smak sveta. Mašimo se s nadom za naslovnu pesmu: beli stolnjak, tanjiri, escajg, sveće, anđeli, zidovi, zastava, ključevi sigurne kuće – bele grobnice! Hladno svetlo osvetljava smradne sobe i ljude pune zavisti – da li je to ’belo’? Beli leptir se koprca u paučini – da li je to ’belo’? Ulično svetlo je na izdisaju – da li je to ’belo’? Ne. Ako je belo – onda je bolničko. Ako je belo – onda je led. Ako je belo – onda je okrečeni grob. Beli se duša zvezde, ali zvezde padalice. Materine oči sijaju, ali zbog suza. Oreol sija, ali oko glave iskeženog raščerečenog praseta. Majka se smeje, ali dok u ludilu sa zgrade baca novorođenče. Da, belo je ovde definitivno oksimoronsko belo, kontrastno belo, bledo mutno belo. Belo je ovde tragička ironija. Bela je ovde samo podloga za dublje crno.“ Milan Dobričić

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Antonijević, Zoran, 1979- = Антонијевић, Зоран, 1979- Наслов Bela kuća / Zoran Antonijević Врста грађе поезија Језик српски Година 2018 Издавање и производња Mladenovac : ǂDruštvo za afirmaciju kulture - ǂPresing, 2018 (Mladenovac : Presing izdavaštvo) Физички опис 33 str. : autorova slika ; 20 cm Други аутори - особа Dobričić, Milan, 1977- = Добричић, Милан, 1977- ISBN 978-86-6341-284-2 (broš.) Напомене Tiraž 100 Str. 31-32: Zoran Antonijević: Bela kuća / Milan Dobričić Beleška o piscu: str. 33. Autor: Zoran Antonijević Žanr: Poezija Pismo: Latinica Broj strana: 33 Povez: Mek Format: 20 cm Godina izdanja: 2018. „Zoran Antonijević. Njegova boja je crna. Njegova prethodna zbirka pesama nosi naslov `Crna kuća`. Ona je sažela njegov čulni i emotivni doživljaj rodne mu varoši, njenih stanovnika i svojevrsne dijabolične tame koja okružuje mesto, a ljude dovodi u neposredni dodir sa zaumnim, prokletim, sa smrću samom. Sve je crno: i dan, i vera, i rođenje, i nada. Sve je crno. Otkud onda, sada, `Bela kuća`? Da vidimo: izmaglica novembra, pijanci, teška crna vrata, jecaji, muvlji ispljuvci, skičući pacovi, sablasni grohoti, magla, pustinja, suša, crna zemlja, gluvoća, pakao, kurve, krv po pločnicima. Smak sveta. Mašimo se s nadom za naslovnu pesmu: beli stolnjak, tanjiri, escajg, sveće, anđeli, zidovi, zastava, ključevi sigurne kuće – bele grobnice! Hladno svetlo osvetljava smradne sobe i ljude pune zavisti – da li je to `belo`? Beli leptir se koprca u paučini – da li je to `belo`? Ulično svetlo je na izdisaju – da li je to `belo`? Ne. Ako je belo – onda je bolničko. Ako je belo – onda je led. Ako je belo – onda je okrečeni grob. Beli se duša zvezde, ali zvezde padalice. Materine oči sijaju, ali zbog suza. Oreol sija, ali oko glave iskeženog raščerečenog praseta. Majka se smeje, ali dok u ludilu sa zgrade baca novorođenče. Da, belo je ovde definitivno oksimoronsko belo, kontrastno belo, bledo mutno belo. Belo je ovde tragička ironija. Bela je ovde samo podloga za dublje crno.“ – Iz recenzije Milana Dobričića

Frajer sa susednog groba Katarine Mezeti prva je knjiga o Dezire i Beniju. Da li možemo da biramo koga ćemo voleti? Šta ako se zaljubimo u nekog s kim nemamo ništa zajedničko? Kako odoleti? Da li odoleti? Ova neodoljiva knjiga biće zabavan sagovornik svakome ko se ikada to zapitao. Dezire je savršeno organizovala svoj život. Završila je školu, zaposlila se u biblioteci, minimalistički uredila svoj beli stan, čitala probrane knjige, nosila organski pamuk, hranila se vegetarijanski, družila se sa zanimljivim ljudima i udala se za čoveka nalik sebi. A onda je njen muž nastradao i ona se iznenada našla u ulozi mlade udovice. Redovno je odlazila na njegov grob tražeći odgovore, ali je umesto njih našla – Benija. Beni je farmer koji čezne da se oženi finom devojkom koja će, kao nekad njegova mama, održavati kuću, kuvati ćufte i gulaš, s vremena na vreme isheklati nešto, zavesu ili stolnjak, i uveče gledati s njim Policijsku akademiju... Usamljen je, svi su pobegli u grad. Zato često posećuje majčin grob, samo što mu tamo smeta neka bledunjava ženska, koja se grozno oblači i stalno nešto žvrlja u sveščicu. Sve dok mu se ne nasmeši. Strast koja neočekivano bukne među njima oboma će izmaći tlo pod nogama. Da li će Dezire uspeti da se navikne na kuću s goblenima, dvadeset četiri krave i ulogu domaćice? Kako će se Beni snaći u belom stanu u kome stotine knjiga skuplja prašinu i guši ga? Hoće li se naći na pola puta ili će neko odustati od svog načina života? Da li su to uopšte važne stvari? Da li najvažnije odluke donosimo razumom ili ih diktira nešto nagonsko, haotično što živi u dubini naših bića? Prikaz romana ,,Frajer sa susednog groba" Katarine Mazeti 13.06.2018. Na prvim stranama osvaja svedenost i otresitost u autorkinom stilu, i zadivljuje stroga granica između nje i junakinje, iako se pripoveda u prvom licu. Junakinja se oseti na defanzivnost i neusmerenu agresiju; kod autorke toga nema. Verovatno je to bio jedini način da se zadrži autonomija u odnosu na priču, budući da su za njene okvire uzeti motivi iz autorkinog života. Detaljnije Prikaz romana ,,Frajer sa susednog groba" Katarine Mazeti 08.02.2018. Pitanja koja otvara roman Katarine Mazeti nisu samo pitanja egzistencije nakon gubitka identiteta. Pitanje ljubavi koja se rađa na mestu gde sve umire. Pitanje strasti na mestu koje je jednolično. Pitanje posla u kolektivu koji se drži bledih okvira oronulih korica knjige. Detaljnije Prikaz romana ,,Frajer sa susednog groba" i ,,Porodični kavez" Katarine Mazeti 30.11.2017. ,,Frajer sa susednog groba“ bavi se razlikom između seoskog i gradskog života i provocira čitaoca da razmisli o prirodi emocija i tome koliki značaj one imaju u našem životu. „Porodični kavez“ preispituje situacije u kojima emocija nadvlada razum, ismeva standardizovane rodne uloge i sugeriše koliki uticaj ovaj standard ima čak i u razvijenim zemljama u 21. veku. Katarina Mazeti vrlo inteligentnim humorom udara pravo u centar, a čitaocima nudi jednu potpuno realističnu romansu kakvu, iako čestu u životu, retko srećemo između korica ljubavnih romana. Detaljnije

Odlomak iz Radnika i seljaka: HISTORY CHANNEL (Lora pro nobis – 3) Obratite pažnju u Kapou na kadar u kome Riva izvršava samoubistvo bacivši se na električnu ogradu: čovek koji se u tom trenutku odluči za vožnju kamere unapred, kako bi što bolje kadrirao mrtvo telo – pažljivo smeštajući podignutu ruku u ćošak finalne kompozicije – taj je čovek vredan najdubljeg prezira. Jacques Rivette From: [email protected] To: [email protected] Date: 25. Jan. 23:55 Štovani gospodine Krez, Već punih mjeseca dana nadzirem Vašu nadzornu kameru. Mogao bih Vam o njoj sastaviti detaljan izvještaj, uključujući fotografije koje sam načinio u različita doba dana i iz različitih uglova da posluže kao dokazni materijal. Koliko god izgledalo infantilno, snimati napravu za snimanje predstavljalo je za mene stanoviti, mada tjeskoban, izazov. Dosad sam u tri navrata pismenim putem prosvjedovao, a jednom čak i osobno došao u policijsku upravu, tražeći da se dotična sprava ukloni ili preusmjeri tako da ne vrši agresiju na moju intimu. Budući da sam svaki put bio ignoriran ili nepristojno odbijen, odlučio sam preskočiti niže stepenice i obratiti se direktno Vama, načelniku policijske uprave, iako bez realne nade da ćete ovaj dopis uopće pročitati, a kamoli poduzeti nešto u smislu uvažavanja mojeg zahtjeva. To, međutim, ne znači da ću odustati. S vremenom sam shvatio kako se vrijeme – nasuprot raširenom uvjerenju – najbrže troši uz fatalističko prihvaćanje datosti i meku socijalnu prilagodbu. Ukratko, da ponovim ono što sam već tri puta naglasio Vašim blaziranim i neotesanim službenicima: nadzorna kamera u Ulici oslobođenja, u neposrednoj blizini križanja s Goličkom, postavljena je na fasadi peterokatnice otprilike po sredini drugoga kata (ili možda malo više) i usmjerena je – nominalno – prema podružnici Sberbank-a koja se nalazi u prizemlju na suprotnoj strani ceste. Do ostakljene podružnice Sberbank-a, hiperdizajnirana interijera, neukusnog do povraćanja, nalaze se još dopadljiva mala pekara, odakle se šire topli i slani mirisi nepodložni videorecepciji, prodavaonica talijanskih cipela, sva u žućkastim tonovima, i haustor zgrade u kojoj živim, službena adresa: Ulica oslobođenja br. 28. No potpuno je jasno da se u vidokrugu Vaše nadzorne kamere nalazi i prozor moga stana na prvome katu, smješten malo ulijevo iznad spomenute bankarske ispostave. Za nevolju je to dvostruki francuski prozor, širok gotovo dva metra, pa shodno tome objektiv Vašeg sigurnosnog uređaja prodire i obuhvaća (bilježi, kontrolira, špijunira, registrira, snima) dobru trećinu sobe koju koristim kao radni prostor, a to ne mogu doživjeti drugačije nego kao bezočan akt nasilja nad mojom privatnošću. Ne znam koliko je takav stav dostupan Vašem policijskom umu (zamišljam ga kao nedovoljno skuhano jaje, s meckavim žutanjkom), ali kada okolnosti nastupe tako da se putanje javne sigurnosti i moje privatnosti neopravdano ukrste, bez razmišljanja se stavljam na svoju stranu. To da Vaši podređeni, pretpostavljam školovani špiclovi, ili (još gore) lica na dežurstvu s par razreda pučke škole i kvocijentom inteligencije mahovine, uz pomoć banalnoga tehničkog pomagala ulaze kroz moj prozor i promatraju na ekranu što ja činim unutar svoja četiri zida – čak i kada ništa ne činim, jer je dovoljno već to što mi nije dopušteno da se osjećam samim – za mene je potpuno neprihvatljivo. Da ne govorim koliko mi je gadljivo. Koliko mi je uvredljivo. A k tome ne mogu podnijeti zavjese. Ne želim zbog imbecilne policijske samovolje na svoj prozor navlačiti teške zastore, gospodine načelniče, jer bih se bez danje svjetlosti vjerojatno ugasio, ona mi je nužna kao opozicija mojem unutrašnjem mraku, s kojim Vas – budite bez brige – nemam namjeru upoznavati. Moj je dakle zahtjev krajnje jednostavan: premjestite Vašu nadzornu kameru na primjerenije mjesto, ili je u najmanju ruku zakrenite prema dolje za 20 do 25 stupnjeva (postupak od nekoliko minuta), tako da podružnica Sberbank-a i dalje bude u njenom fokusu, a da moja malenkost i prostor moje intime ostanu izvan domašaja Vašega brižnog elektronskog oka. Zar to nije prosto? Zar to ne iziskuje najmanji mogući napor s Vaše strane? Ja doista nemam ništa protiv toga da bdijete nad dnevnim utrškom bandita koji gule ovaj narod po visokim kamatnim stopama, niti da pod firmom tobožnje zaštite nacionalne sigurnosti kontrolirate ponašanje općinstva na javnim mjestima (jer je, koliko sam se uspio informirati, nekoliko stotina ovakvih kamera raspoređeno po čitavom gradu), no nisam toliko solidaran građanin da bih zbog toga podnosio policijsku invaziju na svoju ličnu autonomiju. Uvjeravam Vas, gospodine načelniče, da sa svoga prozora ne mogu niti ozbiljnije remetiti javni red i mir, a kamoli ugroziti sigurnosne prilike i opću stabilnost ovoga dijela grada. Nemam ekshibicionističkih sklonosti. Ne spadam među poremećene tipove koji će se iz čista mira razgaćiti i privlačiti pozornost prolaznika. Čak ni Vaš istrenirani policijski mozak ne bi uspio smisliti sablazan koju bih ja odavde mogao izvesti i koja bi bila dostatan razlog da me se drži na oku. U ovim godinama više nisam u stanju ni zdušnije dahtati nad djevojkama koje ponosno, najčešće s nespretnom vulgarnošću, šeću guzičice Ulicom oslobođenja. I dalje promatram, to da, ali sada bez traga žudnje, gospodine načelniče, jedva da još uspijevam dodati notu sjete na ravnodušnost. Ipak, pošto se uporno oglušujete na moju molbu, zaključujem da Vam je moj slučaj zbog nečeg interesantan. Nečim očigledno privlačim Vašu pozornost. Zbog nečega Vam je naročito stalo da sitničavo njuškate po mojoj osobnoj sferi, u koju nitko – a pogotovo ne elektronski opremljene snage državnog redarstva – ne bi smio imati pravo uvida. Kako da Vas privolim da me skinete s nišana? Kako da utolim Vašu voajersku glad? Bi li pomoglo ako Vas kratko uputim u svoje sasvim konvencionalne stambene prilike (i prema tome dnevne navike), ako Vam predočim nekoliko kadrova koje Vaša nadzorna kamera – u čijem je optičkom polju tek trećina moje radne sobe – nije u stanju registrirati? Pa dobro, pokušajmo. Desno od prozora, iz perspektive Vašeg osujećenog teleskopa, nalazi se pisaći stol od potamnjele hrastovine, mjestimično izbrazdan po obodima, s blago ulegnutom radnom plohom, na njemu dvije-tri nesređene hrpe papira i knjiga, te laptop demodirane serije (toshiba) na čijem se poklopcu mogu vidjeti tragovi cigaretnog pepela i skorenih kapljica kave; do njega je biblioteka koja se podiže do stropa, također nesređena, uglavnom biografije i historiografski naslovi (prikladno mojem zapostavljenom zvanju), više fotografija raspoređenih po policama, izdvajam uspomenu s vjenčanja mojih roditelja u okviru od lažnog mahagonija; prva vrata iz hodnika vode u skučenu kuhinju, stol ispod prozora s kariranim (crveno-bijelim) plastičnim stolnjakom, na njemu košara za voće od pletenoga pruća u čijim se žljebovima gnijezdi višegodišnja, slijepljena prašina, plinski šporet, blijedozeleni kuhinjski elementi koji su u donjem dijelu impregnirani tankim slojem masnoće, balkončić veličine četiriju ljudskih stopa što gleda na vežu; sljedeća su vrata od spavaće sobe moje kćerke u koju Vas ne kanim uvoditi, a do njih ulaz u moju spavaonicu gdje nema ničega vrijednog spomena (osim ako Vas zanima tragično škripavi krevet od orahovine i čaša za protezu na noćnom ormariću); samim hodnikom dominira starinski samostojeći čiviluk, obiteljsko naslijeđe, ukrašen s više stotina rupica koje su udarničkim radom izbušili nevidljivi drvožderi, na zidovima opet fotografije, fotografije, mrtvi, mrtvi; naposljetku jednostavno kupatilo u bijelim pločicama, ovalni lavabo, slavina obrasla brdašcima kamenca, ogledalo bez rama, solidna kada u kojoj, s jednom nogom prebačenom preko ruba, nahereno leži leš krupnijeg muškarca, čini se prerezana grla. S osobitim štovanjem, Milorad Baranovski, prof. povj. umr.