Hobit br. 1 i 2 Ili tamo i nazad J. R. R. Tolkin STRIP

TARZAN – EDGAR RICE BURROUGHS komplet 1–3 BR. 3. TARZAN I NJEGOVE ŽIVOTINJE BR. 4. TARZAN GOSPODAR DŽUNGLE BR. 5. TARZAN I NJEGOV SIN Izdavač: EPOHA Zagreb Godina izdanja: 1964. Povez: tvrd Pismo: latinica Stanje: dobro Tarzan (eng. Tarzan, Džon Klejton II, vikont Grejstok) je izmišljeni lik iz knjiga, filmova i stripova koji je stvorio pisac Edgar Rajs Barouz (Edgar Rice Burroughs). Tarzan je arhetipsko divlje dete koje su uzgajili u afričkoj džungli veliki majmuni Mangani; on kasnije doživljava civilizaciju, ali je odbacuje i vraća se u divljinu kao herojski avanturista. Prvi put se pojavio u romanu Tarzan među majmunima (Tarzan of the Apes, u izdanju časopisa 1912, u knjižnom izdanju 1914. godine), a kasnije u još 25 nastavka knjige i nebrojeno puta u raznim drugim medijima, kao autorizovan ili neautorizovan lik. Filmska verzija Tarzana kao plemenitog divljaka („Me Tarzan, You Jane”), u kojoj nastupa Džoni Vajsmiler, ne odražava originalni karakter romana, koji je milostiv i visoko sofisticiran. Tarzan na filmu Lik Tarzana je obrađen u najmanje 200 filmova u periodu između 1918. i 2014. Najpoznatija interpretacija Tarzana na filmu bio je američki glumac nemačkog porekla Džoni Vajsmiler (Johnny Weissmüller). Ovaj olimpijski plivač uspešno je glumio Tarzana u ne manje nego 12 filmova, od 1932. do 1948. godine i učinio ga gotovo legendarnim. Osim predstavljanja na celuloidnom platnu, Tarzan je prikazan i u brojnim televizijskim serijama i crtanim filmovima, od kojih su najuspešniji Diznijevi, a našao se i u brojnim video igrama. Tarzan u stripu Iako su poznatije njegove filmske adaptacije, ali je u stripu ovaj lik, perom Berna Hogarta (Burne Hogarth) tokom 1930-ih dostigao svoj vrhunac ekspresije. Strip-umetnik Hal Foster (Hal Foster) ga je 1929. prvi adaptirao, a crtali su ga i velikani stripa kao što su Ras Maning (Rus Manning) pod čijim perom je Tarzanov lik 1960-ih doživeo svoju umetničku renesansu. „Sećam se, još davno, kad sam imao dvanaest godina. Moj otac, sa nekakvom hrpom papira pod pazuhom provozao me ulicama Čikaga, sve do velikog Instituta Umetnosti, i tamo je stavivši na sto tuce mojih crteža, skica, koje je bez mog znanja pažljivo sačuvao, upitao ljude za velikim stolom: ’Da li je ovo dovoljan razlog da sina upišem na vaše časove cratanja?’ Tako je sve počelo. Otac bi danas bio ponosan na mene.“ – Bern Hogart „Mikelanđelo Stripa“ Srpski Tarzan U 1980-im, novosadsko preduzeće „Forum Marketprint“ po licenci je proizvodilo stripski serijal „Tarzan“, koji je objavljivan u više evropskih zemalja. Glavni crtač je bio Branislav Kerac, tušer Branko Plavšić, a scenarista Slavko Draginčić. Scenarije su takođe pisali: Petar Aladžić, Rastislav Durman, Svetozar Obradović, Dragana Stanković Vićanović, Dušan Vukojev. Crtači su bili Goran Đukić Gorski, Miodrag Ivanović Mikica, Pavel Koza, Marinko Lebović, Petar Meseldžija, Milan Miletić, Sibin Slavković i Dragan Stokić Rajački. Edgar Rajs Barouz (1875–1950) američki je pisac koji je najviše traga ostavio svojim avanturističkim i naučnofantastičnim romanima. Za života je napisao oko osamdeset dela, od kojih su čuveni serijali o Tarzanu (26 knjiga, koje su inspirisale čak 27 filova) i Barsumu. Lik Džona Kartera umnogome je zasnovan na pojedinostima iz autorovog života: on sam odrastao je slušajući priče veterana o Građanskom ratu, služio je u američkoj vojnoj konjici i jedno vreme je, poput svog junaka, tragao za zlatom. Barouz je primljen u Dvoranu slavnih iz oblasti naučne fantastike (Science Fiction and Fantasy Hall of Fame) 2003. godine, uz veličine kao što su Isak Asimov, Artur Klark, H. G. Vels. MG144 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje ! Ilusstracije: Andrija Maurovic Mato Lovrak (Veliki Grđevac, 8. mart 1899 — Zagreb, 13. mart 1974) bio je jugoslovenski i hrvatski dečji pisac i učitelj.[1] Biografija i karijera Rođen je u Velikom Grđevcu, selu kod Bjelovara, u šestočlanoj porodici krojačkog radnika Mate i majke Ane. Četvorogodišnju pučku školu završio je u rodnom selu, a nakon četiri razreda niže realne gimnazije u Bjelovaru upisao se u Učiteljsku školu u Zagrebu koju je završio 1919. godine.[2] Nakon završetka škole službovao je kao učitelj u Kutini, Klokočevcu, Velikom Grđevcu i Velikim Zdencima, a od 1934. godine do penzije 1954. godine u Zagrebu. Pisao je i pripovetke, ali je popularnost stekao romanima tematski vezanim za detinjstvo. Gradio je zanimljivu fabulu s elementima pustolovine, ali i s didaktičkim naglascima.[3] Izuzetno plodan, autor je tridesetak knjiga, Lovrak je nekoliko decenija zabavljao i odgajao mlade čitatelje izrazom koji svedoči o vremenu, a odlikuje se maštovitošću i humorom. Dela su mu prevedena na mnoge jezike.[3] Pisao je i stručne članke u pedagoškim časopisima.[3] Lovrak je napisao nekoliko desetina pripovetki i romana za decu, kao i tri romana za odrasle koji nemaju veće značenje. Prvi je u hrvatskoj dečjoj književnosti uveo seosku decu kao glavne protagoniste, a u romanima i pripovetkama dao prednost akciji. Gradska deca u njegovim delima se pojavljuju retko i njihovi su portreti beživotni i formalni.[3] Lovrak nije težio stvoriti idealan tip bezbrižnog deteta. U pripovetkama i romanima dao je sliku dece svog doba. Naročito je živo njegovo zanimanje za skupine seoske dece i njihove igre..[3] Lovrakovi romani su kratki, sažeta izraza, ispripovedani jednostavno, ali nekad vrlo uspješno poniru u psihologiju detinjstva. Neretko se u njegovim delima ogleda i vreme u kojem su nastala sa blagom kritikom svita odraslih. Zameriti se može prenaglašena pedagoška tendencija, socijalno angažovanje i insistiranje na srećnim završetcima..[3] Preminuo je 13. marta 1974. godine u Zagrebu, a sahranjen je u rodnom Velikom Grđevcu. Andrija Maurović (1901 — 1981) bio je jugoslovenski i hrvatski crtač stripova, slikar i ilustrator. Delujući u maloj zemlji s nerazvijenom strip-tradicijom, zemlji neažurnih poslenika kulture, Maurović je, nažalost, iskusio sudbinu mnogih velikih umetnika i ostao je gotovo anoniman izvan njenih granica. Biografija Andrija Maurović, rođen je 29. marta 1901. godine u malom mestu Muo, kraj Kotora, kao sedmo dete Bokeljke i Slovenca, apotekarskog službenika austro-ugarske vojske. Nakon kratkotrajnog boravka u Krakovu, u Poljskoj, porodica Maurović se preselila u Dubrovnik, gde je Andrija proveo dane dečaštva i mladosti. Bio je slab đak, ali je od najranije mladosti pokazivao talenat za crtanje. U jesen 1920. godine prvi put odlazi u Zagreb u nameri da studira slikarstvo, ali se zbog besparice vraća kući. Prva izložba Kao osamnaestogodišnjak, 1919. godine, na jednoj zajedničkoj izložbi je u Dubrovniku izložio svoje prve radove. O uspehu tog prvog izlaganja nema nikakvih podataka, ali već sledeće 1920. godine Maurović ponovo izlaže i to 32 slike u tehnikama akvarela, ulja, pastela i ugljena. `Fali mu još dosta toga - osobito u tehnici; boje mu nemaju svježinu i prelazi su tvrdi ali se sve to dade postići školom i vježbanjem. Maurović je sada u 8. razredu gimnazije. Ovako mlad nas je začudio svojom prvom izložbom` - pisala je tadašnja kritika. Studije Kraće vreme (1921./1922) bavio se glumom u sarajevskom pozorištu, a glumio je i u nekoliko nemih filmova. Pokazalo se kasnije da je ovo kratko filmsko iskustvo uveliko odredilo njegov način kadriranja stripova i ilustracija. Nakon odsluženja vojnog roka u Nišu, po drugi put odlazi u Zagreb kako bi otpočeo sa studiranjem na `Kraljevskoj akademiji za umjetnost i obrt`, što je bio tadašnji naziv za Akademiju likovnih umetnosti. Upisao se u klasu Ferde Kovačevića. Ovoga puta Finansijski problemi su manji jer ga je pripomogla dubrovačka opština. Ipak Maurović je zarađivao za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige. U to vreme pravila Akademije zabranjivala su studentima takav rad, pa Maurović ubrzo prekida studije. U arhivi Akademije nisu pronađeni dokumenti na osnovu kojih bi se moglo utvrditi da je došlo do sukoba sa upravom i da je Maurović isključen sa Akademije. Profesionalac Nakon prekida školovanja u potpunosti se posvećuje ilustratorskom radu. Povremeno objavljuje karikature u dubrovačkom `Ježu`. Među sačuvanim brojevima `Ježa` prvi Maurovićev crtež naslovljen je Madam Pompadur i taj crtež možemo smatrati njegovim najranijim sačuvanim crtežom (`Jež`, Dubrovnik 1921., br. 4 od 1.5.1921). Od 1925. godine povremeno sarađuje i sa tada najznačajnijim humorističko-satiričnim časopisom u Hrvatskoj `Koprive`, a od 1928. dobija poverenje da radi naslovnice i zadnje strane za taj časopis i pokoji crtež unutar broja. Tokom 1930. godine većinu naslovnica je uradio Maurović što govori da je stekao ugled i status među ilustratorima i karikaturistima. Sarađivao je sa velikim brojem novina i časopisa među kojima su `Jutarnji list`, `Novosti`, `Koprive`, `Ženski svet` i `Kulisa`. Zlatno doba: 1935—1941 Uvozni strip, pretežno američki, sredinom tridesetih godina počeo je da osvaja čitaoce, pa su urednici zagrebačkih `Novosti` odlučili da otpočnu sa objavljivanjem domaćeg stripa, a taj veliki posao su poverili Andriji Mauroviću. Svoj prvi strip `Vjerenica mača`, prema delu francuskog pisca Paula Fevala, `Novosti` su počele objavljivati 2. maja 1935. godine. Reprint ovog Maurovićevog prvenca, u okviru biblioteke `Velikani hrvatskog stripa`, objavio je Osiječki `Format` 2006. godine. Posle `Verenice mača`, prvog `romana u slikama`, usledila su dva naučno-fantastična stripa, `Podzemna carica` i `Ljubavnica s Marsa`, a onda su se kao na pokretnoj traci počeli ređati stripovi: `Plen demona džungle`, `Razbojnikova verenica`, `Krvolok od Tanipura`, `Ognjem i mačem`, `Zlatarevo zlato` i mnogi drugi. Veliku slavu je stekao sa svoja prva dva vestern-stripa `Trojica u mraku` i `Sedma žrtva` za kojima slede `Gospodar Zlatnih bregova`, `Poslednja pustolovina Starog Mačka`, `Sablast zelenih močvara`... Strip junaci naprečac osvajaju publiku širom zemlje, a svom tvorcu donose ogromnu slavu - i isto toliko novca. `Zarađivao sam po sedamdeset-osamdeset hiljada tadašnjih dinara mesečno, a za taj novac je kuća mogla da se kupi`. - rekao je Andrija Maurović. `Ali, kako je dolazilo, tako je i odlazilo: piće, žene, lumpovanje, četa prijatelja koji se za tren okupe oko čoveka punog para; koliko god da ih ima, nikad dovoljno, i ništa mi od sveta toga nije ostalo...` Svoj stvaralački vrhunac Maurović je imao između 1935. i 1941. godine. U drugoj polovini pedestih godina (1956-60) nije objavio nijedan strip pokušavajući da se vrati na puteve čistog slikarstva. Često je govorio da ga slikarstvo odmara, a da je strip upropastio njegov život. U periodu 1970-76 takođe se uzdržava od crtanja stripova. U 1976. objavljuje svoj poslednji strip `Povratak Starog Mačka`. Drugi svetski rat Početkom rata (1941-43.) Maurović nije crtao stripove, ali je tokom 1943. i 1944. za `Zabavnik` nacrtao sledeće stripove: Grob u prašumi, Seoba Hrvata, Knez Radoslav, Tomislav, Zlatni otok i Ahuramazda na Nilu. Pred kraj Drugog svetskog rata Maurović je pristupio partizanima i bio u sastavu Osme kordunaške divizije. Uglavnom je radio plakate i zidne novine. Nakon rata je nacrtao opus od 6 kratkih stripova iz partizanskog života. Ti stripovi su objedinjeni u strip-albumu `Priče o odvažnim ljudima` (Izdavač: KIC `Privlačica`, Vinkovci 1989). Za naslovnicu je upotrebljena njegova slika (ulje na platnu) iz 1945. godine .[traži se izvor] Strip-album `Priče o odvažnim ljudima` sadrži sledeće stripove: `Brodolomci na otoku Mega` (Scenario Marcel Čukli. Prvo objavljivanje `Horizontalni zabavnik`, 1952) `Protiv smrti (scenario Vicko Raspor. Prvo objavljivanje `Omladina`, 1954) `Rankov odred` (Scenario: Mahmud Konjhodžić i Norbert Neugebauer. Prvo objavljivanje `Plavi vjesnik`, 1961) `Vreme odvažnih` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Strip magazin`, 1966) `Istinite priče o malim borcima` (Scenario Rudi Aljinović. Prvo objavljivanje `Kekec`, 1967/68.), sadrži zbirku kratki stripova: `Prijeteći pozdrav`, `Zaslađeni benzin`, `Most je popravljen`, `Spašeno selo`, `Ruke uvis`, `Lekovi su nabavljeni`, `Spašena žetva`, `Snalažljivi kurir`, `Beg iz doma`, `Uništeni plakati`. Poslednji šesti strip iz partizanskog opusa pod nazivom `Sinovi slobode` nije objavljen u ovom albumu jer su originalne table izgubljene, a reprint iz `Modre laste` nije bio zadovoljavajućeg kvaliteta. Na ivici ponora `Pio sam po desetak litara vina dnevno, po dva litra najjače rakije od kukuruza, pušio po osamdeset cigareta, predavao se jednako neumerenim čulnim uživanjima - i tako preko dvadeset godina, dok nisam dospeo na rub ponora, na granicu potpunog rastrojstva i kraha. Tek onda, kad mi je već bilo četrdeset pet godina, uspeo sam da se trgnem, da bih koliko-toliko produžio menicu života.` - izjavio je Maurović za magazin `Start` .[1] Djelo Andrija Maurović je za života nacrtao preko 200 stripova. Veliki broj stripova je urađen po književnim delima među kojima je verovatno najpoznatija adaptacija `Gričke vještice` po motivima istoimenog romana Marije Jurić Zagorke. `Večernji list` je prvi započeo objavljivanje, u periodu 1960/62., ali je strip u celosti objavljen u ediciji `Strip-strip`, u izdanju `Lykos` (koji će kasnije promeniti ime u `Epoha`). Ediciju je štampao `Vjesnik` 1962. godine u 14 svezaka na ukupno 364 stranice. Po romanima Šenoe je uradio `Zlatarevo zlato` i `Čuvaj se senjske ruke`. `Ljubavnica s Marsa` je delo Alekseja Tolstoja, `Ognjem i mačem` Henrika Sjenkjeviča Kompletan opus možete pogledati ovde: Stripovi Andrije Maurovića Posthumno je NLC Media Grupa, Zagreb objavila Maurovićevu zbirku erotskih skica i crteža pod nazivom `Kandaul`. ISBN 978-953-98075-7-1. koja je štampana u nekoliko izdanja. Crteži su rađeni u olovci. Na pojedinim mestima olovka se razmazala, pa tekst nije dovoljno čitak. Na nekim tablama sličice su razrađene do najsitnijeg detalja dok su na drugima ostale samo kao proste skice. Maurović se nije previše trudio jer je stripove sa erotskom sadržinom radio iz razonode, samo za sebe. Smrt Poslednjih godina svog života Andrija Maurović je u svojoj okolini važio za čudaka i ekscentrika. Prihvatio je spartansko-asketski način života, opredelio se za najstroži vegetarijanski način ishrane, ustajao zorom a legao s prvim mrakom. Odrekao se poroka i društva ljudi i vratio se svojoj prvoj ljubavi - slikarstvu. Nakon kraće bolesti umro je u oskudici 2. septembra 1981. godine u vlastitoj kući u Zagrebu, na Pantovčaku 45. Maurović je 9 godina nakon svoje smrti sahranjen po drugi put 16. decembra 1990. godine. Piscu Maurovićeve biografije, novinaru Aleksandru Vojinoviću, pripada zasluga, pored pisanja biografije, što su Maurovićevi posmrtni ostatci premešteni iz grobnice koja je bila u katastrofalnom stanju u pristojnu grobnicu na zagrebačkom groblju Mirogoj.

Ilustrovano Nekorišćena knjiga Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. Dobrica Erić Dobrica Erić photo (by Vujcic).jpg Dobrica Erić, 2005. godine Datum rođenja 22. avgust 1936. Mesto rođenja Donja Crnuća, Kraljevina Jugoslavija Datum smrti 29. mart 2019. (82 god.) Mesto smrti Beograd, Srbija Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Biografija Uredi Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici. Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[2] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[3] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[4][5][6][7][8] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[9] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[10][11] Zanimljivost Uredi Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[12] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Uredi Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[13] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Uredi Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Uredi Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Uredi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Uredi Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[14] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! Posveta Autora! Kumevava, sin prašume Prilikom brodoloma na reci Aragvaji u amazonskoj prašumi, putnici upoznaju neobičnog malog Indijanca, Kumevavu. Vešt i pametan, Kumevava će im pokazati da je džungla mnogo zanimljivija, ali i opasnija nego što su mislili, a takođe će ih naučiti raznim korisnim veštinama. Priča je napisana po istinitom događaju. Tibor Sekelj (mađ. Székely Tibor; Spiška Sobota, 14. februar 1912 — Subotica, 20. septembar 1988) je bio svetski putnik, geograf, novinar, muzeolog, poliglot, pisac i istraživač jevrejskog porekla. Bio je svetski poznati esperantista. Tibor Sekelj je rođen 1912. u Spiškoj Soboti (Spišská Sobota) kod Poprada, tada u Austrougarskoj, a umro u Subotici 1988. godine. Ovaj svetski putnik je igrom sudbine, mladost proveo u Vojvodini. Otac mu je bio veterinar, i pošto je to bio tražen posao porodica je često menjala prebivalište. Tako stižu u Vojvođanski Čenej, gde ostaju do Tiborove desete godine. Osnovnu školu završava u Kikindi, u koju dolaze 1922. godine. Iako mu je mađarski jezik bio maternji, još kao mali naučio je i nemački, kao jezik sredine koji se u Vojvodini tada mnogo koristio. Ubrzo njegov otac dobija posao u Nikšiću, gde se Tibor upisuje u nikšićku gimnaziju. Ovde 1928. godine osniva prvi izviđački steg u Crnoj Gori, i zbog toga se smatra jednim od osnivača crnogorskog skautizma. Danas u Nikšiću i dalje radi izviđački odred koji je naslednik Tiborovog stega, ime mu je Odred izviđača „Dragan Cerović Gigo“. Svetski putnik Za života posetio je 74 zemlje sveta, na svih 5 kontinenata. Proputovao je širom Južne Amerike, Azije i Afrike, a naročito je voleo da putuje na nepoznata i opasna mesta kao što su prašume Afrike i Amazonije i da posećuje najmanje poznata domorodačka plemena na svetu. Tu se bavio etnologijom i pokupio ogromnu zbirku izvornih plemenskih predmeta, koje danas čuvaju muzeji u Zagrebu, Subotici i Senti. Za razliku od drugih poznatih svetskih pustolova kao što je, na primer, Željko Malnar iz Zagreba, uspeo je da nikada ne dobije malariju. Svoja ogromna iskustva sa putovanja nije umeo da pretvori u visoko tiražne knjige a time i prihode, tako da je celog života bio skromnih materijalnih mogućnosti. Pri kraju života bio je Upravnik muzeja u Subotici. Poliglot Bio je nadareni multilingvista. Osim što je govorio mađarski i srpskohrvatski kao maternje jezike, a vladao i nemačkim, odlično je baratao španskim, engleskim, francuskim i esperantom. Bio je član Akademije za esperanto i počasni član Svetskog esperantskog saveza. Neka od svojih dela je pisao izvorno na esperantu. Neka druga izvorno na španskom. Imao je posebnu metodu učenja stranog jezika — svaki dan po 10 reči. Posle 40 dana bi znao 400 reči i smatrao je da je to sasvim dovoljno za sporazumevanje. Na taj način služio se sa ukupno 44 jezika. Govorio je i mnoge egzotične, indijanske jezike, koje je kasnije delom zaboravljao. Ipak, u bilo kom delu sveta se našao, uspevao je da se sporazumeva. Stripska scenaristika Bio je scenarista stripova, između ostalog i čuvenom umetniku Aleksandru Heclu, na delima „Kumeuaua — sin prašume“ 1960 — 1961. za list Pioniri (Beograd) i u „U zemlji Indijanaca“ 1962. za list Plavi vjesnik (Zagreb). Druga dvojica uglednih stripara, scenarista Norbert Nojgebauer i crtač Julio Radilović Jules, uradili su po Sekeljevoj knjizi strip „Istraživač Tibor Sekelj priča: Kroz zeleni pakao Mato Grosa“ za list Plavi vjesnik (br. 558-575, Zagreb, 1965).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Par stranica talasasto, nista strasno, sve ostalo uredno! Trigger Warning: Short Fictions and Disturbances by Neil Gaiman Višestruko nagrađivan, autor bestselera br. 1 Nev Iork Times-a Nil Gejman vraća se da zaslepljuje, pleni, proganja i zabavlja sa ovom trećom kolekcijom kratke fikcije koja prati Dim i ogledala i krhke stvari – koja uključuje nikada ranije objavljenu priču o američkim bogovima, „Crni pas“, napisan ekskluzivno za ovu knjigu. U ovoj novoj antologiji, Nil Gejman probija veo stvarnosti da bi otkrio zagonetni, mračni svet koji leži ispod. Trigger Varning uključuje ranije objavljene kratke fikcije – priče, stihove i veoma posebnu priču o Doktoru Kou koja je napisana za pedesetu godišnjicu voljene serije 2013. – kao i „Crni pas“, novu priču koja se ponovo bavi svet američkih bogova, ekskluzivno za ovu kolekciju. Upozorenje o okidaču istražuje maske koje svi nosimo i ljude koji su ispod njih kako bismo otkrili naše ranjivosti i naše najistinitije ja. Ovde je bogat rog izobilja priča o hororu i duhovima, naučne fantastike i bajki, fabulizma i poezije koje istražuju carstvo iskustva i emocija. U „Avanturističkoj priči“ – tematskom pratiocu Okeana na kraju ulice – Gejman razmišlja o smrti i načinu na koji ljudi nose svoje priče sa sobom kada umru. Njegovo iskustvo na društvenim mrežama „Kalendar priča“ su kratki snimci inspirisani odgovorima na tvitove obožavalaca o mesecima u godini – pričama o piratima i martovskim vetrovima, igluu od knjiga i čestitki za Dan majki koja nagoveštava nemire u univerzum. Gejman nudi sopstvenu genijalnu predodžbu o Šerloku Holmsu u svojoj misterioznoj priči `Slučaj smrti i meda` nominovanoj za nagradu. A „Klik-klak zvečarka“ objašnjava škripu i zveket koje čujemo kada smo sami u mraku. Sofisticirani pisac čiji je kreativni genije bez premca, Gejman ulazi sa svojom književnom alhemijom, prenoseći nas duboko u carstvo mašte, gde fantastično postaje stvarno, a svakodnevno usijano. Puno čuda i užasa, iznenađenja i zabave, Trigger Warning je riznica užitaka koji angažuju um, uzburkavaju srce i potresaju dušu jednog od najjedinstvenijih i najpopularnijih književnih umetnika naših dana. Nil Gejmen je verovao da je strip autor, sve dok mu na nekoj zabavi jedan od prisutnih gostiju, inače urednik književnog dodatka lokalnih novina, nije objasnio da je to što Gejmen radi zapravo literarno stvaranje. Gejmen će kasnije u jednom prisećanju na ovaj događaj reći da se osećao kao žena koju su upravo obavestili da nije prostitutka već „kraljica noći“ (`I suddenly felt like someone who had been informed that she wasn`t a hooker, that in fact she was a lady of the evening.`, Los Angeles Times, 2001). Do tada, Gejmen je već stekao zavidnu reputaciju kao autor scenarija za strip serijal Sendmen, kao i za niz underground stripova za koje je dobio više nagrada. 1995. okončao je rad na Sendmenu počeo rad na pravim proznim delima, što je rezultiralo sa nekoliko zbirki priča i Zvezdanom prašinom, nekom vrstom bajke za odrasle. Sledila je saradnja sa Teri Pračetom na Dobrim predskazanjima, serija Nikadođija (futuristička priča o mračnom podzemnom svetu Londona, koji je BBC pretočio u TV seriju), kao i Gejmenovo viđenje dečije fantastike u Koralini, koju mnogi porede sa Luisovom Alisom u zemlji čuda. Godine 2001. objavljeni su Američki bogovi, roman za koji je Gejmen dobio jednu od najprestižnijih nagrada u žanru, nagradu Brem Stoker udruženja horor pisaca. Pored ovoga, Gejmen je kreator scenarija za japanski animirani film Princeza Mononoke, kao i scenarija za filmove koji tek treba da budu snimljeni po njegovim romanima i pričama. 1999. oživeo je serijal Sendmen. Niz zanimljivih detalja vezan je za ovog autora: Univerzitet Kalifornija uveo je Sendmen kao obaveznu lektiru na predavanjima o mitovima, pop pevačica Tori Ejmos je na čak tri svoja albuma izvodila pesme o Nilu Gejmenu, a proslavljeni pisac Norman Majler jednom prilikom je povodom fame oko Sendmen izjavio da je konačno dočekao jedan strip za intelektualce. Posle svega ovoga zanimljiva je i izjava Gejmenovog školskog savetnika, koju je kao petnaestogodišnjak mogao da čuje pošto mu je rekao da bi želeo da pravi stripove: „A da li si razmišljao o poslu računovođe?“

Dobrica Erić Plači voljena zemljoMeki povezДобрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1]Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића.БиографијаРођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1]Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2]Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3]Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4]Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10]Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године.— Добрица ЕрићУ октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12]ЗанимљивостМање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13]По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”.ПризнањаГоранов вијенац 1974.Младо поколење 1977.Орден заслуга за народ 1977.Награда Змајевих дечјих игара 1982.Награда Вукове задужбине 1982.Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988.Велика базјашка повеља, 1997.Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001.Змајева наградаПовеља Змајевих дечјих игара, 2005.Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштвуЗлатни прстен фестивала БулкаЗлатна потковица и звање Витез чарапаније у КрушевцуЗлатни кључ СмедереваМатићева повељаНаграда Српске књигеЗлатни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децуНајвиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и КнићаДиплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012.Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14]Разапета земљаЗа књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда:Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992.Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994.Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995.Октобарска награда Београда, 1995.Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996.Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998.Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999.Златни беочуг града Београда, 2000.Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001.Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002.Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003.Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006.Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008.Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008.Песничко успеније, Звечан, 2009.ДелаДео Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат”Књижевна делаСвет у Сунцокрету, (1959)Вашар у Тополи, (1965)Стари сељачки календар, (1966)Славуј и сунце, (1968)Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969)Торта са пет спратова, (1973)Од рата до златара, (1973)Добрица чобанска торбица, (1973)Сишло буре у обруче, (1974)Песма о свицима, (1975)Долина сунцокрета, (1976)Река с ружом римована, (1976)Вечни кратковечници, (1977)Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978)Башта са седам ружа, (1979)Читанка годишњих доба, (1979)Торбица чаробница, (1979)Срицање жене, (1980)Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980)Чардак између четири јабуке, (1980)Доба дулека, (1980)Цар пчелар, (1981)Шеширић као булка, (1981)Прстен у извору, (1981)Мој друг, Миливојчићев луг, (1982)Од азбуке до златне јабуке, (1982)Добро вече, добра зелена долино, (1984)Стабло твог тела, (1984)Сунчева вереница, (1985)Споменар на дар, (1986)Тако жубори река, (1987)Месечеви миљеници, (1987)Кад коњ зарже, (1987)Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988)Вукова старинарница, (1988)Рождество ратарево, (1989)Крунисање, (1989)Бунар за пријатеље, (1990)Кокајте се кокице, (1990)Бал вампира, (1990)Пужева срма, (1991)Еколошки буквар, (1991)Плава месечина, (1991)Сан Гружанске летње ноћи, (1992)Језеро Јежева бара, (1993)У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993)Плачи вољена земљо, (1993)Разапета земља, (1999)Вилина Долина, (1999)Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002)Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002)Дечак са златом липе у коси, (2005)Пета страна света, Пчелица (2012)Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013)Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013)Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014)`Наша гошћа година`, Креативни центар (2019)`Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015)`Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008)СтриповиЕрић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица.Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар КласЗачарана шума, Дечје новине, Александар КласЗачарана труба, Дечје новине, Александар КласПлава праћка, Дечје новине, Александар КласПод зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој БогичевићТајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица)Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица)Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана ЈовановићСултанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица)Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица)Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг ЂурђићБраћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар РадичевићТопови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић)Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар РадичевићЗамке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир ФилиповскиТаковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана ЈовановићБубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко ПлавшићЗбирка књижевника Добрице ЕрићаДобрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.6/3

Dobrica Erić Plači voljena zemljo Meki povez Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1] Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића. Биографија Рођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1] Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2] Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3] Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4] Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10] Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. — Добрица Ерић У октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12] Занимљивост Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13] По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Признања Горанов вијенац 1974. Младо поколење 1977. Орден заслуга за народ 1977. Награда Змајевих дечјих игара 1982. Награда Вукове задужбине 1982. Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988. Велика базјашка повеља, 1997. Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001. Змајева награда Повеља Змајевих дечјих игара, 2005. Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштву Златни прстен фестивала Булка Златна потковица и звање Витез чарапаније у Крушевцу Златни кључ Смедерева Матићева повеља Награда Српске књиге Златни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децу Највиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и Кнића Диплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012. Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14] Разапета земља За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда: Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992. Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994. Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995. Октобарска награда Београда, 1995. Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996. Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998. Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999. Златни беочуг града Београда, 2000. Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001. Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002. Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003. Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006. Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008. Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008. Песничко успеније, Звечан, 2009. Дела Део Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат” Књижевна дела Свет у Сунцокрету, (1959) Вашар у Тополи, (1965) Стари сељачки календар, (1966) Славуј и сунце, (1968) Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969) Торта са пет спратова, (1973) Од рата до златара, (1973) Добрица чобанска торбица, (1973) Сишло буре у обруче, (1974) Песма о свицима, (1975) Долина сунцокрета, (1976) Река с ружом римована, (1976) Вечни кратковечници, (1977) Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978) Башта са седам ружа, (1979) Читанка годишњих доба, (1979) Торбица чаробница, (1979) Срицање жене, (1980) Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980) Чардак између четири јабуке, (1980) Доба дулека, (1980) Цар пчелар, (1981) Шеширић као булка, (1981) Прстен у извору, (1981) Мој друг, Миливојчићев луг, (1982) Од азбуке до златне јабуке, (1982) Добро вече, добра зелена долино, (1984) Стабло твог тела, (1984) Сунчева вереница, (1985) Споменар на дар, (1986) Тако жубори река, (1987) Месечеви миљеници, (1987) Кад коњ зарже, (1987) Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988) Вукова старинарница, (1988) Рождество ратарево, (1989) Крунисање, (1989) Бунар за пријатеље, (1990) Кокајте се кокице, (1990) Бал вампира, (1990) Пужева срма, (1991) Еколошки буквар, (1991) Плава месечина, (1991) Сан Гружанске летње ноћи, (1992) Језеро Јежева бара, (1993) У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993) Плачи вољена земљо, (1993) Разапета земља, (1999) Вилина Долина, (1999) Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002) Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002) Дечак са златом липе у коси, (2005) Пета страна света, Пчелица (2012) Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013) Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013) Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014) `Наша гошћа година`, Креативни центар (2019) `Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015) `Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008) Стрипови Ерић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица. Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар Клас Зачарана шума, Дечје новине, Александар Клас Зачарана труба, Дечје новине, Александар Клас Плава праћка, Дечје новине, Александар Клас Под зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој Богичевић Тајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана Јовановић Султанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица) Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг Ђурђић Браћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар Радичевић Топови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић) Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар Радичевић Замке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир Филиповски Таковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана Јовановић Бубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко Плавшић Збирка књижевника Добрице Ерића Добрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.

DOBRICA ERIĆ DOLINA PROLEĆNIH MIRISA Tvrdi povez Izdavač Bookland Добрица Ерић (Доња Црнућа, 22. август 1936 — Београд, 29. март 2019) био је српски књижевник, песник, прозни и драмски писац. [1] Био је члан Удружења књижевника Србије и многих других значајних удружења, између осталог и Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду, где се налази и део његове заоставштине, у оквиру Збирке књижевника Добрице Ерића. Биографија Рођен је 22. августа 1936. године у Доњој Црнући, поред Горњег Милановца. Родитељи Милош и Радмила били су пољопривредници. Завршио је четири разреда основне школе у селу Враћевшници.[1] Аутор је више романа, пет књига лирске прозе, 23 збирке песама, пет позоришних драма, преко 40 књига за децу. Заслужни је уметник града Београда. Прву збирку песама објавио 1959. године, а касније још више од стотину књига поезије, прозе, антологија, сликовница итд. Дела су му продата у тиражу од милион примерака. Доста их је преведено на стране језике. Управни одбор Удружења књижевника Србије га је 30. марта 2012. предложио за дописног члана Српске академије наука и уметности.[2] Био је уредник часописа Расковник (са Драгишом Витошевићем), Полетарац Душка Радовића, главни уредник Издавачке куће Нолит.[3] Био је домаћин Драгачевског сабора у Гучи 2013. године.[4] Преминуо је у 29. марта 2019. године, у 83. години, у Београду.[5][6][7][8][9] Сахрањен је у родном месту, на сеоском гробљу у Доњој Црнући.[10] Ја сам увек ишао помало у раскораку са стварношћу, а поготову данас. И песме су сада у новом веку, као и лепота уметности уопште, у раскораку са здравим разумом и у дослуху са невременом, па се све чешће питам да ли се вреди још борити лепим речима и мислима за место под немилосрдним сунцем, које нас такође не гледа и не милује онако често и нежно као у детињству. Сад су у моди неке туђе речи и сунца, чији смисао, или пре бесмисао, ја не разумем и не прихватам, чак и по цену потпуне изопштености и самоће која је преурањена чак и за моје године. — Добрица Ерић У октобру 2021. откривена је Ерићева биста у дворишту Средње школе у Книћу.[11][12] Занимљивост Мање је познато да је Добрица Ерић написао и прву песму за познатог певача фолк музике Мирослава Илића под називом „Волео сам девојку из града”. Аутор је и Цецине песме „Детелина са четири листа”.[13] По њему се зове Удружење за одбрану ћирилице „Добрица Ерић”. Признања Горанов вијенац 1974. Младо поколење 1977. Орден заслуга за народ 1977. Награда Змајевих дечјих игара 1982. Награда Вукове задужбине 1982. Књижевна награда „Невен”, за књигу Писмо краљици света, 1988. Велика базјашка повеља, 1997. Награда „Милан Ракић”, за књигу Ружа ветрова, 2001. Змајева награда Повеља Змајевих дечјих игара, 2005. Награда за животно дело у области уметничког стваралаштва о селу и сељаштву Златни прстен фестивала Булка Златна потковица и звање Витез чарапаније у Крушевцу Златни кључ Смедерева Матићева повеља Награда Српске књиге Златни лептир и Витезова повеља за животно дело у књижевности за децу Највиша признања завичајних градова, Горњег Милановца, Тополе и Кнића Диплома редовног члана руске Петровске академије додељена му је у Санкт-Петербург, 2012. Звање Витез од духа и хумора (Гашин сабор, 2018), додељују Центар за уметност стрипа Београд при Удружењу стрипских уметника Србије и Дечји културни центар Београд[14] Разапета земља За књигу родољубивог песништва Разапета земља, која је доживела десет издања добио је петнаест награда: Награда „Жичка хрисовуља”, Жича, 1992. Награда „Лазар Вучковић”, Приштина, 1994. Видовданска награда Републике Српске Свети Сава, 1995. Октобарска награда Београда, 1995. Велика базјашка повеља Савеза Срба у Румунији, 1996. Повеља Шушњара, Бања Лука, 1998. Награда Шушњар, Српски Сански Мост, 1999. Златни беочуг града Београда, 2000. Награда Филип Вишњић, Вишњићево, 2001. Награда „Кондир Косовке девојке”, Грачаница, 2002. Повеља Мораве, Мрчајевци, 2003. Повеља Стевана Синђелића, Свилајнац, 2006. Сретењска награда Одзиви Филипу Вишњићу, Орашац, 2008. Суза Јасеновца, Доња Градина, Козарска Дубица, 2008. Песничко успеније, Звечан, 2009. Дела Део Збирке књижевника Добрице Ерића у Удружењу „Адлигат” Књижевна дела Свет у Сунцокрету, (1959) Вашар у Тополи, (1965) Стари сељачки календар, (1966) Славуј и сунце, (1968) Огрлица од грлица, Културни Центар, Нови сад (1969) Торта са пет спратова, (1973) Од рата до златара, (1973) Добрица чобанска торбица, (1973) Сишло буре у обруче, (1974) Песма о свицима, (1975) Долина сунцокрета, (1976) Река с ружом римована, (1976) Вечни кратковечници, (1977) Славуј и сунце, ИРО. Младост, Загреб (1978) Башта са седам ружа, (1979) Читанка годишњих доба, (1979) Торбица чаробница, (1979) Срицање жене, (1980) Лето у Калипољу, ИРО. Веселин Маслеша, Сарајево (1980) Чардак између четири јабуке, (1980) Доба дулека, (1980) Цар пчелар, (1981) Шеширић као булка, (1981) Прстен у извору, (1981) Мој друг, Миливојчићев луг, (1982) Од азбуке до златне јабуке, (1982) Добро вече, добра зелена долино, (1984) Стабло твог тела, (1984) Сунчева вереница, (1985) Споменар на дар, (1986) Тако жубори река, (1987) Месечеви миљеници, (1987) Кад коњ зарже, (1987) Писмо краљици цвећа, Рад, Београд (1988) Вукова старинарница, (1988) Рождество ратарево, (1989) Крунисање, (1989) Бунар за пријатеље, (1990) Кокајте се кокице, (1990) Бал вампира, (1990) Пужева срма, (1991) Еколошки буквар, (1991) Плава месечина, (1991) Сан Гружанске летње ноћи, (1992) Језеро Јежева бара, (1993) У ватри бисмо, не изгорисмо, (1993) Плачи вољена земљо, (1993) Разапета земља, (1999) Вилина Долина, (1999) Пусти пуже рогове, ИП. Рад, Београд (2002) Крунисање, ИП. Рад, Београд (2002) Дечак са златом липе у коси, (2005) Пета страна света, Пчелица (2012) Бајка о цару пчелару, Пчелица (2013) Бројанице из Грачанице, Catena Mundi (2013) Цица Мица Чачкалица, Пчелица (2014) `Наша гошћа година`, Креативни центар (2019) `Благо воћа и поврћа`, Креативни центар (2015) `Прича из мрављег света`, Креативни центар (2008) Стрипови Ерић је током шездесетих година био један од најважнијих стрипских сценариста горњемилановачког издавача Дечје новине. Дебитовао је у часопису Дечје новине, али је главна дела остварио у едицији историјских стрипова Никад робом, где се издваја серијал Блажо и Јелица. Зимска бајка, Дечје новине, цртач Александар Клас Зачарана шума, Дечје новине, Александар Клас Зачарана труба, Дечје новине, Александар Клас Плава праћка, Дечје новине, Александар Клас Под зидинама древног Борча, „Никад робом“ бр. 5, 1964, Радивој Богичевић Тајанствени лагуми, „Никад робом“ бр. 9, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Отмица у шуми, „Никад робом“ бр. 16, 1964, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Крваво свитање, ванредна свеска „Никад робом“, април 1965, Брана Јовановић Султанова робиња, „Никад робом“ бр. 21, 1965, Радивој Богичевић (серијал Блажо и Јелица) Заточеник и орлови, „Никад робом“ бр. 36, 1966, Бранко Плавшић (серијал Блажо и Јелица) Пожар на памучном пољу, „Никад робом“ бр. 62, 1966, Миодраг Ђурђић Браћа, „Никад робом“ бр. 63, 1966, Петар Радичевић Топови са Јешевца, „Никад робом“ бр. 78, 1967, Миодраг Ђурђић (серијал Блажо и Јелица, касније наставили Чолић и Плавшић) Трагови слободе, „Никад робом“ бр. 81, 1967, Петар Радичевић Замке, „Никад робом“ бр. 95, 1967, Љубомир Филиповски Таковски устанак II, Барјак над Србијом, „Никад робом“ бр. 136, 1968, Брана Јовановић Бубњеви у ноћи, „Никад робом“ бр. 148, 1968, Бранко Плавшић Збирка књижевника Добрице Ерића Добрица Ерић био је члан Удружења за културу, уметност и међународну сарадњу „Адлигат” у Београду и један од првих људи који су подржали формирање ове институције.[15] У Удружењу је за живота формирао Збирку књижевника Добрице Ерића и поклонио велики број својих рукописа и књига из личне библиотеке, а за колекцију потписа Удружења потписао је више од стотину књига. У његовој Збирци су такође и његов омиљени нож за папир, наочаре и ручни сат.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta! Ilustrovao: Zdravko Micanovic Dobrica Erić (Donja Crnuća, 22. avgust 1936 — Beograd, 29. mart 2019) bio je srpski književnik, pesnik, prozni i dramski pisac. [1] Bio je član Udruženja književnika Srbije i mnogih drugih značajnih udruženja, između ostalog i Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu, gde se nalazi i deo njegove zaostavštine, u okviru Zbirke književnika Dobrice Erića. Rođen je 22. avgusta 1936. godine u Donjoj Crnući , pored Gornjeg Milanovca. Roditelji Miloš i Radmila bili su poljoprivrednici. Završio je četiri razreda osnovne škole u selu Vraćevšnici.[1] Autor je više romana, pet knjiga lirske proze, 23 zbirke pesama, pet pozorišnih drama, preko 40 knjiga za decu. Zaslužni je umetnik grada Beograda. Prvu zbirku pesama objavio 1959. godine, a kasnije još više od stotinu knjiga poezije, proze, antologija, slikovnica itd. Dela su mu prodata u tiražu od milion primeraka. Dosta ih je prevedeno na strane jezike. Upravni odbor Udruženja književnika Srbije ga je 30. marta 2012. predložio za dopisnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[2] Bio je urednik časopisa Raskovnik (sa Dragišom Vitoševićem), Poletarac Duška Radovića, glavni urednik Izdavačke kuće Nolit.[3] Bio je domaćin Dragačevskog sabora u Guči 2013. godine.[4] Preminuo je u 29. marta 2019. godine, u 83. godini, u Beogradu.[5][6][7][8][9] Sahranjen je u rodnom mestu, na seoskom groblju u Donjoj Crnući.[10] Ja sam uvek išao pomalo u raskoraku sa stvarnošću, a pogotovu danas. I pesme su sada u novom veku, kao i lepota umetnosti uopšte, u raskoraku sa zdravim razumom i u dosluhu sa nevremenom, pa se sve češće pitam da li se vredi još boriti lepim rečima i mislima za mesto pod nemilosrdnim suncem, koje nas takođe ne gleda i ne miluje onako često i nežno kao u detinjstvu. Sad su u modi neke tuđe reči i sunca, čiji smisao, ili pre besmisao, ja ne razumem i ne prihvatam, čak i po cenu potpune izopštenosti i samoće koja je preuranjena čak i za moje godine. — Dobrica Erić U oktobru 2021. otkrivena je Erićeva bista u dvorištu Srednje škole u Kniću.[11][12] Zanimljivost Manje je poznato da je Dobrica Erić napisao i prvu pesmu za poznatog pevača folk muzike Miroslava Ilića pod nazivom „Voleo sam devojku iz grada”. Autor je i Cecine pesme „Detelina sa četiri lista”.[13] Po njemu se zove Udruženje za odbranu ćirilice „Dobrica Erić”. Priznanja Goranov vijenac 1974. Mlado pokolenje 1977. Orden zasluga za narod 1977. Nagrada Zmajevih dečjih igara 1982. Nagrada Vukove zadužbine 1982. Nagrada Milan Rakić 2000. Zmajeva nagrada i Povelja Zmajevih dečjih igara Nagrada Neven Nagrada za životno delo u oblasti umetničkog stvaralaštva o selu i seljaštvu Zlatni prsten festivala Bulka Zlatna potkovica i zvanje Vitez čarapanije u Kruševcu Zlatni ključ Smedereva Matićeva povelja Nagrada Srpske knjige Zlatni leptir i Vitezova povelja za životno delo u književnosti za decu Najviša priznanja zavičajnih gradova, Gornjeg Milanovca, Topole i Knića Diploma redovnog člana ruske Petrovske akademije dodeljena mu je u Sankt-Peterburg, 2012. Zvanje Vitez od duha i humora (Gašin sabor, 2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd[14] Razapeta zemlja Za knjigu rodoljubivog pesništva Razapeta zemlja, koja je doživela deset izdanja dobio je petnaest nagrada: Žička hrisovulja, Žiča, 1992. Nagrada Lazar Vučković, Priština, 1994. Vidovdanska nagrada Republike Srpske Sveti Sava, 1995. Oktobarska nagrada Beograda, 1995. Velika Bazjaška Povelja saveza Srba u Rumuniji, 1996. Povelja Šušnjara, Banja Luka, 1998. Nagrada Šušnjar, Srpski Sanski Most, 1999. Zlatni beočug grada Beograda, 2000. Nagrada Filip Višnjić, Višnjićevo, 2001. Kondir Kosovke devojke, Gračanica, 2002. Povelja Morave, Mrčajevci, 2003. Povelja Stevana Sinđelića, Svilajnac, 2006. Sretenjska nagrada Odzivi Filipu Višnjiću, Orašac, 2008. Suza Jasenovca, Donja Gradina, Kozarska Dubica, 2008. Pesničko uspenije, Zvečan, 2009. Dela Deo Zbirke književnika Dobrice Erića u Udruženju „Adligat” Književna dela Svet u Suncokretu, (1959) Vašar u Topoli, (1965) Stari seljački kalendar, (1966) Slavuj i sunce, (1968) Ogrlica od grlica, Kulturni Centar, Novi sad (1969) Torta sa pet spratova, (1973) Od rata do zlatara, (1973) Dobrica čobanska torbica, (1973) Sišlo bure u obruče, (1974) Pesma o svicima, (1975) Dolina suncokreta, (1976) Reka s ružom rimovana, (1976) Večni kratkovečnici, (1977) Slavuj i sunce, IRO. Mladost, Zagreb (1978) Bašta sa sedam ruža, (1979) Čitanka godišnjih doba, (1979) Torbica čarobnica, (1979) Sricanje žene, (1980) Leto u Kalipolju, IRO. Veselin Masleša, Sarajevo (1980) Čardak između četiri jabuke, (1980) Doba duleka, (1980) Car pčelar, (1981) Šeširić kao bulka, (1981) Prsten u izvoru, (1981) Moj drug, Milivojčićev lug, (1982) Od azbuke do zlatne jabuke, (1982) Dobro veče, dobra zelena dolino, (1984) Stablo tvog tela, (1984) Sunčeva verenica, (1985) Spomenar na dar, (1986) Tako žubori reka, (1987) Mesečevi miljenici, (1987) Kad konj zarže, (1987) Pismo kraljici cveća, Rad, Beograd (1988) Vukova starinarnica, (1988) Roždestvo ratarevo, (1989) Krunisanje, (1989) Bunar za prijatelje, (1990) Kokajte se kokice, (1990) Bal vampira, (1990) Puževa srma, (1991) Ekološki bukvar, (1991) Plava mesečina, (1991) San Gružanske letnje noći, (1992) Jezero Ježeva bara, (1993) U vatri bismo, ne izgorismo, (1993) Plači voljena zemljo, (1993) Razapeta zemlja, (1999) Vilina Dolina, (1999) Pusti puže rogove, IP. Rad, Beograd (2002) Krunisanje, IP. Rad, Beograd (2002) Dečak sa zlatom lipe u kosi, (2005) Peta strana sveta, Pčelica (2012) Bajka o caru pčelaru, Pčelica (2013) Brojanice iz Gračanice, Catena Mundi (2013) Cica Mica Čačkalica, Pčelica (2014) Stripovi Erić je tokom šezdesetih godina bio jedan od najvažnijih stripskih scenarista gornjemilanovačkog izdavača Dečje novine. Debitovao je u časopisu Dečje novine, ali je glavna dela ostvario u ediciji istorijskih stripova Nikad robom, gde se izdvaja serijal Blažo i Jelica. Zimska bajka, Dečje novine, crtač Aleksandar Klas Začarana šuma, Dečje novine, Aleksandar Klas Začarana truba, Dečje novine, Aleksandar Klas Plava praćka, Dečje novine, Aleksandar Klas Pod zidinama drevnog Borča, „Nikad robom“ br. 5, 1964, Radivoj Bogičević Tajanstveni lagumi, „Nikad robom“ br. 9, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Otmica u šumi, „Nikad robom“ br. 16, 1964, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Krvavo svitanje, vanredna sveska „Nikad robom“, april 1965, Brana Jovanović Sultanova robinja, „Nikad robom“ br. 21, 1965, Radivoj Bogičević (serijal Blažo i Jelica) Zatočenik i orlovi, „Nikad robom“ br. 36, 1966, Branko Plavšić (serijal Blažo i Jelica) Požar na pamučnom polju, „Nikad robom“ br. 62, 1966, Miodrag Đurđić Braća, „Nikad robom“ br. 63, 1966, Petar Radičević Topovi sa Ješevca, „Nikad robom“ br. 78, 1967, Miodrag Đurđić (serijal Blažo i Jelica, kasnije nastavili Čolić i Plavšić) Tragovi slobode, „Nikad robom“ br. 81, 1967, Petar Radičević Zamke, „Nikad robom“ br. 95, 1967, Ljubomir Filipovski Takovski ustanak II, Barjak nad Srbijom, „Nikad robom“ br. 136, 1968, Brana Jovanović Bubnjevi u noći, „Nikad robom“ br. 148, 1968, Branko Plavšić Zbirka književnika Dobrice Erića Dobrica Erić bio je član Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu i jedan od prvih ljudi koji su podržali formiranje ove institucije.[15] U Udruženju je za života formirao Zbirku književnika Dobrice Erića i poklonio veliki broj svojih rukopisa i knjiga iz lične biblioteke, a za kolekciju potpisa Udruženja potpisao je više od stotinu knjiga. U njegovoj Zbirci su takođe i njegov omiljeni nož za papir, naočare i ručni sat....

d1 Danijel Penakjoni, kako je pravo Penakovo ime (Daniel Pennac), rodio se 1944. godine u Maroku. Njegova porodica selila se gde god bi prekomandovali oca, vojnog inženjera, tako da su živeli širom sveta: u afričkim državama Džibutiju, Etiopiji, Alžiru i Maroku, potom u Indokini i, na kraju, u srcu Evrope, na jugu Francuske. Sa njima je putovala i porodična biblioteka, u kojoj je mali Danijel pronalazio radost i uživanje. Iako je obožavao da čita, Danijel je jedva naučio da piše. Smatrali su ga „lošim đakom“ – njegovi učitelji su tvrdili da je izgubljen slučaj i potpuni duduk. Međutim, Danijel Penak je neumorno, strasno čitao, i vrlo rano počeo da prevodi i piše. Priseća se kako je u školi s drugovima iz razreda trampio literarne sastave za domaći iz matematike: „Tako sam i počeo da pišem – na školskoj crnoj berzi“.[1] Uprkos svemu, Danijel se nije predavao i završio je fakultet, zaposlio se kao nastavnik francuskog jezika, napisao tridesetak dela i postao priznati pisac ovenčan nagradama. Svetsku slavu donela mu je saga o Malusenima (kod nas su prevedene četiri knjige ovog sedmotomnog serijala: Kriv za sve, Mala prodavačica proze, Vilinski karabin, Za plodove strasti). Roman Mala prodavačica proze (La petite marchande de prose, 1989) doneo mu je Prix du Livre Inter 1990; autobiografsko delo Školski jadi (Chagrin d`école, 2007) osvojilo je prestižnu Prix Renaudot 2007. godine, a nagrada za životno delo Grand Prix Metropolis bleu stigla je već 2008. godine. Gotovo sve Penakove knjige za decu hvaljene su i popularne, ali se posebno ističu romani Džukac Kucov (Cabot-Caboche, 1982), U oku vuka (L`œil du loup, 1984) i serijal Kamoove zgode i nezgode: Šifra Vavilon (L`agence Babel, 1992), Kamo i ja (Kamo et moi, 1992) Kamoovo bekstvo (L`Évasion de Kamo, 1992) i Ideja veka (L`idée du siècle, 1993). Među Penakovim esejističkim delima naročito je uticajan romansirani esej posvećen čitalačkom iskustvu, kod nas preveden pod imenom Kao u romanu (Comme un roman, 1992). Penak piše i televizijska i filmska scenarija, najčešće ekranizacije svojih knjiga (Vilinski karabin, 1988, Gospoda deca, 1987) i dela drugih pisaca. Od stripova za koje je Penak pisao scenario, našoj publici najpoznatija je epizoda Taličnog Toma br. 8: Usamljeni jahač. U Francuskoj je posebno popularan strip na kojem radi sa Žakom Tardijem Razvrat (Débauche), koji se bavi socijalnim temama poput nezaposlenosti.

Vrlo dobro očuvana, 314 strana, izdanje Nolit 1999 Danijel Penakjoni, kako je pravo Penakovo ime (Daniel Pennac), rodio se 1944. godine u Maroku. Njegova porodica selila se gde god bi prekomandovali oca, vojnog inženjera, tako da su živeli širom sveta: u afričkim državama Džibutiju, Etiopiji, Alžiru i Maroku, potom u Indokini i, na kraju, u srcu Evrope, na jugu Francuske. Sa njima je putovala i porodična biblioteka, u kojoj je mali Danijel pronalazio radost i uživanje. Iako je obožavao da čita, Danijel je jedva naučio da piše. Smatrali su ga „lošim đakom“ – njegovi učitelji su tvrdili da je izgubljen slučaj i potpuni duduk. Međutim, Danijel Penak je neumorno, strasno čitao, i vrlo rano počeo da prevodi i piše. Priseća se kako je u školi s drugovima iz razreda trampio literarne sastave za domaći iz matematike: „Tako sam i počeo da pišem – na školskoj crnoj berzi“.[1] Uprkos svemu, Danijel se nije predavao i završio je fakultet, zaposlio se kao nastavnik francuskog jezika, napisao tridesetak dela i postao priznati pisac ovenčan nagradama. Svetsku slavu donela mu je saga o Malusenima (kod nas su prevedene četiri knjige ovog sedmotomnog serijala: Kriv za sve, Mala prodavačica proze, Vilinski karabin, Za plodove strasti). Roman Mala prodavačica proze (La petite marchande de prose, 1989) doneo mu je Prix du Livre Inter 1990; autobiografsko delo Školski jadi (Chagrin d`école, 2007) osvojilo je prestižnu Prix Renaudot 2007. godine, a nagrada za životno delo Grand Prix Metropolis bleu stigla je već 2008. godine. Gotovo sve Penakove knjige za decu hvaljene su i popularne, ali se posebno ističu romani Džukac Kucov (Cabot-Caboche, 1982), U oku vuka (L`œil du loup, 1984) i serijal Kamoove zgode i nezgode: Šifra Vavilon (L`agence Babel, 1992), Kamo i ja (Kamo et moi, 1992) Kamoovo bekstvo (L`Évasion de Kamo, 1992) i Ideja veka (L`idée du siècle, 1993). Među Penakovim esejističkim delima naročito je uticajan romansirani esej posvećen čitalačkom iskustvu, kod nas preveden pod imenom Kao u romanu (Comme un roman, 1992). Penak piše i televizijska i filmska scenarija, najčešće ekranizacije svojih knjiga (Vilinski karabin, 1988, Gospoda deca, 1987) i dela drugih pisaca. Od stripova za koje je Penak pisao scenario, našoj publici najpoznatija je epizoda Taličnog Toma br. 8: Usamljeni jahač. U Francuskoj je posebno popularan strip na kojem radi sa Žakom Tardijem Razvrat (Débauche), koji se bavi socijalnim temama poput nezaposlenosti.

U odličnom stanju! Opis: Danijel Penakjoni, kako je pravo Penakovo ime (Daniel Pennac), rodio se 1944. godine u Maroku. Njegova porodica selila se gde god bi prekomandovali oca, vojnog inženjera, tako da su živeli širom sveta: u afričkim državama Džibutiju, Etiopiji, Alžiru i Maroku, potom u Indokini i, na kraju, u srcu Evrope, na jugu Francuske. Sa njima je putovala i porodična biblioteka, u kojoj je mali Danijel pronalazio radost i uživanje. Iako je obožavao da čita, Danijel je jedva naučio da piše. Smatrali su ga „lošim đakom“ – njegovi učitelji su tvrdili da je izgubljen slučaj i potpuni duduk. Međutim, Danijel Penak je neumorno, strasno čitao, i vrlo rano počeo da prevodi i piše. Priseća se kako je u školi s drugovima iz razreda trampio literarne sastave za domaći iz matematike: „Tako sam i počeo da pišem – na školskoj crnoj berzi“.[1] Uprkos svemu, Danijel se nije predavao i završio je fakultet, zaposlio se kao nastavnik francuskog jezika, napisao tridesetak dela i postao priznati pisac ovenčan nagradama. Svetsku slavu donela mu je saga o Malusenima (kod nas su prevedene četiri knjige ovog sedmotomnog serijala: Kriv za sve, Mala prodavačica proze, Vilinski karabin, Za plodove strasti). Roman Mala prodavačica proze (La petite marchande de prose, 1989) doneo mu je Prix du Livre Inter 1990; autobiografsko delo Školski jadi (Chagrin d`école, 2007) osvojilo je prestižnu Prix Renaudot 2007. godine, a nagrada za životno delo Grand Prix Metropolis bleu stigla je već 2008. godine. Gotovo sve Penakove knjige za decu hvaljene su i popularne, ali se posebno ističu romani Džukac Kucov (Cabot-Caboche, 1982), U oku vuka (L`œil du loup, 1984) i serijal Kamoove zgode i nezgode: Šifra Vavilon (L`agence Babel, 1992), Kamo i ja (Kamo et moi, 1992) Kamoovo bekstvo (L`Évasion de Kamo, 1992) i Ideja veka (L`idée du siècle, 1993). Među Penakovim esejističkim delima naročito je uticajan romansirani esej posvećen čitalačkom iskustvu, kod nas preveden pod imenom Kao u romanu (Comme un roman, 1992). Penak piše i televizijska i filmska scenarija, najčešće ekranizacije svojih knjiga (Vilinski karabin, 1988, Gospoda deca, 1987) i dela drugih pisaca. Od stripova za koje je Penak pisao scenario, našoj publici najpoznatija je epizoda Taličnog Toma br. 8: Usamljeni jahač. U Francuskoj je posebno popularan strip na kojem radi sa Žakom Tardijem Razvrat (Débauche), koji se bavi socijalnim temama poput nezaposlenosti.

Autor - osoba Voler, Robert Džejms, 1939- Naslov Mostovi okruga Medison / Robert Džejms Voler ; [prevela Jasmina Miladinović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂBridges of Madison County. srp Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga - Alfa, 1995 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 184 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Miladinović, Jasmina Zbirka ǂBiblioteka ǂMegahit / [Narodna knjiga - Alfa, Beograd] ; ǂknj. br. ǂ70 (Karton) Napomene Prevod dela: The Bridges of Madison County / Robert James Valler Tiraž 3.000 Prednji i zadnji forzec ilustr. Priča o Robertu Kinkejdu fotografu svetske klase i Frančeski Džonson, ženi farmera iz Ajove. Ovo je ljubavna priča dvoje sredovečnih ljudi od samo nekoliko dana, koji će potrajati u njihovim uspomenama sledećih dvadesetak godina. Robert Kinkejd je jednog vrućeg leta zastao pored Frančeskine farme i zapita je za pravac ka jednom od starih drevnih pokrivenih mostova koje je došao da fotografiše. U tom trenutku nestaju njihove iluzije o dotadašnjem životu kojim su živeli i oni se spajaju iskusivši nesvakidašnju lepotu koja he ih ošamutiti i potpuno obuzeti. To kratkotrajno ljubavno iskustvo će ih pratiti zauvek. Filmska kuća Vorner snimila je istoimeni film u kojem glavne uloge igraju Klint Istvud i Meril Strip. Robert James Waller (1. kolovoza 1939. – 10. ožujka 2017) bio je američki pisac najpoznatiji po Mostovima okruga Madison. Bio je i profesor, fotograf i glazbenik. Robert James Waller Jr. rođen je u Charles Cityju, Iowa, a odrastao je u Rockfordu, Iowa. Godine 1961. oženio je Georgiju Ann Wiedmeier.Waller je diplomirao i magistrirao na Sveučilištu Northern Iowa (tada poznatom kao Iowa State Teachers College).Doktorirao je poslovanje na Kelley School of Business na Sveučilištu Indiana Bloomington 1968. Kasnije te godine vraća se na Sveučilište i počinje predavati menadžment i ekonomiju, a 1977. postaje redoviti profesor. Postao je dekan osnivač Poslovnog koledža 1980. i povukao se s tog položaja 1986. Uz nastavne i administrativne dužnosti, Waller je također bio direktor sveučilišnog Međunarodnog poslovnog instituta. Godine 1992. Waller je objavio svoj prvi roman, Mostovi okruga Madison. Postao je njegov prvi bestseler New York Timesa, a bio je i najbolji bestseler 1993. I taj roman i njegov roman Puerto Vallarta Squeeze iz 1995. snimljeni su u filmovima. Godine 1997. Waller i njegova supruga Georgia razveli su se. Otprilike u to vrijeme započeo je vezu s Lindom Bow, koju je oženio 2004. Članak u časopisu People komentirao je razvod: „Paralele između Wallerova života i njegove umjetnosti – njegova junakinja Bridgesa, farmerica Francesca, žrtvuje svoju priliku za sreću s fotografom koji kruži svijetom kako bi ostala kod kuće i zaštitila svoje najmilije od skandala u malom gradu – nisu zaobišle lokalno stanovništvo.“ Waller je preminuo 10. ožujka 2017. u svom domu u Fredericksburgu u Teksasu. Imao je 77 godina i borio se s multiplim mijelomom. MG97 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje knjige priča `Duše se kupaju poslednji put` iz 1982. godine, omot iskrzan, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zastitni omotac iskrzan, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje knjige priča `Duše se kupaju poslednji put` iz 1982. godine, omot iskrzan, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Sitna slova / Goran Babić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1991 (Sremski Karlovci : Artprint) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Zbirka Edicija `Krovovi` Sadržaj S a d r ž a j: Nevidljiva djevojčica (5-34). - Životinje (35-96): Rođen za nešto veliko (39-42); Svinja za tov (43); Bolesno govedo (44-45); Zatvorenikov kanarinac (46); Papagaj (47); Uškopljeni vol (48); Umjetna krava (49); Dresirani lav (50); Mrtvi vuk kojeg nose po selima (51); Lisica (52); Ustreljen vepar (53); Jastog u sanduku (54-55); Školjka na užetu (56); Ulovljena zmija (57); Izrezana jegulja (58); Štiglić na smoli (59); Vojskovođin konj (60-61); Slavuj za jelo (62-63); Pijevac za borbu (64); Srndać u lovištu (65); Bijesan pas (66); Kokoš za udava (67); Punjeni paun (68); Majmun za opite (69); Tigar ljudožder (70); Svilena buba (71); Magarac na školju (72); Glista na udici (73-74); Leptir za zbirku, proboden iglom (75); Jelen u živom blatu (76); Noj s glavom u pijesku (77); Pas u živodernici (78); Štavljena mama vučica (79); Pripitomljeni konj (80-81); Jarac za žrtvu (82); Osinjak u plamenu (83); Tetrijeb, dok pjeva (84-85); Zazidani čovjek (86); Puž (87); Slijepčev pas (88-89); Mečka na lancu (90); Pas u minskom polju (91); Puran za Božić (92); Jegulja u čatrnji (93); Pijavica na bolesniku (94); Opkoljen zec (95); Slijepi rudarski konj (96). - Bića vatre, svjetlosti (97-152): Patuljci i gljive (99); Čarolija, zlo (100-101); Jelen, zmija (102); Braća noći, djeca svaroga (103-104); Crni kukurijek (105-106); Dragi kamen, lastavica i jorgovan (107); 18 kraljica (108); Drvena kruška, slamnata lutka (109-110); Nebo, paučina (111); Iće (112); Leptirica i vosak (113-114); Srebro na staklu (115); Nejasno, nejasno (116); Sretni, mladi vampiri (117); Vid, čelik i biser (118-119); Prugasti heroj (120); Vrt vila i vještica (121-122); Rupa u svjetlosti (123-124); Pustolovi, slučajni i nužni (125); Duga, dio sjaja (126-127); Blizu i daleko (128); Nevid, morija (129); Crna munja (130); Zašto se ubio Pinocchio? (131); Volja duše (132); Prsten od dima (133-134); Glava zmaja sa suzom (135); Znak, hladno željezo (136); Nekoć davno, paljevine (137); Nevidljivi manihejac (138); Mijena nezamislivog (139); Žar ptica (140-141); Zrikavci i zmije (142-143); Je l` vam bilo vruće? (144-145); Upamti, sad si mrtav! (146-147); Ljudi od nesreće (148); Rumenilo i ulje (149); Prijateljica rđe (150); Žena od sapuna (151); Klinasto pismo, zeleni Asirac (152). - Lapot i druge listine iz ljetopisa (153-196): Povijest (157); Glava (158); Tvorac (159); Druga priča o čovjeku bez lica (160); Navada (161); Dalmacija (162); Prva priča o čovjeku bez lica (163); Maestral (164); Divovi (165); Zbirka (166); Pomor (167); Sanjar (168); Groznica (169); Pisac (170); Zmija (171); Matija i Andrija (172); Plivač (173); Greda (174); Prsten (175); Kurve (176); Otac (177); Žeđa (178); Meštrova glazbala (179); Mrtvaja (180); Lapot (181); Pošast (182); Jug (183); Zator (185); Petak (186); Bijeg (187); Blizanci (188); Kolajna (189); Dužd (190); Selidba (191); Sud (192); Igra (193); Sjever (194); Plovidba (195); Ludosti (196). (Broš.) Napomene Tiraž 500. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku Babić polemičar Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti. Pjesme Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, „Zrinski“, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, „Zrinski“, Čakovec, 1987. Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit časopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index MG19

Matica srpska, 1982. Prvo izdanje knjige priča i pesama `Duše se kupaju poslednji put` iz 1982. godine. Sadržaj Umesto predgovora (5-33): Lov (7-33). - Duše se kupaju poslednji put (35-49): Duga noćna plovidba (37-43); Duše se kupaju poslednji put (44-49). - Lekcija iz čitanja poezije (51-74): Princ Ferdinand čita Puškina (53-62); Lipov čaj (63); Slepa ulica (64); Ljubav stojeći (65); Osezanije (66); Pesma (67); Lekcija iz čitanja poezije (68-69); Generacija za izdavanje (70); Šetnja (71-72); Voz u 10 i 10 (73); Brodolom (74). - Lekcija iz čitanja karata (75-120): Blato (77-102); Lavirint (103-113); Palavestra, Lalić, Hristić i ja u krčmi kod `Bufala` u Beogradu (114); Partija šaha s meksičkim figurama I-VI (115-120). - Prsten (121-137): I [Moje srce ne vidi i za tvoje lice...] (123); II [Siguran - mišljah nekad - tamo si gde nisi...] (124); III [Kako ću naći tvojoj reči ime...] (125); IV [Ja što sam sav svršetak do svršetka...] (126); V [U snu te imah mlađu no ikad na javi...] (127); VI [Nadničar ja sam svog oka i lica...] (128); VII [Misao na tebe ukrade me sa moga puta...] (129); VIII [U tvom ogledalu godišnja doba...] (130); IX [Postelja ona iz koje vreme hrče...] (131); X [Da li u noć ili u dan prelaze dani i noći...] (132); XI [Da li je smrt izgubiti sebe il tebe...] (133); XII [Vi, lepe oči, sa kojih svako oko pije...] (134); XIII [O, mlada gospo, što nosiš vreme bez sata...] (135); XIV [Odavno volim i znam tvoje lice...] (136); XV [Ostade prazan stih, u njemu nema više boga...] (137); Šekspirov vrt : pogovor (139-146). Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str.

Prvo izdanje knjige priča `Duše se kupaju poslednji put` iz 1982. godine, omot malo iskrzan, unutra dobro očuvano. Retko u ponudi! Autor - osoba Pavić, Milorad Naslov Duše se kupaju poslednji put / Milorad Pavić Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1982 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Matica srpska, 1982 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 149 str. ; 21 cm Zbirka ǂBiblioteka `ǂDanas` Sadržaj Umesto predgovora (5-33): Lov (7-33). - Duše se kupaju poslednji put (35-49): Duga noćna plovidba (37-43); Duše se kupaju poslednji put (44-49). - Lekcija iz čitanja poezije (51-74): Princ Ferdinand čita Puškina (53-62); Lipov čaj (63); Slepa ulica (64); Ljubav stojeći (65); Osezanije (66); Pesma (67); Lekcija iz čitanja poezije (68-69); Generacija za izdavanje (70); Šetnja (71-72); Voz u 10 i 10 (73); Brodolom (74). - Lekcija iz čitanja karata (75-120): Blato (77-102); Lavirint (103-113); Palavestra, Lalić, Hristić i ja u krčmi kod `Bufala` u Beogradu (114); Partija šaha s meksičkim figurama I-VI (115-120). - Prsten (121-137): I [Moje srce ne vidi i za tvoje lice...] (123); II [Siguran - mišljah nekad - tamo si gde nisi...] (124); III [Kako ću naći tvojoj reči ime...] (125); IV [Ja što sam sav svršetak do svršetka...] (126); V [U snu te imah mlađu no ikad na javi...] (127); VI [Nadničar ja sam svog oka i lica...] (128); VII [Misao na tebe ukrade me sa moga puta...] (129); VIII [U tvom ogledalu godišnja doba...] (130); IX [Postelja ona iz koje vreme hrče...] (131); X [Da li u noć ili u dan prelaze dani i noći...] (132); XI [Da li je smrt izgubiti sebe il tebe...] (133); XII [Vi, lepe oči, sa kojih svako oko pije...] (134); XIII [O, mlada gospo, što nosiš vreme bez sata...] (135); XIV [Odavno volim i znam tvoje lice...] (136); XV [Ostade prazan stih, u njemu nema više boga...] (137); Šekspirov vrt : pogovor (139-146). (Plast. sa omotom) Napomene Tiraž 2.000 Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str. MG30 (N)

Komplet Majkla Murkoka u okviru edicije „Plava ptica“ 1. ELRIK OD MELNIBONEA (knj. 37) 2. MORNAR NA MORU SUDBINE (knj. 54) 3. ZLA KOB BELOG VUKA (knj. 69) 4. KULA KOJA IŠČEZAVA (knj. 87) 5. VITEZ SUDBINE 1 (knj. 101) 6. VITEZ SUDBINE 2 (knj. 102) PLAVA PTICA“, Knj. 54 Majkl Murkok, MORNAR NA MORU SUDBINE Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Mornar na moru sudbine : nova pripovest o Erliku od Melnibonea / napisao Majkl Murkok ; [prevela Mirjana Matarić-Radovanov ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂsailor on the seas of fate. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1979 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Jugoslavija“ : Prosveta, 1979 Fizički opis 245 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Matarić-Radovanov, Mirjana N. Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; knj. 54 Napomene Prevod dela: The sailor on the seas of fate. Vrli Elrik je poslednji izdanak sjajne vladarske loze Melnibonea, čudesne zemlje u ko joj se nekad beše sakupila sva mudrost ovog sveta: slavan po moći, blagu, znanju i vrlinama svojih žitelja, Melnibone je vekovima gospodario čitavim znanim svetom. Ali, sa prolaskom vremena, i cjaj Melnibonea počeo je tamniti: novi se narodi pojaviše na rubu carevine, neobuzdani i mladi, i dovedoše svet na ivicu haosa. Samom Elriku – umnom i osećajnom vladaru – bi osporen Rubinski presto, i da bi sačuvao svoj posed, i ponovo učvrstio svoj tron, mladi vladar morao je poći u potragu za čudesnim mačom, Olujnikom, čijom bi pomoći ponovo vratio slavu i sjaj Melniboneu. Ali traganje za Olujnikom – opisano u knjizi „Elrik od Melnibonea“, objavljenoj u prethodnom kolu „Plave ptice“ – uprkos svemu, nije i najveća pustolovina Elrikovog života. Jer, nije dovoljno to što su izdajničke namere najbližih rođaka mladog vladara obuzdane, niti što je upad varvarskih hordi u Melnibone doživeo neslavan kraj. Elrik shvata da je stari svet nepovratno nestao, i da se na njegovim ruševinama ne može obnavljati nekadašnja besprimerna slava Melnibonea. Stoga, sa moćnim Olujnikom u ruci, pokoravajući se volji sudbine, Elrik polazi u još neizvesniju pustolovinu: da upozna taj novi svet što se rađa, da proveri snagu tih novih naroda što streme jednoj drukčijoj budućnosti, i da pronađe vlastito mesto u njemu. Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Zla kob Belog vuka : treća knjiga velike sage o Elriku od Melnibonea / napisao Majkl Murkok ; [preveo Dragan Vidić-Vidrag ; ilustracije Jevrem Milanović] Jedinstveni naslov ǂThe ǂWeird of the White Wolf. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1981 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1981 Fizički opis 208 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vidić, Dragan Milanović, Jevrem Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare ; ǂknj. ǂ69 (Plast.) Napomene Prevod dela: The Weird of the White Wolf. Tiraž 10.000. „...Kada mi je bilo devet godina, čitao sam Olujnika Majkla Murkoka, i to čitanje mi je promenilo život. Elrik od Melnibonea mi je ušao u glavu, kao da je oduvek u njoj i bio. Bio sam rešen da pročitam sve što je Majk Murkok napisao, da pročitam sve objavljene avanture albino princa naoružanog crnim mačem. Čitao sam samo Elrika dok nisam, godinu dana kasnije, naleteo na primerak Usnule čarobnice i otkrio druge strane Šampiona Večnosti – junake i protagoniste drugih Murkokovih knjiga – i to koliko su i oni sami Elrik. To me je uputilo da ih sve iščitam, pa sam tako tokom sledeće dve godine otkrio Džerija Kornelijusa i Karla Glogauera, Dorijana Hokmuna, Koruma i sve druge (no, jesu li oni uopšte „drugi“?). A imao sam i veliku sreću: moja želja da pročitam Murkoka podudarila se sa željom koju je imala i britanska izdavačka industrija da objavi sve što je ovaj dotad bio napisao, pa sam na to trošio svoj džeparac. U jednoj majušnoj knjižari u Brajtonu, pronašao sam Majklov kratki roman objavljen samostalno čiji je naslov bio – Oči čoveka od žada, za kojeg niko nikad ranije nije čuo. Bilo mi je tada dvanaest godina i imao sam utisak da je taj roman tu samo za mene. Upijao sam te knjige u sebe: postale su deo mene, veoma intimni deo mene. Ponekad, kada me pitaju da navedem svoje uzore, zaboravim da spomenem Majkla Murkoka, zbog toga što je Majkovo delo, progutano, čitano i ponovo čitano, uneto u mene još dok sam bio u fazi formiranja, te je manje uticaj na ovo što sam i na moje mišljenje, a više je u samoj suštini onog što jesam...“ – Nil Gejman. Majkl Murkok ZLA KOB BELOG VUKA Svet u kome sada živi vrli Elrik, poslednji izdanak slavne loze koja je hiljadama godina vladala Melniboneom, sjajnim mitskim gradom čija je moć izgledala neuništiva, izmenio se: novi su se narodi pojavili na obzorju, puni poverenja u svoju divlju snagu i odlučni da u svoje ruke uzmu gospodstvo nad zemljama i morima. Elrik oseća da se mudrosti ne može učiti od knjiga, već od života: jer, Melnibone, čija se slava sve više kruni, sad već nije dovoljan sam sebi. Ali, gde je istina? U sadašnjosti? U budućnosti? Ili, možda, u prošlosti? U ovom Prostoru, ili možda u nekom drugom, kamo Elrik stiže posredstvom magije, ili voljom viših sila, koje su i same igračke u rukama još viših – takođe slugu drugih, neodgonetljivih sila... Brojna su iskušenja kroz koja Elrik mora proći, sa razočaravajućim osećanjem da je od svog cilja najdalje baš u trenutku kad poveruje da mu je najbliži. Prijatelje koje na svojim lutanjima stiče, snalazi, no pravilu, zla kob, koja je deo zle kobi samog Elrika; i tako Elrik ostaje vazda sam, moreplovac no morima sudbine, setni izgnanik iz vlastitog Prostora... Zla kob Belog vuka je treći roman u ciklusu o Elriku (prethodna dva, „Elrik od Melnibonea“ i „Mornar na Moru Sudbine“ objavljena su u ranijim kolima „Plave ptice“), i opisuje novu pustolovinu mladog princa, punu čudesa, strave i mračnih zbivanja – ali i plemenitog napora da se čovek, odan svojoj vrlini i svom cilju, uzvisi nad sudbinom i nemerljivim silama što bi da ga podrede svojim mračnim shemama. Plava ptica, vanredno izdanje, knj. 101 i 102. Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Vitez sudbine : povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima. Sv. 1 / napisao Majkl Murkok ; [prevela Gordana Vučićević ; ilustracije Robert Kalmarević] Jedinstveni naslov ǂThe ǂJewel in the Skull. ǂThe ǂMad God“s Amulet. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1980 Fizički opis 429 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Gordana Kalmarević, Robert Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare (Plast.) Napomene Vanredno izdanje u zbirci Prevod dela: The Jewel in the Skull; The Mad God“s Amulet. Autor - osoba Murkok, Majkl, 1939- = Moorcock, Michael, 1939- Naslov Vitez sudbine : povest o čarobnoj palici sa runskim zapisima. Sv. 2 / napisao Majkl Murkok ; [prevela Gordana Vučičević ; ilustracije Robert Kalmarević] Jedinstveni naslov The Sword Of Dawn ; The Runestaff. The Sword Of Dawn ; The Runestaff. srpski jezik Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1980 Izdanje Vanredno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Jugoslavija : Prosveta, 1980 Fizički opis 409 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Vučićević, Gordana, prevodilac, 1940- = Vučićević, Gordana, prevodilac, 1940- Kalmarević, Robert, 1955- = Kalmarević, Robert, 1955- Zbirka Plava ptica. knjiga za mlade i stare Napomene Prevod dela: The Sword Of Dawn ; The Runestaff. Majkl Murkok, VITEZ SUDBINE Preživevši atomsku kataklizmu, svet se, u jednoj dalekoj budućnosti, oporavlja od teških rana. Nove države i nove civilizacije izrastaju na ruševinama stare epohe, čiji tragovi još žive samo kao daleka, nevažna uspomena, kao izgubljeno, izbledelo, nedoživljeno predanje. Međutim, uprkos strahovitom iskustvu čovek se nije izmenio: ponovo je u vlasti sila što bi da njegovu prirodu usmere prema rušilačkom, prema tiraniji i svetskom gospodstvu što se temelji na nasilju. Senka zlokobnog Carstva Tame, čije su ambicije da ovlada čitavim zemaljskim prostorom, izdužuje se sve više, a zastave smrti vijore se, izgleda, u nezadrživom trijumfu. Ali, sudbina je drugačije odredila. Njeni izabranici, maleni u broju, spremni su da odlučno stanu na beleg zlu. Njihova je snaga u njihovoj herojskoj rešenosti da sve čime raspolažu, čak i život sam, stave u službu pravde, poštenja i ljubavi. Jedini oslonac, pri tom, biće im jedno staro predskazanje koje se mora ispuniti, i njihova vlastita istrajnost. Ali, iako izgleda da je ishod borbe unapred određen – kao u velikim spevovima prošlosti, u kojima su bogovi unapred postavili generalni plan – sve se ipak može poremetiti usled nekog neočekivanog preokreta. Mala grupa odabranih, stoga, mora se u najvećoj meri osloniti na vlastitu hrabrost, veštinu, odlučnost, istrajnost: svako novo iskušenje nova je prepreka do konačnog cilja. PLAVA PTICA, KNJIGA BR. 37 Autor - osoba Murkok, Majkl Naslov Elrik od Melnibonea : pripovest o kraljevstvu s kraja sveta / napisao Majkl Murkok ; [prevela Mirjana Matarić ; ilustracije Božidar Veselinović] Jedinstveni naslov Eric of Melinboné. scc Vrsta građe roman ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Beograd : „Jugoslavija“ : Prosveta, 1978 (Beograd : „Srbija“) Fizički opis 216 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Matarić, Mirjana Veselinović, Božidar Zbirka Plava ptica : knjiga za mlade i stare / „Jugoslavija“, Prosveta ; ǂknj. ǂ37 ISBN (Plast.) Napomene Prevod dela: Elric of Melinboné Tiraž 10.000. Pripovest o kraljevstvu s kraja sveta Elric iz Melnibonéa nužan je naslov u kanonu tvrde fantazije, knjiga koju nijedan obožavatelj fantazije ne smije ostaviti nepročitanu. Autor Michael Moorcock, već veliki igrač znanstvene fantastike, učvrstio je svoju poziciju u panteonu fantastike sagom o Elricu od pet knjiga, čiji je Elric iz Melnibonéa prvi nastavak. Imenjak iz knjige, zamišljeni albino car umiruće nacije Melniboné, svojevrsni je Superman za Gote, istinski arhetip žanra. Mladi Elric je ciničan i melankoličan kralj, nasljednik nacije čija je 100.000-godišnja vladavina svijetom završila manje od 500 godina nakon toga. Više zainteresiran za razmišljanje nego za držanje prijestolja, Elric je nevoljni vladar, ali također shvaća da ne postoji drugi dostojan nasljednik i da opstanak njegove nekada moćne, dekadentne nacije ovisi samo o njemu. Elricov podli, okrutni rođak Yrkoon nema strpljenja za svog fizički slabog rođaka i neprestano kuje zavjeru da preuzme Elricovo prijestolje, obično preko njegovog mrtvog tijela. Elric od Melnibonéa prati Yrkoonove spletke, dostižući svoj vrhunac u bitci između Elrica i Yrkoona s demonskim oštricama runa Stormbringer i Mournblade. U ovoj bitci Elric preuzima kontrolu nad Stormbringerom koji krade duše, događaj koji se pokazao ključnim za sagu o Elricu. – Paul Hughes „PLAVA PTICA“ , knj. 87 KULA KOJA IŠČEZAVA Majkl Murkok (rođen je 1939. u Londonu) važi kao pisac pun iznenađenja. Dosad je stvorio doista impozanten literarni opus: oko pedeset romana i nebrojeno kratkih priča. I sada aktivno piše, sam ilustruje, uređuje i jedan je od najplodnijih i najpopularnijih britanskih autora. Poređen je sa Tolkinom, Rejmondom Čendlerom, E. A. Poom, K. Vilsonom, Braćom Barouz, ali i sa Č. Dikensom, V. Nabokovim, H. Dž. Velsom, između ostalih. „Neobični i nestvarni pejzaži, na- seljeni karakterima arhetipskih dimenzija, stecišta su za seriju titanskih sukoba između snaga Haosa i snaga Reda. Nad svim tim uzdiže se figura Elrika, opsednutog kralja ratnika, čija je simbiotička veza sa magičnim mačem Olujnikom autorova najoriginalnija kreacija“, kaže J. G. Balard, dok Angas Vilson tvrdi da niko nije više učinio od Majkla Murkoka u pogledu prevazilaženja veštačke razlike u pisanju romana po „fahovima“ – realizmu, nadrealizmu, naučnoj fantastici, istorijskim romanima, društvenoj satiri ili poetskom romanu. „On je genijalan i neumoran eksperimentator, uvek iznova originalan, prepun izvanrednih ideja“, čitamo o njemu u „Gardijanu`. Majkl Murkok je stekao svoje obožavaoce i u našoj zemlji zahvaljujući biblioteci „Plava ptica“ koja je objavila dosad četiri romana (knj. 37, 54, 69 i 87) iz serije o Elriku od Melnibonea, poslednjem vladaocu iz te loze, koji je nosio rukama ukrašen Crni mač, o albinu s grimiznim očima koji se uzdigao za Doba Mladih Kraljevstava i postao najveći heroj. Michael John Moorcock (rođen 18. prosinca 1939) engleski je književnik, prvenstveno znanstvene fantastike i fantazije, koji je također objavio književne romane. Također je uspješan glazbenik. Najpoznatiji je po svojim romanima o liku Elrica iz Melnibonéa, temeljnom utjecaju na polje fantazije od 1960-ih i 70-ih godina. Kao urednik britanskog znanstveno -fantastičnog časopisa New Worlds, od svibnja 1964. do ožujka 1971., a zatim ponovno od 1976. do 1996., Moorcock je poticao razvoj znanstvene fantastike „Novi val“ u Velikoj Britaniji i neizravno u Sjedinjenim Državama, što je dovelo do pojava cyberpunka. Njegovo objavljivanje Bug Jacka Barrona (1969) Normana Spinrada kao serijskog romana bilo je ozloglašeno; u parlamentu su neki britanski zastupnici osudili Umjetničko vijeće zbog financiranja časopisa. Također je i glazbeni snimatelj, pridonoseći bendovima Hawkwind, Blue Öyster Cult, Robertu Calvertu, Spirits Burningu i svom projektu Michael Moorcock & The Deep Fix. Godine 2008. The Times je stavio Moorcocka na svoju listu „50 najvećih britanskih pisaca od 1945.“ Michael Moorcock rođen je u Londonu u prosincu 1939. [7], a krajolik Londona, osobito područje Notting Hill Gate i Ladbroke Grove, važan je utjecaj na neke od njegovih fikcija (poput Kornelijevih romana). Moorcock je spomenuo Mastermind of Mars od Edgara Rice Burroughsa, The Apple Cart Georgea Bernarda Shawa i Constable of St. Nicholas Edwina Lestera Arnolda kao prve tri knjige za maloljetnike koje je pročitao prije početka osnovne škole. Prva knjiga koju je kupio bila je rabljeni primjerak The Pilgrim“s Progress. Moorcock je bivši suprug spisateljice Hilary Bailey od koje je imao troje djece: Sophie rođena 1963., Katherine rođena 1964. i Maxa rođena. 1972. On je također bivši suprug Jill Riches, koja se kasnije udala za Roberta Calverta. Ilustrirala je neke Moorcockove knjige, uključujući naslovnice, uključujući Gloriana košulju za prašinu. 1983. Linda Steele postala je Moorcockova treća supruga. Bio je rani član Američkog udruženja mačevalaca i čarobnjaka (SAGA), labave grupe od osam herojskih autora fantastike osnovanih 1960-ih i predvođenih Lin Carterom, koju su sami odabrali samo pomoću vjerodostojnosti. Moorcock je tema četiri književna djela, monografije i intervjua, autora Colina Greenlanda. 1983. Grenland je objavio The Entropy Exhibition: Michael Moorcock i britanski „New Wave“ u znanstvenoj fantastici. Slijedio je to s Michaelom Moorcockom: Smrt nije prepreka, dugometražni intervju o tehnici, 1992. Michael Moorcock: Zakon kaosa Jeffa Gardinera i Michael Moorcock: Fiction, Fantasy and the World“s Pain Marka Scrogginsa objavljeni su nedavno . Devedesetih godina Moorcock se preselio u Texas u Sjedinjenim Državama. Njegova supruga Linda je Amerikanka. Pola godine provodi u Teksasu, drugu polovicu u Parizu. Politički pogledi Moorcockova djela poznata su po svojoj političkoj prirodi i sadržaju. U jednom intervjuu kaže: „Ja sam anarhist i pragmatičar. Moj moralni/filozofski stav je položaj anarhista.“ Opisujući kako je njegovo pisanje povezano s njegovom političkom filozofijom, Moorcock kaže: „Moje knjige često se bave s aristokratskim herojima, bogovima i tako dalje. Svi oni završavaju bilješkom koja često sasvim izravno kaže da ne treba služiti ni bogovima ni gospodarima nego postati sam svojim gospodarom. Osim što koristi fikciju za istraživanje svoje politike, Moorcock se također bavi političkim aktivizmom. Kako bi „marginalizirao stvari koje rade na objektivizaciji žena i sugeriraju da žene uživaju u premlaćivanju“, potaknuo je W H Smithsa da romane Gor serije Johna Normana preseli na gornju policu. Pisac Beletristika Moorcock je počeo pisati dok je još bio u školi, doprinoseći časopisu pod naslovom Outlaw“s Own od 1950. nadalje. Godine 1957, u dobi od 17 godina, Moorcock je postao urednik Tarzan Adventuresa (nacionalnog maloljetničkog tjednika s tekstom i stripom o Tarzanu), gdje je tijekom te i sljedeće godine objavio najmanje desetak vlastitih priča „Sojan mačevalac“. Sa 18 godina (1958) napisao je alegorijski fantasy roman Zlatna šlep. To je ostalo neobjavljeno do 1980. godine, kada ga je izdala Savoy Books s uvodom M. Johna Harrisona. S 19 godina [9] Moorcock je također uređivao Knjižnicu Sexton Blake (serijska fikcija iz koje se pojavljuje Sexton Blake, siromah Sherlock Holmes) i vratio se u pokojni viktorijanski London po neke svoje knjige. Od tada je napisao veliki broj djela. Njegova prva priča u New Worldsu bila je „Going Home“ (1958; s Barrington J. Bayley). „The Sunded Worlds“, novela od 57 stranica objavljena u broju znanstveno-fantastičnih avantura u studenom 1962, koju je uredio John Carnell, postala je svojim nastavkom „The Blood Red Game“ iz istog časopisa, osnova za njegovih 190 stranica debitantski roman u mekom uvezu tri godine kasnije, The Sunded Worlds (Compact Books, 1965; u SAD-u, Paperback Library, 1966). Moorcock je zamijenio Carnella kao urednika New Worldsa od broja od svibnja do lipnja 1964. Pod njegovim vodstvom časopis je postao središnji dio znanstvene fantastike „New Wave“. Ovaj je pokret promicao književni stil i egzistencijalni pogled na tehnološke promjene, za razliku od „tvrde znanstvene fantastike“ koja je ekstrapolirala na samu tehnološku promjenu. Neke priče o „Novom valu“ nisu bile prepoznatljive kao tradicionalna znanstvena fantastika, a Novi su svjetovi ostali kontroverzni sve dok ga je Moorcock uređivao. Tijekom tog vremena povremeno je pisao kao „James Colvin“, „kućni pseudonim“ koji su koristili i drugi kritičari Novog svijeta. Colvin-ova lažna osmrtnica pojavila se u New Worlds #197 (siječanj 1970), koju je Charles Platt napisao kao „William Barclay“. Moorcock uvelike koristi inicijale „JC“; to su i inicijali Isusa Krista, tema njegove novele Nebula nagrađene 1967. Behold the Man, koja priča o Karlu Glogaueru, putniku kroz vrijeme koji preuzima ulogu Krista. Oni su također inicijali raznih Moorcockovih likova „Vječni prvak“, poput Jerryja Cornelija mi, Jerry Cornell i Jherek Carnelian. Posljednjih godina Moorcock je počeo koristiti „Warwick Colvin, Jr.“ kao pseudonim, osobito u svojoj prozi „Drugi eter“. Moorcock govori o velikom dijelu svog pisanja u knjizi Smrt nije prepreka Colina Greenlanda, koja je dugotrajna transkripcija intervjua s Moorcockom o strukturama u njegovu spisu. Moorcock je također objavio pastiće pisaca prema kojima je kao dječak osjećao naklonost, uključujući Edgara Ricea Burroughsa, Leigh Brackett i Roberta E. Howarda. Sve njegove fantazijske avanture imaju elemente satire i parodije, poštujući pritom ono što smatra bitnim forme. Iako su njegove herojske fantazije bile njegove dosljedno tiskane knjige u Sjedinjenim Državama, u Velikoj Britaniji postigao je značaj kao književni autor, s Nagradom za književnost Guardian 1977. za Stanje Muzaka, a s majkom Londonom kasnije u užem izboru za nagradu Whitbread. Romani i serije poput Cornelius Quarteta, Mother London, King of the City, Pyat Quartet i zbirke kratkih priča London Bone uveličali su ga u očima kritičara poput Iaina Sinclaira, Petera Ackroyda i Allana Massieja u publikacijama uključujući The Times Književni dodatak i London Review of Books kao veliki suvremeni književni romanopisac. Godine 2008. kritičko povjerenstvo u The Timesu proglasilo je Moorcocka jednim od pedeset najboljih britanskih romanopisaca od 1945. Gotovo sve njegove priče dio su njegove sveobuhvatne teme ili opusa „Vječni prvak“, s likovima (uključujući Elrica) koji se sele iz jedne priče i izmišljenog svemira u drugi, sve međusobno povezane (iako često samo u snovima ili vizijama). Većina Moorcockovih ranijih djela sastojala se od kratkih priča i relativno kratkih romana: spomenuo je da je „mogao napisati 15.000 riječi dnevno i sebi dati tri dana. Tako su, na primjer, nastale knjige Hawkmoona.“ Tijekom razdoblja uredništva New Worldsa i objavljivanja originalnih fantastičnih romana Moorcock je održavao interes za zanatski rad i kontinuirani interes za polu-novinarski zanat „pulpnog“ autorstva. To se odražava u njegovom razvoju međusobno povezanih ciklusa koji sežu do podrijetla fantazije u mitovima i srednjovjekovnim ciklusima (za više komentara pogledajte „Čarobnjaštvo i divlja romansa – Moorcock“ i „Smrt nije prepreka – Colin Grenland“). Ovo također pruža implicitnu vezu s epizodnim podrijetlom književnosti u novinskim/časopisnim serijama od Trollopea i Dickensa nadalje. Ništa od ovoga ne bi trebalo čuditi s obzirom na Moorcockovo iskustvo u izdavanju časopisa. Od 1980-ih, Moorcock je imao tendenciju pisati duže, više književne „mainstream“ romane, poput Mother London i Byzantium Endures, ali nastavlja s ponovnim posjećivanjem likova iz svojih ranijih djela, poput Elrica, s knjigama poput Kćeri lopova ili Drvo Skrayling. Objavljivanjem treće i posljednje knjige u ovom nizu, Sin bijelog vuka, objavio je da se „povlači“ iz pisanja herojske fantastične fantastike, iako nastavlja pisati Elrikove pustolovine kao grafičke romane sa svojim dugogodišnjim suradnicima Walterom Simonsonom i pokojnog Jamesa Cawthorna (1929–2008). Zajedno su producirali grafički roman Elric: Stvaranje čarobnjaka, koji je objavio DC Comics 2007. On je također završio svoju seriju pukovnika Pyat, koja se bavi nacistima Holokaust. Ovo je počelo 1981. s Byzantium Endures, nastavljeno kroz Smijeh iz Kartage (1984) i Jeruzalemske zapovijedi (1992), a kulminiralo je Osvetom Rima (2006). Među ostalim Moorcockovim djelima su Plesači na kraju vremena, smješteni na Zemlju milijune godina u budućnosti, Gloriana ili Neispunjena kraljica, smješteni u alternativnu povijest Zemlje i niz „Drugi eter“ koji počinje s „KRV „. Moorcock je sklon reviziji svog postojećeg rada, što rezultira da različita izdanja određene knjige mogu sadržavati značajne varijacije. Promjene se kreću od jednostavnih promjena naslova (priča o Elriku Donositelji plamena postala je Karavana zaboravljenih snova devedesetih godina prošlog stoljeća s višenamjenskim izdanjima Victor Gollancz/White Wolf) do promjena imena lika (poput detektiva „Minos Aquilinas“ koji je postao prvi „Minos von Bek“ i kasnije „Sam Begg“ u tri različite verzije pripovijetke „Vrt zadovoljstva Felipea Strijelca“), velike tekstualne izmjene (na primjer, dodavanje nekoliko novih poglavlja Čeličnom caru u omnibusnim izdanjima), i čak i potpuna restrukturiranja (kao što je s novelom iz 1966. Behold the Man proširena na roman s izvorne verzije koja se pojavila u New Worlds radi ponovnog objavljivanja kao knjiga 1969. Allison i Busby). Gollancz izdaje novu, konačnu reviziju gotovo cijelog Moorcockova opusa, s izuzetkom njegovih književnih romana Majka London, Kralj grada i kvartet Pyat, a mnoge njegove naslove u Sjedinjenim Državama preštampavaju Titan i Francuska od Gallimarda. Mnogo stripova o njegovom djelu tiskaju Titan Books pod općim naslovom Knjižnica Michael Moorcock, dok je u Francuskoj nova adaptacija serije Elric prevedena na mnoge jezike, uključujući engleski. Elric iz Melnibonéa i vječni prvak Moorcockova najprodavanija djela bile su priče „Elric iz Melnibonéa“. U njima je Elric namjerno preokretanje klišea pronađenih u fantazijskim avanturističkim romanima inspiriranim djelima J. R. R. Tolkiena. U središtu mnogih njegovih fantastičnih romana, uključujući njegove knjige o Elriku, je koncept „Vječnog prvaka“, koji ima više identiteta u različitim univerzumima. Ta se kozmologija u njegovim romanima naziva „Multiverzum“. Multiverzum se bavi primarnim polaritetima kao što su dobro i zlo, zakon i kaos, te redom i entropijom. Elricov uspjeh zasjenio je njegova druga djela, iako je teme Elricovih priča preradio u svoja druga djela (na primjer, romane „Hawkmoon“ i „Corum“). I Elric se pojavljuje u Jerryju Corneliusu i Plesačima na kraju ciklusa vremena. Njegov niz Vječni prvak okupljen je u dva različita izdanja sveukupnih svezaka od ukupno 16 knjiga (američko izdanje bilo je 15 svezaka, dok je britansko izdanje bilo 14 svezaka, ali zbog različitih pitanja prava američko izdanje sadržavalo je dva sveska koja nisu bila uključena u britanskom izdanju, a britansko je izdanje također sadržavalo jedan svezak koji nije bio uključen u američko izdanje) koji sadrži nekoliko knjiga po svesku, autora Victora Gollancza u Velikoj Britaniji i White Wolf Publishinga u SAD -u. Napravljeno je nekoliko nedovršenih pokušaja snimanja Elric filma. Tvrtka Mythology ima filmski projekt sa scenarijem Glena Mazzare. U veljači 2019, BBC Studios objavio je da je osigurao prava na seriju fantastičnih romana Runestaff, u kojoj je Hawkmoon njihov heroj. Jerry Cornelius Još jedna Moorcockova kreacija je Jerry Cornelius, urbani avanturist dvosmislenog spola; isti likovi predstavljeni u svakoj od nekoliko Kornelijevih knjiga. Ove su knjige bile satirične za moderno doba, uključujući Vijetnamski rat, i nastavile su prikazivati još jednu varijaciju teme multiverzuma. Prva knjiga Jerryja Corneliusa, Završni program (1968), snimljena je 1973. godine kao igrani film. Njegova je priča identična s dvije Elrikove priče: Grad koji sanja i Knjiga mrtvih bogova. Od 1998. Moorcock se vratio Korneliju u nizu novih priča: Nasljeđivanje Spencera, Camusova veza, Navijanje za rakete i Ispaljivanje katedrale, koja se ticala 11. rujna. Sve četiri novele uvrštene su u izdanje The Lives and Times Jerryja Corneliusa 2003. godine. Moorcockove najnovije Corneliusove priče, „Modem Times“, pojavile su se u Solarisovoj knjizi nove znanstvene fantastike: svezak 2, objavljenoj 2008., a 2011. je proširena kao „Modem Times 2.0“. Osim toga, verzija Corneliusa također se pojavila u Moorcockovom romanu Doctor Who iz 2010. The Coming of Terraphiles. Vezajući predsjednika (PS. 2018), Tvornica Fracking (na FB-u, 2018) dvije su novije novele i slijede daljnje priče. Pogledi na pisanje beletristike Moorcock je gorljivi pobornik djela Mervyna Peakea. On navodi Fritza Leibera, važnog pionira mača i čarobnjaštva, kao autora koji piše fantaziju koja nije eskapistička i sadrži smislene teme. Ova gledišta mogu se pronaći u njegovoj studiji epske fantazije, čarobnjaštva i divlje romanse (Gollancz, 1987.) koju je revidirala i ponovno izdala MonkeyBrain Books 2004., njeno prvo izdanje u SAD -u koje je katalogizirao ISFDB. Moorcock odbacuje djela J. R. R. Tolkiena. Upoznao je i Tolkiena i C. S. Lewisa u tinejdžerskim godinama i tvrdi da su mu se osobno svidjeli iako im se ne divi na umjetničkim osnovama. Moorcock je kritizirao djela poput Gospodara prstenova zbog njihovog gledišta „Vesele Engleske“, izjednačavajući Tolkienov roman s Winnie-the-Pooh u svom eseju Epic Pooh. Čak i tako, James Cawthorn i Moorcock uključili su Gospodara prstenova u Fantasy: 100 najboljih knjiga (Carroll & Graf, 1988), a njihova recenzija nije odbojna. Moorcock je također kritizirao pisce zbog njihovih političkih planova. Uključio je Roberta A. Heinleina i H. P. Lovecrafta u ovu skupinu u eseju iz 1978, „Starship Stormtroopers“ (Anarchist Review). Tamo je kritizirao proizvodnju „autoritarne“ fikcije od strane nekih kanonskih pisaca i Lovecrafta zbog antisemitskih, mizoginističkih i rasističkih gledišta utkanih u njegove kratke priče. Dijeljenje izmišljenih svemira s drugima Moorcock je dopustio drugim piscima da stvaraju priče u svom izmišljenom svemiru Jerry Cornelius. Brian Aldiss, M. John Harrison, Norman Spinrad, James Sallis i Steve Aylett napisali su takve priče. U intervjuu objavljenom u The Internet Review of Science Fiction, Moorcock objašnjava razlog dijeljenja svog lika: Izašao sam iz popularne beletristike, a Jerry je uvijek trebao biti neka vrsta kristalne kugle kako bi drugi vidjeli svoje vizije u - priče su bile osmišljene tako da funkcioniraju - skakaonica, da upotrijebimo još jednu analogiju, s koje će se skočiti u rijeku i ponijeti je. [...] Svi su oni koristili Jerryja onako kako sam ga ja namjeravao koristiti - kao način gledanja na suvremeni život, a ponekad i kao način da ga komentiram. Jerry je, kako je rekao Harrison, bio tehnika koliko i lik, i drago mi je da su se drugi odlučili koristiti tu metodu. Dvije kratke priče Keitha Robertsa, „Coranda“ i „Olupina kuje koja se ljubi“, smještene su u zaleđenu visoravan Matto Grosso u Moorcockovom romanu The Ice Schooner iz 1969. godine. Elric iz Melnibonea i Moonglum pojavljuju se u priči Karla Edwarda Wagnera „The Gothic Touch“, gdje se sastaju s Kaneom, koji posuđuje Elrica zbog njegove sposobnosti da se nosi s demonima. On je prijatelj i obožavatelj stripa Alana Moorea i dopustio je Mooreu korištenje vlastitog lika, Michaela Kanea sa Starog Marsa, spomenutog u Moorovoj Ligi izvanredne gospode, II. Svezak. Njih dvoje su se pojavili na pozornici u londonskom kazalištu Vanbrugh u siječnju 2006. gdje su razgovarali o Moorcockovom djelu. Zeleni grad iz Warriors of Mars također se spominje u filmu Larry Niven Rainbow Mars. Moorcockov lik Jerry Cornelius pojavio se u Mooreovoj Ligi izvanredne gospode, svezak III: stoljeće. Cornelius se također pojavio u stripovskom serijalu francuskog umjetnika Mœbiusa Le Garage Hermétique. 1995–1996. Moorcock je napisao scenarij za računalnu igru/film/roman tvrtke Origin Systems. Kad je Electronic Arts kupio Origins, igra je otkazana, ali je Moorcockov tretman od 40.000 riječi dočarao Storm Constantine, što je rezultiralo romanom Srebrno srce. Priča je smještena u Karadur-Shriltasi, grad u srcu Multiverzuma. Drugi roman, Zmajeva koža, bio je u pripremi, s Konstantinom kao glavnim piscem, ali je umrla u siječnju 2021. godine, nakon duge bolesti. Moorcock je napustio memoare o svojim prijateljima Mervyn Peake i Maeve Gilmore jer je smatrao da je to previše osobno. Napisao je prozu i stihove za prvu publikaciju The Sunday Books na francuskom jeziku koji je popratio niz neobjavljenih crteža Peakea. Njegova knjiga Metatemporal Detective objavljena je 2007. Njegova posljednja knjiga objavljena prvo na francuskom je Kaboul, 2018. godine. U studenom 2009. Moorcock je najavio da će 2010. za BBC Books napisati roman Doctor Who, što je jedna od rijetkih prigoda kada je pisao priče smještene u „zajedničkim univerzumima“ drugih ljudi. Roman The Coming of Terraphiles objavljen je u listopadu 2010. Priča spaja Doktora Whoa s mnogim Moorcockovim likovima iz multiverzuma, osobito s kapetanom Corneliusom i njegovim gusarima. Moorcock je 2016. objavio prvi roman u, kako je rekao, književnom eksperimentu koji spaja memoare i fantaziju, The Whispering Swarm. 2018. najavio je završetak drugog sveska The Woods of Arcady. Godine 2020. rekao je da završava posljednji Elricov roman Citadela izgubljenih zmajeva spreman za Elricovu 60. obljetnicu 2021. Njegova novela Jerryja Corneliusa Pegging the President lansirana je 2018. u Shakespeare and Co, Pariz, gdje je o svom radu razgovarao s Harijem Kunzru i potvrdio svoju predanost književnom eksperimentu. Zvučne knjige Prvi iz serije audio knjiga neograničenih romana Elric, s novim djelom koje je pročitao Moorcock, počeo se pojavljivati iz AudioRealmsa; međutim, Audio Realms više ne posluje. Druga audio knjiga u nizu-Mornar na moru sudbine-objavljena je 2007. Bilo je audio knjiga o Corumu i drugima, od kojih je nekoliko bilo neslužbeno, a Zimski admiral i namještaj su audio verzije kratkih priča. muzika Michael Moorcock & The Deep Fix Moorcock ima vlastiti glazbeni projekt koji snima pod imenom Michael Moorcock & The Deep Fix. Duboko popravljanje bila je naslovna priča opskurne zbirke kratkih priča Jamesa Colvina (pseudonim Moorcocka) koja je objavljena 1960 -ih. Deep Fix također je bio izmišljeni bend s Moorcockovim likom Jerryjem Corneliusom. Prvi album New Worlds Fair objavljen je 1975. Na albumu su bili Snowy White i brojni stalni gosti Hawkwind -a. Druga verzija albuma New Worlds objavljena je 2004. pod imenom albuma Roller Coaster Holiday. Singl bez albuma, „Starcruiser“ u kombinaciji s „Dodgem Dude“, sa zakašnjenjem je objavljen 1980. Bend Deep Fix održao je rijedak nastup u Londonu 18. lipnja 1978. u Bohemian Love-Inu Nika Turnera, na čelu s Turnerovim bendom Sphynx, a na kojem su nastupili i Tanz Der Youth s Brianom Jamesom (bivši The Damned), Lightning Raiders, Rogovi Stevea Tuka, Roger Ruskin i drugi. Godine 1982., kao trojac s Peteom Pavlijem i Drachen Theaker, objavljeno je nekoliko snimaka za Hawkwind, Friends and Relations i 7-inčni singl „Brothel in Rosenstrasse“ u ograničenom izdanju iza kojeg stoji „Time Center“. 2008. objavljena je demo sesija The Entropy Tango & Gloriana Michaela Moorcocka i The Deep Fix. To su bile sesije za planirane albume temeljene na dva Moorcockova romana , Gloriana ili The Unfulfill“d Queen i The Entropy Tango, koji nikada nisu dovršeni. U suradnji s Martinom Stoneom, Moorcock je započeo snimanje novog albuma Deep Fix u Parizu pod nazivom Live at the Terminal Cafe. Nakon Stoneove smrti 2016, Moorcock je planirao dovršiti album s producentom Don Falconeom. Godine 2019. Moorcock je najavio završetak albuma, a objavljen je 11. listopada 2019., u izdanju Cleopatra Recordsa. S Hawkwindom Moorcock je u više navrata surađivao s britanskim rock sastavom Hawkwind: pjesma Hawkwind „The Black Corridor“, na primjer, sadržavala je doslovne citate iz istoimenog Moorcockova romana, a s bendom je radio i na njihovom albumu Warrior na Edge of Time, za što je zaradio zlatni disk. Moorcock je također napisao tekst pjesme „Sonic Attack“, znanstveno-fantastične satire o emitiranju javnih informacija, koja je bila dio Hawkwind-ovog svemirskog rituala. Hawkwindov album The Chronicle of the Black Sword uglavnom se temeljio na romanima Elric. Moorcock se s bendom pojavljivao u više navrata, uključujući turneju Black Sword. Njegovi su doprinosi iz pravnih razloga uklonjeni s izvornog izdanja albuma Live Chronicles, snimljenog na ovoj turneji, ali su se kasnije pojavili na nekim verzijama s dvostrukim CD-om. Također se može vidjeti kako izvodi na DVD verziji Chronicle of the Black Sword. S Robertom Calvertom Moorcock je također surađivao s bivšim frontmenom i stalnim pjesnikom Hawkwinda, Robertom Calvertom (koji je dao zastrašujuću deklaraciju za „Sonic Attack“), na Calvertovim albumima Lucky Leif and the Longships and Hype, svirajući gitaru i banjo te pjevajući prateće vokale. S kultom Blue Öyster Moorcock je napisao tekst za tri pjesme albuma američkog benda Blue Öyster Cult: „Black Blade“, misleći na mač Stormbringer u knjigama Elric, „Veteran iz psihičkih ratova“, pokazujući nam Elrikove emocije u kritičnoj točki njegove priče (ova se pjesma može odnositi i na „Ratnike na rubu vremena“, koji su jako zastupljeni u Moorcockovim romanima o Johnu Dakeru; u jednom trenutku njegov roman Zmaj u maču sebe nazivaju „veteranima tisuću psihičkih ratova“) , i „The Great Sun Jester“, o svom prijatelju, pjesniku Billu Butleru, koji je umro od predoziranja drogom. Moorcock je uživo nastupao s BÖC -om (1987. u Atlanti, GA Dragon Con Convention). Uz spaljivanje duhova Moorcock je pridonio vokalu i harmonici na albumima Spirits Burning An Alien Heat i The Hollow Lands. Većina tekstova podignuta je ili temeljena na tekstu u romanima iz Moorcockove trilogije Plesači na kraju vremena. Albume je producirao voditelj Spirits Burninga Don Falcone, a uključivali su doprinose Alberta Boucharda i drugih članova Blue Öyster Culta, kao i bivših članova Hawkwind-a. Moorcock se također pojavio na pet pjesama na CD-u Aliens Injection Spirits Burning, objavljenom 2008. Zaslužan je za pjevanje vodećih vokala te sviranje gitare i mandoline. Na CD -u su izvedene izvedbe iz demo sesija The Entropy Tango & Gloriana. Nagrade i počasti Michael Moorcock dobio je veliko priznanje za svoj doprinos karijeri, kao i za posebna djela. Kuća slavnih znanstvene fantastike i fantastike uvela je 2002. Moorcocka, svoju sedmu klasu od dva preminula i dva živa pisca. Također je dobio nagrade za životno djelo na Svjetskoj konvenciji fantazije 2000. (World Fantasy Award), na Međunarodnom festivalu Utopiales 2004. (Prix Utopia), od Udruženja književnika horora 2005. (nagrada Bram Stoker), te od Science Fiction i Američki pisci fantastike 2008. (nazvan 25. velikim majstorom). On je pariški član Londonskog koledža patafizičara. 1993. Britanska nagrada za fantastiku (nagrada Odbora) Svjetska nagrada za fantastiku za životno djelo 2000. 2004. Prix Utopiales „Grandmaster“ nagrada za životno djelo 2004. nagrada Bram Stoker za životno djelo u horor žanru 2008 Nagrada Grand Master Memorial Damon Knight, književna fantazija i znanstvena fantastika Bio je „počasni gost“ na Svjetskoj konvenciji fantastike 1976. u New Yorku i jedan počasni gost na 55. Svjetskoj konvenciji znanstvene fantastike 1997. u San Antoniju u Teksasu. Nagrade za pojedina djela Nagrada za maglinu 1967. (Novela): Evo čovjeka 1972. August Derleth Fantasy Award: Vitez mačeva 1973. August Derleth Fantasy Award: Kralj mačeva Nagrada British Fantasy 1974. (najbolja kratka priča): Oči čovjeka od žada 1975. Koncertna nagrada August Derleth: Mač i pastuh 1976. August Derleth Fantasy Award: The Hollow Lands Nagrada Guardian Fiction 1977.: Stanje Muzaka 1979. Memorijalna nagrada John W. Campbell za najbolji znanstveno -fantastični roman: Gloriana Svjetska nagrada za fantastiku 1979. (najbolji roman): Gloriana MG Ć

Milorad Pavić Predeo slikan čajem Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика. Живот и дело До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен Бранком Павић Баста, историчарком уметности, од 1957. до 1992, са којом је добио сина Ивана и ћерку Јелену. Од ћерке Јелене има унуку Теодору. Од 1992. је био у браку са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Споменик Милораду Павићу у ташмајданском парку, Београд На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману „Предео сликан чајем“ (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман „Унутрашња страна ветра“, па „Последњу љубав у Цариграду“ (приручник за гатање) 1994. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се „Шешир од рибље коже“ (љубавна прича) 1996, „Стаклени пуж“ (приче са Интернета) 1998, „Кутија за писање“ 1999, и романи „Звездани плашт“ (астролошки водич за неупућене) 2000 и „Уникат“ 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу. Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.[1] Према речима аутора Часлава Ђорђевића, Павић је европски Борхес јер у својим делима – уносећи у њих научно и фантастично – обликује прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету.[2] Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду.[3] У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.[4] Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.[5] Награде и признања Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Историја књижевности барокног доба, 1971. НИН-ова награда, за роман Хазарски речник, 1985. Награда „Меша Селимовић”, за роман Предео сликан чајем, 1988. Награда АВНОЈ-а, 1989. Седмојулска награда, 1989. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Предео сликан чајем, 1990. Октобарска награда Града Београда, за целокупан књижени опус, 1992. Награда „Борисав Станковић”, за роман Унутрашња страна ветра, 1992. Награда „Златни беочуг”, за животно дело, 1992. Награда „Стефан Митров Љубиша”, 1994. Кочићева награда, 1994. Просветина награда, за роман Последња љубав у Цариграду, 1994. Награда „Лаза Костић”, за роман Последња љубав у Цариграду, 1995. Награда „Феликс Ромулијана”, 1995. Изузетна Вукова награда, 1996. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за животно дело, 1997. Награда „Рачанска повеља”, за укупно стваралаштво, 1997. Награда „Деретина књига године”, за роман Звездани плашт, 1998. Награда „Нушићев штап”, за целокупно стваралаштво, 1999. Награда „Душан Васиљев”, за приповедачки опус, 2000. Андрићева награда, за циклус приповедака Приче са савске падине, 2001. Награда „Беловодска розета”, 2004. Високо признање „Достојевски”, 2004. Награда „Кочићева књига” Задужбине „Петар Кочић”, 2007. Почасни доктор Софијског универзитета Председник Српско–украјинског друштва Члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета.[6] Посвета (и потпис) Павића песнику Миодрагу Павловићу, део колекције Адлигата Дела Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр. Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр. Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр. Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр. Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр. Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр. Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр. Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр. Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр. Историја српске књижевности класицизма и предромантизма`, научна студија, Београд 1979, 572 стр. Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр. Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр. Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр. Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр. Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр. Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр. Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр. Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр. Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр. Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр. Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр. Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр. Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр. Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр. Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр. Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр. Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање) Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр. Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр. Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр. Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр. Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр. Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр. Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр. Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр. Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр. Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр. Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр. Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр. Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр. Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр. Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр. Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр. Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр. Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр. Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр. Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр. Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр. Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр. Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр. Преводи Александар Пушкин Полтава (препев спева Милорад Павић – „Младост“, Београд 1949) Александар Пушкин Полтава (препевао Милорад Павић – Београд, „Ново Покољење“,1952) У. Сананг: „Чичкови пупољци“ (НИН, 9. 1. 1995) Зеги: „Песме Делте“ (НИН, 9. 1. 1995) Мун Бим: „Месечина на Менделејском дворцу“ (НИН, 12. 6. 1995) Леон Дамас: „Ивице, Сећања“ (НИН, 2. 10. 1995) Бријер Жан: „Када смо се растали“ (НИН, 30. 10. 1995) Паул Нигер: „Месец“ (НИН, 30. 10. 1955, V, бр. 252.) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин (препев и предговор) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин Александар Пушкин Село и друге песме Александар Пушкин Драме, поеме, песме Џорџ Гордон Бајрон: Изабрана дела: - Драмске поеме, спевови и песме Александар Пушкин Борис Годунов, мале трагедије, бајке – коаутор Чарлс Симић: „Пиле без главе“ Александар Пушкин „Песма о Црном Ђорђу“ (одломак) Џорџ Гордон Бајрон: „Манфред“ (одломак) Адаптације Павићевих дела Филм и телевизија Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981. Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (кратки, анимација), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, 2008. Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Стрип Трећи аргумент, сценариста Зоран Стефановић, цртач Зоран Туцић, „Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995; серијализован и у Heavy Metal Magazine, Њујорк, 1998-2000. Музика „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, камерно дело данског композитора Могенса Кристенсена (Mogens Christensen), 1991, 8′, по Хазарском речнику „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, камерно дело М. Кристенсена, 1992, 11′, исто „De khazariske spejle“, соло композиција М. Кристенсена 1991-1993, 14′, исто „Ай, волна“ - песма руске групе „Мељница“ („Мельница“) је адаптација Павићеве приче „Дуга ноћна пловидба“. Музика О. Лишина и Наталија О`Шеј (Хелависа), речи Н. О`Шеј. Албум Зов крови, 2006. „Молитва Рачана“, духовни концерт за мешовити хор и гудаче Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића. Премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка“ и диригентом Владиславом Чернушенком. Књиге о Павићу Михајловић, Јасмина. Прилог за библиографију Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Кратка историја једне књиге; избор написа о роману лексикону у 100.000 реци „Хазарски речник“ од Милорада Павића Делић, Јован. Хазарска призма. Тумачење прозе Милорада Павића, Београд – Просвета, Досије; Титоград – Октоих Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд, Просвета, 1992, 191 стр. Михајловић, Јасмина. Биографија и библиографија Милорада Павића, Београд, Г Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Савремена српска проза 5: Павић и постмодерна, Трстеник, 1993 (1994″). (Миодраг Радовић, Зоран Глушчевић...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Михајловић, Јасмина. Био-библиографија Милорада Павића, (засебно и као део књиге Анахорет у Њујорку у оквиру Сабраних дела) Пијановић, Петар, Павић, Београд, „Филип Вишњић“, 1998, 407 стр. Васић, Смиљка, Полазне основе новије српске прозе. Књ. 2. Хазарски речник Милорада Павића – фреквенцијски речник Бабић, Сава, Милорад Павић мора причати приче, Београд, „Stylos“, 2000, 191 стр. Поповић, Радован, Први писац трећег миленија: Животопис Милорада Павића, Београд, Дерета, 2002, 233 стр. Књиге разговора Милош Јевтић. Разговори са Павићем, Београд, „Научна књига“, 1990, 128 стр. Ана Шомло. Хазари, или обнова византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, Београд, БИГЗ, „Народна књига“, 1990, 189 стр. Лалас Танасис. Милорад Павић, Солун, 1997, 1-30 стр. Референце D. Bt. - B. Đ (19. 10. 2011). „Милорад Павић сахрањен у Алеји великана („Вечерње новости“, 3. децембар 2009.)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза] Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год. Легат Милорада Павића још у илегали („Вечерње новости“, 18. новембар 2013) Павићеви рукописи у Народној библиотеци Србије („Вечерње новости“, 29. август 2013) Бета (21. 2. 2011). „Павићу откривена спомен-плоча на Филозофском факултету („Политика“, 21. фебруар 2011)”. Politika.rs. Приступљено 26. 12. 2011. „Краљевска породица Србије”. http://www.royalfamily.org. Приступљено 1. 7. 2018. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P literature.svg Портал Књижевност P sci-fi.png Портал Фантастика Милорад Павић на Викимедијиној остави. Званична страна Милорад Павић на сајту IMDb (језик: енглески) Павићева библиотека на пројекту Растко Биографија на сајту САНУ Споменик Павићу у Москви An interview with Milorad Pavić (en) Преминуо академик Милорад Павић („Политика“, 30. новембар 2009) Први писац новог миленијума („Вечерње новости“, 30. новембар 2009) Милорад Павић писац империјалне маште („Политика“, 3. децембар 2009) Опроштај песмама („Вечерње новости“, 7. децембар 2009)[мртва веза] Споменик Милораду Павићу („Вечерње новости“, 22. мај 2011) Милорад Павић - цитати Милорад Павић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.

Milorad Pavić Predeo slikan čajem Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика. Живот и дело До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен Бранком Павић Баста, историчарком уметности, од 1957. до 1992, са којом је добио сина Ивана и ћерку Јелену. Од ћерке Јелене има унуку Теодору. Од 1992. је био у браку са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Споменик Милораду Павићу у ташмајданском парку, Београд На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману „Предео сликан чајем“ (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман „Унутрашња страна ветра“, па „Последњу љубав у Цариграду“ (приручник за гатање) 1994. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се „Шешир од рибље коже“ (љубавна прича) 1996, „Стаклени пуж“ (приче са Интернета) 1998, „Кутија за писање“ 1999, и романи „Звездани плашт“ (астролошки водич за неупућене) 2000 и „Уникат“ 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу. Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.[1] Према речима аутора Часлава Ђорђевића, Павић је европски Борхес јер у својим делима – уносећи у њих научно и фантастично – обликује прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету.[2] Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду.[3] У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.[4] Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.[5] Награде и признања Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Историја књижевности барокног доба, 1971. НИН-ова награда, за роман Хазарски речник, 1985. Награда „Меша Селимовић”, за роман Предео сликан чајем, 1988. Награда АВНОЈ-а, 1989. Седмојулска награда, 1989. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Предео сликан чајем, 1990. Октобарска награда Града Београда, за целокупан књижени опус, 1992. Награда „Борисав Станковић”, за роман Унутрашња страна ветра, 1992. Награда „Златни беочуг”, за животно дело, 1992. Награда „Стефан Митров Љубиша”, 1994. Кочићева награда, 1994. Просветина награда, за роман Последња љубав у Цариграду, 1994. Награда „Лаза Костић”, за роман Последња љубав у Цариграду, 1995. Награда „Феликс Ромулијана”, 1995. Изузетна Вукова награда, 1996. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за животно дело, 1997. Награда „Рачанска повеља”, за укупно стваралаштво, 1997. Награда „Деретина књига године”, за роман Звездани плашт, 1998. Награда „Нушићев штап”, за целокупно стваралаштво, 1999. Награда „Душан Васиљев”, за приповедачки опус, 2000. Андрићева награда, за циклус приповедака Приче са савске падине, 2001. Награда „Беловодска розета”, 2004. Високо признање „Достојевски”, 2004. Награда „Кочићева књига” Задужбине „Петар Кочић”, 2007. Почасни доктор Софијског универзитета Председник Српско–украјинског друштва Члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета.[6] Посвета (и потпис) Павића песнику Миодрагу Павловићу, део колекције Адлигата Дела Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр. Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр. Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр. Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр. Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр. Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр. Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр. Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр. Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр. Историја српске књижевности класицизма и предромантизма`, научна студија, Београд 1979, 572 стр. Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр. Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр. Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр. Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр. Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр. Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр. Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр. Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр. Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр. Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр. Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр. Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр. Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр. Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр. Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр. Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр. Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање) Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр. Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр. Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр. Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр. Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр. Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр. Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр. Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр. Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр. Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр. Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр. Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр. Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр. Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр. Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр. Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр. Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр. Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр. Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр. Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр. Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр. Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр. Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр. Преводи Александар Пушкин Полтава (препев спева Милорад Павић – „Младост“, Београд 1949) Александар Пушкин Полтава (препевао Милорад Павић – Београд, „Ново Покољење“,1952) У. Сананг: „Чичкови пупољци“ (НИН, 9. 1. 1995) Зеги: „Песме Делте“ (НИН, 9. 1. 1995) Мун Бим: „Месечина на Менделејском дворцу“ (НИН, 12. 6. 1995) Леон Дамас: „Ивице, Сећања“ (НИН, 2. 10. 1995) Бријер Жан: „Када смо се растали“ (НИН, 30. 10. 1995) Паул Нигер: „Месец“ (НИН, 30. 10. 1955, V, бр. 252.) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин (препев и предговор) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин Александар Пушкин Село и друге песме Александар Пушкин Драме, поеме, песме Џорџ Гордон Бајрон: Изабрана дела: - Драмске поеме, спевови и песме Александар Пушкин Борис Годунов, мале трагедије, бајке – коаутор Чарлс Симић: „Пиле без главе“ Александар Пушкин „Песма о Црном Ђорђу“ (одломак) Џорџ Гордон Бајрон: „Манфред“ (одломак) Адаптације Павићевих дела Филм и телевизија Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981. Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (кратки, анимација), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, 2008. Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Стрип Трећи аргумент, сценариста Зоран Стефановић, цртач Зоран Туцић, „Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995; серијализован и у Heavy Metal Magazine, Њујорк, 1998-2000. Музика „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, камерно дело данског композитора Могенса Кристенсена (Mogens Christensen), 1991, 8′, по Хазарском речнику „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, камерно дело М. Кристенсена, 1992, 11′, исто „De khazariske spejle“, соло композиција М. Кристенсена 1991-1993, 14′, исто „Ай, волна“ - песма руске групе „Мељница“ („Мельница“) је адаптација Павићеве приче „Дуга ноћна пловидба“. Музика О. Лишина и Наталија О`Шеј (Хелависа), речи Н. О`Шеј. Албум Зов крови, 2006. „Молитва Рачана“, духовни концерт за мешовити хор и гудаче Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића. Премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка“ и диригентом Владиславом Чернушенком. Књиге о Павићу Михајловић, Јасмина. Прилог за библиографију Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Кратка историја једне књиге; избор написа о роману лексикону у 100.000 реци „Хазарски речник“ од Милорада Павића Делић, Јован. Хазарска призма. Тумачење прозе Милорада Павића, Београд – Просвета, Досије; Титоград – Октоих Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд, Просвета, 1992, 191 стр. Михајловић, Јасмина. Биографија и библиографија Милорада Павића, Београд, Г Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Савремена српска проза 5: Павић и постмодерна, Трстеник, 1993 (1994″). (Миодраг Радовић, Зоран Глушчевић...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Михајловић, Јасмина. Био-библиографија Милорада Павића, (засебно и као део књиге Анахорет у Њујорку у оквиру Сабраних дела) Пијановић, Петар, Павић, Београд, „Филип Вишњић“, 1998, 407 стр. Васић, Смиљка, Полазне основе новије српске прозе. Књ. 2. Хазарски речник Милорада Павића – фреквенцијски речник Бабић, Сава, Милорад Павић мора причати приче, Београд, „Stylos“, 2000, 191 стр. Поповић, Радован, Први писац трећег миленија: Животопис Милорада Павића, Београд, Дерета, 2002, 233 стр. Књиге разговора Милош Јевтић. Разговори са Павићем, Београд, „Научна књига“, 1990, 128 стр. Ана Шомло. Хазари, или обнова византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, Београд, БИГЗ, „Народна књига“, 1990, 189 стр. Лалас Танасис. Милорад Павић, Солун, 1997, 1-30 стр. Референце D. Bt. - B. Đ (19. 10. 2011). „Милорад Павић сахрањен у Алеји великана („Вечерње новости“, 3. децембар 2009.)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза] Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год. Легат Милорада Павића још у илегали („Вечерње новости“, 18. новембар 2013) Павићеви рукописи у Народној библиотеци Србије („Вечерње новости“, 29. август 2013) Бета (21. 2. 2011). „Павићу откривена спомен-плоча на Филозофском факултету („Политика“, 21. фебруар 2011)”. Politika.rs. Приступљено 26. 12. 2011. „Краљевска породица Србије”. http://www.royalfamily.org. Приступљено 1. 7. 2018. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P literature.svg Портал Књижевност P sci-fi.png Портал Фантастика Милорад Павић на Викимедијиној остави. Званична страна Милорад Павић на сајту IMDb (језик: енглески) Павићева библиотека на пројекту Растко Биографија на сајту САНУ Споменик Павићу у Москви An interview with Milorad Pavić (en) Преминуо академик Милорад Павић („Политика“, 30. новембар 2009) Први писац новог миленијума („Вечерње новости“, 30. новембар 2009) Милорад Павић писац империјалне маште („Политика“, 3. децембар 2009) Опроштај песмама („Вечерње новости“, 7. децембар 2009)[мртва веза] Споменик Милораду Павићу („Вечерње новости“, 22. мај 2011) Милорад Павић - цитати Милорад Павић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.

MILORAD PAVIĆ PREDEO SLIKAN ČAJEM Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Edicija Novosti XX vek Милорад Павић (Београд, 15. октобар 1929 — Београд, 30. новембар 2009) био је српски књижевник, преводилац, историчар књижевности, универзитетски професор и академик. Павић је био прозни писац, песник, драмски писац, историчар српске књижевности 17−19. века, стручњак за барок и симболизам, преводилац Пушкина и Бајрона, некадашњи декан Филозофског факултета у Новом Саду, професор универзитета и академик САНУ. Његова дела преведена су на већину светских језика. Живот и дело До данас Павићева дела имају преко 80 превода у засебним књигама на различите језике широм света. Од стране стручњака из Европе, САД и Бразила, Милорад Павић је номинован за Нобелову награду за књижевност. Био је ожењен Бранком Павић Баста, историчарком уметности, од 1957. до 1992, са којом је добио сина Ивана и ћерку Јелену. Од ћерке Јелене има унуку Теодору. Од 1992. је био у браку са Јасмином Михајловић, која је писац и књижевни критичар. У периоду од 1974. до 1990. био је професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, редовни професор овог факултета постао је 1977. године, а у периоду 1977-79 био је декан. Споменик Милораду Павићу у ташмајданском парку, Београд На почетку своје књижевничке и професорске каријере, Павић је објавио књигу песама „Палимпсести“ 1967. године, па „Историју српске књижевности барокног доба“ 1970, затим „Војислав Илић и европско песништво“ 1971. године. Другу књигу песама „Месечев камен“ објављује 1971, а прву збирку прича „Гвоздена завеса“ 1973. Следе књиге прича: „Коњи светога Марка“ (1976), „Руски хрт“ (1979), „Нове београдске приче“ (1981), „Душе се купају последњи пут“ (1982). Павић је домаћу и светску славу стекао романом „Хазарски речник“ који је објавио 1984. године. Овај својеврсни лексикон у 100.000 речи критичари и публика брзо су прогласили незаобилазним штивом новога века. Многи критичари забележили су да је Павић писац чудесне имагинације и предводник европске постмодерне. У другом роману „Предео сликан чајем“ (1988) аутор нуди узбудљиво дело за љубитеље укрштених речи. Године 1991. објављује трећи роман „Унутрашња страна ветра“, па „Последњу љубав у Цариграду“ (приручник за гатање) 1994. Поред овог квартета романа који су кључни за сагледавање свестраног Павићевог стваралаштва, појављује се „Шешир од рибље коже“ (љубавна прича) 1996, „Стаклени пуж“ (приче са Интернета) 1998, „Кутија за писање“ 1999, и романи „Звездани плашт“ (астролошки водич за неупућене) 2000 и „Уникат“ 2004. године. Године 2005. објавио је комедију Свадба у купатилу. Преминуо је у Београду 30. новембра 2009. од последица инфаркта. Сахрањен је у четвртак 3. децембра у Алеји великана на Новом гробљу у Београду. Опело су служили епископи шабачки Лаврентије и хвостански Атанасије. У име Српске академије наука и уметности од њега се поздравним говором опростио потпредседник Никола Тасић, а у име Крунског савета и Одељења за језик и књижевност САНУ Светлана Велмар-Јанковић.[1] Према речима аутора Часлава Ђорђевића, Павић је европски Борхес јер у својим делима – уносећи у њих научно и фантастично – обликује прозне форме и уметничке светове који не престају да збуњују и плене читаоце свуда у свету.[2] Милорад Павић је Београду 1992. завештао све своје рукописе, књиге, библиотеку, и то постоји као легат у стану у ком је живео у Београду.[3] У Народној библиотеци Србије је његов легат први пут представљен јавности августа 2013. године.[4] Спомен плоча са његовим ликом откривена је 21. фебруара 2011. на Филозофском факултету у Новом Саду.[5] Награде и признања Академик Милорад Павић био је добитник више књижевних награда: Награда „Ђорђе Јовановић”, за књигу Историја књижевности барокног доба, 1971. НИН-ова награда, за роман Хазарски речник, 1985. Награда „Меша Селимовић”, за роман Предео сликан чајем, 1988. Награда АВНОЈ-а, 1989. Седмојулска награда, 1989. Награда Народне библиотеке Србије за најчитанију књигу године, за роман Предео сликан чајем, 1990. Октобарска награда Града Београда, за целокупан књижени опус, 1992. Награда „Борисав Станковић”, за роман Унутрашња страна ветра, 1992. Награда „Златни беочуг”, за животно дело, 1992. Награда „Стефан Митров Љубиша”, 1994. Кочићева награда, 1994. Просветина награда, за роман Последња љубав у Цариграду, 1994. Награда „Лаза Костић”, за роман Последња љубав у Цариграду, 1995. Награда „Феликс Ромулијана”, 1995. Изузетна Вукова награда, 1996. Награда Задужбине Јакова Игњатовића, за животно дело, 1997. Награда „Рачанска повеља”, за укупно стваралаштво, 1997. Награда „Деретина књига године”, за роман Звездани плашт, 1998. Награда „Нушићев штап”, за целокупно стваралаштво, 1999. Награда „Душан Васиљев”, за приповедачки опус, 2000. Андрићева награда, за циклус приповедака Приче са савске падине, 2001. Награда „Беловодска розета”, 2004. Високо признање „Достојевски”, 2004. Награда „Кочићева књига” Задужбине „Петар Кочић”, 2007. Почасни доктор Софијског универзитета Председник Српско–украјинског друштва Члан Европског удружења за културу, члан Српског ПЕН центра, члан Крунског савета.[6] Посвета (и потпис) Павића песнику Миодрагу Павловићу, део колекције Адлигата Дела Палимпсести, песме, Београд 1967, 63 стр. Историја српске књижевности барокног доба, научна студија, Београд 1970, 527 стр. Месечев камен, песме, Београд 1971, 118 стр. Војислав Илић и европско песништво, Нови Сад 1971, 367 стр. Гаврил Стефановић Венцловић, научна студија, Београд 1972, 326 стр. Војислав Илић, његово време и дело, научна студија, Београд 1972, 346 стр. Гвоздена завеса, приче, Нови Сад 1973, 222 стр. Језичко памћење и песнички облик, огледи, Нови Сад 1976, 429 стр. Коњи светога Марка, приче, Београд 1976, 159 стр. Историја српске књижевности класицизма и предромантизма``, научна студија, Београд 1979, 572 стр. Руски хрт, приче, Београд 1979, 215 стр. Нове београдске приче, Београд 1981, 360 стр. Душе се купају последњи пут, Нови Сад 1982, 145 стр. Рађање нове српске књижевности, научна студија, Београд 1983, 631 стр. Хазарски речник. Роман-лексикон у 100.000 речи, Београд 1984, 242 стр. Историја, сталеж и стил, огледи, Нови Сад 1985, 281 стр. Предео сликан чајем. Роман за љубитеље укрштених речи, Београд, 1988, 375 (525) стр. Изврнута рукавица, приче, Нови Сад 1989, 180 стр. Кратка историја Београда / A Short History of Belgrade, Београд 1990, 68 стр. Унутрашња страна ветра или роман о Хери и Леандру, Београд 1991, 115+98 стр. Историја српске књижевности 2, 3, 4. (Барок, Класицизам, Предромантизам), научна студија, Београд, 1991, 225 + 181 + 181 стр. Заувек и дан више, позоришни јеловник, драма, Београд 1993, 134 стр. Последња љубав у Цариграду. Приручник за гатање, Београд 1994, 195 стр. Шешир од рибље коже. Љубавна прича, Београд 1996, 80 стр. Стаклени пуж. Приче са Интернета, Београд, 1998, 154 + 12 стр. Милорад Павић, Јасмина Михајловић. Две которске приче, Београд, „Дерета“, 1998, 52 + 71 стр. Глинена армија, Београд, „Интерпрес“, 1999. (Библиографско издање) Кутија за писање, Београд, „Дерета“, 1999, 171 стр. Звездани плашт. Астролошки водич за неупућене, Београд, „Дерета“, 2000, 186 стр. Страшне љубавне приче, изабране и нове. „Плато“, Београд, 2001, 215 стр. Врата сна и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 196 стр. Прича о трави и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 187 стр. Девет киша и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 202 стр. Царски рез и друге приче. „Дерета“, Београд, 2002, 266 стр. Седам смртних грехова. „Плато“, Београд, 2002, 173 стр. Две интерактивне драме – Кревет за троје, Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2002, 150 стр. Две лепезе из Галате – Стаклени пуж и друге приче. „Дерета“, Београд, 2003, 167 стр. Невидљиво огледало – Шарени хлеб (роман за децу и остале). „Дерета“, Београд, 2003, 84 + 70 стр. Уникат. „Дерета“, Београд, 2004, 170 стр. Плава свеска. „Дерета“, Београд, 2004, 118 стр. Интерактивне драме: Заувек и дан више; Кревет за троје; Стаклени пуж. „Дерета“, Београд, 2004, 274 стр. Јасмина Михајловић, Милорад Павић – Љубавни роман у две приче. „Чигоја“, Београд, 2004, 63 стр. Прича која је убила Емилију Кнор. (на српском и енглеском) „Дерета“, Београд, 2005, 44 + 50 стр. Роман као држава и други огледи. „Плато“, Београд, 2005, 176 стр. Свадба у купатилу – Весела игра у седам слика. „Дерета“, Београд, 2005, 104 стр. Друго тело. „Дерета“, Београд, 2006, 310 стр. Позориште од хартије, приче. Завод за уџбенике, Београд, 2007, 240 стр. Друго тело (ново допуњено издање романа). „Euro Giunti“, Београд, 2008, 292 стр. Све приче. Завод за уџбенике, Београд, 2008, 450 стр. Вештачки младеж. Три кратка нелинеарна романа о љубави. Матица српска, Нови Сад, 2009, 157 стр. Преводи Александар Пушкин Полтава (препев спева Милорад Павић – „Младост“, Београд 1949) Александар Пушкин Полтава (препевао Милорад Павић – Београд, „Ново Покољење“,1952) У. Сананг: „Чичкови пупољци“ (НИН, 9. 1. 1995) Зеги: „Песме Делте“ (НИН, 9. 1. 1995) Мун Бим: „Месечина на Менделејском дворцу“ (НИН, 12. 6. 1995) Леон Дамас: „Ивице, Сећања“ (НИН, 2. 10. 1995) Бријер Жан: „Када смо се растали“ (НИН, 30. 10. 1995) Паул Нигер: „Месец“ (НИН, 30. 10. 1955, V, бр. 252.) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин (препев и предговор) Александар Пушкин: Евгеније Оњегин Александар Пушкин Село и друге песме Александар Пушкин Драме, поеме, песме Џорџ Гордон Бајрон: Изабрана дела: - Драмске поеме, спевови и песме Александар Пушкин Борис Годунов, мале трагедије, бајке – коаутор Чарлс Симић: „Пиле без главе“ Александар Пушкин „Песма о Црном Ђорђу“ (одломак) Џорџ Гордон Бајрон: „Манфред“ (одломак) Адаптације Павићевих дела Филм и телевизија Црвена краљица (играни ТВ филм), режија Мирослав Међимурец, Србија, 1981. Византијско плаво (играни филм), режија Драган Маринковић, Србија, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (кратки, анимација), Марибел Мартинез Галиндо (Maribel Martinez Galindo), Мексико, 2008. Стеклянная лампа (играни филм), режија Николај Чепуришкин (Николай Чепурышкин), Русија, 2009. Стрип Трећи аргумент, сценариста Зоран Стефановић, цртач Зоран Туцић, „Бата“ — „Орбис“, Београд-Лимасол, 1995; серијализован и у Heavy Metal Magazine, Њујорк, 1998-2000. Музика „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, камерно дело данског композитора Могенса Кристенсена (Mogens Christensen), 1991, 8′, по Хазарском речнику „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, камерно дело М. Кристенсена, 1992, 11′, исто „De khazariske spejle“, соло композиција М. Кристенсена 1991-1993, 14′, исто „Ай, волна“ - песма руске групе „Мељница“ („Мельница“) је адаптација Павићеве приче „Дуга ноћна пловидба“. Музика О. Лишина и Наталија О`Шеј (Хелависа), речи Н. О`Шеј. Албум Зов крови, 2006. „Молитва Рачана“, духовни концерт за мешовити хор и гудаче Светислава Божића, на стихове Гаврила Стефановића Венцловића и Милорада Павића. Премијерно извођено 2006. године у Санкт Петербургу, Русија, са оркестром и хором Капеле „Глинка“ и диригентом Владиславом Чернушенком. Књиге о Павићу Михајловић, Јасмина. Прилог за библиографију Милорада Павића, Београд, Просвета, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Кратка историја једне књиге; избор написа о роману лексикону у 100.000 реци „Хазарски речник“ од Милорада Павића Делић, Јован. Хазарска призма. Тумачење прозе Милорада Павића, Београд – Просвета, Досије; Титоград – Октоих Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Михајловић, Јасмина. Прича о души и телу. Слојеви и значења у прози Милорада Павића, Београд, Просвета, 1992, 191 стр. Михајловић, Јасмина. Биографија и библиографија Милорада Павића, Београд, Г Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Савремена српска проза 5: Павић и постмодерна, Трстеник, 1993 (1994″). (Миодраг Радовић, Зоран Глушчевић...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Михајловић, Јасмина. Био-библиографија Милорада Павића, (засебно и као део књиге Анахорет у Њујорку у оквиру Сабраних дела) Пијановић, Петар, Павић, Београд, „Филип Вишњић“, 1998, 407 стр. Васић, Смиљка, Полазне основе новије српске прозе. Књ. 2. Хазарски речник Милорада Павића – фреквенцијски речник Бабић, Сава, Милорад Павић мора причати приче, Београд, „Stylos“, 2000, 191 стр. Поповић, Радован, Први писац трећег миленија: Животопис Милорада Павића, Београд, Дерета, 2002, 233 стр. Књиге разговора Милош Јевтић. Разговори са Павићем, Београд, „Научна књига“, 1990, 128 стр. Ана Шомло. Хазари, или обнова византијског романа: Разговори са Милорадом Павићем, Београд, БИГЗ, „Народна књига“, 1990, 189 стр. Лалас Танасис. Милорад Павић, Солун, 1997, 1-30 стр. Референце D. Bt. - B. Đ (19. 10. 2011). „Милорад Павић сахрањен у Алеји великана („Вечерње новости“, 3. децембар 2009.)”. Novosti.rs. Приступљено 26. 12. 2011.[мртва веза] Књижевност и српски језик, приручник за ученике четвртог разреда гимназије и средњих стручних школа, Часлав Ђорђевић, мр Предраг Лучић, Нови Сад, 2009. год. Легат Милорада Павића још у илегали („Вечерње новости“, 18. новембар 2013) Павићеви рукописи у Народној библиотеци Србије („Вечерње новости“, 29. август 2013) Бета (21. 2. 2011). „Павићу откривена спомен-плоча на Филозофском факултету („Политика“, 21. фебруар 2011)”. Politika.rs. Приступљено 26. 12. 2011. „Краљевска породица Србије”. www.royalfamily.org. Приступљено 1. 7. 2018. Спољашње везе P vip.svg Портал Биографија P literature.svg Портал Књижевност P sci-fi.png Портал Фантастика Милорад Павић на Викимедијиној остави. Званична страна Милорад Павић на сајту IMDb (језик: енглески) Павићева библиотека на пројекту Растко Биографија на сајту САНУ Споменик Павићу у Москви An interview with Milorad Pavić (en) Преминуо академик Милорад Павић („Политика“, 30. новембар 2009) Први писац новог миленијума („Вечерње новости“, 30. новембар 2009) Милорад Павић писац империјалне маште („Политика“, 3. децембар 2009) Опроштај песмама („Вечерње новости“, 7. децембар 2009)[мртва веза] Споменик Милораду Павићу („Вечерње новости“, 22. мај 2011) Милорад Павић - цитати Милорад Павић - тема броја, приступљено 15. октобра 2016.

Sumatra, 2022. Prva zbirka poezije Milorada Pavića! Pavićeva poezija u nagoveštaju sugeriše dva božanska principa, ne izmiruje ih u molbi i moljenju, baš kao što odabirom leksike i žanra u celom ciklusu „Palimpsesti“ ostavlja prostor čitaocu za interaktivni pristup (recepcionistički domišljaj), kakav će pisac negovati u svojim proznim ostvarenjima. Čitaočev odabir motiva ili formalnog ustrojstva knjige odvešće ga u smeru vlastitog hermeneutičkog podviga, a ukoliko joj se jednog dana vrati i uoči nove naznake, tad će to za njega biti neka nova knjiga. Iz pogovora Milana Gromovića Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 — Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski književnik, prevodilac, istoričar književnosti, univerzitetski profesor i akademik. Pavić je bio prozni pisac, pesnik, dramski pisac, istoričar srpske književnosti 17−19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik SANU. Njegova dela prevedena su na većinu svetskih jezika. Život i delo Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977-79 bio je dekan. Spomenik Miloradu Paviću u tašmajdanskom parku, Beograd Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković.[1] Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu.[2] Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beogradu.[3] U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine.[4] Spomen ploča sa njegovim likom otkrivena je 21. februara 2011. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.[5] Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada: Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Istorija književnosti baroknog doba, 1971. NIN-ova nagrada, za roman Hazarski rečnik, 1985. Nagrada „Meša Selimović”, za roman Predeo slikan čajem, 1988. Nagrada AVNOJ-a, 1989. Sedmojulska nagrada, 1989. Nagrada Narodne biblioteke Srbije za najčitaniju knjigu godine, za roman Predeo slikan čajem, 1990. Oktobarska nagrada Grada Beograda, za celokupan knjiženi opus, 1992. Nagrada „Borisav Stanković”, za roman Unutrašnja strana vetra, 1992. Nagrada „Zlatni beočug”, za životno delo, 1992. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, 1994. Kočićeva nagrada, 1994. Prosvetina nagrada, za roman Poslednja ljubav u Carigradu, 1994. Nagrada „Laza Kostić”, za roman Poslednja ljubav u Carigradu, 1995. Nagrada „Feliks Romulijana”, 1995. Izuzetna Vukova nagrada, 1996. Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, za životno delo, 1997. Nagrada „Račanska povelja”, za ukupno stvaralaštvo, 1997. Nagrada „Deretina knjiga godine”, za roman Zvezdani plašt, 1998. Nagrada „Nušićev štap”, za celokupno stvaralaštvo, 1999. Nagrada „Dušan Vasiljev”, za pripovedački opus, 2000. Andrićeva nagrada, za ciklus pripovedaka Priče sa savske padine, 2001. Nagrada „Belovodska rozeta”, 2004. Visoko priznanje „Dostojevski”, 2004. Nagrada „Kočićeva knjiga” Zadužbine „Petar Kočić”, 2007. Počasni doktor Sofijskog univerziteta Predsednik Srpsko–ukrajinskog društva Član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta.[6] Posveta (i potpis) Pavića pesniku Miodragu Pavloviću, deo kolekcije Adligata Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma``, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Prevodi Aleksandar Puškin Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) Aleksandar Puškin Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U. Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin Aleksandar Puškin Selo i druge pesme Aleksandar Puškin Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme Aleksandar Puškin Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ Aleksandar Puškin „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1-30 str.

Nolit, 1971. Prvo izdanje druge Pavićeve knjige pesama. Izuzetno retko u ponudi. Primerak je bibliotečki, korišćen, hrbat delimično oštećen, na unutrašnjoj strani korica zalepljen košuljica za karton, na nekoliko stranica u knjizi postoje pečati. Sve se vidi na slikama. Ništa od toga ne smeta čitanju, knjiga je u celini dobro očuvana, nema podvlačenja, zapisa, cepanja. Milorad Pavić (Beograd, 15. oktobar 1929 – Beograd, 30. novembar 2009) bio je srpski prozni pisac, istoričar srpske književnosti 17–19. veka, stručnjak za barok i simbolizam, prevodilac Puškina i Bajrona, nekadašnji dekan Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, profesor univerziteta i akademik. Život i delo Pavić je bio romansijer, pripovedač, pesnik i dramski pisac. Do danas Pavićeva dela imaju preko 80 prevoda u zasebnim knjigama na različite jezike širom sveta. Od strane stručnjaka iz Evrope, SAD i Brazila, Milorad Pavić je nominovan za Nobelovu nagradu za književnost. Bio je oženjen Brankom Pavić Basta, istoričarkom umetnosti, od 1957. do 1992, sa kojom je dobio sina Ivana i ćerku Jelenu. Od ćerke Jelene ima unuku Teodoru. Od 1992. je bio u braku sa Jasminom Mihajlović, koja je pisac i književni kritičar. U periodu od 1974. do 1990. bio je profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Novom Sadu, redovni profesor ovog fakulteta postao je 1977. godine, a u periodu 1977–79 bio je dekan. Na početku svoje književničke i profesorske karijere, Pavić je objavio knjigu pesama „Palimpsesti“ 1967. godine, pa „Istoriju srpske književnosti baroknog doba“ 1970, zatim „Vojislav Ilić i evropsko pesništvo“ 1971. godine. Drugu knjigu pesama „Mesečev kamen“ objavljuje 1971, a prvu zbirku priča „Gvozdena zavesa“ 1973. Slede knjige priča: „Konji svetoga Marka“ (1976), „Ruski hrt“ (1979), „Nove beogradske priče“ (1981), „Duše se kupaju poslednji put“ (1982). Pavić je domaću i svetsku slavu stekao romanom „Hazarski rečnik“ koji je objavio 1984. godine. Ovaj svojevrsni leksikon u 100.000 reči kritičari i publika brzo su proglasili nezaobilaznim štivom novoga veka. Mnogi kritičari zabeležili su da je Pavić pisac čudesne imaginacije i predvodnik evropske postmoderne. U drugom romanu „Predeo slikan čajem“ (1988) autor nudi uzbudljivo delo za ljubitelje ukrštenih reči. Godine 1991. objavljuje treći roman „Unutrašnja strana vetra“, pa „Poslednju ljubav u Carigradu“ (priručnik za gatanje) 1994. Pored ovog kvarteta romana koji su ključni za sagledavanje svestranog Pavićevog stvaralaštva, pojavljuje se „Šešir od riblje kože“ (ljubavna priča) 1996, „Stakleni puž“ (priče sa Interneta) 1998, „Kutija za pisanje“ 1999, i romani „Zvezdani plašt“ (astrološki vodič za neupućene) 2000 i „Unikat“ 2004. godine. Godine 2005. objavio je komediju Svadba u kupatilu. Preminuo je u Beogradu 30. novembra 2009. od posledica infarkta. Sahranjen je u četvrtak 3. decembra u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu. Opelo su služili episkopi šabački Lavrentije i hvostanski Atanasije. U ime Srpske akademije nauka i umetnosti od njega se pozdravnim govorom oprostio potpredsednik Nikola Tasić, a u ime Krunskog saveta i Odeljenja za jezik i književnost SANU Svetlana Velmar-Janković. Prema rečima autora Časlava Đorđevića, Pavić je evropski Borhes jer u svojim delima – unoseći u njih naučno i fantastično – oblikuje prozne forme i umetničke svetove koji ne prestaju da zbunjuju i plene čitaoce svuda u svetu. Nagrade i priznanja Akademik Milorad Pavić bio je dobitnik više književnih nagrada, kao što su: NIN-ova nagrada za 1985; nagrada „Meša Selimović“ za 1988; nagrada Narodne biblioteke Srbije za 1988; nagrada „Borisav Stanković“ za 1992; srebrna medalja „Feliks Romulijana“ za 1992; Oktobarska nagrada grada Beograda za 1992; „Prosvetina“ nagrada za 1994; nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša“ za 1994; „Kočićeva nagrada“ za 1994; „Vukova nagrada“ za 1996; Nagrada „Dušan Vasiljev“ 2000, „Andrićeva nagrada“ 2001. Bio je počasni doktor Sofijskog univerziteta i predsednik Srpsko-ukrajinskog društva, član Evropskog udruženja za kulturu, član Srpskog PEN centra, član Krunskog saveta. Milorad Pavić je Beogradu 1992. zaveštao sve svoje rukopise, knjige, biblioteku, i to postoji kao legat u stanu u kom je živeo u Beorgadu. U Narodnoj biblioteci Srbije je njegov legat prvi put predstavljen javnosti avgusta 2013. godine. Dela Palimpsesti, pesme, Beograd 1967, 63 str. Istorija srpske književnosti baroknog doba, naučna studija, Beograd 1970, 527 str. Mesečev kamen, pesme, Beograd 1971, 118 str. Vojislav Ilić i evropsko pesništvo, Novi Sad 1971, 367 str. Gavril Stefanović Venclović, naučna studija, Beograd 1972, 326 str. Vojislav Ilić, njegovo vreme i delo, naučna studija, Beograd 1972, 346 str. Gvozdena zavesa, priče, Novi Sad 1973, 222 str. Jezičko pamćenje i pesnički oblik, ogledi, Novi Sad 1976, 429 str. Konji svetoga Marka, priče, Beograd 1976, 159 str. Istorija srpske književnosti klasicizma i predromantizma`, naučna studija, Beograd 1979, 572 str. Ruski hrt, priče, Beograd 1979, 215 str. Nove beogradske priče, Beograd 1981, 360 str. Duše se kupaju poslednji put, Novi Sad 1982, 145 str. Rađanje nove srpske književnosti, naučna studija, Beograd 1983, 631 str. Hazarski rečnik. Roman-leksikon u 100.000 reči, Beograd 1984, 242 str. Istorija, stalež i stil, ogledi, Novi Sad 1985, 281 str. Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči, Beograd, 1988, 375 (525) str. Izvrnuta rukavica, priče, Novi Sad 1989, 180 str. Kratka istorija Beograda / A Short History of Belgrade, Beograd 1990, 68 str. Unutrašnja strana vetra ili roman o Heri i Leandru, Beograd 1991, 115+98 str. Istorija srpske književnosti 2, 3, 4. (Barok, Klasicizam, Predromantizam), naučna studija, Beograd, 1991, 225 + 181 + 181 str. Zauvek i dan više, pozorišni jelovnik, drama, Beograd 1993, 134 str. Poslednja ljubav u Carigradu. Priručnik za gatanje, Beograd 1994, 195 str. Šešir od riblje kože. Ljubavna priča, Beograd 1996, 80 str. Stakleni puž. Priče sa Interneta, Beograd, 1998, 154 + 12 str. Milorad Pavić, Jasmina Mihajlović. Dve kotorske priče, Beograd, „Dereta“, 1998, 52 + 71 str. Glinena armija, Beograd, „Interpres“, 1999. (Bibliografsko izdanje) Kutija za pisanje, Beograd, „Dereta“, 1999, 171 str. Zvezdani plašt. Astrološki vodič za neupućene, Beograd, „Dereta“, 2000, 186 str. Strašne ljubavne priče, izabrane i nove. „Plato“, Beograd, 2001, 215 str. Vrata sna i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 196 str. Priča o travi i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 187 str. Devet kiša i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 202 str. Carski rez i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2002, 266 str. Sedam smrtnih grehova. „Plato“, Beograd, 2002, 173 str. Dve interaktivne drame – Krevet za troje, Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2002, 150 str. Dve lepeze iz Galate – Stakleni puž i druge priče. „Dereta“, Beograd, 2003, 167 str. Nevidljivo ogledalo – Šareni hleb (roman za decu i ostale). „Dereta“, Beograd, 2003, 84 + 70 str. Unikat. „Dereta“, Beograd, 2004, 170 str. Plava sveska. „Dereta“, Beograd, 2004, 118 str. Interaktivne drame: Zauvek i dan više; Krevet za troje; Stakleni puž. „Dereta“, Beograd, 2004, 274 str. Jasmina Mihajlović, Milorad Pavić – Ljubavni roman u dve priče. „Čigoja“, Beograd, 2004, 63 str. Priča koja je ubila Emiliju Knor. (na srpskom i engleskom) „Dereta“, Beograd, 2005, 44 + 50 str. Roman kao država i drugi ogledi. „Plato“, Beograd, 2005, 176 str. Svadba u kupatilu – Vesela igra u sedam slika. „Dereta“, Beograd, 2005, 104 str. Drugo telo. „Dereta“, Beograd, 2006, 310 str. Pozorište od hartije, priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2007, 240 str. Drugo telo (novo dopunjeno izdanje romana). „Euro Giunti“, Beograd, 2008, 292 str. Sve priče. Zavod za udžbenike, Beograd, 2008, 450 str. Veštački mladež. Tri kratka nelinearna romana o ljubavi. Matica srpska, Novi Sad, 2009, 157 str. Adaptacije Pavićevih dela Film i televizija Crvena kraljica (igrani TV film), režija Miroslav Međimurec, Srbija, 1981. Vizantijsko plavo (igrani film), režija Dragan Marinković, Srbija, 1993. Vendedor de sueños futuros. Milorad Pavic (kratki, animacija), Maribel Martinez Galindo (Maribel Martinez Galindo), Meksiko, 2008. Steklяnnaя lampa (igrani film), režija Nikolaj Čepuriškin (Nikolaй Čepurыškin), Rusija, 2009. Strip Treći argument, scenarista Zoran Stefanović, crtač Zoran Tucić, „Bata“ — „Orbis“, Beograd-Limasol, 1995; serijalizovan i u Heavy Metal Magazine, Njujork, 1998-2000. Muzika „Prinsesse Atehs forsvundne digte“, kamerno delo danskog kompozitora Mogensa Kristensena (Mogens Christensen), 1991, 8′, po Hazarskom rečniku „Fortællingen om Adam Ruhani“ / „The tale of Adam Ruhani“, kamerno delo M. Kristensena, 1992, 11′, isto „De khazariske spejle“, solo kompozicija M. Kristensena 1991-1993, 14′, isto „Aй, volna“ - pesma ruske grupe „Meljnica“ („Melьnica“) je adaptacija Pavićeve priče „Duga noćna plovidba“. Muzika O. Lišina i Natalija O`Šej (Helavisa), reči N. O`Šej. Album Zov krovi, 2006. „Molitva Račana“, duhovni koncert za mešoviti hor i gudače Svetislava Božića, na stihove Gavrila Stefanovića Venclovića i Milorada Pavića. Premijerno izvođeno 2006. godine u Sankt Peterburgu, Rusija, sa orkestrom i horom Kapele „Glinka“ i dirigentom Vladislavom Černušenkom. Pavić kao prevodilac A. S. Puškin: Poltava (prepev speva Milorad Pavić – „Mladost“, Beograd 1949) A. S. Puškin: Poltava (prepevao Milorad Pavić – Beograd, „Novo Pokoljenje“,1952) U Sanang: „Čičkovi pupoljci“ (NIN, 9. 1. 1995) Zegi: „Pesme Delte“ (NIN, 9. 1. 1995) Mun Bim: „Mesečina na Mendelejskom dvorcu“ (NIN, 12. 6. 1995) Leon Damas: „Ivice, Sećanja“ (NIN, 2. 10. 1995) Brijer Žan: „Kada smo se rastali“ (NIN, 30. 10. 1995) Paul Niger: „Mesec“ (NIN, 30. 10. 1955, V, br. 252.) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin (prepev i predgovor) Aleksandar Puškin: Evgenije Onjegin A. S. Puškin: Selo i druge pesme A. S. Puškin: Drame, poeme, pesme Džordž Gordon Bajron: Izabrana dela: - Dramske poeme, spevovi i pesme A. S. Puškin: Boris Godunov, male tragedije, bajke – koautor Čarls Simić: „Pile bez glave“ A. S. Puškin: „Pesma o Crnom Đorđu“ (odlomak) Džordž Gordon Bajron: „Manfred“ (odlomak) Knjige o Paviću Mihajlović, Jasmina. Prilog za bibliografiju Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1991. pp. 231-305. Lefebvre, François. Lectures du Dictionnaire Khazar de Milorad Pavic Kratka istorija jedne knjige; izbor napisa o romanu leksikonu u 100.000 reci „Hazarski rečnik“ od Milorada Pavića Delić, Jovan. Hazarska prizma. Tumačenje proze Milorada Pavića, Beograd – Prosveta, Dosije; Titograd – Oktoih Leitner, Andreas. Milorad Pavics roman `Das Chasarische Wörterbuch`. Mihajlović, Jasmina. Priča o duši i telu. Slojevi i značenja u prozi Milorada Pavića, Beograd, Prosveta, 1992, 191 str. Mihajlović, Jasmina. Biografija i bibliografija Milorada Pavića, Beograd, G Homann, Binja. Phantastik und Realität zu den schriftlichen Quellen in Milorad Pavics Savremena srpska proza 5: Pavić i postmoderna, Trstenik, 1993 (1994″). (Miodrag Radović, Zoran Gluščević...) Ehrlich, Edeltraude. Das historische und das fiktive im „Chasarischen Wörterbuch“ von Milorad Pavic, Klagenfurt, D Mihajlović, Jasmina. Bio-bibliografija Milorada Pavića, (zasebno i kao deo knjige Anahoret u Njujorku u okviru Sabranih dela) Pijanović, Petar, Pavić, Beograd, „Filip Višnjić“, 1998, 407 str. Vasić, Smiljka, Polazne osnove novije srpske proze. Knj. 2. Hazarski rečnik Milorada Pavića – frekvencijski rečnik Babić, Sava, Milorad Pavić mora pričati priče, Beograd, „Stylos“, 2000, 191 str. Popović, Radovan, Prvi pisac trećeg milenija: Životopis Milorada Pavića, Beograd, Dereta, 2002, 233 str. Knjige razgovora M. Pavićem Miloš Jevtić. Razgovori sa Pavićem, Beograd, „Naučna knjiga“, 1990, 128 str. Ana Šomlo. Hazari, ili obnova vizantijskog romana: Razgovori sa Miloradom Pavićem, Beograd, BIGZ, „Narodna knjiga“, 1990, 189 str. Lalas Tanasis. Milorad Pavić, Solun, 1997, 1–30 str. KC