Oskar Davico - Kairos Nolit, Beograd, 1959. Meki povez, 100 strana. RETKO PRVO IZDANJE! Oskar Davičo (Šabac, 18. januar 1909[1] — Beograd, 30. septembar 1989) bio je srpski i jugoslovenski književnik.[2] Davičo je bio najmlađi pesnik u krugu nadrealista. Prema rečima istoričara književnosti Jovana Deretića, Davičo je svojim talentom, stvaralaštvom i širinom uticaja nadmašio sve ostale književnike nadrealiste.[3] Biografija Mladost i književni počeci Rođen je 18. januara 1909. godine u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Osnovnu školu učio je u Šapcu, gimnaziju u Beogradu (Prva muška), gde je maturirao 1926. Prvu priču objavio je u beogradskoj reviji Nedeljne ilustracije 1923. godine. Sa Đorđem Kostićem i Đorđem Jovanovićem je izdavao listove Okno i Tragovi (tri sveske 1928 — 1929). Studirao je romanistiku u Parizu, na Sorboni (1926 — 1928) i na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde je i diplomirao (1930). Objavio je Četiri strane i tako dalje (1930), sa nadrealističkim tekstovima. Učestvuje u stvaranju almanaha Nemoguće u kome sarađuje i objavljuje pesmu Dijapazon noći, prozni tekst Paket udaljen od mene celom svojom daljinom i jedan crtež. Godine 1930. objavljuje prvu samostalnu poetsku prozu Anatomija (štampanu u 60 primeraka). Kraće vreme radi kao profesor književnosti u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu (1931). Postavljen je za suplenta gimnazije u Šibeniku, gde predaje srpski i francuski jezik. Zatim prelazi u Bihać, gde u državnoj gimnaziji predaje francuski jezik od prvog do osmog razreda. Juna 1931. godine postaje jedan od izdavača nove nadrealističke revije Nadrealizam danas i ovde. Sa Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem objavljuje esej Položaj nadrealizma u društvenom procesu. Robija i ratne godine Kao član KPJ, aktivno se uključuje u međuratni politički život. Postaje sekretar Mesnog komiteta KPJ u Bihaću, gde 1932. biva uhapšen i od Suda za zaštitu države osuđen na pet godina zatvora. Kaznu je odslužio u KPD Sremska Mitrovica. Od 1938. do početka rata živi prvo u Beogradu a zatim i u Zagrebu. U časopisu Naša stvarnost, 1938. je objavio ciklus pesama Tri zida, Detinjstvo i Srbija. Zbirka Pesme, koju je objavio iste godine, zabranjena je zbog „teške povrede javnog morala“[4], a Davičo je uhapšen. Sledeće godine sarađuje u listu Život i rad, i sa Ognjenom Pricom prevodi Budenbrokove Tomasa Mana. 1940. biva isključen iz KPJ po odluci Agitpropa zbog saradnje u Krležinom Pečatu, gde je pod pseudonimom S. Kovačić objavio ciklus pesama Hana i prevod Uzorane ledine Šolohova (1939)[4]. Početak Drugog svetskog rata, ga je zatekao u Splitu gde se bavio ilegalnim radom. Biva uhapšen i interniran u Borgo Val di Taro u Italiji (okrug Parma).[5] Iz Italije beži 1943, i preko Monte Gorgena stiže do Dalmacije. Stupa u redove Prve proleterske divizije, sa kojom prelazi Bosnu, Crnu Goru, Sandžak, Taru, Durmitor. Odatle je prebačen na Vis, gde je kraće vreme radio u Presbirou. Zatim je sa jedinicom, preko Valjeva, Aranđelovca, stigao u oktobru 1944. do Beograda, gde učestvuje u borbama za oslobođenje grada. Po oslobođenju, uključen je u grupu koja je osnovala TANJUG, a potom prelazi u Borbu i Glas. Putuje sa delegacijom pisaca po Bugarskoj sa Ivom Andrićem, Radovanom Zogovićem i Anicom Savić Rebac. Godine 1944, izabran je za prvog sekretara Udruženja književnika Srbije. Izveštava kao dopisnik sa suđenja u Nirnbergu, a zatim boravi u Grčkoj gde prati Markosove partizane. Posle toga napušta novinarstvo i bavi se isključivo književnošću. Doživljaje iz Grčke opisaće 1947. u knjizi putopisa Među Markosovim partizanima. Nakon što se general Markos opredelio za Rezoluciju Informbiroa, knjiga je povučena iz prodaje[4]. Po filmski scenariju Majka Katina, koji je Davičo napisao po istoj knjizi, snimljen je film (u režiji Nikole Popovića), koji je stavljen u „bunker“ zbog nepromenjene jugoslovenske politike prema Grčkoj[4]. Književni rad Rukopisi Oskara Daviča, uključujući i rukopis romana Beton i svici za koji je dobio NIN-ovu nagradu.[6] Godine 1951, Davičo je izabran za dopisnog člana Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti. Iste godine objavljuje knjigu Poezija i otpori, koja predstavlja značajnu raspravu i nagoveštaj novih shvatanja literature i njene uloge u socijalističkom društvu [4]. Sledeće godine objavljuje roman Pesma, koji govori o životu u okupiranom Beogradu za vreme rata. Kroz lik Miće, glavnog lika romana, Davičo ispituje moralne dileme revolucije i probleme partijske discipline. Nagrađen, roman je preveden na veći broj stranih jezika (nemački, poljski, engleski, mađarski, albanski, slovački, ruski...). Davičo je bio jedan od urednika časopisa Nova misao (1953 — 1954). Godine 1955. jedan je od osnivača i zatim dugogodišnji urednik časopisa Delo (sa Antonijem Isakovićem i Aleksandrom Vučom. Za roman Beton i svici dobija 1956. godine svoju prvu NIN-ovu nagradu. U narednim godinama je objavio roman Radni naslov beskraja (1958), a zatim i knjige pesama Tropi i Kairos naredne godine. Za celokupno pesništvo je 1959. dobio Zmajevu nagradu. U jeku kolonijalnog oslobađanja, Davičo putuje po Africi, nakon čega objavljuje knjigu putopisa Crno na belo (1962). Iste godine izlaze i roman Generalbas i knjiga eseja Notes. U periodu od 1962. pa do 1972, objavljuje ciklus od pet romana pod naslovom Robije. Stranica rukopisa Beton i svici sa njegovim beleškama.[6] Davičo je sarađivao u mnogim listovima i časopisima, u kojima je objavljivao tekstove: Naša književnost, Svedočanstva, Delo, Nin, Telegram, Vidici, Novi život, Polja, Forum, Borba, Bagdala, Politika. U biblioteci Srpska književnost u sto knjiga (Matica srpska i Srpska književna zadruga), 84. knjiga izabranih pesama je posvećena stvaralaštvu Daviča. U Srpskoj i hrvatskoj poeziji dvadesetog veka: antologija, priređivač Predrag Palavestra je opisao Daviča kao „neobuzdanog, senzualnog i bučnog, pesnika jake imaginacije i velike ekspresivne snage sklonog pesničkoj igri i eksperimentu“[4]. Za roman Gladi, Davičo je dobio 1964. po drugi put Ninovu nagradu, a sledeće godine još jednom za roman Tajne, postavši tako jedini trostruki laureat ove značajne književne nagrade. Godine 1968. objavljuje poemu Trg eM. Naredne godine, u zajedničkom izdanju „Prosvete“ iz Beograda i sarajevske „Svjetlosti“, izašle su iz štampe Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga. Godine 1980, Davičo sa porodicom napušta Beograd i prelazi u Sarajevo, gde osniva i uređuje časopis Dalje. Iste godine, izdavačko preduzeće „Nolit“ je objavilo ciklus Robije u pet knjiga, a četiri izdavačke kuće („Prosveta“, „Mladost“, „Pobjeda“, „Svjetlost“) su objavile Davičovo pesničko delo u osam knjiga, pod nazivom Izabrana poezija. U Zagrebu se pojavljuje novi Davičov roman Gospodar Zaborava. Imenovan je i za člana Saveta federacije. Godine 1983, Davičo se vratio u Beograd. Predaje sarajevskom „Oslobođenju“ rukopis prvog dela romansirane autobiografije Po zanimanju samoubica. Rukopis drugog dela, pod nazivom Po zanimanju izdajnik, nestao je u ratom zahvaćenom Sarajevu. U poslednjim godinama objavljuje nekoliko knjiga poezije: Dvojezična noć, Svetlaci neslični sebi, Mitološki zverinjak smrti, Pesmice: a diftong se obesio i Ridaji nad sudbinom u magli. Umro je u Beogradu 30. septembra 1989. godine i sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Dela Oskara Daviča su prevedena na veći broj stranih jezika: albanski, arapski, bugarski, češki, engleski, esperanto, francuski, holandski, mađarski, nemački, poljski, rumunski, ruski, slovački, slovenački, italijanski, turski[4]. Davičo je objavljivao i pod sledećim pseudonimima: O. Davidović, S. Kovačić, S. Nikolić, Vlada Barbulović. O Davičovoj poeziji Socijalna poezija Pesme (1938) Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti[3]. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju“, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igri rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. U pet ciklusa, kao u pet pevanja, pesnik je dao svoju duhovnu autobiografiju, lirsku povest svojih traganja od snova detinjstva, preko nemira i poraza mladosti, do otkrivanja istinskih vrednosti, ljubavi i revolucije, kojima se pesnik bezuslovno predaje. Najsnažniji je prvi ciklus, Detinjstvo, u stvari mali humorno - realistički ep sastavljen od šesnaest kratkih pesama ispevanih u humorno - ironičnom tonu i u slobodnom stihu s nečim od naivnosti i razigranosti dečje poezije[3]. Dve naredne pesničke zbirke neposredno se nadovezuju na ovu, razvijajući svaka jednu od dve osnovne teme do kojih nas ona dovodi: Hana (1939) ljubavnu temu, a Višnja za zidom (1951) temu revolucije, tako da one s njome čine osobenu celinu, pesnički triptihon, lirsku trilogiju. Višnja za zidom (1937 — 1950) Prkosni i buntovni Davičov duh progovara u Višnji za zidom[3]. Nastala između 1937. i 1950. poezija te zbirke sva je prožeta svojim burnim vremenom: ona je revolucionarno-socijalna, rodoljubiva i slobodarska. To je u neku ruku pesnička istorija revolucionarnog pokreta u Srbiji, od Svetozara Markovića do narodne revolucije, epopeja buntovne Srbije, u kojoj se borbeni slobodarski patos, srodan jakšićevskom romantičarskom rodoljublju, spaja s komunističkom ideologijom i modernim pesničkim izrazom[3]. Zrenjanin (1949) Na istim idejnim i stilskim pretpostavkama zasniva se revolucionarna poema Zrenjanin, o životu i smrti narodnog heroja Žarka Zrenjanina, pisana u herojsko-patetičnom tonu i sa starim nadrealističkim slobodama u slici i izrazu. Vrhunac tog pravca pevanja donosi velika poema Čovekov čovek (1953), dramski uzavrela, „đavolja lirika nenapisanih drama,“ kako ju je pesnik nazvao. Ona je sva u grču obračuna i samoobračuna s revolucionarstvom kao verom, s dogmatskim stegama što ometaju spontano ispoljavanje ljudskosti. Bez lakoće i raspevanosti ranijih pesama, ona je data oratorijumski, sva u ponesenom ekstatičnom raspoloženju[3]. Ljubavna lirika U Davičovoj ljubavnoj lirici nema ni traga od sentimentalnosti niti od metafizičkih implikacija svojstvenih našoj poeziji od romantizma do ekspresionizma[3]. Pesnik je sav u vlasti čulnog i erotskog, fasciniran ženom i ženskošću kao svemoćnim načelom plođenja i rađanja, pred kojim padaju svi moralni i socijalni obziri. Hana je vrhunac te ponesene i raspevane poezije čula[3]. Njena junakinja je devojka iz grada. Pesnik je susreće u bakalnici, ambijentu koji je po sebi nepoetičan, i poistovećuje je sa svetom rastinja što je okružuje. Drugi junak, zaljubljeni pesnik, građen je po modelima iz tadašnje socijalne literature. On potiče iz nižih, prezrenih slojeva, „od gorkih nigde nikovića“. Novina knjige nije samo u ambijentu i ljubavnim protagonistima nego i u raskošnom bogatstvu slika, u smelosti asocijacija i u neobičnom zvukovnom rasprskavanju[3]. Knjige poezije Posle Čovekova čoveka (1953), Davičo je objavio preko deset knjiga poezije, među kojima : Nenastanjene oči (1954), Flora (1955), Kairos (1959), Tropi (1959), Trg eM (1968), Telo telu (1975) i dr. U njima su vidljiva neka od svojstava njegove lirike iz socijalnog razdoblja, uzavrela osećajnost, barokno obilje slika, bizarne asocijacije, raskošno bogatstvo metaforike, ali tu nema onog što je raniju liriku činilo privlačnom, nema lakoće izraza, brzine stiha, naglašene auditivnosti. To je ponajpre poezija slika, poezija bezglasne vizuelnosti, teška, nejasna, nekomunikativna i zbog toga neprihvaćena kod čitalaca i nedovoljno shvaćena u kritici[3]. Prozni pisac Davičo kao prozni pisac razvio se u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik Među Markosovim partizanima (1947) a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka Nežne priče (1984). U romanima, koji su, uz poeziju, najznačajniji deo njegovog opusa, prikazao je revolucionarni pokret između dva rata (romani o tamnovanju komunista: Ćutnje, 1963; Gladi, 1963; Tajne, 1964; i Bekstva, 1966), okupacijske prilike i NOB (Pesma, 1952; Gospodar zaborava, 1981) i posleratnu izgradnju (Beton i svici, 1956; Radni naslov beskraja, 1958). Svima je zajedničko to što govore o rađanju novog sveta i o novom čoveku, borcu i graditelju. Njegovi junaci su fanatični privrženici revolucije i ujedno snažne, impulsivne ličnosti, pune životne energije, veliki, nezasiti ljubavnici[3]. Roman Pesma (1952) U Pesmi, prvom i najboljem Davičovom romanu[3], ta dva momenta, stav i život, revolucija i ljubav, međusobno su sukobljena. Od svih romansijera pedesetih godina Davičo najviše eksperimentiše. U Pesmi ta težnja ograničava se uglavnom na središnji lik mladog komuniste Miće Ranovića, dok u kasnijim romanima ona zahvata sve likove i sve nivoe romaneskne strukture. Tehnika romana toka svesti dopunjuje se postupkom koji Davičo naziva „dramaturgijom unutrašnjeg života“. Pisac uzima jedan trenutak svesti i od njega polazi u projekciji spoljnih zbivanja, pri čemu se iznosi ne samo ono što se odista odigralo ili se odigrava nego i ono što se moglo dogoditi da su stvari išle drugim tokom (npr. kad u Radnom naslovu beskraja na terevenkama bivših boraca učestvuju i njihovi mrtvi drugovi).[7] Iako su Davičova istraživanja značajna i zanimljiva, istinska snaga njegovih romana nije ipak u nadstvarnom niti eksperimentalnom i hipotetičkom, nego pre svega u realizmu i poeziji[3]. Nagrade i odlikovanja Dobitnik je velikog broj književnih nagrada, između ostalih:[2] Nagrada Ministarstva prosvete Narodne republike Srbije, za pesmu Spomen na tamnovanje Svetozara Markovića (1947). Nagrada Komiteta za kulturu i umetnost Vlade FNRJ, za knjigu Među Markosovim partizanima (1948). Nagrada Vlade FNRJ, za poemu Zrenjanin (1948). Nagrada Saveza književnika, za roman Pesma (1952). Oktobarska nagrada grada Beograda, za roman Radni naslov beskraja (1958). Zmajeva nagrada, za celokupno pesničko delo (1959). NIN-ova nagrada za najbolji roman godine, trostruki laureat: za roman Beton i svici (1956), za roman Gladi (1963) i za roman Tajne (1963). Sedmojulska nagrada, za životno delo (1970). Nagrada AVNOJ-a, za pesnički ubedljivo i originalno delo (1970). Nagrada „Branko Miljković”, za Pročitani jezik (1972). Vjesnikova književna nagrada „Ivan Goran Kovačić”, za knjigu eseja Rituali umiranja jezika (1976). Nagrada „Aleksa Šantić”, za zbirku Telo telu (1976). Disova nagrada, za trajni doprinos pesništvu na srpskom jeziku (1972). Njegoševa nagrada, za knjigu poezije Reči na delu (1978). Nagrada željezare Sisak, za zbirku pripovedaka Nežne priče (1985). Nagrada „Goranov vijenac”, za zbirku pesama Svetlaci neslični sebi (1987). Nagrada „Risto Ratković”, za životno delo (1989). Odlikovan je Ordenom junaka socijalističkog rada (17. januara 1979) i Ordenom zasluga za narod sa zlatnim vencem (povodom šezdesetogodišnjice života), a nosilac je i Partizanske spomenice 1941. Borbina književna nagrada „Oskar Davičo” Glavni članak: Nagrada „Oskar Davičo” Dnevni list Borba je 1998. godine ustanovio književnu nagradu „Oskar Davičo” za najbolju knjigu prvi put objavljenu u prethodnoj godini, koja je obuhvatala sve žanrove i međužanrove. Nagrada je dodeljivana svake godine na Dan Borbe, 19. februara. Poslednji put je dodeljena 2003. godine. Dela Poezija: Tragovi, 1928. Četiri strane sveta i tako dalje, 1930. Anatomija, 1930. Pesme (Detinjstvo, Mladost, Brodolom, Ljubav, Nemir), 1938. Zrenjanin, 1949. Višnja za zidom, 1950. Hana, 1951. Čovekov čovek, 1953. Nastanjene oči, 1954. Flora, 1955. Kairos, 1959. Tropi, 1959. Snimci, 1963. Trg Em, 1968. Pročitani jezik, 1972. Strip stop (sa Predragom Neškovićem), 1973. Telo telu, 1975. Veverice-leptiri ili nadopis obojenog žbunja, 1976. Reči na delu, 1977. Misterija dana, 1979. Trema smrti, 1982. Gladni stoliv, 1983. Đačka sveska sećanja, 1985. Mali oglasi smrti, 1986. Dvojezična noć, 1987. Mitološki zverinjak smrti, 1987. Svetlaci neslični sebi, 1987. Pesmice: a diftong se obesio, 1988. Ridaji nad sudbinom u magli, 1988. Prva ruka (posthumno), 1999. Detinjstvo i druge pesme (posthumno), 2006. Krov oluje (posthumno, povodom stogodišnjice rođenja), 2008. Romani: Pesma, 1952. Beton i svici, 1955. Radni naslov beskraja, 1958. Generalbas, 1962. Ćutnje, 1963. Gladi, 1963. Tajne, 1964. Bekstva, 1966. Zavičaji, 1971. Gospodar zaborava, 1980. Memoari: Po zanimanju samoubica, 1988. Eseji i književno-kritički tekstovi: Položaj nadrealizma u društvenom procesu, 1932. Poezija i otpori, 1952. Pre podne, 1960. Notes, 1969. Pristojnosti, 1969. Novine nevino, 1969. Poezija, otpori i neotpori, 1969. Rituali umiranja jezika, 1971. Pod-tekst, 1979. Pod-sećanja, 1981. Kratka proza: Nežne priče, 1984. Putopisi: Među Markosovim partizanima, 1947. Crno na belo, 1962. Polemike: Procesi, 1983. Polemika i dalje, 1986. Drame: Ljubav u četiri usne, 1956. Mesije Mesijah oh, 1986. Filmski scenario: Majka Katina, 1947. Do pobede, 1948. Dečak Mita, 1950. Poslednji dan, 1951. Prevodi: Sa nemačkog: Tomas Man, Budenbrokovi, (sa Ognjenom Pricom), 1939. Sa ruskog: Nikolaj Nikolajevič Mihajlov, Prirodna bogatstva Sovjetske unije (sa D. Klepac), 1940; Mihail Šolohov, Uzorana ledina, 1968; Bela Ahmadulina, Groznica, 1968; Jevgenij Aleksandrovič Jevtušenko, Izabrane pesme (sa grupom autora), 1973. Rukopis druge knjige romansirane autobiografije Po zanimanju izdajnik nestao je u ratnom Sarajevu. Sabrana dela Oskara Daviča u dvadeset knjiga su u zajedničkom izdanju objavili beogradska „Prosveta“ i „Svjetlost“ iz Sarajeva 1969. godine. „Nolit“ je 1979. godine izdao ciklus romana Robije: Gladi, Ćutnje, Tajne, Bekstva, Zavičaji. Izabranu poeziju su u osam knjiga 1979. godine u zajedničkom izdanju objavili „Prosveta“ Beograd, „Mladost“ Zagreb, „Pobjeda“ Titograd i „Svjetlost“ Sarajevo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Samostalno izdanje! Veoma retko ! Prvi deo knjige! 1924 g. O knjizi Početkom 20. veka polazak na put oko sveta u Srbiji je delovao kao let na Mesec. Ko je bio Milorad Rajčević, čovek koji je to izveo i na čijoj vizitkarti je pisalo samo „ svetski putnik” ? Opklada koja je ušla u istoriju: Svetski putnik iz našeg sokaka. Opklada koja je ušla u istoriju: Svetski putnik iz našeg sokaka. Braća Savić, osnivači, vlasnici i urednici „ Malog žurnala” , jednog od najtiražnijih srpskih listova, bili su poznati kao ljudi otvoreni za novotarije. Prvi su nabavili rotacionu štamparsku mašinu, prvi otvorili bioskop u namenski sagrađenoj zgradi, među prvima se bavili filmom. Zato i ne čudi što je na vrata baš njihove redakcije 1910. godine zakucao mladić koji se predstavio kao Milorad Rajčević. Brzo se zbližio sa Savićima, kojima je bilo krajnje simpatično njegovo bavljenje sportom, na koji se u Srbiji tog doba gledalo kao na gubljenje vremena i zabavu za dokone. Postojala su dva gimnastička društva, „ Soko” i „ Dušan Silni” , Kolo jahača „ Knez Mihailo” i Prvo srpsko velosipedsko društvo. Rajčević je bio član dva od četiri postojeća. Završio je četiri razreda osnovne škole u Leskovcu, dva razreda građanske, a onda otišao na zanat kod čuvenog Dragutina Inkiostrija Medenjaka, kod koga je učio dekorativno slikarstvo. U petnaestoj godini odlazi u Beč i nastavlja učenje kod dvorskog slikara. Tu nema mira, pa prolazi celu Austrougarsku, Nemačku, Francusku, gde je u Parizu proveo tri meseca u ateljeu Žorža Vebera. Ni tu se nije skrasio, pa nastavlja u Švajcarsku, stiže u Rijeku, gde se smuca po luci i upoznaje kapetana prekookeanskog broda, koji mu pomaže da se ukrca i ode u Ameriku. I Ameriku prolazi uzduž i popreko, i ko zna dokle bi to trajalo da na jednoj pešačkoj utakmici (maraton) nije povredio nogu i dospeo u bolnicu. Tu se otkriva da uopšte ne poseduje pasoš, pa ga vlasti brže-bolje ukrcavaju na prvi brod koji polazi za Evropu. Odlazi kod tetke u Rumuniju, a odatle u Carigrad, Aleksandriju i Jerusalim. Za vreme ovih, videće se početnih, putešestvija Rajčević je naučio pet jezika. Dopisnice sa sopstvenim likom Savići su 1910. godine ponudili Rajčeviću opkladu, nalik onoj na koju je pristao Fileas Fog u Vernovom romanu „ Put oko sveta za 80 dana” . Doduše, dobio je mnogo više vremena, dve godine, tokom kojih je trebalo da obiđe Afriku, Ameriku, Evropu, Aziju i da se vrati na Balkan. Maršruta je određena s obzirom na godišnje doba kada putnik kreće. Baš zato je posle Italije određena Afrika, da bi se iskoristilo povoljno vreme. Redakcija mu, po dogovoru, daje mesečni trošak od 150 dinara, koji će ga svaka tri meseca čekati u mestu koje sam odredi. Osim toga, jedini izvor prihoda mu je prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom. Rajčević je takođe bio dužan da iz svakog mesta redakciji pošalje dopis. Od tih dopisa nastale su vrlo čitane reportaže. Opklada je oberučke prihvaćena i Rajčević 13. marta 1910. godine kreće na put, svečano ispraćen od prijatelja sportista i redakcije „ Malog žurnala” . Sa sobom nosi i „ putničku knjigu” , to jest praznu svesku u koju je nameravao da sakupi potpise svih značajnijih ljudi koje u toku putovanja bude sretao. Već posle dva dana u Gornjem Milanovcu u knjigu mu se upisao princ Đorđe Karađorđević. Iz Srbije prelazi u Crnu Goru, gde ga prima i crnogorski prestolonaslednik Danilo, koji ga daruje jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Prebacuje se u Italiju, odakle je trebalo da produži u Afriku. Tu nailazi na prve teškoće i u dogovoru s redakcijom menja maršrutu, pošto zbog rata u Tripolitaniji (Libija) nije mogao da dobije dozvolu za put. Iz Francuske mu je zabranjeno da ide u Afriku iz istog razloga, pa prolazi Englesku i Nemačku, da bi se 12. jula 1910. godine obreo u Petrogradu. I pored nepredviđenih okolnosti, svetski putnik je pun poleta, ne spominje teškoće i čini se da uživa u pustolovini. U evropskoj Rusiji ostaje mesec dana koje nije uludo potrošio. Naime, Rajčević je imao zgodnu naviku, vrlo neuobičajenu za pustolove, koji su uglavnom odsedali u najjeftinijim svratištima, dizali dževu i dreku po ulicama i krčmama, ne bi li prodali što više dopisnica i došli do preko potrebnog novca. On je radio sve suprotno. ---------------------- Afrika, konačno Naime, izbija Prvi svetski rat. Posle njegovog završetka konačno kreće i obilazi Afriku, o čemu štampa dve knjige „ Iz žarke Afrike” . Od njegove putničke knjige nastaje najveća i najvrednija zbirka autograma u ovom delu sveta. Za divno čudo, ostatak života provodi u Beogradu, u miru. Milorad Rajčević, je bio srpski svetski putnik i prvi Srbin koji je obišao svet. Na putovanju je proveo više od tri decenije i obišao obe hemisfere šest puta. Rođen je krajem 19. veka u okolini Leskovca. U Leskovcu je završio četiri razreda osnovne i dva razreda građanske škole. Nakon školovanja počinje da se interesuje za slikarstvo, te započinje izučavanje dekorativnog slikarstva. Želja za učenjem i avanturistički duh već u petnaestoj godini ga odvode u Beč, gde uči slikarstvo kod dvorskog slikara. To je bilo i njegovo prvo putovanje van Kraljevine Srbije. Nije uspeo da se skrasi u Beču pa je počeo da obilazi jedno mesto za drugim – Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm. Potom odlazi u Francusku, gde tri meseca provodi u Parizu radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. Iz Francuske nastavlja dalje za Švajcarsku gde obilazi Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel i Lucern. Umesto da se malo odmori od puta i bar na kratko skrasi, Milorad za vreme boravka u Rijeci dolazi na ideju da ode u Ameriku. Na riječkom pristaništu upoznaje kapetana Marka Karaksića pomoću kojeg dobija mesto na prekookeanskom brodu „Ultania“ koji je išao za Njujork. U Americi je proveo nekoliko meseci, sve dok nije na maratonu povredio nogu zbog čega je morao u bolnicu. Tamo otkrivaju da Rajčević nema pasoš te ga ukrcavaju na prvi brod za Evropu. Međutim, Rajčević je to bio samo povod da nastavi svoje putovanje pa odlazi kod tetke u Rumuniju. Odatle se, već oporavljen od povrede i materijalno potpomognut od tetke, upućuje u Carigrad, a zatim preko Aleksandrije u Jerusalim. Ovo njegovo prvo putešestvije trajalo je četiri godine a tokom njih je naučio pet jezika. Vrativši se u Srbiju, Rajčević nastavlja da se bavi sportom. Međutim, u Srbiji s početka 20. veka sport se najčešće smatrao zabavom za dokone ljude. Rajčevića su zbog toga, kao i zbog nemira koji ga nije dugo držao na jednom mestu, smatrali u najmanju ruku čudnim mladićem. Ali time se nisu vodila i braća Savić, osnivači i urednici „Malog žurnala“, jednog od najtiražnijih srpskih listova tog vremena. Put oko sveta 1910. godine Milorad Rajčević se upoznao sa braćom Savić. Pozitivan utisak je naveo redakciju „Malog žurnala“ da sa Rajčevićem sklopi opkladu i pošalje ovog mladića na put oko sveta. Ponudili su mu dve godine tokom kojih je trebalo da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Pored nagrade od 10.000 dinara, deo dogovora je bio i mesečni honorar od 150 dinara,[2] koji će na svaka tri meseca moći da podigne u mestu koje sam odredi, a što mu je bilo dovoljno da preživi. Pored toga, izvor prihoda mu je bila i prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom. Njegova obaveza je bila da iz svakog mesta redakciji „Malog žurnala“ pošalje dopis i potvrdu mesne vlasti kao dokaz da je bio u svakom od mesta koje navodi. Uslovi opklade Maršrutom je u opštim potezima označen put koji putnik po uslovima opklade mora da pređe. Za dokaz da je bio u svakom od pomenutih mesta, podneće potvrdu mesne vlasti. Određivanje dana odmora i dužine trajanja određivaće sam putnik po svom nahođenju. Odelo putnika imitira uniformu srpskog pešaka s rancem na leđima, u kome, pored najnužnijih lekova (aspirin, kinin, jod, kozji loj i dr) mora uvek da ima i po dva para čistih obojaka. Hoće li se što više nositi, ostavlja se njegovoj uviđajnosti. Na putu, putnik ima pravo da se koristi svim prevoznim sredstvima.[3] Polazak Rajčević oberučke prihvata opkladu i kreće na put oko sveta 14. marta 1910. godine. Svečano su ga ispratili njegovi prijatelji sportisti i redakcija „Malog žurnala“. Na put kreće sa rancem na leđima, u kome je, osim neophodnih lekova, poneo putničku knjigu – praznu svesku u kojoj je nameravao prikupiti potpise svih značajnijih ljudi na koje bude naišao tokom puta. U putničku knjigu mu se prvi, već posle dva dana puta, upisao princ Đorđe Karađorđević kojeg je sreo u Gornjem Milanovcu. Kretavši se ka jugu stiže i do crnogorskog prestolonaslednika Danila koji mu se takođe upisuje u putničku knjigu i daruje ga jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Iz Crne Gore se upućuje ka Italiji, odakle je trebalo da se prebaci u Afriku. Međutim, zbog rata u Tripolitaniji (Libiji) menja maršrutu i odlazi u Francusku, pa zatim u Englesku i Nemačku, da bi već u julu došao do Petrograda. U Rusiji je proveo mesec dana tokom kojih je odsedao u najboljim hotelima i posećivao predstavnike vlasti i istaknute ličnosti da mu se potpišu u putničku knjigu. Uglavnom su ga svi primali sa oduševljenjem, željni da saznaju pojedinosti o njegovom neobičnom poduhvatu. Već početkom avgusta 1910. odlazi u Sibir i dalje na azijski kontinent. Na biciklu prolazi azijske krajeve u kojima sreće za njega čudne ljude i običaje, te oseća nostalgiju za Evropom i njemu poznatim stvarima. Zato se iznenađuje kada u ruskoj Mandžuriji na prijemu kod guvernera čuje starog ruskog oficira koji peva srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“, koju je ovaj naučio od generala Jovana Lipovca Crnogorca sa kojim je služio u Rusko-japanskom ratu. Odatle se upućuje u Vladivostok pa u Japan. Iz Japana šalje redakciji dopis pun oduševljenja japanskim narodom, koji se, gle čuda, kupa najmanje dva puta dnevno. Naravno, njegovo oduševljenje izazvale su i gejše. U Japanu ga prima i prestolonaslednik, koji odbija da se upiše u njegovu knjigu. Razlog tome jesu japanski običaji po kojima je car božanstvo. Nakon Japana usledili su Singapur, Malezija i Sijam. U Sijamu ga prima kralj lično i daruje mu motorni bicikl, kako bi mu olakšao put. U doba kada je Rajčević krenuo u svet to je bila prava retkost i senzacija, ne samo za nas, već i za sve krajeve sveta kroz koje je prošao. O njemu i njegovom putovanju govorilo se i pisalo i u stranoj štampi. Tako je u Indiju pre samog Rajčevića stigla vest o njegovom dolasku, te mu je priređen raskošan doček. Nakon Indije upućuje se na Cejlon, zatim u Persiju, Siriju i Jerusalim. Tu ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh, nakon čega odlazi na hodočašće po Svetoj zemlji. Povratak U Beograd stiže 21. septembra 1911. godine. Priređen mu je svečani doček na pristaništu, koji su braća Savić snimali da bi ga kasnije prikazivali u svom bioskopu. Iako u toku ovog putovanja nije uspeo da obiđe Afriku i Ameriku Rajčević nije posustao u svojoj želji, te 1912. godine ponovo pristupa planiranju puta u Afriku. U toj nameri ga ometa Prvi balkanski rat u kojem je učestvovao kao vojnik. Već sledeće godine odlazi u Ameriku i obilazi je uzduž i popreko, nakon čega ponovo planira put u Afriku. Činilo se da mu nije suđeno da obiđe crni kontinent pošto je ponovo bio sprečen, ovoga puta Prvim svetskim ratom. Međutim, nakon završetka Velikog rata odlazi u Afriku o kojoj piše u dve knjige „Iz žarke Afrike“. Milorad Rajčević je kao dopisni novinar časopisa „Mali žurnal“ od 1910. do 1930. godine proputovao 70 država. Od njegovih dopisa pravljene su veoma čitane reportaže, a objavljeno je i više knjiga u kojima su opisani njegovi doživljaji sa putovanja. Njegova putnička knjiga je postala najveća i najvrednija zbirka autograma, a Rajčević prvi čovek sa područja nekadašnje Kraljevine SHS koji objavio zbirku sa stotinama potpisa kraljeva, prinčeva, državnih funkcionera i drugih znamenitih ličnosti.[4] Svoja putovanja opisao je u putopisima: Iz žarke Afrike, Beograd (samostalno izdanje), 1924[5] Na dalekom istoku, Beograd (Štamparija Lj.Jakšić), 1930[6] Autografi znamenitih ličnosti XX veka, Beograd, 1932[7]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1932. godina Iz zlatne knjige Milorada Rajcevica, publiciste Milorad Rajčević je bio srpski svetski putnik i prvi Srbin koji je obišao svet. Na putovanju je proveo više od tri decenije i obišao obe hemisfere šest puta.[1] Biografija Rođen je krajem 19. veka u okolini Leskovca. U Leskovcu je završio četiri razreda osnovne i dva razreda građanske škole. Nakon školovanja počinje da se interesuje za slikarstvo, te započinje izučavanje dekorativnog slikarstva. Želja za učenjem i avanturistički duh već u petnaestoj godini ga odvode u Beč, gde uči slikarstvo kod dvorskog slikara. To je bilo i njegovo prvo putovanje van Kraljevine Srbije. Nije uspeo da se skrasi u Beču pa je počeo da obilazi jedno mesto za drugim – Salcburg, Minhen, Štutgart, Nirnberg, Ulm. Potom odlazi u Francusku, gde tri meseca provodi u Parizu radeći u ateljeu slikara Žorža Vebera. Iz Francuske nastavlja dalje za Švajcarsku gde obilazi Ženevu, Lozanu, Bern, Cirih, Bazel i Lucern. Umesto da se malo odmori od puta i bar na kratko skrasi, Milorad za vreme boravka u Rijeci dolazi na ideju da ode u Ameriku. Na riječkom pristaništu upoznaje kapetana Marka Karaksića pomoću kojeg dobija mesto na prekookeanskom brodu „Ultania“ koji je išao za Njujork. U Americi je proveo nekoliko meseci, sve dok nije na maratonu povredio nogu zbog čega je morao u bolnicu. Tamo otkrivaju da Rajčević nema pasoš te ga ukrcavaju na prvi brod za Evropu. Međutim, Rajčević je to bio samo povod da nastavi svoje putovanje pa odlazi kod tetke u Rumuniju. Odatle se, već oporavljen od povrede i materijalno potpomognut od tetke, upućuje u Carigrad, a zatim preko Aleksandrije u Jerusalim. Ovo njegovo prvo putešestvije trajalo je četiri godine a tokom njih je naučio pet jezika. Vrativši se u Srbiju, Rajčević nastavlja da se bavi sportom. Međutim, u Srbiji s početka 20. veka sport se najčešće smatrao zabavom za dokone ljude. Rajčevića su zbog toga, kao i zbog nemira koji ga nije dugo držao na jednom mestu, smatrali u najmanju ruku čudnim mladićem. Ali time se nisu vodila i braća Savić, osnivači i urednici „Malog žurnala“, jednog od najtiražnijih srpskih listova tog vremena. Put oko sveta 1910. godine Milorad Rajčević se upoznao sa braćom Savić. Pozitivan utisak je naveo redakciju „Malog žurnala“ da sa Rajčevićem sklopi opkladu i pošalje ovog mladića na put oko sveta. Ponudili su mu dve godine tokom kojih je trebalo da obiđe Evropu, Aziju, Ameriku i Afriku. Pored nagrade od 10.000 dinara, deo dogovora je bio i mesečni honorar od 150 dinara,[1] koji će na svaka tri meseca moći da podigne u mestu koje sam odredi, a što mu je bilo dovoljno da preživi. Pored toga, izvor prihoda mu je bila i prodaja dopisnih karata sa sopstvenim likom. Njegova obaveza je bila da iz svakog mesta redakciji „Malog žurnala“ pošalje dopis i potvrdu mesne vlasti kao dokaz da je bio u svakom od mesta koje navodi. Uslovi opklade Maršrutom je u opštim potezima označen put koji putnik po uslovima opklade mora da pređe. Za dokaz da je bio u svakom od pomenutih mesta, podneće potvrdu mesne vlasti. Određivanje dana odmora i dužine trajanja određivaće sam putnik po svom nahođenju. Odelo putnika imitira uniformu srpskog pešaka s rancem na leđima, u kome, pored najnužnijih lekova (aspirin, kinin, jod, kozji loj i dr) mora uvek da ima i po dva para čistih obojaka. Hoće li se što više nositi, ostavlja se njegovoj uviđajnosti. Na putu, putnik ima pravo da se koristi svim prevoznim sredstvima.[2] Polazak Rajčević oberučke prihvata opkladu i kreće na put oko sveta 14. marta 1910. godine. Svečano su ga ispratili njegovi prijatelji sportisti i redakcija „Malog žurnala“. Na put kreće sa rancem na leđima, u kome je, osim neophodnih lekova, poneo putničku knjigu – praznu svesku u kojoj je nameravao prikupiti potpise svih značajnijih ljudi na koje bude naišao tokom puta. U putničku knjigu mu se prvi, već posle dva dana puta, upisao princ Đorđe Karađorđević kojeg je sreo u Gornjem Milanovcu. Krećući se ka jugu stiže i do crnogorskog prestolonaslednika Danila koji mu se takođe upisuje u putničku knjigu i daruje ga jubilarnom spomenicom knjaza Nikole. Iz Crne Gore se upućuje ka Italiji, odakle je trebalo da se prebaci u Afriku. Međutim, zbog rata u Tripolitaniji (Libiji) menja maršrutu i odlazi u Francusku, pa zatim u Englesku i Nemačku, da bi već u julu došao do Petrograda. U Rusiji je proveo mesec dana tokom kojih je odsedao u najboljim hotelima i posećivao predstavnike vlasti i istaknute ličnosti da mu se potpišu u putničku knjigu. Uglavnom su ga svi primali sa oduševljenjem, željni da saznaju pojedinosti o njegovom neobičnom poduhvatu. Već početkom avgusta 1910. odlazi u Sibir i dalje na azijski kontinent. Na biciklu prolazi azijske krajeve u kojima sreće za njega čudne ljude i običaje, te oseća nostalgiju za Evropom i njemu poznatim stvarima. Zato se iznenađuje kada u ruskoj Mandžuriji na prijemu kod guvernera čuje starog ruskog oficira koji peva srpsku pesmu „Rado ide Srbin u vojnike“, koju je ovaj naučio od generala Jovana Lipovca Crnogorca sa kojim je služio u Rusko-japanskom ratu. Odatle se upućuje u Vladivostok pa u Japan. Iz Japana šalje redakciji dopis pun oduševljenja japanskim narodom, koji se, gle čuda, kupa najmanje dva puta dnevno. Naravno, njegovo oduševljenje izazvale su i gejše. U Japanu ga prima i prestolonaslednik, koji odbija da se upiše u njegovu knjigu. Razlog tome jesu japanski običaji po kojima je car božanstvo. Nakon Japana usledili su Singapur, Malezija i Sijam. U Sijamu ga prima kralj lično i daruje mu motorni bicikl, kako bi mu olakšao put. U doba kada je Rajčević krenuo u svet to je bila prava retkost i senzacija, ne samo za nas, već i za sve krajeve sveta kroz koje je prošao. O njemu i njegovom putovanju govorilo se i pisalo i u stranoj štampi. Tako je u Indiju pre samog Rajčevića stigla vest o njegovom dolasku, te mu je priređen raskošan doček. Nakon Indije upućuje se na Cejlon, zatim u Persiju, Siriju i Jerusalim. Tu ga primaju jerusalimski i jermenski patrijarh, nakon čega odlazi na hodočašće po Svetoj zemlji. Povratak U Beograd stiže 21. septembra 1911. godine. Priređen mu je svečani doček na pristaništu, koji su braća Savić snimali da bi ga kasnije prikazivali u svom bioskopu. Iako u toku ovog putovanja nije uspeo da obiđe Afriku i Ameriku Rajčević nije posustao u svojoj želji, te 1912. godine ponovo pristupa planiranju puta u Afriku. U toj nameri ga ometa Prvi balkanski rat u kojem je učestvovao kao vojnik. Već sledeće godine odlazi u Ameriku i obilazi je uzduž i popreko, nakon čega ponovo planira put u Afriku. Činilo se da mu nije suđeno da obiđe crni kontinent pošto je ponovo bio sprečen, ovoga puta Prvim svetskim ratom. Međutim, nakon završetka Velikog rata odlazi u Afriku o kojoj piše u dve knjige „Iz žarke Afrike“. Milorad Rajčević je kao dopisni novinar časopisa „Mali žurnal“ od 1910. do 1930. godine proputovao 70 država. Od njegovih dopisa pravljene su veoma čitane reportaže, a objavljeno je i više knjiga u kojima su opisani njegovi doživljaji sa putovanja. Njegova putnička knjiga je postala najveća i najvrednija zbirka autograma, a Rajčević prvi čovek sa područja nekadašnje Kraljevine SHS koji objavio zbirku sa stotinama potpisa kraljeva, prinčeva, državnih funkcionera i drugih znamenitih ličnosti.[3] Svoja putovanja opisao je u putopisima: Iz žarke Afrike, Beograd (samostalno izdanje), 1924[4] Na dalekom istoku, Beograd (Štamparija Lj.Jakšić), 1930[5] Autografi znamenitih ličnosti XX veka, Beograd, 1932

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ilustrovao: Branko Sotra Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić” Branko Šotra (Kozice kod Stoca 31. januar 1906 — Stokholm 21. maj 1960) bio je srpski slikar. Bavio se slikarstvom, grafikom, primijenjenom umjetnošću i likovnom kritikom. Biografija Branko Šotra: Ručak u polju (1942/43) Freska u kući Tadića u Donjem Dubcu Slikar Branko Šotra rođen je u selu Kozice kod Stoca. Kraljevsku umjetničku školu završio je u Beogradu 1929. godine. U vreme studiranja povezao se sa Komunističkom partijom Jugoslavije, pa je zbog komunističke delatnosti bio više puta zatvaran. Službovao je u Ohridu kao stručni učitelj za duborez u tamošnjoj Državnoj muškoj zanatskoj školi. Nakon dve godine prebačen je u Vršac za nastavnika crtanja u Muškoj zanatskoj školi. Imao je suprugu Stanu.[1] Za sve vreme je slikao: portrete, pejzaže, što više toga, kako bi mogao da ih pokaže u Beogradu. Hteo je da njegova prva samostalna izložba bude baš u prestonici. Međutim, izbio je Drugi svetski rat i Branko Šotra mobilisan u vojsku a svi njegovi radovi su se zagubili u toku rata. Nakon kapituliranja Kraljevine Jugoslavije nastavio je da ratuje boreći se u redovima NOV i POJ na prostorima Hercegovine, Crne Gore, Kosova i Metohije i Srbije. Nakon rata radio je na formiranju Doma Jugoslovenske narodne armije u Beogradu, a kasnije je postavljen za njegovog načelnika. Bio je upravnik Vojnog muzeja u Beogradu u periodu njegove obnove. Za redovnog profesora i prvog rektora Akademije za primjenjenu umjetnost u Beogradu izabran je 1948. godine i na toj dužnosti se zadržao do 1956. godine. Umro je iznenada 21. maja 1960. godine u Stokholmu. Sahranjen je u Aleji narodnih heroja na Novom groblju u Beogradu. U umetnički život Branko Šotra je ušao tridesetih godina dvadesetog veka i to kao slikar, da bi se kasnije kroz život sve više okretao grafici. Kada je postao profesor na Akademiji primenjenih umetnosti grafika i duborez su mu postali glavna preokupacija. Postoji Kuća sa zidnim slikama Branka Šotre.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 1946. Ilustracije: Ivo Kusanic Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine. Izvršio je samoubistvo skokom sa mosta Bratstva i jedinstva.[2] U Ćopićevim delima dominiraju teme iz života ljudi iz Bosanske krajine i Narodnooslobodilačkog rata. Branko Ćopić rođen je 1. januara 1915. godine u selu Hašanima pod planinom Grmečom.[3] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže. Prva pročitana knjiga bila mu je „Migel Servantes“ koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana „Don Kihot“. Sledeće pročitane knjige bile su „Doživljaji jednog vuka“, pa „Doživljaji jedne kornjače“.[4] Branko Ćopić, Mira Alečković i Blaže Koneski u partizanima (1944). Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu „Venac“ 1928. godine. Ćopić je pohađao učiteljsku školu u Banjoj Luci i Sarajevu, a završio u Karlovcu, a Filozofski fakultet u Beogradu. Već kao student afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku – „Smrtno ruvo Soje Čubrilove” ( (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[5] 1939. godine je dobio novoustanovljenu nagradu „Milan Rakić”. U martu 1941. je dobio nagradu za delo `Borci i begunci`.[6] Uoči Drugog svetskog rata nalazio se u đačkom bataljonu u Mariboru. U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem. Posle rata jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[7] Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANUSRBiH. Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih odlikovanja. Svoj stan u Beogradu, ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[8] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[9] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[10] Književni opus Njegova prozna dela prožeta su lirikom i živopisnim realističkim slikanjem seoskog života, poznavanjem života i mentaliteta ljudi sa sela, vedrinom i živošću duha. Kreirao je mnoštvo upečatljivih i živopisnih likova i događaja nadahnutom pripovedačkom tehnikom koristeći svež, sočan i slikovit jezik pri čemu je inspiraciju nalazio u svom podgrmečkom zavičaju. Ćopića su doratnim pripovetkama najviše zanimali siromašni seljaci, sanjari i prosjaci, deca, skitnice i nadničari, i on je o svima njima pričao sa brižnim, zaštitničkim razumevanjem. U lirski intoniranim ratnim pripovetkama Ćopić je nadahnuto opisivao herojske podvige, mučeništvo i samopregor svojih junaka. Početkom 1950ih godina Ćopić je počeo da piše i satirične priče u kojima je oštro kritikovao ružne pojave u tadašnjici. Jedna od takvih priča bila je i „Jeretička priča“ objavljena u „Ježu“ koja je pokrenula lavinu osuda sa vrha partije i vlasti, a u hajci na pisca učestvovao je i Broz koji je rekao da on lično takvu satiru neće dozvoliti, ali da pisac neće biti ni uhapšen.[11] Književni istoričar Ratko Peković napisao je knjigu „Sudanije Branku Ćopiću“ u kojoj je detaljno opisana cela hajka na pisca. Sa uspehom se ogledao i u pisanju romana iako su prirodi njegovog književnog talenta više odgovarale kraće forme — pripovetke i novele. Romani „Prolom“ i „Gluvi barut“ slikaju učešće seljaka Bosanske Krajine u ustanku, a „Ne tuguj bronzana stražo“ prilagođavanje tih istih seljaka, sada kolonista, novim uslovima života u Vojvodini. Glavnina Ćopićevog proznog opusa humoristički je intonirana, a humor nalazi u prirodi i mentalitetu njegovih junaka koji i u najtežim životnim trenucima znaju da sačuvaju vedrinu i da se nasmeju čak i vlastitoj nevolji. Sem toga, Ćopić je od onih pisaca koji su svoj posmatrački talenat naročito iskazivali kroz otkrivanje sitnih ljudskih mana i nedostataka. Iako je Ćopić bio pisac epske širine i zamaha sa urođenim pripovedačkim i humorističkim darom, u njegovim delima vidljiva je i jedna lirska žica koja se nije pokazivala samo u opisima bosanskih pejzaža već i u portretisanju ljudskih likova koji su mu bili bliski i dragi. Ta Ćopićeva poetska žica naročito je vidljiva u njegovoj ratnoj lirici, pre svega u zbirci „Ognjeno rađanje domovine“. Branko Ćopić je cenjen i kao dečji pisac, prvenstveno zahvaljujući živoj mašti i daru za spretno uobličavanje svojih posmatranja, ali i nesumnjivom humorističkom talentu. Napisao je preko trideset knjiga za decu, među kojima su i dva romana. Dela Grob Branka Ćopića u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju Zbirke pripovedaka Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[12] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970); Vasilisa i monah (1975); Skiti jure zeca (1977); Romani Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije Doživljaji Vuka Bubala Odumiranje međeda Dela za decu U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke. Sabrana dela objavljena u 12 knjiga 1960. objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb Vidi još OŠ „Branko Ćopić“ Banja Luka Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Čajniču Narodna biblioteka „Branko Ćopić“ u Brodu Dijapazon — Branko Ćopić OŠ „Branko Ćopić” (Prijedor) Biblioteka „Branko Ćopić” (Vranić) Biblioteka „Laza Kostić” Čukarica −Tribina književnosti za decu „Branko Ćopić”

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ponegde ima flekice kao da je od vode, ali nije nista strasno, sve je suvo i uredno! Retko u ponudi !!! Ex Ponto je knjiga stihova u lirskoj prozi koju je napisao Ivo Andrić 1918. godine.[1] Naziv ovog dela inspirisan je nazivom zbirke pesama „Epistulae ex Ponto“ latinskog pesnika Ovidija, u kojima on peva svoje patne i utiske iz prognanstva u Pontu na obali Crnog mora gde je proteran od strane Oktavijana Avgusta.[2] U ovom ranom Andrićevom delu, nazvanom „razgovorom s dušom“ (Niko Bartulović), stilizovano je lično iskustvo u nastojanju da mu se, u lirskoj sentenci, pridoda značenje filozofsko-poetske istine, a da pritom zadrži fabulativno-narativnu osnovu, na osnovu koje bi se mogla rekonstruisati stanja jednog zatočenika. Ova knjiga pesama u prozi razvrstana je u tri ciklusa: prvi ima 26, drugi 25, a treći 88 tekstova, uz završni „Epilog“. U strasnom lirskom monologu, pesnik se obračunava sa sobom, pokušava da u tamničkim bdenjima razreši unutrašnju dramu i oslobodi se traume izazvane utamničenjem. Nepravedan pad iza rešetaka u drugi, surov i mučan svet, gde je žrtva „na suvom ukletom sprudu“, dovodi pesnika u stanje da postavlja važna egzistencijlna pitanja i grozničavo razmišlja o svetu i mestu pojedinca u njegovim tragičnim okvirima. U početku pisanja ga prate motivi usamljenosti, strepnje i melanholije. Zatočenost njegovih misli i obuzetost samoćom ga prate tokom celog dela. Osnovni motivi pisanja ovog dela su bili samoća i nemir, a zbog boravka u ćeliji i u izgnanstvu biva nemoćan da piše i jedini trenuci svetlosti su mu trenuci inspiracijakoja ga pogađa kao bljesak. Sama poenta dela se nalazi u epilogu kada mladić razočaran životom ipak odluči da živi jer je život kratkotrajan. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Omotač kao na slikama unutra lepo očuvana za svoje godine Retko! Prvo izd. 1939 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Retko Prvo izd. 1938 Branko Ćopić (Hašani, Bosanska krajina, 1. januar 1915 — Beograd, 26. mart 1984) bio je srpski i jugoslovenski književnik. Pisao je poeziju, pripovetke i romane, a proslavio se svojim pričama za decu i mlade, često smeštenim u vreme Drugog svetskog rata u revolucionarnoj Jugoslaviji, pisanim sa karakterističnim Ćopićevim humorom u vidu podsmeha, satire i ironije. Kao profesionalni pisac, Ćopić je bio veoma popularan i mogao je da se proda u velikom broju primeraka. To mu je omogućilo da živi isključivo od svojih spisa, što je bilo retkost za tadašnje jugoslovenske pisce. Međutim, kvalitet njegovih spisa doveo ga je do uključivanja u nastavni plan i program osnovne škole, što je značilo da su neke od njegovih priča našle put u udžbenicima, a neki romani postali obavezna lektira. Početkom 1950-ih pisao je i satirične priče, kritikujući društvene i političke anomalije i ličnosti iz tadašnjeg političkog života zemlje, zbog čega je smatran disidentom i „jeretikom“, i morao je da se objašnjava partijskoj hijerarhiji. Osnovnu školu završio je u rodnom mestu, nižu gimnaziju u Bihaću, a Učiteljsku školu pohađao je u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, te je završio u Karlovcu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu diplomirao je 1940. godine na grupi za pedagogiju.[1] Prvu priču objavio je 1928. godine, a prvu pripovetku 1936. Njegova dela su, između ostalih, prevođena na engleski, nemački, francuski i ruski jezik. Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) i Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH). Izvršio je samoubistvo skokom sa Mosta bratstva i jedinstva, 26. marta 1984. godine. Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu.[2] Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i mladost[uredi | uredi izvor] Ćopić je rođen 1. januara 1915. godine[3][4] u selu Hašani, kod Bosanske Krupe, u Bosanskoj krajini, u zapadnoj Bosni.[5][6] U isto vreme, njegov otac Vid, kao vojnik Austrougarske armije, borio se negde na frontu u Karpatima, a njegov stric Nidžo, srpski dobrovoljac, borio se u Srpskoj vojsci protiv Austrougarske. Kad mu je bilo četiri godine, umro mu je otac. Ćopić je, zajedno sa mlađim bratom i sestrom, ostao da živi pored majke Soje, dede Radeta i strica Nidže.[7] Prva pročitana knjiga bila mu je Migel Servantes koju je, negde u trećem razredu, kupio od učiteljice. U toj knjizi bio je opisan život slavnog španskog pisca Servantesa, skupa sa nekoliko odlomaka iz njegovog romana Don Kihot. Sledeće pročitane knjige bile su Doživljaji jednog vuka, pa Doživljaji jedne kornjače.[8] Prvo štampano delo objavio je sa četrnaest godina u omladinskom časopisu Venac, 1928. godine. Osnovnu školu je završio u rodnom mestu, a nižu gimnaziju u Bihaću. Ćopić je pohađao Učiteljsku školu u Banjoj Luci, Delnicama i Sarajevu, a završio u Karlovcu. Po završetku Učiteljske škole, upisao se na Filozofski fakultet u Beogradu, na grupu za pedagogiju, i diplomirao 1940. godine. Već kao student, afirmisao se kao darovit pisac i skrenuo na sebe pažnju književne kritike, između ostalog pišući u „Politici”, gde mu je urednik Živko Milićević u književnom dodatku objavio tek šestu poslatu pripovetku — Smrtno ruvo Soje Čubrilove (Politika, 8. 5. 1936). „Taj datum sam zapamtio za čitav život”, ispovedao se docnije. „Imao sam dvadeset jednu godinu… Zaredao ja onda da objavljujem priče u ’Politici’, mjesečno po dvije, čak i tri… ”.[9][10] Priznao je da se po dolasku u Beograd 1936. godine „plašio velikog grada“ i da je posebno brinuo da bi se mogao izgubiti.[11] Život tokom rata[uredi | uredi izvor] Branko Ćopić, Mira Alečković i Aco Šopov u partizanima (1944). 1939. godine je dobio novoustanovljenu Nagradu „Milan Rakić”.[12] Uoči Drugog svetskog rata, nalazio se u Đačkom bataljonu u Mariboru. Pozvali su ga da bude član Krajiškog proleterskog odreda.[13] U borbama pod Grmečom izgubio je brata Rajka i sestru Smiljku, koja je imala 21 godinu.[13] U danima Aprilskog rata on je, sa grupom svojih drugova, pokušao da pruži otpor neprijatelju kod Mrkonjić Grada. Posle toga je otišao u svoj rodni kraj, a sa početkom ustanka, stupio je u redove ustanika i među njima ostao tokom cele Narodnooslobodilačke borbe. Sve vreme rata bio je ratni dopisnik zajedno s nerazdvojnim prijateljem i kumom, književnikom Skenderom Kulenovićem.[traži se izvor] Tokom ustanka u Bosanskoj krajini 1941. godine odlazi u partizane i u njihovim redovima ostaje do kraja Drugog svetskog rata.[14] U martu 1941. je dobio nagradu za delo Borci i begunci.[15] Bio je politički komesar svog odreda, ratni dopisnik lista Borba i kulturni proleter.[10] Taj period njegovog života uticao je na veliki deo njegovog književnog rada, što se može videti po temama o kojima će dalje pisati. Posle rata, jedan je od osnivača dečjeg lista Pionir i njegov urednik, a potom je počeo profesionalno da se bavi književnošću.[16] Život nakon rata[uredi | uredi izvor] Dobitnik je Partizanske spomenice 1941.[14] Po završetku rata vratio se u Beograd gde je do 1949. radio kao urednik u nekoliko časopisa, uključujući i dečji časopis Pionir.[10] 16. decembra 1965. postao je vanredni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a 7. marta 1968. izabran je u punopravno članstvo. Bio je i član Akademije nauka i umetnosti Bosne i Hercegovine (ANUBiH).[17] Dela su mu prevođena na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, rumunski, slovenački i mađarski jezik. Svoju životnu saputnicu Bogdanku Cicu Ilić, pedijatra, upoznao je krajem 1945. godine, venčali su se pet godina kasnije. Poslednju deceniju života proveli su u zgradi preko puta „Beograđanke”.[13] U jednom intervjuu, poznati pisac pričao je i o politici, o svojoj čuvenoj „Jeretičkoj priči” zbog koje ga je partija proganjala i na kraju isključila iz svojih redova. Tito je na kongresu AFŽ-a u Zagrebu besno rekao za njega: „On laže, on je izneo neistinu.” A na to je Titu bez pardona odgovorila Brankova majka Stoja: „Moj Branko nikad ne laže.”[13] „ „A ja šta ću posle svih tih pretnji, na vrata stana zalepim isečak iz novina u kojima su prenete Titove reči da me ipak neće uhapsiti. Tako sam se branio, ako dođu da me vode u bajbok, kada pročitaju tekst na vratima, neće imati hrabrosti da zazvone”, pričao je Ćopić.[18] ” Pozni dani i smrt[uredi | uredi izvor] Celi radni i životni vek nakon Drugog svetskog rata Branko Ćopić je proveo u Beogradu, ali je često putovao po Jugoslaviji i drugim evropskim državama. Pisac je izvršio samoubistvo uveče 26. marta 1984. godine, bacivši se sa Savskog mosta na kej pored reke.[19] Književno delo[uredi | uredi izvor] Sto godina od rođenja Branka Ćopića; poštanska markica. Najranije od 1951. godine do smrti, Branko Ćopić je bio profesionalni pisac, koji je živeo isključivo od svojih spisa, jer su se njegove knjige, zbog njegove popularnosti, prodavale u milionskim tiražima, kako u Jugoslaviji, tako i u inostranstvu.[20] Njegova prva objavljena pripovetka bila je Smrtno ruvo Soje Čubrilove („Posmrtni ogrtač Soje Čubrilove“), štampana 1936. godine u beogradskom dnevnom listu Politika. Urednik Politike Žika Milićević bio je poznat po svojoj strogosti i u početku je odbijao mnoge druge Ćopićeve priče, ali je nastavio da ih piše i šalje Milićeviću sve dok nije odlučio da ih štampa u novinama. Milićević je obećao da će svakog meseca objavljivati po dve njegove priče, ako budu dobre. Pre 1941. godine i izbijanja Drugog svetskog rata u Jugoslaviji, Politika je objavila 125 njegovih priča. Ovu saradnju sa Politikom, Ćopić je smatrao „velikim podsticajem” i „početkom ozbiljne književne afirmacije”. Prvu zbirku pripovedaka Ćopić je objavio 1938. godine i nastavio da piše tokom celog rata. Prve dve objavljene zbirke, pod naslovima Pod Grmečom i Borci i bjegunci, posvetio je svojoj domovini, Bosni i Hercegovini.[21] Ove zbirke pripovedaka dokazale su njegov pripovedački dar, a usledile su i druge, među kojima i Planinci. Godine 1939. dobio je Nagradu „Milan Rakić”, sa novčanom nagradom od 1.000 dinara, zbog čega je proglasio „Bio sam bogatiji od cara“. Bio je urednik časopisa Pionir od 1944. do 1949. godine i član redakcije Savremenika. Regionalni znak njegove proze prepoznaje se u likovima, lokacijama, temama i jeziku njegovog rodnog kraja, Bosanske krajine. Njegova predratna proza bila je pretežno lirska (zbirke Rosa na bajonetima, 1946), Sveti magarac i druge priče, Surova škola, 1948. ali je posle rata lirsko podredio ideološkom i društveno angažovanom. Njegove pripovetke često su opisivane kao „priče dečaka sanjara“. Objavio je zbirke pesama Ognjeno rađanje domovine i Ratnikovo proljeće. Ostale zbirke pripovedaka Ljubav i smrt. Ćopić je ratne pripovetke obogatio humorom i komičnim elementima, dok je u romanima Prolom i Gluvi barut dao široku prozu freske prvih ratnih godina u Bosanskoj Krajini. Prekretnica u njegovom posleratnom razvoju bila je Doživljaji Nikoletine Bursaća. Romani Ne tuguj, bronzana stražo i Osma ofanziva bave se državno organizovanom kolonizacijom stanovništva Krajine u pokrajinu Vojvodinu. Zbirku Bašta sljezove boje otvara pismo koje je Ćopić pisao svom pokojnom prijatelju Ziji Dizdareviću (1916–42). U njemu, Ćopić postavlja okvir pisanja kao spas od smrti i mračnih vizija konjanika apokalipse. On svet sagledava iz perspektive dobrih „budala“, ali uprkos donkihotovskom žaru i humoru, probija se osećaj tuge, strepnje, razočaranja i antiutopijskih situacija. U nastavku, Dani crvenog sljeza (prev. „Dani crvenog sljeza”), sve to evoluira u kolaps društvenih ideala kao skupo plaćenih iluzija. Pisao je i dečiju poeziju i prozu. Najpoznatija dela su Priče partizanke, Nasmejana sveska, U carstvu leptirova i medveda, Vratolomne priče, Ježeva kućica, Doživljaji mačka Toše, Orlovi rano lete, itd. Nagrade i počasti[uredi | uredi izvor] Spomenik Branku Ćopiću u banjalučkom muzeju. Smatra se jednim od najvećih dečjih pisaca rođenih na jugoslovenskim prostorima. Za književni rad dobio je, među ostalim, Nagradu AVNOJ-a i Njegoševu nagradu (obe 1972). Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih visokih jugoslovenskih odlikovanja, među kojima su — Orden jugoslovenske zastave sa lentom, Orden zasluga za narod sa zlatnom zvezdom, Orden bratstva i jedinstva sa zlatnim vencem, Orden Republike sa srebrnim vencem i Orden zasluga za narod sa srebrnim zracima. Svoj stan u Beogradu, Ulica kralja Milana 23, u kom je živeo od 1972. do smrti, poklonio je SANU.[22] Puriša Đorđević je 2015. godine režirao dokumentarni film „Mala moja iz Bosanske Krupe“ posvećen Branku Ćopiću.[23] Svake godine se održava simpozijum o Branku Ćopiću, 2019. je bio u Beču.[24] Dela[uredi | uredi izvor] Zbirke pripovedaka[uredi | uredi izvor] Pod Grmečom (1938), Borci i bjegunci (1939),[25] Planinci (1940), Rosa na bajonetima (1946), Sveti magarac (1946), Surova škola (1948), Ljudi s repom (1949), Odabrane ratne pripovetke (1950), Izabrane humorističke priče (1952), Ljubav i smrt (1953), Dragi likovi (1953), Doživljaji Nikoletine Bursaća (1955), Dječak prati zmaja (1956), Gorki med (1959), Bašta sljezove boje (1970), Vasilisa i monah (1975), Skiti jure zeca (1977); Romani[uredi | uredi izvor] Prolom (1952), Gluvi barut (1957), Ne tuguj bronzana stražo (1958) Osma ofanziva (1964), Delije na Bihaću (1975); Zbirke pesama[uredi | uredi izvor] Ognjeno rađanje domovine (1944), Pjesme (1945), Ratnikovo proljeće (1947); Komedije[uredi | uredi izvor] Doživljaji Vuka Bubala, Odumiranje međeda; Dela za decu[uredi | uredi izvor] U svijetu medvjeda i leptirova (1940), pripovetke Priče partizanke (1944), pripovetke Pjesme pionirke (1945), pesme Bojna lira pionira (1945), pesme Družina junaka (1945), pripovetke Bajka o sestri Koviljki (1946), proza Doživljaji kuma Torbe (1946), pripovetke Vratolomne priče (1947), pripovetke Armija odbrana tvoja (1947), pesme Sunčana republika (1948), pesme Rudar i mjesec (1948), pesme Ježeva kućica (1949), pesma Priče ispod zmajevih krila (1950), pripovetke Pijetao i mačka (1952), pripovetke Doživljaji mačka Toše (1954), pripovetke Raspjevani cvrčak (1955), pesme Lalaj Bao, čarobna šuma (1957), pesme Orlovi rano lete (1957), roman Bosonogo djetinjstvo (1957), pripovetke Partizanske tužne bajke (1958), pripovetke Večernje priče, (1958), priče u stihu Djeda Trišin mlin (1960), zbirka pesama Priče zanesenog dječaka (1960), pripovetke Magareće godine (1960), roman Ribar i mačak (1960), pesme Slavno vojevanje (1961), roman Mjesec i njegova baka (1962), pesme Čarobna šuma (1962), pesme Bitka u Zlatnoj dolini (1963), roman Krava sa drvenom nogom (1963), pripovetke Priče za najmlađe (1963), pripovetke Šarov u zemlji bajki (1964), pripovetke Mala moja iz Bosanske Krupe (1971), pesme Glava u klancu, noge na vrancu (1971), pripovetke Lijan vodi karavane (1975), pripovetke Sabrana dela[uredi | uredi izvor] objavljena u 12 knjiga 1960, objavljena u 14 knjiga 1978. Ekranizacije na filmu i TV[uredi | uredi izvor] Igrani filmovi Živjeće ovaj narod (1947), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Jadran film, Zagreb Major Bauk (1951), dugometražni film, originalni scenario, režija Nikola Popović, Bosna film, Sarajevo Nikoletina Bursać (1964), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Branko Bauer, Jadran film, Zagreb Orlovi rano lete (1966), dugometražni film, ekranizacija istoimenog romana, režija Soja Jovanović, Avala film, Beograd Hajdučka vremena (1977), dugometražni film, ekranizacija zbirki pripovedaka, režija Vladimir Tadej, Jadran film, Zagreb Gluvi barut (1990), dugometražni film, po motivima istoimenog romana, režija Bahrudin Bato Čengić, DP Forum, Sarajevo, Beograd film, Beograd, Jadran film, Zagreb

Autor - osoba Budimir, Milan, 1891-1975 = Budimir, Milan, 1891-1975 Naslov Sa balkanskih istočnika / Milan Budimir Vrsta građe esej Jezik srpski Godina 1969 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1969 (Beograd : Kultura) Fizički opis 282 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ62, ; ǂknj. ǂ417 ISBN (Plast.) Stanje: odlično očuvano! 1. Reč unapred 2. Izvori i istočnici 3. Balkanski koreni evropske pismenosti 4. Homerova pesma o smri i ljubavi 5. Poreklo evropske scene 6. Vukova buna 7. Trikleti babuni i babice patarenske 8. Adamsko koleno 9. Kočićev mesijanizam 10. VAMPIRIZAM u evropskoj književnosti 11. Ej, pusto more!... (pesnik Laza Kostić) 12. Balkanski prilog Oktobru MILAN BUDIMIR (Varcar Vakuf, 2. 11. 1891 – Beograd, 17. 10. 1975) Milan Budimir je bio jedan od najznačajnijih srpskih klasičnih filologa, redovni profesor Univerziteta u Beogradu, šef Katedre za klasičnu filologiju. AKADEMIJE, KATEDRE, PRIZNANJA Milan Budimir bio je redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti, a dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti, kao i Akademije nauka i umjetnosti BiH. Bio je redovni profesor i dugogodišnji šef na Katedri za klasičnu filologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, gde je radio od 1921. do penzionisanja 1962. Godine 1964. dobio je `Oktobarsku nagradu` Beograda i Orden rada sa crvenom zastavom, a 1967. `Sedmojulsku nagradu`. UČITELJ Bio je učitelj u tradicijskom smislu te reči. Od velikog broja njegovih učenika, izdvojićemo najpoznatije u svetu nauke: akademike Franju Barišića, Milutina Garašanina, Slobodana Dušanića, Fanulu Papazoglu, Vojislava Đurića, Dragoslava Srejovića, Mirona Flašara, profesore univerziteta Momira Jovića, Branka Gavelu, Emiliju Jovanović Mason, Radoslava Katičića, Kseniju Maricki Gađanski, Miroslavu Mirković, Milenu Milin, Miodraga Stojanovića, Ninoslavu Radošević, Radmilu Šalabalić, Bojanu Šijački Manević, mitropolita dr Amfilohija Radovića, Ljiljanu Crepajac, Ivana Gađanskog... NAJBOLJI UČENICI Sam profesor Budimir je od svih svojih učenika izdvojio Ljiljanu Crepajac i naročito Miroslava Markovića, koji je bio profesor na Kembridžu, potom šef katedre u Ilinoisu, SAD. Iako je do svoje 50. godine napisao preko sto knjiga, Marković je razočarao i izneverio svog profesora — kako je govorio sam Budimir — jedino pristankom da pređe u katoličku veru da bi mogao da napreduje na američkom univerzitetu. MILAN BUDIMIR KAO BALKANOLOG DOKTORSKA DISERTACIJA 2. Život i naučna karijera Milana Budimira Život i delo akademika Milana Budimira predstavljaju deo kulturne i naučne istorije Srbije i Jugoslavije XX veka. Rođen je 2. novembra 1891. godine u malom Mrkonjić-Gradu u Bosni i Hercegovini u siromašnoj porodici. Otac Đorđe bio je berberin i sitan trgovac, pored ostalog bavio se i prodajom kalendara i narodnih pesmarica, a majka Jovanka bila je prosta narodna žena, tiha i nepismena. Kako je sam profesor Budimir govorio „Otac je bio bundžija pa je čak dva puta putovao u Beč kod Kalaja da se lično njemu žali na neke nepravde. Majka je govorila ikavski, otac ijekavski, i eto korena moga interesovanja za filologiju! U školi smo učili ćirilicu i latinicu, crkveno slovensku i nemačku azbuku, i goticu i latinicu, a sećam se dobro kada sam, kao lektiru, dobio jednu knjižicu sa crkvenim pesmama na staroslovenskom jeziku... Tada, u tim nemirnim dečačkim godinama, počelo je moje vezivanje za te jezičke misterije... Jezici su mi uopšte išli od ruke – naučio sam brzo grčki i latinski, a već u nižim razredima gimnazije znao sam mađarski, nemački, francuski, kasnije italijanski, ruski, hebrejski i druge jezike... U vreme kada sam mogao samostalno da čitam, čitao sam literaturu na dvanaest jezika...` Posle završene osnovne škole u rodnom mestu, Milan Budimir je zahvaljujući svojim komšijama muslimanima dobio 1902. godine stipendiju za dalje školovanje. Tada postaje đak Klasične gimnazije u Sarajevu, i u njoj uči do 1910. godine. Još kao gimnazijalac, da bi obezbedio sredstva za školovanje davao je časove mlađim đacima, a jedan od njih bio je i Gavrilo Princip. On je posebno ostao u sećanju profesoru Budimiru kao vrlo inteligentan i sposoban mladić. Pošto je u Klasičnu gimnaziju prešao iz Trgovačke škole morao je da polaže latinski jezik kao dopunski ispit pa se zahvaljujući tome i upoznao sa Milanom Budimirom. Zajedno su učestvovali i u tajnim školskim organizacijama i društvima, kojih je po pričanju profesora Budimira bilo tri. Jedno je bilo literarno na kojima su članovi društva čitali svoje početničke književne radove, drugo je bilo vezano za pomoć mlađim i slabijim đacima, a treće je bilo političko, čiji su ciljevi, plan i program rada bili široko jugoslovenski i patriotski orijentisani.` Po rečima profesora Budimira ovde se još nije spominjalo ime Mlada Bosna, a rad društva je značajno unapređen dolaskom Vladimira Gaćinovića. Po njemu, to ime je ova organizacija dobila 1917. godine od strane Božidara Purića koji je prvi put tako nazvao u Krfskom zabavniku podražavajući italijansku organizaciju pod imenom `La Giovane Italia` (Mlada Italija). Kao najbolji učenik Klasične gimnazije profesor Budimir je želeo da studira matematiku, ali je od bosanske vlade dobio stipendiju za studije Klasične filologije na Univerzitetu u Beču. U Beču je profesor Milan Budimir učio kod poznatog naučnika, filologa Ludviga Radermahera, a pored njega predavali su mu najpoznatija imena tadašnjeg naučnog sveta kakvi su bili Konstantin Jireček, Milan Rešetar, Paul Krečmer i profesor Borman uz čije zalaganje je profesor Budimir i ušao u tajne naučnog filološkog rada. Pored izuzetnih rezultata na studijama, vrlo aktivno je učestvovao i u svim studentskim organizacijama koje su stvarali studenti iz svih jugoslovenskih krajeva. Godine 1910. je sa grupom studenata na samrtničkoj postelji posetio i našeg poznatog pesnika Lazu Kostića koji je na profesora Budimira ostavio poseban utisak. Već 1912. godine profesor Budimir zapada u probleme pošto je sa grupom naših studenata u Beču organizovao parastos srpskim vojnicima poginulim u Prvom balkanskom ratu. Tada su ih austrougarske vlasti pohapsile i strpale u pritvor. Po izlasku iz pritvora profesor Budimir je umalo bio izbačen sa fakulteta, ali se zalaganjem profesora Radermahera spasio te kazne. Ponovni ispad dogodio se odmah posle sarajevskog atentata, kada je Budimir opet bio pritvoren zbog učešća u demonstracijama u kojima su izvikivane parole protiv Austrougarske monarhije, i posle kojih mu je za kaznu bila ukinuta stipendija. Međutim ta česta zatvaranja i tortura od strane policijskih vlasti počele su negativno da se odražavaju na zdravstveno stanje mladog Budimira a naročito na njegov vid. U toku Prvog svetskog rata Budimir ne učestvuje kao vojnik već u radnom odredu aktivno radi kao prevodilac, spasavajući mnoge naše ratne zarobljenike. Po završetku rata profesor Budimir se vraća u slobodnu i rodnu Bosnu i Hercegovinu gde započinje i svoju profesorsku karijeru. Prvo je 1918. godine postao suplent gimnazije u Bihaću, a 1919–1920. radi u Klasičnoj gimnaziji u Sarajevu. To su ujedno i godine kada se profesor Budimir aktivno bavio i novinarstvom. Osnovao je časopise Novo djelo, Slovenski jug i Oko koje je i uređivao i na kojima je radio sa mnogim istaknutim novinarima-književnicima od kojih posebno ističemo saradnju sa Branislavom Nušićem. Takođe je značajno istaći da sam proučavajući literaturu vezano za izradu ovog rada upravo u izdanjima lista „Novo djelo` pronašao i nekoliko radova profesora Budimira koji verovatno predstavljaju i prve radove koje je Budimir objavio, a kojih nema na spisku u njegovim do sada objavljivanim bibliografijama. Ovde prvenstveno mislim na nekolicinu kratkih izlaganja koji se tiču praktične politike, kao što je kritika rada Narodnog Vijeća u novoformiranoj državi i nekoliko radova vezanih za pitanja političke teorije i književnosti. U svom članku „Socijalna tehnika` Budimir govori o odnosu pojedinca prema dešavanjima u politici i državi, dok u članku „Aristrokate u demokratijama` govori o mogućim političkim zloupotrebama unutar partija, apsolutizaciji vlasti i o veoma izraženoj pojavi odvajanja rukovodstva političkih partija od članstva. Autor ovih članaka nudi i moguća rešenja koje prvenstveno vidi u obrazovanju pojedinca koji bi tek sa dovoljno znanja i iskustva ulazio u politiku, verovatno po ugledu na Platona. Pored toga u to vreme se mladi naučnik bavio i utopijom kao jednom od tema svog naučnog zanimanja, a iz tog perioda značajan je i rad „Niče kod nas` koji u stvari predstavlja prikaz o prevođenju Ničeovog dela. Budimir naime smatra da svako onaj ko želi da se bavi Ničeovim delom, pored nemačkog mora dobro poznavati i grčki jezik. Upravo se tih godina Milan Budimir i oženio Cvijetom Budimir, rođenom Cihler, doktorom bioloških nauka. Cvijeta Budimir bila je rođena 1886. godine u Senju, a umrla je u Beogradu 1970. godine. Završila je fakultet prirodnih nauka u Zagrebu gde je i doktorirala. Radila je kao profesor na Preparandiji u Sarajevu gde se i upoznala sa Milanom Budimirom. Bila je posebno aktivna u društvenom radu i jedan je od osnivača i prvi sekretar Radikalno-demokratske-napredne omladine koju je Milan Budimir i osnovao. Ovo društvo se skraćeno zvalo RADENA pa su po njemu i dali ime svojoj ćerki. Posle preseljenja Milana Budimira u Beograd i početka njegovog rada na Filozofskom fakultetu, Cvijeta je bila profesor u Srpsko-nemačkoj građanskoj školi. Penzionisala se 1931. godine kako bi se u potpunosti posvetila radu sa profesorom Budimirom koji već u to vreme nije bio u mogućnosti da samostalno čita zbog potpunog gubitka vida. Ceo svoj život je posle toga posvetila porodici i njemu. Iste 1920. godine profesor Budimir odlazi u Prag na proslavu sedamdesetogodišnjice predsednika Čehoslovačke republike Tomaša Masarika koga je poznavao još iz vremena studiranja. Pri povratku Budimir svraća u Beč gde kod svojih starih i uvaženih profesora Ludviga Radermahera i Hansa fon Arnima pred kojima brani svoju doktorsku disertaciju napisanu na latinskom jeziku De tempostatum daemonibus capita IV (O olujnim demonima kod indoevropskih naroda). Kao mlad doktor nauka Budimir se vraća u zemlju i već 1921. godine postaje asistent na Katedri za klasičnu filologiju Univerziteta u Beogradu a iste godine je unapređen i u zvanje docenta. Njegov dolazak na beogradski univerzitet umnogome je uticao na razvoj klasičnih studija kod nas, jer je cela jedna značajna oblast, nauka o grčkom i latinskom jeziku, ostajala na periferiji interesovanja tadašnjih srpskih naučnika, jer su mnogo više bili okrenuti antičkoj istoriji, arheologiji i istoriji religije. Stavljajući nauku o jeziku u sam vrh svoga interesovanja profesor Budimir nije zapostavio nijednu od srodnih disciplina koje bi mu pomogle da dođe do rešavanja jezičkih i drugih naučnih problema. Zdravstveni problemi mladog naučnika vezani za vid i dalje su se pogoršavali i Budimir je već 1922. godine ostao skoro potpuno slep. Njegov dalji naučni rad bio je prvenstveno vezan za pomoć njegove supruge i pomoć njegovih studenata. Zahvaljujući čudesnoj i živototvornoj snazi svoga duha, nepresušnog i neumornog u stvaralačkom radu u kome nije bilo ni prekida ni predaha, Milan Budimir je tek u godinama koje su bile pred njim, osvetlio novim znanjem i novim tumačenjima mnoge skrivene i još nepročitane stranice najstarijih istočnika balkanske kulture i istorije. Rad profesora Budimira na Beogradskom univerzitetu prošao je kroz dva značajna perioda. Prvi je bio period od 1921. do 1942. godine odnosno do početka Drugog svetskog rata na našim prostorima kada je Budimir od strane okupatorskih vlasti bio prisilno penzionisan, i drugi period, period posle oslobođenja zemlje 1945. godine, kada je ponovo vraćen na Univerzitet gde je kao profesor i šef Katedre za klasične nauke radio do kraja svog radnog veka, odnosno do 1962. godine. Budimir je u međuvremenu napredovao u zvanjima pa je 1928. godine unapređen u zvanje vanrednog, a 1938. godine i redovnog profesora. Celokupno delo akademika Milana Budimira predstavlja svojevrsno traganje za izgubljenim vremenom. Već u njegovom prvom velikom radu - Carmen Arvale iz 1926. godine - vremenu je dato značajno mesto; kasnije, iz godine u godinu, u svakoj proučavanoj pojavi vreme je dobijalo sve veću dimenziju da bi na stranicama pisanim pred smrt postalo faktor koji sve gradi i sve objašnjava. Odmah treba istaći da vreme koje je Milan Budimir otkrio u analiziranim literarnim delima, u događajima iz bliže i dalje prošlosti ili u rečima iz svakodnevnog života nije ravnodušno i vezano za jednu pojavu, već da je to onaj oblik vremena s kojim možda računa još samo biologija, ona nevidljiva, beskrajno duga, a ipak stvaralačka i živa prošlost stalno prisutna oko nas i u nama. Tu prošlost koja ne umire, od koje se nikad nismo razdvojili i za koju nismo znali da je nosimo u sebi, Milan Budimir je tražio i otkrivao u arheološkim nalazima i pisanim izvorima, u mitu i religiji, u krupnim događajima političke i kulturne istorije - da bi pokazao šta stari i novi Balkan znači za nas Balkance i za ostali svet. Otkriće ovog vida vremena omogućilo je Milanu Budimiru da uspostavi vlastiti pogled na istoriju i da od vrsnog lingviste postane utemeljivač novog metodskog pristupa u humanističkim naukama. U svim slučajevima, bilo da analizira lingvistički, arheološki, etnografski, literarni ili istorijski dokument, on uvek koristi isti metodski postupak - temeljno kretanje unazad, niz vreme, do istočnika. Za potpuno razumevanje jedne pojave nije bitan njen vidljivi istorijski život već ono što se događalo u vremenu koje je prethodilo njenom nestanku. Za Milana Budimira poznavanje onoga što se zbilo ab origine omogućuje objašnjenje svega onoga što je u sadašnjosti i naslućivanje onoga što će se dogoditi u budućnosti. On ne traži izvore već praizvore i njega ne zanima toliko egzistencija proučavane pojave koliko njena esencija. Prema Budimiru, saznati znači upoznati događaje koji su se odigravali in illo tempore, tj. potpuno ovladati vremenom. Stoga on u svim svojim redovima traži prapočetke i često, kao junaci iz mitova koji hoće da saznaju svoju sudbinu, vrši smeli descensus ad inferos, spušta se od najtamnijih dubina da bi tamo, u mraku, među nejasnim senkama, našao objašnjenje za stvari koje obasjava jarka svetlost istorije. Po njegovom shvatanju, svako novo stanje u istoriji implicira neko prethodno stanje, neki početni totalitet koji se u vremenu i prostoru rasparčava, kreće i preobražava. Naš je zadatak da te usitnjene i razbacane komade prepoznamo i prikupimo, da ih povežemo u organsku celinu i tako otkrijemo osnovni istočnik. Doslednom primenom načela Milan Budimir je u nas utemeljio paleobalkanologiju. Brojne doprinose Milana Budimira humanističkim naukama, prvenstveno arheologiji, balkanologiji, etnologiji, istoriji, kao i istoriji religije i književnosti, nemoguće je ovom prilikom ni izbliza pobrojati, a kamoli detaljno prikazati. Na stranicama njegovog obimnog dela ima tako mnogo dragocenih i inspirativnih podataka za upoznavanje i dalje proučavanje starog i novog Balkana da su pomenute nauke samo delom stigle da ih iskoriste i razrade. Ostaje još veoma mnogo njegovih zaključaka, posebno onih uzgrednih napomena ili naslućivanja, za koje verujem da će zauzeti važno mesto u budućim balkanološkim istraživanjima. Ovom prilikom zadržaću se samo na jednom problemu koji je u više mahova razrađivao Milan Budimir, na njegovom viđenju i tumačenju najstarijeg evropskog književnog dela - Homerove `Ilijade`. Za sve istraživače homerskog pitanja, bez obzira na velika međusobna neslaganja. `Ilijada` je vremenski plasirana 800. godine i sredine VI stoleća st. ere, a prostorno - između Jonije i Atike, između istočnih i zapadnih obala Egejskog mora. Za ontologiju ove velike Homerove pesme o smrti i ljubavi i Milan Budimir traži rešenje u pomenutim hronološkim i geografskim okvirima i pri tom se smelo zalaže za atičku redakciju `Ilijade` i relativno pozni datum njenog nastanka. Glavni cilj njegovih istraživanja nije, međutim, objašnjenje te istorijske `Ilijade`, već iznalaženje njenih prapočetaka, njenog istočnjaka iz kojeg su proistekle i druge istorijske pojave od najvećeg značaja za kulturnu i političku istoriju Balkana i Evrope. u nebrojenim raspravama o homerskom pitanju nigde se ne sreće tvrda činjenica koju iznosi Milan Budimir da se Homerova pesma o trojanskom ratu odnosi upravo na nas, tačnije rečeno na Dardance i Brige, naše drevne balkanske pretke. Najnovija lingvistička i arheološka istraživanja su utvrdila da su Dardanci, čiji je eponimni heros Dardan prešao sa Balkana u Troadu i preko svog sina Ila postao rodonačelnik trojanske kraljevske loze, od davnina, verovatno već od sredine V milenija stare ere, naseljavali centralnobalkansko područje i da su se oni tu zadržali i u rimsko doba, sve do dolaska Slovena. Oko stare srpske prestonice Rasa, čije je dardansko ime glasilo Arsa, otkriveni su u prošloj godini arheološki nalazi koji dokumentuju prisustvo Dardanaca na ovom području u periodima koji su prethodili i sledili trojanskom ratu. S druge strane, za dardanske saplemenike, balkanske Brige, koji su naselili oblasti od Troade do centralnih delova Anadolije, polihistor Elijan kaže da su imali svoju pesmu o divnom Ahileju i njegovim ljubavima. Pomenuti podaci, brojne jezičke mrvice i čudne forme Homerovih stihova poslužili su Milanu Budimiru da krene u dubine vekova i da utvrdi da `Ilijada` ima dugu predistoriju, da je njen pesnik bliže kraju negoli početku epskog stvaralaštva i da je istočnik najstarijeg spomenika evropske literature jedna negrčka, starobalkanska poema. Budimir je uverljivo pokazao da u `Ilijadi` `imamo mešavinu raznih epoha, drevnih ostataka i svežih tvorevina, imamo borce sa kamenom, zatim sa bronzanim i gvozdenim oružjem, imamo borbu između Evropljana i Azijata`. I ne samo to; kada je razotkrio događaje koji su se odigrali in illo tempore, stigao do početka i ovladao vremenom, on je saznao da se u otkrivenom istočniku nalaze objašnjenja i za niz drugih, kasnijih pojava na Balkanu, čak i onih sa kojima se u svom veku suočavao. U starobalkanskom istočniku za `Ilijadu` i u samoj `Ilijadi` on je na prvom mestu našao `blagu vest` za ljudski rod koja je `preko starogrčke škole, zatim preko sofista i filozofa, pa posle preko rimskih književnika slala svim potonjim pokoljenjima poruku o najvećoj ljubavi, ljubavi prema čoveku i čovečanstvu`. Duh ljubavi, besprimernog junaštva, duboke humanosti i težnje ka višoj pravdi koji je pre pedesetak vekova uspostavljen na vrletnim gorama Balkanskog poluostrva nikada nije odumro; prema Budimiru, taj duh se reinkarnira i živi među bogumilima i paternima, u našoj narodnoj poeziji, u Vukovoj buni, u optimističkom mesijanizmu Petra Kočića da bi, najzad, postao i balkanski prilog velikoj oktobarskoj revoluciji. Balkanac Dardan, sa paladionom - svetinjom nad svetinjama - u rukama, stiže u Aziju da utvrdi moć Troje, a njegov potomak Eneja dolazi u Italiju da zasnuje sjaj i slavu Rima. Za Milana Budimira nije slučajnost već očekivana nužnost što Dioklecijan i Justinijan - dva gorostasa sa centralnog Balkana - spasavaju Imperium Romanum i što, opet jedan Dardanac, Nišlija Konstantin Veliki podiže na Bosforu drugi Rim. Iznad svega on ne smatra ravnodušnom činjenicu da ovi veliki ljudi pripadaju centralnom Balkanu, oblasti koju su u VI veku naselili naši preci i koja do dana današnjeg nije, još od početka srednjeg veka, u znatnijoj meri izmenila svoje slovenske starosedeoce. Ovo je Milanu Budimiru pouzdan znak `da će balkanski čovek imati još prilike da dokaže i osvetla svoje pravo lice`. Ovde je prikazan samo maleni deo onoga što je Milan Budimir otkrio u ponovno nađenom vremenu. Tragali su za izgubljenim vremenom i tvorci prastarih mitova, i veliki istoričari iz prošlosti i sadašnjosti, i Marsel Prust u literaturi i Sigmund Frojd u psihologiji, i to uvek s ciljem da opravdaju čoveka i bolje razumeju njegova ponašanja, ali je njihovo nađeno vreme, za razliku od Budimirovog, smrtno vreme koje se nosi kao teški balast, koje sve razara i sve mrvi. Naš veliki lingvista našao je jedno drugojačije, stvaralačko vreme, u kome ništa ne propada, ni dobro ni zlo, ni lepo ni ružno, već se sve vezuje, umnožava i raste, otkrio je vreme koje se lako i sa ponosom nosi. U balkanskim istočnicima anticipiran je deo naših sudbina i budućnosti naših potomaka. Milan Budimir nas uči da u tim istočnicima ima nepresušne snage, velike dobrote i uzvišene plemenitosti; njima se možda najbolje može objasniti i delo čoveka kome je ova komemoracija posvećena, delo prožeto ljubavlju i izuzetnom hrabrošću. MG81 (N)

Lepo očuvano Kao na slikama Crveni K. Nezavisna izdanja Dizajn Slobodan Mašić 1972 EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Ivan Ivanovic - Crveni kralj Nezavisna izdanja, Slobodan Masic, Beograd, 1972. Mek povez, korice kao na slici, 111 strana. Nazalost, ugao knjige je bio u dodiru s nekom tecnoscu, ostale su fleke, vidi se na slikama. Nedostaje naslovna strana. Ovo je primerak s niskom numeracijom, nosi broj 11. EKSTREMNO RETKO, ZVANICNO ZABRANJENA KNJIGA U SFRJ, CIJI JE NAJVECI DEO TIRAZA ZAPLENJEN I UNISTEN! Usponi i padovi Ivana Ivanovića: autoportret poslednjeg srpskog književnika - disidenta (2) Crveni kralj na sudu U svim režimima nepodoban, ugledni srpski književnik, Ivan Ivanović, pisac kultnog disidentskog dela `Crveni kralj` (i još petnaest romana!), sumirajući rezultate epohe u kojoj je stvarao, došao je do zaključka da je, kao Hemingvejev ribar, svoj ulov dovukao do obale, ali da je njegova lovina oglodana do kosti. Šta se stvarno dešavalo sa romanima Ivana Ivanovića, tokom trajanja socijalističke Jugoslavije i nakon njenog pada i kako su ga (ne)vešto zaobilazili, kad god bi se smenjivali razni režimi? Komunistima je smetalo što mu je otac, Boža Ivanović, bio komandant topličkih ravnogoraca, `demokratskim vlastima` je smetao što je naklonjen tradicionalnoj Srbiji i njenim vrednostima, a novim desničarima je smetao zbog toga što im se nije pridružio i što ima kritički stav prema svakoj nadri-ideologiji. O svemu tome, piše u eseju `Usponi i padovi Ivana Ivanovića`, koji Magazin Tabloid objavljuje u nekoliko nastavaka Ivan Ivanović Profesor je tražio od nas da vodimo lični dnevnik. To dotad nismo radili. Ja sam taj posao shvatio krajnje ozbiljno. U stvari, u dnevniku sam neprekidno pisao onaj fatalni pismeni zadatak iz petog razreda koji nisam uspeo da napišem. Tako su nastale moje prve priče. Opisao sam sve ono što se nisam usudio da stavim u pismeni zadatak. (Te motive sam kasnije iskoristio za roman „Vreme sporta i razonode`.) Čak sam opisao i onu kočićevsku epizodu sa zadružnim i seoskim bikom. Zadružnom biku sam dao ime Buđoni! (Na jednoj književnoj večeri u Pirotu, jedan čitalac moje literature, inače posleratni javni tužilac, rekao mi je da sam ga duboko uvredio. Pitao sam kako. - Dali ste biku ime sovjetskog generala Buđonija, komandanta Crvene konjice. Zašto? Rekao sam: - Zato što je taj Staljinov general posekao sabljom negde u sibirskom logoru pisca `Crvene konjice`, Isaka Babelja, jer je bio nezadovoljan načinom na koji je opisan.) Na kraju prvog polugodišta profesor je pokupio naše dnevničke sveske da ih pregleda. Kad ih je u drugom polugodištu doneo, nije krio nezadovoljstvo njihovim učinkom. Ali - izdvojio je moj dnevnik. Još mi je rekao da dođem posle časova kod njega u kancelariju da porazgovaramo. Jedva sam dočekao da se završe ti časovi. A onda - ulazim u školu na profesorski ulaz! Famulus me zaustavlja i pita šta tražim, kažem da idem kod direktora. On me odvodi do kancelarije i prijavljuje direktoru. Čujem kako Buda viče: - Neka uđe. Profesor me dočekuje stojeći, drži moju svesku u rukama. Pruža mi ruku, pozdravlja se sa mnom kao sa sebi ravnim. Zbunjen sam, da ne kažem inhibiran. Profesor mi kaže da sednem, pita me pijem li kafu. Verovatno nisam umeo ništa da kažem, tek on zove onog famulusa i naručuje dve turske kafe. Raspituje se o mom poreklu, kaže da je čuo za mog oca kapetana Božu. Za moju majku kaže da je najbolji učitelj u srezu! Kad famulus donese kafe, Buda me nudi cigaretom, pita me da li pušim. Nisam pušio, a bila je to prva kafa u mom životu! - Slušaj, konačno Buda prelazi na stvar, pozvao sam te da ti kažem da ćeš biti pisac. Imaš talenat! Samo ako istraješ. Onda mi priča kako je on celog života pisao, ali nije imao mnogo uspeha. (U prokupačkom pozorištu, koje je tada bilo profesionalno, izvedene su tri njegove drame. Ja sam u Topličkim sveskama objavio dve, treća je izgleda izgubljena. Objavio je i sedam priča, i njih sam preštampao. Bio je prestrog prema sebi, nije bio bez talenta.) Otpratio me je do vrata kao budućeg pisca. Ne znam kako sam uspeo da izađem na ulicu, ali tog trenutka sam postao pisac. U tom sedmom razredu sam se usudio da odem na literarni sastanak. Bez kompleksa inferiornosti! Vrhovni književni autoritet na literarnoj sekciji bio je učenik osmog razreda, Predrag Milićević. (Kasnije će završiti književnost, uređivati neke zabavne listove, ali, koliko znam, književnošću se nije ozbiljno bavio. I danas mislim da je to šteta!) Na tom sastanku je čitao pesme neki Dragoljub Marković (ako sam ime dobro zapamtio, za njega više nisam čuo); bio je krupan, uobražen, imitirao je Branka Radičevića. Pesme su mu bile patetične, srceparatelne, romantičarske. Usudio sam se da uzmem reč i da raspalim po pesniku! Napao sam lažni romantizam u srpskoj poeziji! (Bio sam pročitao Pevanje i mišljenje Svetozara Markovića.) Čitajući kao Skerlić! Za diskusiju sam bio napadnut od nekih devojaka, ali sam dobio podršku Predraga Milićevića. Postao sam istaknuti član literarne sekcije! Posle toga sam se prijavio da na literarnoj sekciji pročitam jedan svoj rad. Prijavio sam priču `Nikad nije kasno`, iz sveske koju je Buda podržao. I tu nastaju prve peripetije oko moje literature. Šta se stvarno dešavalo u pozadini saznao sam mnogo kasnije od tadašnjeg osmaka, a potom poznatog advokata i političara, Galje Milanovića. Galja je u to vreme bio predsednik Omladinske organizacije škole i član gradske Omladinske organizacije. Na gradskom forumu postavilo se pitanje da li da se uopšte dozvoli sinu Bože Ivanovića da nastupi na literarnom sastanku. Rukovodstvo gradske organizacije, podržano od partijskog komiteta, bilo je protiv moje literarne promocije. Galja, koji je bio liberalni omladinac (kao liberal je politički stradao u partijskoj čistki početkom sedamdesetih godina Dvadesetog veka), zastupao je stav da Omladinska organizacija ne sme da bude cenzor, zbog čega je dobio nekakvu opomenu. Ipak, posle dosta neizvesnosti, dobio sam dozvolu da pročitam priču na školskom literarnom sastanku. Odluku mi je saopštio upravo Galja Milanović, pod uslovom da prihvatim neke sugestije gradskog omladinskog Komiteta. Izvesno je da ne bih prošao da iza mene nije stao direktor Gimnazije Buda Ilić. Ne možemo mi sprečiti četničku decu da se bave umetnošću, samo zato što su im očevi bili na drugoj strani! - navodno je rakao je Buda na sastanku Komiteta. Taj moj prvi literarni nastup u maju 1954. godine bio je senzacionalan! Kasnije sam imao mnogo lomova u literaturi, uspona i padova, pohvala i pokuda, ne može se reći da nisam doživeo izvesnu afirmativnost i popularnost, ali se sve to ne može meriti sa tim mojim literarnim debijem u prokupačkoj Gimnaziji. Razlog je bio u samoj pripoveci, u njenoj sadržini. Postavio sam moralno pitanje svoje generacije. Nažalost, priču nisam sačuvao, kao ni dnevničku svesku. Sećam se da je priča imala naziv `Nikad nije kasno` i bila je tipična moraleska. Bila jedna gimnazijalka Maja i imala dva udvarača. Jedan je bio student Miša, tih i neupadljiv, pesnik; drugi je bio sportista Boban, atraktivan i razmetljiv, fudbaler. Devojka se u svojoj naivnosti i lakomislenosti opredeljuje za fudbalera, ali kad je on uskoro izigra shvati šta je izgubila. (Tako je već ova gimnazijska priča inicirala osnovnu temu moje literature, etičko pitanje.) Pripovetka je u potpunosti podelila, kako učesnike literarnog sastanka, tako i čitavu školu. Cela škola je samo o tome pričala, svaki gimnazijalac je smatrao da treba da se opredeli prema problemu koji sam postavio. (Sličnu situaciju sam ponovio sa `Crvenim kraljem`.) Pogotovo je polemiku izazvala scena slobodne ljubavi na Hisaru. (Bio sam pročitao Lorensa, `Ljubavnik ledi Četerli`.) Diskutanti su se polarizovali. Među onima koji su me hvalili bio je Predrag Milićević, glavni književni autoritet Gimnazije, arbitar eleganciorum. On je rekao: Ljudi, ovo je veliki dan za prokupačku Gimnaziju! Danas smo dobili topličkog Hemingveja! Izneti dileme generacije na tako jasan način, pa to može samo istinski talenat! Među onima koji su me napali bio je jedan učenik, koji je tek bio prispeo u prokupačku Gimnaziju iz Novog Sada, Petar Milosavljević (kasnije profesor univerziteta). On je rekao: Ova pripovetka nema nikakvu umetničku vrednost, jer sam je u potpunosti razumeo! Književnost, dakle, ne sme da bude razumljiva! Poruke ne smeju biti jasne. (Ova dva stava u pogledu moje literature pratiće me do današnjeg dana!) Poslednji pismeni zadatak u sedmom razredu bio je nagradni. Tema je bila ponovo slobodna, kao u petom razredu. Nagradu je dodeljivao Savez književnika Jugoslavije a sastojala se od `Almanaha` Saveza. Sad je moj zadatak ocenjen kao najbolji u školi, dobio sam knjigu sa potpisom predsednika Saveza književnika Jugoslavije Josipa Vidmara. Pola Nastavničkog veća je bilo za mene, a pola protiv. Moj rad je bio dosta slobodan, a to je okrenulo konzervativne profesore protiv mene. Ipak, prevladali su liberali! Tako sam izravnao račune sa odlikašima iz petog razreda. Računam da sam ta dva meseca (maj i jun 1954. godine) bio pravi pisac. O meni se u Gimnaziji neprestano pričalo, čak su i gradske devojke počele da se u mene zaljubljuju! (Samo mi se još jednom to desilo, kad sam objavio `Crvenog kralja`! I tad su u pitanju bila samo dva meseca, septembar i oktobar 1972. godine. Ali to je druga priča.) Još kad mi je Buda u osmom razredu gimnazije objavio U Topličkim novinama priču iz one sveske, `Gaga`, umereno modernističku, mogao sam da upišem Svetsku književnost. Ovaj moj gimnazijski uspon, dolaskom u Beograd bio je u potpunosti poništen. Za četiri godine studiranja nisam uspeo da objavim nijedan redak, iako sam pisao roman! Ako sam u Prokuplju doživeo uzlet, u Beogradu sam doživeo pad. Beograd me je, jednostavno, pojeo. To sam opisao u dve novele, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Ova događanja u Prokuplju su u potpunosti odredila moj životni put. Lokalni uspeh priče „Nikad nije kasno` za uvek me je otrgnuo od matematike i gurnuo u literaturu u kojoj sam se proveo kao, da upotrebim narodski izraz u Srba, bos po trnju. Ne znam šta bih uradio kao graditelj, kao pisac sam bio uvek u problemu. Moj drugi uzlet vezan je za „Crvenog kralja`. To je bio let Ikara u bekstvu iz Lavirinta. Ja sam provinciju doživeo kao Lavirint na Kritu. Kao svaki mladić, Ikar je poleteo pravo na sunce. Senzacionalni uspeh „Crvenog kralja` u svemu je podsetio na Ikarov let. Činilo se dva meseca 1972. godine da sam uzleteo u neviđene visine, da sam zauvek pobegao iz Lavirinta. Gotovo da sam postao slavan pisac (ovo mi zvuči degutantno, ali u Beogradu je taj termin bio u opticaju), sa izgledom da postanem svetski pisac! (aluzija na moj studij Svetske književnosti). Ali, uskoro je došao pad. Komunistička država mi nije dala da letim, odlučila je da me strmoglavi. Jednostavno je zabranila „Crvenog kralja`, odsekla mi je krila, priredila mi je zabranu romana. Ako je moj uzlet bio senzacionalan, pad je bio katastrofalan! Prošao sam kao legendarni Ikar. Pošto su se prvom letaču u ljudskom rodu krila od voska, pod toplotom sunca, otopila, Ikar je doživeo strmoglavi pad. Iz Lavirinta je uspeo da pobegne Ikarov otac Dedal, arhitekta koji je sagradio ovo čudnovato zdanje, jer ga je životno iskustvo naučilo da leti neposredno iznad mora i stalno prska krila od voska da se ne otope. Postao sam zabranjeni pisac sa neizlečivim posledicama. Ja nisam umeo da letim kao Dedal. Dedala je za svog književnog junaka uzeo Džems Džojs, to je Stiven Dedalus. Upotrebio sam ovo poređenje, jer sam napisao dve novele o Ikaru, „Ikarov let ili Između oca i ujaka` i „Ikarov pad ili Povratak u zavičaj`. Sa „Crvenim kraljem` mi se desio u stvari Ikar. No da vidimo kako mi se dogodio „Crveni kralj`. Evo šta sam rekao o tome Dragoljubu Todoroviću u knjizi „Antipolitičar`, 2004. godine... „Roman sam napisao u martu i aprilu 1969. godine. Smislio sam ga znatno ranije, ali nisam se usuđivao da literarno uobličim banalnu temu kakva je fudbal. Uz to, tema je zahtevala za govor ulični žargon, kojim je moj zamišljeni junak jedino mogao da govori, jer sam se bojao da taj jezik nije književno legitiman. (Bilo mi je jasno da se fudbalska priča ne može ispričati otmeno i uzvišeno, nego grubo i sirovo.) Nalazio sam se u dilemi da li je fudbal dozvoljena tema i da li je žargon kljiževno dopustiv? Pojava Mihailovićevih `Tikava` i pohvale koje je ovaj roman dobio dali su mi legitimitet da ispričam fudbalsku priču kako sam je zamislio. Roman sam mogao da napišem za tako kratko vreme, jer sam ga dugo pre toga nosio u sebi. Tad sam bio na bolovanju (zarazna žutica) i bio sam oslobođen od školskih poslova. Prvi put sam odlomke iz romana čitao u stanu pesnika i nastavnika Aleksandra Černova u Maloj Plani. Slušaoci su bili Černov, moj kolega iz kuršumlijske Gimnazije Miloš Cvejić i student književnosti na Prištinskom univerzitetu Spasoje Šejić. Sećam se da se Cvejić mrštio (Nije to književno dopustivo!), Černov se kolebao (Đavo bi ga znao!), ali Šejić je bio oduševljen. (Takav „raspored snaga` će ostati do kraja!) Bio je to u svemu šezdesetosmaški roman. Pokrenuo je iste probleme kao studentski protest u junu šezdeset osme. `Crveni kralj` je u rukopisu, nemam izdavača, štampam odlomke. Ovde je bitan odlomak iz romana štampan u listu niških studenata List mladih 68. pod naslovom Zoran Jugović, centarfor na radu u Ameriki. Urednik kulture u ovom šezdesetosmaškom glasilu bio je pesnik Zoran Milić, koga sam poznavao sa Drainčevih susreta. Kad sam mu odneo priču, rekao mi je da je to pravi tekst za revolucionarni studentski list. Ali bio je u neprilici, prethodni broj je prvo bio zabranjen pa posle oslobođen, zato što je preneo odlomak iz romana `Čangi` hrvatskog pisca Alojza Majetića. Taj roman, čija se radnja dešava na radnoj akciji, bio je svojevremeno zabranjen, ali je upravo bio ponovo štampan. Zoran mora da pokaže tekst glavnom uredniku. Sišli smo u bife, gde je glodur zasedao sa još nekim drugovima. Bio je to Ljubiša Igić, kasniji Miloševićev visoki zvaničnik i bankar. Igić je, dozvoljavam na brzinu i ne udubljujući se preterano, pročitao tekst i klimnuo glavom. (Kasnije je tvrdio da tekst uopšte nije video, pa je sva krivica pala na Zorana Milića!) Tekst je objavljen u septembru 1969. godine. To je bila poslednja glava `Crvenog kralja`, ona koja će me kasnije odvesti na sud. Objavljivanje teksta izazvalo je veliku gužvu, najpre u Nišu a potom u Kuršumliji. Zoran Milić mi je panično telefonirao preko školskog telefona (svoj nisam imao, naravno) i rekao mi da je tužilac podneo zahtev za zabranu broja. Tražio je da dam izjavu da je reč o romanu i da je radnja izmišljena. No do zabrane nije došlo, tužilac je povukao prijavu. (Šta se onda dešavalo u Nišu saznao sam mnogo kasnije od Veselina Ilića, koji je u to vreme bio sekretar niškog Komiteta i predsednik Ideološke komisije pri CK Saveza komunista Srbije. Veselin Ilić je napisao studiju o `Crvenom kralju`, pa smo se tako upoznali.) Kad je tužilac podneo prijavu, Veselin je odmah sazvao Komisiju na kojoj je zaključeno da je u pitanju umetničko delo i da Partija ne stoji iza zabrane. Tužilac Niša je poslušao svoju Partiju. Ako sam se spasio Niša, Kuršumlije nisam mogao! U nastalim partijskim podelama, Toplica je dobrim delom podržavala tvrdi kurs koji je predvodio Draža Marković. Najpre me je pozvao direktor Gimnazije da dam pismenu izjavu o tekstu i ja sam napisao ono što sam rekao Zoranu Miliću. Onda se sastao Komitet SK, na kojem je partizanski borac, direktor najveće radne organizacije u gradu ŠIK Kopaonik, Korčagin, udario pesnicom o sto i izrekao čuvenu rečenicu, koja će tri godine kasnije postati partijska maksima: S neprijatelji treba račistiti! Komitet je naredio svim partijskim organizacijama da raspravljaju o mom slučaju. Tako se o mom tekstu u studentskom listu govorilo u najudaljenijim selima opštine, kao što su Žuč ili Merdare. Zaključak je svuda bio isti: da kolektiv Gimnazije u Kuršumliji preispita dalji opstanak u nastavi neprijateljski raspoloženog profesora Ivana Ivanovića. Ali u samoj Gimnaziji nije otvoren proces. Kako? Pošto su 69. liberali bili na vlasti, u Srbiji jači od konzervativaca, spasila ma je Partija, tačnije Veselin Ilić, koji je kao predsednik Ideološke komisije CK Srbije, mogao da zaustavi proces. „Crvenog kralja` sam ipak uspeo da objavim, ali tek 1972. godine, poslednjeg dana avgusta, kod nezavisnog (privatnog) izdavača Slobodana Mašića. Troškove štampanja smo podelili. Komotno se može reći da je to bilo senzacionalno otkriće. Za dva meseca, koliko je roman bio na slobodi, napisano je više veoma pohvalnih kritika i novinskih tekstova; sklopio sam ugovor za snimanje filma i TV serije; roman je stavljen na okvirni repertoar beogradskog pozorišta Atelje 212; bili su u izgledu prevodi. Rečju, bio sam na putu da postanem slavan pisac! A onda, poslednjeg dana oktobra 1972. godine, došao je nokaut! Okružni javni tužilac Pančeva (mesno nadležan pošto je Mašić konačno našao štampariju u Pančevu) pokrenuo je postupak za zabranu `Crvenog kralja`, samo dan kasnije pošto je palo srpsko liberalističko rukovodstvo. Stvoren je politički okvir za seču knezova, što će reći progon liberalnih ljudi. Moguće je da sam ja tu bio kolaterarna šteta, da je sa prljavom vodom iz korita izbačeno i dete. Jednom piscu se teža stvar od zabrane nije mogla dogoditi! Okružni javni tužilac Pančeva, Vladeta Nedeljković, optužio je moj roman da vređa javni moral, a mog junaka da je povredio ugled SFRJ, jer zemlju posprdno naziva Jugom i Jugovinom. Mašić se dogovorio sa advokatom Srđom Popovićem, koji je tada branio gotovo sve disidente, da zastupa odbranu pred Okružnim sudom u Pančevu. Odbrana je predložila veštačenje, da se utvrdi da li roman povređuje javni moral. Za veštake smo predložili profesora Pravnog fakulteta Radomira Lukića i profesora Filozofskog fakulteta Vuka Pavićevića. Sud je, na veliko iznenađenje Srđe Popovića, kome su dotad svi sudovi odbijali veštačenje, prihvatio za veštaka Vuka Pavićevića, koji je predavao etiku i bio član CK SK Jugoslavije! Činilo se da se stvari odvijaju povoljno po nas i da će sud da donese oslobađajuću odluku. Kako je postupio sudija Antonije Stojković? On je Vukovu ekspertizu delimično uvažio, onaj deo koji se odnosio na moral, pa je knjigu oslobodio od optužbe da vređa javni moral. Ali je odbacio onaj deo koji se odnosio na politiku, profesor tu nije stručan. (A član je CK!) `Crveni kralj` je, bez sumnje, politička diverzija i Sud je jedini nadležan da to utvrdi! Tako je Okružni sud u Pančevu zabranio `Crvenog kralja` iz političkih razloga, a Vrhovni sud Vojvodine je tu presudu potvrdio. Nevidljiva strana mog slučaja izgledala je ovako. (Priču je ispričao direktor štamparije, u kojoj je `Crveni kralj` štampan, Slobodanu Mašiću, a ovaj je preneo meni. Ne znam da li je priča istinita, ali veoma je ubedljiva.) Kad je u Okružni sud stigao zahtev za zabranu romana, predsednik Suda je predmet poverio svom najobrazovanijem sudiji, Antoniju Stojkoviću. Ovaj je pročitao roman i bio njime oduševljen. Ali sudija ipak nije taj koji može da donosi takve dalekosežne odluke kao što je sloboda umetničkog stvaralaštva. Stoga je učinio ono što bi uradio svaki vojnik Partije, otišao je u Novi Sad predsedniku vojvođanskih komunista, Mirku Čanadanoviću, da od njega čuje svoje mišljenje. Čanadanović je bio u liberalističkom timu, ali je važio za čvrstorukaša (kao i predsednik beogradskih komunista Bora Pavlović). Zvali su ga Čanadašvili. Ali bio je magistar književnosti, što znači neko ko zna kako su u istoriji prolazili oni koji su nasrtali na umetnička dela. Stoga je njegov odgovor bio da ne treba zabraniti roman. Zato je sudija prihvatio predlog za veštačenje da bi u ekspertizi imao pokriće za oslobađajuću presudu, kakvu u to vreme nije bilo lako doneti. Međutim, za mesec dana, dok je Vuko Pavićević napisao ekspertizu, stvari su se bitno promenile. Mirko Čanadanović, koji se pominjao kao naslednik Marka Nikezića na položaju predsednika srpskih komunista, i sam je došao pod udar, nabeđen je da je liberal. Da bi pokazao da to nije tačno, da je na liniji Partije i kursa druga Tita, predsednik vojvođanskih komunista je instruirao pančevačkog sudiju da zabrani roman. Moguće da je računao da će se time spasiti. (Nije. Otišao je sa vlasti neopravdano svrstan u libarale, kao i Bora Pavlović u Beogradu.) Antonije Stojković, kao poslušan đak, odnosno sudija, revnosno je izvršio domaći zadatak. Žrtva te politike bio sam ja!` Dakle, bio je to moj drugi uspon i pad. Zabrana romana značila je zabranu mene kao pisca.` O ovome je dosta pisano, a ja ću ovde ću da govorim o Dragoljubu Todoroviću. Todorović je bio advokat ljudskih prava i književnošću se bavio samo uzgred. Ali, po osećanju umetnosti, po dubini prodora u književnost, po argumentaciji u odbrani slobodne reči, po jasnoći kazivanja te odbrane - u potpunosti je nadmašio univerzitetske profesore književnosti, koji su se bavili književnom kritikom u vidu profesije. Ovoga puta amater je bio iznad profesionalaca. Todorovićeve knjige su do danas, nažalost, ostale nepročitane, da ih ovde navedem: „Knjiga o Ćosiću` 2005. godine; „Boja đavola` 2006. godine; „Bilans srpskog termidora` 2010. godine. Ja znam još za rukopis o Branku V. Radičeviću, na kojem je advokat najduže radio, koji je ostao nepublikovan. Vidim da ga Marinko Arsić Ivkov citira - to znači da ga je Todorović pokazivao i drugima. Tekst kojim ću da se bavim u ovom poglavlju, Dragoljub Todorović je objavio prvi put u maju 2002. godine, u listu Republika, glasilu građanskog samooslobođenja, koje je uređivao Nebojša Popov. I prodavao na ulicama Beograda, kao što je Andre Žid prodavao svoje knjige na mostovima na Seni u Parizu. Kasnije je ovaj tekst više puta preštampavan, a konačnu verziju je dobio kao predgovor knjige „Slučaj Crveni kralj`, 2005. godine. Kad god je neko pisao o meni, po pravilu je citirao ovaj tekst, tako da se može reći da je to jedan od najznačajnijih eseja o meni. Na početku eseja, pod tačkom 1, Todorović eksplicitno ističe da se moj proces dosta razlikuje od drugih: „U bogatoj tradiciji montiranih, političkih, sudskih procesa, suđenja za verbalni delikt, delikt mišljenja, zabrana umetničkih i naučnih dela, sudskih progona političkih neistomišljenika (...) procesi Ivanu Ivanoviću pre više od četvrt veka odlikuju se nizom specifičnosti i posebnosti sa velikim brojem karakterističnih detalja, koji slučaj Ivana Ivanovića čine izuzetnim, osobenim i drukčijim od svih progona ljudskog mišljenja koje traje skoro 60 godina. Te originalnosti Ivanovićeve golgote i, čak i za Srbiju, nezapamćenog i nezabeleženog progona, tema su ovog teksta.` Na čemu zasniva Todorović ovu tvrdnju? „...Ivan Ivanović je kao profesor gimnazije u najdubljoj srpskoj provinciji, 1969. godine napisao roman Crveni kralj i objavio ga 1972. godine kod privatnog i nezavisnog izdavača Slobodana Mašića. Prijem romana kod kritike, čitalaca i najšire javnosti bio je izuzetan, moglo bi se reći briljantan. O kakvim relacijama i razmerama pohvala i visokog vrednovanja romana se radilo dovoljno je, primera radi, podsetiti da su dvojica značajnih i vrlo uglednih beogradskih književnih kritičara ocenila da je Crveni kralj bolja knjiga od romana Dragoslava Mihailovića Kad su cvetale tikve.` Zatim Todorović daje ocenu mog romana. „Crveni kralj je autentično i po svim merilima i kriterijumima potpuno nesporno umetničko delo koje podleže samo estetskim ocenama, vrednovanjima i tumačenjima. Glavni junak romana Crveni kralj Zoran Jugović plod je autorove imaginacije i predstavlja romansijerski lik par ekselans, koji je autor stvorio i umetničkim sredstvima u njega ugradio život, karijeru i sudbinu stvarno postojećih fudbalera toga doba: Ostojića, Milutinovića, Bečejca, Lamze, Šekularca i drugih.` Kao komentar, ja bih ovde mogao da dodam istinitu anegdotu sa suđenja u Pančevu kad je zabranjen moj roman. Pritešnjen znalačkom ekspertizom sudskog veštaka, profesora etike na Filozofskom fakultetu u Beogradu, dr Vuka Pavićevića, Okružni javni tužilac Pančeva, da bi opovrgao profesora, izašao je sa tvrdnjom da taj moj izmišljeni junak Zoran Jugović King nije otišao u Ameriku da igra fudbal nego da radi za CIJU protiv Jugoslavije! Pri tom je mahao nekakvim papirom koji je dobio od Službe državne bezbednosti o špijunskoj delatnosti rečenog fudbalera. Začas je sudnica pretvorena u teatar apsurda. Junak romana koji je izmišljen, koji ne postoji, koji je plod piščeve fikcije, proizveden je od strane tajne policije u istinskog špijuna! U teatru apsurda jedini se snašao moj izdavač Slobodan Mašić i obratio se Sudskom veću: „Mogu da izjavim da ja nisam znao za takvu delatnost junaka Ivanovićevog romana, sad to prvi put čujem. Da sam znao, ne bih štampao roman. A uveren sam da ni pisac to nije znao. Da je znao, svakako ne bi ni napisao roman!` Svejedno, u tom teatru apsurda, moja knjiga je stradala. Dragoljub Todorović je dalje napisao da sam ja za kratko vreme bio žrtva tri procesa. „Nikome nije organizovano toliko procesa i to u intervalu od dve godine (oktobar 1972 - oktobar 1974.) koji su svi bili zasnovani na eklatantnom i vrlo otvorenom i bahatom kršenju zakona. U drugim slučajevima, makar je fingirana primena zakona, primenjivane su, inače vrlo rastegljive, a bezobalne zakonske norme. Kod Ivanovića ni takav napor podvođenja dela pod nekakav zakonski tekst, makar nasilno, nije učinjen.` Pod tačkom 2 Todorović govori o mom radnom procesu na kojem sam udaljen s posla gimnazijskog profesora. „Od sva tri procesa najteži, najnemoralniji i najmonstruozniji bio je onaj u kome su Ivanoviću presudile njegove kolege, profesori gimnazije Radoš Jovanović - Selja u Kuršumliji. Po tadašnjim komplikovanim i birokratskim pravilima samoupravnog socijalizma, predlog Disciplinskog suda o Ivanovićevom isključenju iz škole trebalo je da potvrdi Radna zajednica gimnazije. Svi profesori, njih 24, prisustvovali su sednici Radne zajednice i na tajnom glasanju čak 18 izjasnilo se za isključenje Ivana Ivanovića, samo dvoje je bilo protiv, a četvoro su se uzdržali od glasanja. Ivan Ivanović nije napravio nikakav propust, prekršaj ili bilo šta nedozvoljeno kao profesor. Naprotiv, bio je jedan od najuglednijih profesora, posebno omiljen kod učenika. Sa svim kolegama bio je u dobrim, korektnim i kolegijalnim odnosima. Međutim, sve to, kao ni tajnost glasanja, nije pomoglo. Kod profesora je prevladao strah koji ledi krv u žilama, atavizam, malograđansko poimanje sveta, tipično provincijsko licemerje i hipokrizija, podanički mentalitet, beskrajna prosečnost, neinventivnost, moralna tupost i ravnodušnost, karakteristični za provincijske prosvetne radnike i, u poslednjoj instanci, zavisti, pošto je Ivanović potpuno neočekivano visoko uzleteo i vinuo se do, za njih, nedostižne i nezamislive visine.` Ja bih dodao da je to bila slika Srbije toga vremena. U tački 3. Todorović ističe da je u svemu tome bilo dobro to što su sudovi priznali da se radi o romanu, dakle o umetničkom delu. „U svim ostalim slučajevima suđenja umetničkom ili naučnom delu tužioci i sudije su se trudili da izbegnu eksplicitno priznanje da se krivično delo vrši umetničkom ili naučnom tvorevinom, jer nauka i umetnost mogu se procenjivati samo naučnim i umetničkim metodama i za njih važe samo estetička i naučna merila. U tom izbegavanju korišćeni su termini štampana stvar, spis, materijal, tekst i tako je stvoren privid da se ne sudi umetničkom ili naučnom delu. Kod Ivanovića otvoreno se priznaje da je u pitanju književno delo i da se sudi piscu za književno delo.` Problem je bio u tome što po Ustavu SFRJ umetnička i naučna delatnost je slobodna, dakle, nije podložna sudskom gonjenju. Sudovi su sudeći meni kršili Ustav SFRJ! Ivan Ivanović (Niš, 19. decembar 1936) srpski je književnik.[1] Njegov legat deo je Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”. Život Rođen je 19. decembra 1936. godine u Nišu. Otac Božidar, Boža Ivanović, oficir, poginuo je u Drugom svetskom ratu boreći se u sastavu Jugoslovenske vojske u Otadžbini Dragoljuba Mihailovića, a majka Milja bila je učiteljica u selu Žitnom Potoku u Pustoj reci, odakle su Ivanovići i poreklom. Osnovnu školu završio je u Žitnom Potoku, gimnaziju u Prokuplju[1]. Diplomirao je svetsku književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu.[1] Deset godina je radio kao srednjoškolski profesor književnosti u Aleksandrovcu i Kuršumliji, a onda otpušten iz službe. Posle toga se preselio u Beograd, gde se bavi pisanjem u vidu profesije. U vreme SFRJ su mu knjige zabranjivane, a on suđen zbog njih. U to doba su ga branili poznati advokati Srđa Popović i Milivoje Perović, pa je izbegao zatvorsku kaznu. Nastankom višestranačja u Srbiji, postaje aktivni opozicionar kao član Demokratske stranke i aktivno učestvuje u svim protestima protiv Miloševića devedesetih godina. Iz Demokratske stranke se iščlanio 6. oktobra 2000. godine. Kao član Srpskog pokreta obnove bio je na dužnosti pomoćnika ministra kulture od 2004. do 2006. godine. Književni rad i sudski progon vlasti U literaturu je ušao 1972. godine romanom „Crveni kralj”[2] koji je štampan u hiljadu primeraka. Knjigu je napisao 1969. u Kuršumliji u vreme kada su sa političke scene uklanjane nepodobne struje u partiji - liberali. Prvobitno nije mogao da pronađe izdavača i bio je odbijen nekoliko puta. Godine 1972. knjigu je objavio jedan od retkih nezavisnih izdavača u Srbiji tog perioda, Slobodan Mašić.[3] Glavni lik u romanu je fudbaler Zoran Jugović (Zoka King), koji emigrira u Ameriku gde uspešno igra fudbal. Za lika je pisac imao inspiraciju u popularnim fudbalerima Dragoslavu Šekularcu, Jovanu Miladinoviću i Veliboru Vasoviću. Za vlast problematičan deo u romanu je bio kada glavni lik kaže: „Ma ta Jugoslavija je zemlja u kojoj ne želim da živim, majke joj ga...“ [3] Javni tužilac u Prokuplju je smatrao da roman „napada Jugoslaviju i socijalizam”. Komunistička vlast je roman zabranila svega dva meseca nakon izlaska, pisca osudila na dve godine zatvor i otpustila ga s posla kao moralno i politički nepodobnog da vaspitava omladinu. Na suđenju za zabranu knjige Ivanovićev izdavač Slobodan Mašić je za veštake izabrao profesora etike Vuka Pavićevića i profesora prava Radomira Lukića. Pavićević je govorio je da se oni nisu izborili za revoluciju da bismo zabranjivala knjige, da i četnička deca imaju pravo da pišu kao i svi drugi... Javni tužilac je u jednom trenutku rekao Pavićeviću: „Profesore, svaka Vama čast, ja znam da ste Vi veliki znalac i komunista, član CK, ali ja imam podatke od Udbe da je taj glavni junak, Zoran Jugović radio za CIA.“[3] Većina intelektualaca je podržavala Ivanovića, posebno Borislav Pekić, Dragoslav Mihailović i Branko Ćopić. Drugi pisci i intelektualci držali su se po strani, poput Miodraga Pavlovića, Vaska Pope, Mirka Kovača i Danila Kiša.[3] Tokom progona književnika, njegovu kuću je u više navrata pretresala UDBA. Glavni povod za to je bio slučaj kada su mu navodno pronašli emigrantski četnički list, koji mu je ispao iz pisma koje mu je predao i zahtevao da pismo otvori, sekretar škole gde je bio zaposlen.[3] Prvobitnu presudu su preinačili, zbog pritiska javnosti i procene da ne bi ostavljala dobar utisak u narodu.[3] Iako je presuda bila poništena, Ivanović nikada nije bio rehabilitovan niti je dobio obeštećenje.[3] Sedamdesetih i osamdesetih godina biva suočen sa velikim problemima oko izdavanja svojih drugih dela, da bi tek krajem devedesetih njegova dela dobila na značaju i konačno bio priznat kao značajan srpski savremeni pisac.[3] Roman „Crveni kralj” je ponovo objavio BIGZ 1984. godine.[3] Legat Ivana Ivanovića Ivan Ivanović, književnik, u udruženju `Adligat` daje intervju Ranku Pivljaninu, novinaru dnevnog lista `Blic` (28.02.2019.) Dela Romani Crveni kralj (1972) Vrema sporta i razonode (1978) Arizani (1982) Živi pesak – živo blato (1986) Niški gambit (1988) Jugovac ili Kako ući u istoriju (1989) Fudbalska generacija (1990) Braća Jugovići ili Kako izaći iz istorije (1990) Ukleti Srbijanac (1993) Vojvoda od Leskovca (1994) Crni dani Rake Drainca (1997) Drainac između četnika i partizana (2003) Narodna buna; Četnici (Prvi deo trilogije) (2006) Narodna buna; Toplička država (Drugi deo trilogije) (2007) Portret umetnika u starosti: roman bez laži (2007) Drainac (2011) Narodna buna; Partizani (Treći deo trilogije) (2014) `Ivanov gambit` (vodič kroz opus pisca), izdavači `Adligat` i biblioteka `Milutin Bojić` Beograd, 2020. Zbirke novela Ikarov let / Razgovor sa Lujom (1968) Novele - male (1997). Ova knjiga sadrži 7 novela[5]: „Medved u južnoj Srbiji”, „Ikarov let ili između oca i ujaka”, „Ikarov pad ili povratak u zavičaj”, „Razgovor sa Lujom”, „Kučka i njeni sinovi”, „Šećer dete”, „Šopska ambasada”. Novele - velike (1997). Ova knjiga sadrži 8 novela[6]: To su: „Dva mrtva pesnika”, „Garinča”, „Kozja krv”, „Orlovi nokti”, „Džika iz Džigolj”, „Lopta je okrugla”, „Vampir”, „Beli anđeo”, „Holanđanin lutalica”. Kako upokojiti Drainca - Antropološke novele (2011). Ova knjiga se sastoji od deset novela[7]: „Evropa u Srbiji”, „Vampiri su među nama”, „Mirakulum na pravnom fakultetu u Beogradu”, „Srpske akademije”, „Upokojen Drainac”, „Rat romanima u Toplici”, „Posle pesedet godina u Župi”, „Don Vito Korleone”, „Srbija neće da čuje za Vlastu iz Šarkamena”, „Mrtav pisac”. Drame Crveni pevac, crni rak (2001) Niš na krstu: tri drame iz političkog života Niša [Udbaš; Crveni pevac; Niški tribunal] (2005) Zbirka poezije Čitanka srpske političke poezije (sa Marinkom Arsićem Ivkovim) Politički spisi Srpska priča: četnici i partizani Nisam kriv Antipolitičar (2004) Draža Mihailović na sudu istorije - esej-rasprava (2012) Roman o njemu Dragoljub Todorović - Slučaj „Crveni kralj“: (osuda i izgon Ivana Ivanovića) (2005)[8]

Spolljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stnju! Drugo izdanje! Sadrzaj: - Prvi put sa ocem na jutrenje - Skolska ikona - U dobri cas hajduci - Na bunaru - Verter - Sve ce to narod pozlatiti - Vetar - On zna za sve! Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maj (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda“. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine.

U dobrom stanju! MALI POMENIK , L(uka) Lazarević , Planeta Beograd 1933 , Agatonović Radoslav, Alimpić Dušan, Anđelković Đoka, Bakić Vojislav, Belimarković Jovan, Bogićević Milan, Branković Georgije, Veselinović Janko, Vuković Gavro, Vulović Svetislav, Gavrilović Andra, Garašanin Milutin, Geršić Giga, Glišić Milovan, Grujić Sava, Daničić Đura, Dučić Nićifor, Đaja Jovan, Đorđević Vladan, J. J. Zmaj, Vladimir Karić ... i mnogi drugi tvrd povez, format 16 x 23 cm , ćirilica,385 strana Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maja (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje, pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog, zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Time je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je pravi Srbenda. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji, i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića. Štampana je u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu - poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, to jest Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio u mogućnosti da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine. Delo Laze K. Lazarevića izučavala je Vukosava Milojević koja je o tome objavila monografiju „Laza K. Lazarević” 1985. godine

knjiga Prpovetke koja sadrzi posvetu Petra Petrovića Pecije najboljem drugu, prijatelju i saradniku na ovoj grešnoj knjizi, književniku g. Konstantinu Koki Đorđeviću Skoplje maja 1930 veoma dobro stanje, pretpostavljam knjiga je prekoricena u tvrd povez, nisam nigde video ovu knjigu pa ne mogu da tvrdim RETKO slobodno pitajte sta vas zanima i ako zelite jos neku sliku Petar S. Petrović Pecija (Lađevac, 9. jun 1899 — Beograd, 20. oktobar 1952) je bio književnik i dramski pisac, glumac i pozorišni reditelj[1]. Otac Stevan je bio guslar i sakupljač narodnih pesama i kafedžija. Majka Evica, domaćica, brat Emil, književnik iz Sarajeva. Završio je glumačku školu u Zagrebu u klasi Branka Gavele i Tita Strocija, (diplomirao 1920). Po završetku glumačke škole najpre je radio kao glumac u Sarajevskom narodnom pozorištu, a zatim, posle nekoliko godina radi u Skopskom pozorištu kao glumac, gde se proslavio u ulozi Hamleta. Godine 1928. dolazi na poziv u Narodno pozorište u Beogradu, gde radi sve do svoje smrti, u svojstvu glumca, reditelja i dramskog pisca, čije se drame prikazuju u istom pozorištu i gde učestvuje i dalje kao glumac, reditelj i dramski pisac. Istovremeno radi i u Radio Beogradu, gde zajedno sa Nikolom Popovićem, glumcem, osniva poznatu i veoma popularnu emisiju „Čas humora“, koja je prva u najavi imala svoj popularni i lako prepoznatljivi „džingl“, koji je počinjao rečima: „Dobro veče, želim svima...“ U Narodnom pozorištu u Beogradu prikazuju se njegove drame „Oslobođenje Koste Šljuke“, u kojoj igraju prvaci Narodnog pozorišta, zatim, „Mis Beograd“, „Pucanj iz publike“, komedija za decu „Družina Mike Miša“ na Kolarčevom univerzitetu i najzad, velika istorijska tragedija, „Dušan, mladi kralj,” koja je okupila sve najveće glumce Narodnog pozorišta u Beogradu. Nažalost, javni tužilac iz Beograda Banić, nakon reprize zabranjuje predstavu, kojoj je trebalo da prisustvuje i kraljević Petar Drugi Karađorđević, prestolonaslednik, jer je navodno utvrdio da predstava predstavlja udarac na političke prilike i sistem u predratnoj Jugoslaviji. Ovu predstavu je režirao veliki reditelj Jurij Rakitin. Zatim, tu je i istorijska drama „Carica Milica“, iz kosovskog triptiha („Carica Milica“, „Olivera“ i „Joasaf“) sa kojom je sa velikim uspehom gostovalo u Ateljeu 212 Kruševačko pozorište[2]. Posle toga, Petar S. Petrović je napravio nekoliko veoma uspelih dramatizacija: Rankovićevu „Seosku učiteljicu“, Ignjatovićevog „Večitog mladoženju“, zatim „Rodoljupce“ i „Ženidbu i udadbu“ Jovana Sterije Popovića, pa „Ugašeno ognjište“, koje su prikazivane u Beogradu i u više pozorišta u Srbiji (Beograd, Zrenjanin, Kragujevac, Kruševac i druga mesta sa pozorišnom tradicijom). Sve dramatizacije su imale velikog uspeha kod publike, a režirao ih je sam autor, iskazavši se ponovo, kao i ranije, i kao vrstan reditelj. Potom piše komediju „Sve po planu“, komad u tri čina, pozorišne slike Branka Radičevića, scensku hroniku „Parlamentarci“, nakon toga komediju „Mis Beograd“, te konačno, poslednju dramu pred izbijanje Drugog svetskog rata pod nazivom „Daktilografkinje“. Posle Drugog svetskog rata napisao je dramske tekstove „Simići“, „Mi ne priznajemo“ i „Pucanj u noći“. Po završetku rata, iako već bolestan, bio je jedan od osnivača Beogradskog dramskog pozorišta u Beogradu, gde je prvu sezonu otvorio, 28. 2. 1948. svojom režijom, predstavom „Mladost otaca“, Borisa Gorbatova. Međutim, nije bio samo pozorišni čovek, već i istaknuti dramski pisac i literata. Napisao je zbirku pripovedaka „Godina dana“, zatim romane „Rođa“ u izdanju SKZ, „Zemlja ostavljena“, „Bez zemlje“ i „Mladi kurjak“, roman za koji je 1936. godine dobio prvu nagradu za najbolji jugoslovenski roman, sve u izdanju Gece Kona. Potom piše „Begunce“ (dva izdanja), dečje priče: „Deca u selu i gradu“, u ediciji popularne „Zlatne knjige“, roman za decu „Mali Milkin“, i konačno „Bele vrane“ (u rukopisu). Neki romani su mu prevođeni na nemački, češki i bugarski jezik. Gostovao je kao reditelj u Pragu, u Narodnom divadlu, na poziv poznatog praškog reditelja Gabriela Harta, i u Sofiji. Godinama je bio stalni saradnik dnevnog lista „Politika“, u kojoj je objavio veliki broj pripovedaka. Sarađivao je i u više drugih listova i časopisa. Neposredno pred kraj rata, krajem 1944. i 1945. godine, pozvan je iz kragujevačkog partizanskog štaba da organizuje kulturni život u Aranđelovcu, a zatim i u kragujevačkom pozorištu, gde je režirao ratnu dramu Leonida Leonova, „Najezda“, kada su ga po završetku premijere partizanski komandanti izneli na ramenima. Umro je relativno mlad, u 52. godini života, kada je sazreo i bio u naponu stvaralačke snage, mada je iza sebe ostavio veliki književni i stvaralački opus. Bio je jedan od najpriznatijih pisaca i dramskih autora između dva rata. KONSTANTIN ĐORĐEVIĆ (Šabac, 28.10.1900 — Šabac, 20.06.1957) Pripovedač, pesnik i romanopisac, profesor Konstantin Koka Đorđević, rođen je oktobra meseca 1900. godine u Šapcu, od oca Ilije i majke Jelene. [...] Osnovnu školu i nižu gimnaziju Koka je završio u svom rodnom gradu. Bile su to najlepše i najbezbrižnije godine njegovog života. Odrastao je u velikom dvorištu, sa puno porodica i dosta dece, u dobro situiranoj porodici. Deca su živela u svom svetu igre, mašte i nestašluka. Bezbrižno detinjstvo surovo je prekinuto 1914. godine. Rat je Đorđeviću uništio ne samo detinjstvo i mladost, nego i ceo život. Život u izbeglištvu, a potom u logoru, ostavili su neizbrisive tragove u njegovoj duši. Prve izbegličke dane proveo je, sa majkom i braćom, u Tekerišu, za vreme Cerske bitke. Mnoge događaje je neposredno video i doživeo, što će docnije verno opisati u prva dva poglavlja romana U bežaniji. U ratnom haosu, Đorđević je bio uhvaćen i odveden u zarobljeništvo preko Save, ali je uspeo da pobegne, mada još nije imao ni 14 godina. Celu 1915. godinu proveo je u bežaniji, u gradovima pored Morave. Nejaki dečak je bio prinuđen da nadniči kod seljaka i služi, da bude čamdžija; oko dva meseca radio je u Soko Banji kao dnevničar u poreskom odeljenju. U novembru 1915. godine, povlačeći se sa srpskom vojskom, dospeo je do Podgorice, ali je tu po drugi put uhvaćen i interniran u Austro-ugarsku. Sumorne dane proveo je u logorima Braunau, Nežideru, Dunaserdaheu i drugim. Pokušavao je da pobegne u Rusiju i Švajcarsku, ali bez uspeha. Konačno je pušten `po molbi kao nepunoletan`. Po povratku kući, nastavlja školovanje. Na tečaju, koji je trajao od 10. marta 1919. do 29. maja 1920. godine, završio je više razrede Gimnazije. Godinu dana kasnije, 1921, položio je viši tečajni ispit. U materijalnoj oskudici i nemogućnosti da školovanje nastavi na fakultetu, potražio je zaposlenje. Početkom februara 1921. postavljen je za privremenog učitelja u posavotamnavskom selu Kamenici. Tu je ostao do kraja školske godine, a od jeseni, sa nešto ušteđenog novca, postao je student Filozofskog fakulteta u Beogradu. Diplomirao je 22. jula 1926. godine; profesorski ispit je položio krajem novembra 1930. Prvo zaposlenje dobio je, pre no što je diplomirao, u Velesu, u Makedoniji, gde je, u oktobru 1924. godine, postavljen za predmetnog učitelja u Gimnaziji. U avgustu naredne godine, po sopstvenoj molbi, premešten je za privremenog učitelja Gimnazije u Tetovu. Na insistiranje profesora Kuljbakina, 6. septembra 1926. godine, odmah po diplomiranju na Filozofskom fakultetu, postao je `nastavnik Marijinskog Donskog instituta i Krimskog kadetskog korpusa` u Beloj Crkvi, u Banatu, privatnoj srednjoj školi za Ruse emigrante, gde je predavao srpski jezik i književnost, istoriju jugoslovenskih naroda i geografiju Jugoslavije. Posle dve godine, od 24. septembra 1928, ponovo je u Makedoniji, gde radi kao suplent Muške gimnazije u Skoplju. Oktobra 1931. premešten je u Gimnaziju u Štip, da bi, 31. marta naredne godine, bio vraćen u Skoplje i postavljen za profesora Državne trgovačke akademije. Posle više od sedam godine, 18. septembra 1939, postavljen je za honorarnog upravnika Prve stručne produžene škole u Skoplju. Okupaciju i rasparčavanje Jugoslavije dočekao je u Skoplju, odakle su ga proterali bugarski fašisti. Prešao je u Niš, u junu 1941. godine, i radio kao profesor Trgovačke akademije. U Nišu je ostao do kraja rata. Po oslobođenju, pošto je ocenjen `kao jedan od najsposobnijih, najmarljivijih i književno najkulturnijih nastavnika srednjih škola u Nišu`, u aprilu 1945. godine postavljen je za direktora drame Okružnog narodnog pozorišta. No, već u julu iste godine, prešao je za profesora Trgovačke akademije. Iz Niša je, 17. avgusta 1946. godine, premešten za profesora Trgovačke akademije u Valjevu. Konačno, 20. septembra 1947. godine, premešten je u svoj rodni Šabac, gde radi kao profesor Trgovačke akademije. U Šapcu je završio svoj radni i životni vek. Oženio se u julu 1928. godine Zagorkom Janković, bankarskom službenicom, sa kojom je dobio dvoje dece: kćerku Dušanku i sina Rastislava. Prema dostupnim ocenama iz ocenjivačkih listova, može se zaključiti da je bio izvanredan nastavnik, koga su i učenici veoma voleli i uvažavali. Poezijom se nije mnogo bavio. Za desetak godina, uglavnom između 1920. i 1930, napisao je i objavio samo nekoliko lirskih pesama, među kojima je svakako najbolja pesma Kaluđer, koju je objavio 1925. godine. Stihove ove pesme često je, u užem društvu, govorio Kokin sugrađanin Milorad Panić Surep: Ja sam kaluđer, bez reda, van reda, Bez rize i štapa, drvepih sandala, I ma kog drugog svetskog znaka svešteničkog. Lutalo grozno, bez Dogme, Hanana. Sve mi je tuđe. Ja sam stranac i samac Bez brata, druga, u šupljini zena, Zdraveći tužno svaki smiraj dana, Putujem tako, pjan i blažen, žudim, Daleko neko mračno otkrovenje. Najviše je pisao pripovetke. U periodu od 1921. do 1937. godine, objavio ih je preko 50: Čaj (1921), Čiča (1924), Cerovački vladika (1925), Kad naši dođu, Ucena, Nagodba van stečaja, Prodavci novina, Ratna priča (1926), U aščinici, Božić, Čiča Mane (1928), Paša, Zduhać, Kombadžija (1929), Deca, Povratak, Kapetan Vukota (1930), Baba Ana Vuič, U pansionu, Pod magacinom, Neznani junaci, Čiča Miketa, Kurjak (1931), Lager-baraka, Na vozu, Proba (1932), U školi, Pravi Turčin, Rast čorba, Žena, Kaća (1933), Faćkalica (1934), Pregalac, Kosovo, Metohija, Čakor (1935), Mećava, Lutanje, Medova, Lupe, Vezirov most, Vasjat, Papir, Skadar, Maća, Kroz gudure (1936), Komitaći, Drač, Na noćištu, Bespuće, Na Vardaru (1937). Pored navedenih, objavio je i pripovetke Oslobođenje Skadra, Doktor Miša, Plava grobnica, Krf, Lager i Povratak. U rukopisu je ostalo nekoliko neobjavljenih pripovedaka. Štampao je dve zbirke pripovedaka: Naši ljudi, u Skoplju 1930. u kojoj je objavljeno pet pripovedaka, i Pripovetke, u Beogradu 1934, koja sadrži 14 pripovedaka. Pesme i pripovetke Đorđević je objavljivao u sledećim listovima i časopisima: Venac, Misao, Književni sever, Život i rad, Nova svetlost, Južni pregled, Politika, Narodna odbrana i Budućnost. U izdanju Gece Kona, 1940. godine objavljen je njegov autobiografski roman U bežaniji. Sačuvan je rukopis neobjavljenog romana U lageru, kao i delovi romana Gimnazisti. Rukopis još jednog romana uništen je u Makedoniji, za vreme Drugog svetskog rata. Đorđević se bavio i publicističkim radom. U ukupnom pripovedačkom stvaralaštvu, najbolja i umetnički najvrednija Đorđevićeva pripovetka je Cerovački vladika. Po celovitosti priče, izboru teme, kompozicionoj usklađenosti i dinamici, izgrađenosti stila, po čemu je Đorđević i inače poznat, dramatičnosti i psihološkoj snazi, ona može ući u antologiju međuratne srpske pripovetke. Đorđević ubedljivo i impresivno slika tragediju glavnog junaka, seljaka Sime Simića, iz Cerovca kod Šapca, kome su rat i posleratna partijsko-politička groznica doneli samo neizmerno stradanje i patnju. Pored ove, kvalitetom se izdvajaju pripovetke: Čiča, Čiča Mane, Kad naši dođu, Deca, Pod magacinom, U školi, U pansionu, Baba Ana Vuič, Paša, U vozu, Lager, Povratak, Nagodba van stečaja, Čiča Miketa, Kurjak i Kroz gudure. Autobiografski roman U bežaniji gotovo hroničarskim manirom odslikava surove ratne događaje od Cerske bitke i stradanja naroda u pozadini, do bežanije i potucanja ljudi koji su ostali bez igde ičega. Glavna ličnost romana, dečak Đoka Arambašić, istovremeno je i pisac. Radnja je podeljena na osam poglavlja, kroz koja nas ovaj prerano sazreli dečak, nasilno otrgnut od detinjstva, vodi sigurno i ubedljivo. Konstantin Koka Đorđević je umro u Šapcu, ne dočekavši penziju, 20. juna 1957. godine. Mada nije imao ni punih 57 godina, kao težak srčani bolesnik bio je jako iznuren i oronuo.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rikna malo ostecena, nista strasno! Sve ostalo uredno! Dimitrije Tucović (Gostilje, kod Čajetine, 13. maj 1881 — Vrače brdo, kod Lajkovca, 20. novembar 1914) bio je pravnik, političar, novinar i publicista, kao i istaknuti vođa i teoretičar socijalističkog pokreta u Srbiji i jedan od osnivača Srpske socijaldemokratske partije (SSDP). Prva saznanja o socijalizmu dobio je u Užičkoj gimnaziji od svog druga Radovana Dragovića. Školovanje je nastavio 1899. u Beograd, gde je takođe nastavio sa radom na propagiranju socijalizma. Godine 1901, nakon obnavljanja Beogradskog radničkog društva, formirao je socijalističku grupu velikoškolaca i postao član Uprave radničkog društva sa željom da radi na formiranju modernih sindikata. Tokom 1902. i 1903. bio je organizator nekoliko demonstracija protiv režima kralja Aleksandra Obrenovića, zbog čega je morao da emigrira. Nakon Majskog prevrata, vratio se u Srbiju i avgusta 1903. učestvovao u osnivanju Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS). Tada je postao urednik stranačkog lista Radničke novine. Na Drugom kongresu Radničkog saveza i SSDS 1904. održao je referat o sindikalnim organizacijama. Godine 1906. je diplomirao pravo na Beogradskom univerzitetu, nakon čega je otišao u Beč na specijalizaciju, ali se 1908. vratio u Srbiju i iste godine bio izabran za sekretara SSDS. Početkom 1910. je u Beogradu organizovao Prvu balkansku socijalističku konferenciju, na kojoj je pokrenuta ideja o stvaranju Balkanske federacije. Iste godine je pokrenuo teorijski časopis Borba, čiji je bio glavni urednik. Kao predstavnik SSDP učestvovao je na mnogim međunarodnim radničkim kongresima i skupovima. Na međunarodnom planu, SSDP je bila članica Druge internacionale, a on je sarađivao sa mnogim istaknutim ličnostima poput Roze Luksemburg. Na Međunarodnom socijalističkom kongresu u Kopenhagenu, avgusta 1910. održao je značajan govor u kome je kritikovao socijaliste zapadnih zemalja zbog njihovog držanja povodom austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine. U polemici sa austrijskim socijalistom Karlom Renerom ukazao je na kolonijalno-porobljivačku politiku Austrougarske. Kao rezervni oficir tokom 1912. i 1913. učestvovao je u Prvom balkanskom ratu i vojnom pohodu u Albaniji. Svoja neslaganja sa ovom politikom izneo je u knjizi Srbija i Arbanija, gde se suprotstavio osvajačkim planovima Vlade Nikole Pašića, ocenjujući ih kao imperijalističke. Nakon povratka iz vojske ponovo se posvetio radu u radničkom pokretu, a 1914. je član Međunarodnog socijalističkog biroa. Neposredno pred početak Prvog svetskog rata, otišao je u Berlin sa ciljem da doktorira, ali se odmah po izbijanju rata vratio u Srbiju i stupio u Srpsku vojsku. Kao rezervni kapetan druge klase, poginuo je u toku Kolubarske bitke, na Vrače brdu u okolini Lazarevca. Nakon smrti, njegovi posmrtni ostaci su čak pet puta sahranjivani na raznim lokacijama, a 2016. su prenete u Aleju velikana na Novom groblju. Godine 1974. snimljena je televizijska serija o njegovom životu. Napisao je nekoliko brošura i zbirki reportaža, među kojima su — Za socijalnu politiku, U izbornu borbu, Porezi: jedna žalosna glava u politici srpske buržoazije, Srbija i Arbanija i dr. Pisao je za mnoge inostrane novine i časopise, a prevodio je dela Marksa, Bebela i Kauckog. Biografija Rođen je 13. maja[a] 1881. u Tucovićima, zaseoku zlatiborskog sela Gostilje, kod Čajetine, gde se danas nalazi njegova rodna kuća. U vreme njegovog rođenja, kroz ovo selo prolazio je put kojim se od Užica putovala prema Sandžaku, Crnoj Gori i Hercegovini. Kako je mnogim putnicima bilo zgodno da zanoće upravo u ovom selu, ono je prozvano Gostilje. Kao i većina stanovništva užičkog kraja, porodica Tucović je vodila poreklo iz crnogorskih i hercegovačkih krajeva.[b] Bili su poznati kao bistri i razboriti ljudi i trudili su se da školuju svoju decu, više nego ostali Gostiljci, ali i Zlatiborci, pa su u nekoliko generacija dali veliki broj sveštenika, učitelja, pravnika i dr. Dimitrije je na rođenju dobio ime svoga dede koji je bio sveštenik, a želja njegovog oca je bila da i on kad poraste nastavi porodičnu tradiciju i bude sveštenik.[3] Dimitrijev otac Jevrem Tucović je veoma mlad završio bogosloviju, ali se nije mogao odmah zapopiti, pa je izvesno vreme radio kao učitelj u Karanu i Arilju. Nakon što se u tridesetoj godini oženio Jefimijom Cicvarić, ćerkom bogatog trgovca Jovana Cicvarića iz Nikojevića, dobio je parohiju. U periodu od 1874. do 1890, Jevrem i Jefimija su izrodili osmoro dece, pet sinova i tri kćeri — Vladimira, Maru, Jelenku, Čedomira, Dimitrija, Stevana, Kostu i Dragicu. Najmlađa ćerka Dragica je rođena u Užicu, a svi ostali u Gostilju. Dvojica od petorice braće Tucović su rano preminuli — Kosta kao trogodišnji dečak, a Čedomir kao učenik četvrtog razreda Užičke realke. Pored Dimitrija, u istoriji su ostala zabeležena i njegova dva brata, oficiri Vladimir i Stevan Tucović.[3] Školovanje u Užicu 1893—1899. Kako bi svojoj deci omogući bolje uslove za školovanje prota Jevrem se 1885. sa porodicom preselio u Užice,[v] gde je sve do 1893. honorarno radio kao veroučitelj u Užičkoj realci. Ovde je 1889. Dimitrije pošao u osnovnu školu.[g] Nasledivši od svog oca izričitu fizičku razvijenost, bio je skoro za glavu viši od svojih vršnjaka. Poznat ne samo po svojoj visini, nego i po prirodnoj bistrini, često se družio sa đacima iz starijih razreda, koji su mu bili sličniji i po uzrastu i po znanju.[3] Septembra 1893. pošao je u prvi razred Užičke realke, a kako je od ranije imao naviku da se druži sa starijim đacima, ovde se 1895. kao učenik trećeg razreda upoznao sa tri godine starijim Radovanom Dragovićem. Družeći se sa njim, upoznao se sa raznim društvenim temama, a vremenom je počeo da čita knjige, koje nisu bile u školskom programu. Vremenom je od njega saznao za socijalizam, za socijalistički i radnički pokret i dobio na čitanje prve socijalističke knjige. Uglavnom su to bile zabranjene knjige Svetozara Markovića, Vase Pelagića, Mite Cenića, Nikolaja Černiševskog i dr.[7] Članovi đačke družine Napredak, 1899, u gornjem redu sleva nadesno — Radovan Dragović (drugi), Dimitrije Tucović (treći) i Stevan Tucović (treći) Ideje o socijalnoj pravdi su veoma brzo našle pristalice među učenicima Užičke realke, a tome je doprineo i određeni broj profesora, koji su ovde bili premešteni po kazni, tako da je realka u to vreme bila ispunjena đacima i profesorima, koji su bili protivnici autoritarnog režima oca i sina kralja Milana i Aleksandra Obrenovića. Propagatori prvih socijalističkih ideja u Užicu bili su Miladin Radović[d] i Dragiša Lapčević, a preko njih su učenici realke dobijali socijalističke knjige, listove Socijaldemokrat i Zanatlijski savez, kao i list Zlatibor, pokrenut 1885. godine. Kako je čitanje socijalističkih knjiga postalo masovno među užičkim gimnazijalcima, oni su uz pomoć Dragiše Lapčevića, marta 1891. osnovali literarnu družinu Napredak, koja je imala za cilj „umno i moralno usavršavanje svojih članova, a pored toga i materijalno pomaganje siromašnih učenika”.[9] Iako nije bio odličan učenik, Tucović je u petom razredu realke čitao nemačke klasike i teorijski časopis Nova era (nem. Die Neue Zeit), a u šestom razredu je objavio svoj prvi prevod sa francuskog jezika. Posebno se isticao na sednicama đačke literarne družine, gde se isticao svojim teoretskim znanjem, ali i svojim zapažanjima. Bio je strasni diskutant, koga su mlađi učenici rado slušali. Nakon odlaska Radovana Dragovića u Zagreb, 1896. Dimitrije je postao centralna ličnost đačke družine i vođa učenika-socijalista Užičke realne gimnazije. Oni su održavali veze sa užičkim radnicima, a 1897. nakon osnivanja Radničkog društva u Užicu, učenici su se uključili u pripreme za obeležavanje praznika rada. Uprava škole je učenicima zabranila da učestvuju u proslavi praznika rada, a na dan 1. maja kolona radnika je prošla pored zgrade gimnazije, kada je bila pozdravljena od strane učenika. Nakon ovoga „incidenta”, rad đačke grupe Napredak je bio zabranjen, a policija je motrila na delatnost učenika.[9] Avgusta 1896, Vlada Vladana Đorđevića je na predlog ministra prosvete i crkvenih dela Andre Nikolića u interesu štednje donela odluku o ukidanju nekoliko gimnazija u Kraljevini Srbiji, među kojima je bila i užička realka. Ova odluka je primljena sa velikim negodovanjem, a posebno u gradovima kojima su bile ukinute gimnazije. Užički učenici-socijalisti su se u znak revolta odlučili na akciju — Dimitrije Tucović, Tasa Milivojević i Sreten Vukašinović su u toku noći na krovu gimnazije okačili veliku crvenu zastavu i protestnu parolu. Pošto je Dimitrije bio poznat kao vođa učenika-socijalista, prema ranijem dogovoru, on je iste večeri otputovao u rodno Gostilje, kako bi zavarao trag pred policijom. Zalaganjem vršioca dužnosti direktora gimnazije Živka Petrovića, ovaj događaj nije shvaćen previše ozbiljno pa značajnija istraga nije ni vođena, uprkos protivljenju okružnog načelnika. Umesto ukinute državne gimnazije, u Užicu je tada osnovana privatna srednja škola „Gimnazija Vojvode Milana Obrenovića”, u kojoj je Dimitrije završio šesti razred. Kako je ova privatna gimnazija imala samo šest razreda, morao je otići iz Užica na dalje školovanje, ostavljajući iza sebe kružok učenika-socijalista među kojima su bili — Nedeljko Divac, Dušan Popović, Živko Topalović i dr.[10] Aktivnost u Beogradu 1899—1903. Pošto je Užička realna gimnazija bila zatvorena, a privatna gimnazija imala samo šest razreda, Dimitrije je morao da nastavi školovanje u nekom drugom gradu. Njegovi roditelji su odlučili da ode u Beograd, pa je on septembra 1899. upisao Treću beogradsku gimnaziju, u kojoj je završio sedmi i osmi razred. Ostao je upamćen njegov sukob sa profesorom istorije, poznatim književnikom Stevanom Sremcem, u toku osmog razreda marta 1901. godine. Sukobili su se prilikom predavanja lekcije o Francuskoj revoluciji, jer je Sremac kao konzervativan čovek osudio borbu francuskih revolucionara, a posebno Robespjera, kao jednog od njenih ideologa. Neki od maturanata nisu želeli da prihvate negativnu ocenu francuskih revolucionara, ali je jedino Dimitrije reagovao i suprotstavio se profesoru. Kao odličan učenik, bio je na kraju školske godine oslobođen polaganja usmenih ispita iz svih predmeta. Nastavljajući tradiciju druženja sa starijim drugovima, on se po dolasku u Beograd povezao sa grupom velikoškolaca-socijalista, a iste godine je u Beograd iz Graca došao njegov drug i prvi socijalistički učitelj Radovan Dragović. Marta 1901. učestvovao je na sastanku beogradskih socijalista na kome je doneta odluka da se obnovi rad Beogradskog radničkog društva i pokrene socijalistički list Napred. Iste godine je napisao i objavio svoj prvi članak Prvi maj 1901, koji je bio objavljen u Radničkom listu.[11] Nakon mature, juna 1901, Dimitrije je otišao u Užice, gde se sa roditeljima dogovarao oko izbora fakulteta koji će upisati. Njihova želja je bila da po uzoru na svog dedu-imenjaka i on pohađa bogosloviju, ali je preovladala njegova želja da studira prava, pa je septembra iste godine upisao Pravni fakultet na beogradskoj Velikoj školi. Tokom boravka u Užicu, napisao je tri članka — Besplatna radna snaga, Užice juna 1901 i Bosotinja u kojima je pisao o životu užičkih radnika-proletera. Nakon povratka u Beograd, Dimitrije je u toku leta, prema uputstvima Radovana Dragovića učestvovao u osnivanju prvih sindikalnih saveza, čime je brzo stekao zapaženo mesto u socijalističkom pokretu Beograda. Nedugo potom, došlo je do obnavljanja studentskog socijalističkog pokreta, a kada je početkom januara 1902. obnovljen rad Kluba socijalista velikoškolaca, Tucović je bio izabran za sekretara Kluba. Kako su na Velikoj školi postojali i drugi studentski klubovi, uglavnom građanske orijentacije, Dimitrije se trudio da Klub studenata socijalista očuva uticaj u radu opštestudentskog udruženja „Pobratimstvo”, osnovanog još 1867. godine. Prva knjiga objavljena u izdanju Kluba bila je Dimitrijev prevod knjige Bebelove Đaci i socijalizam, u čijem je dodatku objavljen njegov rad Đački portreti u Srbiji.[12][13] U svom radu Tucović se trudio da dođe do jače saradnje između studenata i radničkih organizacija, a pre svega radničke omladine. Par dana nakon obnavljanja rada Kluba studenata socijalista, 18. januara 1902.[đ] došlo je do obnavljanja ranije zabranjenog lista Radničke novine, u čijem su se uredništvu našli Radovan Dragović, Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović.[14] Desetak dana kasnije, 27. januara je bila održana Druga skupština Beogradskog radničkog društva na kojoj je Dimitrije bio izabran za njegovog sekretara. Na ovaj način došlo je do preuzimanja srpskog socijalističkog pokreta od strane najistaknutijih predstavnika marksističke struje. U susret dvadesetsedmoj godišnjici smrti prvog srpskog socijaliste Svetozara Markovića, bilo je odlučeno da se odgovarajuće komemoracije održe u Beogradu i Jagodini. Istaknuta uloga u obeležavanju ove godišnjice pripala je Dimitriju Tucoviću koji je u Beogradu održao predavanje Svetozar Marković pregled života i rada, a zatim u Jagodini položio venac na njegov grob.[13] Kapetan-Mišino zdanje U vreme Tucovićevih studija, Velika škola se nalazila u Kapetan-Mišinom zdanju, u kojoj su takođe bile održavane sednice Narodne skupštine i Senata Kraljevine Srbije. Nepoštovanje zakona od strane vlasti, kao i ograničavanje ličnih sloboda, bili su tada opšta pojava, pa je izglasavanje Zakona o zborovima i udruženjima u Senatu, privukao veliku pažnju velikoškolaca, koji su vodili borbu za ostvarivanje većih sloboda u društvu. Pošto je predloženi Zakon obećavao znatno veće slobode od prethodnog, u javnosti se sve više govorilo da Senat neće prihvatiti ovaj Zakon. Kako bi privoleli senatore da podrže ovaj Zakon, velikoškolci predvođeni Dimitrijem su organizovali demonstracije u kojima su pored studenata-socijalista učestvovali i drugi studenti. Prilikom demonstracija, održanih 24. marta 1902,[e] velikoškolci su poseban prekor uputili političaru Nikoli Pašiću, vođi Narodne radikalne stranke, koji je u mladosti bio blizak saradnik Svetozara Markovića i čiji je glas u Senatu bio uticajan na donošenje odluka. Odmah po izbijanju demonstracija, došlo je do intervencije žandarmerije i policije koji su se sukobili sa velikoškolcima, ali su se morali povući iz zgrade Velike škole, zbog kršenja autonomije. Nakon sukoba, velikoškolci su održali protestni zbor i usvojili Rezoluciju kojom je zahtevano da se Kapetan-Mišino zdanje, u skladu sa željom zaveštača, koristi samo kao dom velikoškolaca. Vlasti su prihvate ovu odluku i iselile Senat iz Kapetan-Mišinog zdanja, ali ovo nije prešlo bez represalija — oko 50 studenata, među kojima i Dimitrije, bilo je kažnjeno gubitkom semestra, a Velika škola je bila zatvorena sve do jeseni.[13] Nakon zatvaranja Velike škole, Dimitrije je napustio Beograd i otišao kod roditelja u Užice, ali je u nekoliko navrata dolazio u Beograd, gde je maja 1902. postao član Centralnog odbora, najvišeg rukovodećeg foruma radničkog pokreta Srbije, čiji je zadatak bio da radi na pripremi za stvaranje partije.[12] Zajedno sa Dragovićem, koji je bio glavni organizator radničkog pokreta, Kaclerović i Tucović su predstavljali najborbeniji deo Centralnog odbora, u kome su se nalazile i pristalice drugih struja, od kojih je najjača bila grupa reformista, među kojima su bili Dragiša Lapčević, Jovan Skerlić, Ljuba Jovčić, Kosta Jovanović i dr. U toku leta, Tucović se u Užicu upoznao sa Filipom Filipovićem, koji je ovde po povratku iz Rusije provodio raspust, jer mu je otac bio direktor užičke gimnazije. U jesen 1902. Dimitrije se vratio u Beograd i nastavio sa studijama, ali i sa radom u radničkom pokretu u kome je početkom februara naredne 1903. na sednici Beogradskog radničkog društva bio izabran za njegovog sekretara.[13] Martovske demonstracije i emigracija Vladavina kralja Aleksandra Obrenovića bila je obeležena brojnim nezakonitim potezima i progonima političkih protivnika, pa su pred zabrane socijalističkih listova bili zabranjeni i drugi opozicioni listovi poput Odjeka i Dnevnog lista. Marta 1903, u trenutku kada se kralj pripremao da izvrši državni udar i suspenduje Ustav iz 1901, velikoškolci su počeli da nameću diskusiju o potrebi većih političkih i javnih sloboda. Dogovorom klubova studenata socijalista i studenata nacionalista, koje su predvodili Triša Kaclerović i Dimitrije Tucović, s jedne i Ljuba Jovanović Čupa, s druge strane, odlučeno je da se u nedelju 23. marta 1903.[ž] uzme učešće na već zakazanom zboru trgovačkih pomoćnika i članova studentskog društva „Pobratimstvo”.[15] Aleksandar Obrenović, marta 1903. Među govornicima na velikim martovskim demonstracijama, u kojima je učestvovalo oko 5.000 ljudi[z] — radnika, đaka i studenata, bili su Kaclerović, Jovanović i Tucović. Kako je tokom zbora na Terazijama došlo do sukoba sa žandarmerijom, demonstranti su izvršili napad na redakcije prorežimskih listova Male novine i Večernje novosti, nakon čega je kolona demonstranata pošla prema Kalemegdanu, gde je Dimitrije Tucović okupljenima održao svoj govor. Kao jedan od najkorpulentnijih demonstranata, bio je lako uočljiv policajcima. Pošto su u toku demonstracija pale žrtve — poginulo je šestoro, a ranjeno 23 lica (7 demonstranata i 18 žandara) i uhapšeno 123 demonstranata, odlučeno je da se demonstracije prekinu.[15][16] Iste večeri, u stanu Dimitrija Tucovića su se radi dogovora i ocene događaja okupili Triša Kaclerović, Tasa Milivojević i Nedeljko Divac. Znajući da policija traga za vođama demonstracija odlučili su da se Dimitrije i Tasa Milivojević iste noći prebace preko Save u Austrougarsku, što su i učinili. Oni su se u Zemunu susreli sa Ljubom Čupom i nakon dva dana zajedno otišli za Peštu, a potom za Beč. Računali su na pomoć austrijskih socijaldemokrata i bili razočarani jer im oni nisu pružili ni pomoć ni razumevanje za situaciju u kojoj se nalaze. Potom su otišli u Cirih, ali se ovde nisu dugo zadržali jer su im švajcarske vlasti uskratile gostoprimstvo. Nakon toga su se ponovo vratili u Beč, a odatle u Peštu, gde je Dimitrije krajem maja prisustvovao kongresu Mađarske socijaldemokratske partije. Ovde ih je prihvatilo Jugoslovensko radničko društvo, čiji su članovi prikupili sredstva kako bi im obezbedili minimum životnih potreba.[17] U toku njihovog boravka u emigraciji, istražni sudija Uprave grada Beograda je izdao poternice za kolovođama demonstracija, dok je državni tužilac Prvostepenom sudu za grad Beograd dostavio spisak od 27 najistaknutijih demonstranata, među kojima je Dimitrije Tucović bio prvi na listi optuženih. Kako je položaj Milivojevića i Jovanovića bio nešto lakši, oni su se krajem maja 1903, neposredno pred dinastički prevrat, vratili u Srbiju. Posle martovskih demonstracija, kralj Aleksandar je nastavio sa svojom autokratskom politikom, pa je samo dan kasnije u noći 24/25. marta[i] izveo državni udar tokom koga je suspendovao Ustav, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, postavio nove predsednike i sudije svih sudova i ukinuo nekoliko zakona, među kojima je bio i Zakon o štampi,[j] nakon čega je ponovo vratio Ustav. Ovakvi katastrofalni politički potezi, bili su dodatno opravdanje oficirima-zaverenicima da što pre izvrše svoj ranije pripremljeni plan o ubistvu kraljevskog para. U noći 28/29. maja 1903.[k] grupa oficira, predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom, upala je u dvor i ubila kralja Aleksandra i kraljicu Dragu, čime je okončana vladavina dinastije Obrenović.[17] Dinastičkom smenom, svi optuženi za organizovanje martovskih demonstracija su bili oslobođeni, pa se Dimitrije krajem juna 1903, nakon tri meseca provedena u emigraciji, vratio u Srbiju i odmah otišao u Užice, gde je obišao roditelje. Njegovi drugovi Radovan Dragović i Dragiša Lapčević nalazili su se tada u Beogradu i zajedno sa drugim socijalistima i socijaldemokratima, koristeći novu političku klimu nastalu nakon promene režima, aktivno radili na organizovanju novih radničkih organizacija.[18] Osnivanje Socijaldemokratske stranke Tokom boravka u Užicu, nakon povratka u Srbiju, Dimitrije je aktivno radio na organizovanju novih radničkih organizacija, pa su njegovom zaslugom 19. jula 1903.[l] osnovane Radničke čitaonice u Užicu i Ivanjici. Članovi ovih čitaonica su izabrali svoje delegate koji je trebalo da otputuju u Beograd, na Osnivački kongres socijaldemokratske partije, a među njima je bio i Tucović. Ipak usled fizičke iznurenost, zbog tromesečnog gladovanja u emigraciji, ali i finansijskih poteškoća, Dimitrije nije prisustvovao Osnivačkom kongresu Srpske socijaldemokratske stranke (SSDS) održanom 2. avgusta 1903.[lj] u Beogradu.[16] Ipak, Dimitrije je bio u stalnoj vezi sa Radovanom Dragovićem i Dragišom Lapčevićem i sa njima se dogovarao oko neposrednih priprema za održavanje Osnivačkog kongresa SSDS, na kome su Lapčević i Dragović bili izabrani za predsednika i sekretara stranke.[18] Dušan Popović i Dimitrije Tucović sa studentskom delegacijom u Sofiji, 1904. Do polovine septembra 1903, do kada je boravio u Užicu, Dimitrije je aktivno učestvovao u širenju socijalističkih ideja. Govorio je na radničkim zborovima u Užicu i Čačku, a Radnička čitaonica u Užicu je narasla na preko 100 članova čime se širenje socijalističkih ideja iz užičke realke prenelo u radničke redove, koji su aktivnije počeli da dolaze na političke zborove i da čitaju socijalističke listove i knjige. Ubrzo po formiranju socijaldemokratske stranke, u Kraljevini Srbiji su održani parlamentarni izbori, na koje je rukovodstvo stranke odlučilo da izađe. Na Tucovićev predlog u Užicu je za narodnog poslanika bio kandidovan Dragiša Lapčević, a u užičkom okrugu Dragiša Lapčević, Jevto Bondžulić, Marko Josipović, kao i profesor Ljubo Jovčić i docent Nedeljko Košanin. Usled neravnopravne agitacione borbe, tokom predizborne kampanje, Srpska socijaldemokratska stranke je u Užicu dobila svega 22, a u užičkom okrugu 602 glasa, dok je na državnom nivou dobila ukupno 2.627 glasova i osvojila jedno poslaničko mesto — dr Mihailo Ilić izabran u Kragujevcu.[19] Pojavljivanje prve radničke stranke na parlamentarnim izborima bio je značajan potez za odvikavanje radnika od navike da glasaju za već postojeće građanske i nacionalne stranke. Takođe, veliku smetnju ostvarivanju boljeg izbornog rezultata socijalista predstavljala je činjenica da su prema tada važećem izbornom zakonu pravo glasa imala samo ona lica koja su plaćala određenu visinu poreza, kao i da je među radnicima bilo dosta nepismenih. Uočavajući ove probleme, užička radnička čitaonica je pokrenula inicijativu za opismenjavanje radnika smatrajući da je pismenost osnovni korak na putu do političke akcije među radnicima.[18] Polovinom septembra Dimitrije Tucović je iz Užica došao u Beograd, gde je nastavio sa studijama prava, ali i sa partijskim radom. Ubrzo po dolasku, od rukovodstva stranke je bio zadužen da pripremi Radnički kalendar za 1904, koji je trebalo da predstavlja priručnik za radnike. Prilog za kalendar, Tucović je tražio i od Karla Kauckog, tada vodećeg nemačkog socijaldemokrate, a čitav posao je završio već krajem novembra. Takođe, u jesen iste godine je bio jedan od predavača na prvoj sindikalnoj školi, koju je formirao Radovan Dragović. Nedugo potom pokrenut je i partijski časopis Život, u čijoj se redakciji našao i Dimitrije. Početkom 1904. je bio zadužen za pripremu Majskog spisa, druge publikacije koje je izdala SSDS, a početkom aprila je bio među govornicima na skupu povodom godišnjice martovskih demonstracija. Istog meseca je kao delegat Čačanskog radničkog društva učestvovao na Drugom kongresu Radničkog saveza, kao i Drugog kongresa SSDS, na kome je između ostalog izabrana i nova redakcija Radničkih novina, koju su činili: Radovan Dragović, urednik; Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[20][21] Partijski rad 1904—1907. Tucović je vremenom sve više bio angažovan u sindikalnom i partijskom radu, radio je na organizaciji prvomajskih proslava, saradnji sa bugarskim studentima socijaldemokratama, učestvovao je na radničkim zborovima u Beogradu, Užicu, Požarevcu i dr, a oktobra 1904. je bio izabran u Sud časti pri socijaldemokratskoj stranci. Posebno priznanje za svoj rad, dobio je novembra iste godine kada je postao član Glavne partijske uprave Srpske socijaldemokratske stranke, čime je i zvanično postao jedan od čelnih ljudi radničkog pokreta Srbije. Kako se u to vreme razboleo urednik Radničkih novina Radovan Dragović, Dimitrije je zajedno sa Dragišom Lapčevićem preuzeo sve obaveze oko uredništva lista. Pored političkih događaja u Srbiji, pratio je i dešavanja u svetu, pa je januara 1905. veliku pažnju posvetio Revoluciji u Rusiji. Prilikom radničkog zbora održanog krajem istog meseca u kafani „Kolarac”, tokom koga su o predloženom Zakonu o radnjama govorili Ilija Milkić i Dragiša Lapčević, Tucović je beogradskim radnicima govorio o borbi ruskog proletarijata protiv carizma, kao i o Krvavoj nedelji.[22][21] Naslovna strana Radničkih novina iz 1897. Početkom 1905. radio je na uređivanju Majskog spisa i pripremio predlog Pravila Radničkog saveza za predstojeći Treći kongres, održan u Kragujevcu 18. i 19. juna 1905. godine.[23] Na ovom Kongresu je došlo do žučne rasprave o jedinstvu radničkog pokreta, tokom koga su marksisti, kojima je pripadao Tucović, istakli potrebu jedinstva političke i ekonomske borbe radničke klase, koji su bili u skladu sa predlozima usvojenim na međunarodnim socijalističkim kongresima. Sa razvojem bolesti Radovana Dragovića, Tucovićevog školskog druga i prvog socijalističkog učitelja, Dimitrije je sve više preuzimao njegove obaveze u Srpskoj socijaldemokratskoj stranci, Beogradskom radničkom društvu i redakciji Radničkih novina, gde je nakon njegove prerane smrti 7. januara 1906.[m] preuzeo dužnost urednika. Ipak ubrzo potom je pozvan na odsluženje vojnog roka, koji je u periodu januar—decembar 1906. odslužio u Beogradu, Valjevu i Užicu. Tokom vojnog roka, završio je Školu rezervnih oficira i stekao čin potporučnika. Služenje vojske mu je dalo više vremena da se posveti polaganju ispita na Pravnom fakultetu, pa je oktobra 1906. diplomirao pravo.[24] Za vreme Tucovićevog boravka u vojsci, aprila 1906. održan je Četvrti kongres SSDS,[25] a novoizabrana Glavna partijska uprava računala je na njega kao na glavnog partijskog „agitatora i organizatora” čiji će zadatak biti da obilazi partijske organizacije po Srbiji i pomaže im u njihovom organizacionom i političkom jačanju. Neposredno pred povratak iz vojske, redakcija Radničkih novina ga je polovinom novembra uključila u svoj sastav, u kome su se tada nalazili Dragiša Lapčević i Triša Kaclerović. Njima trojici bila je poverena dužnost da izvrše pripreme za pokretanje Socijalističke biblioteke, što bi značilo početak planskog objavljivanja marksističke literature. Već polovinom decembra Tucović je u Beogradu govorio na nekoliko radničkih zborova, kao i na koncertu radničke umetničke grupe „Abrašević”. Kao delegat SSDS od 23. do 26. decembra 1906. u Osijeku je prisustvovao Četvrtom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, a od 2. do 4. februara 1907. u Trstu Šestom kongresu Jugoslovenske socijaldemokratske stranke.[26] U povratku iz Trsta, svratio je u Sarajevo, gde je posetio Glavni radnički savez Bosne i Hercegovine i Milana Dragovića, rođenog brata Radovana Dragovića.[27] Uprkos napornom radu u redakciji Radničkih novina, kao i pripravničkom poslu kod advokata Živote Đurkovića, Dimitrije je sredinom februara 1907. predao u štampu prevod Marksovog dela Najamni rad i kapital, koje je odlukom Glavne partijske uprave štampan u 5.000 primeraka. Od polovine februara do polovine marta 1907. u Beogradu, na Čukarici tekao je štrajk radnika u fabrikama šećera, kože i obuće. Centralni organi radničkog pokreta pružili su im podršku, a preko 500 štrajkača je postavilo straže oko fabrike šećera. Kako bi po svaku cenu ugušile štrajk, vlasti su 14. marta[n] na štrajkače poslale odred od 300 žandarma. U sukobu žandara i štrajkača poginula su četvorica, a ranjena petorica radnika. U znak protesta protiv policijske torture, sutradan je bio održan veliki radnički zbor na kome su govorili Dragiša Lapčević i Dimitrije Tucović.[28] Ovaj tragičan događaj Dimitrije je pominjao i u kasnijim prilikama i navodio ga kao razlog zaoštravanja klasnih odnosa. Na Četvrtom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom od 5. do 7. maja,[nj] održao je referat o štrajkovima, a na Petom kongresu SSDS, održanom od 23. do 25. juna 1907.[o] održao je referat o radničkoj štampi.[29] Triša Kaclerović je u toku priprema ovog Kongresa predlagao Tucovića za sekretara partije, ali on to nije prihvatio iz razloga jer je planirao da ode na usavršavanje u inostranstvo. Polovinom jula je od Glavne partijske uprave zatražio ostavku na mesto redaktora Radničkih novina, ali pošto se razboleo morao je da odloži put, zbog čega je nastavio sa radom. Tokom bolovanja, pisao je članke na novine, kao i brošuru Zakonsko osiguranje radnika u bolestima, invalidstvu i starosti, nesretnim slučajevima u kojoj se zalagao za neka osnovna prava radnika iz oblasti osiguranja i zdravstvene zaštite. Nakon ozdravljenja, početkom septembra, napustio je redakciju Radničkih novina, gde su ga zamenili Tasa Milojević i Dušan Popović.[27] Boravak u Berlinu 1907—1908. Polovinom oktobra 1907. Dimitrije Tucović je otišao u Berlin, na usavršavanje sa namerom da pripremi i odbrani doktorat iz pravnih nauka. Pre toga, on je u Užicu posetio roditelje i sa njima se dogovorio oko odlaska u inostranstvo. Pored napornog rada na pripremanju doktorata, Dimitrije je po prethodnom dogovoru sa rukovodstvom Srpske socijaldemokratske stranke radio na upoznavanju radničkog pokreta Nemačke. Već od početka novembra, rukovodstvo partije mu je poštom slalo domaće novine, kako bi mogao da prati razvoj događaja u zemlji, a on je redakciji Radničkih novina slao svoje tekstove. Uporedo je održavao stalnu prepisku sa svojim partijskim drugovima i prijateljima — Dragišom Lapčevićem, Dušanom Popovićem, Dragišom Đurićem, Tasom Milivojevićem, Nedeljkom Divcem i dr. Upoznavao se sa istaknutim ličnostima nemačke socijaldemokratije i radničkog pokreta, kao i sa metodama njihove borbe za ostvarivanje radničkih prava. Sa mnogima od njih, održavao je vezu još dok je bio u Beogradu, odakle je slao priloge za nemački list Novo vreme (nem. Die neue Zeit), u kojima je pisao o stanju radničkog pokreta u Srbiji i drugim južnoslovenskim teritorijama. Pored srpskih socijalista, održavao je vezu i sa socijalistima Bosne i Hercegovine, kojima je poslao prilog sa njihov Majski spis. Poseban doživljaj tokom boravka u Berlinu, na Tucovića ostavilo je prisustvo Marksovoj večeri, marta 1908, koju je organizovao Klub Jugoslovena „Budućnost”.[30] Za vreme njegovog boravka u inostranstvu, Srpska socijaldemokratska stranka je kao brošuru objavila njegov rad Zakon o radnjama i socijalna demokratija, koji je štampan u 4.000 primeraka. Ipak, prateći srpsku radničku štampu, ali i održavajući stalnu prepisku sa Dušanom Popovićem, Milanom Stojanovićem i dr, osetio je određeni zastoj u borbi radničkog pokreta, kao i to da se njegovo rukovodstvo nije aktivno bavilo glavnim pitanjima borbe, a posebno sindikalnim oblicima borbe. Nezadovoljan vestima o stanju u radničkom pokretu, odlučio je da napusti studije i stavi se na raspolaganje Srpskoj socijaldemokratskoj stranci i Radničkom savezu. Rukovodstvo SSDS mu je nakon toga jednoglasno uputilo poziv da se vrati u Srbiju, što je on i učinio sredinom aprila 1908. godine. Odlazak iz Berlina, nije samo prekinuo njegove doktorske studije, već i planove o odlasku u Ameriku i upoznavanje sa njihovim radničkim pokretom.[30] Sekretar Socijaldemokratske stranke 1908—1909. Ubrzo nakon povratka u Srbiju, Tucović je na Šestom kongresu SSDS, održanom od 26. do 28. aprila 1908,[p] zajedno sa grafičkim radnikom Nikolom Nikolićem, bio zabran za sekretara SSDS, dok su za predsednike Glavne partijske uprave bili izabrani Nedeljko Košanin i Nikola Veličković.[31] Ubrzo potom, poverena mu je i dužnost glavnog urednika Radničkih novina. Kako bi formirao redakciju lista, pozvao je u Beograd Dragišu Lapčevića, koji se tada nalazio u Nišu i Dušana Popovića, koji se nalazio u Užicu. Kako se Popović nije odazvao pozivu, Tucović je otputovao u Užice u posetu roditeljima i da Dušana lično pozove u Beograd. Pored Lapčevića i Popovića, u redakciji mu je pomagao i Ilija Milkić. Nedugo potom, objavljena je njegova brošura Zakon o radnjama i socijalna demokratija. Tokom maja 1908. učestvovao je na predizbornim skupovima SSDS u Nišu, Leskovcu, Vranju, Pirotu, Beogradu i Kragujevcu. Na parlamentarnim izborima održanim 31. maja 1908.[r] Srpska socijaldemokratska stranka osvojila je jedan mandat izborom Triše Kaclerovića za narodnog poslanika u Kragujevcu.[32] Nakon izbora, sredinom godine, Tucović je odlučio da ponovo oživi partijske organizacije i osposobi što veći broj agitatora i organizatora radničkog pokreta, boreći se za uvođenje opšteg prava glasa u Kraljevini Srbiji. U ovom periodu, na njegovu inicijativu su štampane dopisnice sa likom Radovana Dragovića i dr Mihaila Ilića, kako bi se njihovi likovi što duže održali u sećanju radnika i drugih pristalica socijalističkog i radničkog pokreta.[33] Delegati Sedmog kongresa SSDS u Beogradu 1909. (Tucović i Popović skroz desno u prvom redu) Oktobra 1908. Austrougarska je izvršila aneksiju Bosne i Hercegovine, što je dovelo do Aneksione krize i dodatnog narušavanja srpsko-austrougarskih odnosa. Rukovodstvo SSDS je tada zauzelo antiratni stav i osudilo ne samo zvaničnu politiku Austrougarske, već i stavove austrijskih socijaldemokrata, koji su pravdali poteze svoje vlade. Svoje proteste srpski socijaldemokrati uputili su Međunarodnom socijalističkom birou, što im je donelo određeni ugled i priznanje kod socijalističkih i socijaldemokratskih vođa, koji su takođe zauzimali antiratni stav i osuđivali imperijalističku politiku Austrougarske. Povodom aneksije, u Beogradu je 11. oktobra 1908.[s] održan masovan radnički zbor na kome je govorio Dimitrije Tucović.[32] Krajem 1908. i početkom 1909. bavio se zavođenjem reda u vođenju administracije i knjigovodstva SSDS, kao i nabavkom socijalističke literature na nemačkom i francuskom jeziku. Obilazio je partijske organizacije u Čačku, Paraćinu, Mladenovcu, Smederevskoj Palanci, Svilajncu i drugim gradovima. Uprkos zauzetosti, sarađivao je u stranim socijalističkim listovima kako bi istina o radničkom pokretu u Srbiji stigla do što većeg broja socijalista u Evropi.[33] Marta 1909. zajedno sa Nedeljkom Košaninom, bio je izabran za člana Međunarodnog socijalističkog biroa. Na Petom kongresu Glavnog radničkog saveza, održanom aprila 1909. u Beogradu, podneo je Referat o jednoj centralnoj instanci za sve opšte, klasne akcije pokreta u kome je ukazao na potrebe za objedinjavanja interesa klasne borbe.[34] Tada je zajedno sa Dušanom Popovićem završio prevod knjige Žena i socijalizam nemačkog socijaliste Avgusta Bebela.[33] Na Sedmom kongresu SSDS, održanom od 30. maja do 1. juna 1909.[t] podneo je referat i bio ponovo izabran za sekretara stranke, dok je za predsednika izabran Dragiša Lapčević. Na ovom Kongresu usvojen je novi Statut po kome je Srpska socijaldemokratska stranka (SSDS) promenila naziv u Srpska socijaldemokratska partija (SSDP).[35] Pored Lapčevića i Tucovića, u Glavnoj partijskoj upravi su se našli — Nedeljko Košanin, Aca Pavlović, Blagoje Bračinac i Dušan Popović. Uređivanje Radničkih novina i dalje je bilo povereno Tucoviću, Lapčeviću i Popoviću. Novembra 1909. u Ljubljani je prisustvovao Jugoslovenskoj socijaldemokratskoj konferenciji, na kojoj je pozdravio ideju ideju zbližavanja i saradnje među radničkim pokretima u jugoslovenskim zemljama, ali se i kritički osvrnuo na austrougarske stavove o nacionalnom pitanju.[36] Nakon Konferencije je otišao u Sofiju, gde je sa predstavnicima Bugarske socijaldemokratske radničke partije razgovarao o sazivu Prve balkanske socijalističke konferencije, koja je održana od 7. do 9. januara 1910.[ć] u Beogradu. Konferencija je predstavljala pokušaj da se malim balkanskim narodima pruži mogućnost za ujedinjenje i osnaživanje kako bi se borili protiv osvajačke politike velikih evropskih država, a prisustvovala su joj 34 delegata — 12 iz Srbije, 10 iz Bugarske, 5 iz Turske, 3 iz Hrvatske, 2 iz Slovenije i po jedan iz Bosne i Hercegovine i Rumunije. Tucović je na Konferenciji podneo glavni referat Balkansko pitanje i socijalna demokratija i bio jedan od glavnih sastavljača Rezolucije kojom je balkanskim narodima ukazana potreba stvaranja saveza slobodnih balkanskih naroda putem klasne borbe.[33] Sekretar Socijaldemokratske partije 1910—1912. Značaj štampe za radnički pokret bio je veliki, što pokazuje i činjenica da su Radničke novine pokrenute još 1897, odnosno šest godina pre formiranja Srpske socijaldemokratske stranke (1903). Njen zadatak je bio da radnicima, ali i drugim građanima, tumačili osnove programa partije koja se borila — za političke slobode, opšte pravo glasa, tajno glasanje, narodnu vojsku, uvođenje samouprave, odvajanje crkve od države, besplatno pravosuđe i pravnu pomoć, zdravstveno osiguranje, kao i zaštitu radnika ograničenjem radnog vremena na osam časova, zabranu rada dece mlađe od 14 godina i dr. Kako bi se što bolje tumačili programski ciljevi partije, na Tucovićev predlog je 14. januara 1910.[u] pokrenut polumesečni časopis Borba.[f] Glavni urednik lista bio je Tucović, koji se već nalazio u redakciji Radničkih novina, a kako se on starao o sadržaju svih brojeva lista, list je nazivan Tucovićeva borba. Ovaj list je odigrao značajnu ulogu u organizovanju radničke klase, odnosno u teorijskoj izgradnji rukovodilaca radničkog pokreta. U listu su objavljivani prevodi dela iz marksizma, pre svega Karla Marksa i Fridriha Engelsa, kao i prevodi dela istaknutih teoretičara Druge internacionale — Kuckog, Lafarga, Blagoeva, Bauera, Adlera, Vendela i dr. Od domaćih socijalističkih teoretičara, pored urednika Tucovića i Popovića, bili su zatupljeni — Dragiša Lapčević, Filip Filipović, Zdravko Todorović, Nedeljko Košanin i dr. Do jula 1914, kada je zbog početka Prvog svetskog rata list prestao da izlazi, izašlo je ukupno 85 brojeva.[39] Tucovićevi saradnici Triša Kaclerović i Dušan Popović U toku marta i početkom aprila 1910. SSDP je održala nekoliko predizbornih zborova, od kojih je najveći bio u Beogradu, na kome je učestvovalo 4.000 radnika. Na ovom, ali i ostalim zborovima traženo je opšte pravo glasa. Jednom od zborova, održanom polovinom marta u Beogradu, prisustvovao je i predstavnik bugarskih socijaldemokrata Vasil Kolarov, koji je zajedno sa Tucovićem bio govornik. Opštinski izbori održani su 10. aprila 1910.[h] i na njima je SSDP osvojila 20 odborničkih mesta u osam opština.[38] Nakon izbora, održan je od 19. do 21. juna 1910.[c] Osmi kongres SSDP na kome je Tucović podneo izveštaj o radu Glavne partijske uprave i referat Jedna centralna instanca za sve opšte akcije pokreta. Ubrzo nakon Kongresa osnovana je Radnička komora koja se bavila pitanjima zaštite radnika od preterane eksploatacije. Za njenog predsednik bio je izabran Luka Pavićević, a za sekretara Dimitrije Tucović. Posle kongresa, zajedno sa Dragišom Lapčevićem, otputovao je u Sofiju, gde je prisustvovao Sedamnaestom kongresu Bugarske socijaldemokratske radničke partije. Prilikom povratka u Srbiju, posetio je Niš, a potom i Skoplje, gde je obišao tamošnje socijaldemokrate. Krajem jula u Beogradu je prisustvovao radničkom zboru na kome je govorio o balkanskom pitanju i socijalnoj demokratiji. Pored njega na zboru su govorili — Lav Trocki o ruskoj revoluciji i balkanskim narodima, Bohumil Šmeral o austrijskom imperijalizmu i balkanskim narodima i V. Levinski o neoslovenstvu i potištenim narodima.[40][41] Sredinom avgusta 1910, zajedno sa Ilijom Milkićem, otputovao je u Zagreb, gde je prisustvovao Šestom kongresu Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije, nakon čega su preko Beča, Praga i Berlina, stigli u Kopenhagen, gde su od 28. avgusta do 3. septembra prisustvovali Osmom kongresu Druge internacionale. Tokom rada Kongresa, Tucović je kao cenjeni socijalista bio biran u svih pet kongresnih komisija, a učestvovao je i u osnovanju Međunarodne centrale socijalističkih novina. Na Kongresu je govorio O pitanju rata i mira, a u svom govoru je uputio kritiku austrijskim socijaldemokratama zbog njihove podrške imperijalističkoj politici Austrougarske i aneksije Bosne i Hercegovine. Njegovo govor bio je dobro primljen, ali je izazvao veliko iznenađenje jer austrijski socijaldemokrati nikada i ni od koga nisu bili ovako kritikovani.[41][40] Prvi balkanski rat Dimitrije Tucović se žestoko protivio teritorijalnoj ekspanziji Srbije u Prvom balkanskom ratu, nazivajući srpsko oslobađanje Kosova imperijalnim osvajanjem. On je smatrao da Kosovo pripada Albancima i zalagao se za pripajanje Kosova Albaniji. Nakon Prvog balkanskog rata i vojne kampanje na Kosovu, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.[42] Veliki rat i pogibija Poginuo je kao komandir 1. voda 1. čete 4. bataljona 1. puka Moravske divizije prvog poziva 20. novembra 1914. godine u borbi protiv austrougarske vojske u Kolubarskoj bici u Prvom svetskom ratu na zapadnom delu Vrače brda, u rejonu sela Ćelije na desnoj obali reke Kolubare, okolina Lajkovca. `Neću ni sada, kao što nisam nikada, ni pomišljati da sebe sklanjam od sudbine koja prati ceo narod“ - napisao je Dimitrije Tucović, uoči smrti, svom ocu. Tucović je sahranjen nedaleko od mesta pogibije, na poprištu bitke, pod jednim hrastom. Sahranom je rukovodio njegov prijatelj dr Dragutin Vladisavljević.[43] Šest sahrana Spomen-crkva u Lazarevcu Mrtvog Tucovića pronašao je njegov drug Živko Topalović, tada ađutant komandanta Prvog puka Moravske divizije, koji je odmah poslao komordžiju sa konjem da njegovo telo skloni sa prve linije i potom sahrani. Za sahranu je bilo određen nekoliko vojnika — četni bolničari Adam Čitaković, Adam Čolić, Blagoje Savić i neki Jevto, a sa njima su bila još trojica vojnika. Štab Četvrtog puka putio je vojnika Vlajka Martinovića, koji je bio poznat kao socijalista, da sahrani Tucovića, pa se i ona priključio ovoj grupi. Sahrana je obavljena u podnožju Vrače brda, ispod jednog velikog hrasta, pored puta koji od Lazarevca vodi ka Rudniku. Nakon sahrane, Martinović je na hrastu urezao natpis — Ovde počiva Dimitrije Tucović socijalistički borac za narodna dela. Nakon saznanja za Tucovićevu smrt i sahranu, stolar iz Lazarevca Milenko Marković napravio je sanduk i uz pomoć meštana Šušnjara, Tucovićevo telo sahranio na seoskom groblju. Naredbom austrougarskih okupacionih vlasti svi poginuli vojnici u Kolubarskoj bici, sahranjeni su u zajedničkoj grobnici na vojničkom groblju u Lazarevcu. U odvojenim sanducima, sa imenima poginulih, sahranjeno je trideset poginulih oficira, među kojima je bio i Tucović, čiji je prenos posmrtnih ostataka sa groblja u Šušnjaru izvršen 1916. godine.[44][45][46] Godine 1938. počela je u Lazarevcu gradnja Hrama Svetog Dimitrija, spomen-crkve u koju su preneti posmrtni ostaci srpskih i austrougarskih vojnika sa starog vojničkog groblja. Ekshumacija i prenos posmrtnih ostataka počeo je jula 1939. godine. Tucovićevi posmrtni ostaci, tada su smešteni u specijalni metalni sanduk broj tri, dok su njegove lične stvari stavljene u poseban sanduk i pohranjene u kripti spomen-crkve. Obeležavajući tridesetpetu godišnjicu njegove smrti, nova komunistička vlast je novembra 1949. organizovala prenos njegovih posmrtnih ostataka iz lazarevačke spomen-crkve u Beograd, gde su sahranjene na trgu Slavija, koji je 1951. preimenovan u Trg Dimitrija Tucovića.[44] Slavija sa spomenikom Dimitriju Tucoviću Odluku o prenosu Tucovićevih posmrtnih ostataka na Slaviju donela je Vlada Narodne Republike Srbije, a sam čin prenosa odigrao se od 18. do 20. novembra 1949. godine. Najpre je u petak 18. novembra u Lazarevcu organizovan ispraćaj posmrtnih ostataka, tokom koga je kovčeg sa posmrtnim ostacima bio izložen u Domu kulture, gde su mu građani Lazarevca i meštani okolnih sela odavali počast. U pratnji državno-partijskih rukovodilaca Dragog Stamenkovića, Mite Miljkovića, Živadina Simića i dr, posmrtni ostaci su u subotu 19. novembra automobilom, preko Aranđelovca i Mladenovca, preneti u Beograd, gde ih je ispred zgrade Saveza sindikata Jugoslavije sačekala masa građana i grupa visokih državno-partijskih rukovodilaca među kojima su bili — Đuro Salaj, Veljko Vlahović, Dušan Petrović Šane, Mitra Mitrović, Čedomir Minderović i dr. Iste večeri, na Kolarčevom narodnom univerzitetu održana je svečana akademija posvećena Dimitriju Tucoviću, na kojoj je revolucionar Moša Pijade održao referat o njegovom životu i radu. Svečanoj akademiji je prisustvovao predsednik Vlade FNRJ maršal Josip Broz Tito, u pratnji Aleksandra Rankovića, Borisa Kidriča i Franca Leskošeka.[44] Grob Dimitrija Tucovića u Aleji velikana na Novom groblju u Beogradu U nedelju 20. novembra izvršena je sahrana Tucovićevih posmrtnih ostataka, koji su iz zgrade sindikata, u pratnji Slobodana Penezića Krcuna, Ratka Dugonjića, Grge Jankesa i Desimira Jovovića, preneti na Slaviju. U pogrebnoj povorci, pored članova porodice Tucović, nalazili su se i visoki državno-partijski funkcioneri Srbije i Jugoslavije — članovi Politbiroa CK KPJ Moša Pijade i Blagoje Nešković; sekretar Politbiroa CK KPS Petar Stambolić; predsednik Saveza sindikata Jugoslavije Đuro Salaj; članovi CK KPJ i Vlade FNRJ Rodoljub Čolaković, Dobrivoje Radosavljević, Osman Karabegović i Božidar Maslarić; načelnik Generalštaba JNA general-pukovnik Koča Popović; predsednica AFŽ Vida Tomšič, sekretar CK Narodne omladine Jugoslavije Milijan Neoričić i drugi predstavnici masovnih organizacija. Pogrebnu povorku je na Slaviji, dočekala velika masa sveta, kao i predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ Ivan Ribar, sa potpredsednicima Vladom Zečevićem, Jakovom Blaževićem i Stanojem Simićem.[44] Na trgu je tada postavljena spomen-bista, autora vajara Stevana Bodnarova. Odlukom Skupštine grada Beograda, u periodu od 2004. vraćeni su stari predratni nazivi mnogim ulicama, pa je i Trgu Dimitrija Tucovića vraćen stari naziv Trg Slavija. Dana 13. novembra 2016. počela je rekonstrukcija ovog trga i doneta odluka da posmrtni ostaci Dimitrija Tucovića budu premešteni u Aleju velikana na Novom groblju, što je i učinjeno 15. decembra 2016. uz državne i vojne počasti. Ovo je bila njegova šesta sahrana....

Prvo izdanje knjige „Smrt Karađorđeva“ Pere Todorovića. Izuzetno retko u ponudi s omotom. Omot iskrzan i repariran (v. sliku). Knjiga očuvana, bez pisanja i pečata, kompletno. KC (L) Autor - osoba Todorović, Pera, 1852-1907 = Todorović, Pera, 1852-1907 Naslov Smrt Karađorđeva : istoriski roman iz nedavne prošlosti / [Pera Todorović] ; sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : D. S. Nikolajević, 1928 (Beograd : „Planeta“) Fizički opis XIV, 311 str., [1] list sa slikom autora ; 21 cm Drugi autori - osoba Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 = Nikolajević, Dušan S., 1885-1961 Zbirka Celokupna dela Pere Todorovića ; ǂknj. ǂ1 ISBN (Karton) Napomene Str.V-XIV: Predgovor / Dušan S. Nikolajević. Predmetne odrednice Karađorđe, 1768-1817 -- u literaturi Pera Todorović o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva” Pera Todorović, bliski prijatelj kuće Obrenovića, pisao je o Karađorđu i to za vreme vladavine Obrenovića. To baš liči na Peru. Međutim kada je krajem 1903. godine u svome „Ogledalu” pisao o počivšem kralju Aleksandru Obrenoviću, već druga i treća sveska „Ogledala” bile su sudski zabranjene sa motivacijom: uvreda vladara. Ne od strane Petra Karađorđevića, jer on u tom trenutku nije imao vlast, već verovatno od strane zaverenika i radikala. Da ne bih daleko odlutao od prvobitne teme (čemu sam sklon), neću pisati o tome ko je bio Pera Todorović, oni koji ovo ime čuju prvi put mogu da kliknu ovde i pročitaju kratku biografiju na srpskoj Vikipediji. Pišem „kratku”, jer Pera Todorović zaslužuje više od dvadesetak rečenica, koliko je obiman članak o njemu. Na kraju krajeva, postoje knjige o Peri, čitajte, život Pere Todorovića (1852-1907) nekome može biti inspiracija i nadahnuće, a u najgorem slučaju saznaćete mnogo toga interesantnog o ovom srpskom novinaru, piscu, političaru i jednom od osnivača i vođa Narodne radikalne stranke. Šta je Pera Todorović rekao o svojoj knjizi „Smrt Karađorđeva“. U Zemunu, 11. februara 1904. godine Todorović piše: Još od detinjstva svoga, još iz doma očeva ja sam poneo pojam i osećanje da je Karađorđe nešto veliko, uzvišeno, sveto, uzdignuto visoko iznad obična života i običnih ljudi. Upravo, to je bio kao neki mit, neko božanstvo. Za moga detinjstva taj osećaj još je živeo u smederevskoj Jasenici, naročito kod starosedelaca. O izvesnim praznicima, pri paljenju zadušnih sveća, moj pokojni otac uvek izdvoji po jednu svećicu, koju poljubi, upali i prilepi malo u stranu od ostalih. To je bila svećica namenjena za dušu Karađorđa. Otac je to primio od svoga oca. Moj otac nije bio jedini domaćin u ovome kraju koji je tako postupao. Ta je uspomena ostala živa u meni kroz ceo vek. Ja sam se poduhvatio da toj uspomeni podignem spomenik, onakav kako ja mogu i kako osećam. I ja sam taj spomenik Karađorđu i podigao. U 76. broju „Malih novina” od 16. marta 1892. god. počeo je izlaziti, a u 46. broju od 15. februara 1893. godine završen je moj podlistak „Smrt Karađorđeva”. To je delo koje sam ja radio s ljubavlju i predanošću, to je velika knjiga u koju je utrošeno mnogo truda i rada – to je moj spomenik podignut najvećem junaku i najslavnijem vojskovođi iz novije povesnice naše. Podižući taj i takav spomenik Karađorđu, ja sam to činio jedino po svome ličnom ubeđenju i jedino iz svojih ličnih osećanja. Od Karađorđevića tada nikoga nisam ni poznavao, i tek 2 godine docnije prilikom obodske proslave, video sam se na Cetinju i prvi i poslednji put s knezom Petrom Karađorđevićem. „Malih novina” u kojima je štampano delo „Smrt Karađorđeva” nema nigde više, sem možda u kakvoj biblioteci. Stoga se nosim mišlju da „Smrt Karađorđevu” naštampam u zasebnu knjigu. Možda bi tome baš sad i bilo vreme, kada se proslavlja stogodišnjica prvoga našeg ustanka. Ako ne bude velikih nezgoda i teškoća, postaraću se da ovo i ostvarim. Danas znamo da Pera Todorović za svoga života nije nikada odštampao „Smrt Karađorđevu” kao zasebnu knjigu. Pera je preminuo 1907. godine, a „Smrt Karađorđeva, istorijski roman iz nedavne prošlosti” kao zasebna knjiga izašla je prvi put u Beogradu 1928. godine (Planeta), sa predgovorom Dušana S. Nikolajevića. Legenda našeg modernog žurnalizma Bez obzira na to što su ga na burnom životnom putu neprestano pratile kontroverze, Pera Todorović je postao legendarni lik modernog srpskog žurnalizma baš zato što je imao lucidnost i inteligenciju da ostane nezavisna ličnost čak i kada je bio u službi drugih, jer je zapravo uvek pisao u javnom interesu O modernom srpskom žurnalizmu ne može se govoriti a da se ne počne sa pričom o Peri Todoroviću. Zato što je bio jedan od vodećih novinara socijalističkih listova Svetozara Markovića u Kragujevcu – „Radnika“, „Javnosti“, „Glasa javnosti“, „Oslobođenja“ i (posle Markovićeve smrti) „Starog oslobođenja“ (1971–1875) i što je u Beogradu pokrenuo prvi socijalistički časopis u Srbiji, „Rad“ (1874); zato što je još kao mladić bio jedan od organizatora prve socijalističke manifestacije u Kragujevcu, poznate pod nazivom „Crveno barjače“ (1876); zato što je bio urednik prvog socijalističkog mesečnika u Vojvodini – „Straže“ u Novom Sadu (1878–1889); zato što je uz Nikolu Pašića bio osnivač Narodne radikalne stranke, prve masovne političke stranke osnovane u Srbiji, i glavni novinar stranačkog lista „Samouprava“ (1881); zato što je povodom Timočke bune bio osuđen na smrt i bačen u okove zbog svoga političkog rada (1883); zato što je od „Malih novina“ u Beogradu, koje je kupio 1888. godine, a koje je izdavao i u njima pisao sve do 1903. godine, stvorio prvi moderan i visokotiražan dnevni list u Srbiji. Najbolji poznavalac dela Pere Todorovića u našoj istoriografiji Latinka Perović kaže da je njegova ličnost „višestruko obdarena, retko plodna, složena, čak tajnovita“, a da je njegovo književno, publicističko i novinarsko delo ogromno i da se mora zastati nad njegovom „čudesnom energijom“, jer on spada u one ličnosti koje su u Srbiji „obavile posao za čitave institucije“. Treći sin među sedmoro dece Pera Todorović se rodio 2. maja 1852. godine u selu Vodice kraj Smederevske Palanke. Bio je treći sin bogatog svinjarskog trgovca Jovana i majke Smiljane, koji su imali sedmoro dece. Osnovnu školu Todorović je završio u Palanci, a zatim je pohađao gimnazije u Kragujevcu i Beogradu. Iz beogradske gimnazije izbačen je zbog đačke pobune, to jest zato što je u šestom razredu odbio da primi pričešće, pa su mu se u tom protestu pridružili i drugovi. Zato odlazi u Peštu na dvogodišnju trgovačku školu, a zatim, 1872. godine, iz Novog Sada, gde je upoznao Svetozara Markovića, odlazi (na njegov savet) na studije u Cirih, za koji se može reći da je tada bio centar evropskih socijalista, posebno ruskih i srpskih. U Cirihu Pera Todorović upoznaje Nikolu Pašića, Peru Velimirovića, Lazu Pačua, Simu Lozanića i ruske socijaliste i anarhiste. Mihailo Bakunjin je u to vreme u Švajcarskoj privlačio najviše pažnje, ali Todorović nije prihvatao njegovu teoriju rušilačke revolucije, kao, uostalom, ni Svetozar Marković, kome će se Pera sasvim približiti. Od Rusa su srpski studenti najviše uzimali narodnjačke ideje. Todorović je tada, po sećanju Lenke Paču, nosio rusku bluzu i veliki šešir, govorio sjajno ruski, bio vanredan dijalektičar i umeo da priča o marksizmu. Govoreći o korenima svojih prvih socijalističkih uverenja Slobodanu Jovanoviću, Todorović će reći: „Nama je istinitost socijalizma izgledala potpuno dokazana time što je bilo mladih ljudi i žena – i to kakvih ljudi i žena! – koji su bili gotovi za taj socijalizam poginuti na gubilištu ili provesti najbolje godine po sibirskim rudnicima… Takvi kakvi smo bili, mi se nismo pitali da li je socijalizam u Srbiji mogućan; mi smo žudeli za socijalističkim društvom prosto stoga što mi ni u kojem drugom društvu nismo mogli biti srećni…“ Kada se iz Ciriha vratio u Srbiju, 1871. godine, Pera Todorović se pridružio Svetozaru Markoviću i bio jedan od saradnika i glavnih finansijera svih njegovih, a kasnije i svojih socijalističkih listova. Na troškove ovih listova potrošio je 2500 dukata nasleđa, što su tada bile ogromne pare. U Beogradu, 1874. godine, Todorović sam, sa 22 godine, pokreće društveni časopis „Rad“ u kome, po ugledu na Černiševskog, pokušava da se bavi oštrom socijalnom kritikom. Evo primera: „Kad je neko društvo ogrezlo u neznanju i predrasudama, kad u njemu ima sijaset nepravdi i tiranluka, kad se kvarež širi sve dalje i dalje; i od tih zala podriven, izgrižen i otrovan strada ceo društveni organizam, kad sva ta zla, velimo, snađu neki narod i kad u njemu ima ljudi, koji sve to pojme, razumeju i vide, onda su oni dužni da se knjigom i rečju bore protiv tih zala.“ Posle Markovićeve smrti, Todorović predvodi njegove sledbenike, ističe kao glavni cilj narodnu (opštinsku) samoupravu u organizaciji države, a društvenu kritiku okreće prema tadašnjoj „birokratskoj sistemi“. To su odrednice budućeg radikalskog programa. „Naš narod u Srbiji pati, piše Todorović u ‘Starom oslobođenju’, od namnoženih činovnika, koji ga skupo koštaju, a nikakve vajde od njih nema… Naš narod pati od policijskih zuluma, od sporog suđenja i uopšte od celog današnjeg državnog uređenja. Da se ovom zlu doskoči valja ukinuti birokraciju, a zavesti narodnu samoupravu po svim strukama državnog uređenja…“ Crveno barjače Kada je početkom 1876. godine na opštinskim izborima za predsednika opštine u Kragujevcu izabran socijalista Pera Velimirović, na pobedničkoj manifestaciji, u kojoj je bilo sukoba sa žandarmima, razvijena je crvena zastava na kojoj je pisalo Samouprava. Zbog toga je Todorović zajedno sa Velimirovićem bio osuđen za veleizdaju (konačno na tri godine i devet meseci zatvora), ali su pušteni da kao dobrovoljcu idu u rat sa Turskom. Posle rata su emigrirali u Novi Sad, da izbegnu uručenje presude i dočekaju zastaru izvršenja kazne. Brak iz političke solidarnosti Pera Todorović se prvi put oženio 2. maja 1875. godine u Topčiderskoj crkvi u Beogradu, sa Milicom Ninković, starijom od poznatih sestara Ninković, prvih srpskih socijalistkinja iz Novog Sada, sa kojima se tamo, tokom emigracije, upoznao Svetozar Marković, koji je stanovao u kući njihovog oca i koji ih je privukao socijalnim idejama. Navodno se Pera oženio Milicom fiktivno, samo da ona ne bi bila proterana iz Kragujevca kao strana državljanka. I mlađa sestra Anka se tada udala, iz istih razloga, za Sretu Anđelkovića. Nažalost, Perina Milica je veoma brzo umrla od tuberkuloze, u Kragujevcu, 18. novembra 1881. godine (u tom trenutku je imala 33 godine). U emigraciji u Novom Sadu, sa Lazom Pačuom i Perom Velimirovićem, 1878. godine, pokreće mesečnik „Straža“. Politički deo mesečnika u suštini vodi Pera Todorović, ali se ne bavi samo tim temama. Prevodi romane Turgenjeva i Gogolja, piše književne kritike i sećanja na ratovanje (u posebnoj publikaciji Ilustrovana ratna kronika). Pokazuje se i kao izvanredno rečit polemičar. Na primer, u pismu dr M. Đorđeviću, direktoru i uredniku „Zastave“, on upozorava: „Čuvajte se da se više nikad sa mnom ne sukobite u polemici; izbegavajte brižljivo svaku mogućnu prepirku sa mnom, pa bila ona blaga ili srdita, prosta ili naučna, kratka ili dugačka, jer ako se još jedanput sukobimo, vaistinu vam kažem, napraviću vam od glave duduk dva metra dugačak, i onda deca više neće govoriti: glup kao Martin, već glup kao Milan Đorđević.“ Nažalost, mađarska vlast, puna opreza prema širenju socijalnih ideja, koristi negativne intervencije iz Beograda, pa je „Straža“ obustavljena 1879. godine, a Pera Todorović je proteran, prvo iz Novog Sada, a samo nešto kasnije i iz Ugarske, na molbu liberala koji drže srpsku vladu. Zbog toga odlazi u Pariz, uz nešto finansijske potpore Matice srpske, gde je počeo da poboljeva od jetre (ehinokokusa). Kasnije se decenijama mučio sa ovom bolešću i bolovima, mada je više puta operisan (punktiran) u Beču. Prinuđen da stalno uzima sredstva za smirenje bolova, postao je morfinista, što su na ružan način koristili svi njegovi potonji politički i lični protivnici. Po povratku u Srbiju, decembra 1880. godine, jedan je od ključnih sastavljača programa Narodne radikalne stranke, koji je, istovremeno sa strankom, promovisan u prvom broju „Samouprave“, koji je izašao 8. januara 1881. godine. Todorović obnavlja i svoj stari časopis „Rad“. Na osnivačkoj skupštini Radikalne stranke u Kragujevcu, jula meseca, sledeće 1882. godine, govorio je ceo jedan dan i bio vodeća ličnost čitavog skupa. Ovaj legendarni Todorovićev celodnevni govor, koji kao feljton u nastavcima potom objavljuje „Samouprava“, prosta seljačka masa koja se okupila da podrži radikale, slušala je gotovo bez daha, jer on je bio mešavina pledoajea za socijalnu pravdu i velikog demagoškog umeća. Evo samo jedne ilustracije iz tog Todorovićevog govora: „Učešće u državnim poslovima ne sme se odmeriti po dubini kese, pa ko je bogatiji onaj neka i barata po državi, a ko je siromašak njegova nigde da se ne čuje i ne jede. Sprečiti sirotinju da se meša u državne poslove zato što je sirotinja, značilo bi ugušiti glas baš onih koji najviše osećaju težinu nezgodnih državnih ustanova, i po tome imaju najviše interesa da rade na njihovoj popravci…“ U okovima – dogovor s kraljem U Timočkoj buni 1883. godine, nije izbegao u inostranstvo, poput Nikole Pašića, koji je bunu potpirio iza leđa celog stranačkog rukovodstva, pa je kao član Glavnog odbora Narodne radikalne stranke uhapšen i bačen u okove. Pred prekim sudom, pred kojim je odvažno branio Stranku, osuđen je na smrt. U takvoj situaciji on piše kralju Milanu Obrenoviću i nudi mu sporazum sa Radikalnom strankom – u nacionalnom interesu. Kralj Milan će ga, posle razgovora u ćeliji Beogradske kule, pomilovati, pa je smrtna kazna preimenovana u kaznu desetogodišnje robije, jer je sa njim uglavio da posreduje u sklapanju političkog sporazuma da radikali uđu u vladajuću koaliciju sa naprednjacima i priznaju legitimnost vlasti Obrenovića. To je za Peru Todorovića bio fatalan dogovor – jer taj dogovor Radikalna stranka, na savetovanju u Nišu (6. februara 1886), nije prihvatila. Kada su osuđeni radikali amnestirani i pušteni na slobodu, 1886. godine, oni su umesto sa naprednjacima, krenuli u kortešovanje sa liberalima. Todorović je ostavljen na cedilu, a mržnju prema kralju Milanu radikali su proširili i na „izdajnika“ Peru Todorovića. Sam i pritisnut neprijateljskom kampanjom do juče svoje, a najjače političke stranke, morao je u jednom trenutku da prihvati od Obrenovića uhljebljenje u Narodnoj banci Srbije, gde je postavljen za komesara (1886). Zbog toga je odmah izbačen iz Radikalne stranke. Sada već u opoziciji prema glavnoj struji Radikalne stranke, aprila 1886. godine, Todorović pokreće ponovo „Samoupravu“, radi borbe protiv saveza radikala i liberala koji je tada osnovan i iz koga je stvorena „savezna vlada“, 1. juna 1887. godine. Zatim pokušava da opstane kao izvorni radikal, pokrećući list „Radikal“, kada se koalicija radikala i liberala raspala krajem 1887. godine – i kada su radikali dobili vladu. No, surova i sirova radikalska kampanja protiv Todorovića već je počela i trajaće sve do njegove smrti. Kakav je to progon bio i kako se u obračunu sa Todorovićem nisu štedele uvredljive reči, jednostavno pokazuje primer diskvalifikacija koje je prema njemu uputio Janko Veselinović, pisac „patriotske literature“ (Hajduk Stanka, na primer), koji će doslovno, 1898. godine, u „Dnevnom listu“, napisati: „Pera Todorović je jedna vrlo gadna bolest društvena… U imenu ovoga po nevaljalstvu i pokvarenosti jedinstvenog čoveka za svih devetnaest vekova, sabrani su svi poroci, sva nevaljalstva, koja može da izmetne jedan pokvareni naraštaj… Jedan nazadnjak i u umnom i u moralnom i u seksualnom smislu… Može se misliti kako je sramno ponižena i obeščašćena srpska slobodna javna reč, kad je vodi ovakva nakaza bez fizionomije…“ I tako dalje, i tako redom. Neki radikalski prvaci i novinari su čak ime i prezime Pere Todorovića pisali malim slovom. Organ radikalne demokratije „Odjek“ usuđuje se da napiše: „Uživa nezasluženo glas novinara, bez ikakve naučne spreme, bez ičega književnog u stilu. Hiljadu puta je tučen. Postavlja masu ludih pitanja. Iznosi besmislene ideje. Nakazno i budalasto tumači istorijske događaje. Nedoučen đak. Prosto polupismen čovek. Moralna propalica: Neznalica Petar Todorović…“ Pera Todorović je znao da uzvrati. Ostala je čuvena njegova rečenica: „Nema udarca koji ne mogu primiti i odbiti, kadar sam da se borim sa obadve ruke, da udaram i levo i desno, i ko god me udari mučki u leđa – vratiću mu udarac u lice.“ Inače, Velizar Ninčić vezu Pere Todorovića sa dvorom Obrenovića tumači psihološkim razlozima, pa kaže: „Kao pravi polemičar, on niti je bio objektivan, niti je mogao da stoji na sredini. Ili je išao sa jakobincima ili je išao sa Dvorom.“ Zanimljivo je da je Todorović, koji je retko šta priznavao svojim kritičarima, otvoreno rekao: „Jest – svoje dvadesetogodišnje veze s dvorom našim ja smatram kao nevidljive okove, koje sam 20 godina nosio.“ Posle izlaska iz zatvora, Pera Todorović se, kao udovac, 26. oktobra 1886. godine, ženi bogatom miraždžikom Hristinom Barlovac iz Beograda. Brak je ubrzo postao užasan, pa je njegova rođena žena čak učestvovala u konstruisanju optužbe da je Todorović homoseksualac, o čemu je vođena sudska parnica 1887. godine, da bi samouvereni Pera bio javno uvaljan u blato. Sa Hristinom je imao ćerku Smiljanu, koja je umrla kao malo dete. Velika štampa počinje s „Malim novinama“ Kada je otpušten sa mesta komesara iz državne službe, navodno zato što je bio optužen za „beščasteće delo“ (mada za to delo nije bio osuđen), Pera Todorović, 6. februara 1889. godine, otkupljuje „Male novine“ od Jefte Medicijana i Đorđa Kimpanovića (od br. 51). To je bio pravi potez, od tog lista Todorović će načiniti prvi moderni dnevnik u Srbiji. Kada je kupio „Male novine“ on je hteo da napravi list koji će „bar približno ličiti na jevropske listove“. Odmah je najavio da će list biti „za ljude sviju pravaca i pogleda“ – dakle nestranački list. Smanjio je cenu primerka na pet para („petparački list“) i raširio uličnu prodaju, koja se tada prvi put pojavila u Srbiji. Po mnogo čemu su „Male novine“ bile i prvi srpski tabloid, jer se Todorović nije libio da u njima objavljuje i raznovrsne društven skandale, pa i naručene napade na određene ličnosti. „Male novine“ su dostizale dnevni tiraž od 30.000 primeraka. One nisu počinjale političkim uvodnicima, već najsvežijim vestima. U njima su bila i obaveštenja o vremenskim prilikama, lutrijski izveštaji, vesti sa pijace, a imale su i crnu hroniku i humoristički kutak. Prve su u Srbiji objavljivale klasične feljtone. Todorović se može svrstati i u rodonačelnike našeg istraživačkog i analitičkog novinarstva – na primer serija napisa o hajdučiji u Srbiji, kada je uz praćenje, iz dana u dan (120 izveštaja), suđenja grupi razbojnika u Čačku (na optuženičkoj klupi bilo je oko stotinu okrivljenih) dodavao i napise o temeljnim socijalnim i političkim uzrocima širokog obima kriminalnog nasilja i otimačine u srpskoj provinciji. U „Malim novinama“ Todorović je objavio i niz svojih memoarskih zapisa: zaokruženu verziju Dnevnika jednog dobrovoljca, Krvavu godinu i druga sećanja. I svoj neosporni književni talenat „trošio“ je u listu, pa je kao feljtone objavio romane Smrt Karađorđeva, Silazak s prestola (kralja Milana, prim. aut.), Smrt kneza Mihaila, Aspide i nedovršen roman Beogradske tajne. „Male novine“ je zabranio kralj Aleksandar Obrenović, septembra 1900. godine, zbog pisanja protiv njegove ženidbe sa Dragom Mašin. Nastavile su da izlaze 1901. godine, pod nazivom „Stare Male novine“, koje je Todorović morao da prekine posle Majskog prevrata, 29. maja 1903. godine, kada su ubijeni kralj Aleksandar Obrenović i njegova supruga Draga Mašin, a na presto doveden Petar Karađorđević – dok su realnu vlast delili oficiri zaverenici i radikali. Posle tog prevrata, pokrenuo je periodično glasilo „Ogledalo“ (izašlo je sto svezaka). U napisima za „Ogledalo“ svodio je i svoj životni bilans: „U toj strašnoj borbi ja sam pet godina proveo u izgnanstvu; više od 20 puta bivao sam zatvoren i hapšen; bio sam osuđen na 27 godina zatvora, proveo sam u kazamatima i hapsanama pet godina, sedam meseci i devet dana; platio sam 11 hiljada dinara raznih globa i taksi; vukao sam teške okove, od kojih mi i sada zjape rane na nogama, i bio sam osuđen na smrt, jedan put javno i znano, a četiri puta o koncu je visilo da izgubim glavu potajno i mučki.“ Umro je 7. oktobra 1907. godine u 55. godini života. Na pogreb su mu došli i radikalski prvaci, svi osim Pašića. KC (L)

Prvo izdanje iz 1960. Odlično očuvano! Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Naslov Vatra i ništa / Branko Miljković Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1960 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1960 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 86 str. ; 20 cm (Broš.) Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke „Uzalud je budim“ (1957), „Poreklo nade“ i „Vatra i ništa“ (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama „Smrću protiv smrti“ (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC

Prvo izdanje knjige rodoljubivih pesama koju je Branko Miljković napisao sa crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem. Bogato ilustrovano crtežima Ivana Šubića, dok je nacrt naslovnih korica uradio Dida de Majo. Stanje kao na slikama. Izuzetno retko u ponudi. Autor - osoba Miljković, Branko, 1934-1961 = Miljković, Branko, 1934-1961 Šćepanović, Blažo Naslov Smrću protiv smrti / Branko Miljković, Blažo Šćepanović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 1959 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Mlado pokolenje, 1959 (Beograd : Beogradski grafički zavod) Fizički opis 66 str. : ilustr. ; 21 cm. Zbirka Biblioteka Ideali Nov naraštaj pesnika, koji se afirmiše u drugoj polovini 50-ih godina, došao je na pripremljen teren i već na samom početku pokazao niz prednosti što su im omogućile brz prodor u književnost: znatnu književnu kulturu, poznavanje stranih jezika i svetske poezije, negovanost izraza, ovladanost raznim pesničkim tehnikama, preuranjenu zrelost. U tom naraštaju javlja se nekoliko orijentacija. Najizrazitija je neosimbolička. Njoj pripada glavni pesnik ovog pokolenja Branko Miljković (1934–1961). On je prekratio život u dvadeset sedmoj godini i tim cinom snažno obeležio svoju poeziju, koja je od početka bila zaokupljena motivom smrti. Ostavio je iza sebe zbirke Uzalud je budim (1957), Poreklo nade i Vatra i ništa (obe 1960), i knjigu rodoljubivih pesama Smrću protiv smrti (1959), koju je napisao zajedno s crnogorskim pesnikom Blažom Šćepanovićem (1934–1966). Pisao je takođe eseje i kritike, prevodio poeziju s ruskog i francuskog. U celom tom opsežnom radu pokazao je neumornost i žurbu ali i umetničku disciplinu i samosvest. Miljković je pesnik intelektualac, uveren da je pesma izraz patetike uma, a ne srca, da se ona dostiže umom` i da izražava „stanja uma`, a ne duševna raspoloženja. Po obrazovanju filosof, on je verovao da se mogu prepevati filosofski sistemi. Zato se vraćao prvim grčkim filosofima, naročito Heraklitu, dovodeći u vezu njihovo učenje o praelementima s modernom filosofijom bića. U pesničkom izrazu težio je da spoji moderna istraživanja s klasičnim zahtevima, zalagao se za savršenstvo kao najveći ideal pesme, smatrao da „nema velike poezije bez stroge i određene forme`, bio vrstan versifikator i jedan od obnovitelja soneta u našoj posleratnoj poeziji. Odbojan prema tradicionalnoj subjektivnoj lirici, on je na drugoj strani pokazao otvorenost prema nekim drugim tradicionalnim vrednostima: negovao je socijalnu i rodoljubivu poeziju, nadahnjivao se motivima i simbolima iz naše narodne pesme. Blažo Šćepanović (Bijelo Polje, 7. april 1934 – Struga, 26. avgust 1966) bio je crnogorski i jugoslovenski pesnik. Najpoznatiji je po zbirci pesama „Smrću protiv smrti” koju je napisao zajedno sa srpskim pesnikom Brankom Miljkovićem. Blažo Šćepanović rođen je 1934. godine u bjelopoljskom naselju Livadice. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Radio je u Kulturno-prosvetnom veću SFRJ. Umro je na samom početku pesničke karijere, ali je uspeo da ostavi za sobom nekoliko zbirki poezije. Zajedno sa pesnikom Lazarom Vučkovićem utopio se u Ohridskom jezeru, tokom boravka na Struškim večerima poezije, jednoj od najznačajnijih kulturnih manifestacija u tadašnjoj Jugoslaviji. Priznanja Ogranak Biblioteke grada Beograda u Učiteljskom naselju nosi ime Blaža Šćepanovića. O životu Blaža Šćepanovića 2017. godine snimljen je dokumentarni film Smrću protiv smrti Blaža Šćepanovića.[3] Film je premijerno prikazan u Mojkovcu, u okviru pratećeg programa 42. po redu filmskog festivala Mojkovačka filmska jesen 25. septembra 2017. Skupština opštine Bijelo Polje donela je oktobra 2013. godine odluku da se jedna ulica u ovom gradu nazove imenom Blaža Šćepanovića. Književni rad Književno stvaralaštvo Blaža Šćepanovića sakupljeno je u sedam zbirki pesama: Lobanja u travi (1957) Ivicom zemlje zmija (1958) Smrću protiv smrti (1959) – zajedno sa Brankom Miljkovićem Smrt pjesnikova (1961) Zlatna šuma (1966) Ljubavlju izmjereno vrijeme (1973) – objavljena posthumno Pjesnikov dvojnik (1976) – objavljena posthumno Dida De Majo (Beograd, 29. mart 1906 – Beograd, 24. jul 1964) bio je grafičar, ilustrator i scenograf. Dida De Majo rođen je 29. marta 1906. godine, u Beogradu, u porodici sefardskih Jevreja, na dunavskoj Jaliji. Otac mu se zvao Solomon i bio je trgovac, a majka Jelena-Lenka, rođena Alkalaj, bila je učiteljica. Prvi svetski rat proveo je sa sestrom, Vojkom, u Beču, da bi se u Beograd vratio 1917. godine. Pohađao je beogradsku Realku. Zbog učestvovanja u demonstracijama studenata 1923/24. bio je isključen iz gimnazije. Vanredno je maturirao 1924. godine. Tokom školovanja sarađivao je kao grafičar u časopisu „Refleks mladih”, a izradio je i naslovnu stranu zbirke pesama Desimira Blagojevića „Šaputanje s mostova”. Za vreme boravka u Beču (1924), učio je crtanje i grafiku kod profesora Požedajeva i učestvovao u izradi dekoracija i kostima za predstavu „San letnje noći”, u pozorištu „Teatar u Jozefštatu” (nem. Theater in der Josefstadt) i za Šuv suri (franc. Chauve-souris) baletsku trupu Nikite Balijeva. Iz Beča otišao je u Pariz, gde je ostao do 1932. godine. Krajem dvadesetih, zajedno sa Monijem de Bulijem, priključio se grupi avangardnih umetnika okupljenih oko časopisa „Lu Grand Žu“ (franc. Le Grand Jeu), koji su uređivali pesnici Rože Žilber Lekont i Rene Domal. Školovao se na nekoliko pariskih akademija: Grand Šomijer (franc. Grande Chaumière), Kanson (franc. Canson), Andre Luta (franc. Andre Lotha). U Parizu je radio dekoracije za kabaree „Džokej” (engl. Jockey) i „Batu ivr” (franc. Bâteau ivre). Bio je kostimograf za Mulen ruž. Sarađivao je na scenografijama za reditelje A. Kavalkantija, Ž. Renoara, M. Reja i L. Bunjuela. Radio je crteže za tekstil za pariske modne kuće, ilustrovao je revije i uređivao enterijere pariskih stanova. Bio je jedan od osnivača nadrealističkog časopisa „Diskontinuite” (franc. Discontinuité). Grafički je osmislio diplomu Jevrejskog ženskog društva u Beogradu. Po povratku u Beograd, uspostavlja prijateljstvo sa članovima beogradskog nadrealističkog kruga i angažuje se na ilegalnom radu u Komunističkoj partiji Jugoslavije - radio je na tehničkom opremanju publikacija i letaka i izradi lažne dokumentacije. Zbog te delatnosti, uhapšen je 1935. godine. Bio je nekoliko meseci u Glavnjači, gde je nakon desetodnevnog mučenja, pokušao samoubistvo. Potom je osuđen na dve godine u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Pušten je 1937. godine, ali je nastavio aktivnost u okviru Komunističke partije Jugoslavije, gde je izradio stotinu i pedeset falsifikovanih putnih isprava za jugoslovenske dobrovoljce na putu za Španiju. Posle pokušaja policije da ga uhapsi, emigrirao je u Francusku, 1938. godine. U Francuskoj je delovao u okviru tehničkog aparata KPJ, na izradi falsifikovanih pasoša. Posle okupacije Pariza odlazi u južni, neokupirani, deo Francuske, gde će u Brivu, u regionu Koreze, provesti najveći deo rata, bez vesti o brojnoj familiji u Beogradu, koja nije preživela Holokaust. U Drugom svetskom ratu borio se kao pripadnik Francuskog pokreta otpora. Jedna od najvećih Demajovih zasluga tokom rata jeste učešće u oslobađanju književnika Andre Malroa, iz gestapovskog zatvora, u Tuluzu. Za Jugoslovensko vojno predstavništvo u Francuskoj, počeo je da radi 1944. godine. U maju 1945. godine, vratio se u Beograd. Odmah po dolasku, uhapšen je i sproveden u Glavnjaču, gde je proveo tri meseca. Posle puštanja iz zatvora, radio je kao tehnički urednik u časopisu „Ošišani jež”. Bio je v.d. direktor Novinsko-izdavačkog preduzeća Saveza udruženja novinara Federativne Narodne Republike Jugoslavije, potpredsednik Zemaljskog veća Saveza sindikata NR Srbije, savetnik u Grafičkoj direkciji SR Srbije i u Komitetu za auto saobraćaj pri Vladi FNRJ. Početkom 1946. godine oženiće se sa Beograđankom Mirom Šoten. U septembru 1948. godine, zbog optužbe da je pristalica „Rezolucije Informbiroa”, uhapšen je i odveden, ponovo, u Glavnjaču, da bi novembra 1949. godine bio poslat na Goli otok, gde je mučen i ponižavan. Prvo je bio u logoru Stara žica, a zatim u specijalnom logoru Petrova rupa. Oslobođen je aprila 1953. godine. Do smrti (1964), radio je kao tehnički urednik časopisa „Žurnal” (engl. Journal) i tehnički urednik u štampariji Beogradskog grafičkog zavoda. Njegova dela izlagana su na kolektivnim izložbama u Brivu 1943. godine, Udruženju primenjenih umetnika Srbije 1955. godine, kao i u okviru izložbe Sefardski slikari u Beogradu 2007. godine. Veliki broj njegovih dela izgubljen je ili uništen. Radovi: Diploma jevrejskog ženskog društva, 1925 Tragična istorija jednog nevaljalog dečaka, strip 1925; Crteži (1935, 1936, 1940, 1941); Autoportreti i portreti; Banditski prorok, strip, 1950; Mrtva priroda; Igra, grupa crteža, 1960; Ilustracije i drugi radovi, 1960. Branko Miljković (Niš, 29. januar 1934 – Zagreb, 12. februar 1961) bio je srpski i jugoslovenski pesnik, esejista i prevodilac. Miljković je jedan od najpoznatijih srpskih pesnika druge polovine dvadesetog veka. Brankov otac Gligorije (1907–1999) poreklom je iz Gadžinog Hana, a majka Marija (1908. rođena Brailo) iz sela Trbounja kod Drniša. Imao je i brata Dragišu (1939–1993) čijim zalaganjem je za života i posle pesnikove smrti sređena i sačuvana Brankova zaostavština. Miljkovićeva porodica vodi poreklo iz Zaplanja kod Niša, odakle su se njegovi roditelji doselili u Niš. Miljković je detinjstvo provodio u periodu Drugog svetskog rata u porodičnoj kući na periferiji Niša u ulici Ljube Didića 9. Brankovo odrastanje u porobljenom Nišu, u kome je bio svedok svih strahote rata i nasilja, najverovatnije će kasnije u psihološkom smislu biti začetnik tema o smrti u njegovoj poeziji. Na Veliki petak 1944. godine, Branko posmatra kako savezničke bombe padaju na Sabornu crkvu, ali i na školu `Sveti Sava`. Video je svoju mladu komšinicu Ružu, svoju prvu ljubav, kako je u nesvesnom stanju odnose u bolnicu. Uzalud su se Brankova majka i druge žene molile za Ružu. Ona se više nikada nije probudila, a Branko će svoja dečačka osećanja prema njoj iskazati dosta godina kasnije, u svojoj pesmi Uzalud je budim. Miljković je stekao srednje školsko obrazovanje u Prvoj niškoj gimnaziji „Stevan Sremac“ Od 1941. do 1945. pohađao je osnovnu školu. Prvi, drugi i treći razred završio je u osnovnoj školi „Vožd Karađorđe“ u Nišu, a četvrti, pred kraj rata, u očevom rodnom mestu Gadžinom Hanu. Od 1949. do 1953. godine Miljković je bio učenik Prve niške gimnazije „Stevan Sremac“ u Nišu, gde je njegov pesnički dar otkriven u školskom književnom društvu „Njegoš“, u kome je, pored ostalih, bila i pesnikinja Gordana Todorović. U Nišu piše i pred svojim vršnjacima i profesorima čita svoje prve pesme sa trinaest godina. Prvu pesmu objavio je 1952. u beogradskom listu „Zapisi“, imao je tada osamnaest godina. U Nišu, pesme objavljuje u „Službenom glasniku“, „Glasu omladine“, „Našem putu“, „Gledištima“... Tokom gimnazijskog školovanja veliki uticaj na pesnika imao je profesor književnosti Dragoljub Milosavljević i, naročito, profesor filozofije, Fridrih Troj. Oni su najviše doprineli da upiše studije filozofije(1953) i da nastavi da se bavi književnošću. Godine 1953. iz Niša je otišao u Beograd na studije filozofije i na Filozofskom fakultetu diplomira 1957. Još kao student (1956) pripadao je grupi neosimbolista, čiji je idejni vođa bio prof. Dragan M. Jeremić, a koju su, pored Miljkovića, činili: Božidar Timotijević, Žika Lazić, Dragan Kolundžija, Milovan Danojlić, Petar Pajić, Kosta Dimitrijević, Vera Srbinović, Rajko Čukić... Nastojeći da u poeziji sintetizuje pesničko iskustvo simbolista i nadrealista. Kada je došao u Beograd, Branko je pune tri godine, obilazio redakcije mnogih časopisa ali nije naišao na razumevanje. Prve pesme u Beogradu mu objavljuje Oskar Davičo 1955. u časopisu „Delo“, i time mu otvara vrata ostalih izdavača i stranice brojnih časopisa. Ubrzo potom sledi njegova prva zbirka pesama „Uzalud je budim“ 1956, kojom postiže uspeh kod publike i kritičara, a potom i zbirke pesama: „Smrću protiv smrti“ (zajedno sa Blažom Šćepanovićem, 1959), „Poreklo nade“ (1960), „Vatra i ništa“ (1960), „Krv koja svetli“ (1961)... Književna kritika ga je vrlo brzo, bez obzira na njegovu mladost, svrstala u sam vrh srpske poezije. To je potvrdila dodela Branku jedne od, u to vreme, najprestižnijih nagrada – Oktobarske. Branko je potom počeo da vodi računa o svom oblačenju, mogao se videti kako ide preko Terazija u sivom odelu, u prsluku višnjeve boje, sa leptir-mašnom, šeširom velikog oboda... Od studenta boema – postao je gospodin. Njegove rane pesme pokazuju uticaj francuskih simbolista Valerija i Malarmea, kao i Heraklitove filozofije. Najznačajnija je njegova zbirka „Vatra i ništa“ u čijoj se osnovi, pored antičkih mitova, nalaze nacionalni mitovi i legende koje je on utkao u sopstvenu poetiku, posebno u ciklusu „Utva zlatokrila“. Pored poezije, pisao je eseje i kritike i bavio se prevođenjem ruskih i francuskih pesnika. Po jednima usled ličnih nesporazuma sa jednim brojem pesnika i prijatelja, a po drugima (kako to u knjizi „Branko Miljković ili neukrotiva reč“, navodi Petar Džadžić) zbog problema „uzrokovanih ljubavnim jadom“, napušta Beograd, u jesen 1960, i odlazi za urednika Literarne redakcije zagrebačkog radija. U Zagrebu, najverovatnije nezadovoljan svojim životom, Branko se odaje alkoholu. Tragično je preminuo u Zagrebu u noći između 11. i 12. februara 1961. godine. Tom događaju prethodila su sledeća događanja. U januaru 1961. u zagrebačkoj pozorišnoj kafani koju su njeni gosti nazivali „Kavkaz“ prema svedočenjima Vladimira Bogdanovića on i Branko su jedne večeri privođeni u zagrebačku miliciju nakon jedne Brankove izjave u pijanom stanju: „U jednom trenutku Branko je ustao, stao uz nisku ogradu i oslonjen rukama, malo nagnut, gledao dole. Pomislih namah da tamo nekoga traži, ili očekuje, ali se i uplaših da bi onako nagnut, a visok i već dobro podnapit, mogao da izgubi ravnotežu i padne dole. U jednom trenutku Branko je uzviknuo: ’Zašto ubijaju pesnika u socijalizmu?’ Pokušah da ga povučem, ali on podiže ruke i nanovo viknu još jače. Sala je, na tren, utihnula. Svi gledaju gore u nas. Neko je pozvao miliciju. Uspeh nekako da ga vratim do stola. Seo je i u jednom gutljaju ispraznio čašu. Ubrzo, na galeriju popeše se dva milicionera. Uzeše nam legitimacije i, gurajući nas niz spiralne stepenice, nimalo nežno, izvedoše do kola koja su bila parkirana do samog ulaza.” Ubrzo nakon ovog događaja, 12. februara 1961, Branka nalaze obešenog o drvo na periferiji Zagreba. Njegova iznenadna i prerana smrt otvorila je Pandorinu kutiju raznih interpretacija i nagađanja. Ovaj događaj i dalje izaziva mnoge kontroverze. Tanasije Mladenović je smatrao, da Branko Miljković nije izvršio samoubistvo. Maleno drvo, o koje se Miljković, navodno, obesio, naprosto nije moglo da izdrži krupno telo srpskog pesnika, navodi Mladenović. U razgovoru za „Politiku”, Mladenović je 1995. godine, doslovce, rekao: „Na licu mesta, posle nekoliko dana po Miljkovićevoj sahrani, vrativši se tada sa puta po inostranstvu, utvrdio sam čitav niz činjenica koje jasno govore da je tadašnjim vlastodršcima, i u Zagrebu, i u Beogradu, bilo veoma stalo da se čitav ’slučaj’ prekrije velom zaborava. Kvarilo bi to, zaboga, naše idilično i za večna vremena projektovano – bratstvo i jedinstvo”. Mada, uprkos navodima, do danas je najverovatnija verzija Brankove smrti – samoubistvo. Posle tragične smrti Branka Miljkovića u Zagrebu 1961. godine, celokupna pesnikova posmrtna ostavina nalazila se u njegovoj roditeljskoj kući u Beogradu, na Voždovcu, u ul. Đorđa Kratovca 52. Skromna porodična kuća, koju su pesnikovi roditelji kupili i kasnije se doselili iz Niša u Beograd 1954. godine, dozidana je sa još jednom prostorijom (radnom sobom) u kojoj je živeo i stvarao veliki pesnik, u ambijentu „pesničke laboratorije“ i bogate lične biblioteke. Pesnikova kuća bila je i duhovno stecište čitave jedne generacije pesnika i pisaca u usponu, pedesetih i šezdesetih godina 20. veka. Pesništvo U anketi o iskušenju poezije, objavljenoj u književnom časopisu Delo, Branko Miljković je na pitanje „Vaš put do pesme“ naveo sledeće: „ Pesnik vidi više od drugih jer sluti ono što je drugima nepristupačno; s druge strane, on vidi neodređenije od drugih jer sluti i ono što je drugima očigledno. Pesnikovo geslo i treba da bude ono Elijarovo `uprkos svakoj očiglednosti`. To je taj put do pesme: borba na činjenicama koje ništa ne kazuju, borba protiv Svete Očiglednosti... ” Pišući o poeziji Alena Boskea, čiji je uticaj na pesnika nesumnjiv, Miljković je izrazio suštinu svog shvatanja pesništva, i poezije uopšte; da je „poezija pobeda nad pesnikom”, da je, u stvari, ona autonomna i nezavisna od realnosti i da ,,nije imenovanje postojećih stvari koje nas okružuju, ona je stvaranje”. U traganju za čistom poezijom i mogućnostima transpozicije stvarnosti u hram reči i simbola, po njemu ona ,,stvarnost pretvara u mogućnost”, a pesnika vidi kao ,,žrtvu” svoje poezije. O tome dalje kaže da ,,Pesma i pesnik vrlo brzo zamene svoje uloge. Pesnik umesto da kaže biva kazan. Da bi zadržao svoje pravo na reči, pesnik je prinuđen da postane objekat poezije. Umesto da pesnik piše poeziju, poezija piše pesnika.” U svojim kritičkim napisima i ogledima o poeziji uopšte i pesnicima, Miljković je, po mišljenju mnogih kritičara, pisao o suštini i dilemama sopstvene poetike, tražio odgovore na pitanja koja su proizilazila iz bića njegove pesme, želeći na određen način „da se stavi na mesto odakle bi mogao da posmatra sopstvenu poeziju nepristrasnije, kao svoj sopstveni kritičar, kao pesnički dvojnik koji bi mu osvetljavao put u tami“. „Čovek zagledan u svet ima pred sobom dve alternative: da oseti svoju ništavnost ili da se divi. Divljenje nas izjednačuje sa onim čime se divimo. Poeziju sam počeo da pišem iz straha...” Njegove pesme su bile hermetične pesme, a on je o njima govorio: „Ono što ne možemo da izrazimo, sve se više udaljava, ali i gubi pri tom svoj prvobitni smisao neizrecivog i postaje nešto što se može razumeti, mada samo pod pretpostavkom, kao iznutra sažeto, neprilagođeno bilo čemu spolja. Tako nastaje hermetična pesma. Tamo gde prestaje, istinski započinje. To je tamo gde počinje zaborav ili zaboravljeno sećanje kako bi rekao Sipervjel. I njen sadržaj je svet, jedinstven i nikad drugi svet, ni kada duh izneveri ohološću i podelama. Ali sve svoje skorašnje hermetična pesma preuredi iznutra snagom zaborava, spajajući različito, razdvajajući jedno.” Za Miljkovića je simbol bio „inkarnacija stvarnosti, kondenzovanje stvarnosti u prostoru i vremenu u ono što je esencijalno i bitno.“ Sa druge strane, nadrealistička načela su mu poslužila da otkrije i dosegne onostrano, da otkrije podsvest, san, i da od iracionalnih izvora bića otkrije novu realnost. „Nejasnost je njena prednost, a ne nedostatak.“ Težio je nadrealističkom oslobađanju čoveka kroz prizmu simbola, do potpunog prožimanja stvarnosti i suštinskog izraza. U ovoj sintezi nastajali su stihovi koji su zračili magijskom lepotom i dubinom i koji su često izmicali dekodiranju. Jedan od najzanimljivijih i značajnijih ciklusa u zbirci Uzalud je budim je drugi po redu ciklus Sedam mrtvih pesnika. Branko je u ovom ciklusu posvetio po jednu pesmu pesnicima koje je verovatno najviše cenio jer su mu veoma slični po tematici i motivima u svojim pesmama. To su: Branko Radičević, Petar Petrović Njegoš, Laza Kostić, Vladislav Petković Dis, Tin Ujević, Momčilo Nastasijević i pesnik Goran, Brankov prijatelj. Ostali rad Uporedo sa pesničkim radom, Miljkovićevo stvaralaštvo obuhvata intenzivnu kritičko-esejističku delatnost, objavljivanjem oko šezdesetak priloga u listovima i časopisima širom Jugoslavije u periodu od 1955. do 1961. god. Prvu kritiku (prikaz) objavio je 1955. god. u beogradskom listu Vidici, povodom zbirke pesama Velimira Lukića, Leto. Sagledavajući njegov kritičarski opus, može se sa pravom reći da je Miljković bio svojevrsni hroničar književnih zbivanja na jugoslovenskom prostoru; nema praktično nijednog značajnijeg imena savremene jugoslovenske (i srpske) poezije o kojima nije pisao. Nesumnjivo je da je svojim kritičarskim tekstovima i prikazima znatno doprineo predstavljanju tzv. druge posleratne generacije pesnika, kojoj je i sam pripadao. Branko Miljković ili Orfejev dvojnik Za pesnike simbolističke orijentacije, pesnike koji nastoje da „sve zamene rečima” posebno je važna sloboda u kombinovanju reči. Tragajući za tom slobodom, Branko Miljković se posebno u pesmama Poreklo nade, približio pojedinim elementima nadrealističke poetike. Za njega su posebno bili izazovni oni elementi nadrealističke poetike koji su insistirali na udaljavanju od realnih stvari i pojava, na ulozi sna i nesvesnog. Mada nema sumnje, za Miljkovića su najizazovniji bili pokušaji nadrealista da izgrade jednu takvu tehniku gradnje verbalne jave koju je on gotovo divinizovao u pesmi Kritika metafore. Miljković je prihvatio i jedan groteskno-humorni ton (tako važan za nadrealiste) da bi mogao da relativizuje ono stanovište koje dominira u pesmama sadržanim u knjizi Vatra ili ništa. Jednostavno rečeno, stavljajući pesniku zadatak da u jeziku izgradi posebnu realnost, paralelni svet, Branko Miljković je samu pesmu i njenu egzistenciju učinio paralelnom sa egzistencijom samog pesnika... Nagrade Oktobarska nagrada Beograda, 1960, za zbirku Vatra i ništa. Nasleđe Film o Branku Miljkoviću Vatra i ništa (igrano-dokumentarni film, Niš, 1995, proizvodnja: ПП Krug, uz materijalnu podršku Ministarstva kulture Republike Srbije i Skupštine grada Niša, scenario i režija: Marislav Radisavljević, direktor fotografije filma: Ivan Zdravković, snimatelj: Darko Ković, scenograf: Boris Čerškov, kostimograf: Jelka Ašanin, kompozitor: Blagoje Radojević, slikar dekora: Perica Donkov, glumci: Goran Milev, Slađana Vlajović. Postoji i dokumentarni film o Branku Miljkoviću, pod imenom Princ Poezije. Film je snimljen u Nišu i Beogradu, uz obilnu muzejsku građu, a Miki Stamenković je uspeo da preko svojih prijatelja iz Zagreba obezbedi potrebnu dokumentaciju. Snimatelj filma je Jovica Krstić, montažer Miljan Đurović, stihove u filmu govori Predrag Ejdus, tekst čita Žarko Obračević, a muziku je napisao Žarko Stanković. Spomen soba Branka Miljkovića U porodičnoj kući u Beogradu, u pesnikovoj sobi, 12. februara 1962. god, na prvu godišnjicu njegove smrti, otvorena je Miljkovićeva spomen-soba u autentičnom ambijentu, gde je bila izložena njegova zaostavština: nameštaj, lični predmeti, rukopisi, prepiska, fotografije, biblioteka...24 (kat. br. 100) Roditelji, i posebno, brat Dragiša, brižljivo su sačuvali sve što se zateklo u kući od pesnikove ostavštine.25 U Knjizi utisaka povodom predaje zaostavštine i otvaranja Spomen-sobe u niškom Muzeju 1971. god, porodica Miljković je zapisala: „Drage Nišlije, Branko nije stigao da vam se vrati, ali se vratilo njegovo delo i radna soba. Čuvajte i jedno i drugo, jer je od danas to vaše (majka Marija, otac Gligorije, brat Dragiša Miljković; 11. 2. 1971)” Književno-memorijalna postavka Stevan Sremac i Branko Miljković. Povodom desetogodišnjice smrti, pesnikovi roditelji Marija i Gligorije, 1971. god. ustupaju deo zaostavštine svoga sina gradu Nišu, odnosno Narodnom muzeju, uz svesrdno posredovanje predstavnika grada, Muzeja i poslenika iz kulturnog života. Osnovna namera bila je da se ustupanjem, prenosom i kasnijom muzejskom ekspozicijom fonda sačuva trajno uspomena na velikog pesnika, koji je duhovno i stvaralački stasao u svom rodnom gradu Nišu. Na dvadesetogodišnjicu pesnikove smrti 1981. god, njegovi roditelji poklanjaju Narodnom muzeju pesnikovu sobu iz beogradske kuće (sobe), jedan broj ličnih predmeta i prva izdanja pesnikovih zbirki pesama (Uzalud je budim i Vatra i ništa). Narodni muzej u Nišu čuva celokupnu zaostavštinu pesnika Branka Miljkovića. Formiran je i fond istoimene muzejske zbirke. Godine 1971, povodom desetogodišnjice pesnikove smrti, njegovi roditelji, Marija i Gligorije i brat Dragiša, poklonili su muzeju u Nišu sačuvanu zaostavštinu: lične predmete, odeću, dokumenta, fotografije, rukopise, nameštaj iz roditeljske kuće u Nišu i Beogradu, prepisku, ličnu biblioteku sa oko 400 knjiga i časopisa i bogatu hemeroteku sa isečcima pesnikovih objavljenih radova i drugih tekstova iz novina i časopisa. Zaostavštini pripada 1649 predmeta. Povodom 50 godina od smrti Branka Miljkovića 2011. godine organizovana je velika izložba njegovih ličnih stvari koju je posetilo oko 9 hiljada ljudi u Nišu i Beogradu. Tom prilikom je planirano da se do 2014. izdaju njegova sabrana dela. Sabrana dela bi imala 12 knjiga, ali njihovo izdavanje nije realizovano u planiranom roku. Spomen soba Branka Miljkovića kao deo izložbe u Sinagogi u Nišu u povodu obeležavanja 50. godišnjice od njegove smrt (29. septembar 2011) O životu i tragičnoj smrti Branka Miljkovića Dejan Stojiljković je napisao roman „Zvezda nad prazninom”. Dela Sabrana dela Branka Miljkovića Na osnovu Protokola o izdavanju sabranih dela Branka Miljkovića, iz 2015. godine, čiji su potpisnici Filozofski fakultet iz Niša, Niški kulturni centar, Narodna biblioteka i Narodni muzej iz Niša, konačno su se stekli uslovi (jer su obezbeđena materijalna sredstva iz budžeta Grada Niša), da se krene u realizaciju projekta koji je trebalo da bude započet do kraja 2014. Prema navedenom Protokolu, do kraja 2015. godine biće štampani prvi tomovi sabranih dela Branka Miljkovića (1934–1961), dok bi čitav projekat, od 6 knjiga, završen krajem 2018. godine. Knjige pesama Za života je objavio pet knjiga pesama: Uzalud je budim (Mlado pokolenje, Beograd, 1957), Smrću protiv smrti (zbirka patriotskih pesama u koautorstvu sa Blažom Šćepanovićem, Mlado pokolenje, Beograd, 1959), Poreklo nade (Lykos, Zagreb, 1960), Vatra i ništa (Prosveta, Beograd, 1960). Za zbirku pesama Vatra i ništa dobio je 1960. god. prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda za književnost. U izdanju „Zadužbine Ras“ izašla je njegova poslednja knjiga Krv koja svetli (1961), bibliofilsko izdanje odabranih pesama patriotske poezije iz knjige. Uzalud je budim, Beograd, 1957, Smrću protiv smrti, (Zajedno sa Blažom Šćepanovićem), Beograd, 1959. Vatra i ništa, Beograd, 1960, Poreklo nade, Zagreb, 1960, Krv koja svetli, Beograd, 1961. Prevod Osip Mandeljtšajm: Šum vremena, (zajedno sa Milicom Nikolić) Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu Petar Džadžić, Branko Miljković ili neukrotiva reč, Beograd 1965; Kritičari o Branku Miljkoviću, zbornik radova (prir. Sava Penčić), Niš 1973; Branko Miljković u sećanju savremenika, zbornik (prir. Vidosav Petrović), Niš 1973; Vidosav Petrović, Pesnikov uzlet – Sećanja na Branka Miljkovića, Niš 1988; Miodrag Petrović, Pesnički svet Branka Miljkovića, Niš 1991; Knjige kritika o Miljkoviću i njegovom životu. Poezija i poetika Branka Miljkovića, zbornik radova (ured. Novica Petković), Beograd 1996; Branko Miljković i savremena srpska poezija, zbornik radova (ured. Radivoje Mikić), Gadžin Han/Beograd, 1997; Radivoje M. Petković, Branko Miljković – školski dani, Niš 1999; Radivoje Mikić, Orfejev dvojnik – o poeziji i poetici Branka Miljkovića, Beograd 2002; Radovan Popović, Princ pesnika, životopis Branka Miljkovića, Niš 2002; Kosta Dimitrijević, Ubijeni pesnik, roman o Branku Miljkoviću, Beograd 2002; Kosta Lozanić, Slike iz života Miljkovića, (Roman o Branku Miljkoviću u 77 slika), Obrenovac 2003; Poezija Branka Miljkovića – nova tumačenja, Zbornik (prir. Radivoje Mikić), Niš 2003; Gojko M. Tešić, Bio-bibliografija Branka Miljkovića i radova o njemu (1951–1973), I–II, Književna istorija (Beograd), VII/ 25 i 26, (1974): 151–197, 343–396; Tematski broj časopisa „Gradina“ posvećen Branku Miljkoviću i Nagradi Branko Miljković, Gradina, Niš, Nova serija broj 4/2004, 2004. Dragica S. Ivanović, Osvešćeni zaborav: imanentna poetika Branka Miljkovića, Narodna biblioteka „Stefan Prvovenčani“, Kraljevo, 2010; Nedeljko Bogdanović, Reč i pesma („Utva zlatokrila“ Branka Miljkovića), 2011; Marija Jeftimijević Mihajlović, Miljković između poezije i mita, Institut za srpsku kulturu Priština/Leposavić, Leposavić, 2012; Ljubisav Stanojević (1927 - 2005): Poezija i poetika Branka Miljkovića – orfejski iskaz i poetska sublimacija neizrecivog (doktorska disertacija, rukopis, 1973) Branko Miljković, prepiska, dokumenti, posvete, priredio Jovan Mladenović, N KC