Serija udžbenika Prima namenjena je učenicima gimnazija i srednjih škola koji nemački jezik uče kao drugi strani jezik. Prima za srednje škole logičan je nastavak serije udžbenika Prima za osnovnu školu, koja učenike prati od samog početka učenja nemačkog jezika u 5. razredu. Udžbenici slede istu proverenu metodologiju i donose mnoštvo zanimljivih sadržaja primerenih uzrastu i interesovanjima učenika u srednjim školama. Udžbenici Prima za srednje škole kreirani su specijalno za srpsko tržište i potpuno su usklađeni sa zahtevima Nastavnog plana i programa za srednje škole, kao i sa Zajedničkim evropskim jezičkim okvirom. Serija vodi ka ostvarenju nivoa B1 i namenjena je učenicima kojima je ovo peta godina učenja nemačkog jezika. Sistematična i dosledna obrada gramatike i vokabulara praćena je mnoštvom vežbanja, tempo napredovanja prilagođen je realnim mogućnostima učenika, a savremene i zanimljive teme i tekstovi kreirani su tako da zainteresuju i motivišu sve učenike. Radna sveska je integrisana sa udžbenikom, a sastavni deo kompleta je i audio CD koji sadrži kompletan audio-materijal iz udžbenika i vežbe izgovora. Na kraju udžbenika nalazi se dvojezični rečnik. Udžbenici Prima su idealna podrška za pipremu DSD ispita!

Stevan D. Popović, RAČUNICA ZA OSNOVNE ŠKOLE. USMENI DEO (RUČNA KNjIGA ZA UČITELjE), PRVA SVESKA za I. i II. razred, DRUGA SVESKA za III. i IV. razred, izdanje i štampa Državne štamparije, Beograd, 1878-79. Naknadni tvrdi polukožni povez (I knjiga) / Originalni meki kartonski povez (II knjiga). Knjiga I: Odlična očuvanost listova i poveza, bez oštećenja, papirni deo korice delimično iskrzan, kožni deo delimično izlizan. Knjiga II: Solidna očuvanost u globalu: listovi bez oštećenja, povez je popustio, pa se knjiga prelama na 3-4 mesta, korice iskrzane, zadnja pogotovo. Primerak sadrži potpise prethodnih vlasnika. STANjE KNjIGA JE VIDLjIVO NA FOTOGRAFIJAMA. Jezik srpski, ćirilica, XV+3+X+283+1+II str. (knjiga I) + 2+XIII+3+364+II str. (knjiga II). Retko, pogotovo obe knjige zajedno.

Serija udžbenika Prima namenjena je učenicima gimnazija i srednjih škola koji nemački jezik uče kao drugi strani jezik. Prima za srednje škole logičan je nastavak serije udžbenika Prima za osnovnu školu, koja učenike prati od samog početka učenja nemačkog jezika u 5. razredu. Udžbenici slede istu proverenu metodologiju i donose mnoštvo zanimljivih sadržaja primerenih uzrastu i interesovanjima učenika u srednjim školama. Udžbenici Prima za srednje škole kreirani su specijalno za srpsko tržište i potpuno su usklađeni sa zahtevima Nastavnog plana i programa za srednje škole, kao i sa Zajedničkim evropskim jezičkim okvirom. Serija vodi ka ostvarenju nivoa B1 i namenjena je učenicima kojima je ovo peta godina učenja nemačkog jezika. Sistematična i dosledna obrada gramatike i vokabulara praćena je mnoštvom vežbanja, tempo napredovanja prilagođen je realnim mogućnostima učenika, a savremene i zanimljive teme i tekstovi kreirani su tako da zainteresuju i motivišu sve učenike. Radna sveska je integrisana sa udžbenikom, a sastavni deo kompleta je i audio CD koji sadrži kompletan audio-materijal iz udžbenika i vežbe izgovora. Na kraju udžbenika nalazi se dvojezični rečnik. Udžbenici Prima su idealna podrška za pipremu DSD ispita!

Odlicno ocuvan udzbenik FIZIKA za prvi razred gimnazije. Autor: RASPOPOVIĆ MILAN KB broj: 21199 Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne Škole

Sve knjige su odlično očuvane, velika većina kao nove. Cene se kreću od 500 din. do 1.000 din. Cena poštarine je uključena u cenu knjige. `Mehanika 1` korice sa spoljnje strane pri vrhu i dnu prelepljene selotejpom, `Čitanka` malo savijeni početni listovi u donjem desnom uglu. Koliko sam uspeo da pregledam nema bilo kakvih podvlačenja teksta, crteža i slično u knjigama. Na svakoj knjizi na prvom listu napisano ime i prezime. Spisak knjiga sa cenom: 500 din. Katarina Kovačević, Gordana Marković `Improving english 1` radna sveska Engleski jezik za prvi razred gimnazije i srednjih stručnih škola (deveta godina učenja), Zavod za udžbenike, 2020. 900 din. Katarina Kovačević, Gordana Marković `Improving english 1` + cd, udžbenik Engleski jezik za prvi razred gimnazije i srednjih stručnih škola (deveta godina učenja), Zavod za udžbenike, 2020. 800 din. Aleksandar Sedmak, Vera Šijački-Žeravčić, Anđelka Milosavljević `Mašinski materijali` Za prvi razred mašinske škole, Zavod za udžbenike, 2013. 1000 din. Jovo Malešević, Tima Segedinac `Tehnička fizika` Za prvi razred trogodišnje mašinske škole, Zavod za udžbenike, 2007. 800 din. Milorad Joković, Ivanka Tomić `Matematika 1 i 2` Zbirka rešenih zadataka za prvi i drugi razred srednje škole, Krug, 2008. 1000 din. Miodrag Pavlović `Čitanka` Srpski jezik i književnost za prvi razred gimnazija i srednjih stručnih škola, Klet, 2022. 1000 din. Filip Marić `Računarstvo i informatika` Udžbenik za prvi razred gimnazije, Klet, 2021. 1000 din. Dušan Đorđević, Željko Papić `Tehničko crtanje sa nacrtnom geometrijom` Za prvi razred mašinske škole, Zavod za udžbenike, 2017. 600 din. Slavoljub Đukić, Radivoj Nikolajević, Milena Šurjanović `Opšta hemija` Za prvi razred srednje škole, Zavod za udžbenike, 2021. 1000 din. Tomislav Nikolić `Mehanika 1 - Statika` Za prvi razred mašinske škole, Zavod za udžbenike, 2007. 800 din. Stevan Simić, Zvonko Simić `Tehnologija, operater mašinske obrade` Za prvi razred mašinske škole (udžbenik po modularnom programu), Zavod za udžbenike, 2007.

Naziv : IMPROVING ENGLISH 1 – Engleski jezik za prvi razred gimnazije i srednjih stručnih škola Autori: KOVAČEVIĆ KATARINA , MARKOVIĆ GORDANA,999 din Povez : Broširan ISBN : 978-86-17-20184-3 Godina izdanja : 2020 Broj izdanja : 4 Status izdanja : Preštampano Stranica :172 Pismo : Ćirilica Knjiga je nova Naziv : IMPROVING ENGLISH 2 - engleski jezik za drugi razred gimnazije i srednjih sturčnih škola – deseta godina učenja,899 din Autori: KOVAČEVIĆ KATARINA , MARKOVIĆ GORDANA Povez : Broširan ISBN : 978-86-17-20806-4 Godina izdanja : 2022 Broj izdanja : 4 Status izdanja : Preštampano Stranica : 151 Pismo : Ćirilica Izdavač: Zavod za udžbenike Naziv : IMPROVING ENGLISH 3 – Udžbenik sa radnom sveskom za engleski jezik za treći razred gimnazije i srednjih stručnih škola 999 din Autori: KOVAČEVIĆ KATARINA , MARKOVIĆ GORDANA Knjiga je Nova Br, Strana : 191 Povez : Brosirano Jezik: Srpski Status Izdanje : 3xprestampano Godina izdanja: 2021 Izdavač: Zavod za udžbenike Naziv : IMPROVING ENGLISH 4 – Engleski jezik za četvrti razred gimnazije i srednjih stručnih škola.1099 din Autori: KOVAČEVIĆ KATARINA , MARKOVIĆ GORDANA Povez : Broširan ISBN : 978-86-17-20676-3 Godina izdanja : 2021 Broj izdanja : 2 Status izdanja : Preštampano Stranica : 179 Pismo : Ćirilica Izdavač: Zavod za udžbenike Knjiga je u odlicnom stanju, Stanje kao na slici Molim vas pišite ili poručujte na Viber , WhatsApp , Sms ili Mobilni Slanje : Slanje Postexpresom, plaćanje pouzećem ili lično preuzimanje

Potpuno nov udzbenik FIZIKA za prvi razred gimnazije. Autor: RASPOPOVIĆ MILAN KB broj: 21199 9. preštampano izdanje – 2018. god. Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne Škole

Muzička umetnost za stručne škole Sonja Marinković Zavod kb21815 Pogledajte i ostale moje oglase, novi udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

Muzička kultura za prvi razred gimnazije prirodno-matematičkog smera i gimnazije opšteg tipa Sonja Marinković Zavod kb21071 Pogledajte i ostale moje oglase, novi udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

Hemija sa biohemijom - Ratko Jankov MOJ DUĆAN http://s.javorina.kupindo.com/kupindo Pogledajte moje ostale predmete `ALBUMI I SLICICE` https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=995 STRIPOVI i CASOPISI https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa= Tag: udzbenici, osnovna skola, srednja skola, knjige, radna sveska, istorija, geografia, fizika, srpski, citanka, informatika, zavod, logos, izdanje, psihologija, matematika, biologija, pripreme za takmicenje, udzbenik, farmakologija, medicinska skola, gimnazija, interne bolesti, recnik, engleski, tehnicko,razred prvi, razred drugi, razred treci, razred cetvrti, razred peti, razred sesti, razred sedmi, razred osmi, razred, razred 1m razred 2, razred 3, razred 4, razred 5, razred 6, razred 7, razred 8, opsti smer, hemija, biologoija

Povoljno, NOVA Muzička kultura za srednju školu. Autori: DRAGUTINOVIĆ MILIVOJE , BRATIĆ TOMISLAV KB broj: 21816 Izdavac Zavod Pogledajte i ostale moje oglase, novi udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

Geodezija - Slobodan Kontić - za treći i četvrti razred - Zavod za udžbenike, Beograd, 1979, strana 206, mek povez, 24 cm, - ponešto zaokruženo, podvučeno i dopisano MOJ DUĆAN http://s.javorina.kupindo.com/kupindo Pogledajte moje ostale predmete `ALBUMI I SLICICE` https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa=995 STRIPOVI i CASOPISI https://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=Kibo899&Grupa= Tag: udzbenici, osnovna skola, srednja skola, knjige, radna sveska, istorija, geografia, fizika, srpski, citanka, informatika, zavod, logos, izdanje, psihologija, matematika, biologija, pripreme za takmicenje, udzbenik, farmakologija, medicinska skola, gimnazija, interne bolesti, recnik, engleski, tehnicko,razred prvi, razred drugi, razred treci, razred cetvrti, razred peti, razred sesti, razred sedmi, razred osmi, razred, razred 1m razred 2, razred 3, razred 4, razred 5, razred 6, razred 7, razred 8, opsti smer, hemija, biologoija, geodezija

Radmila Popovic Latinski jezik za prvi razred medicinske veterinarske i poljoprivredne skole prva godina ucenje Jedanaesto izdanje Zavod za udzbenike i nastavna sredstva Beograd 1995 Sranje reletivno dobro, ima zaokrizivanja obicnom olovkom kljucne reci knjiga knjige udzbenik pojam ishrane i hrane sastojci hrane belancevine voda mineralni hranljivi sastojci ugljeni hidrati masti vitamini priprema hrane obrada hrane toplotom pribor i posudje za spremanje hrane cuvanje hranjivih namernica sluzenje hrane uzimanje hrane zita i proizvodi od zita masti i ulja zacini napici dbajovic lazarevac rasprodaja knjiga na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem Kljucne reci: paprika paprike knjiga, knjige, meso, jaja, proizvodnja, proizvodi od mesa, potrosna jaja, poljoprivreda, koke nosilje KLjucne reci: knjiga knige, poljoprivreda, ratarstvo, korovi, livadarstvo, vocarstvo, peradarstvo pčelarstvo kunićarstvo vinarstvo vinogradarsvo bolesti stoke lekovito bilje Kljucne reci: knjiga, knjige, zastita, trovanje, od trovanja, primena, sredstava, sredstva, zastita bilja, biljke. za zas. bilja za zastitu bilja biljaka zastita yastita poljoprivreda iy iz poljoprivrede vocarstva vocarstvo pesticidi pesticid KLjucne reci: knjiga, knjige, poljoprivreda, ishrana, biljke, bilje, zastita, preparati kljucne reci knjiga knjige poljoprivreda privreda razvoj ekonomija industrija razvoj rast poljoprivrede robna razmena drustveni standard radna snaa strukturne promene poljprivrede kvantifikacija analiza dinamickih faktora proizvodnje kljucne reci knjiga knjige poljoprivreda poljoprivredni fitopatologija bolesti biljke borba protiv bolesti profilaksa paraziti lecenje herbicidi superparaziti mikoze fitopatogene bakterije parazitne cvetnice viroze kljucne reci knjiga knjige udzbenik udzbenici vocarstvo voce poljoprivreda bioloske osobine biljaka kruna cvet nadzemni deo podzemni deo list plod oprasivanje zivot vocaka stadijum razvoja podloge za breskvu jabuku krusku dunju dunja kruska kajsija leska orah tresnja visnja sljiva kalemljenje spravljenje kalem voska radovi u rastilu ledina smena podizanje vocaka vocni rasadnik agrotehnicke mere djubrenje vocaka zastita vocaka kljucne reci knjiga knjige povrtarstvo polkoprivreda poljoprivredno zemljiste kukuruz psenica setva melioracija secerna repa soja lekovito bilja vocarstvo vinograd vinogradarstvo pcelarstvo zastita bilja biljke livade pasnjaci mlekarstvo masine govedarstvo goveda stocarsvo zivotinje gajenje soja zadruga selo seljak ratarsvo sistemi za navodnjavanje setva zetva plodnost poljoprivredni kalendar poljoprivredni kalendari knjiga, knjige, biologija, veterinarska struka, prosvetna struka, poljoprivreda, zdravstvena struka, 2. razred. 3. razred knjiga knjige vocke voce gajenje voca vocarstvo sorte voce klimatski uslovi sadjenje vocaka sorte jabuka sljiva kruske visnje tresnje leska marela kupina rezidba vocaka sadnice djubrdnje vocaka knjiga knjige poljoprivreda privreda politika zadruga zadrugarsvo stanje poljoprivrede u jugoslaviji brojno stanje stoke agrarna reforma zaduzenje seljaka likvidacija njihovih dugova politika cena poreska politika obavezni otkup fondovi za mehanizaciju karakter trzista i cena u novom privrednom sistemu knjiga, knjige, vinogradarstvo, vinograd, vino, grozdje, prirucnik uzgoj grozdja vinove loze vinova loza vino vinarstvo vinogradarski vinogradarska literatura literature o vinu vinski vinska poljoprivreda stare knjige stara knjiga antikvitet antikviteti poljoprivredna poljoprivredne tecaj tecajevi domacinske domacica domacinstvo domacinski poljoprivreda knjiga knjige priprucnik prirucnici uputstvo uputstva poljoprivredni poljoprivredna poljoprivredno kalendar kalendari stocarstvo stocarstva poljoprivrede iz iy yz ya za ratarstvo povrtarstvo vocarstvo gajanje gajenja ratarstva povrtarstva vocarstva svinjogojstvo svinjogojstva o recnik recnici poljoprivrednik seljak o seljacima selo na selu proizvodnja proizvodnje organska kukuruz secerna repa psenica kukuruza secerne repe psenice ruza ruza povrce voce ishrana zdrava priplod prihrana svinje ovce krave konji dbajovic poljoprivreda knjiga knjige pripručnik priručnici uputstvo uputstva poljoprivredni poljoprivredna poljoprivredno kalendar kalendari stočarstvo stočarstva poljoprivrede iz iy yz ya za ratarstvo povrtarstvo voćarstvo gajanje gajenja ratarstva povrtarstva voćarstva svinjogojstvo svinjogojstva o rečnik rečnici poljoprivrednik seljak o seljacima selo na selu seoski poslovi posao proizvodnja proizvodnje organska kukuruz šećerna repa pšenica kukuruza šećerne repe pšenice ruža ruže povrće voće ishrana zdrava priplod prihrana svinje ovce krave konji dbajovic пољопривреда књига књиге припручник приручници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари сточарство сточарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воћарство гајање гајења ратарства повртарства воћарства свињогојство свињогојства о речник речници пољопривредник сељак о сељацима село на селу сеоски послови посао производња производње органска кукуруз шећерна репа пшеница кукуруза шећерне репе пшенице ружа руже поврће воће исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц kokoska kokoske jaje jaja domaca domace domaci biljke biljka zivotinje zivotinja poljoprivredna biblioteka biblioteke ratarstvo ratarstva pcelarstvo pcele pcelar pcelari Кљуцне реци: паприка паприке књига, књиге, месо, јаја, производња, производи од меса, потросна јаја, пољопривреда, коке носиље КЉуцне реци: књига книге, пољопривреда, ратарство, корови, ливадарство, воцарство, перадарство пчеларство кунићарство винарство виноградарсво болести стоке лековито биље Кљуцне реци: књига, књиге, застита, тровање, од тровања, примена, средстава, средства, застита биља, биљке. за зас. биља за заститу биља биљака застита yастита пољопривреда иy из пољопривреде воцарства воцарство пестициди пестицид КЉуцне реци: књига, књиге, пољопривреда, исхрана, биљке, биље, застита, препарати кљуцне реци књига књиге пољопривреда привреда развој економија индустрија развој раст пољопривреде робна размена друствени стандард радна снаа структурне промене пољпривреде квантификација анализа динамицких фактора производње кљуцне реци књига књиге пољопривреда пољопривредни фитопатологија болести биљке борба против болести профилакса паразити лецење хербициди суперпаразити микозе фитопатогене бактерије паразитне цветнице вирозе кљуцне реци књига књиге уџбеник уџбеници воцарство воце пољопривреда биолоске особине биљака круна цвет наџемни део поџемни део лист плод опрасивање зивот воцака стадијум развоја подлоге за брескву јабуку круску дуњу дуња круска кајсија леска орах тресња висња сљива калемљење справљење калем воска радови у растилу ледина смена подизање воцака воцни расадник агротехницке мере ђубрење воцака застита воцака кљуцне реци књига књиге повртарство полкопривреда пољопривредно земљисте кукуруз псеница сетва мелиорација сецерна репа соја лековито биља воцарство виноград виноградарство пцеларство застита биља биљке ливаде пасњаци млекарство масине говедарство говеда стоцарсво зивотиње гајење соја задруга село сељак ратарсво системи за наводњавање сетва зетва плодност пољопривредни календар пољопривредни календари књига, књиге, биологија, ветеринарска струка, просветна струка, пољопривреда, здравствена струка, 2. разред. 3. разред књига књиге воцке воце гајење воца воцарство сорте воце климатски услови сађење воцака сорте јабука сљива круске висње тресње леска марела купина резидба воцака саднице ђубрдње воцака књига књиге пољопривреда привреда политика задруга задругарсво стање пољопривреде у југославији бројно стање стоке аграрна реформа задузење сељака ликвидација њихових дугова политика цена пореска политика обавезни откуп фондови за механизацију карактер трзиста и цена у новом привредном систему књига, књиге, виноградарство, виноград, вино, грозђе, прируцник узгој грозђа винове лозе винова лоза вино винарство виноградарски виноградарска литература литературе о вину вински винска пољопривреда старе књиге стара књига антиквитет антиквитети пољопривредна пољопривредне тецај тецајеви домацинске домацица домацинство домацински пољопривреда књига књиге припруцник прируцници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари стоцарство стоцарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воцарство гајање гајења ратарства повртарства воцарства свињогојство свињогојства о рецник рецници пољопривредник сељак о сељацима село на селу производња производње органска кукуруз сецерна репа псеница кукуруза сецерне репе псенице руза руза поврце воце исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц пољопривреда књига књиге припручник приручници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари сточарство сточарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воћарство гајање гајења ратарства повртарства воћарства свињогојство свињогојства о речник речници пољопривредник сељак о сељацима село на селу сеоски послови посао производња производње органска кукуруз шећерна репа пшеница кукуруза шећерне репе пшенице ружа руже поврће воће исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц пољопривреда књига књиге припручник приручници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари сточарство сточарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воћарство гајање гајења ратарства повртарства воћарства свињогојство свињогојства о речник речници пољопривредник сељак о сељацима село на селу сеоски послови посао производња производње органска кукуруз шећерна репа пшеница кукуруза шећерне репе пшенице ружа руже поврће воће исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц кокоска кокоске јаје јаја домаца домаце домаци биљке биљка зивотиње зивотиња пољопривредна библиотека библиотеке ратарство ратарства пцеларство пцеле пцелар пцелари drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer travnog semena travno seme seme od trave semena sejanje trave engleske engleska zelena sjeme sijeme travnato travnjak travnjaci travno travna travnato livada igraliste teren livade igralista tereni kukuruz kukuruy kukuruza kukuruya klip klipovi agrotehnike agro tehnika tehnike yadruyna yadruga yadruyne kljucne reci knjiga knjige udzbenik, udzbenici, domacinstvo hrana sastojci hrane pribor posudje pripremanje hrane namirnice ishrana dece ishrana odojcadi ishrana skolske dece rupe povrca voce vitamini proteini masti ugljeni hidrati jod kuhinjska so celuloza domacinstvo domacinstva knjiga knjige osnovne skole osnovna skola 7 sedmi 7. 7-mi 7mi sedmog rayred razred razreda udzbenik udzbenici osnovi osnove osnova prirucnici iy iz za zy za drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeti osnovi osnove domacinstva konzervacija konzerviranje hrane hrana zimnica zimnice priprema pripreme namirnica namirnice konyervisanja vocno sirce osnove domacinstvo udybenik jeyik jezik jeyika knjiga, knjige, srpski jezik, knjizevnost, kultura izrazavanja, izrazavanje. udzbenik udzbenici stari stara za srpski jezik jezik jeyik i knjiyevnost knjizevnosti domaca srpska kljucne reci knjiga knjige udzbenik knjizevnost umetnost teorija njizevnosti pesnicki jezik konkretnost pesnickog jezika ritmicnost preobrazajpunoca sirina opsti pogled na pesnicki jezik stilske figure poredjenje kontrastaluzija hiperbola gradacija tautologija apostrofa retorsko pitanje elipsa metafora personifikacija alegorija epitet perifraza metonimija ironija simbol paradoks lirski paralelialitercija verifikacija stofa stih zmi onomatopja asonaca opkoracenje rima knjizevni rodovi i vrste dbajovic lazarevac rasprodaja knjiga na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem latinski latini jezik jezici stari strani star medicinska veterinarska poljoprivredna latinskog jezika jeyik jeyika za skolu srednja srednju

Prvo izdanje prve knjige priča Milete Jakšića iz 1900. Izuzetno retko u ponudi. Nedostaju korice. Spolja kao na fotografijama, unutra veoma dobro očuvano. Izdato u Mostaru u okviru čuvene „Male biblioteke“ Štamparsko umjetničkog zavoda Pahera i Kisića. Autor - osoba Jakšić, Mileta Naslov Priče / Mileta Jakšić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1900 Izdavanje i proizvodnja U Mostaru : Paher i Kisić, 1900 Fizički opis 83 str. : slika autora ; 15 cm Zbirka Mala biblioteka ; ǂsv. ǂ15 Mileta Jakšić rođen je 29. marta 1863. godine u banatskom selu Srpska Crnja u svešteničkoj porodici: i deda Dionisije i otac Jovan bili su sveštenici, pa je i Mileti bio određen isti poziv. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, da bi školovanje nastavio, 1880. godine, na Velikoj srpskoj gimnaziji u Novom Sadu. U Osijeku završava osmi razred gimnazije, 1889, i sledeće godine upisuje Bogosloviju u Sremskim Karlovcima, koju završava 1893. godine. Školovanje će nastaviti na Filozofskom fakultetu u Beču, ali ubrzo, zbog teške materijalne situacije, biva prinuđen da studije napusti. Mileta Jakšić je prvo bio nastavnik srpskog jezika i istorije u monaškoj školi u Hopovu (do 1896. godine), da bi kasnije, kada je škola zatvorena, dobio posao kao konzistorijski beležnik u Temišvaru (1901–1903). Godine 1904. vraća se u rodnu Crnju, gde je nasledio očevu parohiju. Skupljajući priloge za srpski Crveni krst za vreme balkanski ratova, Mileta Jakšić je, 1915. godine, osuđen na zatvorsku kaznu. Posle Prvog svetskog rata napušta svešteničku službu i radi, prvo, u Novom Sadu, u Biblioteci Matice srpske, a potom, od 1922, u Beogradu u Ministarstvu socijalne politike. Sa ovog položaja je penzionisan, sledeće godine, zbog bolesti. Do smrti je, povučeno, živeo u Beogradu. Mileta Jakšić umro je u Beogradu 8. novembra 1935. godine. Sahranjen je na Novom groblju pored svog strica, Đure Jakšića, znamenitog srpskog pisca. Književno stvaralaštvo Milete Jakšića Mileta Jakšić, srpski pesnik i pripovedač, pripada onom redu naših književnika koje je srpska književna istorija u velikoj meri, ali sasvim neopravdano, zanemarila. Deo odgovornosti za to pripada svakako i književnom kritičaru Ljubomiru Nediću i njegovoj izuzetno nepovoljnoj oceni prve zbirke Jakšićevih pesama. I kasniji proučavaoci srpske književnosti i književni istoričari zapostavljaju ovog pisca, pa i do danas ostaje nedovoljno proučen njegov doprinos razvoju srpske moderne. Književnošću je Mileta Jakšić počeo da se bavi već u gimnaziji, kada i objavljuje svoje prve pesme i priče u Zmajevom časopisu Neven. Prva njegova pesma nosi naziv Evo nam proleća (1884), a prva priča – Zvonce (1886). Prvu zbirku pesama objavio je u 1886. u Velikoj Kikindi, a prvu zbirku priča 1900. u Mostaru. Pored poezije, koja je uglavnom poezija prirode, u kojoj dominiraju parnasovski i simbolistički motivi (Pesme, Velika tišina), Mileta Jakšić je pisao i prozu. Napisao je nekoliko zbirki pripovedaka (Mirna vremena, Nečista kuća) ali i jedan autobiografski roman (Roman usamljenog čoveka) i jednu dramu, Urok, objavljenu prvi put tek 2010. godine. Tokom života Mileta Jakšić sarađivao je sa poznatim srpskim književnim časopisima, kao što su: Neven, Javor, Stražilovo, Otadžbina, Bosanska vila, Delo, Ženski svet, Brankovo kolo. Mirna vremena (1935) Ukoliko za Jakšićevo pesništvo možemo reći da je zanemareno, to utoliko više važi za njegovo prozno delo. Jedno je osnovno stanje koje u svojoj zbirci pripovedaka Mirna vremena kod svojih junaka opisuje Jakšić – strah. Bojazan u različitim stepenima, od slabe uznemirenosti i nespokojstva, preko neobjašnjive, nerazumljive teskobe i potištenosti, do velikog, gotovo parališućeg straha, potresa sve njegove junake. Ponekad će se njegovi junaci plašiti zlih, mističnih, onostranih sila – đavola i veštica, ponekad mnogo realnijih opasnosti – razbojnika ili bolesti, a ponekad jednostavno drugih, nepoznatih ljudi i različitih društvenih situacija. A upravo ta do kraja nedokučiva duševna uznemirenost, proizvod otuđenosti, predstavlja osnovno osećanje modernog čoveka. Posve je moderan i postupak kojim Jakšić predočava psihološka stanja svojih junaka, jer se u više navrata skoro sasvim gubi razlika između glasa junaka i glasa pripovedača. U trenutku kada su, aprila mjeseca 1899. godine Paher i Kisić dali prvu, temeljno pripremljenu objavu da pokreću „Malu Biblioteku”, oni su istovremeno bili u prilici da ponude petnaestak dotad objavljenih knjiga u vlastitom izdanju. Svoj izravni uzor izdavačka knjižarnica i štamparija Pahera i Kisića i izričito je naznačila u oglasu o pokretanju, objavljenom u posebnoj, nultoj svesci („sveska za prikaz”), gdje se kaže da će ova biblioteka „biti u srpskoj književnosti slična Reklamovoj `Univerzalnoj biblioteci` u Njemačkoj”. U dvanaestogodišnjem životu mostarske „Male Biblioteke” (1899–1910) objavljeno je ukupno 110 naslova, tj. djela, u 185 numerisanih sveski (neka djela izlazila su u više sveski), na kraju uvezanih u 36 knjiga. Iako treba imati na umu da se radi o malim sveskama, sa četiri do šest tabaka džepnog formata, u cjelini se može govoriti o zaista impozantnom izdavačkom poduhvatu za to vrijeme. Kada se govori o odnosu broja i kvaliteta knjiga, u kome je sadržana trajna potreba za usaglašavanjem umjetničke vrijednosti literarnih djela sa brojnošću čitalačke publike, a koju su osnivači i vlasnici „M. B.” nastojali da zadovolje na optimalan način, taj odnos doveden je u onaj omjer koji je omogućio dosta dug vijek edicije i njen opstanak na tržištu knjige u jednom reprezentativnom periodu srpske književnosti. To je podrazumijevalo da se biblioteka prvenstveno i u većoj mjeri morala oslanjati na kraće forme i lakše, zabavno štivo satirično-humorističkog karaktera, pa tek onda na poznata i provjerena djela i pisce domaće i strane književnosti. Iz istih razloga, a i zbog toga što je bila dominantna u tadašnjoj srpskoj književnosti, najviše je zastupljena pripovijetka, ali značajno mjesto imala je i dramska književnost, nešto više komadi humorističkog karaktera, mada je bilo dosta djela i sa melodramskim sadržajem i tragičnim ishodom, što je sve, opet, u vezi sa standardima i praktičnim kulturnim potrebama toga doba. Mnogo manje je poezije, a najmanje književnih studija, ali sama činjenica da ih je uopšte i bilo dovoljno svjedoči o potrebi da se zadovolje i neki ekskluzivniji zahtjevi književnog ukusa. Mada su, dakle, u većoj mjeri bili zastupljeni manje poznati pisci sa radovima više primijenjenog karaktera, bilo je i mnogo najpoznatijih pisaca tog vremena, a neki od njih su objavili i po nekoliko knjiga. Svetozar Ćorović i Branislav Nušić, na primjer, imali su po pet naslova, Simo Matavulj i Svetislav Stefanović po četiri, Stevan Sremac tri, Milan Begović dva, dok su po jednim naslovom bili zastupljeni nešto manje ili više značajni pisci kao što su Ilija Vukićević, Ivo Ćipiko, Mileta Jakšić, Milorad P. Šapčanin, Janko Veselinović, Čedomir Mijatović, Marko Car, Dragutin Ilić, Ksaver Šandor Đalski, Milan Budisavljević, Pera S. Taletov, Vojislav Jovanović, Milutin Uskoković, Jovan Skerlić, Sima Pandurović, Grigorije Božović, i drugi. Ranije je već rečeno da su češće objavljivana manje značajna djela poznatih pisaca, što je valjda i normalno, jer takvih djela je mnogo više nego onih drugih. Ali ni to ne umanjuje značaj ove edicije, jer su u njoj objavljena i neka važna djela srpske književnosti tog doba, kao što su: „Ženidba Pere Karantana“, „Stojan Mutikaša“ i zbirka priča „Moji poznanici“ Svetozara Ćorovića, drama „Knez od Semberije“ Branislava Nušić, „Pošljednji vitezovi“ i „Svrzimantija“ Sime Matavulja, „Sa jadranskih obala“ Ive Ćipika, „Moje simpatije“ i „Niz rodno Primorje“ Marka Cara, „Vitae fragmenta“ Milutina Uskokovića, prva zbirka poezije „Posmrtne počasti“ Sime Pandurovića, prva zbirka priča „Iz Stare Srbije“ Grigorija Božovića, kao i četiri knjige Svetislava Stefanovića, itd. Biblioteka je imala veliki ugled i kod najznačajnijih pisaca toga doba. A. G. Matoš koji u to vrijeme „kao vojni bjegunac živi u potkrovljima Pariza, traži da mu se „šalju izdanja `Male Biblioteke`“, a Bora Stanković „kaže da bi voleo da mu `Koštana` izađe u izdanjima `Male Biblioteke` više nego i u jednom preduzeću Beograda“. „Mala Biblioteka” ugasila se kada više nije mogla da opstane na tržištu knjige. U Bosanskoj vili 1909. godine uz obavijest da je obustavljen njen časopis Prijegled, data je i prognoza da će do kraja te godine morati da se „obustavi izlaženje same biblioteke”. Prema podacima sa tog mjesta u tom periodu do čitalaca je stizalo svega 329 primjeraka njenih knjiga, pri čemu je 115 primjeraka išlo po osnovu godišnje, 39 polugodišnje, a 4 tromjesečne pretplate, dok su 92 primjerka išla za razmjenu i saradnicima. Druga, veća polovina tiraža praktično je završavala kod neurednih platiša i tu se zapravo i krije razlog što je iduće 1910. godine biblioteka morala da se ugasi. Koliki je značaj i ugled imala „Mala Biblioteka” svjedoči i podatak da ju je „kupio Iso Đurđević, knjižar iz Sarajeva, i 1918. godine nastavio da štampa knjige od 186. sv. nadalje, a istovremeno da doštampa i brojeve od 1. do 185. sv., kako bi stvorio svoju, novu biblioteku”. Preuzetu biblioteku novi izdavač je izdavao do 1931. godine, ali kontinuitet od 1–185 sveske nije uspio popuniti svojim knjigama. Ideja „Male Biblioteke” ponovo je oživjela sedamdesetih godina ovog vijeka kada je Ihsan (Ico) Mutevelić u Mostaru osnovao Prvu književnu komunu, koja je bila inspirisana davnim Paher – Kisićevim izdavačkim poduhvatom. U okviru te kulturno veoma široko zasnovane izdavačko-knjižarske institucije, koja je umnogome podsjećala na „Štamparsko-umjetnički zavod Pahera i Kisića” bila je pokrenuta i jedna edicija pod imenom „Mala Biblioteka”, koja, međutim, nije dostigla značaj svog uzora i prethodnika KNJIGE OBJAVLJENE U „MALOJ BIBLIOTECI“ 1899. 0. Ljubav prema knjizi po Edmondu de Amicisu. Sa napomenama nekoliko srpskih književnika (sveska za prikaz); 1. Jovan Protić: Šareni šljunci. Humoristične crtice; 2. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. I svezak; 3. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. I sveska; 4. Simo Matavulj: Tri pripovijetke; 5. Svetozar Ćorović: Dvije šaljive igre. I. Poremećen plan. II. Izdaje stan pod kiriju; 6–7. Od srpskih pripovjedača: Božićne priče. # zastupljeni: Jovan Maksimović, Ilija I. Vukićević, Svetozar Ćorović, Ivan Ivanić, Milan Budisavljević, Marko Car; 8. Ilija I. Vukićević: Arnautske slike; 1900. 9. Stevan Sremac: Dve pripovetke; 10. Ivo Ćipiko: Sa jadranskih obala. Kratke priče; 11–12. Jovan Protić: Seoske fotografije; 13. Damjan Đ. Omčikus: Disjekta. Slike, crtice i pripovijetke. II svezak; 14. Branislav Đ. Nušić: Knez od Semberije. Istoriska scena; 15. Mileta Jakšić: Priče; 16. Antun P. Čehov: Pripovetke. Preveo Velja Mirosavljević. II sveska; 1901. 17–18. Svetozar Ćorović: Crtice; 1902. 19. Od srpskih pisaca: Humoristikon. I sveska; # zastupljeni: Branislav Đ. Nušić, Milorad M. Petrović, Dr. Branislav Stojanović, Čiča Ilija Stanojević, Jovan Protić. 20. Jovan Protić: Pripovetka kako se pokojni Avram Nestorović svadio sa pokojnim Nestorom Avramovićem; 21–22. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, I sveska; 23–24. Nikolaj V. Gogolj: Ženidba. Sasvim neobičan događaj. Komedija u dva čina. Prevela Vukosava Ivanišević Ćuković; 25. Luka Grđić Bjelokosić: Stotina šaljivih priča. Iz srpskog narodnog života u Hercegovini; 26–27. Milan Budisavljević: Priče. Nova zbirka. „Bijedni ljudi”; 28–29. Milorad P. Šapčanin: Posljednje pripovetke. Predgovor Dimitrije Gligorić; 30. Jovan Fil. Ivanišević: Vragolije Vuka Zloćevića. Pripovijetke iz crnogorskog života; 31–32. Od srpskih pisaca: Humoristikon. Kozerije II–III sveska; # zastupljeni: Milovan Đ. Glišić, Stevan Sremac, Dragomir M. Janković, Jevta Ugričić, Radoje D. Domanović, Ilija I. Vukićević, S. H., O. 33–34. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika, II sveska; 35. Nikolaj V. Gogolj: Šinjel. Preveo Ljubomir Miljković; 36. Vladoje S. Jugović: Sjene. Male pripovijesti; 37. Branislav Đ. Nušić: Šopenhauer. Humoreska u jednom činu; 38. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Dve pripovetke. S engleskog preveo Svetislav Stefanović; 39. Joanikije Pamučina: Šaljive srpske narodne pripovijetke. I sveska; 40. Dragomir Brzak: U komisiji. Svakojake slike i prilike iz mojeg beležnika. III sveska; 41–42. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Julije Cezar. Tragedija. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 1903. 43. Simo Matavulj: Pošljednji vitezovi; 44. Jean Baptiste Racine (Žan Batist Rasin): Fedra. Tragedija u pet činova. S francuskog preveo Dr. Nikola Đorić. 45. Simo Matavulj: Svrzimantija; 46–47. Miloš P. Ćirković: Iz mojih uspomena; 48. Gyy de Maupassant (Gi de Mopasan): Orla. S francuskog preveo Veljko M. Milićević. Predgovor M. Milićević; 49. Jovan Đorđević: Čučuk-Stana. Biografijska crta; 50. Brankovinski (Đoka Nenadović): Pripovetke. I sveska; 51–52–53. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Hamlet kraljević danski. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 54–55. Dr. Jovan Subotić: Miloš Obilić. Tragedija u pet činova; 56. Maksim Gorki: Čelkaš. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 57–58–59. Janko M. Veselinović: Ciganče. Iz zbirke sitih i gladnih; 60. Ferenc Herceg: Šest pričica. S mađarskog preveo Jovan Grčić; 61–62. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Magbet. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 63. Branislav Đ. Nušić: Malo Pozorište. I. Pod starost. II. Naša deca. I sveska; 64–65. Franz Grillparzer (Franc Grilparcer): Jevrejka Toleđanka. Istoriska žalosna igra u pet činova. S njemačkog preveo Jovan Grčić; 66. Stevan Sremac: Čiča-Jordan. Jedna slika; 1904. 67–68. Čeda Mijatović: Siromah Marko; 69. Matilda Serao – Enriko Kastelnuovo – Đovani Verga: Iz Italije. Pripovetke. S talijanskog preveo Svetolik A. Popović; 70. Dr. Svetislav Stefanović: Skice; 71–72–73. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Ričard III. Tragedija u pet činova. S engleskog preveo Dr. Laza Kostić; 74. Marko Car: S bojnog i ljubavnog polja. Prigodne priče; 75. Luka Grđić Bjelokosić: Moje crtice; 76–77. I. E. Poricki: Naličje života. Skice iz anatomije. S njemačkog preveo Gerasim P. Ivezić; 78. Stevan Sremac: Jeksik-adžija. Pripovetka; 79–80. Camille Debans (Kamil Deban): Prepreka. S francuskog preveo Vladimir T. Spasojević; 81–82–83. Milan Pribićević: U mraku i magli; 84–85. Lav Nikolajević Tolstoj: Jutro jednog spahije. S ruskog preveo Nikola Nikolajević; 86–87. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. II knjiga; 88. Ivan Vazov: Kratke priče. S bugarskog preveo Svetolik A. Popović; 89. Jovan Protić: U Zavetrincima; 90. Evripid: Alkesta. Antička drama u tri čina sa prologom. Preradio Ž. Rivole. Preveo Risto J. Odavić; 1905. 91. Dragutin J. Ilijć: Pripovetke. I sveska; 92. Jeremije Obrad Karadžić: Srpske narodne pripovijetke; 93–95. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Stradanje mladoga Vertera. S nemačkog preveo Branko Mušicki; 96–97. Ksaver Šandor Đalski (Ljubomir Babić): Pripovijetke. I sveska;112 98–99. Vaclav Steh (Vaclav Šteh): Zvoni treći put. Vesela igra u tri čina. S češkog preveo Dr. Ilija Bajić; 100. Branislav Đ. Nušić: Malo pozorište. I. Greh za greh. II. Pod oblacima, II sveska; 101. Stevan Sremac: Skice; 102–103. Petar J. Odavić: Novele. I sveska; 104–105. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mletački trgovac. S engleskog preveo Dr. Svetislav Stefanović; 106. Nikola T. Janković: Pripovetke. I sveska; 107. Géza Gardonui (Geza Gardonji): Male priče. S mađarskog preveo Jovan Protić; 108. Milan Begović: Vojislav Ilijć. Studija; 109–110. Svetislav Stefanović: Pesme. Originalne i prevedene. III sveska; 111–112. Henrik Ibsen (Henrik Ipsen): Rosmersholm. Drama u četiri čina. Preveo Vojislav Jovanović; 113–114. Svetozar Ćorović: Ženidba Pere Karantana; 1906. 115. Simo Matavulj: Car Duklijan; 116–118. Milan Budisavljević: Tmurni dnevi. Pripovijesti; 119. Svetozar Hruban-Vajanski: Bura u zatišju. Novela. Sa slovačkoga preveo Jovan Vučerić. Predgovor od prevodioca; 120. Detlev Liliencron (Detlev Lilienkron): Ratne novele. S nemačkog Mirko Damnjanović; 121. Ž. M. Romanović: Psihodrame; 122–123. Wiliame Shakespeare (Viljem Šekspir): Mnogo vike ni oko šta. S engleskog Dr. Svetislav Stefanović; 124. Milan Begović: Meniet. Kaprisa u jednom činu; 125. Aleksandar Valentinovič Amfiteatrov: Stara vrlina. Dramska kaža u jednom činu. S. Ruskog preveo Risto J. Odavić; 126–132. Pera S. Taletov: Novac. Roman iz beogradskog života; 133. Edgar Allan Poe (Edgar Alan Po): Tri pripovetke. S engleskog preveo Dr. Dušan Rajičić; 134–135. Jovan Protić: Iz seoskog albuma; 1907. 136–138. Svetislav Stefanović: Iz engleske književnosti. Eseji. I knjiga; 139–140. Vojislav Jovanović: Naši sinovi. Komad u četiri čina s epilogom; 141–147. Svetozar Ćorović: Stojan Mutikaša. Roman; 148–149. Maksim Gorki: Na dnu. Dramska slika u četiri čina. S ruskog prevela Maga Magazinović; 1908. 150. Aleksa Šantić: Pod maglom. Slika iz Gornje Hercegovine; 151–152. Grigorije Božović: Iz Stare Srbije. Pripovetke. I sveska; 153. Milutin Uskoković: Vitae fragmenta . Knjiga za umorne ljude; 154–155. Milutin Jovanović: Pjesme; 156. Jean Baptiste Moliere (Žan Batist Molijer): Smiješne precioze. Komedija. S francuskog preveo Dušan L. Đukić. Predgovor P. Popovića; 157. Jovan Skerlić: Francuski romantičari i srpska narodna poezija;114 158–160. Aleksandar Vasiljevič Družinjin: Paulina Sasovica. Pripovetka. S ruskog preveo Stojan Novaković; 161–162. Sima Pandurović: Posmrtne počasti; 1909. 163. Branislav Nušić: Danak u krvi. Dramski fragment u jednom činu; 164–165. Svetozar Ćorović: Moji poznanici; 166–168. Mađarski pripovjedači. Dvadeset pripovjedaka. S mađarskog preveo Slavko M. Kosić; #Zastupljeni: Đula Sini, Zoltan Turi, Đula Varteši, Geza Gardonji, Adi Endre, Ferenc Herceg, Lajoš Biro, Žigmond Seleši, Jene Heltai, Zoltan Ambruš, Šandor Brodi, Viktor Rakoši, Tomaš Kobor, Bela Tot, Ferenc Molnar, Đula Krudi, Marton Zoldi, Geza Lenđel, Ištvan Baršol, Kalman Miksat; 169–170. Jovan Protić: Perom i olovkom. Ćeretanja; 171–174. Johann Wolfang Goethe (Johan Volfgang Gete): Gvozdenšaka Gec od Berlihingena. Pozorišna igra u pet činova. S njemačkog originala od 1773 g. Preveo Ivan Vasin Popović; 175. Mita Dimitrijević: Priče; 176–177. Maksim Gorki: Konovalov. Pripovetka. S ruskog prevela Ljuba A. Marjanovića; 1910. 178–181. Andre Theuriet (Andre Terije): Žerarova ženidba. Roman. S francuskog preveo Mihailo S. Dojčinović; 182–185. Aleksa Šantić: Iz njemačke lirike. KC

Kraljević Marko u slikama : srpska narodna pevanija u 25 pesama : sa istumačenim rečima turskim i gdekojim neobičnim srpskim / za štampu uredio i slike udesio Aleksandar Sandić U Novom Sadu : Srpska knjižara Braće M. Popovića, 1886 (Novi Sad : A. Fuks) 150 str., [9] listova s tablama ; 24 cm. RETKO!!! ukrašeno sa 10 slika solidno očuvano, tabak je stavljen u kasnije napravljeni papirni omotač, sve strane su na broju Историја света. Књ. 1, (Стари век) / својим ученицима превео и прерадио Александар Сандић У Новом Саду : У штампарији Игњата Фукса, 1869 272 стр. ; 19 cm Приступ: стр. 3-4 ; Први део: стр. 5-41 ; Други део: стр. 42-58 ; Трећи део: стр. 59-83 ; Друго доба: од сеобе Дорјана па до персијских ратова, 1104-500: стр. 84-102 ; Треће доба: од персијских ратова па до пропасти Грчке 500-338: 103-163 ; Историја Римљана: Рим за краљева 735-510 пр.Хр.: стр. 164-172 ; Рим република, 509-30 пр. Хр.: стр. 173-230 ; Рим под царевима од 30г. пре Христа до 476 после Хр.: стр. 231-260 ; Кад је ко живео и шта се кад збило: стр. 260-270 Aleksandar Sandić (Veliki Bečkerek, 14. maj 1836 — Novi Sad, 15. april 1908), je bio srpski filozof, filolog, istoričar, književnik, kulturni radnik, političar, autop Ximne Svetom Savi, i dopicni član mnogih akademija u inostranstvu. Doktorirao je filozofiju i filologiju na Univerzitetu u Beču kod profesora Franca Miklošiča.Prof.dp.Aleksandar Sandić je bio jedini Cpbin diplomac znamenitog profesora Franca Miklošiča.Aleksandar Sandić se školovao u rodnom Velikom Bečkereku, a zatim u Temišvaru. Kao stipendista Matice srpske završio je studije u Beču - pravne nauke i slovensku filologiju. Radio je kao profesor u Novosadskoj srpskoj velikoj gimnaziji, počev od 1866. godine, pune 33 godine. U prvo vreme je bio i konzistorajni beležnik bačke dijeceze.[1] Bio je starog kova, enciklopedijskog znanja; okupljao je oko sebe gimnaziste i snažno uticao na njih i sa naučne i sa nacionalne strane.[2] Predavao je u gimnaziji staro-slovenski i srpski jezik i istoriju književnosti.[3] Godine 1880. predavao je u trećem razredu gimnazije i mađarski jezik.[4] Proslavio je svečano profesor Sandić svoje jubileje, druženjem sa prijateljima, jedne nedelje u Novom Sadu. Dana 6/18. oktobra 1891. godine obeležio je dvadesetpetogodišnjicu svog profesorovanja u novosadskoj gimnaziji i tridesetogodišnjicu svog bavljenja na književnom polju. Život mu je protekao burno, doživeo je i slavu i osporavanja. Vodio je javne polemike sa neistomišljenicima, a pod stare dane umro je tiho, posle dugog bolovanja. Ostao upamćen kao `čitač i pisar` - lični sekretar Vuka Karadžića, tokom studiranja u Beču. Pisao je više puta o Vuku, i radio na njegovoj glorifikaciji.[5] Bio je i bliski saradnik Svetozara Miletića, čijoj je Srpskoj narodnoj slobodoumnoj stranci i pripadao. Biran je za poslanika na Srpskom crkveno-narodnom saboru u Karlovcima 1879. godine. Aktivan je u Matici srpskoj, čiji je član od 1866. godine kao Bečlija[6], a pored pisanja za Letopis matičin, on je 1897. godine biran za člana Književnog odeljenja. Počeo je sa pisanjem još kao `jurista` (pravnik) u Beču, sarađujući prvo u srpskim listovima: bečkom `Svetovidu` od 1857. godine i novosadskom Miletićevom `Srbskom dnevniku`. Kasnije je proširio saradnju sa velikim brojem srpskih listova i časopisa, naročito onim novosadskim. Pored pisanja bavio se prevođenjem tekstova na srpski jezik: Getea, Mozentala, Kanica. Preveo je na srpski jezik i dopunio istorijskim činjenicama 1862. godine, važno delo Feliksa Kanica `Vizantijski spomenici po Srbiji`. Izdavao je i uređivao u Beču, posle odlaska urednika Hrvata, Imre Tkalca, list koji je izlazio na nemačkom jeziku, a služio slovenskim interesima - `Ost und West` tj. `Istok i Zapad`, 1862-1865. godine. Zbog tog književnog angažmana imao je puno problema i potezanja po sudovima. Po želji arhimandrita Germana Anđelića potonjeg Patrijarha, pokrenuo je 1868. godine i uređivao - pisao članke godinu dana, prvi (van Srbije) srpski crkveni list `Besedu`, sa dodatkom `Duhovni zbornik`. U tom `Zborniku` su objavljivane crkvene besede i propovedi. Takođe je bio pozvan i napisao tri udžbenika za veronauku u osnovnim školama. Sandić se bavio mnogo srpskom istoriografijom; skupljao građu za istoriju srpske književnosti i srpskog pokreta 1848-1849. godine, ali nije ostavio obimnije radove. Vredan pažnje je njegov poduhvat iz 1885. godine sa vrednim pisanim spomenikom. Dao je fotografisati `Ravaničku povelju` srpskog kneza Lazara izdatu njegovoj zadužbini - manastiru 1381. godine. Uz tu diplomu snimljen je i veliki državni pečet otisnut na njoj. Odštampani su ti predmeti u više dimenzija, i uz njih je profesor napisao opširan opis i stručna objašnjenja. Objavio je 1885. godine to lepo ilustrovano izdanje, da bi približio narodu vredno svedočanstvo njegove stare slave i visokih pozicija, u srednjem veku. `Ravanička hrisovulja` - zlatopisano pismo carsko sa zlatnim carskim pečetom, jeste doista jedan od najlepših srpskih spomenika starih`.[7] Bio je po mišljenju savremenika, najbolji uređivač početnog dela kalendara, u kojem se nalaze dani, crkveni praznici, mesečeve mene, nebeske planete itd.[8] Sarađivao je u mnogo kalendara, časopisa i listova, sa svojim prilozima. Izdavao je svoj `Godišnjak` - veliki srpski narodni ilustrovani kalendar, u Novom Sadu (1887.).[9] Pisao je jedan srpski časopis 1886. godine, da taj srpski kalendar izlazi već 36 godina, i da ga i taj put izdaje profesor Sandić.[10] Negovao je njemu svojstven `biblijski stil`, obrađujući pažnju na sve aktuelne događaje i istaknute ličnosti; praveći kulturološki osvrt o njima u svojim govorima, člancima i nekrolozima. Priređivao je za objavljivanje tri sveske edicije `Knjige za narod` (o slavnim srpskim ličnostima) - brojeve 2, 3 i 4.[11] Profesor je bio poznat kao istaknuti javni i nacionalni radnik koji deluje u narodu. Uticao je tako na srpske zanatlije 1870. godine, da se organizuju i povežu u zanatlijske zadruge. Za njih je 1872. godine pokrenuo i uređivao stručni organ `Srpski zanatlija` u Novom Sadu. Podstakao je 1880. godine i žene da se udružuju u ženske `Dobrotvorne zadruge`, za koje je sastavio pravila organizacije i delovanja. Godine 1897. je član eparhijskog bačkog Školskog odbora. Kada je 1901. godine rađeno na osnivanju Narodne biblioteke na Cetinju, povodom pedesetogodišnjice Njegoševe smrti, Sandić je ponudio za nju kao dar, celu svoju knjižnicu od preko 1000 vrednih knjiga, među kojima i raznih `srbulja`, štampanih ali i u rukopisu.[12] Učestvovao je aktivno na Prvom kongresu srpskih novinara, održanom 1902. godine u Beogradu.[13] U rodnom gradu Zrenjaninu, uspomenu čuvaju na njega spomen-bista u Karađorđevom parku, otkrivena 1971. godine, i stara, ruinirana rodna kuća sklona padu - od naboja pokrivena trskom - samo na papiru `zaštićena od strane države`!? Na rodnoj kući je 1967. godine grad Zrenjanin postavio spomen-ploču. stare retke knjige, ignjat fuks, stara srpska knjiga, istorija sveta svetska istorija istorija srpskog naroda ... knjige devetnaestog veka 19. vek XIX

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lep dizajn korica Dr Ilija Ognjanović Abukazem (Novi Sad, 30. april 1845 — Budimpešta, 8. avgust 1900) bio je srpski lekar, književnik, humorista i urednik časopisa.[1] Školovanje Fotografija članova Srpske đačke literarne družine u Pečuju (Ognjanović je poslednji od osoba koje sede sleva nadesno). Poticao iz jedne od najstarijih novosadskih porodica. Deda Gliša bio je paroh novosadski, a otac Stevan asesor i titularni solgabirov.[2] Osnovnu školu pohađao je Ilija u Sremskoj Kamenici i Novom Sadu.[3] Četiri razreda gimnazije završio u rodnom gradu. Pošto je dobio stipendiju gradskog Magistrata 5. i 6. razred gimnazije završio u Sremskim Karlovcima, a 7. i 8. u Pečuju i Budimpešti. U Pečuju je organizovao đačko udruženje kojem je bio predsednik. Kao pitomac Tekelijanuma 1866/67. godine upisao je studije medicine u Pešti, da bi ih nastavio u Beču, gde je i diplomirao (1872).[1] Lekar Po završetku studija vratio se u Novi Sad, gde je radio kao privatni lekar. Zahvaljujući svojim profesionalnim kvalitetima 1884. imenovan je za gradskog fizika. Pored diplome doktora medicine takođe je stekao i diplomu magistra hirurgije i opstetricije (porodiljstva), pa je od 1888. obavljao i funkciju upravnika Porođajnog odeljenja novosadske bolnice. Bio je i lični lekar čuvene dobrotvorke Marije Trandafil. Naslovna strana pete sveske Šale i satire od Abukazema Autor je više naučno-stručnih članaka i brošura iz medicine, od kojih se izdvajaju O difteričnoj vratobolji za srpske matere (1876) i Kako se valja čuvati i lečiti od kolere (1884). U Novom Sadu je 1894. objavio Imena bolesti što smrt mogu da donesu, medicinski rečnik u kome je sa latinskog preveo imena bolesti i uzroke smrti na srpski, nemački i mađarski jezik.[4] Živeo je u Kazandžijskoj ulici (današnja Subotićeva) broj 9 gde je imao i ordinaciju.[3] Književni rad Od mladosti piše, pa tako još kao gimnazijalac pokreće đačke, rukom pisane, listove Zolju i Đački venac u kojima su učenici objavljivali pesme i prozne tekstove. Od 1864-65. godine objavljuje pripovetke u Danici i Zmaju, šaljivom listu koji je u Pešti izdavao Jovan Jovanović Zmaj. Od tada počinje njegovo prijateljstvo sa Zmajem, pod čijim je uticajem 1866. uzeo nadimak Abukazem.[3] Pisao je i za druge Zmajeve listove - Žižu i Starmali. Njegove Šetnje Novim Sadom, objavljivane u Starmalom, su se na satiričan način bavile životom i zbivanjima u gradu. U periodu od 1874. do 1892. uređivao je Javor, časopis za zabavu, nauku i književnost. U njemu je objavljivao pripovetke, beleške, crtice i informacije. Autor je više humorističko-satiričnih dela poput Abukazemovog šaljivog kalendara (1878. i 1881), Veselih pripovetki (1880) i Šale i satire (1882).[4] Ognjanović je punih 39 godina delovao kao humorista, i kao takav proslavio se. Govorilo se u njegovo vreme: ono što je Zmaj bio u poeziji to je Abukazem u prozi. Srskoj narodnjačkoj političkoj borbi Ognjanović je svojim humorom i satirom obilato pomagao. Njegovi bolji humoristički članci su vredeli kao i dobri politički. Njegov humor je bio silan, jedar, neusiljen, vedar, i od neobičnog utiska; njegova satira oštra ko sablja, od koje su narodni neprijatelji imali razloga da prezaju.[5] Umro je 1900. godine u Pešti, a potom je njegovo telo preneto u Novi Sad, gde je sahranjeno na Almaškom groblju.[6][7] Ilija Ognjanović Sa suprugom Darinkom pl. Lemajić, imao je troje dece - ćerku Dobrilu i sinove Georgija (koji je umro sa dve godine) i Žarka. Bio je član i potpredsednik Književnog odeljenja Matice srpske[8], član Eparhijske uprave bačke, dopisni član Srpskog lekarskog društva[3], dopisni član Srpskog učenog društva (od 1883) i počasni član Srpske kraljevske akademije (od 1892).[9] Ulica u centru Novog Sada nosi njegovo ime.

BIBLIOTEKA BUDUĆNOST, SVESKE 1-82, GODINA I-XXXIV, Požarevac – Pančevo – Beograd, 1908-1941. Naknadni tvrdi kartonski platneni povezi sa zlatotiskom na rikni (hrbatu) + originalni meki papirni omoti pojedinačnih svezaka. Uvezano u 4 toma (tj. knjige). Generalno: odlična očuvanost svih svezaka, njihovih originalnih korica i listova; bez ozbiljnijih oštećenja, podvlačenja, zapisa, osim sporadičnih pečata koji su precrtani. Jezik srpski, ćirilica i latinica, posebna paginacija za svaku svesku. Izdavač i urednik biblioteke: MILOŠ B. JANKOVIĆ, učitelj. EKSTREMNO RETKO KAO KOMPLET SA SVIM SAČUVANIM ORIGINALNIM KORICAMA, A POJEDINE SVESKE SU RARITETI SAME PO SEBI. Komplet sadrži sledeće naslove iz biblioteke „Budućnost“: KNjIGA I: 1: Oto Rile, KAKVA JE NARODNA ŠKOLA, Požarevac, 1908. 2: Oto Rile, OBJAŠNjENjE POLNIH ODNOSA DECI + Garo Magnusen, JE LI NEMORALNA NAGOTA?, Požarevac, 1909. 3: Anton Panekuk, RELIGIJA I SOCIJALIZAM, Požarevac, 1909. 4: Oto Rile: KAKVA TREBA DA BUDE NARODNA ŠKOLA, Požarevac, 1909. 5: Miloš B. Janković, JEDAN LIST IZ ISTORISKE NASTAVE, Požarevac, 1909. 6: Hajnirh Šulc, MAJKA KAO VASPITAČICA. SITNI PRILOZI PROLETERSKOM DOMAĆEM VASPITANjU, Požarevac, 1910. 7: Klara Cetkin, ŠKOLSKO PITANjE, Požarevac, 1910. 8: Hajnrih Šulc, SOCIJALNA DEMOKRATIJA I ŠKOLA, Požarevac, 1911. 9: Ludvik Voltman, ETIKA SEKSUALNOG ŽIVOTA, Požarevac, 1912. 10: Miloš B. Janković, ŠKOLA BEZ BOGA. PROTIV HRIŠĆANSKIH ZABLUDA U NARODNOJ ŠKOLI, Požarevac, 1912. 11: Robert Sajdel, RUČNI RAD KAO PODLOGA HARMONIJSKOG OBRAZOVANjA I VASPITANjA, Beograd, 1913. 12: Robert Sajdel, ŠKOLA BUDUĆNOSTI – ŠKOLA RADA, Beograd, 1914. 13: Miloš B. Janković, ZAŠTO TRAŽIMO SVETOVNOST NASTAVE, Beograd, 1919. 14: Miloš B. Janković, KO TRAŽI SVETOVNOST NASTAVE?, Beograd, 1920. 15: Miloš B. Janković, RELIGIJA I ŠKOLA, Beograd, 1921. KNjIGA II: 16: DEČJE PITANjE, Beograd, 1921. 17: Vilhelm Berner, VASPITANjE ZA PRINCIP MIRA, Pančevo, 1922. 18: Miloš B. Janković, I. IZ UČITELjSKOG POKRETA, II. DEČJI RAD, Beograd, b.g. 19: Robert Sajdel, CILj VASPITANjA S GLEDIŠTA SOCIJALNE PEDAGOGIKE, Beograd, b.g. 20: Miloš B. Janković, PROTIV KLERIKALIZMA, Beograd, b.g. 21: Robert Sajdel, DEMOKRATIJA, NAUKA I NARODNO OBRAZOVANjE, Beograd, 1924. 22: V. Posner, JEDINSTVENA RADNA ŠKOLA, Beograd, 1924. 23: Robert Sajdel, NEPOZNATI PESTALOCI KAO SOCIJALNI POLITIČAR I SOCIJALNI PEDAGOG, Beograd, 1924. 24: Oto Rile, OPHOĐENjE SA DECOM, I, Beograd, 1925. 25: J. Ajzenštedter, SISTEM VASPITANjA MARIJE MONTESORI, Beograd, 1925. 26: N. Dernov, NASTAVNI PROGRAM PEDAGOŠKIH TEHNIKUMA U RUSIJI, Beograd, 1927. 27: M. Pistrak, OSNOVNI PROBLEMI ŠKOLE RADA, I. SVESKA, Beograd, 1928. 28: M. Pistrak, OSNOVNI PROBLEMI ŠKOLE RADA, II. SVESKA, Beograd, 1928. 29: M. Pistrak, OSNOVNI PROBLEMI ŠKOLE RADA, III. SVESKA, Beograd, 1928. 30: Oto Glekel, ŠKOLA DRESURE. ŠKOLA UČENjA. ŠKOLA RADA, Beograd, 1929. 31: Helmut fon Braken, TELESNA KAZNA U VASPITANjU. SOCIOLOŠKA, PSIHOLOŠKA I PEDAGOŠKA ISTRAŽIVANjA, I, Beograd, 1930. 32: Helmut fon Braken, TELESNA KAZNA U VASPITANjU. SOCIOLOŠKA, PSIHOLOŠKA I PEDAGOŠKA ISTRAŽIVANjA, II, Beograd, 1930. 33: Helmut fon Braken, TELESNA KAZNA U VASPITANjU. SOCIOLOŠKA, PSIHOLOŠKA I PEDAGOŠKA ISTRAŽIVANjA, III, Beograd, 1930. KNjIGA III: 34: Alfred Adler, DECA KOJA SE TEŠKO VASPITAVAJU, Beograd, 1932. 35: Ervin Wexberg, PLAŠLjIVO DETE, Beograd, 1932. 36-37: Ada Beil, JOGUNASTO DETE + Fritz Kunkel, GLUPO DETE, Beograd, 1932. 38: Ruth Kunkel, SEKSUALNO RANO SAZRELO DETE, Beograd, 1932. 39: M. Schirrmeister, RAZMAŽENO DETE, Beograd, 1932. 40: Alfred Appelt, MUCAVO DETE, Beograd, 1932. 41: Otto Naegele, KRIMINALNO DETE, Beograd, 1932. 42: Otto Ruhle, ZAPUŠTENO DETE, Beograd, 1933. 43: Otto Kaus, JEDINČE, Beograd, 1933. 44-48: DECA KOJA SA TEŠKO VASPITAVAJU: Hermann Weiskopf, LENjO DETE + Leonhard Seif, UZORNO DETE + Max Reis, BOLEŠLjIVO DETE + Sofie Lazarsfeld, LAŽLjIVO DETE + Hugo Freund, DETE KOJE MOKRI PODA SE, Beograd, 1933. 49-53: DECA KOJA SE TEŠKO VASPITAVAJU: Hilde Krampflitschek, FANTASTIČNO DETE + Kuri Seelmann, NAJMLAĐE I NAJSTARIJE DETE + Heinz Jakoby, NAPRASITO DETE + Alice Ruhle, PASTORČE + Bruno Krause, BOGALjASTO DETE, Beograd, 1934. KNjIGA IV: 54: UČITELjI, ŠKOLE I PROFESIONALNO OBRAZOVANjE, Beograd, 1935. 55: Otto Ruhle, TI I TVOJE DETE + J. Zilberfarb, TEZE O ISTORIJI PEDAGOGIKE, Beograd, 1935. 56: Otto Ruhle, OPHOĐENjE SA DECOM, Beograd, 1936. 57: ŠKOLA RADA – PROBLEM LAIČNOG MORALA – PATNjE DECE – DANAŠNjE DETE, Beograd, 1937. 58: VASPITANjE MALE DECE – MALO DETE, NjEGOVE NEVOLjE I VASPITANjE – ZA PRILAGOĐAVANjE DECI – PROBLEMI ŠKOLE RADA – IZVOD IZ NASTAVNOG PLANA U BELGIJI – NEMAČKA PEDAGOGIKA – POTREBA ŠIRENjA PEDAGOŠKIH KNjIGA U NAROD – ZA UČITELjSKU SLOGU – POL ROBEN KAO VASPITAČ, Beograd, 1937. 59: ŠKOLA BUDUĆNOSTI – DETE – OBJAŠNjENjE POLNIH ODNOSA NAJMANjIM – DEČJE MANE. O ONANIJI – PEDAGOŠKE IDEJE KABEA – KNjIŽEVNI PREGLED, Beograd, 1937. 60: SEKSUALNI PROBLEM U SVETLOSTI INDIVIDUALNE PSIHOLOGIJE – DEMOKRATSKA MISAO U NASTAVI I NjENI PROTIVNICI – DEKLAMACIJE U ŠKOLI RADA – SVE ZA UČITELjSKU SLOGU, Beograd, 1937. 61: HUMANISTIČKA MISAO U NASTAVI I NjENI PROTIVNICI – DEČJA SEKSUALNOST – TAKTIKA UČITELjSKOG POKRETA, Beograd, 1938. 62: M. Đurin, SAVREMENI PEDAGOŠKI PROBLEMI + NAUČNA PEDAGOGIKA I PEDOLOGIJA – ŠKOLA RADA – NASTAVNI PLAN I PROGRAM – METODIKA NOVE ŠKOLE – PITANjE UDžBENIKA – DALTON PLAN – PUTEVI NOVOJ ŠKOLI, Beograd, 1938. 63: Š. I. Ganelin, A. I. HERCEN KAO PEDAGOG I UČITELj, Beograd, 1938. 64: A. N. Veselov, UŠINSKI O NARODNOM UČITELjU, Beograd, 1938. 65: Miloš B. Janković, PRETEČE ŠKOLE RADA, Beograd, 1938. 66: T. K. Čuguljev, PESTALOCI I PROBLEMI VASPITANjA + Shelley Wang, NARODNA PROSVETA U KINI, Beograd, 1939. 67: PEDAGOŠKI POGLEDI BJELINSKOG, Beograd, 1939. 68: L. N. TOLSTOJ O NARODNOM UČITELjU, Beograd, 1939. 69: PEDAGOŠKE IDEJE EMANUELA KANTA, Beograd, 1939. 70: Miloš B. Janković, DISCIPLINA U ŠKOLI, Beograd, 1939. 71: Miloš B. Janković, ZA STALEŠKO JEDINSTVO, Beograd, 1939. 72: O. E. Sirkina, L. N. TOLSTOJ I „SLOBODNO VASPITANjE“, Beograd, 1939. 73: A. F. Šiškin, TEORIJA VASPITANjA DENI DIDROA, Beograd, 1940. 74: J. N. Medinski, PEDAGOŠKE IDEJE N. G. ČERNIŠEVSKOG I N. A. DOBROLjUBOVA, Beograd, 1940. 75: I. P. Margolin, O PEDAGOŠKOM TAKTU (UČITELjEVE ZABELEŠKE), Beograd, 1940. 76: J. N. Medinski, PEDAGOŠKE IDEJE A. DISTERVEGA I H. SPENSERA, Beograd, 1940. 77: J. N. Medinski, PEDAGOŠKE IDEJE SOCIJALISTA-UTOPISTA POČETKOM XIX VEKA, Beograd, 1940. 78: N. A. Dobroljubov, O ZNAČAJU AUTORITETA U VASPITANjU. MISLI POVODOM „ŽIVOTNIH PITANjA“ G. PIROGOVA, Beograd, 1940. 79: V. Rotenberg, DISTERVEG O UČITELjU, Beograd, 1941. 80: NASTAVNI PLAN I PROGRAM ZA OSNOVNE ŠKOLE U SSSR, I, Beograd, 1941. 81: N. M. Šuljman, KAKO SE DOBAR UČITELj PRIPREMA ZA NASTAVNI ČAS, Beograd, 1941. 82: J. A. Arkin, RAZUMEJU LI RODITELjI UVEK SVOJU DECU, Beograd, 1941.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga za decu Cirilica Ilustrovao: Miha Males Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 — Beč, 7. februar 1864) je bio srpski filolog, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika.[1] Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka.[2] `Rođen u vrijeme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vrijeme junačko`.[3] Stekao je i nekoliko počasnih doktorata.[4] Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Nekadašnja zgrada Velike škole u Beogradu, danas Vukov i Dositejev muzej. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda.[5] Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti.[6] Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`.[7] Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba.[8] Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Vukov grob ispred Saborne crkve u Beogradu Korice Srpskog rječnika iz 1818. Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano“. Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (л + ь -> љ, н + ь -> њ). Izgled slova ђ je prihvatio od Lukijana Mušickog, џ je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ћ iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: А а Б б В в Г г Д д Е е Ж ж З з И и К к Л л М м Н н О о П п Р р С с Т т У у Ф ф Х х Ц ц Ч ч Ш ш Njima je dodao jedno iz latinice: Ј ј I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sljedeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Izgled Vuka St. Karadžića u vreme rada na zakoniku i slanja čuvenog pisma „od pet tabaka“ knezu Milošu (ulje na platnu Dimitrija Lektarija 1832, Narodni muzej u Beogradu) Vuk Karadžić, litografija Jozefa Krihubera. Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanje pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista.[9] Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijalnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je staroslovenski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ [a] Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobjeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lignvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pjesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobjede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena djela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Djelo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „ SVJEDODžBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod `Novog zavjeta` na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović ” [10] Sakupljanje narodnih umotvorina Značke učesnika radne akcije izgradnja Vukovog puta od Vukove kuće do manastira Tronoše Spomenik Vuku na ulasku u selo Jalovik Spomenik Vuku u Valjevu Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853. u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad Bista Vuka Karadžića ispred škole u Beogradu Bista Vuka Karadžića u Kladovu U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se očitovalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vukov spomenik u Beogradu Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. (Karadžić, V.: Sabrana dela, knjiga XVIII, Prosveta, Beograd 1972.) Nagrade Vukov spomenik u dvorištu Narodne biblioteke u Nišu Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana Berlinske, Bečke, Petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu..., odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja i Ruske akademije nauka. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba Miha Maleš, slovenski slikar, * 6. siječnja 1903., Jeranovo kod Kamnika, † 24. lipnja 1987., Ljubljana. Studirao je na umjetničkim akademijama u Zagrebu, Beču i Pragu, gdje je diplomirao 1927. godine. On je do kraja života obeležio svoje rodno mesto Jeranovo kod Kamnika sa živopisnom okolinom Maleša i ostao mu veran do poslednjih dana. Svet slika u koje je gledao kao dete nosio je sa sobom gde god je išao. Prvo je pohađao školu u Ljubljani, zatim u Zagrebu, Beču i Pragu, gde je stekao kosmopolitsku širinu i pogled u svim pravcima umetničkog stvaralaštva. Prag mu je značio mnogo više od završetka studija i potvrde njegove kvalifikacije slikara i grafičara. Prag se probudio u njemu i oblikovao sve talente koji su tinjali u mladom seljaku. Svi podsticaji koje je ovde prihvatio kasnije su razvijeni i pretvoreni u rad na domaćem tlu. Radio je mnogo i sa velikim zadovoljstvom, za njega je to bilo kao igra. U slovenački duhovni život uneo je izvesnu duhovnu raznolikost, popularizaciju umetnosti, popularizaciju umetnosti, savremeni umetnički izraz, odličnu grafiku, koju je želeo da podigne na nivo slikarstva, ilustracije, osnovao prvu bibliofilsku izdavačku kuću, objavio prvu umetnički časopis - Umetnost od 1936. do 1945. godine, režirao je za njega pisao i tražio nove pisce, uređivao časopis Ilustracija 1929/30, otvarao radnju - Likovni salon, izdavao umetničke fascikle, razmenjivao, prikupljao i čuvao umetnička dela. U saradnji sa suprugom Olgom stvorio je jednu od najvećih umetničkih zbirki u Sloveniji. Puno je putovao po Evropi i bio je obavešten o svim inovacijama u oblasti grafike i slikarstva. Pratio je i rad svojih drugova iz razreda, prijatelja i poznanika i iskovao mnoge drugove. Slike koje su mu privukle pažnju linijom, bojom, osećanjem, sadržajem i koje su mu usklađene, hteo je da ima negde blizu sebe. Tako je sačuvao veliki deo svoje generacije. Na izložbi u Gradskoj galeriji u Ljubljani, čak 430 radova iz njegove zbirke predstavljeno je javnosti između 3. i 25. septembra 1980. godine. Veliki deo Maleševog stvaralaštva pohranjen je kao donacija u Galeriji Maleš u Kamniku. Galerija redovno priprema manje kritike o njegovom stvaralaštvu i delima iz njegove zbirke. Na prelazu iz 2007. u 2008. izložena su dela slovenačkih umetnika, od romantike i realizma, impresionizma do nezavisnih. Njegov nećak je slovenački vajar Janez Boljka. Maleševo delo između dva sv. ratova Miha Maleš je od 1926. godine učestvovao na mnogim izložbama u zemlji i inostranstvu, a zapravo je posećivao izložbe širom Evrope i drugde u svetu. Izlagao je u Pragu, Lavovu, Krakovu, Rimu, Zagrebu, Beogradu, Milanu, Parizu, Minhenu, Filadelfiji, Sinsinatiju i drugde. Na izložbama su ga kritičari hvalili i označavali ekspresionistom u liniji i fovistom u boji. Crtež je kod Maleša uvek bio odličan, pa je i njegova grafika postigla visok kvalitet, a u njoj je uvek primetna zaigranost. Program prikazivanja značajnih Slovenaca dodao je umetničkom isticanju grafike. Slike koje je stvorio, posebno pejzaži, dekorativno su efektne kao i svaki plemeniti vez i gusto tkana tapiserija. Boje koje je koristio su ili ubrane ili zapanjujuće. Maleševo delo posle druge sv. ratova Nakon 1945. godine, Miha Maleš je bio zreo i građen grafičar i slikar, ali pomalo odmaknut od nove akademije i časopisa. Njegovi crteži, grafike i slike su visokog kvaliteta, ali zvuče tragično, kao da su sva dela oslikana u molu. Okrutni rat ostavio je posledice, stvaralac nije hteo više koketiranja sa literaturom. Zaigranost je nestala na slikama, vedrina u grafikama, postala je gorka, ozbiljna i stroga. Još je mnogo radio i od 1950. nadalje izlagao na samostalnim izložbama: 1950. - Trst, galerija Scorpione 1951. - Pariz, Jugoslovenska informativna agencija 1953. - Hajdelberg, 1957. - Prag, 1957. - Piran, Turističko društvo (prebačeno u Koper, Izolu i Postojnu), 1957. - Cirih, galerija Brie 1961. - Ženeva, Galerie Connaitre 1966. - Maribor, Izložbeni salon Rotovž 1969. - Prag, Litonerice, Olomouc, 1970. - Ljubljana, Gradska galerija (Maks Kavčič - Miha Maleš - Lajči Pandur)

Prvo izdanje, sa crtežima akademskog slikara Ivana Radovića. Spolja kao na fotografijama, vidljivi znaci starosti u vidu iskrzanih ivica i rikne, unutra dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata… Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Zaljubljenici / Milan Kašanin ; [crteži Ivana Radovića] Vrsta građe kratka proza Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna misao, 1928 (Beograd : Narodna misao) Fizički opis 157 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Radović, Ivan, 1894-1973 = Radović, Ivan, 1894-1973 (Broš.) Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. Ivan Radović (Vršac, 22. jun 1894 – Beograd, 14. avgust 1973) bio je srpski slikar, likovni kritičar, dopisni član SANU. Završio je Učiteljsku školu u Somboru. Slikarstvo je učio na Akademiji u Budimpešti od 1917. do 1919. Radi studija umetnosti 1921. godine putovao je u Minhen, Prag i Veneciju, a boravio je u Pragu i Parizu. U Beograd se doselio 1927. godine. Bavi se pedagoškim radom u školi u Stanišiću, Učiteljskoj i Višoj devojačkoj školi u Somboru. Jedno vreme je bio profesor Umetničke škole u Beogradu. Prvi put izlagao 1922. godine u Beogradu. Pripadao je grupama „Slobodni“, „Oblik“ i „Šestorica“. Bio je član ULUS-a. Uspešno se bavio tenisom. Bio je prvak Jugoslavije 1929. godine. Te godine je igrao u Dejvis kupu protiv Grčke. Bio je dopisni član SANU 1970. godine. Njegov brat je bio sveštenik i fotograf Milorad Radović (1892–1934). Sahranjen je u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. Slikarstvo Slikarski opus Ivana Radovića je veliki i po broju radova (slika, crteža i akvarela), ali i po značaju i mestu u srpskoj umetnosti dvadesetog veka. Kritičari i istoričari moderne umetnosti primetili su u njegovom radu kretanje od tradicionalizma do avangarde, od ustaljenih puteva savremenosti njegovog vremena do izleta u naivizam i koloristički ekspresionizam koji je bio najkarakterističniji za srpsku umetnost tog perioda. Nije se ustručavao ni da se upusti u eksperimente sa apstraktnim izrazom, posebno tokom prve polovine treće decenije. U osnovnom, njegov slikarski put se kretao od ranog perioda konstruktivizma i postkubizma, preko neoklasicizma i neoprimitivizma srednjeg perioda do romantizma i poetskog realizma koji je obeležio kraj ovog samosvojnog stvaralaštva. I tematski se Radovićevo slikarstvo kretalo u širokom rasponu od pejzaža, enterijera i žanrscena do portreta i aktova. Zbog ovakvog svojevrsnog spajanja i preplitanja stilskih karakteristika i tematskih sadržaja, slikarstvo Ivana Radovića postavljeno je u najznačajnijim istorijskim pregledima na jedno od najistaknutijih mesta u srpskoj slikarskoj umetnosti epohe modernizma. Samostalne izložbe Pogled s okruglim krošnjama, 1922 1925 Sala osnovne škole kod Saborne crkve, Beograd 1928 Letnji paviljon Oficirskog doma, Beograd 1929 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1932 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1933 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1952 Umetnički paviljon „Cvijeta Zuzorić“, Beograd 1960 Galerija doma JNA, Beograd 1963 Narodni muzej, Zrenjanin 1964 Gradsko muzej, Vršac 1966 Galerija Matice srpske, retrospektivna izložba, Novi Sad 1971 Galerija SANU, retrospektivna izložba, Beograd Posthumne izložbe 1978 Likovna galerija, Sombor 1984 Galerija SANU, Beograd 2009 Narodni muzeju, Valjevo 2010 Kulturni centar, Vršac, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2010 Galerija Haos, Beograd 2011 Galerija legat Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića, Beograd Bibliografija (izbor) 1925 Gustav Krklec, Izložba slika Ivana Radovića, Vreme, 5. decembar, Beograd 1926 Gustav Krklec, Kolektivna izložba Ivana Radovića u Beogradu, Somborska reč, br. 37, Sombor 1955 Miodrag B. Protić, Savremenici I, str. 67–71, Nolit, Beograd 1963 Vukica Popović, katalog retrospektivne izložbe, Narodni muzej, Zrenjanin 1966 Pavle Vasić, katalog retrospektivne izložbe, Galerija Matice srpske, Novi Sad 1967 Miodrag B. Protić, Treća decenija - konstruktivno slikarstvo, u Jugoslovenska umetnost HH veka, Muzej savremene umetnosti, Beograd 1970 Miodrag B. Protić, Srpsko slikarstvo HH veka, Nolit, Beograd 1971 Miodrag B. Protić, katalog retrospektivne izložbe, SANU, Beograd 1973 Lazar Trifunović, Srpsko slikarstvo 1900 – 1950, Nolit, Beograd 1983 Vladimir Rozić, Likovna kritika u Beogradu između dva rata 1918-1941, Jugoslavija, Beograd 1989 Vjekoslav Ćetković, monografija, Akademija umetnosti, Matica srpska, Novi Sad 2005 Vladimir Rozić, Umetnička grupa „Oblik“ 1926-1939, Kancelarija za pridruživanje Srbije i Crne Gore Evropskoj uniji, Beograd 2008 Žana Gvozdenović, Ivan Radović. Od apstrakcije do predela čulnosti, Muzej savremene umetnosti, Beograd Nagrade 1925 Internacionalna izložba umetnosti, Filadelfija 1930 Orden Svetog Save, Beograd 1932 Orden belgijskog kralja, Brisel 1937 Srebrna medalja, Međunarodna izložba umetnosti i tehnike, Pariz 1962 Zlatna paleta ULUS-a, Beograd 1967 Politikina nagrada „Vladislav Ribnikar“, Beograd 1967 Sedmojulska nagrada SR Srbije, Beograd 1971 Nagrada AVNOJ-a, Beograd MG54 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izdanje! 1939 g. Dr Ivan Ribar (Vukmanić, kod Karlovca, 21. januar 1881 — Zagreb, 2. februar 1968) bio je doktor prava, hrvatski i jugoslovenski političar iz vremena Austrougarske, Kraljevine SHS i FNR Jugoslavije, učesnik Narodnooslobodilačke borbe i junak socijalističkog rada. Pravo je studirao u Beču, Pragu i Zagrebu. Tokom studija politički se angažovao među hrvatskom nacionalnom omladinom. Nakon diplomiranja, bio je jedna od osnivača Hrvatske demokratske napredne stranke, koja je bila deo Hrvatsko-srpske koalicije. Od 1907. živeo je u Đakovu gde je radio kao advokat i politički delovao. Godine 1909. je doktorirao, a 1913. je izabran za zastupnika u Hrvatskom saboru. Bio je delegat u parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti. Borio se protiv germanofilske politike i zalagao se za jedinstvo Hrvata i Srba, kao i stvaranje jugoslovenske države. Za vreme Prvog svetskog rata bio je mobilisan u Austrougarsku vojsku. Najpre se nalazio u istočnoj Bosni, a potom u Galiciji na ruskom frontu. Od 1915. ponovo je učestvovao u radu Hrvatskog sabora. Oktobra 1918. učestvovao je u stvaranju Narodnog veće Slovenaca, Hrvata i Srba. Marta 1919. bio je izabran za potpredsednika Privremenog narodnog predstavništva Kraljevine SHS. Godine 1919. pristupio je Jugoslovenskoj demokratskoj stranci. Nakon prvih izbora, od decembra 1920. do oktobra 1922. bio je predsednik Ustavotvorne skupštine. Prilikom rascepa u Demokratskoj stranci podržao je Ljubu Davidovića i njegovu politiku novog „narodnog sporazuma”, a nakon uvođenja „šestojanuarske diktature” 1929. bio je u opoziciji. Aktivno se bavio advokaturom i pred sudom branio mnoge poznate komuniste. Bio je društveno aktivan i učestvovao u radu sokolskog društva. Od 1935. zalagao se za politiku narodnog fronta i vršio političku agitaciju, zbog čega je 1938. isključen iz stranke. Potom je formirao sopstvenu grupu Demokratsku levicu koja je sarađivala sa levim zemljoradnicima, republikancima i drugim opozicionim strankama i grupama, među kojima i ilegalnom Komunističkom partijom (KPJ), s obzirom da mu je stariji sin Ivo Lola bio komunista i sekretar Saveza komunističke omladine (SKOJ). Od 1939. bio je predsednik Društva prijatelja SSSR. Nakon okupacije Jugoslavije, 1941. boravio je ilegalno u Beogradu do leta 1942. kada se prebacio u Zagreb, odakle je u jesen iste godine preko prešao u Bosnu, gde je stupio u partizane. Novembra 1942. na Prvom zasedanju Antifašističkog veća narodnog oslobođenja (AVNOJ) izabran je za predsednika Izvršnog odbora. Tokom 1943. učestvovao je u borbama na Neretvi i Sutjesci. Novembra 1943. na Drugom zasedanju AVNOJ-a izabran je za njegovog predsednika. Avgusta 1945. postao je predsednik Predsedništva Privremene narodne skupštine. Od januara 1946. do januara 1953. bio je predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ (šef države). Bio je član Predsedništva Socijalističkog saveza radnog naroda Jugoslavije. Objavio je četiri knjige Zapisa i tri memoarske knjige. Godine 1960. povukao se iz aktivne politike. Preminuo je u vojnoj bolnici u Zagrebu. Sahranjen je na Mirogoju. Nosilac je Partizanske spomenice 1941. i drugih odlikovanja, među kojima su dva Ordena jugoslovenske zastave sa lentom. Ordenom junaka socijalističkog rada odlikovan je 1961. godine. U toku Narodnooslobodilačko rata, u jesen 1943, u razmaku od mesec dana, poginula su mu oba sina — Ivo Lola (1916—1943) i Jurica (1918—1943), a naredne godine i prva supruga Tonica (1882—1944). Rođen je u 21. januara 1881. u selu Vukmaniću, kod Karlovca. Njegov otac Andrija (1853—1940) bio je iz obližnjeg sela Ribari, gde je odrastao u velikoj porodičnoj zadruzi čiji je starešina bio njegov otac Josip. Posle završene osnovne i srednje škole, pohađao je Učiteljsku školu (preparandiju) u Petrinji, a nakon njenog završetka službovao je u Vukmaniću. Ovde se oženio Emilijom Pintar (1855—1922), zvanom Milka, ćerkom Ivana Pintara učitelja i upravitelja srednje realke u Rekovcu. U braku su izrodili četvoro dece — Andriju (1879—1951), Ivana, Maricu (1882—1952) i Milana (1894—1984). Osnovnu školu Ivan Ribar je pohađao u rodnom mestu, gde mu je učitelj bio njegov otac. Pored hrvatske dece, ovu školu pohađala su i deca iz obližnjih srpskih sela, koja su pripadala tadašnjoj opštini Vukmanić. Kako je bio projugoslovenski orijentisan, njegov otac je svoju decu, kao i učenike, učio da su Hrvati i Srbi, dva bratska naroda.[1][2] Nakon završene osnovne škole, Ivan i njegov stariji brat, pohađali su gimnaziju u Karlovcu. Kako otac Andrija nije imao sredstava da školuje svu decu, oni su tokom školovanja u Karlovcu morali sami zarađivati za život. Radili su razne fizičke poslove i davali dodatne časove slabijim učenicima, koji su bili iz bogatijih kuća. Kao učenik gimnazije, Ivan se aktivno bavio pisanjem — pisao je pesme, novele, priče i pripovetke, a interesovao se i za strane jezike. Pored pisanja, aktivno se bavio sportom i gimnastikom. Kako je dobro znao nemački jezik, preplatio se na Reklamnu biblioteku i preko nje čitao značajna dela svetske književnosti. Zajedno sa drugim učenicima, učestvovao je u osnivanju literarne i muzičke sekcije, a predavači na ovim sekcijama bili su Svetozar Pribićević, Stjepan Radić, Silvije Strahimir Kranjčević i dr. [1][2] Studije i početak političke aktivnosti U višim razredima gimnazije, Ribar je učio stenografiju, pa je nakon mature 1899. položio državni ispit iz stenografije i zaposlio se kao stenograf pri Hrvatskom saboru u Zagrebu i Dalmatinskom saboru u Zadru.[3] Rad u ovim saborima omogućio mu je da upozna najistaknutije političke ličnosti toga doba, ali i finansijsku podršku da iste godine upiše pravo na Univerzitetu u Beču, gde se priključio grupi nacionalno opredeljenih hrvatskih studenata. Iz Beča je prešao na Univerzitet u Pragu, gde je slušao predavanja profesora Tomaša Masarika, kasnijeg prvog predsednika Čehoslovačke. Masarik, koji je predavao sociologiju, ostavio je na njega veliki uticaj, pa je odlazio da sluša i njegova predavanja izvan fakulteta o realističnoj narodnoj politici. Iz Praga se vratio u Zagreb, gde je nastavio studije, ali i počeo sa političkom aktivnošću. Bio je jedan od agitatora realne narodne politike uperene protiv bana Kuena Hedervarija, koji je od 1883. upravljao Kraljevinom Hrvatskom i Slavonijom i sprovodio prougarsku politiku. Maja 1903. bio je učesnik masovnih demonstracija protiv bana Hedervarija u Zagrebu, nakon kojih je Hedervari premešten na funkciju premijera Kraljevine Ugarske. Pripadao je hrvatskoj naprednoj omladini i aktivno učestvovao u svim akcijama protiv „mađarona”, ali i „frankovaca”, odnosno članova Čiste stranke prava koju je predvodio Josip Frank i koja se borila protiv ujedinjenja južnoslovenskih naroda. Bio jedan od osnivača Hrvatske napredne demokratske stranke, koja je nastala juna 1906. ujedinjenjem Hrvatske napredne stranke iz Zagreba i Demokratske stranke iz Splita. Ova stranka bila je deo Hrvatsko-srpske koalicije, stvorene decembra 1905, koja se borila za narodno jedinstvo Hrvata i Srba i protiv vladajuće germanofilske politike.[1][3][2][4] Nakon diplomiranja na Pravnom fakultetu u Zagrebu, 1904. otišao je na odsluženje jednogodišnjeg vojnog roka u austrougarsku vojsku. Služio je najpre u Beču, a potom u Rijeci. Po povratku iz vojske 1906, kao član Hrvatsko-srpske koalicije, javno je istupao pred seljacima na političkim zborovima na Kordunu i pozivao ih da glasaju za kandidate ove koalicije na izborima za sabor. Iz političkih razloga, odbio je činovničku službu u državnom aparatu Austrougarske i otišao u advokate. Nakon završenog pripravničkog staža, postao je samostalni advokat, a po nalogu Hrvatske demokratske napredne stranke, 1907. preselio se u Slavoniju. U Đakovu, sedištu Đakovačko-sremske biskupije, tada je naglo narastao klerikalizam pa je rukovodstvo stranke tamo uputilo Ribara kako bi radio na organizovanju i širenju stranke. Uprkos određenim političkim smetnjama, ubrzo je kao advokat postao popularan u Đakovu i okolini. Pored politike i advokature, bio je aktivan i na prosvetno-kulturnom polju, ali i kao sportista u Sokolu, a kasnije i starešina Sokolskog društva. Bio je jedan od osnivača i prvi predsednik prvog fudbalskog kluba u Đakovu. Takođe, bavio se i novinarstvom i bio glavni urednik Đakovačkih hrvatskih pučkih novina. Pravo je doktorirao je 1909. u Zagrebu.[3][4] Politička aktivnost do 1918. Ribarova politička aktivnost u Đakovu bila je veoma živa, posebno od 1910. kada je u ovde došao novi biskup Ivan Krapac, pristalica prougarske politike, koji je podržavao režim bana Nikole Tomašića i aktivno sarađivao sa političarem Lovorom Radičevićem, otvorenim zastupnikom „mađaronske” politike. U Đakovačkim pučkim novinama Ribar je oštro napadao Krapca i Radičevića kao eksponente Tomašićevog režima, zbog čega je u listu đakovačkog kapitola nazivan „bezvercem”, „bezbožnikom”, „otpadnikom od crkve” i dr. Uprkos optužbama od crkve, njegov ugled kod naroda je rastao, a njegovi zborovi su bili dobro posećeni. Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, tokom 1912. aktivno je učestvovao u borbi protiv reakcionarnog režima bana i kraljevskog komesara Slavka Cuvaja, koji je odmah po dolasku na dužnost raspustio Hrvatski sabor i zaveo apsolutizam. Posle dva neuspešna atentata, Cuvaj je krajem 1912. povučen iz Zagreba, a nova činovnička vlada je raspisala izbore za Hrvatski sabor. Kako bi prilikom izbora za narodnog zastupnika pobedile vladinog kandidata, opozicione stranke u Đakovu su isticale zajedničkog kandidata. Na izborima decembra 1911, opozicioni kandidat bio je Anton Švarcmajer, ali on nije uspeo da pobedi vladinog kandidata Lovru Radičevića. Prilikom priprema za nove izbore 1913. Hrvatsko-srpska koalicija je u đakovačkom kotaru za svog kandidata predložila Ivana Ribara, a njegovu kandidaturu podržali su i lokalni odbori Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i Stranke prava. Grupa konzervativaca bila je nezadovoljna izborom zajedničkog kandidata, pa je Švarcmajer otputovao u Zagreb i od barona Vladimira Nikolića Podrinskog dobio podršku da bude zajednički kandidat udruženih opozicionih stranaka u đakovačkom srezu. Imajući podršku naroda, ali i određenih političkih krugova, posebno socijaldemokrata, Ribar se tada, uprkos protivljenju rukovodstva Hrvatsko-srpske koalicije, kandidovao kao nezavisni kandidat. Na izborima, održanim decembra 1913, osvojio je najviše glasova i pobedio i vladinog i opozicionog kandidata.[3][4] Kuća u Đakovu u kojoj je 1910—1923. stanovao Ivan Ribar sa porodicom Nakon izbora za narodnog zastupnika, rukovodstvo Hrvatsko-srpske koalicije prihvatilo je Ribara kao svog zastupnika, pa je na prvoj sednici sabora 20. decembra 1913. bio izabran za prvog sekretara predsednika Hrvatskog sabora Bogdana Medakovića. U saboru je pored funkcije zastupnika i sekretara predsednika, obavljao i dužnosti privremenog saborskog beležnika, člana Odbora za peticije i pritužbe, kao i člana deputacije za obnovu finansijske nagodbe. Zajedno sa predsednikom i potpredsednikom Hrvatskog zemaljskog sabora nalazio se početkom 1914. u audijenciji kod cara Franje Josifa.[5] Kao jedan od najmlađih zastupnika, ali i zastupnik koji je nezavisno izabran, nije se u potpunosti saglašavao sa politikom Hrvatsko-srpske koalicije, već je u određenoj dozi zadržao sopstveni politički stav pa je jedini od zastupnika stao u odbranu progonjene socijalističke štampe prilikom donošenja Zakona o štampi.[3] Kao saborski zastupnik, bio je jedan od delegata koji su Hrvatski zemaljski sabor zastupali u zajedničkom parlamentu Kraljevine Ugarske u Budimpešti, gde je sve do 1918. zastupao političku liniju Hrvatsko-srpske koalicije i jedinstva hrvatskog i srpskog naroda.[6][4] Jula 1914, mesec dana nakon atentata na nadvojvodu Franca Ferdinanda u Sarajevu, Austrougarska je objavila rat Kraljevini Srbiji, čim je otpočeo Prvi svetski rat. Odmah potom, zatvoren je Hrvatski sabor, a Ivan Ribar je kao rezervni oficir (poručnik) mobilisan u Austrougarsku vojsku. Nalazio se u 78. pukovniji 13. pešačke brigade, koja se nalazila u sastavu 7. pešadijske divizije iz Osijeka, a formacijski u sastavu 13. hrvatsko-slavonskog korpusa iz Zagreba, odnosno Šeste austrougarske armije, pod komandom Oskara Poćoreka. Na početku rata nalazio se u Mrzoviću, kod Đakova, odakle je 78. pukovnija prebačena u istočnu Bosnu. Tokom napada austrougarskih snaga na Srbiju, bio je raspoređen u komandi mesta u Kalesiji, kod Zvornika. Ova komanda vodila je kontrolu o vojnim formacijama koje su odlazile na front i konvojima ranjenika evakuisanih u pozadinu, koji su prolazili putem od Brčkog ka Zvorniku i vršila kontrolu lokalnog stanovništva i okoline. Nakon propasti prve austrougarske ofanzive na Srbiju, krajem avgusta 1914, 78. pukovnija se povukla u Srem, a Ribar je tada boravio u Moroviću. Posle neuspeha druge austrougarska ofanziva na Srbiju, u jesen 1914, kao pristalica „ujedinjenja južnoslovenskih naroda i prijatelj Srbije”, kako je okarakterisan od više komande, prebačen je u jedan nemački puk i upućen na Ruski front u severnoj Galiciji. Nedugo potom, februara 1915, njegovi saborci iz 78. pukovnije, zajedno sa drugim jedinicama iz 13. hrvatsko-slavonskog korpusa, priključeni su Drugoj austrougarskoj armiji i upućeni u Galiciju, gde su vođene teške borbe sa ruskom armijom.[7][8] Austrougarske vlasti su početkom 1915. odlučile da ponovo otvore Hrvatski sabor, pa je Ribar kao zastupnik pozvan da se sa vrati sa fronta. Iz Lavova je preko Budimpešte i Beča stigao u Zagreb, gde je 1. juna 1915. prisustvovao prvom zasedanju sabora nakon duže pauze. U toku velikih bitaka Prvog svetskog rata, zajedno sa drugim saborskim zastupnicima potpisao je poziv upućen svim članovima sokolskog društva da budu inicijatori i borci za ujedinjenje jugoslovenskih naroda. Još u Đakovu, Ribar je bio aktivan u društvu Hrvatski sokol, koje je osnovano 1906, a 1908. zajedno sa apotekarom Lujom Šimatom, bio izabran u rukovodstvo sokolskog društva (Šimat je bio predsednik, a Ribar sekretar). Nakon Šimatove smrti, 1912. njegova supruga Antonija napustila je Đakovo i sa troje male dece prešla u Zagreb, gde se avgusta 1915. udala za Ivana Ribara. Marta 1916. rodio im se prvi sin koji je na krštenju dobio ime Ivan, ali je ostao upamćen po svojim nadimcima Ivo i Lola.[6][8][9] Nakon što je 1917. definitivno demobilisan iz vojske, zajedno sa porodicom, vratio se u Đakovo, gde je obnovio advokatsku kancelariju, koju su tokom rata demolirali „frankovci” i „klerikalci” (preteče ustaša). Ovde se marta 1918. radio njegov mlađi sin Đurica, koji je ostao upamćen po nadimku Jurica.[10] Oktobra 1918, zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije, učestvovao je u stvaranju Narodnog veća Slovenaca, Hrvata i Srba i bio izabran za člana njegovog Centralnog odbora. Narodno veće je 19. oktobra odbacilo manifest cara Karla I o organizaciji monarhije kao savezne trijalističke monarhije i 29. oktobra 1918. prekinulo sve odnose sa Austrougarskom, dok je Hrvatski sabor poništio odnose Kraljevine Hrvatske i Slavonije i Kraljevine Dalmacije sa Kraljevinom Ugarskom i Austrougarskom, čime je nevažećom proglašena Hrvatsko-ugarska nagodba iz 1868. godine. U trenutku opšteg rasula Austrougarske, od pripadnika Hrvatskog domobranstva i bivših austrougarskih vojnika, kao i pripadnika raznih udruženja (najviše Hrvatskog sokola) formirane su tzv. „narodne straže”, čiji je zadatak bio da suzbiju pljačku i anarhiju „zelenokadrovaca” i civila. Kao jedan od uglednijih građana Đakova Ribar je bio komandant Narodne straže u ovom gradu.[6][8][9] Na čelu Narodne skupštine Dr Ivan Ribar kao predsednik Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS Nakon proglašenja Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, 1. decembra i formiranja prve Vlade, 20. decembra 1918. sazvano je februara 1919. Privremeno narodno predstavništvo Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, čiji je zadatak bio da kroz zakonodavni rad postavi pravne osnove prve jugoslovenske države i izvrši pripreme za izbor Ustavotvorne skupštine. Na prvoj sednici Privremenog narodnog predstavništva 1. marta 1919. izvršen je izbor njegovog rukovodstva — za predsednika je izabran dr Dragoljub Draža Pavlović, a za potpredsednike dr Franc Janković i dr Ivan Ribar. Kada aprila 1920. Pavlović umro, Ribar ga je kao prvi potpredsednik zamenjivao sve do septembra 1920. kada je za predsednika izabran Stanojlo Vukčević. Pod njegovim predsednikovanjem donet je Zakon o izboru narodnih poslanika za Ustavotvornu skupštinu.[11][8] Zajedno sa drugim prvacima Hrvatsko-srpske koalicije učestvovao je početkom 1919. u stvaranju Jugoslovenske demokratske stranke (JDS), u koju su pored stranaka iz Hrvatsko-srpske koalicije ušle — Samostalna radikalna stranka i Narodna napredna stranka. Bio je član Glavnog odbora, a kasnije i potpredsednik, Jugoslovenske demokratske stranke i njen kandidat za narodnog poslanika u osiječkom izbornom okrugu na izborima za Ustavotvornu skupštinu, novembra 1920. godine. Na prvom zasedanju Ustavotvorne skupštine Kraljevine SHS, 23. decembra 1920. bio je izabran za prvog predsednika skupštine, dok su potpredsednike izabrani Miloš Ćosić, Halid beg Hrasnica i dr Slavko Miletić. Nakon usvajanja Ustava Kraljevine SHS, 28. juna 1921. Ustavotvorna skupština je pretvorena u vanredni saziv Narodne skupštine Kraljevine SHS, koji je funkcionisao do 20. oktobra 1922. kada je vanredni saziv pretvoren u drugi redovni saziv. Prilikom konstituisanja nove skupštine, umesto Ribara za predsednika Narodne skupštine izabran je dr Edo Lukinić.[12][13][8] U vreme dok se nalazio na čelu Privremenog narodnog predstavništva i Ustavotvorne skupštine mladu Kraljevinu potresali su brojni politički problemi — Hrvatska pučka seljačka stranka predvođena Stjepanom Radićem protivila se ujedinjenju i zahtevala hrvatsku autonomiju u okviru nove države; u graničnim oblastima sa Italijom, Mađarskom i Albanijom izbijali su sukobi zbog uspostavljanja novih granica; Komunistička partija borila se za bolje uslove života radnika i drugih socijalnih grupa organizujući brojne štrajkove i preteći socijalističkom revolucijom; izvršeni je atentat na regenta Aleksandra i ubijen ministar Milorad Drašković, nakon čega je zabranjen rad KPJ i dr. Ovo je uticalo da se u periodu od decembra 1920. do decembra 1922. formira ukupno devet vlada, na čijem su se čelu nalazili — Stojan Protić, Ljubomir Davidović, Milenko Vesnić i Nikola Pašić. Usled dobrog rezultata Komunističke partije i Hrvatske pučke seljačke stranke na izborima 1920, novu Vladu morala je da formira demokratsko-radikalska većina, ali zbog unutrašnjih razlika, njihova koalicija nije dugo trajala, pa su novi izbori održani marta 1923. godine. Politički problemi uticali su i na odnose u Jugoslovenskoj demokratskoj stranci i stvaranje unutrašnje krize. Zajedno sa Ljubom Davidovićem, Ribar je septembra 1922. prisustvovao Kongresu javnih radnika u Zagrebu na kome je tražena revizija Ustava što je izazvalo probleme u stranci. Glavni izvršni odbor JDS osudio je Davidovića i Ribara zbog prisustva Kongresu, a Ribar zbog ovoga nije bio izabran za predsednika Narodne skupštine, decembra 1922. godine.[12][8] Politička aktivnost do 1929. Kako je zbog političkih obaveza sve više vremena provodio u Beogradu, Ivan Ribar je ovde 1923. iz Đakova preselio svoju porodicu. Živeli su najpre u Fabrici šećera na Čukarici, a 1928. su se preselili u kuću u Francuskoj ulici 32.[11] U Beogradu je bio je predsednik Osmog rejona Jugoslovenske demokratske stranke, a učestvovao je i u radu drugih društvenih organizacija. Kao raniji član Hrvatskog sokola u Đakovu, nakon preseljenja u Beograd postao je član Sokolskog saveza Jugoslavije. Bio je član Uprave i jedno vreme predsednik društva „Soko I”, a kasnije u vreme sve većeg omasovljenja sokolskog pokreta, radio je na formiranju novog sokolskog društva „Soko II” u okolini Saborne crkve.[a] Novo društvo brzo je steklo popularnost i imalo preko hiljadu članova, a važilo je za jedno od najboljih u Jugoslaviji. Sokolske akademije ovog društva bile su veoma popularne, a društvo je među prvima u Beogradu pokrenulo akciju za formiranje terena tzv. „letnjeg vežbališta” na Kalemegdanu. Na čelu „Sokola II” nalazio se sve do 1934, a krajem 1929. se protivio formiranju Sokola Kraljevine Jugoslavije, koji je formiran Zakonom o Sokolu čime je izvršeno nasilno ujedinjenje slovenačkih Orlova, Hrvatskog sokola i Jugoslovenskog sokola. Sokolska organizacija na čijem se čelu nalazio okupljala je dosta studenata i radnika i bila je do te mere opoziciono raspoložena da je odbijala učešće na velikim sokolskim akcijama, kao i učešće na velikom sokolskom sletu u Pragu 1932. godine.[15] Kuća porodice Ribar u Beogradu, gde su stanovali od 1928. do 1941. U Jugoslovenskoj demokratskoj stranci Ribar je zastupao politiku „narodnog sporazuma” i saradnje sa Hrvatskom republikanskom seljačkom strankom (HRSS), čiji je lider bio Stjepan Radić i protivnik politike koju je vodila Narodna radikalna stranka i njen predsednik Nikola Pašić. Godine 1924. došlo je do teške unutrašnje krize u Demokratskoj stranci oko nerešenog „hrvatskog pitanja” u Jugoslaviji što je rezultiralo istupanjem iz stranke grupe Svetozara Pribićevića i formiranje Samostalne demokratske stranke. Iako je Pribićevića znao još iz Hrvatsko-srpske koalicije, Ribar je ostao u stranci i podržao Ljubu Davidovića i njegovu politiku saradnje sa Hrvatskom seljačkom strankom, smatrajući je boljom od Pribićevićeve integralne unitarističke politike. Kada je Pribićević kasnije odustao od centralizma i podržao federalističko uređenje, Ribar je među prvima pozdravio njegovu odluku i pozvao ga da se vrati u Demokratsku stranku. Davidović je jula 1924. uspeo da formira Vladu koja je bila prva „prava jugoslovenska vlada” u koju su ušli Anton Korošec i Mehmed Spaho, a podržao je Stjepan Radić. Početkom sledeće godine Radić je bio uhapšen, nakon čega se odrekao republikanizma i ušao u Vladu Nikole Pašića. Februara 1927. Radić je ponovo otišao u opoziciju, a juna 1928. je ranjen u atentatu u Narodnoj skupštini, nakon čega je preminuo. Ribar je posle atentata u skupštini zahtevao od Demokratske stranke da u znak protesta ne učestvuje u radu parlamenta. Kada je januara 1929. kralj Aleksandar I Karađorđević suspendovao Ustav i uveo tzv. „šestojanuarsku diktaturu” kojom su suspendovane sve političke partije Ribar se našao u opoziciji u kojoj je ostao sve do Drugog svetskog rata. Usled izmene izbornih zakona, nakon ukidanja diktature, koji su išli u korist prorežimskih stranaka više nije biran za narodnog poslanika.[6][8][16] Opoziciono delovanje i saradnja sa komunistima Svega nekoliko dana nakon uvođenja Šestojanuarske diktature, januara 1929. započeo je prvu odbranu pred sudom uhapšenih komunista. Kao uspešan advokat, zajedno sa Borom Prodanovićem i Vladimirom Simićem, u periodu od 1929. do 1941. pred Državnim sudom za zaštitu države branio je nekoliko desetina optuženih komunista. Neki od njegovih klijenata bili su — Moša Pijade, Ivan Milutinović, Todor Vujasinović, Dušan Knežević, Ignjac Kralj, Kosta Stamenković, Svetozar Vukmanović, Luka Nenezić, Ivan Krndelj, Karlo Mrazović, Dragi Stamenković, Mladen Iveković i dr, kao i njegov sin Ivo Lola Ribar. Borio protiv policijske torture, vršene u toku istrage, a jednom prilikom je o kršenju zakona i torturi nad zatvorenicima u beogradskoj Glavnjači, razgovarao sa ministrom dvora Milanom Antićem. Bio je veoma angažovan u borbi protiv koncentracionih logora, koji su otvarani za internaciju političkih zatvorenika u Višegradu, Lepoglavi i Bileći. Pored policijskih i sudskih organa, proteste protiv postupaka i mučenja u zatvorima, slao je domaćim i inostranim listovima.[17][16] Nakon parlamentarnih izbora 1935, na kojima je usled lošeg izbornog zakona, vladina lista predvođena Bogoljubom Jevtićem osvojila 82% poslaničkih mandata, a lista udružene opozicije predvođena Vlatkom Mačekom samo 18%, Ribar je predložio Jugoslovenskoj demokratskoj stranci da preuzme inicijativu za osnivanje Narodnog fronta, po ugledu na Narodni front u Francuskoj. Kako je Demokratska stranka odbila ovaj predlog, samostalno je sa advokatima Čedom Plećevićem, iz Aranđelovca i Dragoljubom Milovanovićem Benom, iz Kragujevca otpočeo agitaciju po Srbiji za osnivanje Narodnog fronta slobode. Zajedno sa njim tada je svoje prve političke korake pravio i njegov stariji sin Ivo Lola, tada student prve godine Pravnog fakulteta.[16] Iako je rukovodstvo Demokratske stranke osudilo njihovu agitaciju, Ribar zajedno sa Plećevićem podnosi Memorandum u kome iznose potrebe za hitno osnivanje Udružene jedinstvene opozicije. Godine 1938, zajedno sa Dragoslavom Smiljanićem, bio je isključen iz Demokratske stranke. Zamereno mu je što je za vreme šestojanuarske diktature branio komuniste pred Državnim sudom za zaštitu države u Beogradu i što su mu sinovi - Ivo i Jurica bili komunisti. I pored toga jer je bio isključen iz stranke, nastavio je politički da deluje. Svoju političku grupu „Demokratska levica“, čiji je bio predsednik povezao je sa Narodnim frontom, koji je još 1937. godine bio osnovan na inicijativu tada ilegalne Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Početkom 1941. godine, posredstvom svoga sina Lole Ribara, koji je tada bio sekretar Centralnog komiteta SKOJ-a, prvi put se sastao sa generalnim sekretarom CK KPJ Josipom Brozom Titom, sa kojim je razgovarao o opasnosti od fašizma i Hitlerove agresije. Tada je ocenjeno da je potrebna hitna saradnja svih građanskih stranaka i grupa oko Narodnog fronta. Boravak u Beogradu i odlazak u partizane Nakon vojnog puča i svrgavanja Vlade Cvetković-Maček, marta 1941. Ivan Ribar je mobilisan kao rezervni kapetan Jugoslovenske vojske (JV). Ubrzo potom počinje Aprilski rat, a kapitulacija ga zatiče u Rogatici, odakle vratio u okupirani Beograd. Kako je porodična kuća u Francuskoj ulici bila oštećena u šestoaprilskom bombardovanju, porodica Ribar je iznajmila stan na Dedinju, na uglu Ulice generala Šturma i Bulevara kneza Aleksandra Karađorđevića (u blizini stadiona Partizana).[18] Nakon prelaska Josipa Broza Tita, iz Zagreba u Beograd, u toku maja 1941, uspostavio je kontakte sa njim i počeo da radi na uspostavljanju veza sa istaknutim predstavnicima političkih stranaka i grupa, a naročito sa grupom levo orijentisanih demokrata i na njihovom uključivanju u Narodnooslobodilački pokret (NOP).[16] Stariji sin Ivo Lola Ribar (1916—1943) Nakon napada na Sovjetski Savez, 22. juna 1941. okupator i Specijalna policija počeli su sa hapšenjem i progonom svih ljudi koji su od pre rata bili registrovani kao komunisti ili njihovi simpatizeri, zbog čega su Ivan i njegovi sinovi morali preći u ilegalnost. Lola se sklonio u kuću Vladislava Ribnikara, koja se nalazila u blizini, dok se Jurica sklonio u kuću njegove devojke Ivanke Ćuković u Rumunskoj ulici (danas Užička ulica), a kasnije u stan u obližnjoj Maglajskoj ulici.[19] Posle izbijanja oružanog ustanka u Srbiji, kao i stvaranje slobodne teritorije, tokom jula i avgusta, Lola je polovinom septembra 1941, zajedno sa Aleksandrom Rankovićem i Ivanom Milutinovićem, napustio Beograd i otišao u zapadnu Srbiju. Ubrzo nakon Lole, Beograd je početkom oktobra napustio i Jurica. Nakon odlaska njegovih sinova u partizane, postojao je plan da Ivan Ribar, u pratnji sestara Ivanke i Olivere Ćuković, napusti Beograd i ode u oslobođeno Užice, ali je ovaj plan poremetio početak Prve neprijateljske ofanzive.[20][21] Pošto mu je boravak u Beogradu, kao poznatom antifašisti bio sve teži, morao je da promeni nekoliko ilegalnih stanova. Između ostalog, boravio je bolnici Trgovačke omladine, u kući Marka Anafa, ulici Kraljevića Tomislava na Kotež Neimaru, gde se nalazilo tajno sklonište, kao i u stanu stan svoje poćerke Mire Vučković, u Ulici vojvode Dragomira na Vračaru. Uprkos svim teškoćama, održavao je kontakt sa rukovodećim ličnostima NOP-a u Beogradu, a najviše sa Blagojem Neškovićem, sekretarom Pokrajinskog komiteta KPJ za Srbiju. Pošto su početkom 1942, oko zgrade u kojoj je stanovao, primećeni agenti Specijalne policije, morao je da napusti ovaj stan. Tada je posredstvom Neškovića, smešten u kuću u Činovničkoj koloniji, u blizini Autokomande. Ova kuća bila je vlasništvo sestre Nade Andrejević, supruge Đorđa Andrejevića Kuna i bila je stavljena na raspolaganje KPJ, radi Đorđevog skrivanja. U kući su kao zvanični stanari živeli Nadina sestra Paraskeva Jokić, sa dvoje male dece, i sestra i majka Vlajka Begovića. Kun je u suterenu kuće izgradio sklonište, koje je služilo za sakrivanje ilegalaca. Kuća je bila jedna od baza Pokrajinskog komiteta i za nju je znao samo uzak krug ljudi, a Kuna i Ribara je posećivao Blagoje Nešković, koji je stanovao u blizini. Juna 1942. Specijalna policija je tragajući za mužem Paraskeve Jokić, koji je pobegao iz zatvora u Lazarevcu, izvršila pretres kuće, ali nije uspela da otkrije sklonište u kome su se nalazili Kun i Ribar. Za vreme boravka u kući, Ribar se pripremao da napusti Beograd, pa je pustio bradu i vežbao da hramlje na jednu nogu, kako ga neko ne bi prepoznao.[22][23][24] Nakon što su obezbeđene lažne isprave, koje je izradio Đorđe Andrejević Kun, kao i organizovan prihvat i veza u Zemunu i Zagrebu, Ivan Ribar je krajem jula 1942. napustio Beograd. Do Savskog mosta, gde se nalazio granični prelaz između Nedićeve Srbije i Nezavisne Države Hrvatske (NDH) dopratila ga je Brana Perović, dok ga je sa druge strane sačekala Elza Meterli, kurirka Pokrajinskog komiteta, koja ga je odvela do kuće Jelice Babšek,[b] u Ulici cara Dušana u Zemunu, gde ga je čekao Lola Ribar. U Zemunu su tada, nakon odlaska iz Beograda, boravile Tonica i Božena, ali se Ribar nije susreo sa njima, zbog konspiracije.[22][23] Dan nakon prelaska u Zemun, Lola i Ivan su sa lažnim legitimacijama, izdatim od Ministarstva hrvatskog domobranstva, preko Vinkovaca otputovali u Zagreb, gde ih je sačekao Ivan Stevo Krajačić. Potom su autobusom otišli u predgrađe Vrapče, gde su se Ribari smestili u stan Anđele Kopinič, sestre Josipa Kopiniča. Ovde su boravili mesec dana, nakon čega je Krajačić, uz pomoć dvojice domobranskih oficira, koji su bili saradnici Narodnooslobodilačkog pokreta, organizovao njihovo prebacivanje iz okupiranog Zagreba. Početkom septembra, satnik Franjo Balon je poluteretnim kamionom prebacio Stevu Krajačića, Lolu i Ivana Ribara u Gornju Purgariju, gde su prenoćili. Potom su peške otišli u Žumberak, odakle su se u pratnji Žumberačke partizanske čete, prebacili na Kordun, u sedište Glavnog štaba NOP odreda Hrvatske, koji se nalazio u Gornjem Budačkom, kod Slunja. Ovde su se zadržali nekoliko dana i tu je Ribar imao susreo sa Vladimirom Bakarićem, političkim komesarom Glavnog štaba Hrvatske, koga je pre rata branio pred Sudom za zaštitu države. Potom su preko Plitvičkih jezera, Korenice, Plješevice i Donjeg Lapca i Drvara nastavili put za Vrhovni štab NOP i DV Jugoslavije, koji se nalazio u Mliništu, kod Mrkonjić Grada. U Vrhovni štab su stigli 26. septembra i istog dana ih je primio Vrhovni komandant NOV i POJ Josip Broz Tito.[25][24][26] Na čelu AVNOJ-a u partizanima Ivan Ribar i Josip Broz Tito, u Bogovićima, kod Pala, juna 1943, nakon Titovog ranjavanja na Sutjesci Novembru 1942. godine u Bosanskom Petrovcu, na predlog Josipa Broza Tita, partijska ćelija Vrhovnog štaba, čiji je sekretar bio pop Vlada Zečević primila je Ivana Ribara u članstvo Komunističke partije Jugoslavije (KPJ). Zajedno sa Mošom Pijade, Ivanom Milutinovićem, Veselinom Maslešom i sinom Ivom učestvovao je u pripremama za konstituisanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije (AVNOJ), koji je bio opštenacionalno i opštepartijsko političko predstavništvo naroda Jugoslavije koje je rukovodilo radom Narodnooslobodilačkih odbora. Na Prvom zasedanju AVNOJ-a održanom u oslobođenom Bihaću, 26. i 27. novembra 1942. godine izabran je za predsednika Izvršnog odbora AVNOJ-a. Iako je bio u starosti, imao je 62 godine, tokom 1943. godine je prošao kroz Četvrtu i Petu neprijateljsku ofanzivu. U toku Pete ofanzive, poznate i kao „bitka na Sutjesci“, nalazio se sa Sedmom banijskom divizijom, na čijem su čelu bili Pavle Jakšić i Đuro Kladarin. Posle Sutjeske, otišao je na oslobođenu teritoriju Like i tu ostaje do kapitulacije Italije, septembra 1943. godine. Početkom oktobra je učestvovao na Kočeskom zboru, a polovinom oktobra na Drugom zasedanju ZAVNOH-a u Plaškom. Potom je, zajedno sa delegatima iz Hrvatske i Slovenije došao u Jajce. Na Drugom zasedanju AVNOJ-a, održanom 29. i 30. novembra izabran je za predsednika AVNOJ-a. Neposredno posle završetka zasedanja, Ribaru su Josip Broz Tito i Ivan Milutinović saopštili tužnu vest da su mu poginuli sinovi - Jurica i Ivo. Posle zasedanja AVNOJ-a, zajedno sa članovima Predsedništva AVNOJ-a i Nacionalnog komiteta oslobođenja Jugoslavije (NKOJ) otišao je preko Like za Sloveniju, gde je ostao oko tri meseca. Prisustvovao je Prvom zasedanju SNOO, održanom 19. februara 1944. godine u Črnomlju i Trećem zasedanju ZAVNOH-a, održanom 8. i 9. maja u Topuskom. Početkom juna 1944. godine odlazi na ostrvo Vis, gde je bilo središte Vrhovnog štaba i NKOJ-a. Tamo prisustvuje razgovorima sa dr Ivanom Šubašićem i britanskim ambasadorom Stevensonom. U jesen 1944. godine avionom odlazi na oslobođenu teritoriju Srbije i boravi u Valjevu i Aranđelovcu, a krajem oktobra dolazi u oslobođeni Beograd. Tu je vršio dužnost predsednika Predsedništva AVNOJ-a, a od avgusta 1945. godine predsednik Predsedništva Privremene skupštine Demokratske Federativne Jugoslavije. Karijera u FNRJ Ivan Ribar na svom radnom stolu Posle rata, neprekidno je biran za poslanika u Narodnoj skupštini FNRJ i u Sabor NR Hrvatske. Od kraja 1945. do 1953. godine bio je Predsednik Prezidijuma Narodne skupštine FNRJ. Jedno vreme je bio i član Saveznog odbora SSRNJ. Imao je čin general-majora JNA u rezervi. Iz političkog života se povukao 1960. godine. Preminuo je 2. februara 1968. godine u Vojnoj bolnici u Zagrebu. Prema poslednjoj želji, kremiran je u Beogradu i 5. februara sahranjen na groblju Mirogoj u Zagrebu. Porodica Detaljnije: Porodica Ribar Ivan Ribar je od 1915. godine bio u braku sa udovicom Antonijom Tonicom Šimat, koja je iz prvog braka imala troje dece — ćerke Miru i Boženu i sina Žarka. U braku sa Tonicom, dobio je dvojicu sinova — Ivu Lolu (1916) i Juricu (1918). Nakon okupacije Jugoslavije, Tonica je ostala u okupiranom Beogradu, a kasnije je prešla u Srem, gde je sa ćerkom Boženom živela ilegalno među partizanskim saradnicima. Prilikom blokade Kupinova, 8. jula 1944, Tonica i Božena su uhvaćene od strane folksdojčera, nakon čega je Tonica streljana, a Božena odvedena u Banjički logor. Odlikovanja i priznanja Za politički i državnički rad odlikovan je sa više odlikovanja, među kojima se pored odlikovanja iz Kraljevine Jugoslavije i socijalističke Jugoslavije, nalaze i strana odlikovanja — poljska, albanska i druga.[27] Među odlikovanjima FNR i SFR Jugoslavije nalaze se:[28] Orden junaka socijalističkog rada, odlikovan 1961. Orden narodnog oslobođenja, odlikovan 1945. Orden jugoslovenske zastave prvog reda (dvaput), Orden bratstva i jedinstva prvog reda, odlikovan 1947. Orden zasluge za narod prvog reda, Orden partizanske zvezde prvog reda i Orden za hrabrost Godine 1950, na predlog maršala Tita unapređen je u čin rezervnog general-majora JNA. Pre toga je u Austrougarskoj vojsci imao čin rezervnog poručnika, a u Jugoslovenskoj vojsci čin rezervnog sudskog kapetana.[29] Bio je počasni građanin Karlovca, Bihaća, Đakova, Šibenika, Glamoča i Kaknja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bukvica za Veselu bracu, sastavio Prof. Dr. M. Jovanovic Batut Zagreb 1920 g. Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Biografija Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedimice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika.[1] Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine.[1] Batut Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut.[2] Bista Milana Jovanovića Batuta ispred Medicinskog fakulteta u Beogradu Medicinsko-prosvetni velikan Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora.[3] Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Nagrade Orden Svetog Save, I stepena, Kraljevina Srbija Orden Svetog Save, II stepena Orden Svetog Save, III stepena Nacionalni orden Legije časti, IV stepen, Francuska Orden belog lava, III stepen, Čehoslovačka Orden knjaza Danila I, III stepen Orden Belog orla, III stepena Orden Belog orla, IV stepena Orden Belog orla, V stepena Orden Srpskog društva Crvenog krsta Orden Jugoslovenske krune, II stepena Krst milosrđa Srebrna medalja Srpskog društva Crvenog krsta Spomenica 40-godišnjice Svetoandrejske skupštine Spomenica na rat 1912. „Osvećeno Kosovo Spomenica na rat 1913. Počasni doktorati Univerzitet u Beogradu Sveučilište u Zagrebu Univerzitet u Beču Karlov univerzitet

Društvo za čuvanje narodnog zdravlja 1909 Odlično očuvano za ovaj tip knjige Kao na slikama Ima trag od neke nalepnice sa strane, može se skinuti Lekarske pouke o zdravlju i bolesti Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Milan Jovanović Batut M j batut.jpg Milan Jovanović Batut Datum rođenja 10. oktobar 1847. Mesto rođenja Sremska Mitrovica Austrijsko carstvo Datum smrti 11. septembar 1940. (92 god.) Mesto smrti Beograd Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika.[1] Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine.[1] Batut Uredi Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut.[2] Bista Milana Jovanovića Batuta ispred Medicinskog fakulteta u Beogradu Medicinsko-prosvetni velikan Uredi Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora.[3] Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Nagrade Uredi Orden Svetog Save, I stepena, Kraljevina Srbija[4] Orden Svetog Save, II stepena[5] Orden Svetog Save, III stepena[5] Nacionalni orden Legije časti, IV stepen, Francuska[4] Orden belog lava, III stepen, Čehoslovačka[4] Orden knjaza Danila I, III stepen[5] Orden Belog orla, III stepena[5] Orden Belog orla, IV stepena[5] Orden Belog orla, V stepena[5] Orden Srpskog društva Crvenog krsta[5] Orden Jugoslovenske krune, II stepena[5] Krst milosrđa[5] Srebrna medalja Srpskog društva Crvenog krsta[5] Spomenica 40-godišnjice Svetoandrejske skupštine[5] Spomenica na rat 1912. „Osvećeno Kosovoˮ[5] Spomenica na rat 1913.[5] Počasni doktorati Univerzitet u Beogradu[4] Sveučilište u Zagrebu[4] Univerzitet u Beču[4] Karlov univerzitet[4][6] Tags: jektika tuberkuloza ljudska guba sifilis trudnoća oticanje nogu zubi bunari bunar sa vedrom dojenje kako se stari ...

Prof dr Milan Jovanovic Batut - Jektika (susica, tuberkuloza) Kako postaje, kako se siri, kako se suzbija i leci Drustvo za cuvanje narodnog zdravlja, Beograd, 1912. Tvrd povez, dzepni format, 63 strane. Pecat Saveza trezvene mladezi RETKO! Милан Јовановић Батут (Сремска Митровица, 10. октобар 1847 — Београд, 11. септембар 1940) био је српски и југословенски лекар, универзитетски професор, утемељивач Медицинског факултета. Биографија Рођен је у Сремској Митровици пред Мађарску буну у јесен 1847. године, од оца Косте Јовановића трговца колонијалном робом. Мајка је била од Новића, где је припадао песник Јоксим Новић Оточанин. Деда по оцу Србин пореклом `однекуд од Софије`, учествовао је у борбама за време Првог српског устанка. Погинуо је славно у боју против Турака на Мишару 1806. године. Удовица баба `Старка Анђа` превела је онда породицу у Срем, да би се скрасили у Митровици. Породица је до 1848. године била имућна па осиромашила, јер је нештедимице помагала Српски покрет. Отац Коста успешни предузимљиви трговац (који је стигао до Хамбурга и о томе оставио дневник са пута) настрадао је несрећним случајем од разбеснелог бика.[1] Милан је у Митровици похађао основну школу и завршио два разреда реалке. Као средњошколац показао је таленат за цртање. Гимназију је наставио у Панчеву и након годину дана прешао као `благодејанац` у Карловце. Након седмог разреда гимназије у Карловцима, отишао је 1865. године у Осијек, где је матурирао са одличним успехом. Породични пријатељ Светозар Милетић који је рано препознао Јовановићев потенцијал, нудио му је као помоћ стипендију, и то само ако би студирао право. Међутим, младић је свим бићем био окренут медицини, и студије медицине започео је у Бечу, захваљујући материјалној помоћи десеторице грађана Митровице, који су му током прве године давали по две форинте месечно за издржавање. Како није могао да настави студије следећег семестра, био је принуђен да оде у Нови Сад где је три године предавао у реалци, скупљајући новац. Са довољно новца вратио се у аустријску престоницу где је завршио медицину на Бечком универзитету 1878. године. Током студија у Бечу, предавали су му професори који су били славна имена бечке и европске медицине.[1] Батут Када се 1885. године Милан Јовановић вратио са стручног усавршавања по европским престоницама, узео је надимак Батут. Разлог је био у томе што су поред њега у српској јавности, у истој друштвеној улози била још два Милана Јовановића и то лекара. Састали су се њих тројица и узели надимке да би их друштво разликовало. Др Јовановић, родом из банатског села Јарковца прозвао се Морски (као бродски лекар) или Бомбајац (по Индији), други је узео средње слово А (по имену оца), а трећи, Сремац, по презимену некадашњег очевог трговачког компањона - Батут.[2] Биста Милана Јовановића Батута испред Медицинског факултета у Београду Медицинско-просветни великан Већ на самом почетку лекарске праксе у Сомбору дошле су до изражаја његове склоности према писаној речи и здравствено-просветном раду. Године 1880. је у том циљу покренуо лист за лекарску поуку народу „Здравље”. Био је то први лист са хигијенско-просветним садржајем на словенском југу. У периоду од 1880. до 1882. године на позив црногорске владе био је начелник Санитетског одељења тамошњег Министарства унутрашњих дела и главни лекар Цетињске болнице. Залагањем др Владана Ђорђевића дошао је у Србију, где је добио државну стипендију за усавршавање у иностранству. Неколико година радио је на водећим медицинским установама Европе тога времена, у Минхену, Берлину, Паризу и Лондону. Последње месеце бављења у Европи провео је у Паризу, где је упознао славног Луја Пастера. Посебно је он проучавао проблеме хигијене и бактериологије. Након специјализације позван је да оснује Катедру за бактериологију на Карловом универзитету у Прагу. Међутим, ову ласкаву понуду одбио је и прихватио место редовног професора на Катедри хигијене и судске медицине на Великој школи у Београду. Предавао је студентима дуги низ година и изградио велики ауторитет као научник и професор. Посебно признање за његов рад био је избор за ректора Велике школе. Карлов универзитет га је 1938. промовисао у почасног доктора.[3] Једна од највећих заслуга професора Батута била је оснивање Медицинског факултета у Београду. Иако није имао довољну подршку својих колега лекара, професор Јовановић је био истрајан у својим идејама и након вишедеценијске борбе Медицински факултет је основан 1919. године, а Милан Јовановић Батут је постао први декан и професор хигијене на новооснованом факултету. Поред наставне и научне делатности, професор Батут био је веома активан друштвени радник. Између осталог, био је председник Српског лекарског друштва, Југословенског лекарског друштва, Друштва за чување народног здравља, вишегодишњи члан и председник Главног санитетског савета. На његову иницијативу основано је Министарство народног здравља после Првог светског рата. Такође, био је један од оснивача Српске књижевне задруге. Сарађивао је са Матицом српском, Српским књижевним гласником и био један од првих и најугледнијих сарадника Политике. Један књижевник је приметио у вези писања Батутовог: писао је `Вуковим језиком` а `Доситејевим начином`. Имао је велику способност популарисања и приказивања најзамршенијих научних истина. Здравствено просвећивање народа било је најзначајније животно дело др Милана Јовановића Батута. Та идеја провлачила се кроз његов читав радни век. Објавио је неколико стотина чланака, на десетине брошура и књига. У својим делима истицао је значај породичних вредности, које представљају главни разлог националне пропасти или препорода. Према Батуту породица је темељ снаге и духа народа, раскрсница свих путева и првенствени извор добра и зла у људском друштву. По биографу Озрену Недељковићу (1940): Батут је наш најзначајнији радник на хигијенском просвећивању народа. Као добра познавалац народног живота умео је свој рад и своје писање да подеси према стварном стању просвећености народа. Простудирао је потребе, осећања и језик нашег народа. Зато су његови списи - пуни поука а писани најчистијим народним језиком - и продрли толико дубоко у народ. Професор Милан Јовановић Батут је својим вишедеценијским научним и друштвеним радом оставио неизбрисив траг у историји српског народа. Његова одликовања представљају најстарију и историјски веома значајну групу у оквиру Збирке одликовања Архива САНУ. Преминуо је у Београду 11. септембра 1940. године. По њему је названа једна улица у Београду. Награде Орден Светог Саве, I степена, Краљевина Србија[4] Орден Светог Саве, II степена[5] Орден Светог Саве, III степена[5] Национални орден Легије части, IV степен, Француска[4] Орден белог лава, III степен, Чехословачка[4] Орден књаза Данила I, III степен[5] Орден Белог орла, III степена[5] Орден Белог орла, IV степена[5] Орден Белог орла, V степена[5] Орден Српског друштва Црвеног крста[5] Орден Југословенске круне, II степена[5] Крст милосрђа[5] Сребрна медаља Српског друштва Црвеног крста[5] Споменица 40-годишњице Светоандрејске скупштине[5] Споменица на рат 1912. „Освећено Косово[5] Споменица на рат 1913.[5] Почасни докторати Универзитет у Београду[4] Свеучилиште у Загребу[4] Универзитет у Бечу[4] Карлов универзитет[4][6]

Kao na slikama Retko u ponudi 1949. Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Иво Андрић S. Kragujevic, Ivo Andric, 1961.jpg Андрић (1961) Датум рођења 9. октобар 1892. Место рођења Долац, код Травника, Аустроугарска Датум смрти 13. март 1975. (82 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Школа Карл-Франценс Универзитет Грац, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, Универзитет у Бечу, Филозофски факултет Јагелонског универзитета Супружник Милица Бабић-Јовановић (1958—1968) Период 1911—1974 Најважнија дела На Дрини ћуприја Проклета авлија Травничка хроника О причи и причању Омерпаша Латас Награде Legion Honneur GO ribbon.svg Орден Легије части II реда (1937) Ribbon of Order of the German Eagle.svg Орден Немачког орла I реда (1939) Order of merits for the people with golden star Rib.png Орден заслуга за народ I реда (1950)[1] Nobel prize medal.svg Нобелова награда за књижевност (1961) Orden Republike1(traka).png Орден Републике са златним венцем (1962) Order of the Hero of socialist labour Rib.png Орден јунака социјалистичког рада (1972) Потпис Посланик Краљевине Југославије у Немачкој На дужности 1939—1941. Краљ Петар II Карађорђевић (Кнез Павле као регент) Претходник Александар Цинцар-Марковић Наследник Младен Ивековић (као амбасадор у Западној Немачкој) Митја Вошњак (као амбасадор у Источној Немачкој) Родна кућа Иве Андрића Године 1961.(10. децембра) добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[9] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[10] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[39] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[39] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[40] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[41] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[42] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [43], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[44] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[45] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[46] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[47], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[48][49] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[50] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[51] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[52] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[53] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[54] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[55] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Број Установа или насеље Место 1. Средња школа Иво Андрић Вишеград 2. Основна школа Иво Андрић Канарево брдо, Београд 3. Основна школа Иво Андрић Бања Лука 4. Основна школа Иво Андрић Ниш 5. Основна школа Иво Андрић Прањани[56] 6. Основна школа Иво Андрић Радинац[57] 7. Основна школа Иво Андрић Ђулићи, Теслић 8. Основна школа Иво Андрић Горњи Милановац 9. Основна школа Иво Андрић Кулаши 10. Основна школа Иво Андрић Будисава 11. Месна заједница Иво Андрић Лиман, Нови Сад 12. Андрићев институт Андрићград, Вишеград 13. ЈУ Центар средњих школа Иво Андрић Прњавор 14. Задужбина Иве Андрића Милутина Бојића 4 у Београду 15. Андрићев венац градско насеље/четврт (у Београду) 16. Народна библиотека „Иво Андрић” Вишеград 17. Библиотека „Иво Андрић” Андрићев институт Вишеград 18. Народна библиотека „Иво Андрић” у Челинцу Челинац Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[58] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[59] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[59] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[59] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[59] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[60] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[61] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[62] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[63] Tags: Prvo izdanje 1. izdanja knjiga Ive Andrića Srpska proza xx veka 20. vek Pripovetke priče ekspresionizam realizam

U dobrom stanju, korice bile zacepljene, kao na slici. Osim toga, vrlo dobro. Kritika lingvista u Kraljevskoj akademiji nauka Autor - osoba Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 = Dimitrijević, Hadži-Todor, 1889-1977 Naslov Pismenost Akademije nauka. Knj. 1 / Hadži T. Dimitrijević Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbilјna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1936 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Štamparija Privredni pregled, 1936 (Beograd : Privredni pregled) Fizički opis 240 str. ; 22 cm ISBN (Broš.) Napomene Registar reči u kojima greši Akademija. Predmetne odrednice Belić, Aleksandar, 1876-1960 Srpskohrvatski jezik – Pravilnost UDK 811.163.4`271 811.163.4:929 Belić A. Hadži-Todor Dimitrijević (Vranje,1.mart 1889 – Beograd, 30.novembar 1977. godine) bio je pisac, novinar, publicista i folklorista. Jedan od značajnijih Vranjanaca, za koga su mnogi govorili da je srpski Don Kihot. Hadži-Todor Dimitrijević rođen je 1. marta 1889. godine u Vranju, od oca Aksentija, albatina, i majke Sofke, domaćice. Preci su mu poreklom iz Žbevca, iz roda Liškovci. Potiče iz familije Magaričiki. U rodnom mestu je završio osnovnu školu i šest razreda gimnazije. U Beograd je otišao 1905. godine pešice da bi nastavio gimnazijsko školovanje. Kao učenik gimnazije mnogo je putovao, obilazeći celu Srbiju. Godine 1910. upisuje Filozofski fakultet u Beogradu, ali ga ubrzo silom prilika napušta. Uhapšen je prilikom uličnih demonstracija i policija terazijskog kvarta donosi odluku da ga protera u rodno mesto. Umesto u Vranje, u Ameriku odlazi 1911. godine, gde se intenzivno bavio novinarstvom. Najpre je sarađivao u Srbobranu, a zatim je postao njegov urednik. U Čikagu 1914. godine objavljuje knjigu „Propast Austrije“. Ovom knjigom je izazvao reakciju Austro-Ugarske, koja ga u notama velikih sila proglašava za jednog od uzročnika Prvog svetskog rata. U Beču mu se sudi u odsustvu. Presuda je glasila - smrt vešanjem. Ovaj veliki rodoljub dao je značajan doprinos u odbrani Srbije na svetskoj političkoj sceni, držeći predavanja u korist Srbije i srpske vojske. Za ovu zaslugu Crveni krst ga je 1917. godine na Krfu odlikovao najvećim priznanjem – zlatnim krstom. Hadži-Todor Dimitrijević je kao publicista objavio mnoge knjige na srpskom, engleskom, španskom, nemačkom i portugalskom jeziku. Od 1932. do 1941. godine izdavao je list Naše selo. Po završetku Drugog svetskog rata bavio se filologijom i leksikografijom. Za rad na prikupljanju folklorne zaostavštine bio je 1908. nagrađen od Srpske kraljevske akademije nauka. Za vreme Prvog svetskog rata i posle obišao je celu Evropu, pa i dalje. Nemirne prirode, nigde se nije dugo zadržavao i kao da mu je takav način života najviše i odgovarao. Najpre je ranjen kao dobrovoljac na rusko-nemačkom frontu. Tokom lečenja u Petrogradu stupa u kontakt sa grupom boljševika i carske vlasti ga proteruju u Finsku, odakle odlazi u London i piše knjigu na engleskom „Evropski konflikt“[2] . Na osnovu recenzija Bogdana Popovića i Nikolaja Velimirovića, srpska vlada ga novčano nagrađuje. Nikolaj Velimirović pokušava da mu preuzme autorstvo i novčani deo nagrade, ali Dimitrijević uspeva da pred sudom u Londonu odbrani svoja autorska prava. Godine 1915. boravi u Japanu, 1916. proteran je iz Rusije za Finsku, 1917. odlikovan je na Krfu, 1918. u Brazilu publikuje prvu knjigu, 1919. dobija nagradu od čileanske vlade, 1920. postaje direktor Crvenog krsta, od 1922-1930. nalazi se u Čehoslovačkoj, gde objavljuje na češkom i slovačkom. Godine 1924. stupa u sukob sa slovačkim nacinalistima i raskrinkava ih u knjizi „Pravda vitezi“, na osnovu koje državno tužilaštvo pokreće postupak pred sudom, koji nacinalističkog vođu i budućeg Hitlerovog saradnika Vojteha Pavela Tuku šalje na dugogodišnju robiju. Godine 1928. sa majkom posećuje Hristov grob i od tada postaje poznat kao Hadžija. Krajem 1930. vraća se u Jugoslaviju i počinje borbu koja će ga dovesti do položaja narodnog poslanika pčinjskog sreza. U Vranju piše kratke publikacije koje imaju napadački karakter. Napada gimnazijske profesore i direktore ove škole, vladiku Nikolaja Velimirovića, neke crkvene starešine, upravu Duvanskog stovarišta u Vranju, Akademiju nauka, njenog člana Aleksandra Belića, vranjske advokate i neke imućne ljude; piše studiju o ženidbi kralja Aleksandra, a na terenu, u Vranju i okolini, radi pripreme za poslaničke izbore, rastura parole koje pale i draže široke narodne slojeve pčinjskog sreza . Dvorskoj kamarili šalje laskave i lažne pozdrave za njen život i zdravlje koji su u jednom momentu ličili na glumu. Parole su mogle da imaju komunistički karakter. Agitacijom i svojom dvostrukom ličnošću, Dimitrijević ja probudio vranjski siromašni svet i ukazao na njegov značaj, naročito za politiku, jer je taj svet do tada bio uspavljivan od strane radikala i demokrata. Godine 1931. dobio je poslanički mandat od četiri godine. Godine 1932. pokreće nedeljni list „Naše selo” u kome seljacima davao razne pouke i savete za obradu zemlje. U njemu nastavlja poznate napade, a i objavljuje čuvene vranjske poslovice. On će sa ovom zbirkom narodnog blaga ostati da trajno živi. List seljacima i građanima deli besplatno. Todor Dimitrijević, se u ovom listu i u svim drugim akcijama, pokazao kao vrlo dinamičan i čovek bez ikakvih skrupula. On se ničega mije plašio, niti od čega prezao. Krećući se odmalena, širom Evrope i sveta, Dimitrijević je upoznao mnoge zemlje i njihove ljude, stekao ogromno životno iskustvo i došao do saznanja da je za uspeh u životu vrlo često potrebna drskost, lukavost, dvoličnost, pa i nepoštenje. Svakom prilikom on je na putu kroz životne bodlje sve ove osobine koristio, pa je i uspevao u mnogim stvarima. Hadži-Todor Dimitrijević, zvani „Magariče”, bio je i ostao vrlo složena ličnost , neujednačena priroda čoveka, kakvih nema mnogo kod nas. Dimitrijević ukazuje na činjenicu da čovek dela i radi onako kakvi su društveni uslovi života. Godine 1945. osniva `Radnički front`, s namerom da učestvuje na izborima, ali ga osujećuje hapšenje. U Beogradu 1951. pokreće glasilo „Pravopisni bilten” koji je povremeno izdavao. I u ovom glasilu on nastavlja sa raznim napadima. U jezičnoj borbi tražio je nekakvo čistunstvo kakvo ne postoji. A kada je zašao u godine starosti, kada je trebalo da ode u penziju i malo odmori, od tolikih silnih borbi, nije mogao da prikupi radni staž ni deset godina, niti da reguliše penziju. Onako star i iznemogao produžio je da živi od milostinje plemenitih ljudi i male socijalne pomoći jedne beogradske ustanove. Umro je u Beogradu, u dubokoj starosti, 30. novembra 1977. godine. Nije ostavio potomstvo za sobom. Srpska akademija nauka, Aleksandar Belić