Radna sveska za Srpski jezik za 7.razred osnovne skole,Natasa Stankovic-Soso,Bosko Suvajdzic,Sladjana Savovic,Jelena Srdic i Dragana Cecez-Iljukic,Novi Logos 2017,160 strana,ocena 5 35

Srpski jezik,radna sveska za 8.razred osnovne škole,Vesna Lompar,Klett 2020,173 strane,nova 133

Engleski jezik za 2. razred osnovne škole: Easy 2 Zorana Nenezić- udžbenik i Cd za drugi razred osnovne škole - 250 Engleski jezik za 3. razred osnovne škole: Happy Street 1 New Edition- Stella Maidment and Lorena Roberts udzbenik i Cd - 250 Happy Street 1 New Edition- Stella Maidment and Lorena Roberts radna sveska - 200

POVOLJNO, nekoriscena SOCIOLOGIJA RURALNOG RAZVOJA – PRIREDIO Sreten Vujović. Autor: ZAVOD ZA UDžBENIKE KB broj: 33206 Izdavac: ZAVOD Izdanje: 2016. Cena u prodaji: 4081.00 Pogledajte i ostale moje oglase, novi i polovni udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

POVOLJNO, NOV, udzbenik STUDIJE KERAMIKE- teorija i metodologija u analizama grnčarije u arheologiji. KB broj: 36616 1. izdanje – 2017. god. Autor: Jasna Vuković Pogledajte i ostale moje oglase, novi i polovni udzbenici za osnovnu I srednju skolu po povoljnim cena! Knjige, udzbenici, osnovna, srednja, skola, gimnazija, opsti smer, drustveni, prirodno matematicki, medicinska, prvi, drugi, treci, razred, cetvrti, peti, sesti, sedmi, osmi, godina, prva, druga, treca, cetvrta, nov, nova, nove, polovni, jeftino, klett, logos, matematiskop, zavod, zuns, eduka, krug, bigz, gerundijum, PEARSON Longman Akronolo - The English book, četvrti, šesti, udžbenici, easy, discover, english plus, messages, project, 1 2 3 4 5 6 7 8, labaratoriske vežbe, zbira zadataka, radna sveska, vežbanka, vezbanka, razred, čitanka, srpski, matematika, fizika, hemija, biologija, za osnovne škole.

PETNIČKE SVESKE broj 77 zbornik radova Istraživačka stanica Petnica, 2018. Udžbenički format, 810 strana. Veoma lepo očuvana. Astronomija Mogući scenario nastanka Velikog južnog toka u galaksiji M31 (Dodović Matija, Despotović Predrag) Analiza stabilnosti rotirajućih haloa ultra-lake aksionske tamne materije (Savić Nikola, Jevtović Luka) Određivanje parametara globularnog jata M92 pomoću funkcije luminoznosti (Dakić Vinka) Orbitalna dinamika tela pod dejstvom vremenski-periodičnih perturbacija (Stepanović Milica, Ćeranić Ana-Marija) Uticaj smera rotacije spiralnih galaksija pri sudaru na formiranje elipične galaksije (Vrhovac Katarina) Ispitivanje verovatnoće nastanka polar-ring galaksija kao posledice malog sudara analizom podataka projekta Illustris (Ristić Danilo) Mapiranje elektronske temperature i elektronske koncentracije centra Orion magline upotrebom spektroskopije integralnog polja (Bulaja Luka) Fizika Simuliranje kretanja grupa pešaka pod usmerenjem vođe (Vasović Zlatan, Stošić Maja) In silico poređenje efekata različitih nanočestica u Ožeovoj radioterapiji (Prokić Dunja, Krstić Marija) Evolucija populacije koja igra kooperativne igre (Urošević Milica, Zdravković Nina) Analiza i razvoj modela konačnih dipolnih heliksa (Petreski Nikola, Radojević Mihajlo) Ispitivanje osobina spin-ice materijala (Jakovljević Andrej, Raonić Bogdan) Fenomen kreiranja konusnog oblika na vrhu zaleđenih kapljica rastvora alkohola (Miljković Sofija) Ispitivanje Vajsenbergovog efekta u njutnovskim fluidima (Jakovljević Nina, Bukorović Stefan) Optimizacija dizajna solarnih ćelija (Dimitrijević Jovan) Matematika Periodične orbite i Štefan-konstruktibilnost (Gavrić Tanja, Marković Dragan) Verovatnoća pogotka pri pogrešnoj primeni teoreme (Petrović Ana, Maksimović Milica) Primenjena fizika i elektronika Klasifikacija raka analizom mikronizova (Sekulić Diana, Aleksić Tijana) Praćenje šake korišćenjem dubinske kamere (Radović Srđan, Njaradi Valentina) 3D skener (Račić Aleksa, Stefanović Aleksa) Regulacija proizvodnje vetrogeneratora u sopstvenoj mreži (Marinković Jelena, Mićić Milena) Detekcija govornog signala očitavanjem vibracija staklene površine (Miković Andriana, Čejić Ivan) Protočna FPGA arhitektura za filtriranje slike linearnim i adaptivnim medijanskim filtrom (Grbić Mihailo, Parag Filip) Simulacija i poređenje modela automobila u zavisnosti od tipa simuliranih guma (Bogdanović Anđela, Polić Marko) Računarstvo Ekstrakcija melodije iz polifonih zvučnih izvora (Milanović Nemanja) Poređenje strategija za igru jamb (Stanković Matija) Poređenje tačnosti metoda K-najbližih komšija i neuronske mreže na prepoznavanje cifara (Lunić Vladimir) Biologija Ispitivanje toksičnosti i teratogenosti metilparabena i natrijum-benzoata na modelu zebrice (Danio rerio) (Stefanović Marija) Procena ekološkog potencijala akumulacije Pocibrava na osnovu LHS protokola i faune dna (Graovac Ana, Petrović Kristina) Fauna familije Sarcophagidae (Insecta: Diptera) okoline sela Petnica (Valjevo) (Vujić Mihajlo) Komparativna analiza ishrane kukuvije (Tyto alba) u okolini Čačka i Vršca (Stevović Tamara, Đokić Bojana) Gljive Fomes fomentarius i Trametes versicolor kao producenti ligninolitičkih enzima u toku čvrste kultivacije na ječmenoj slami (Savić Teodora) Uticaj hroničnog tretmana niskim dozama bisfenola a (BPA) na endotelne ćelije krvnih sudova na modelu humane ćelijske linije EA.hy926 (Gordić Vuk) Utvrđivanje toksičnosti i genotoksičnosti efluenta sa deponije grada Valjeva i ispitivanje potencijala za primenu biljnog otpada u prečišćavanju otpadnih voda (Tubić Simonida, Krstić Lazar) Biomedicina Uticaj nespavanja na fiziološke, emotivne i kognitivne sposobnosti polaznika IS Petnica (Jojić Natalija, Damnjanović Milica) Uticaj timola na membransku permeabilnost i antibiotsku osetljivost E. coli (Barić Marko) Uticaj zagađenja opušcima cigareta na populacije bakterija u zemljištu (Đukić Marija) Uticaj diltiazema i nifedipina na embriogenezu, srčani rad i aktivnost SOD kod zebrica (Danio rerio) (Jokić Aleksandar) Implementacija i optimizacija modela bakterijske konjugacije zasnovanog na ćelijskom automatu – TALOS (Velimirov Luka, Banjanin Sofija) Uticaj inhibicije Rag GTPaza gliciretinskom kiselinom na mTORC1 u MG ćelijskoj liniji humanog osteosarkoma i CRL2066 ćelijskoj liniji tumora pluća (Petrović Anđela) Geologija Prisustvo arsena u vodnim objektima na širem području grada Zrenjanina i njegovo uklanjanje metodom sorpcije nanočesticama magnetita (Antić Sara) Uticaj Petničkog jezera na promenu kvaliteta vode potoka Pocibrava (Vulović Maša, Lazić Dušica) Kvalitet vode kanala Dunav-Tisa-Dunav na području opštine Odžaci (Držajić Nađa) Kvalitet vode reke Dunav i podzemnih voda na teritoriji grada Novog Sada (Jovanović Pavle) Analiza promene kvaliteta vode reke Gradac kao prirodnog dobra od lokalnog značaja (Marković Uroš, Vizi Aleksa) Strukturno-tektonska analiza područja u slivu Bukovske reke (Belotić Branislav) Hemija Primena kopolimera divinilbenzena i 2-akrilamido-2-metil-1-propansulfonske kiseline kao kiselog katalizatora u reakciji zaštite alkohola THP-om (Čubraković Damjan) Sinteza termosenzitivnih hidrogelova na bazi poli(N-izopropilakrilamida), inkapsulacija i praćenje kontrolisanog otpuštanja paracetamola (Arsenijević Dunja) Sinteza i modifikovanje površinskog naelektrisanja nanočestica TiO2 i ispitivanje njihovog dejstva na fotokatalitičku degradaciju katjonskih i anjonskih boja (Koldžić Filip) Nove diazo boje na bazi barbiturne kiseline: sinteza i solvatohromizam (Topalović Igor) Voltametrijska metoda za određivanje kvercetina pomoću elektrode modifikovane provodljivim PANI polimerom (Baljak Jovan) Sinteza p-ksilena iz 2,5-dimetilfurana i akrilne kiseline pomoću Luisovih kiselina (Kujučev Petar) Ispitivanje migracije plastifikatora bis(2-etilheksil)-adipata iz polivinilhloridne (PVC) folije u sireve (Dinić Jovana) Dobijanje sorbenata sa potencijalnom primenom u ekstrakciji diosgenina pomoću čvrste faze (Ugrinov Stefan) Antropologija Pioniri posle Tita: identifikovanje kao emancipatorni otpor kod mladih „Jugoslovena” (Lazarević Mateja) Zajednièko „naše”, različiti „mi”: Etnička identifikacija pripadnica srpske zajednice u posleratnoj Baranji (Dvornić Sara) Konstrukcija ideje pozera u metal zajednici u Beogradu (Brašanac Marija) Arheologija Antropološka analiza četiri skeleta sa nekropole u okviru srednjovekovnog manastira Slavkovica (Krstić Jovana, Maksimović Tamara, Pantić Nevena) Ikonografska analiza predstava pauna na rimskom novcu (Antić Todor, Stevanović Mateja) Eksperimentalno ispitivanje tragova upotrebe na koštanim šilima (Pavlović Nemanja, Stojanović Anastasija) Geofizička istraživanja u okviru porte crkve Uspenja Presvete Bogorodice u Petnici (Brkić Maša, Milosavljević Sanja, Nikolić Jovan) Mogućnosti primene kombinovanih tehnika na primeru keramičkih lonaca sa lokalieta Jerinin grad u Brangoviću (Bogojević Maša, Brančić Anastasija) Društveno-humanističke nauke Autovanje kao obred prelaza – lični izveštaji mladih osoba sa iskustvom autovanja (Fraisner Maria Sara) Šta nam deca govore: zadirkivanje u školi iz ugla učenika i učenica prvog razreda osnovne škole (Groydanovski Nevena) Identiteti u prostoru: Projekat „Skopje 2014” i osećanje nacionalne pripadnosti mladih Makedonaca (Arsić Relja) Istorija Radničko samoupravljanje u Valjevskoj pivari 1950–1971. (Ignjatović Pavle) Slika SSSR-a u propagandi zaraćenih strana na prostoru podgoričkog sreza 1941–1945. (Vukčević Marko) Uloga privrednih komora u posleratnom privređivanju leskovačkog sreza 1945-1962. (Milenković Milan) Javno zdravlje i stanje u zdravstvu na teritoriji somborskog sreza u periodu 1944–1961. godine (Beronja Branko) Lingvistika Automatizovana identifikacija prefiksa na imenicama srpskog jezika zasnovana na pravilima (Ivanović Stefan, Jevtić Kosta) Spontano usvajanje srpskog jezika kod izvornih govornika španskog (Petković Đurđa) Konceptualizacija somatizmima u frazeologizmima srpskog jezika – primer glave i nekih njenih delova (Barać Sara) Mačka ili komšinica – ko je sedeo na kauču? Prilog proučavanju parsiranja relativnih klauza u srpskom jeziku (Rajković Milica) Psihologija Uticaj povezanosti značenja višeznaćnih reči na njihovo pamćenje (Manojlović Milica) Adolescentsko shvatanje onlajn prijateljstava i povezanost vršnjačke afektivne vezanosti sa motivima za njihovo formiranje (Osmani Dajana) Uticaj indukovane anksioznosti na efikasnost radne memorije i organske funkcije (Damnjanović Milica, Jojić Natalija) Povezanost emocionalne regulacije i negativnih emocija sa zadacima moralnog odlučivanja (Micić Mihajlo) Kako se piše ironija: uloga valence emotikona i emodžija u proceni ironičnosti i jasnoće poruke (Jovičić Luka) Uticaj vizuelne perspektive posmatrača na indukovanje lažnih sećanja (Lazić Una, Miličić Ivana) Uticaj karakteristika ženskog govora na procenu privlačnosti (Despotović Anja) Dizajn Knjiga-objekat (Seminar dizajna 2018) k

Ja mogu - korak napred. Autor Verica Jecmenica. Muzicke aktivnosti i vizuelni simboli u funciji podsticanja razvoja dece U odlicnom stanju, kao nova. Mek povez, ilustrovano, 200 strana. Priručnik sadrži osnovne napomene o muzičkim sadržajima i aktivnostima koje vaspitači i druge odrasle osobe mogu da koriste u radu s decom, navodi način na koji se ti sadržaji primenjuju u praksi, objašnjava ulogu vizuelnih sredstava (kartica) u procesu učenja, kao i način njihove izrade.Objašnjenja i primeri primene muzičkih sadržaja i aktivnosti odnose se na rad sa svom decom, uz posebne osvrte na rad s decom sa smetnjama u razvoju. Prirucnik je rezultat dugogodisnjeg rada sa decom i bice veoma koristan kao podsticaj i pomoc roditeljima u okviru porodicne sredine, ali i osoblju u vrticima i skolama u nastojanju da nauce decu osnovnim zivotnim vestinama, od brige o sebi , poznavanja delova tela, razvoja govora, usvajanja ritma, pa sve do razvoja pozitivnog odnosa prema sebi i drugima i shvatanja ljubavi i drugarstva... Prirucnik se obraca deci ali posluzice kao veoma korisno sredstvo za rad defektolozima, vaspitacima, logopedima, strucnim saradnicima u vrticima i skolama kljucne reci knjiga knjige udzbenik pojam ishrane i hrane sastojci hrane belancevine voda mineralni hranljivi sastojci ugljeni hidrati masti vitamini priprema hrane obrada hrane toplotom pribor i posudje za spremanje hrane cuvanje hranjivih namernica sluzenje hrane uzimanje hrane zita i proizvodi od zita masti i ulja zacini napici dbajovic lazarevac rasprodaja knjiga na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem Kljucne reci: paprika paprike knjiga, knjige, meso, jaja, proizvodnja, proizvodi od mesa, potrosna jaja, poljoprivreda, koke nosilje KLjucne reci: knjiga knige, poljoprivreda, ratarstvo, korovi, livadarstvo, vocarstvo, peradarstvo pčelarstvo kunićarstvo vinarstvo vinogradarsvo bolesti stoke lekovito bilje Kljucne reci: knjiga, knjige, zastita, trovanje, od trovanja, primena, sredstava, sredstva, zastita bilja, biljke. za zas. bilja za zastitu bilja biljaka zastita yastita poljoprivreda iy iz poljoprivrede vocarstva vocarstvo pesticidi pesticid KLjucne reci: knjiga, knjige, poljoprivreda, ishrana, biljke, bilje, zastita, preparati kljucne reci knjiga knjige poljoprivreda privreda razvoj ekonomija industrija razvoj rast poljoprivrede robna razmena drustveni standard radna snaa strukturne promene poljprivrede kvantifikacija analiza dinamickih faktora proizvodnje kljucne reci knjiga knjige poljoprivreda poljoprivredni fitopatologija bolesti biljke borba protiv bolesti profilaksa paraziti lecenje herbicidi superparaziti mikoze fitopatogene bakterije parazitne cvetnice viroze kljucne reci knjiga knjige udzbenik udzbenici vocarstvo voce poljoprivreda bioloske osobine biljaka kruna cvet nadzemni deo podzemni deo list plod oprasivanje zivot vocaka stadijum razvoja podloge za breskvu jabuku krusku dunju dunja kruska kajsija leska orah tresnja visnja sljiva kalemljenje spravljenje kalem voska radovi u rastilu ledina smena podizanje vocaka vocni rasadnik agrotehnicke mere djubrenje vocaka zastita vocaka kljucne reci knjiga knjige povrtarstvo polkoprivreda poljoprivredno zemljiste kukuruz psenica setva melioracija secerna repa soja lekovito bilja vocarstvo vinograd vinogradarstvo pcelarstvo zastita bilja biljke livade pasnjaci mlekarstvo masine govedarstvo goveda stocarsvo zivotinje gajenje soja zadruga selo seljak ratarsvo sistemi za navodnjavanje setva zetva plodnost poljoprivredni kalendar poljoprivredni kalendari knjiga, knjige, biologija, veterinarska struka, prosvetna struka, poljoprivreda, zdravstvena struka, 2. razred. 3. razred knjiga knjige vocke voce gajenje voca vocarstvo sorte voce klimatski uslovi sadjenje vocaka sorte jabuka sljiva kruske visnje tresnje leska marela kupina rezidba vocaka sadnice djubrdnje vocaka knjiga knjige poljoprivreda privreda politika zadruga zadrugarsvo stanje poljoprivrede u jugoslaviji brojno stanje stoke agrarna reforma zaduzenje seljaka likvidacija njihovih dugova politika cena poreska politika obavezni otkup fondovi za mehanizaciju karakter trzista i cena u novom privrednom sistemu knjiga, knjige, vinogradarstvo, vinograd, vino, grozdje, prirucnik uzgoj grozdja vinove loze vinova loza vino vinarstvo vinogradarski vinogradarska literatura literature o vinu vinski vinska poljoprivreda stare knjige stara knjiga antikvitet antikviteti poljoprivredna poljoprivredne tecaj tecajevi domacinske domacica domacinstvo domacinski poljoprivreda knjiga knjige priprucnik prirucnici uputstvo uputstva poljoprivredni poljoprivredna poljoprivredno kalendar kalendari stocarstvo stocarstva poljoprivrede iz iy yz ya za ratarstvo povrtarstvo vocarstvo gajanje gajenja ratarstva povrtarstva vocarstva svinjogojstvo svinjogojstva o recnik recnici poljoprivrednik seljak o seljacima selo na selu proizvodnja proizvodnje organska kukuruz secerna repa psenica kukuruza secerne repe psenice ruza ruza povrce voce ishrana zdrava priplod prihrana svinje ovce krave konji dbajovic poljoprivreda knjiga knjige pripručnik priručnici uputstvo uputstva poljoprivredni poljoprivredna poljoprivredno kalendar kalendari stočarstvo stočarstva poljoprivrede iz iy yz ya za ratarstvo povrtarstvo voćarstvo gajanje gajenja ratarstva povrtarstva voćarstva svinjogojstvo svinjogojstva o rečnik rečnici poljoprivrednik seljak o seljacima selo na selu seoski poslovi posao proizvodnja proizvodnje organska kukuruz šećerna repa pšenica kukuruza šećerne repe pšenice ruža ruže povrće voće ishrana zdrava priplod prihrana svinje ovce krave konji dbajovic пољопривреда књига књиге припручник приручници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари сточарство сточарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воћарство гајање гајења ратарства повртарства воћарства свињогојство свињогојства о речник речници пољопривредник сељак о сељацима село на селу сеоски послови посао производња производње органска кукуруз шећерна репа пшеница кукуруза шећерне репе пшенице ружа руже поврће воће исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц kokoska kokoske jaje jaja domaca domace domaci biljke biljka zivotinje zivotinja poljoprivredna biblioteka biblioteke ratarstvo ratarstva pcelarstvo pcele pcelar pcelari Кљуцне реци: паприка паприке књига, књиге, месо, јаја, производња, производи од меса, потросна јаја, пољопривреда, коке носиље КЉуцне реци: књига книге, пољопривреда, ратарство, корови, ливадарство, воцарство, перадарство пчеларство кунићарство винарство виноградарсво болести стоке лековито биље Кљуцне реци: књига, књиге, застита, тровање, од тровања, примена, средстава, средства, застита биља, биљке. за зас. биља за заститу биља биљака застита yастита пољопривреда иy из пољопривреде воцарства воцарство пестициди пестицид КЉуцне реци: књига, књиге, пољопривреда, исхрана, биљке, биље, застита, препарати кљуцне реци књига књиге пољопривреда привреда развој економија индустрија развој раст пољопривреде робна размена друствени стандард радна снаа структурне промене пољпривреде квантификација анализа динамицких фактора производње кљуцне реци књига књиге пољопривреда пољопривредни фитопатологија болести биљке борба против болести профилакса паразити лецење хербициди суперпаразити микозе фитопатогене бактерије паразитне цветнице вирозе кљуцне реци књига књиге уџбеник уџбеници воцарство воце пољопривреда биолоске особине биљака круна цвет наџемни део поџемни део лист плод опрасивање зивот воцака стадијум развоја подлоге за брескву јабуку круску дуњу дуња круска кајсија леска орах тресња висња сљива калемљење справљење калем воска радови у растилу ледина смена подизање воцака воцни расадник агротехницке мере ђубрење воцака застита воцака кљуцне реци књига књиге повртарство полкопривреда пољопривредно земљисте кукуруз псеница сетва мелиорација сецерна репа соја лековито биља воцарство виноград виноградарство пцеларство застита биља биљке ливаде пасњаци млекарство масине говедарство говеда стоцарсво зивотиње гајење соја задруга село сељак ратарсво системи за наводњавање сетва зетва плодност пољопривредни календар пољопривредни календари књига, књиге, биологија, ветеринарска струка, просветна струка, пољопривреда, здравствена струка, 2. разред. 3. разред књига књиге воцке воце гајење воца воцарство сорте воце климатски услови сађење воцака сорте јабука сљива круске висње тресње леска марела купина резидба воцака саднице ђубрдње воцака књига књиге пољопривреда привреда политика задруга задругарсво стање пољопривреде у југославији бројно стање стоке аграрна реформа задузење сељака ликвидација њихових дугова политика цена пореска политика обавезни откуп фондови за механизацију карактер трзиста и цена у новом привредном систему књига, књиге, виноградарство, виноград, вино, грозђе, прируцник узгој грозђа винове лозе винова лоза вино винарство виноградарски виноградарска литература литературе о вину вински винска пољопривреда старе књиге стара књига антиквитет антиквитети пољопривредна пољопривредне тецај тецајеви домацинске домацица домацинство домацински пољопривреда књига књиге припруцник прируцници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари стоцарство стоцарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воцарство гајање гајења ратарства повртарства воцарства свињогојство свињогојства о рецник рецници пољопривредник сељак о сељацима село на селу производња производње органска кукуруз сецерна репа псеница кукуруза сецерне репе псенице руза руза поврце воце исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц пољопривреда књига књиге припручник приручници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари сточарство сточарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воћарство гајање гајења ратарства повртарства воћарства свињогојство свињогојства о речник речници пољопривредник сељак о сељацима село на селу сеоски послови посао производња производње органска кукуруз шећерна репа пшеница кукуруза шећерне репе пшенице ружа руже поврће воће исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц пољопривреда књига књиге припручник приручници упутство упутства пољопривредни пољопривредна пољопривредно календар календари сточарство сточарства пољопривреде из иy yз yа за ратарство повртарство воћарство гајање гајења ратарства повртарства воћарства свињогојство свињогојства о речник речници пољопривредник сељак о сељацима село на селу сеоски послови посао производња производње органска кукуруз шећерна репа пшеница кукуруза шећерне репе пшенице ружа руже поврће воће исхрана здрава приплод прихрана свиње овце краве коњи дбајовиц кокоска кокоске јаје јаја домаца домаце домаци биљке биљка зивотиње зивотиња пољопривредна библиотека библиотеке ратарство ратарства пцеларство пцеле пцелар пцелари drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer travnog semena travno seme seme od trave semena sejanje trave engleske engleska zelena sjeme sijeme travnato travnjak travnjaci travno travna travnato livada igraliste teren livade igralista tereni kukuruz kukuruy kukuruza kukuruya klip klipovi agrotehnike agro tehnika tehnike yadruyna yadruga yadruyne kljucne reci knjiga knjige udzbenik, udzbenici, domacinstvo hrana sastojci hrane pribor posudje pripremanje hrane namirnice ishrana dece ishrana odojcadi ishrana skolske dece rupe povrca voce vitamini proteini masti ugljeni hidrati jod kuhinjska so celuloza domacinstvo domacinstva knjiga knjige osnovne skole osnovna skola 7 sedmi 7. 7-mi 7mi sedmog rayred razred razreda udzbenik udzbenici osnovi osnove osnova prirucnici iy iz za zy za drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja golf za golfa drugo druga dbajovic na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem moj link prednji prednja najbolje u lazarevcu old timer old timers old tajmer oldtajmer oldtajmeti osnovi osnove domacinstva konzervacija konzerviranje hrane hrana zimnica zimnice priprema pripreme namirnica namirnice konyervisanja vocno sirce osnove domacinstvo udybenik jeyik jezik jeyika knjiga, knjige, srpski jezik, knjizevnost, kultura izrazavanja, izrazavanje. udzbenik udzbenici stari stara za srpski jezik jezik jeyik i knjiyevnost knjizevnosti domaca srpska kljucne reci knjiga knjige udzbenik knjizevnost umetnost teorija njizevnosti pesnicki jezik konkretnost pesnickog jezika ritmicnost preobrazajpunoca sirina opsti pogled na pesnicki jezik stilske figure poredjenje kontrastaluzija hiperbola gradacija tautologija apostrofa retorsko pitanje elipsa metafora personifikacija alegorija epitet perifraza metonimija ironija simbol paradoks lirski paralelialitercija verifikacija stofa stih zmi onomatopja asonaca opkoracenje rima knjizevni rodovi i vrste dbajovic lazarevac rasprodaja knjiga na rasprodaji mojlink www com in rs popust na popustu polovne polovni kupindo jeftina jeftino knjige prodaja na prodaju prodajem cena cene price srpski jeyik jezik iz srpskog jezika jeyika knjiga knjige bukvar bukvari osnovna skola ya za osnovnu skolu ucenje slova azbuka abeceda latinica belgija belgijski jezik letter letters belgium english for children engleski ya za decu radna sveska radni list radne sveske radni listovi ya za engleski jezik kurs course bojanka bojanke drugu II 2-gi 2 2. rayred rayreda razred razreda drugi godina godine english engleski jezik engleskog jezika saobracaj pravila saobracaja pravilo pravila u saobracaju o saobracaju

Radoš Ljušić / Slađana BojkovićMiloje Pršić / Božidar JovovićOficiri u visokom školstvu Srbije 1804 - 1918Tvrdi povezRadoš Ljušić je rođen 22. novembra 1949. godine u Istoku (Metohija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u mestu rođenja, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1974). Za diplomski rad "Srbija u revoluciji 1848. godine" dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za stručne radove studenata. Od 1975. godine radi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na odsluženju vojnog roka bio je 1976-1977. godine. Magistrirao je 1978. godine na temi "Namesništvo prve vlade kneza Mihaila (1839-1840)". Doktorsku disertaciju "Kneževina Srbija (1830-1839)" odbranio je 1984. godine. Izabran je u zvanje docenta 1985, vanrednog profesora 1990, a redovnog 1996. godine. Profesor je na Katedri za Nacionalnu istoriju u Novom veku.Bio je predsednik Društva istoričara Srbije, bio je, i sada je član redakcija nekoliko istorijskih časopisa (Istorijski glasnik, Istorijski časopis, Viminacium, Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjeva),zatim Odbora za proučavanje Srpske revolucije i Odbora za 19. vek SANU i urednik je biblioteke "Srpski memoari" u SKZ.Radoš Ljušić bavi se istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku. Njegova bibliografija broji četiristo bibliografskih jedinica, od toga 26 posebnih izdanja:Srbija i oslobodilački pokreti na Balkanu 1856-1878. Knjiga I, (1856-1866), Beograd, SANU , 1983, 652 (priredio sa Vasilijem Krestićem);Kneževina Srbija (1830-1839),Beograd, SANU, 1986, XV + 508;Licej (1838-1863). Zbornik dokumenata, Beograd, Univerzitet u Beogradu-Savremena administracija 1988, 713;Vuk Karadžić o Srpskoj revoluciji, Beograd, Gornji Milanovac, Književne novine-Dečije novine, 1990, 271;Alimpije Vasiljević, Moje uspomene, Beograd, SKZ, 1990, 229, priredio, napisao predgovor (str. 19-38) i napomene;Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918, Beograd, Književne novine, 1991, 514 (sa Vasilijem Krestićem);Tumačenja Srpske revolucije u istoriografiji 19. i 20. veka, Beograd, SKZ, 1992, 132;Vožd Karađorđe 1-2, Smederevska Palanka, Beograd, Invest-Eksport, NIU Vojska-Dečje novine, 1993, 304; 1995, 317 (drugo dopunjeno izdanje - Beograd 2000, 313, 315);Knjiga o Načertaniju. Nacionalni i državni program Kneževine Srbije (1844), Beograd, BIGZ, 1993, 182;Srbija 19. veka. Izborni radovi 1-2, NIU "Vojska", Beograd 1994, 1998, 417, 435;Milan Obrenović, vojvoda, komandant i savetnik Rudničke nahije, Gornji Milanovac 1995, 174;Rudnička nahija (1816-1839), Zbornik dokumenata Knjažeske kancelarije, Gornji Milanovac 1995, 389 (sa Anom Samardžić);Prvo namesništvo (1839-1840), Beograd, Prosveta 1995, 179;Vožd Karađorđe za školu i dom (napisao i priredio), Vajat, Beograd 1996, 112;Aleksa Simić, Sećanja na knjaza Miloša, Kragujevac, Gornji Milanovac, "Kalenić", Dečje novine, 1997 192;Kneginja Ljubica, Gornji Milanovac, Dečje novine 1997, 205;Obrenovići i njihov rodoslov, Gornji Milanovac, SO Gornji Milanovac i Muzej Rudničko-takovskog kraja, 1998, 33;The Obrenovics and their Genealogy, Gornji Milanovac 1998, 33;Pranjani u državnim popisnim knjigama (1820-1867), Gornji Milanovac 1998, 196 (predgovor napisao i priredio za štampu):Atanasko Mihailović, crnogorski knez, sudija i deputat, Gornji Milanovac, Muzej Rudničko-takovskog kraja 2000, 111;Ljubavi srpskih vladara i političara, Zograf, Niš 2000, 233 (četiri izdanja);Istorija srpske državnosti, knj. II. Srbija i Crna Gora - novovekovne srpske države, SANU, ogranak u Novom Sadu, Beseda - Bačka eparhija, Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga, Novi Sad 2001, 408;Karađorđevići, Fondacija Karić, Narodna knjiga, Beograd 2001, 167;Srpske dinastije (u prilogu: Rodoslovi srpskih dinastija),Platoneum, Novi Sad 2002, 178, 58 (koautor Andrija Veselinović);Detinci, materice, oci. Radna sveska iz istorije za VII razred osnovne škole, Platoneum, Novi Sad 2002, 119;Identitet Srba. Radna sveska iz istorije za III razred gimnazije, Platoneum, Novi Sad 2002, 136.Obradio je Istoriju Kragujevačke gimnazije od 1833. do 1918. godine u "Spomenici Kragujevačke gimnazije", Kragujevac 1989. Sa Radetom Mihaljčićem priredio je za štampu, izvršio redakturu i napisao predgovor za Istoriju Srba Vladimira Ćorovića I-III, Beograd 1989 (šest izdanja). Jedan od autora knjige Polutučeskue i kulturn?e otnošeni? Rossuu s ?oslavnskumu zeml?mu v pervoú tretu XIX veka. Dokument?, Moskva, "Nauka" 1997, 383 (Sostaviteli: E.P. Kudr?vceva, G.A. Kuznecova, R.L?šič, K.K. Mironova, N.I. Plotnikova, V.M.Hevrolina, N.I.Hitrova); Istorija srpske kulture, Beograd, 1995, više izdanja sa prevodima na engleski i češki) i Oficiri u visokom školstvu Srbije 1804-1918, Beograd 2000.Sa svojim postdiplomcima i doktorantima osnovao je "Udruženje za proučavanje srpske povesnice" i publikovao je knjige:Srpske političke generacije (1788-1918), Beograd 1998; Pero i povest. Srpsko društvo u sećanjima, Beograd 1999 i Pismo, Beograd 2001.Za prvi tom knjige Vožd Karađorđe dobio je Nagradu za nauku Vukove zadužbine (1993), a za Knjigu o Načertaniju Oktobarsku nagradu grada Beograda (1994).2004. dobitnik je nagrade "Vladimir Đorđević" za knjigu godine "Vožd Karađorđe".7/3

Radoš Ljušić / Slađana BojkovićMiloje Pršić / Božidar JovovićOficiri u visokom školstvu Srbije 1804 - 1918Tvrdi povezRadoš Ljušić je rođen 22. novembra 1949. godine u Istoku (Metohija). Osnovnu školu i gimnaziju završio je u mestu rođenja, a studije istorije na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1974). Za diplomski rad "Srbija u revoluciji 1848. godine" dobio je Oktobarsku nagradu grada Beograda za stručne radove studenata. Od 1975. godine radi na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na odsluženju vojnog roka bio je 1976-1977. godine. Magistrirao je 1978. godine na temi "Namesništvo prve vlade kneza Mihaila (1839-1840)". Doktorsku disertaciju "Kneževina Srbija (1830-1839)" odbranio je 1984. godine. Izabran je u zvanje docenta 1985, vanrednog profesora 1990, a redovnog 1996. godine. Profesor je na Katedri za Nacionalnu istoriju u Novom veku.Bio je predsednik Društva istoričara Srbije, bio je, i sada je član redakcija nekoliko istorijskih časopisa (Istorijski glasnik, Istorijski časopis, Viminacium, Glasnik međuopštinskog istorijskog arhiva Valjeva),zatim Odbora za proučavanje Srpske revolucije i Odbora za 19. vek SANU i urednik je biblioteke "Srpski memoari" u SKZ.Radoš Ljušić bavi se istorijom srpskog naroda u 19. i 20. veku. Njegova bibliografija broji četiristo bibliografskih jedinica, od toga 26 posebnih izdanja:Srbija i oslobodilački pokreti na Balkanu 1856-1878. Knjiga I, (1856-1866), Beograd, SANU , 1983, 652 (priredio sa Vasilijem Krestićem);Kneževina Srbija (1830-1839),Beograd, SANU, 1986, XV + 508;Licej (1838-1863). Zbornik dokumenata, Beograd, Univerzitet u Beogradu-Savremena administracija 1988, 713;Vuk Karadžić o Srpskoj revoluciji, Beograd, Gornji Milanovac, Književne novine-Dečije novine, 1990, 271;Alimpije Vasiljević, Moje uspomene, Beograd, SKZ, 1990, 229, priredio, napisao predgovor (str. 19-38) i napomene;Programi i statuti srpskih političkih stranaka do 1918, Beograd, Književne novine, 1991, 514 (sa Vasilijem Krestićem);Tumačenja Srpske revolucije u istoriografiji 19. i 20. veka, Beograd, SKZ, 1992, 132;Vožd Karađorđe 1-2, Smederevska Palanka, Beograd, Invest-Eksport, NIU Vojska-Dečje novine, 1993, 304; 1995, 317 (drugo dopunjeno izdanje - Beograd 2000, 313, 315);Knjiga o Načertaniju. Nacionalni i državni program Kneževine Srbije (1844), Beograd, BIGZ, 1993, 182;Srbija 19. veka. Izborni radovi 1-2, NIU "Vojska", Beograd 1994, 1998, 417, 435;Milan Obrenović, vojvoda, komandant i savetnik Rudničke nahije, Gornji Milanovac 1995, 174;Rudnička nahija (1816-1839), Zbornik dokumenata Knjažeske kancelarije, Gornji Milanovac 1995, 389 (sa Anom Samardžić);Prvo namesništvo (1839-1840), Beograd, Prosveta 1995, 179;Vožd Karađorđe za školu i dom (napisao i priredio), Vajat, Beograd 1996, 112;Aleksa Simić, Sećanja na knjaza Miloša, Kragujevac, Gornji Milanovac, "Kalenić", Dečje novine, 1997 192;Kneginja Ljubica, Gornji Milanovac, Dečje novine 1997, 205;Obrenovići i njihov rodoslov, Gornji Milanovac, SO Gornji Milanovac i Muzej Rudničko-takovskog kraja, 1998, 33;The Obrenovics and their Genealogy, Gornji Milanovac 1998, 33;Pranjani u državnim popisnim knjigama (1820-1867), Gornji Milanovac 1998, 196 (predgovor napisao i priredio za štampu):Atanasko Mihailović, crnogorski knez, sudija i deputat, Gornji Milanovac, Muzej Rudničko-takovskog kraja 2000, 111;Ljubavi srpskih vladara i političara, Zograf, Niš 2000, 233 (četiri izdanja);Istorija srpske državnosti, knj. II. Srbija i Crna Gora - novovekovne srpske države, SANU, ogranak u Novom Sadu, Beseda - Bačka eparhija, Društvo istoričara Južnobačkog i Sremskog okruga, Novi Sad 2001, 408;Karađorđevići, Fondacija Karić, Narodna knjiga, Beograd 2001, 167;Srpske dinastije (u prilogu: Rodoslovi srpskih dinastija),Platoneum, Novi Sad 2002, 178, 58 (koautor Andrija Veselinović);Detinci, materice, oci. Radna sveska iz istorije za VII razred osnovne škole, Platoneum, Novi Sad 2002, 119;Identitet Srba. Radna sveska iz istorije za III razred gimnazije, Platoneum, Novi Sad 2002, 136.Obradio je Istoriju Kragujevačke gimnazije od 1833. do 1918. godine u "Spomenici Kragujevačke gimnazije", Kragujevac 1989. Sa Radetom Mihaljčićem priredio je za štampu, izvršio redakturu i napisao predgovor za Istoriju Srba Vladimira Ćorovića I-III, Beograd 1989 (šest izdanja). Jedan od autora knjige Polutučeskue i kulturn?e otnošeni? Rossuu s ?oslavnskumu zeml?mu v pervoú tretu XIX veka. Dokument?, Moskva, "Nauka" 1997, 383 (Sostaviteli: E.P. Kudr?vceva, G.A. Kuznecova, R.L?šič, K.K. Mironova, N.I. Plotnikova, V.M.Hevrolina, N.I.Hitrova); Istorija srpske kulture, Beograd, 1995, više izdanja sa prevodima na engleski i češki) i Oficiri u visokom školstvu Srbije 1804-1918, Beograd 2000.Sa svojim postdiplomcima i doktorantima osnovao je "Udruženje za proučavanje srpske povesnice" i publikovao je knjige:Srpske političke generacije (1788-1918), Beograd 1998; Pero i povest. Srpsko društvo u sećanjima, Beograd 1999 i Pismo, Beograd 2001.Za prvi tom knjige Vožd Karađorđe dobio je Nagradu za nauku Vukove zadužbine (1993), a za Knjigu o Načertaniju Oktobarsku nagradu grada Beograda (1994).2004. dobitnik je nagrade "Vladimir Đorđević" za knjigu godine "Vožd Karađorđe".7/3

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milorad Ekmečić (Prebilovci, 4. oktobar 1928 — Beograd, 29. avgust 2015) bio je srpski istoričar, akademik i član Senata Republike Srpske. Biografija Rođen je u Prebilovcima, opština Čapljina, 4. oktobra 1928. godine, od oca Ilije i majke Kristine. Osnovnu školu (četiri razreda) završio je u Čapljini, a gimnaziju u Mostaru 1947, uz oslobađanje od mature. U toku Drugog svetskog rata, Ekmečić je izgubio 78 članova porodice u masakru u Prebilovcima. Otac Ilija, ujak i drugi članovi porodice su ubijeni od strane komšija, hrvatskih ustaša koji su izvršili genocid nad srpskim narodom u Nezavisnoj državi Hrvatskoj. Ubijeni u Prebilovcima su 2015. godine uneti u imenoslov Srpske pravoslavne crkve i kanonizovani kao Sveti mučenici prebilovački.[1][2] Rat je proveo do 1943. godine u Čapljini, a nakon gubitka i majke — u Prebilovcima na slobodnoj teritoriji. Od oktobra 1944. do jula 1945. godine bio je u NOV. Upisao je opštu istoriju na Sveučilištu u Zagrebu, gde diplomira 1952. godine. Iste je godine izabran za asistenta na novootvorenom Filozofskom fakultetu u Sarajevu, ali je zbog bolesti na dužnost stupio nekoliko meseci kasnije. Proveo godinu dana na istraživačkom radu u arhivima u Zagrebu, Beogradu, Zadru, kao i nekoliko meseci u Beču. Doktorsku disertaciju „Ustanak u Bosni 1875—1878.” odbranio je na Sveučilištu u Zagrebu 1958. godine i ona je do sada doživela tri izdanja i nepotpun prevod na nemački jezik (u izdanju Instituta za istoriju jugoistočne Evrope u Gracu). Nakon specijalizacije u Prinstonu (SAD) od godinu dana, nastavio sa radom na Filozofskom fakultetu u Sarajevu sve do izbijanja građanskog rata 1992. godine. U maju 1992. godine je bio uhapšen od strane muslimanskih „Zelenih beretki” zajedno sa porodicom, i nakon maltretiranja pušten u kućni pritvor (iz osnovne škole Vratnik). Uspeo je da tajno prebegne na teritoriju Republike Srpske, a kasnije da pređe u Srbiju. Nakon toga je od septembra 1992. do penzionisanja 1. oktobra 1994. bio redovni profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za dopisnog člana Akademije nauka i umjetnosti BiH izabran 1973, a za redovnog 1981. godine. Postao je 16. novembra 1978. godine član Srpske akademije nauka i umetnosti van radnog sastava, u radni sastav preveden 1. jula 1992. godine. Bio je dopisni član i Crnogorske akademije nauka i umjetnosti od 1993, kao i član van radnog sastava Akademije nauka i umjetnosti Republike Srpske od 1996. godine. Milorad Ekmečić je bio član Senata Republike Srpske u drugom sazivu od 2009. godine. Njegova sabrana dela u 15 tomova objavljena su 2022. godine.[3] Nagrade Dana 1. novembra 2010. godine predsjednik Republike Srpske Rajko Kuzmanović ga je odlikovao Ordenom časti sa zlatnim zracima.[4] Dobitnik je Kočićeve nagrade 2004. godine, a decembra 2011. godine dobio je Orden Svetog Save.[5] Po njemu je nazvano Udruženje istoričara Republike Srpske „Milorad Ekmečić”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr Ilija Ognjanović Abukazem (Novi Sad, 30. april 1845 — Budimpešta, 8. avgust 1900) bio je srpski lekar, književnik, humorista i urednik časopisa. Školovanje Fotografija članova Srpske đačke literarne družine u Pečuju (Ognjanović je poslednji od osoba koje sede sleva nadesno). Poticao iz jedne od najstarijih novosadskih porodica. Deda Gliša bio je paroh novosadski, a otac Stevan asesor i titularni solgabirov.[2] Osnovnu školu pohađao je Ilija u Sremskoj Kamenici i Novom Sadu.[3] Četiri razreda gimnazije završio u rodnom gradu. Pošto je dobio stipendiju gradskog Magistrata 5. i 6. razred gimnazije završio u Sremskim Karlovcima, a 7. i 8. u Pečuju i Budimpešti. U Pečuju je organizovao đačko udruženje kojem je bio predsednik. Kao pitomac Tekelijanuma 1866/67. godine upisao je studije medicine u Pešti, da bi ih nastavio u Beču, gde je i diplomirao (1872). Lekar Po završetku studija vratio se u Novi Sad, gde je radio kao privatni lekar. Zahvaljujući svojim profesionalnim kvalitetima 1884. imenovan je za gradskog fizika. Pored diplome doktora medicine takođe je stekao i diplomu magistra hirurgije i opstetricije (porodiljstva), pa je od 1888. obavljao i funkciju upravnika Porođajnog odeljenja novosadske bolnice. Bio je i lični lekar čuvene dobrotvorke Marije Trandafil. Naslovna strana pete sveske Šale i satire od Abukazema Autor je više naučno-stručnih članaka i brošura iz medicine, od kojih se izdvajaju O difteričnoj vratobolji za srpske matere (1876) i Kako se valja čuvati i lečiti od kolere (1884). U Novom Sadu je 1894. objavio Imena bolesti što smrt mogu da donesu, medicinski rečnik u kome je sa latinskog preveo imena bolesti i uzroke smrti na srpski, nemački i mađarski jezik. Živeo je u Kazandžijskoj ulici (današnja Subotićeva) broj 9 gde je imao i ordinaciju. Književni rad Od mladosti piše, pa tako još kao gimnazijalac pokreće đačke, rukom pisane, listove Zolju i Đački venac u kojima su učenici objavljivali pesme i prozne tekstove. Od 1864-65. godine objavljuje pripovetke u Danici i Zmaju, šaljivom listu koji je u Pešti izdavao Jovan Jovanović Zmaj. Od tada počinje njegovo prijateljstvo sa Zmajem, pod čijim je uticajem 1866. uzeo nadimak Abukazem.[3] Pisao je i za druge Zmajeve listove - Žižu i Starmali. Njegove Šetnje Novim Sadom, objavljivane u Starmalom, su se na satiričan način bavile životom i zbivanjima u gradu. U periodu od 1874. do 1892. uređivao je Javor, časopis za zabavu, nauku i književnost. U njemu je objavljivao pripovetke, beleške, crtice i informacije. Autor je više humorističko-satiričnih dela poput Abukazemovog šaljivog kalendara (1878. i 1881), Veselih pripovetki (1880) i Šale i satire (1882). Ognjanović je punih 39 godina delovao kao humorista, i kao takav proslavio se. Govorilo se u njegovo vreme: ono što je Zmaj bio u poeziji to je Abukazem u prozi. Srskoj narodnjačkoj političkoj borbi Ognjanović je svojim humorom i satirom obilato pomagao. Njegovi bolji humoristički članci su vredeli kao i dobri politički. Njegov humor je bio silan, jedar, neusiljen, vedar, i od neobičnog utiska; njegova satira oštra ko sablja, od koje su narodni neprijatelji imali razloga da prezaju. Umro je 1900. godine u Pešti, a potom je njegovo telo preneto u Novi Sad, gde je sahranjeno na Almaškom groblju.[6][7] Ilija Ognjanović Sa suprugom Darinkom pl. Lemajić, imao je troje dece - ćerku Dobrilu i sinove Georgija (koji je umro sa dve godine) i Žarka. Bio je član i potpredsednik Književnog odeljenja Matice srpske[8], član Eparhijske uprave bačke, dopisni član Srpskog lekarskog društva[3], dopisni član Srpskog učenog društva (od 1883) i počasni član Srpske kraljevske akademije (od 1892). Ulica u centru Novog Sada nosi njegovo ime.

Književna omladina Srbije, 1998. Bibliotečki primerak, ali nekorišćen. Prva knjiga Slobodana Vladušića. Sadrži: Predgovor (5-7); Katalog sećanja : Vladimir Tasić, Pseudologija fantastika, Matica srpska, 1995 (8-11); Idila saznavanja : Snežana Žabić, U jednom životu, Književna omladina Srbije, 1996 (12-15); Razlikujem dakle dišem : Milovan Marčetić, Životi pesnika, Stubovi kulture, 1996 (16-19); Gusle od kutlače : Milica Mićić Dimovska, Poslednji zanosi MSS, Nolit, 1996 (20-23); Nepodnošljiva teškoća pastiša : Aleksandar Gatalica, Mimikrije, Stubovi kulture, 1996 (24-27); Problem distance : Ljiljana Jokić Kasper [tj. Kaspar], Četiri male žene, Stubovi kulture, 1996 (28-32); Junak o eseju : Marija Ivanić, Eseji o junaku, Radio B92, 1996 (33-36); Slutnja prostora : Boško Krstić, Kaštel Beringer, samostalno izdanje, 1996 (37-40); Zadovoljstvo u pisanju : Vasa Pavković, Hipnotisan, Stubovi kulture, 1996 (41-45); Poetika priče, poetika istorije : David Albahari, Mamac, Stubovi kulture, 1996 (46-50); Bes koji nedostaje : Vladimir [tj. Vladan] Matijević, R. C. neminovno, (roman o slučaju) Rad, 1997 (51-55); Penasta Anđelija i koherencija : Vladimir Arsenijević, Anđela, Stubovi kulture, 1997 (56-60); Zadovoljstvo konstrukcije : Vladimir Tasić, Radost brodolomnika, Svetovi, 1997 (61-65); Završetak skriptocentričnog? : Dragan Velikić, Danteov trg, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (66-70); Mačoidni homo teoretikus : Igor Marojević, Obmana Boga, Stubovi kulture, 1997 (71-75); Znati i ne znati : Ljubica Arsić, Zona sumraka, Stubovi kulture, 1997 (76-80); Priča protiv istorije : Goran Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa, Narodna knjiga, 1997 (81-85); Čovek: suziti i usmeriti : Ivan Negrišorac, Anđeli umiru, Stubovi kulture, 1998 (86-90); Modeli u nestajanju (91-98). Slobodan Vladušić (Subotica, 9. maj 1973) srpski je univerzitetski profesor, književnik i esejista. Biografija Osnovnu školu (1980–1988) i srednju školu (1988–1992) završio je u Subotici. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost i jezik (1993–1998). Godinu dana je proveo kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju. Magistrirao je 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa temom „Dezintegracija motiva mrtve drage u srpskoj poeziji HH veka“, a doktorsku disertaciju pod naslovom „Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“ odbranio 2008. Od oktobra 1998. do marta 1999. bio je urednik kritike u časopisu Reč. U toku 2001. godine bio je tri meseca honorarni urednik na Televiziji Subotica. Bio je urednik Letopisa Matice srpske (2013–2016). Osnovao je Centar za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti pri Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i „Blogeramu”, kurs pisanja blogova za učenike 4. razreda srednjih škola. Trenutno je zaposlen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i jezik kao redovni profesor.[1] Uz akademsku karijeru aktivno neguje i spisateljsku. Član je književne grupe P-70, zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, Nikolom Malovićem, Dejanom Stojiljkovićem i Markom Krstićem.[2] Publicistiku je objavljivao u NIN-u, Nedeljniku i Pečatu. „ Uzore nemam. Postoje pisci koje volim, koje čitam, o kojima razmišljam i o kojima pišem, ali to nisu uzori. To su moji prijatelji u prošlosti. Ja sam trenutno živi predstavnik našeg društva, a kada to ne budem, nadam se da će biti neko, pa da nas sve ponovo okupi u svojoj svesti. ” — Slobodan Vladušić, Slobodan Vladušić: Verujem da je ovaj narod sposoban za velike juriše (9. 11. 2018) Dela Periodika Prozom, prevodima, stručnim radovima i kritikom zastupljen je u listovima i časopisima: Reč (1996–2000), Pro Femina (1996, 1997), Polja (1996–1998, 2008, 2011), Sveske (1997, 1998), Književna reč (1997), Letopis Matice srpske (1997–2004, 2006, 2011, 2013–2017), Književna kritika (1998), Književne novine (2000, 2001), Luča (2000), Severni bunker (2000, 2001, 2003), Književni glasnik (2001), Književni magazin (2001, 2012, 2013), Povelja (2001), Zlatna greda (2002, 2004, 2006, 2010–2012), Književna istorija (2002, 2005), Gradina (2003), Koraci (2004, 2006), Politika (2004, 2005), Nasleđe (2004, 2006, 2009, 2010), Stanje stvari (2005, 2006), Književni list (2005), Književnost (2005, 2008), Rukovet (2006), Godišnjak Filozofskog fakulteta (2007, 2009, 2010, 2012, 2016, 2017), Raskršća (2007), Kultura (2009, 2013), Anali Borislava Pekića (2009), Vsesvіt (Ukrajina, 2009), Nova srpska politička misao (2009), Pravo & Društvo (2010), Sveske Zadužbine Ive Andrića (2010–2012), Nova Zora (2011), Sociološki pregled (2012), Oktoih (2013), Naš trag (2013). Književnoteorijska dela Degustacija strasti, eseji, Književna omladina Srbije, Beograd 1998. COBISS.SR-ID - 161805063[mrtva veza] Na promaji: studije, eseji i kritike, Agora, Zrenjanin 2007. COBISS.SR-ID - 223394311[mrtva veza] Portret hermeneutičara u tranziciji, stručna monografija, Dnevnik, Novi Sad 2007. COBISS.SR-ID - 224084999[mrtva veza] Ko je ubio mrtvu dragu?, stručna monografija, Službeni glasnik, Beograd 2009. COBISS.SR-ID - 168931340[mrtva veza] Crnjanski, Megalopolis, stručna monografija, Službeni glasnik, Beograd 2011. COBISS.SR-ID - 186356748[mrtva veza] Književnost i komentari: uputstvo za oružanu pobunu, eseji, Službeni glasnik, Beograd 2017. COBISS.SR-ID - 247240460[mrtva veza] Zavet i megalopolis, eseji, Bitije, Beograd, 2020.[3] Književnoumetnička dela Forward: krimikomedija, roman, Stubovi kulture, Beograd 2009. COBISS.SR-ID - 167705100[mrtva veza] Mi, izbrisani: video-igra, roman, Laguna, Beograd 2013. COBISS.SR-ID - 200621324[mrtva veza] Veliki juriš, roman, Laguna, Beograd 2018. COBISS.SR-ID - 267594508[mrtva veza] Omama, roman, Laguna, Beograd 2021. COBISS.SR-ID - 38233865[mrtva veza] Ostalo Košarka to je Partizan: mit o Košarkaškom klubu Partizan, monografija (2016). Teniser, drama koja se izvodila u Narodnom pozorištu u Subotici.

Mestimično podvlačeno, ne smeta čitanju. Kompletno. Autor - osoba Kamenov, Emil, 1940-2017 = Kamenov, Emil, 1940-2017 Naslov Predškolska pedagogija. Knj. 1 / Emil Kamenov Vrsta građe udžbenik odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1990 (Beograd : `Radiša Timotić`) Fizički opis 332 str. ; 24 cm ISBN 86-17-01480-6 (karton) Napomene Tiraž 3.000 Bibliografija: str. 309-321 Registar. Predmetne odrednice Predškolska pedagogija Emil Kamenov (Beograd, 1940 – Novi Sad, 2017) bio je srpski pedagog, profesor Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Područja kojima se bavio: predškolska pedagogija kao nastavna i naučna disciplina, metodika vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom, univerzitetska pedagogija, strategija razvoja sistema vaspitanja i obrazovanja u uslovima tranzicije... Rođen je u Beogradu, od majke Nadežde i oca Emilijana. Osnovnu školu je učio u Beogradu, Rogaškoj Slatini, Ljubičevu i Kruševcu, a gimnaziju u Kruševcu, Rači Kragujevačkoj, Smederevskoj Palanci, Prištini i Ćupriji. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odsek Pedagogija, diplomirao je 1967. godine, a 1974. godine, odbranivši tezu Mogućnosti uticaja na formiranje geometrijskih pojmova metodom igre završio je magistarske studije. Bio je stipendista francuske vlade u organizaciji Nacionalnog instituta za pedagoška istraživanja i dokumentaciju (INDRP) u Parizu, 4 meseca 1975. godine. Doktorsku disertaciju Mogućnosti delovanja na dečju inteligenciju sistemom didaktičkih igara odbranio je 1979. godine. Radnu karijeru započinje kao nastavnik matematike u Osnovnoj školi u Trubarevcu (1962/63), vaspitač u internatu Škole učenika u privredi, Jaša Tomić (1964/65), nastavnik matematike u Osnovnoj školi u Petrovcu (1965/66), profesor pedagogije u Školi za vaspitače u Kikindi (1967/68), a zatim kao profesor pedagogije u Školi za vaspitače u Novom Sadu (1969/70). Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu počinje da radi 1974. godine kao viši stručni saradnik. Na istom fakultetu biran je u zvanje docenta 1980. godine, u zvanje vanrednog profesora 1987. godine, a 1992. godine i redovnog profesora za predmet Predškolska pedagogija. Prilikom studijskih boravaka u inostranstvu govorio je na skupovima širom Evrope: u Parizu, Nirnberg-Erlangenu, Zonenbergu, Marburgu, Oslu, Varšavi, Lođu, Pečuju, Plovdivu, Solnoku, Segedinu, Staroj Zagori i svim jugoslovenskim republikama. Naučni projekti Kao rukovodilac, nosilac i član, aktivno je učestvovao u više naučnih projekata Shvatanja vaspitača dečjih vrtića o cilju vaspitanja na predškolskom uzrastu, Filozofski fakultet, Novi Sad, 1975–1976; Potrebe i mogućnosti za modernizaciju Programa i Normativa za predškolsko vaspitanje i obrazovanje za decu do 3. godine, Institut za pedagogiju, Novi Sad, 1981–1986; Nastavnici i osavremenjivanje univerzitetske nastave, Centar za razvoj Univerziteta, Novi Sad, 1984; Negovanje stvaralaštva i obezbeđivanje subjekatske pozicije predškolskog deteta u igri, u okviru projekta Opšte i stručno vaspitanje i obrazovanje u ulozi osposobljavanja za rad, slobodno vreme i stvaralaštvo u sistemu vaspitanja i obrazovanja, Novi Sad, 1986-1990; Razvoj kreativnosti u funkciji emancipacije ličnosti putem likovnog vaspitanja, Institut za pedagoška istraživanja, Beograd, 1986–1987; Projekat Ministarstva za nauku i tehnologiju RS Kvalitet i efikasnost obrazovanja kao činioci ličnog razvoja i društvenog progresa, 1996–2000; Projekat Ministarstva za nauku i tehnologiju RS Strategija reforme sistema vaspitanja i obrazovanja u uslovima tranzicije, 2002-2004; Projekat Ministarstva za nauku i tehnologiju RS Evropske dimenzije promena obrazovnog sistema u Srbiji, 2005–2006. Umro je u Novom Sadu, 13. aprila 2017. godine Članstvo u udruženjima Član Sekcije za predškolsko vaspitanje Pedagoškog društva RS, od njenog osnivanja. Član Udruženja univerzitetskih nastavnika i naučnih radnika SAPV, od 1973. godine. Član Umetničkog veća Zmajevih dečjih igara, odluka Upravnog odbora od 1992. godine. Član francuskog ogranka organizacije International Council for Children`s Play – Association francaise pour l`éducation par le jeu, od 1987. godine. Redovni je član Srpske akademije obrazovanja u Beogradu od 17. 2. 2007. Bibliografija Eksperimentalni programi za rano obrazovanje, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1982, 234 str. Intelektualno vaspitanje kroz igru, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Sarajevo, „Svjetlost“, 1983 (više izdanja), 201 str. Metodika vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1983 (više izdanja), 170 str. „Uvodna napomena urednika“ i „Izražavanje i stvaranje kroz muziku“ u knjizi grupe autora Igramo se, otkrivamo, stvaramo..., Novi Sad, RU „Radivoj Ćirpanov“, (1986). str. 7-10 i 166-184. Predškolska pedagogija, knjiga prva, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1987 (više izdanja), 332 str. Razvoj kreativnosti u funkciji emancipacije ličnosti putem likovnog vaspitanja,(sa B. Karlavarisom i A. Baratom), Beograd, Institut za pedagoška istraživanja, 1988, 123 str. „Uvodna napomena urednika“ u knjizi grupe autora Igramo se, družimo, radimo..., Novi Sad, „Dnevnik“, (1989). str. 7-10. Likovno oblikovanje u dečjim vrtićima SFRJ i SSSR, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Moskva,(sa M. Stanojević-Kastori i L. V. Pantelejevom), Prosvešćenie, 1989, 359 str. Svet oko mene,(sa K. Kamenov), Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva i Novi Sad, NIŠRO „Dnevnik“, 1989, 71 str. Pripremam dete za školu, Beograd, Nova prosveta, 1990 (više izdanja), 32 str. Igre opažanja, Beograd, Nova prosveta, 1991, 211 str. Život Svetog Save (predgovor priređivača), u Sedam priča o Svetom Savi, Didakta, 1991, 3-4. „Predgovor priređivača“ i „Koncepcija za izradu Osnova programa vaspitno-obrazovnog rada sa decom uzrasta od tri do sedam godina“, u Metodički dani `90, Beograd, Nova prosveta, (1991). str. 7-8 i 224-238. „Predgovor priređivača“ i „Predlog strukture Programske osnove vaspitno-obrazovnog rada“, u Predškolci u Novom Sadu `91, Beograd, Nova prosveta, (1991). str. 5-8 i 135-144. „Predgovor priređivača“, „Predškolski pedagozi u Srbiji“ i „Nacrt programa rada Sekcije predškolskih pedagoga“ u Metodički dani `91, Beograd, Nova prosveta, (1992). str. 9-11, 187-200 i 201-202. „Školska slava Sveti Sava“ (predgovor priređivča), u Školska slava Sveti Sava, Didakta, 1992, 3-4. Hristos se rodi draga deco, Novi Sad, Didakta i DP Znanje, 1992, 16 str. (sa V. Sotirovićem i D. Lipovcem) Dečja matematika, Didakta, Novi Sad, 1992, 75 str. Moja prva sveska, Novi Sad, Didakta, 1993 (više izdanja), 60 str. „Predgovor urednika“ u knjizi P. Jankovića Profesionalno usmeravanje, selekcija i obrazovanje učitelja, Novi Sad, Pedagoška akademija, 1994. „Perspektive obrazovanja vaspitača“ i „Pedagoška praksa u pripremi budućih vaspitača“ u Perspektive obrazovanja vaspitača, Novi Sad, Viša škola za obrazovanje vaspitača, (1994). str. 33-42 i 125-134. Model B Osnova programa vaspitno-obrazovnog rada sa predškolskom decom, Novi Sad, Filozofski fakultet i Kikinda, Viša škola za obrazovanje vaspitača, 1995 (više izdanja), 95 str. Hrišćanska mudrost i vrline, zbirka poučnih priča za decu sa komentarima, Novi Sad, Didakta, 1995, 158 str. (sa Lj. Dotlić) Književnost u dečjem vrtiću, Novi Sad, Zmajeve dečje igre i Institut za pedagogiju Filozofskog fakulteta, 1996, 360 str. Metodika I deo , II deo i III deo , Novi Sad, Odsek za pedagogiju Filozofskog fakulteta i Republička zajednica viših škola za obrazovanje vaspitača, 1997 i 1998 (više izdanja), 144, 99 i 198 str. Predškolska sveska, Novi Sad, Dragon, 1998 (više izdanja), 64 str. (sa A. Ševom) Zagogogonetke, Novi Sad, Dragon, 1998 (više izdanja), 96 str. Matematičke aktivnosti, Novi Sad, Dragon, 1999 (više izdanja), 96 str. Predškolska pedagogija, I deo, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999 (više izdanja), 322 str. Predškolska pedagogija, II deo, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 1999 (više izdanja), 249 str. Priroda i društvo, Novi Sad, Dragon, 2000 (više izdanja), 56 str. Saobraćajno vaspitanje dece, Novi Sad, Dragon, 2000 (više izdanja), 64 str. Saobraćajne aktivnosti, Novi Sad, Dragon, 2000 (više izdanja), 38 str. Upoznavanje okoline, Novi Sad, Dragon, 2000 (više izdanja), 46 str. Dečja matematika, Novi Sad, Dragon, 2000 (više izdanja), 44 str. Predškolska matematika, Novi Sad, Dragon, 2001 (više izdanja), 68 str. Docrtanka, Dragon, Novi Sad, 2001, 30 str. Pod lastinim krilom (Sotto l`ala della rondine), Valjevo, PU „Milica Nožica“ i Novi Sad, Tampograf, 2002, 60 + 44 str. Matematičke aktivnosti u životnoj sredini, Dragon, Novi Sad, 2002 (više izdanja), 84 str. Pisanka, Dragon, Novi Sad (više izdanja), 48 str. (sa P. Spasojevićem) Metodika nastavnog rada, Srpsko Sarajevo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003, 255 str. (sa P. Spasojevićem) Prva knjiga, udžbenik za prvi razred osnovne škole, Srpsko Sarajevo, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, 2003, 140 str. Zelena planeta, Dragon, Novi Sad, 2004, 137 str. Svet oko mene, Dragon, Novi Sad (više izdanja), 56 str. Veliki svet oko mene, Dragon, Novi Sad, 2005, 96 str. Šareni svet oko mene, Dragon, Novi Sad, 2006, 96 str. Dečja igra, Zavod za udžbenike, Beograd, 2006, 219 str. Azbučica, radna sveska za učenje štampanih slova ćirilice, Dragon, Novi Sad, 56 str. Pored navedenih monografija, priređenih knjiga i udžbenika, bibliografiju Emila Kamenova čine i studije, ogledi, poglavlja u knjigama i preko dve stotine kraćih članaka i prikaza, objavljenih u časopisima i novinama, najviše u Prosvetnom pregledu. MG99 (K)

Spoljašnjost kao na fotografijama, na nekih 30 tak mesta ima podvucenih recenica hem. olovkom i ponegde zutim vodenim markerom, sve ostalo uredno. Zbog toga cena niza! Autor:: Dragoljub Petrović Žanrovi:: Domaći pisci, Istorija Izdavač:: IK Zorana Stojanovića Godina izdanja:: 2018. Broj strana: 326 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Ova je knjižica nastala slučajno, kao pokušaj da se odgovori na neka pitanja koja se o srpskoj prošlosti nisu dugo smela postavljati, a na koja su uvek odgovarali samo oni koji su sve znali i prema čijim je merama određivana suština srpske istorije. Tako je, recimo, nordijska istorijska pamet odredila da Srba nije bilo do šestog/sedmog veka, a onda su se oni, odjednom i niotkud, pojavili na Helmu (ili na Iliričkom poluostrvu ili, po najnovijem, na Balkanu), i odmah se rasporedili od delte Dunava do Trsta i od Gemera do Peloponeza. I od tada do danas ne posustaje germansko nastojanje da se njihovo tamošnje (ili ovamošnje) prisustvo prikaže kao slučajnost i da se oni otuda bace u more (bilo posebno, bilo zajedno s Grcima). Za to su u prošlom veku poslužila dva svetska rata, a sad i ono što se sa Srbima događa kao priprava trećega. Pri tome, u ona dva rata Srbi su se pojavili kao uzgredni učesnici (kao kolateralne žrtve – takoreći) jer su iskorišćeni kao žiška da potpale sukob među Velikim Imperijama: u Prvom (najpre zvanom Veliki) – da se sruši Velika Pravoslavna Rusija, a u Drugom (koji baš i nije bio mali) – da se uspostavi Mala Jevrejska Država. I da podmire makar deo onih računa koje su Veliki pripravili: u Prvom ratu ostali su bez milion i po glava, a u Drugom (i mnogo godina posle njega) – makar bez još dva miliona. Dragoljub Petrović (Kosor kod Podgorice, 20. jun 1935) srpski je lingvista, srbista, slavista i univerzitetski profesor.[1] Poreklo i porodica Poreklom je Kuč, iz bratstva Drekalovića, drugo od devetoro dece Mašana Spahova Petrovića (1898-1978), zemljoradnika, vinogradara, i Milice (1910-1982), domaćice, kćeri Božine Mikova Bašovića, oficira crnogorske i jugoslovenske vojske, iz Rijeke Piperske. Školovanje Tri razreda osnovne škole učio u Rijeci Piperskoj, na Medunu i Ublima, a četvrti u Pašićevu/Zmajevu, gde je sa roditeljima, braćom i sestrama pristigao na Vavedenje 1945, u ranoj fazi posleratne kolonizacije Vojvodine Srpske. Tri razreda niže gimnazije sa malom maturom svršio u progimnaziji u Zmajevu, četvrti razred više gimnazije u Zemunu, a ostale razrede i veliku maturu u Drugoj višoj mešovitoj gimnaziji “Jovan Jovanović Zmaj” u Novom Sadu (1955). Studije na Filozofskom fakultetu, na Grupi za južnoslovenske jezike i jugoslovenske književnosti, okončao 1960. godine. Po odsluženju vojnog roka i kraćeg radnog perioda u osnovnoj školi na Bioču (krajem 1961. i početkom 1962), upisao se na postdiplomske studije na istom fakultetu; magistarski rad pod naslovom Glasovni sistem rovačkog govora odbranio je januara 1964, kao prvi magistar na Univerzitetu u Novom Sadu. Doktorsku disertaciju O govoru Zmijanja odbranio je 18. januara 1971. godine. Radna biografija Po okončanju studija zapošljava se na Pedagoškoj akademiji u Nikšiću kao predavač srpskohrvatskog jezika, i tamo ostaje do kraja školske 1965/66, do izbora za asistenta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, na Grupi za južnoslovenske jezike. Godine 1972. izabran je za docenta, 1977. za vanrednog profesora, a 1982. za redovnog profesora na predmetu Dijalektologija srpskohrvatskog jezika; skoro dve decenije predavao Fonologiju srpskog jezika. U više navrata (prvi put 1977) bio direktor ili pomoćnik direktora Instituta za južnoslovenske jezike, odnosno šef Katedre za srpski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Krajem 1985, pošto je u Književnim novinama objavio tekst pod naslovom „Pomirimo prijatelje, neprijatelji su smireni“, ondašnje vlasti osudile su ga na dva meseca zatvora; kaznu izdržao početkom naredne godine. Razlog tome nije bio samo strah od erozije komunističke ideologije i njenog ruženja (jer su joj izvorne ideje bile odavno sahranjene, a i zasejano seme bilo je sa kukoljem), već ozbiljan nagoveštaj da ubrzano otkucavaju zadnji sati ekskluzivnog prava pobednika na pisanje istorije. Štićena je “istina” o Nedićevoj upravi u Srbiji i stravičnim pogromima u završnim operacijama pri kraju Drugog svetskog rata. Da su Petrovićeve ideje bile i aktuelnije, naročito one o autonomističkom delovanju u Vojvodini Srpskoj (neke jednako aktuelne i danas), i utoliko opasnije, ilustruje citat: “Jasno je, dakle, da smo najopasnije neprijatelje davno posmirivali i sada nam ostaje da se mirimo sa prijateljima. A to je, izgleda, malo teže, jer neprijatelj hoće posao a prijatelj autonomiju, neprijatelj ne razumije visoku inflaciju a prijatelj vodi računa da mu se neko ne očeše o klasni i nacionalni interes, neprijatelj misli kako da vrati dug a prijatelj kako da ga refinansira, neprijatelj tvrdi da se oni koji kradu (ikone - recimo) zovu lupeži a prijatelj misli da za to treba hapsiti učitelje... Ako smo zataškali toliko prijatelja, pametno bi bilo zataškati i ponekog neprijatelja. I voditi računa o tome da je izdaja domovine luksuz koji sebi može da priušti samo onaj kome je domovina uvijek tamo gdje i čekovna knjižica”. — D. Petrović, 1985.[2] Naučni i pedagoški rad Najviše se bavi srpskom dijalektologijom i onomastikom, a znatan broj radova posvetio je problemima slovenske lingvogeografije; iz tih oblasti objavio je preko 200 priloga. Ovamo spadaju knjige O govoru Zmijanja i Govor Banije i Korduna, iscrpne i savesno urađene monografije, bogate novim podacima i kompetentnom naučnom analizom. U oba slučaja obrađene su govorne zone ranije jedva pominjane u dijalektološkoj literaturi. U beleženju fonetskih pojava pokazao je fin sluh za nijanse, a njegov način posmatranja morfoloških i sintaksičkih dijalektizama svedoči o smislu za preciznost određenja. Njegovi zaključci uvek se čvrsto temelje na činjenicama i ostaće kao trajna tekovina nauke; budući istraživači često će se obraćati njegovim knjigama kao izvoru sigurno fiksiranih podataka i inspirativnih zapažanja i analiza. Iste takve osobine uočljive su i u brojnim manjim njegovim dijalektološkim radovima, koji ga, uz to, prikazuju kao dijalektologa sa širokim rasponom interesovanja i delatnosti. Znatan deo njegovih dijalektoloških priloga posvećen je govorima u Crnoj Gori, ali je on „kod kuće“ i u predelima udaljenim od svog zavičaja, u Bosanskoj Krajini i na Kordunu, na primer. Lepo mesto u ovom sklopu imaju četiri njegova rada „O govoru Vrake“ (Godišnjaci Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, knjige XV/1-1972, XVI/1 и XVI/2-1973, XVII/1-1974, na ukupno sto deset strana), na današnjoj arbanaškoj teritoriji severoistočno od Skadra, u kojima je ocrtana slika jednog osobenog govornog tipa srpskog stanovništva (delom starinskog, delom iz Zete, a delom crnogorskog porekla) koji tavori bez kontakata sa sopstvenom jezičkom maticom i polako nestaje okružen inojezičnim življem. Raznovrsni su aspekti u kojima on posmatra dijalekte. U svojim najopsežnijim studijama on zahvata celinu problematike na određenom dijalekatskom zemljištu, ali i u kraćim prilozima osvrće se na glasovni sistem, ili na morfologiju, ili na akcenatske prilike u pojedinim govorima - onda kad je to naročito relevantno. Njegovo interesovanje za dijalekatsku leksiku, koje je vremenom dobijalo sve veći zamah i dubinu, vezano je za dva velika projekta šireg međunarodnog značaja. Prvi od tih projekata, Opšteslovenski lingvistički atlas (OLA), bavi se bitnim osobinama i rasporedom glasovnih, obličkih i leksičkih sistema na slovenskom jezičkom prostoru. Drugi, Opštekarpatski dijalektološki atlas (OKDA), u kome je on bio organizator i rukovodilac naučnih istraživanja u nekadašnjem jugoslovenskom sektoru, već je dovršen, a bavi se prvenstveno istraživanjem leksike vezane za stočarstvo, kao i za životne uslove u planinskim oblastima. Punih trideset pet godina uključen je u sabiranje građe za Dijalektološki atlas srpskog jezika, za koji je obradio dvadesetak punktova iz Vojvodine i Crne Gore. Takođe, on je neposredni organizator sistematskog prikupljanja srpske narodne leksike u Vojvodini; sačinio je program rada, sastavio uputstva za skupljače građe i otpočeo razgranatu delatnost, čiji su se značajni rezultati ukazali objavljivanjem deset tomova ove velike edicije (prvi 2000, a deseti 2011. godine); taj zamašni naučni projekat pionirskog je karaktera i u južnoslovenskim okvirima, a cilj mu je da nasleđeno dijalekatsko rečničko blago sačuva pred brzim promenama u načinu seoskog života i mentaliteta. Učešće u svim ovim projektima zahteva vrhunsku dijalektološku kompetenciju i široke naučne horizonte, a u svakom od njih on je dao odlične priloge potvrđujući time svoje visoke naučne kvalitete. Posebnu pažnju privlače njegovi fonološki opisi sedam govornih tipova srpskog jezika sa crnogorskog dijalekatskog područja, sa podacima o inventaru i distribuciji fonoloških jedinica i sistematskim osvrtima na istorijski razvoj glasovnog sistema od starosrpske epohe do današnjeg stanja. Ti su opisi štampani u velikom kolektivnom delu Fonološki opisi srpskohrvatskih/hrvatskosrpskih i makedonskih govora obuhvaćenih Opšteslovenskim lingvističkim atlasom (OLA). Baveći se fonologijom i teorijski, on je, u okviru programskog truda Odbora za standardizaciju srpskoga jezika “da se srpski jezik opremi knjigama u kojima bi, u najvažnijim linijama, bila svedena bitna znanja o prirodi njegove vukovske osnovice i pravcima postvukovskog razvoja, utvrđene njegove bitne strukturalne karakteristike i određena mera njegove standardizovanosti”, u saradnji sa gospođom dr Snežanom Gudurić, profesorom na katedri za francuski jezik Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, izradio je i 2010. godine objavio knjigu pod naslovom Fonologija srpskoga jezika, nominalno kao monografski prilog za gramatiku srpskoga jezika, a stvarno kao univerzitetski udžbenik. Jedan deo njegovih radova tiče se srpskih dijalekata samo na posredan način. Ovamo spadaju njegovi napisi o ranijim, manje poznatim prilozima o dijalektima, od kojih su neki objavljeni još sredinom 19. veka, a drugi u starijim inostranim publikacijama, praktično nepristupačnim većini naših proučavalaca. Ti napisi doprinose osvetljavanju istorije srpskih dijalekata, a takođe i vrednovanju i naučnoj upotrebi građe koju su zapisali nekadašnji autori. Naročito su značajni radovi o dijalektološkim zapisima Pavla Apolonoviča Rovinskog (1831-1915) sadržanim u jednoj od knjiga Crna Gora u prošlosti i sadašnjosti objavljivanih u Sankt Peterburgu između 1888. i 1915; otkriće tog materijala, kod nas dugo nepoznatog, predstavlja krupnu Petrovićevu zaslugu. Po oceni akademika Aleksandra Mladenovića (1930-2010), Petrović je jedan od najistaknutijih srpskih dijalektologa, dobro poznat i u inostranstvu; mnogo je truda uložio u stručno i naučno osposobljavanje mladih dijalektologa (od kojih su neki već sada zapaženi naučni radnici), a svojim naučnim radom trajno je zadužio proučavanje srpskih dijalekata. Sa dijalektologijom su tesno povezana terenska ispitivanja onomastike. U toj oblasti dao je obrasce sistematskog i svestranog proučavanja, u doba kad je takav rad kod nas bio tek u povoju. Ova se naučna disciplina u najnovije vreme naglo razvija u našoj sredini; znatan broj drugih istraživača pošao je za njegovim uzorom. Potvrdio se i kao dobar pedagog. Njegovo revnosno zalaganje u nastavi i lep odnos prema studentima ogledaju se i u tome što je u Prilozima proučavanju jezika objavljen niz studentskih radova čijom je izradom on rukovodio. Uz to, on je bio mentor u izradi većeg broja magistarskih radova i doktorskih teza. Bio je nosilac potprojekta „Srpskohrvatski govori u Vojvodini“ u matičnom Institutu i potprojekta „Dijalekatski rečnik Vojvodine“ u Matici srpskoj. U Međunarodnom komitetu slavista član je Međunarodne komisije OLA, Međunarodne komisije OKDA, Međunarodne komisije za jezičke kontakte, Međunarodnog redakcionog kolegijuma OLA i Međunarodnog redakcionog kolegijuma OKDA. Član je i više odbora i komisija u Srpskoj akademiji nauka i umetnosti: Međuakademijskog odbora za dijalektološke atlase, Odbora za onomastiku, Odbora za rečnik srpskog jezika i Odbora za standardizaciju srpskog jezika. Član je uredništva Srpskog dijalektološkog zbornika (Beograd), Zbornika Matice srpske za filologiju i lingvistiku (Novi Sad) i Priloga proučavanju jezika (Novi Sad). Stalni je član-saradnik Matice srpske, član njenog Odeljenja za književnost i jezik i, u više mandata, član Upravnog odbora...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovoj knjizi Milan Kašanin daje istoriju pisaca od kojih je ostalo veoma malo biografskih podataka. Iz oskudnih spisa on izvlači žive i upečatljive događaje. U punoj zrelosti, pišući ovu knjigu, Milan Kašanin uspeo je da ostvari svoju viziju srpske književnosti srednjeg veka. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Autor - osoba Kašanin, Milan, 1895-1981 = Kašanin, Milan, 1895-1981 Naslov Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima / Milan Kašanin Vrsta građe esej Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1968 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1968 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 354 str., [1] list s tablom : autorova slika ; 19 cm Zbirka Brazde : biblioteka savremenih jugoslovenskih pisaca ; ǂkolo ǂ8, ǂknj. ǂ45 (Karton s omotom) Napomene Beleška o piscu: str. [357-358]. Predmetne odrednice Radičević, Branko, 1824-1853 Jakšić, Đura, 1832-1878 Jovanović-Zmaj, Jovan, 1833-1904 Kostić, Laza, 1841-1910 Ignjatović, Jakov, 1822-1889 Lazarević, Laza, 1851-1890 Matavulj, Simo, 1852-1908 Sremac, Stevan, 1855-1906 Nedić, Ljubomir, 1858-1902 Popović, Bogdan, 1863-1944 Skerlić, Jovan, 1877-1914 Dučić, Jovan, 1871-1943 Srpska književnost -- 19-20v Pisac ove knjige, koji je u našoj literaturi između dva rata stekao ugled kao pripovedač i romansijer, a u našoj istoriji umetnosti i likovnoj kritici zauzima jedno od najistaknutijih mesta – poslednjih godina skrenuo je na sebe izuzetnu pažnju svojim esejima o srpskim piscima s kraja prošlog i početna ovog veka. Knjiga SUDBINE I LJUDI predstavlja zbirku sakupljenih ogleda o dvanaestorici srpskih pesnika, proznih pisaca i kritičara: Branku Radičeviću, Đuri Jakšiću, Zmaju, Lazi Kostiću, Jovanu Dučiću, Lazi Lazareviću, Jaši Ignjatoviću, Stevanu Sremcu, Simi Matavulju, Ljubomiru Nediću, Bogodanu Popoviću, Jovanu Skerliću. Ogledi Milana Kašanina nisu književno-istorijske studije, pisane na uobičajen način, već literarno izrađeni portreti srpskih pisaca, njihovih književnih i životnih sudbina. Kao takvi, Kašaninovi ogledi, pored sve osobenosti i subjektivnosti u svojim ocenama, spadaju u najzanimljivije tekstove naše esejistike. Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog „nepodobnosti“ (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji „Srpskog lista“, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883–1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV 1919. novi dnevni list „Jedinstvo“ kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik „Jedinstva“ iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u „Jedinstvu“. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888–1967) – proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige „Srpska umetnost u Vojvodini“, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis „Umetnički pregled“ (1937–1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici“, „Vremenu“, časopisu „Reč i slika“ i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista „Sloga“ dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu „Obzor“, u „Književnom jugu“ i u tada najuglednijem književnom časopisu „Savremenik“. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je „analitičko-naučna i umetnička u isti mah“. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio „Srpski književni glasnik“, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu „Pijana zemlja“, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je „da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena“ i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka „Jutrenja i bdenja“ (1926) i „Zaljubljenici“ (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman „Trokošuljnik“ (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja „Sudbine i ljudi“ (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898–1985) imao je četvoro djece: Mirko, arhitekt (1921–1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige „Jutrenja i bdenja“, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) „Srpska umetnost u Vojvodini“, Novi Sad, 1927. „Zaljubljenici“, pripovijetke, Beograd, 1928. „Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis“, Beograd, 1928. „Sabrana dela I-II“, Beograd, 1929-1932. „Trokošuljnik“, roman, Beograd, 1930. „Pijana zemlja I, II“, roman, Beograd, 1932. „Jugoslavische hedengasche beldenge kunst“, Amsterdam, 1935. „Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe“, Novi Sad, 1939. „L“ art yougoslave des nos origines a nos jours“, Beograd, 1939. „Dva veka srpskog slikarstva“, Beograd, 1942. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 1943. „Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije“, Beograd, 1953. „U senci slave“, Novi Sad, 1961. „Pronađene stvari“, eseji, Beograd, 1961. „Umetničke kritike“, Beograd, 1968. „Sudbine i ljudi“, ogledi, Beograd, 1968. „Susreti i pisma“, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 1975. „Slučajna otkrića“, eseji, Novi Sad, 1977. „Izabrani eseji“, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) „Pogledi i misli“, eseji, Novi Sad, 1978. „Kamena otkrića“, studije o umetnosti, Beograd, 1978. „Priviđenja“ I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: „Prepiska dvojice mladića“, Novi Sad, 1991. „Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima“, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) „Izabrana dela Milana Kašanina“ * 1. „Srpska književnost u srednjem veku“, Beograd, 2002. * 2. „Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke“, Beograd, 2003. * „Zaljubljenici“: „Porušeni dom“, „Preobraženje“, „Ženih“, „Grešnici“ * „U senci slave“: „Mrav“, „Udovica“, „Uoči praznika“, „Zaljubljenik“, „Parbenik božji“, „Vestalka“, „Na mesečini“, „Braća pravoslavna“, „Na pijaci“, „Viđenje“, „Seljaci“, „Usamljenik“, „Nemoć“, „U senci slave“ * 3. „Pijana zemlja ; Trokošuljnik“, Beograd, 2003. * 4. „Priviđenja“, Beograd, 2003. * 5. „Sudbine i ljudi“, Beograd, 2004. * 6. „Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli“, Beograd, 2004. * 7. „Umetnost i umetnici“, Beograd, 2004. * 8. „Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu“, Beograd, 2004. MG46

Миле Недељковић: КАЛЕНДАР српских народних обичаја и веровања за просту 1995.год. Издавач: Агенција ВАЉЕВАЦ, Ваљево, 1994.год. Меки повез, 379 страна, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Миодраг „Миле“ Недељковић (Крћевац, Општина Топола, 2. март 1941 — Београд, 30. мај 2009) био је српски новинар, етнолог, публициста и књижевник. Биографија Основну школу завршио у родном Крћевцу, нижу гимназију у Аранђеловцу, гимназију похађао у Аранђеловцу а матурирао у Лазаревцу (1960). Апсолвирао на групи за светску књижевност Филолошког факултета у Београду, дипломирао на Филозофском факултету на групи за етнологију (1978). Радни век провео у Београду радећи као новинар или уредник у више редакција (Политика, Политика експрес, Радио ТВ ревија, Рад, Радничка штампа – издавачка делатност), као стручни сарадник (Институт за новинарство), као уредник у издавачкој делатности (Министарство за информације Србије). При крају радног века бива у групи новинара које незаконито отпушта са посла тадашњи директор Политике Драган Хаџи-Антић. По добијању судског спора о враћању на одговарајуће радно место, опредељује се за одлазак у пензију (2001). Први новинарски прилог објавио као гимназијалац у Гласу Шумадије (1958), прву позоришну критику у гимназијском листу Наше дело (1960). Био уметнички руководилац Драмског експерименталног студија СКУД Жикица Јовановић Шпанац (1963–1965) и управник Универзитетске експерименталне сцене Маска (1968). Предавао у школама Југословенског института за новинарство (1976–1991), био ментор за праксу студената књижевно-публицистичког смера Филолошког факултета у Београду (1984–1988) и координатор наставе на смеру журналистике у департману Београд новопазарског Факултета хуманистичких наука (2004–2009). Подстицао стваралаштво младих у области уметности и културе (песнике, рецитаторе, играчке, певачке и позоришне аматерске дружине) и био предани сарадник Савеза аматера Србије. После теже болести уз безмало непрекидан рад преминуо у Београду у породичној кући, сахрањен на месном гробљу у Крћевцу. Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Био је члан Удружења новинара Србије (од 1973), члан Председништва УНС (1985–1987, 2000–2009), члан Етнолошког друштва Србије (1978), члан Удружења фолклориста Србије (1979), секретар Савеза удружења фолклориста Југославије (1986–1987), један од оснивача Задужбинског друштва „Први српски устанак“, иницијатор заснивања књижевне награде и истоимене публикације „Одзиви Филипу Вишњићу“ и манифестације „Винопије“, (вино пити а не напити се, оживљавање традиције обележавања Чистог понедељка, почетак ускршњег поста). Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности СР Србије (1988); први је добитник награде Вукове задужбине за науку за дело Годишњи обичаји у Срба (1990); за Лексикон народа света је добио Специјалну награду Осмог међународног салона књига у Новом Саду (2002); добитник је награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, у знак трајног признања за рад и допринос унапређењу новинарства Србије и Црне Горе (2006), Повеље Радио Београда 2 (поводом пола века постојања Радио Београда 2) за дугогодишњу сарадњу, допринос радио стваралаштву и афирмацију ауторског и критичког радија посвећеног култури и уметности (2008), и Повеље XIV међународног скупа „Власински сусрети” за свестран и значајан допринос на подручју етнологије и афирмације научног стваралаштва (2008). Његови псеудоними били су: Јоаким Крћевачки, Миодраг Буђевац, еН, -е-ћ, Емил Диманш, М. Ј. Воскресенски, Четврти Шешир). Превођен је на: енглески, француски, руски, немачки, шпански, бугарски и словеначки језик. Награда Миле Недељковић Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Поводом доделе награде, уприличена је четвородневна манифестација 27-30. септембра 2010. године, уз пратеће етно-фолклористичке радионице. Том приликом, у оквиру програма манифестације, уз подршку и помоћ супруге Невенке Недељковић је приређена и изложба посвећена раду и животу Мила Недељковића. По одлуци жирија већином гласова награду је добио Александар Бачко за дело: Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књига 3, издање аутора, Београд, 2009. Осим награде уручене су и плакете које су добили: Бојан Јовановић (Речник јавашлука, Прометеј, Нови Сад, 2009), Боса Росић (Поменици на камену, Народни музеј Ужице, Ужице, 2009), Данијел Синани (Русаље, Српски генеалошки центар, одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета, Београд, 2009), Димитрије О. Големовић (Крстивоје, Друштво за очување српског фолклора Градац, Ваљево, 2009) и Немања Радуловић, (Слика света у српским бајкама, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009). На манифестацији 23-25. септембра 2015. у Аранђеловцу добитник награде „Миле Недељковић“ био је проф. др Никола Павковић за књигу „Студије и огледи из правне етнологије“, издање Српског генеалошког центра из Београда (2014). Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело уручена је проф. др Ненаду Љубинковићу. Годину дана касније, септембра 2016, добитник награде „Миле Недељковић” био је проф. др Немања Радуловић за књигу „Слике, формуле, једноставни облици”, издање „Чигоје” из Београда (2015), а повеље „Миле Недељковић” за животно дело проф. др Мирјана Дрндарски из Београда. У септембр 2017. године добитник награде „Миле Недељковић” био је Владета Коларевић из Брезовца код Аранђеловца за књигу „Усмена небиштина”, а повеље „Миле Недељковић” за животно дело етнолог Драгољуб Златковић из Пирота. Дела Публицистика Чланке, есеје, књижевне приказе, позоришне и филмске критике и научна саопштења објављивао у листовима, часописима и стручним публикацијама: Студент (1962–1967) Видици (1964, 1967) Лето (1964) 20 семестара Шпанца (1964) Летопис Београдског универзитета (1965) Социолошке теме (1967–1968) Октобар (1967) ДМБ (1967) Нови Београд (1967–1971) Младост (1967–1970, 1988) Политика (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983) Пољоиндустрија (1968–1970) Панчевац (1968–1969) Фронт (1969) Глас Истре (1969) Крила Армије (1969) ПТТ весник (1969–1971) Сусрет (1970) НИН (1970) Задруга (1970–1971) Просветни преглед (1970–1971) Наша крила (1970–1971) Јеж (1971) Завичај (1971) Наше стварање (1971) Дом и школа (1972–1973) Књижевна реч (1972) Песничке новине (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008) Илустрована политика, (1973) Трећи програм Радио-Београда (1973–1974) Вечерње новости (1974) Југословенски синдикати (1974–1980, 1987) Расковник (1975, 1987, 1988) Кораци (1975, 1980–1983, 1985, 1987) Рембас (1980–1983) Ехо (1980) Зборници XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије (1981, 1982, 1984, 1985, 1987) Етнолошке свеске (1982, 1984, 1986, 1988) Новинарство (1982–1988) Зборник радова 1. конгреса југословенских етнологов ин фолклористов (1983) Етнолошки преглед (1983) Сабор (1984, 1986) Новопазарски зборник (1984, 2001, 2006) Научни скуп „Стваралаштво Димитрија Давидовића“ (1985) Зборник радова са научног скупа „Стање и проблеми научноистраживачког рада у области информисања“, (1985) Зборник Сјенице (1985–1986) Наша штампа (1985) Народно стваралаштво – Folklor (1985–1987) Сабор народног тваралаштва Србије (1986–1988) Делавска енотност (1986) Светлост (1996) Задужбина(1990–2008) Српско наслеђе (1998—1999) Глас (2001) Шабачки гласник (2008) Уређивао стручне листове и часописе Народно стваралаштво – Folklor (1985–1989), орган Савеза удружења фолклориста Југославије; Расковник (1987–1991), часопис за књижевност и уметност; Новинарство (1983–1987), часопис Југословенског института за новинарство; Новинарски гласник (1985–1987), гласило Удружења новинара Србије; Наша штампа (1987–1988), гласило Савеза новинара Југославије; Новинарски летопис, свеске за историју новинарства (1988–1991); Задужбина (1990–2008), орган Вукове задужбине. Уредник, рецензент, писац предговора или поговора већег броја књига и публикација. Покретач листова и часописа Песничке новине (покренуо 1972 са групом младих књижевника. Главни уредник био 1972–1974, 1979, а у обновљеним Песничким новинама 1980–1987. члан је редакционог колегијума. Када су 2006. по трећи пут обновљене, као посебно заслужан за њихову појаву и постојање, нашао се у редакционом колегијуму где је водио рубрику историјског прегледа); Сабор народног стваралаштва Србије (фолклористички часопис који прати рад културно-уметничких удружења и фолклорних група; главни и одговорни уредник био 1985–2008); Зборник Сјенице (као резултат вишегодишњег научно-истраживачког пројекта САНУ „Рас и Сопоћани“, у којем је учествовао 1984–1986, покренуо са неколико научних радника и културних посленика Сјенице овај научни годишњак, чији је био један од уредника 1985–2003). Аутор драма Каријатиде (извела Студентска експериментална сцена у Београду, 1961); Могила (трећа награда на савезном конкурсу за Дан младости, 1961); Стублине (одломак штампан у зборнику Бити негде, 1966); Последњи војник комуне (објављена у Корацима, 5–6, 1975); Ноћ у Салашу Ноћајском (историјска једночинка, објавио ЧИН, Београд 2004). Сценариста Опленачка трилогија (1993, аутор првог дела трилогије снимљене у режији Милана Кнежеића); Вожд (1997, документарни филм у режији Крсте Шканате); Трагом Карађорђа (2004, документарно-играна ТВ серија у петнаест епизода у режији Мирослава Живановића, којом је обележена двестагодишњица Првог српског устанка и обнове српске државности). Коаутор у зборницима и књигама Бити негде, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1966); Руковања, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1968); Дунав тече, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1970); Новинарство данас, Приручник за полазнике новинарских школа Југословенског института за новинарство у Београду (Београд, 1983); Два века српског новинарства (Институт за новинарство, Београд, 1992); Речник заблуда, сто неистина о Србији и српском народу и одговори на њих (Министарство за информације Републике Србије, Београд, 1994); Бели град, културна историја Београда (Mediart, Београд, 1997); Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића (библиофилско издање Алдема, Београд, 2000, рукописао, илустровао и фреске сачинио Боле Милорадовић); Енциклопедија српског народа (аутор дела одредница о новинарима и новинарству, Завод за уџбенике, Београд, 2008). Приређивач Деловодни протокол Карађорђа Петровића, (Крагујевац – Топола, 1987); Народни календар „Шумадија“ (Крагујевац, 1993); Мемоари принца Томислава Карађорђевића (Топола – Опленац, 1999). Аутор књига и публикација Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту (Нови Београд, 1968); 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972); Годишњи обичаји у Срба (Вук Караџић, библиотека Корени, Београд 1990); Слава у Срба (Вук Караџић, Београд, 1991); Срби Граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији – Београд, 1991; друго допуњено издање Београд, 1994), Крст и полумесец – најстрашнија српска раздеоба (Београд – Бијело Поље, 1993). Календар српских народних обичаја и веровања (Ваљевац, Библиотека Наслеђе, Ваљево 1994, 1995, 1996); Записи о Шумадији, књига I, (Крагујевац 1996); Обичајни календар за просту 1997 (Колубара, Ваљево1996); Српски обичајни календар (Чин, Београд 1998-2009); Записи о Шумадији, књига II, (Београд, 2000); Лексикон народа света (Српска књижевна задруга, ЈП Службени лист СРЈ, Посебна издања, Београд, 2001); Топола, Карађорђев град, Опленац (Топола 1989); Задужбина краља Петра I (Опленац 1992); Фендрек од Гараша (Орашац, 2001); Вождове војводе (Аранђеловац 2002); Орашац, колевка српске државности (Аранђеловац 2002); Косово и светски рат (Верзалпрес, Београд 1999); Новинарство, Основи (Београд 2003); Објава српског новинарства (Удружење новинара Србије, Београд, 2004); Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006 (Унс – Службени гласник, Београд 2009) Значајнија дела Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту, Нови Београд, 1968. 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972 Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813, Крагујевац-Топола, 1987. Топола, Карађорђев град, Опленац, 1989. Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990. Слава у Срба, Београд, 1991. Срби граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији, Београд, 1991. Задужбина краља Петра I, Опленац, 1992. Крст и полумесец - најстрашнија српска раздеоба, Београд-Бијело Поље, 1993. Народни календар „Шумадија`, Крагујевац, 1993. Календар српских народних обичаја и веровања, Ваљево, (издања за 1994, 1995 и 1996 годину) Записи о Шумадији: 1. књига, Крагујевац, 1996. Српски обичајни календар, Ваљево, 1997. Српски обичајни календар, Београд, (издања за 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 и 2009. годину) Косово и светски рат, Београд, 1999. Мемоари принца Томислава Карађорђевића, Топола-Опленац, 1999. Записи о Шумадији: 2. књига, Београд, 2000. Лексикон народа света, Београд, 2001. Фендрек од Гараша, Орашац, 2001. Вождове Војводе, Аранђеловац, 2002. Орашац, колевка српске државности, Аранђеловац, 2002. Новинарство, Основи, Београд, 2003. Објава српског новинарства, Београд, 2004. Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006, Београд, 2009.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Milovan Danojlic - Muka s recima Nezavisna izdanja Slobodana Masica, Beograd 1977 55 strana Kartonske korice sa omotom 16x16 cm Milovan Danojlić (Ivanovci, 3. jul 1937) je srpski književnik i pesnik, član SANU,[1] predsednik Srpske književne zadruge od 2013. godine[2] i član osnivač, kao i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” u Beogradu[3], u kome se nalazi njegov legat. Milovan Danojlić rođen je 3. jula 1937. godine u Ivanovcima kraj Ljiga. Osnovnu školu završio je u rodnom selu, a niže razrede gimnazije pohađao je u malom mestu, sedam kilometara udaljenom od njegove kuće, do koga je svakodnevno dolazio pešice.[4][5] Godine 1953. sam odlazi od kuće u Beograd i tamo, uporedo sa pohađanjem gimnazije, radi razne poslove, poput prodavanja leda i novina, da bi sebi obezbedio život.[4] Nakon završene gimnazije upisao je Filološki fakultet, gde je diplomirao na Odseku za romanistiku (francuski jezik i književnost). Danojlić je počeo da piše vrlo rano, a već u srednjoškolskim danima pisao je kratke dopise za list Republika.[4] Sarađivao je kao stalni i spoljni saradnik u dnevnim listovima Borba, Politika, u NIN-u i brojnim književnim časopisima. Prvu zbirku pesama objavio je 1959. godine pod nazivom „Kako spavaju tramvaji”. Svoje pesme uglavnom je namenjivao deci, ali i njihovim roditeljima, a posebno se ističe poema „Dečji zakonik” u kojoj Milovan ističe obavezu roditelja da deci obezbede srećan i bezbrižan život.[5] Osim poezije, piše i prozu, esejistiku i književnu kritiku. Milovan Danojlić sa Haroldom Pinterom (krajnje desno) i Sašom Milenićem (drugi sleva), u Londonu 2009. Od 1984. godine živi i radi u Francuskoj, gde je u dva navrata radio kao lektor za srpskohrvatski jezik na Univerzitetu u Poatjeu (franc. Université de Poitiers), a nekoliko godina je obavljao poslove spoljnog saradnika pariskog radija.[5] Član je Srpske akademije nauka i umetnosti od 2000. godine, prvo kao član van radnog sastava, potom dopisni član, te redovni član od 8. novembra 2018. godine. Član je osnivač, ali i član Upravnog odbora Udruženja za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat” i jedan od prvih ljudi koji su podržali osnivanje ove institucije. Jedan je od 13 intelektualaca koji su obnovili rad predratne Demokratske stranke 1989. godine. U rodnim Ivanovcima podigao je crkvu.[6] Danojlić je objavio više od 70 knjiga beletristike i poezije na srpskom jeziku.Priredio je i preveo veliki broj knjiga iz književnosti za decu, a prevodio je i dela poznatih pisaca poput V. Šekspira, Š. Bodlera, J. Brodskog, E. Siorana, L. Aragona, E. Paunda, V. B. Jejtsa, E. Joneskog, P. Klodela, pisana na francuskom i engleskom jeziku. Neke od najpoznatijih Danojlićevih knjiga su „Neka vrsta cirkusa“, „Dragi moj Petroviću”, „Lične stvari - ogledi o sebi i o drugima“ i „Balada o siromaštvu“. Legat Milovana Danojlića Detaljnije: Legat Milovana Danojlića Legat Milovana Danojlića (desna strana prostorije) u Muzeju srpske književnosti. Milovan Danojlić jedan je od prvih ljudi koji je formirao svoj legat u Udruženju za kulturu, umetnost i međunarodnu saradnju „Adligat”, odnosno Biblioteci Lazić, nedugo nakon njenog ponovnog otvaranja za javnost 2009. godine. Nakon osnivanja Udruženja i Muzeja srpske književnosti (2012), njegov legat smešten je u prostorije Muzeja i zvanično otvoren 2018. godine.[7] Nagrade Dobitnik je više književnih nagrada, među kojima se ističu: NIN-ova nagrada za delo „Oslobodioci i izdajnici“ 1997. Oktobarska nagrada grada Beograda Zmajeva nagrada Nagrada „Branko Ćopić” Nagrada „Isidora Sekulić” Nagrada „Desanka Maksimović” Mladost Mlado pokoljenje Neven Vitalova nagrada „Zlatni suncokret` Žička hrisovulja Nagrada „Miloš Đurić” za prevodilaštvo Nagrada „Pečat vremena” za književnost Nagrada „Rade Drainac“ Književni vijenac Kozare Orden Svetog Save Zlatna medalja za zasluge[8]. Milovan Danojlić o položaju pesnika `Pesnik se može umoriti, može zapasti u očajanje i beznađe, i pevajući o svom klonuću, donekle ga rečju prevazilaziti, ali on ne može preći u neprijateljski tabor, onaj u kome su porobljivači i silnici. On je nepobedivi borac i kad goloruk izlazi u arenu.[9] Poezija je so zemlje, i pesnici su osetljive antene narodnih zajednica. Oni primaju i registruju drhtaje i treptaje, uzlete i težnje, nade i klonuća svog plemena. Pesnici nisu predvoditelji ni presuditelji, a ipak, dobro je oslušnuti ono što govore. I onda, kad se čine čudni i nastrani, možda su tada jedini na dobrom, ispravnom putu. Njihova se ludost, tako često, potvrdila kao najviši oblik pameti`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dr. Milan Kašanin (Pelmonoštor, Austro-Ugarska, danas Beli Manastir, Hrvatska, 21. II. 1895. po starom kalendaru - Beograd, 21. XI. 1981), pripovjedač, romansijer, esejist, književni kritičar, historičar književnosti, likovni kritičar, historičar likovnih umjetnosti, kustos i direktor galerija i muzeja u Beogradu. Njegovi preci s prezimenom Popović prešli su u 18. st. iz Hercegovine u Baranju. Potiče iz siromašne seljačke porodice. Rođen je u ubogoj kući u današnjoj Ulici Vladana Desnice (ranije Vuka Stefanovića Karadžića), Belomanastircima poznatoj kao Srpska ulica. Njegov otac Nikola Popović i majka Anka Kašanin nisu bili vjenčani pa su on i stariji brat Radivoj Kašanin bili uvedeni u matične knjige rođenih pod majčinim prezimenom Kašanin. Školske godine 1901/1902. upisao se u prvi razred Srpske narodne osnovne škole. U prvom, drugom i trećem razredu učiteljica mu je bila Katica Maširević iz Sombora. U četvrtom razredu došao je novi učitelj Jovan Slavković, također iz Sombora. On ga je vodio i kroz peti razred jer je 1905. godine izašao zakon da se četverogodišnje osnovne škole produžavaju na još dvije godine i time postaju šestogodišnje. Peti razred je završio 1906. godine, a od tada pa do 1914. pohađao je Srpsku pravoslavnu veliku gimnaziju u Novom Sadu, koju je već pohađao i njegov brat Radivoj. Kao i bratu, pri upisu u gimnaziju pomogao mu je učitelj Slavković, dok ga je direktor gimnazije Vasa Pušibrk, opet kao i brata, kao odličnog učenika prihvatio kao svoje dijete i izradio mu stipendiju. Kad je imao 5 godina, a njegov brat Radivoj bio na kraju drugog razreda gimnazije u Osijeku, razboljela mu se majka od upale pluća, koja je prešla u tuberkulozu. Umrla je kad je Radivoj pošao u treći razred. Otad se o njima brinula starija majčina sestra Latinka, koja se nije udavala. Prvi svjetski rat Zbog učešća u demonstracijama u Kosovskoj Mitrovici povodom umorstva Franje Ferdinanda bio je na vojnom sudu u Segedinu, ali nije osuđen. Namjeravao je da sa svojim prijateljem Svetislavom Marićem studira filozofiju u Zagrebu, ali se nije mogao upisati zbog `nepodobnosti` (bio je pod policijskom istragom), pa je 1915. godine u Budimpešti počeo studirati romansku i slavensku filologiju. Poslije prvog semestra mobiliziran je u 28. osječku domobransku regimentu, da bi se poslije suđenja vratio u vojarnu, u Pričuvnoj časničkoj školi u Zagrebu kao kadet-aspirant. Kako bi izbjegao odlazak na front, pribavio je izmišljene liječničke dijagnoze te se tri godine povlačio po bolnicama Novog Sada, Slavonske Požege, Sarajeva i Zagreba. U Zagrebu je našao utočište u Bolnici milosrdnih sestara zajedno s drugim intelektualcima (Ivo Andrić, Ivo Vojnović, Vladimir Ćorović, Niko Bartulović). Studij U Zagrebu je nastavio studij. Upisao je filozofiju kod prof. Alberta Bazale (1877-1947), koji ga je htio uzeti za svog asistenta, ali je tada propala Austro-Ugarska pa se vratio u Novi Sad. Tu je postavljen za pomoćnika šefa Presbiroa Narodne uprave za Banat, Bačku i Baranju, a s Jankom Perićem radio je u redakciji `Srpskog lista`, glasila SNO (Srpskog narodnog odbora). Kad je kompozitor i političar Petar Konjović (1883-1970) pokrenuo u Novom Sadu 20. IV. 1919. novi dnevni list `Jedinstvo` kao organ Demokratske stranke, Kašanin mu se našao pri ruci, ali je ubrzo, još istog mjeseca, otišao u Pariz da na Sorboni studira historiju umjetnosti, uporednu historiju književnosti i ruski jezik s književnošću. Kao dopisnik `Jedinstva` iz Pariza više je naginjao dopisima književne i umjetničke sadržine. I pored mnogih obećanja, dugo nije dobijao stipendiju za studij u Parizu, ni honorare za dopise objavljene u `Jedinstvu`. Stipendiju je dobio tek krajem 1920, kad se i oženio studentkinjom Katarinom Martinović Ljaljom, kćerkom ruskom emigranta crnogorskog porijekla. Sljedeće jeseni rodio mu se sin Mirko. Tada se podvrgao akademskoj disciplini, odložio pisanje i, sistematski učeći i polažući ispite, u proljeće 1923. godine diplomirao estetiku i historiju umjetnosti i vratio se u Beograd. Historija umjetnosti Godine 1924. zaposlio se kao pisar u Umetničkom odeljenju Ministarstva prosvete. Dvije godine kasnije, 1926. doktorirao je s tezom Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i živopis. U vrijeme priprema za 100-godišnjicu Matice srpske, primio se obaveze da - skupa s Veljkom Petrovićem (1888-1967) - proputuje Vojvodinu i istraži njenu staru umjetnost. Tada je napisao prvi dio Matičine knjige `Srpska umetnost u Vojvodini`, objavljene 1927, u kojoj je obradio arhitekturu, slikarstvo do prve polovine XVIII. vijeka, minijature, graverske radove i primijenjenu umjetnost. Za tu monografiju dobio je nagradu Matice srpske (1928). Tek 1927. godine dobio je pravo radno mjesto. Postao je kustos, a sljedeće godine i upravnik beogradskog Muzeja savremene umetnosti (1928-1936). Kraljevski namjesnik knez Pavle povjerio mu je 1936. godine direktorsko mjesto u muzeju koji je nosio njegovo ime (Muzej kneza Pavla, danas Narodni muzej u Beogradu). Na toj dužnosti organizirao je prve velike evropske izložbe u Beogradu: Italijanski portret kroz vekove (1938) i Francusko slikarstvo XIX veka (1939). Pokrenuo je i uređivao časopis `Umetnički pregled` (1937-1941). Objavljivao je likovne kritike u Politici`, `Vremenu`, časopisu `Reč i slika` i dr. Predavao je historiju umjetnosti u Umetničkoj školi u Beogradu. Penzioniran je 1945, a reaktiviran 1953. kad je postavljen za direktora Galerije fresaka, gdje je i poslije isteka mandata 1961. ostao do 1963. kao savjetnik. Organizirao je izložbe srpskih fresaka u Londonu, Edinburghu, Amsterdamu, Bruxellesu, Stockholmu, Helsinkiju, Münchenu i u Južnoj Americi. Pozivan je da drži predavanja o umjetnosti na Sorboni u Parizu, na Sveučilištu u Nancyju, u Institutu za historiju umjetnosti u Beču, na sveučilištima u Montrealu, Quebecu i Otavi. Objavljivao je eseje iz historije umjetnosti, u kojima je naročito izražena estetska analiza. Bavio se uglavnom srednjim vijekom i srpskim slikarstvom u Vojvodini. Književnost Pisanjem se počeo baviti još kao učenik gimnazije. Na konkursu somborskog lista `Sloga` dobio je nagradu za rad o Zmajevom nacionalizmu. U Zagrebu je surađivao u dnevnom listu `Obzor`, u `Književnom jugu` i u tada najuglednijem književnom časopisu `Savremenik`. Surađivao je u mnogim časopisima i listovima. Vremenom je stvorio takvu književnu kritiku koja je `analitičko-naučna i umetnička u isti mah`. Pisao je pripovijetke o Vojvođanima i romane iz beogradskog života, unoseći u svoju realističku prozu izvjesne stilske i ritmičke obrte. Njegove prve pripovijetke, koje mu je 1921. godine objavio `Srpski književni glasnik`, otkrivale su pisca koji je ovladao zanatom i uspijevao upečatljivo kroz svoje likove oslikati i njihova unutrašnja preživljavanja, a i vanjsko okruženje tipične prečanske sredine. U dvotomnom romanu `Pijana zemlja`, za koji je dobio nagradu Cvijeta Zuzorić (1932), nastojao je `da iz sfere svakodnevnog života dopre do duhovnog horizonta vremena` i kritički progovori o temama koje su zaokupljale njegovu generaciju. Veliki doprinos dao je osvjetljavanju srpske književnosti u srednjem vijeku. Srpska akademija nauka nagradila ga je za zbirke pripovijedaka `Jutrenja i bdenja` (1926) i `Zaljubljenici` (1929), a Kolarčeva zadužbina za prvi roman `Trokošuljnik` (1930). Nosilac je Oktobarske nagrade za književnost. Značajan je njegov rad iz domena književno-historijske esejistike nastao nakon II. svjetskog rata. U briljantnoj zbirci eseja `Sudbine i ljudi` (1968) o nekim najznačajnijim srpskim pjesnicima, pripovjedačima i kritičarima 19. i 20. vijeka (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Stevan Sremac, Simo Matavulj, Jovan Skerlić, Jovan Dučić i dr.), oštrinom zapažanja, upečatljivim ličnim izrazom, polemičkim tonom, novim idejama i nekonvencionalnim shvatanjima, prožetim donekle i konzervativnom tendencioznošću, dao je jedno od najznačajnijih esejističkih djela svoga vremena. Privatni život Sa suprugom Katarinom (1898-1985) imao je četvero djece: Mirko, arhitekt (1921-1993), dr Ratomir Ratko, pravnik (1923), Pavle, pravnik (1935) i Marina, udata Bojić, koja je završila književnost (1937). U Beogradu je stanovao u Hilandarskoj ulici broj 30. Imao je sedmero unučadi. Unuka Zoja Bojić također je historičar umjetnosti. Bibliografija Knjige `Jutrenja i bdenja`, pripovijetke, Beograd, 1925, 1926. (s Veljkom Petrovićem) `Srpska umetnost u Vojvodini`, Novi Sad, 1927. `Zaljubljenici`, pripovijetke, Beograd, 1928. `Bela crkva Karanska. Njena istorija, arhitektura i životopis`, Beograd, 1928. `Sabrana dela I-II`, Beograd, 1929-1932. `Trokošuljnik`, roman, Beograd, 1930. `Pijana zemlja I, II`, roman, Beograd, 1932. `Jugoslavische hedengasche beldenge kunst`, Amsterdam, 1935. `Srpska umetnost u Vojvodini do velike seobe`, Novi Sad, 1939. `L` art yougoslave des nos origines a nos jours`, Beograd, 1939. `Dva veka srpskog slikarstva`, Beograd, 1942. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 1943. `Savremeni beogradski umetnici. Reprodukcije`, Beograd, 1953. `U senci slave`, Novi Sad, 1961. `Pronađene stvari`, eseji, Beograd, 1961. `Umetničke kritike`, Beograd, 1968. `Sudbine i ljudi`, ogledi, Beograd, 1968. `Susreti i pisma`, eseji, Novi Sad, 1974. (Anica Savić Rebac, Isidora Sekulić, Mileta Jakšić, Jovan Dučić, Pero Slijepčević, Ivan Meštrović, Toma Rosandić, Petar Konjović, Milan Milovanović, Sava Šumanović) `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 1975. `Slučajna otkrića`, eseji, Novi Sad, 1977. `Izabrani eseji`, Beograd, 1977. (Branko Radičević, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Bogdan Popović, Jovan Dučić) `Pogledi i misli`, eseji, Novi Sad, 1978. `Kamena otkrića`, studije o umetnosti, Beograd, 1978. `Priviđenja` I, Novi Sad, 1981. Milan Kašanin, Svetislav Marić: `Prepiska dvojice mladića`, Novi Sad, 1991. `Sudbine i ljudi : ogledi o srpskim piscima`, Zagreb, 2001. (Branko Radičević, Đura Jakšić, Jovan Jovanović Zmaj, Laza Kostić, Jakov Ignjatović, Laza Lazarević, Simo Matavulj, Stevan Sremac, Ljubomir Nedić, Bogdan Popović, Jovan Skerlić, Jovan Dučić) `Izabrana dela Milana Kašanina` * 1. `Srpska književnost u srednjem veku`, Beograd, 2002. * 2. `Zaljubljenici ; U senci slave : pripovetke`, Beograd, 2003. * `Zaljubljenici`: `Porušeni dom`, `Preobraženje`, `Ženih`, `Grešnici` * `U senci slave`: `Mrav`, `Udovica`, `Uoči praznika`, `Zaljubljenik`, `Parbenik božji`, `Vestalka`, `Na mesečini`, `Braća pravoslavna`, `Na pijaci`, `Viđenje`, `Seljaci`, `Usamljenik`, `Nemoć`, `U senci slave` * 3. `Pijana zemlja ; Trokošuljnik`, Beograd, 2003. * 4. `Priviđenja`, Beograd, 2003. * 5. `Sudbine i ljudi`, Beograd, 2004. * 6. `Susreti i pisma ; Pronađene stvari ; Misli`, Beograd, 2004. * 7. `Umetnost i umetnici`, Beograd, 2004. * 8. `Kamena otkrića ; Slučajna otkrića ; Sa Milanom Kašaninom ; O Milanu Kašaninu`, Beograd, 2004.

Knjaževac Srpska književna zadruga, BIGZ, Prosveta, Dečje novine, 1991. Peti tom izabranih dela Ljubomira Simovića. `Ko­vač­ni­ca na Ča­ko­vi­ni` je zbir­ka raz­go­vo­ra, ese­ja i pi­sa­ma, na­sta­la u de­ve­toj de­ce­ni­ji pro­šlog ve­ka, od 1981. do 1990. go­di­ne. Ovo de­lo pret­hod­ni­ca je po­to­njih Si­mo­vi­će­vih knji­ga `Ga­lop na pu­že­vi­ma i No­vi ga­lop na pu­že­vi­ma`, `Gu­ske u ma­gli` i `Obe­ća­na ze­mlja`. Ši­re gle­da­no, to je dra­go­ce­na knji­ga za raz­u­me­va­nje stva­ra­la­štva Lju­bo­mi­ra Si­mo­vi­ća, jer za raz­li­ku od po­to­njih, iz ko­jih pro­ve­ja­va pi­ščev stav o dru­štve­no-po­li­tič­kim pri­li­ka­ma, u `Ko­vač­ni­ci na Ča­ko­vi­ni` pre­te­žno su sa­bra­ni tek­sto­vi ko­ji go­vo­re o umet­nič­koj stvar­no­sti. Lju­bo­mir Si­mo­vić nam sop­stve­nim pri­me­rom, od­no­sno tek­sto­vi­ma ko­je nam nu­di u `Ko­vač­ni­ci na Ča­ko­vi­ni`, otva­ra svo­ju stva­ra­lač­ku ra­di­o­ni­cu u ko­joj mo­že­mo na­i­ći na ne­ke od naj­ve­ćih isti­na o zna­če­nju nje­go­ve po­e­zi­je. Sam pe­snik je re­kao da je `Ko­vač­ni­ca na Ča­ko­vi­ni` na­sta­la u de­ce­ni­ji u ko­joj su pri­pre­ma­ne ru­žne, mrač­ne stva­ri ko­je će se u sle­de­ćoj i do­go­di­ti; spi­sak te­ma, pak, da­le­ko pre­va­zi­la­zi okvi­re li­te­ra­tu­re, po­zo­ri­šta i umet­no­sti uop­šte, ali mo­že po­mo­ći da se uvi­di u ko­jim su se oni uslo­vi­ma, dru­štve­nim, po­li­tič­kim, pa i mo­ral­nim raz­vi­ja­li. Ka­da je, pak, o raz­go­vo­ri­ma ko­je je Si­mo­vić vo­dio sa no­vi­na­ri­ma reč, i ko­ji su ov­de ob­ja­vlje­ni, bi­lo je ne­iz­be­žno da se, iako bi po­vod bi­la no­va knji­ga ili po­zo­ri­šna pred­sta­va po pi­šče­voj dra­mi, u nji­ma do­tak­ne i po­li­ti­ka. Lju­bo­mir Si­mo­vić je, no­vi­na­ri i či­ta­o­ci zna­ju, uvek od­go­va­rao i na ta­kva pi­ta­nja. Ali, kao pi­sac i pe­snik, i sa­mo iz po­zi­ci­je pi­sca i pe­sni­ka, ka­ko je­di­no i tre­ba od­go­va­ra­ti. Ljubomir Simović (Užice, 2. decembar 1935) srpski je književnik, prevodilac i akademik. Redovni je član Srpske akademije nauka i umetnosti. Biografija Ljubomir Simović potpisuje knjige za Adligat Rođen je od oca Dragiše, obućara i majke Radojke, iz sarajevske porodice Cvijić. Osnovnu školu, niže razrede gimnazije i učiteljsku školu završio je u Užicu. Godine 1962. diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik.[1] Kao student bio je član redakcije i odgovorni urednik studentskog književnog lista “Vidici”. Piše pesme, drame, romane, eseje, književne kritike. Prevodi sa italijanskog i ruskog jezika. Prvu pesmu pod nazivom „Jutro” objavio je, kao učenik Učiteljske škole, u “Učiteljskoj iskri” (1951). Nastavio je da objavljuje u “Vestima”, “Mladoj kulturi”, “Omladini”, “Studentu”, “Letopisu Matice srpske”, “Međaju”, “Politici”, “Ninu” i drugim listovima i časopisima. Krajem pedesetih godina 20. veka, radio je honorarno u Omladinskom programu Radio Beograda. Ceo radni vek proveo je kao urednik Umetničke redakcije Prvog programa Radio Beograda. Inspiraciju za prve pesničke radove nalazio je u Užicu i okolini, mentalitetu Užičana i njihovom razvijenom smislu za humor i osećanje jezika. Drame su, kao i pesme, tematski vezane za zavičajno Užice, istorijsku prošlost i tradiciju. Njegove pesme i drame nalaze se u svim antologijama srpskog pesništva i drame. Dela su mu prevedena na gotovo sve evropske jezike a drame izvođene u pozorištima širom Srbije ali i na mnogim svetskim scenama: Francuskoj, Mađarskoj, Bugarskoj, Meksiku, Češkoj, Nemačkoj, Rusiji, Švajcarskoj, Poljskoj, Belgiji, Kanadi, Maroku i dr. Petnaestog decembra 1988. godine Simović je izabran za dopisnog, a 27. oktobra 1994. godine za redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti.[1] Recepcija Miodrag Pavlović je Simovića video kao lirskog pesnika, koji se „lako i precizno iskazuje, otvara uvek nove segmente na tematskom vidiku, elegični ton širi do tragičnog, humorno do paradoksalnog, ljubavno osećanje u pravcu erotskog”.[2] Svetislav Basara je Simovića smestio među nacionalne pesnike, ali ne one koji „mračne, nacionalne i opšteljudske ponore i gnusobe prekrivaju verbalnim pirotskim ćilimima, po kojima šaraju motive iz fiktivne prošlosti” već ga vidi uz one stvaraoce, kakvi su bili Nastasijević i Brana Petrović, koji „zalaze u periferne oblasti čulnog sveta, gde se u mnoštvu srpske braće krije i mnoštvo Kaina”.[3] Nagrade i priznanja Kao predstave u celini, Simovićeve drame su dva puta pobedile na Sterijinom pozorju: Putujuće pozorište Šopalović, u izvođenju „Jugoslovenskog dramskog pozorišta“, u režiji Dejana Mijača, 1986, i Čudo u Šarganu, u izvođenju „Srpskog narodnog pozorišta“ iz Novog Sada, u režiji Egona Savina, 1993. godine. Ljubomiru Simoviću je 28. aprila 2013. Univerzitet u Kragujevcu na predlog Filološko-umetničkog fakulteta dodelio titulu počasnog doktora. Književne nagrade Nagrada „Đorđe Jovanović”, za knjigu Šlemovi, 1968. Nagrada „Isidora Sekulić”, za knjigu Šlemovi, 1968. Zmajeva nagrada, za knjigu Uoči trećih petlova, 1973. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Hasanaginica, 1975. Nagrada „Branko Miljković”, za knjigu Vidik na dve vode, 1980. Nagrada „Milan Rakić”, za knjigu Um za morem, 1982. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Nagrada „Joakim Vujić”, za dramski tekst Putujuće pozorište Šopalović, 1986. Disova nagrada, 1989. Oktobarska nagrada grada Beograda, za dramu Boj na Kosovu, 1989. Sedmojulska nagrada, 1990. BIGZ-ova nagrada, za knjigu pesama Gornji grad, 1990. Nagrada „Zlatni krst kneza Lazara”, 1992. Književna nagrada „Biblios”, za sabrana dela, 1992. Sterijina nagrada za tekst savremene drame, za dramu Čudo u Šarganu, 1993. Nagrada „Desanka Maksimović”, 1994. Nagrada „Belovodska rozeta”, 1994. Nagrada „Žička hrisovulja”, 1995. Nagrada „Laza Kostić”, za knjigu Užice sa vranama, 1996. Nagrada „Stefan Mitrov Ljubiša”, za knjigu Sabrane pesme, 1997.[1] Nagrada „Račanska povelja”, za knjigu Sabrane pesme, 1998. Nagrada „Isidorijana”, za knjigu Užice sa vranama, 1999.[1] Velika bazjaška povelja, 1999. Nagrada „Đura Jakšić”, za knjigu Ljuska jajeta, 1999. Nagrada „Ramonda serbika”, 1999. Nagrada „Vasko Popa”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Kozara”, za knjigu Sabrane pesme, 2000. Nagrada „Radoje Domanović” (Domanovićevi dani satire), za poeziju, Ovsište, 2000. Nagrada „Braća Karić”, 2001. Nagrada „Odzivi Filipu Višnjiću”, 2001. Nagrada „Zaplanjski Orfej”, za pesmu „Doček i krunisanje oslobodioca pred crkvom i ribarskom krčmom u Slankamenu”, 2001. Nagrada „Dušan Vasiljev”, 2003. Nagrada „Mića Popović”, 2006. Vukova nagrada, 2007. Nagrada „Drainac”, za knjigu pesama Gost iz oblaka, 2008. Nagrada „Bogorodica Trojeručica”, Čikago, 2009. Nagrada „Zlatni ključ Smedereva”, 2012. Nagrada Srpske književne zadruge, 2013.[4] Nagrada Podruma „Radovanović”, 2014. Nagrada „Ljubomir P. Nenadović”, za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku, 2016. Nagrada „Dositej Obradović” za životno delo, 2016. Nagrada „Izviiskra Njegoševa”, za 2015/2016. Nagrada „Dejan Medaković”, za knjigu Do Oba i Huangpua, 2016. Nagrada „Arka”, 2017. Evropska nagrada za poeziju „Petru Krdu”, 2018. Nagrada „Zlatni prsten despota Stefana Lazarevića”, 2020.[5] Medalja SANU, iz oblasti umetnosti, 2022.[6][7] Dela Pesme Balada o Stojkovićima Pesničke knjige Slovenske elegije (1958), Veseli grobovi (1961), Poslednja zemlja (1964), Šlemovi (1967), Uoči trećih petlova (1972), Subota (1976), Vidik na dve vode (1980), Um za morem (1982), Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj (1983), Istočnice (sa crtežima Marija Maskarelija, 1983), Gornji grad (1990, dva izdanja), Igla i konac (1992) Ljuska od jajeta (1998). Tačka (2001) Izbor iz Simovićevog pesništva objavljen je u knjigama: Izabrane pesme (1980), Hleb i so (1985, 1987), Istočnice i druge pesme (1994) i Učenje u mraku (1995). U zajedničkom izdanju Grada teatra Budve i podgoričkog „Oktoiha“, u ediciji „Nagrađeni pisci“, u kojoj se štampaju dela dobitnika nagrade „Stefan Mitrov Ljubiša“, objavljeno je 1998, Simovićevo troknjižje, koje bi se moglo nazvati ”užičkom pesničkom trilogijom”: Vidik na dve vode, Istočnice i Igla i konac. Pesma Deset obraćanja Bogorodici Trojeručici hilandarskoj štampana je kao bibliofilsko izdanje Jovice Veljovića, u Hamburgu, 1997. godine. Sabrane pesme Ljubomira Simovića objavljene su u izdanju „Stubova kulture“ 1999. godine. Drame Simović je napisao četiri drame: Hasanaginica, Čudo u Šarganu, Putujuće pozorište Šopalović i Boj na Kosovu. Drame su mu izvođene na mnogim našim scenama, kao i u inostranstvu. Najviše uspeha postiglo je Putujuće pozorište Šopalović, koje je postavljeno na scenama Poljske, Češke, Slovačke, Francuske, Švajcarske, Kanade i Belgije, kao i u jednom francuskom pozorištu u Maroku, u Kazablanki. Simovićeve drame su izvođene i u pozorištima Slovenije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine i Makedonije. Po drami Boj na Kosovu snimljen je film. Eseji Simovićevi eseji o srpskim pesnicima skupljeni su u tri izdanja knjige Duplo dno (1983, 1991, 2001), dok su njegovi eseji, besede, razgovori, pisma i ostali tekstovi na druge teme, uključujući i političke, štampani u knjigama Kovačnica na Čakovini (1990), Galop na puževima (1994; drugo, dopunjeno, izdanje 1997), Novi galop na puževima (1999), Žabe u redu pred potkivačnicom (2016). Drugo Dnevnik snova objavljen je, pod naslovom Snevnik, u časopisu „Delo“, 1-2, 1987. Posebno izdanje Snevnika, uz to i znatno dopunjeno, objavljeno je 1998. godine. Dva izdanja knjige Užice sa vranama (hronika, koja je povremeno roman, ili roman, koji je povremeno hronika), štampana su tokom 1996. godine. Simovićeva Dela u pet knjiga objavljena su 1991. godine. Prevodi Simovićevih pesama i drama štampani su u mnogim stranim antologijama i zbornicima, u književnim i pozorišnim časopisima, kao i u posebnim knjigama. Izdavačka kuća „Tanesi” objavila je njegovu knjigu putopisa „Do Oba i Huangpua” 2016. godine. Ljubomir Simović se bavi i likovnom kritikom i njegova knjiga „Čitanje slika” je vredan prilog istoriji srpske likovne umetnosti savremenog doba. Po knjizi je urađena i televizijska serija u realizaciji Redakcije za kulturu RTS-a 2013-2014. godine. Neki od slikara koji su predstavnjeni su Srbinović, Otašević, Samurović, M.Čelebonović, Veličković, Gvozdenović, M.Tucović,...

Odlično očuvano. Autor - osoba Radojčić, Jovan, 1933-2013 = Radojčić, Jovan, 1933-2013 Naslov Srbi zapadno od Dunava i Drine : biografije. [Tom] 1, A-Z ; [Tom] 2, I-O ; [Tom] 3, P-Š / Jovan S. Radojčić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2009 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Prometej, 2009 (Novi Sad : Prometej) Fizički opis 1272, 1162, 1379 str. : ilustr. ; 25 cm Drugi autori - osoba Borović, Tatjana = Borović, Tatjana Atlagić, Marko, 1949- = Atlagić, Marko, 1949- Deretić, Jovan, 1934-2002 = Deretić, Jovan, 1934-2002 Ivanić, Dušan, 1946- = Ivanić, Dušan, 1946- Krestić, Vasilije, 1932- = Krestić, Vasilije, 1932- Opačić, Petar, 1927- Ocić, Časlav, 1945- = Ocić, Časlav, 1945- ISBN 978-86-515-0315-6 ; 978-86-515-0316-3 ; 978-86-515-0317-0 (plast.) Napomene Tiraž 1.000 Uvodna riječ autora: str. 9-42 Bibliografija: str. 43-105. Str. 1373-1374: O autoru / Tatjana Borović Str. 1376-1379: Izvodi iz recenzija / Marko Atlagić, Jovan Deretić, Dušan Ivanić, Vasilije Krestić, Petar Opačić, Časlav Ocić. Geografski registar mjesta: str. 1333-1371. Predmetne odrednice Srbi -- Hrvatska -- Biografije Srbi -- Bosna i Hercegovina -- Biografije Srbi -- Slovenija -- Biografije Dunav Drina Rukopis sadrži biografije znamenitih ličnosti iz istorije Srba zapadno od Drine i Dunava svrstane po azbučnom redu i podeljene u tri toma. Pored edukativnog, informativnog i dokumentacionog značaja, rukopis poseduje i nacionalno-integrativnu vrednost, te ima za cilj da od zaborava otme i potomstvu sačuva sećanja na znamenite Srbe i njihova dela i ujedno potvrdi često osporavanu činjenicu da Srbi nisu slučajna niti usputna pojava na prostorima zapadno od Drine i Dunava, već istorijska konstanta i mnogovekovni prebivaoci sa jednakim pravom kao i drugi narodi sa navedenih prostora. Autor se i svojim prethodnim delima svrstao u znamenite srpske biografe i njegovo delo predstavlja koristan kulturni događaj od velikog nacionalnog značaja. Iz recenzija: „Na naš siromašan leksikografski prostor Radojčićev biografski leksikon dobro je došao i, donekle, popunio je jednu, stručnjacima dobro znanu, prazninu. Rezultat njegovog rada je impozantan. On je sabrao i napisao ogroman broj biografija znamenitih i po raznim osnovama istaknutih i zapaženih Srba, čija imena je trebalo otrgnuti od zaborava. Njegov višegodišnji rad urodio je željenim rezultatom. Ceneći ogroman intelektualni napor koji je uložio u sastavljanje ovog leksikona, njegovu naučnu, kulturnu i nacionalnu vrednost i potrebu, sa zadovoljstvom ga preporučujem za štampu“, Akademik Vasilije Krestić PODVIG JOVANA RADOJČIĆA (Jovan S. Radojčić, Biografije : Srbi zapadno od Dunava i Drine, I–III, Prometej, Novi Sad, str. 1272+1162+1379) Za delom koje bi prikazalo životne puteve i rezultate rada istaknutih Srba s područja Baranje, Zapadnog Srema, Slavonije, Korduna, Banije, Like, Dalmacije, Istre, Gorskog Kotara, Dubrovnika, Zagreba, Rijeke,… osećala se odavno potreba. Da tu potrebu – koja bi u normalnim prilikama bila prioritetni zadatak odgovarajućih institucija nacionalnog i državnog značaja – zadovolji poduhvatio se profesor Jovan Radojčić. On je petnaestak godina prikupljao napisane, po raznim knjigama, časopisima i novinama (danas najčešće teško dostupnim ili gotovo običnim čitaocima nedostupnim rasute životopise znamenitih Srba (oba „zakona”) iz najzapadnijih srpskih krajeva. Deo biografija on je na osnovu dostupne građe rekonstruisao, a deo je sâm napisao. Taj napor profesora Radojčića rezultirao je u leksikonu koji obuhvata oko 1300 imena ljudi koji su ostavili traga u kulturi, nauci, umetnosti, privredi, politici, veri, vojevanju za slobodu, sportu i drugim oblastima materijalnog i duhovnog života Srba tih krajeva, a neki od njih prevazišli su lokalne, regionalne i nacionalne okvire i postali evropska i svetska imena (Tesla, Milanković,…) u oblastima kojima su se bavili. Ta knjiga Jovana S. Radojčića pod naslovom Srbi : Srpska Krajina, Slavonija, Dalmacija, Hrvatska : Biografski leksikon (Beograd: Komerc sistem d. d., Matica Srba i iseljenika Srbije i Fond istine o Srbima) pojavila se 1994. godine. Danas, petnaest godina kasnije, novosadski Prometej objavljuje Radojčićeve kapitalne trotomne biografije Srba zapadno od Dunava i Drine. Pred nama je, dakle, novi podvig profesora Jovana Radojčića – posle pionirskogBiografskog leksikona iz 1994. – u višestruko obimnijim (preko 9.000 odrednica na ukupno – bogato ilustrovanih – 3813 strana) Biografijama on prikazuje životne sudbine i dela i istaknutih Srba i Srpkinja s one strane Dunava i Drine. Njihove biografije su živi dokaz jedinstva kulturnog i duhovnog prostora srpskog naroda. Iznoseći na svetlo dana malo poznate i gotovo nepoznate podatke o našim odličnicima iz minulih vremena, još više izvlačeći iz potpunog zaborava brojne ličnosti, a ukazujući i na neka potpuno nepoznata a zaslužna imena, profesor Radojčić nam upravo rekonstruiše mapu tog prostora. On se usredsredio na onaj deo tog prostora koji je u većoj meri nego ijedan drugi, sa srpske strane, bio žrtva nemara i nebrige, a s druge strane, predmet svojatanja i zatiranja. Stranicama ove dragocene knjige defiluje mnoštvo pojedinačnih energija, zdravih ambicija, raskošnih talenata, stvaralačkih genija, tragičnih žrtava i blistavih kreacija, koje se, posredno ili neposredno, suprotstavljaju zlim ništiteljima, ali i opštem besmislu, potvrđujući svoju vitalnost i svedočeći o neuništivosti duha. Neretko ovde lične sudbine stoje i kao simbol zajedničke sudbine… Na izvestan način to se može primeniti i na autora ove knjige: „Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. I 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osmo je od dvanaestoro djece … Stanka Radojčića i Danice, rođene Gaćeša. Osnovno obrazovanje stekao u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najprije u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), i u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gdje je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvjetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više je prisutan u javnosti. Godine 1958. biran je za sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost, na kojoj dužnosti je bio profesionalno sve do 1962, kada je redovno upisao Visoku školu političkih nauka u Beogradu i diplomirao 1966. godine. Sa ponovnog mandata sekretara Opštinskog komiteta SK Vrginmost 1967. nastupio na mjesto političkog radnika Kotarskog komiteta SKH Karlovac. Kao profesor radio od 1969. do 1974. godine u Gimnaziji „Dr Ivan Ribar“ (1969/70) i u Školskom centru metalske i elektro struke u Karlovcu. U isto vrijeme aktivan u DPO i član SKD „Prosvjeta“ i njegovog Pododbora „Dr Gajo Petrović“ u Karlovcu. Odlukom Skupštine opštine Karlovac 1974, imenovan za sekretara Sekretarijata društvenih službi opštine. Od 1976. direktor i glavni urednik regionalne Radne organizacije informativne djelatnosti Karlovački tjednik i Radio Karlovac (ROID). U periodu 1982-1990. radio u teritorijalnoj odbrani Zajednice opština Karlovac, u kojem vremenu je, s tog radnog mjesta, bio (1984/85) profesionalni predsjednik Predsjedništva Konferencije SKH 30 Karlovac, odnosno Karlovačko-kordunskog regiona. Osnivanjem Centra za idejno-teorijski rad u Karlovcu imenovan je 1985. za direktora toga centra, otkud je, nakon pobjede HDZ na izborima 1990. godine, prijevremeno penzionisan. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad … Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. Godine živi u Beogradu.“ (Tatjana Borović, Biografije…, tom III, str. 1374 i 1375). Profesor Radojčić je ovim svojim (životnim) delom duboko zaorao brazdu, ali tema je takva da posla ima još mnogo. Ona je krupan izazov za istraživače. Ova zamašna i korisna knjiga neka bude podsticaj da se na taj izazov i odgovori. Časlav Ocić Jovan Jovica S. Radojčić rođen je 2. 1. 1933. godine u Udbinji, Utinjska dolina, tada kotar Vojnić, na Kordunu. Osnovno obrazovanje stekao je u zavičaju. Dva razreda gimnazije, pripravni učiteljske škole i Učiteljsku školu završio u Karlovcu (do 1952). Učiteljovao na Kordunu, najpre u Velikoj Crkvini (1952/53. šk. godina), u Slavskom Polju (1954-1958), kod Vrginmosta (sada Gvozd), gde je bio i upravnik osmogodišnje škole. Od tada je kroz rad i rukovođenje u kulturno-prosvetno-informativnim i službeničkim ustanovama, društvenim i društveno-političkim organizacijama, te volonterskim i profesionalnim obavljanjem lokalnih društvenih i političkih funkcija, više prisutan u javnosti. Baveći se publicistikom i istraživanjem, svoje članke i radove objavljivao u Karlovačkom tjedniku, 36ilju (Karlovac), Jedinstvu (Priština), Zadužbini, Književnim novinama, Prosvetnom pregledu, Skadarliji, Politici, Borbi (sve Beograd). Pisao je predgovore za neke knjige i drugo. Najznačajniji mu je rad Biografski leksikon (1994). Od početka građanskog rata u Hrvatskoj 1991. godine živi u Beogradu. MG Ć (N)

Ivo Andrić Pisac govori svojim delom Meki povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.

IVO ANDRIĆ ISTORIJA I LEGENDA Tvrdi povez Иво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б] Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти. У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Биографија Детињство и школовање Иво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”. Први светски рат Године 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград. Између два рата Иво Андрић 1922. године Након изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”. Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”. У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”. По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28] Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29] Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32] Други светски рат У јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34] Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”: Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима. У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36] Након рата Иво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961) Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38] Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40] Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу. Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41] Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу. Књижевни рад Споменик Иви Андрићу у Београду Андрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43] Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина. У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности. Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича. Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20. Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела. Андрић о уметности Иво Андрић из профила, фотографија Стевана Крагујевића Своје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”. Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање. Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот. Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”. Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди. Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима. „Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”. По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...” Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”. Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања. Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење. Уметнички поступак Поштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010 У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом. Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма. Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе. Српски идентитет Лична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951) Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”. У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47] Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата. Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53] Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу. Одликовања Орден официра обновљене Пољске (1926) Орден Црвеног крста (1936) Орден великог официра обновљене Пољске (1937) Орден великог официра Легије части (1937) Орден Светог Саве I реда (1938) Орден Немачког орла I реда (1939) Орден заслуга за народ I реда (1952) Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962) Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54] Наслеђе Задужбина Иве Андрића Главни чланак: Задужбина Иве Андрића Задужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света. Андрићева награда Главни чланак: Андрићева награда На основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56] Спомен-музеј Иве Андрића Андрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музеју Главни чланак: Спомен-музеј Иве Андрића У оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године. Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети. Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића. Свеске Задужбине Иве Андрића Главни чланак: Свеске Задужбине Иве Андрића Од 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57] Стазама Иве Андрића Године 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији. Ознака на „Политици”. Ознака на „Политици”. Ознака на „Борби”. Ознака на „Борби”. Ознака на САНУ. Ознака на САНУ. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Клубу књижевника, Француска улица. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку. Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58] Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак: Списак образовних установа и насеља Андрићград Главни чланак: Андрићград Андрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61] Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63] У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64] Дела Иво Андрић у својој радној соби Аутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65] Основни преглед најзначајнијих дела Ex Ponto, стихови у прози, 1918. Немири, стихови у прози, 1920. Пут Алије Ђерзелеза, 1920. Мост на Жепи, 1925. Аникина времена, 1931. Португал, зелена земља, путописи, 1931. Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934. Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935. Разговор са Гојом, есеј, 1936. На Дрини ћуприја, роман, 1945. Деца, збирка приповедака Госпођица, роман, 1945. Травничка хроника, роман, 1945. На Невском проспекту, 1946. На камену, у Почитељу Прича о везировом слону, 1948. Проклета авлија, роман, 1954. Игра, 1956. О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961. Јелена, жена које нема, приповетка, 1963. Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977. Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977. На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумно Знакови поред пута, књига, објављена постхумно Свеске, књига, објављена постхумно Дела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66] Галерија Нобелова награда Нобелова награда Табла са његовим именом у Венецији Табла са његовим именом у Венецији Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева лична карта из 1951. године Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Андрићева пријавница за Јагелонски универзитет у Кракову Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на Београдском сајму књига Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Иво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. године Биста Андрића у Грацу Биста Андрића у Грацу Види још Задужбина Иве Андрића Спомен-музеј Иве Андрића Напомене Иако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6] Види[7][8][9] Референце Juričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7. Андрићевим корацима — Министарство културе и информисања Lampe 2000, стр. 91. Norris 1999, стр. 60. Alexander 2006, стр. 391. Frenz 1999, стр. 561. Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish Academy Na Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382. „The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012. „Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016. Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018. Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018. Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016) Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4. Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7. Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85. Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ... „Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016. „Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016. Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997) Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016) „Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. „Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016. Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016. Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016. `Политика`, 11. нов. 1937 Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46. `Политика`, Београд 1. априла 1939. године `Политика`, 20. априла 1939. године „СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023. Делић 2004, стр. 178. Вучковић 2011, стр. 1077. Делић 2004, стр. 179. „Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016. Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022. Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015. Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127. Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017) Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018. Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012. „Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза] Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186. Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209. Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172 Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3. Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13. The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944 Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у Београду Деретић 2003, стр. 141-147. А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011 Делић 2004, стр. 184. „Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. „Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018. „Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022. „Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016. „Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012. „Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски) Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013) Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022. „Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016. Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018) Извори и литература Андрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића. Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12. Проклет

Ivo Andrić Pisac govori svojim delomMeki povezИво Андрић (Долац, код Травника, 9. октобар 1892 — Београд, 13. март 1975) био је српски и југословенски[а] књижевник и дипломата Краљевине Југославије.[б]Године 1961. добио је Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”.[10] Као гимназијалац, Андрић је био припадник напредног револуционарног покрета против Аустроугарске власти Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије. У аустријском Грацу је дипломирао и докторирао, а време између два светска рата провео је у служби у конзулатима и посланствима Краљевине Југославије у Риму, Букурешту, Грацу, Паризу, Мадриду, Бриселу, Женеви и Берлину.[11] Био је члан Српске академије наука и уметности у коју је примљен 1926. године. Његова најпознатија дела су поред романа На Дрини ћуприја и Травничка хроника, Проклета авлија, Госпођица и Јелена, жена које нема. У својим делима се углавном бавио описивањем живота у Босни за време османске власти.У Београду је основана Задужбина Иве Андрића, прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе. На основу пишчеве тестаментарне воље, сваке године додељује се Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику.БиографијаДетињство и школовањеИво Андрић је рођен 9. октобра или 10. октобра 1892. године[12][13][14] у Долцу поред Травника у Босни и Херцеговини под аустроугарском окупацијом од оца Антуна Андрића (1863—1896)[15], школског послужитеља, и мајке Катарине Андрић (рођена Пејић). Будући велики писац се родио у Доцу стицајем околности, док му је мајка боравила у гостима код родбине. Андрић је као двогодишњи дечак остао без оца који је умро од последица туберкулозе. Оставши без мужа и суочавајући се са беспарицом, Ивина мајка је заједно са сином прешла да живи код својих родитеља у Вишеград где је млади Андрић провео детињство и завршио основну школу.[16][17][18][19] Андрић је 1903. године уписао сарајевску Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу. За гимназијских дана, Андрић почиње да пише поезију и 1911. године у „Босанској вили” објављује своју прву песму „У сумрак”.[20] Као гимназијалац, Андрић је био ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета Млада Босна и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије.[21] Добивши стипендију хрватског културно-просветног друштва „Напредак”, Андрић октобра месеца 1912. године започиње студије словенске књижевности и повести на Мудрословном факултету Краљевског свеучилишта у Загребу. Наредне године прелази на Бечки универзитет али му бечка клима не прија и он, наследно оптерећен осетљивим плућима, често болује од упала. Обраћа се за помоћ свом гимназијском професору, Тугомиру Алауповићу, и већ следеће године прелази на Филозофски факултет Јагелонског универзитета у Кракову. У Кракову је становао код породице чија је ћерка Јелена Иржиковска могла да буде прототип за „Јелену, жену које нема”.[22][23] О томе постоји књига „Јелена, жена које има”.Први светски ратГодине 1914, на вест о сарајевском атентату и погибији Надвојводе Франца Фердинанда, Андрић пакује своје студентске кофере, напушта Краков и долази у Сплит. Одмах по доласку у Сплит, средином јула, аустријска полиција га хапси и одводи прво у шибенску, а потом у мариборску тамницу у којој ће, као политички затвореник и припадник Младе Босне, остати до марта 1915. године. За време боравка у мариборском затвору, Андрић је интензивно писао песме у прози.[24] По изласку из затвора, Андрићу је био одређен кућни притвор у Овчареву и Зеници у којем је остао све до лета 1917. године, када је, након смрти цара Франца Јозефа, објављена општа амнестија, после чега се вратио у Вишеград.Између два ратаИво Андрић 1922. годинеНакон изласка из кућног притвора због поновљене болести плућа, одлази на лечење у Загреб, у Болницу Милосрдних сестара где довршава књигу стихова у прози која ће под називом „Ex Ponto” бити објављена у Загребу 1918. године. Незадовољан послератном атмосфером у Загребу, Андрић поново моли помоћ Тугомира Алауповића, и већ почетком октобра 1919. године почиње да ради као чиновник у Министарству вера у Београду. Београд га је срдачно прихватио и он интензивно учествује у књижевном животу престонице, дружећи се са Милошем Црњанским, Станиславом Винавером, Симом Пандуровићем, Сибетом Миличићем и другим писцима који се окупљају око кафане „Москва”.Андрић је имао веома успешну дипломатску каријеру: године 1920. био је постављен за чиновника у посланству у Ватикану, а потом је радио као дипломата у конзулатима у Букурешту, Трсту и Грацу.[25] У то време објавио је збирку песама у прози „Немири”, приповетке „Ћоркан и Швабица”, „Мустафа Маџар”, „Љубав у касаби”, „У мусафирхани” и циклус песама „Шта сањам и шта ми се догађа”.У јуну 1924. године је на Универзитету у Грацу одбранио докторску тезу „Развој духовног живота у Босни под утицајем турске владавине” (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). На предлог Богдана Поповића и Слободана Јовановића, 1926. године, Иво Андрић бива примљен за члана Српске краљевске академије, а исте године у Српском књижевном гласнику објављује приповетку „Мара милосница”. Током 1927. године радио је у конзулатима у Марсељу и Паризу, а наредне године у посланству у Мадриду. Исте године објављена је његова приповетка „Мост на Жепи”. Од 1930. до 1933. године био је секретар сталне делегације Краљевине Југославије при Друштву народа у Женеви. 1934. године постаје уредник Српског књижевног гласника и у њему објављује приповетке „Олујаци”, „Жеђ” и први део триптиха „Јелена, жена које нема”.По доласку Милана Стојадиновића на место председника владе и министра иностраних послова, 8. јула 1935. је постављен за вршиоца дужности начелника Политичког одељења Министарства унутрашњих послова.[26] У влади Милана Стојадиновића више од две године, од 1937. до 1939, обављао је дужност заменика министра иностраних послова.[27][28]Иво је 16. фебруара 1939. на годишњој скупштини Српске краљевске академије, на предлог професора Богдана Поповића, сликара Уроша Предића и вајара Ђорђа Јовановића, изабран једногласно у звање редовног члана Академије.[29]Дипломатска каријера Иве Андрића током 1939. године доживљава врхунац: првог априла издато је саопштење да је Иво Андрић постављен за опуномоћеног министра и изванредног посланика Краљевине Југославије у Берлину.[30] Андрић стиже у Берлин 12. априла, а 19. априла предаје акредитиве канцелару Рајха – Адолфу Хитлеру.[31][32]Други светски ратУ јесен, пошто су Немци окупирали Пољску и многе научнике и уметнике одвели у логоре, Андрић интервенише код немачких власти да се заробљеништва спасу многи од њих. Због неслагања са политиком владе у рано пролеће 1941. године Андрић надлежнима у Београду подноси оставку на место амбасадора, али његов предлог није прихваћен и 25. марта у Бечу, као званични представник Југославије присуствује потписивању Тројног пакта. Дан после бомбардовања Београда, 7. априла, Андрић са особљем напушта Берлин. Наредна два месеца су провели на Боденском језеру. Одбио је да се склони у Швајцарску,[33] и са особљем и члановима њихових породица, 1. јуна 1941. је специјалним возом допутовао у Београд, чиме се завршила његова дипломатска каријера. Новембра 1941. је пензионисан на сопствени захтев, мада је одбио да прима пензију.[34]Рат проводи у Београду у изолацији. Одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору.[35] Из моралних разлога је одбио позив културних радника, да се његове приповетке укључе у „Антологију савремене српске приповетке” за време док „народ пати и страда”:Као српски приповедач, као дугогодишњи сарадник Српске књижевне задруге и члан њеног бившег Књижевног одбора, ја бих се у нормалним приликама, разумљиво, одазвао овом позиву. Данас ми то није могуће, јер у садашњим изузетним приликама, не желим и не могу да учествујем у ни у каквим публикацијама, ни са новим, ни са раније већ објављеним својим радовима.У тишини своје изнајмљене собе у Призренској улици, пише прво роман Травничка хроника, а крајем 1944. године окончава и роман На Дрини ћуприја. Оба романа објавиће у Београду неколико месеци по завршетку рата. Крајем 1945. године у Сарајеву излази и роман Госпођица.[36]Након ратаИво Андрић са супругом Милицом (на вест о Нобеловој награди, 1961)Године 1946. постаје председник Савеза књижевника Југославије.[34] Током 1946. године објављује „Писмо из 1920. године”. Између 1947. и 1953. године објављује приповетке „Прича о везировом слону”, неколико текстова о Вуку Караџићу и Његошу, „Прича о кмету Симану”, „Бифе Титаник”, „Знакови”, „На сунчаној страни”, „На обали”, „Под Грабићем”, „Зеко”, „Аска и вук”, „Немирна година” и „Лица”. Године 1954, постао је члан Комунистичке партије Југославије. Потписао је Новосадски договор о српскохрватском књижевном језику. Роман „Проклета авлија” је штампао у Матици српској 1954. године. Оженио се 1958. године костимографом Народног позоришта из Београда, Милицом Бабић, удовицом Андрићевог пријатеља, Ненада Јовановића.[37] Исте 1958. године је почео да живи у стану на садашњем Андрићевом венцу.[38]Нобелов комитет 1961. године додељује Андрићу Нобелову награду за књижевност „за епску снагу којом је обликовао теме и приказао судбине људи током историје своје земље”. Беседом „О причи и причању” се 10. децембра 1961. године захвалио на признању. Андрић је новчану награду од милион долара добијену освајањем Нобелове награде у потпуности поклонио за развој библиотекарства у Босни и Херцеговини.[39] Јосип Броз Тито се није придружио свеопштем слављу у Југославији поводом Андрићевог освајања Нобелове награде, пошто је сматрао да је учињена неправда Мирославу Крлежи. Добрица Ћосић бележи да су на свечаном ручку који је Броз приредио поводом Андрићевог успеха, теме разговора била здрава храна и живот, путовање, као и да је Андрић био уштогљен, дистанциран и да су се домаћини и гости растали уз лажну срдачност.[40]Дана 16. марта 1968. Андрићева супруга Милица умире у породичној кући у Херцег Новом. Следећих неколико година Андрић настоји да своје друштвене активности сведе на најмању могућу меру, много чита и мало пише. Здравље га полако издаје и он често борави у болницама и бањама на лечењу.Био је члан Управног одбора Српске књижевне задруге од 1936. до 1939. и од 1945. до смрти 1975. године.[41]Андрић умире 13. марта 1975. године на старој Војномедицинској академији у Београду. Сахрањен је у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу.Књижевни радСпоменик Иви Андрићу у БеоградуАндрић је у књижевност ушао песмама у прози „У сумрак” и „Блага и добра месечина” објављеним у „Босанској вили” 1911. године.[42] Пред Први светски рат, у јуну 1914. године, у зборнику Хрватска млада лирика објављено је шест Андрићевих песама у прози („Лањска пјесма”, „Строфе у ноћи”, „Тама”, „Потонуло”, „Јадни немир” и „Ноћ црвених звијезда”).[42] Прву књигу стихова у прози — „Ex Ponto” — Андрић је објавио 1918. године у Загребу, а збирку „Немири” штампао је у Београду 1920. године.[43]Андрићево дело можемо поделити у неколико тематско-жанровских целина.У првој фази, коју обележавају лирика и песме у прози (Ex Ponto, Немири), Андрићев исказ о свету обојен је личним егзистенцијално-спиритуалним трагањем које је делимично било подстакнуто и лектиром коју је у то време читао (Киркегор на пример). Мишљења критике о уметничким досезима тих раних радова подељена су: док српски критичар Никола Мирковић у њима гледа врхунско Андрићево стваралаштво, хрватски књижевни историчар Томислав Ладан сматра да се ради о неважним адолесцентским немирима који одражавају пишчеву незрелост и немају дубље ни универзалније вредности.Друга фаза, која траје до Другог светског рата, обележена је Андрићевим окретањем приповедачкој прози и, на језичком плану, дефинитивним преласком на српску екавицу. По општем признању, у већини приповедака Андрић је нашао себе, па та зрела фаза спада у уметнички најпродуктивније, с већином Андрићевих најцењенијих прича.Писац није био склон књижевним експериментима који су доминирали у то доба, него је у класичној традицији реализма 19. века, пластичним описима обликовао своју визуру Босне као размеђа истока и запада, натопљену ирационализмом, конфесионалним анимозитетом и емоционалним ерупцијама. Личности су припадници све четири етничко-конфесионалне заједнице (Муслимани, Јевреји, Хрвати, Срби – углавном прозвани по конфесионалним, често пејоративним именима (Власи, Турци)), уз појаве странаца или мањина (Јевреји, страни чиновници), а временско раздобље покрива углавном 19. век, али и претходне векове, као и 20.Трећа фаза обележена је обимнијим делима, романима На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Госпођица и недовршеним делом Омерпаша Латас, као и романом Проклета авлија. Радња већине ових дела је углавном смештена у Босни, у њену прошлост или у наративни спој прошлости и садашњости где је писац, на засадама фрањевачких летописа и споре, сентенцама проткане нарације, успео да креира упечатљив свет „Оријента у Европи”. Пишчево се приповедање у наведеним делима одликује уверљиво дочараном атмосфером, упечатљивим описима околине и понашања и психолошким понирањем. Осим тих дела, аутор је у овом периоду објавио и низ приповедака, путописне и есејистичке прозе и познато и често цитирано дело, збирку афористичких записа Знакови поред пута (постхумно издато), несумњиво једно од Андрићевих највреднијих дела.Андрић о уметностиИво Андрић из профила, фотографија Стевана КрагујевићаСвоје схватање смисла и суштине уметности Андрић је излагао, било у посебним написима било имплицитно, у појединим пасажима свог уметничког дела. У том погледу посебно се истиче његов есеј Разговор са Гојом, приповетка Аска и вук, беседа поводом добијања Нобелове награде, „О причи и причању” и збирка афористичких записа „Знакови поред пута”.Уметничко стварање је по Андрићу сложен и напоран чин који се врши по диктату човекове нагонске потребе за стварањем. У основи нагонска, човекова потреба за лепотом одбрана је од умирања и заборава; она је дијалектичка супротност законима пролазности. У игри јагњета из алегоријске приповетке Аска и вук симболизован је уметнички нагон човеков као „инстинктиван отпор против смрти и нестајања” који „у својим највишим облицима и дометима поприма облик самог живота”. Уметност и воља за отпором, казује Андрић на крају ове приповетке, побеђује све, па и саму смрт, а свако право уметничко дело човекова је победа над пролазношћу и трошношћу живота. Живот је Андрићевом делу дивно чудо које се непрестано троши и осипа, док уметничка дела имају трајну вредност и не знају за смрт и умирање.Стваралачки акт, по Андрићевом схватању, није прост репродуктиван чин којим се гола фотографије уноси у уметничко дела. Уметност, истина, мора да има дубоких веза са животом, али уметник од материјала који му пружа живот ствара нова дела која имају трајну лепоту и непролазан значај. Феномен стваралаштва огледа се у томе што уметници издвајају из живота само оне појаве које имају општије и дубље значење. Дајући таквим појавама уметнички облик, уметници их појачавају „једва приметно за једну линију или једну нијансу у боји”, стварајући уметничку лепоту која отада сама наставља своју слободну судбину. Све што у животу постоји као лепота – дело је човекових руку и његова духа. Саставни је део „живота и аутентичан облик људског испољавања”, створен за један лепши и трајнији живот.Мостови и архитектонске грађевине најбоље илуструју Андрићево схватање трајности лепоте коју човек ствара. Анонимни неимар из Моста на Жепи спасава се од заборава тиме што своју стваралачку визију преноси у камену лепоту лука разапетог над обалама под којима као пролазност протичу хучне воде Жепе. Функција уметности је и у напору уметника да своје дело укључи у трајне токове живота, да човека изведе из „уског круга ... самоће и уведе га у простран и величанствен свет људске заједнице”.Постојање зла у човеку и животу не сме да заплаши уметника нити да га одведе у безнађе. И зло и добро, као дијалектичке аутономне силе, само су латентност живота и људске природе. Дужност је уметника да открива и једно и друго, али, истовремено, и да својим делом утире пут спознаји да је могуће победити зло и створити живот заснован на доброти и правди.Уметност је дужна да човеку открива лепоту напора подвижника који корачају испред савременика и предосећају будуће токове живота. Тако уметност стално отвара перспективе животу појединаца, народа и човечанства, у подвизима и поразима оних који су претходили уметност налази наталожена искуства човечанства. Прохујала столећа сублимишу човеково искуство око неколиких легенди, које потом инспиришу уметника. Смисао савремености је у стваралачком преношењу искуства прошлости у оне вредности савременог стварања које ће, надживљавајући нас, корисно послужити потомцима.„Само неуки, неразумни људи – каже Андрић – могу да сматрају и да је прошлост мртва и непролазним зидом заувек одвојена од садашњице. Истина је, напротив, да је све оно што је човек мислио и осећао и радио нераскидиво уткао у оно што ми данас мислимо, осећамо и радимо. Уносити светлост научне истине у догађаје прошлости, значи служити садашњости”. Сврха уметности је у повезивању прошлости, садашњости и будућности, у повезивању „супротних обала живота, у простору, у времену, у духу”.По Андрићевом схватању уметник је и весник истине, а његово дело порука којом се исказује сложена стварност људске историје. Он је „један од безбројних неимара који раде на сложеном задатку живљења, откривања и изграђивања живота”. Описујући своје стваралачке тренутке, Андрић казује: „Ни трага да се вратим себи. Само да могу, као сурово дрво и студен метал, у служби људске слабости и величине, у звук да се претворим и да људима и њиховој земљи потпуно разумно пренесем безимене мелодије живота ...”Говорећи о опасностима које вребају уметника, Андрић посебно упозорава на формализам речи и дела: „Бескрајно нагомилавање великих речи све нам мање казује што се више понавља и под њим издишу истина и лепота као робиње”. Најдубљи пораз доживљује онај уметник који сматра да „прасак речи и витлање слика могу бити уметничка лепота. Истина, сваком правом уметничком делу потребан је и естетски сјај, али он се остварује само у једноставности. „Савршенство изражавања форме – каже Андрић – служба је садржини”.Пружајући „задовољство без патње и добро без зла”, уметничко дело ће пружити човеку највиши вид живота – честа је порука Андрићевог дела. Андрићева визија хармоничног живота будућег човечанства заснована је управо на уверењу да ће уметничка лепота уништити зло и измирити противречности човековог битисања.Напомена: Текст овог чланка је делом, или у потпуности, првобитно био преузет са презентације Znanje.org уз одобрење.Уметнички поступакПоштанска марка с ликом Иве Андрића, део серије марака под именом „Великани српске књижевности” коју је издала Србијамарка, ПТТ Србија, 2010У начину изграђивања ликова и уметничком поступку при обликовању својих мисли о животу и људима, Андрић се не одваја од најлепших традиција школе реалистичке књижевности, иако такав његов поступак не значи и понављање традиционалних реалистичких манира.[44] Његове слике живота нису само реалистички израз одређене животне и историјске стварности, јер он у њих уткива и знатно шира уопштавања и општија, готово трајна животна значења. Легендарни босански јунак Алија Ђерзелез није само тип османлијског пустолова и авантуристе, већ и вечити човек пред вечитим проблемом жене. Тамница из романа Проклета авлија има знатно шире значење: она је изван времена и места којима их је писац локализовао. Иако се у Андрићевом књижевном делу најчешће јавља Босна, готово сви њени ликови се издижу изван животног круга у коме их писац налази. Андрић, природно, никада не изневерава типичност средине и времена, али он при том тако комплексне личности уме да догради и у њима подвуче оно што је општије и животно шире од особености одређених конкретном средином и временом.Оно по чему се Андрић нарочито истиче у српској књижевности, то су ванредне анализе и психолошка сагледавања оних човекових стања која су у српској књижевности, до њега, била изван значајних литерарних интересовања. Њега највише занима онај тамни и неизрециви нагон у човеку, који је изван домашаја његове свести и воље. Полазећи од неких савремених поставки психолошке науке, Андрић је приказао како ти тајанствени унутрашњи импулси фатално трују и оптерећују човека. Осим тога, он је са посебном сугестивношћу сликао дејство сексуалних нагона и чулних перцепција на душевни живот човека. Због свега тога Андрић се првенствено показује као модерни психоаналитичар у српској књижевности. У судбини сваке личности овог нашег приповедача је и нека општија идеја, извесна мисао о животу, човеку и његовој срећи. Зато се за његову прозу с правом каже да носи у себи обележја филозофског реализма.Андрић је и мајстор и речи и стила. Његова проза је сачувала апсолутну, кристалну јасност израза. Он не тражи стилски ефекат у необичној метафори или у наглашеном изразу. Складна и једноставна реченица, уверљивост и сугестивна естетска и мисаона функционалност приповедачких слика чине да Андрићево дело представља најсуптилнију уметничку вредност коју српска књижевност поседује. Андрићево дело је постало понос српске културе, а са високим међународним признањем, оличеним у Нобеловој награди, оно данас живи и као трајна својина светске литературе.Српски идентитетЛична исказница Иве Андрића где он своју народност наводи као „српску” (1951)Иво се директно и недвосмислено изјашњавао као Србин и српски писац, како је он то волио да каже, у „својим зрелим годинама и не од јуче”.У свом писму комесару Српске књижевне задруге (1942) истиче да је српски писац.[45] док у својим личним документима, личној карти (1951), војној књижици (1951), партијској књижици (1954), изводима из матичне књиге рођених и венчаних, у рубрици „народност”, Иво уноси „српска”. С друге стране, два пута се експлицитно дистанцира од хрватства: 1933. одбијањем да његове песме уђу у Антологију хрватске лирике [46], а затим 1954. одбија да се у његовој биографији у Југословенској енциклопедији помене да је хрватског порекла.[47]Као неку врсту потврде Ивине народности споменимо канадско-америчког историчара МекНила (William H. McNeil) који пише да су родитељи Ивине мајке били Срби[48] те Војновићево писмо свом брату Луји у коме каже: „Шаљем то дјело Ex ponto које је пробудило велику сензацију. Писац млади католички Србин из Босне, идеалан младић, 26 год.”.[49] Једнако треба додати два друга странца, Ивине пријатеље и савременике Л. Ф. Едвардса (Lovett F. Edwards), који у свом предговору преводу књиге (1944) каже да је Иво истовремено и Србин и Босанац[50], те сталног секретара Шведске краљевске академије Остерлинга (Anders Österling), који у свом говору приликом додељивања Нобелове награде Иви, истиче да се он, као млад српски студент, прикључио националном револуционарном покрету и да је био прогоњен па затворен 1914. на почетку Првог светског рата.Српска књижевна критика види Андрића као српског књижевника српског међуратног модернизма 20. века[51][52] и књижевника који је израстао из српске књижевне традиције.[53]Андрићев гроб у Алеји заслужних грађана на београдском Новом гробљу.ОдликовањаОрден официра обновљене Пољске (1926)Орден Црвеног крста (1936)Орден великог официра обновљене Пољске (1937)Орден великог официра Легије части (1937)Орден Светог Саве I реда (1938)Орден Немачког орла I реда (1939)Орден заслуга за народ I реда (1952)Орден Републике са златним венцем за нарочите заслуге на пољу књижевне и културне делатности (1962)Орден јунака социјалистичког рада (1972)[54]НаслеђеЗадужбина Иве АндрићаГлавни чланак: Задужбина Иве АндрићаЗадужбина Иве Андрића је почела са радом 12. марта 1976. године на темељу тестаментарне воље Иве Андрића.[55] Прва и најважнија одредба пишчеве опоруке била је да се његова заоставштина „сачува као целина и да се, као легат односно, задужбина, намени за опште културне и хуманитарне потребе”. Организујући научне скупове о Андрићевом делу и о различитим аспектима савремене српске књижевности, Задужбина служи најдубљим интересима српске књижевности, уметности и културе. Велики је број дипломаца и постдипломаца који су добили стипендију Андрићеве задужбине за радове из области књижевности, а такође су као гости и стипендисти, у пишчевој Задужбини боравили и радили многобројни слависти из целога света.Андрићева наградаГлавни чланак: Андрићева наградаНа основу пишчеве тестаментарне воље, почев од 1975. године, сваке године се додељује Андрићева награда за причу или збирку прича написану на српском језику. Први добитник награде је био Драгослав Михаиловић за дело Петријин венац.[56]Спомен-музеј Иве АндрићаАндрићев радни сто, део сталне поставке у спомен-музејуГлавни чланак: Спомен-музеј Иве АндрићаУ оквиру Задужбине Иве Андрића спада и Спомен-музеј Иве Андрића се налази у саставу Музеја града Београда и отворен је 1976. године у стану на Андрићевом венцу 8, у коме је писац живео са супругом Милицом Бабић од 1958. године.Сачувани су аутентични распоред и изглед улазног хола, салона и Андрићеве радне собе, а некадашње две спаваће собе преуређене су у изложбени простор где је отворена стална поставка која разноврсним експонатима представља Андрићев животни пут и маркантне тачке његове стваралачке биографије. Поред репрезентативних докумената (индекси, пасоши, плакете, дипломе, Нобелова плакета и медаља, Вукова награда, почасни докторати) и фотографија, у изложбеној поставци могу се видети и оригинални рукописи Андрићевих дела, писма, издања његових књига на разним језицима, као и неки пишчеви лични предмети.Иво Андрић у свом дому у Београду који је претворен у Спомен-музеј Иве Андрића.Свеске Задужбине Иве АндрићаГлавни чланак: Свеске Задужбине Иве АндрићаОд 1982. године Задужбина издаје часопис Свеске Задужбине Иве Андрића које излазе једном годишње. Ова публикација објављује непознате и непубликоване Андрићеве рукописе, преписку, научне и критичке студије о Андрићевом слојевитом делу и његовом животу, његовом духовном простору као и о времену и свету у којем је живео.[57]Стазама Иве АндрићаГодине 2012. у граду Београду је одлучено да се на свим тачкама града где је Андрић проводио време (радна места, паркови, кафане) поставе мале табле са одговарајућом ознаком. У горњем десном углу табле је и QR код преко кога се уз помоћ интернета може доћи до потпунијих података о датој локацији.Ознака на „Политици”.Ознака на „Политици”.Ознака на „Борби”.Ознака на „Борби”.Ознака на САНУ.Ознака на САНУ.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на клупи у Пионирском парку на којој је Андрић често седео.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Клубу књижевника, Француска улица.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Плочица на Малом Калемегдану, Андрић је волео кошарку.Поводом 60 година од доделе Нобелове награде, у децембру 2021. године, издата је поштанска марка са његовим ликом.[58]Многе образовне установе, основне, средње школе и насеља у Србији и Републици Српској добиле су назив у част Иве Андрића, следи списак:Списак образовних установа и насељаАндрићградГлавни чланак: АндрићградАндрићград или Каменград је град, културни центар и врста етно-села, који се налази на локацији Ушће на самом ушћу река Дрина и Рзав у Вишеграду чији је идејни творац режисер Емир Кустурица. За посетиоце је отворен 5. јула 2012.[61]Град је изграђен од камена и у њему се налази педесетак објеката.[62] У граду ће постојати градско позориште, модерни биоскоп, градска управа, академија лијепих умјетности, зграда Андрићеве гимназије, ријечна марина и пристаниште, хотели, тргови, црква, стари хан, дућани и спомен кућа Иве Андрића.[62] У оквиру академије лепих уметности која ће постојати у Каменграду, радиће Факултет за режију.[62] Очекује се и да Србија, а можда и неке друге земље, отворе своје конзулате и почасне конзулате у Андрићевом граду.[62] Дана 28. јуна 2013. године отворен је Андрићев институт.[63]У Херцег Новом постоји кућа Иве Андрића.[64]ДелаИво Андрић у својој радној собиАутор је бројних есеја, записа и критичких осврта о српским писцима, као што су Симо Матавуљ, Бора Станковић, Бранко Радичевић, Петар Кочић, који се одликују документарношћу, богатством података и рационалном анализом историјских и актуелних проблема.[65]Основни преглед најзначајнијих делаEx Ponto, стихови у прози, 1918.Немири, стихови у прози, 1920.Пут Алије Ђерзелеза, 1920.Мост на Жепи, 1925.Аникина времена, 1931.Португал, зелена земља, путописи, 1931.Шпанска стварност и први кораци у њој, путописи, 1934.Његош као трагични јунак косовске мисли, есеј, 1935.Разговор са Гојом, есеј, 1936.На Дрини ћуприја, роман, 1945.Деца, збирка приповедакаГоспођица, роман, 1945.Травничка хроника, роман, 1945.На Невском проспекту, 1946.На камену, у ПочитељуПрича о везировом слону, 1948.Проклета авлија, роман, 1954.Игра, 1956.О причи и причању, беседа поводом доделе Нобелове награде, 1961.Јелена, жена које нема, приповетка, 1963.Шта сањам и шта ми се догађа, лирске песме, објављене постхумно 1977.Омерпаша Латас, недовршен роман, објављен постхумно 1977.На сунчаној страни, недовршен роман, објављен постхумноЗнакови поред пута, књига, објављена постхумноСвеске, књига, објављена постхумноДела Иве Андрића су превођена на више од 50 језика.[66]ГалеријаНобелова наградаНобелова наградаТабла са његовим именом у ВенецијиТабла са његовим именом у ВенецијиАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева лична карта из 1951. годинеАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуАндрићева пријавница за Јагелонски универзитет у КраковуИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на Београдском сајму књигаИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеИво Андрић на новчаници динара Народне банке Југославије из 1994. годинеБиста Андрића у ГрацуБиста Андрића у ГрацуВиди јошЗадужбина Иве АндрићаСпомен-музеј Иве АндрићаНапоменеИако је хрватског порекла, Андрић је почео да се самоидентификује као Србин након што се преселио у Београд.[3] Поврх свега, он је чувен по својим доприносима српској књижевности. Као млад, писао је на свом матерњем ијекавском изговору, али га је променио у екавски након што је почео да живи у југословенској престоници.[4][5] Комитет Нобелове награде га наводи као „југословенског” или „Југословена” (енгл. Yugoslav) и идентификује језик који је користио као „српскохрватски”.[6]Види[7][8][9]РеференцеJuričić, Želimir B. (1986). The Man and the Artist: Essays on Ivo Andrić. Lanham, Maryland: University Press of America. ISBN 978-0-81914-907-7.Андрићевим корацима — Министарство културе и информисањаLampe 2000, стр. 91.Norris 1999, стр. 60.Alexander 2006, стр. 391.Frenz 1999, стр. 561.Иво Андрић: Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.The Nobel Prize in Literature 1961, Ivo Andric Award Ceremony Speech, Presentation Speech by Anders Österling, Permanent Secretary of the Swedish AcademyNa Drini ćuprija; BIGZ, Beograd, Beleška o piscu. ISBN 978-86-13-00077-8. стр. 381—382.„The Nobel Prize in Literature 1961”. nobelprize.org. Приступљено 18. 3. 2012.„Иво Андрић — Краљевски посланик у Берлину („Вечерње новости”, фељтон, мај 2012)”. Вечерње новости. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 23. 4. 2016.Не зна Гугл, гријеши Википедија – Данас је рођендан Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Биографија Иве Андрића, приступљено 21.10.2018.Поводом 125 година од рођења српског нобеловца, приступљено 21.10.2018.Ко је заиста био Иво Андрић? (Б92, 10. октобар 2016)Ivo Andric: The bridge over the Drina, Harvill. 1944. стр. 4.Ivo Andric:The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. стр. 7.Critical Survey of Long Fiction, Volume 1 Andric, Ivo Biography Salem Press, Apr 30, 2000 pp. 85.Ivo Andrić:Pisac govori svojim delom, Srpska književna zadruga, 1994 pp. 92. Ја сам мислио на моје детињство у Вишеграду, на моју родитељску кућу ...„Ivo Andric (1892—1975) Biography”. kirjasto.sci.fi. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 04. 10. 2013. Приступљено 23. 4. 2016.„Ivo Andrić — 38 godina od smrti nobelovca”. Blic, Tanjug. 13. 3. 2013. Приступљено 26. 4. 2016.Пуца из Кракова („Вечерње новости”, 30. јануар 1997)Тајна Андрићеве Јелене („Вечерње новости”, 14. април 2016)„Српски књижевници у Првом светском рату”. velikirat.vigimnazija.edu.rs/. 23. 4. 2016. Архивирано из оригинала на датум 13. 05. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.„Бриљантна дипломатска каријера”. Политика. 10. 10. 2011. Приступљено 23. 4. 2016.Миладиновић, Иван (19. 4. 2015). „Tajni pregovori Jugoslavije i Italije Ivo Andrić: Albaniju bi trebalo podeliti”. Вечерње новости. Архивирано из оригинала на датум 11. 09. 2012. Приступљено 27. 4. 2016.Архив Југославије: Иво Андрић у дипломатији — каталог изложбе Архивирано на сајту Wayback Machine (27. јун 2019), аутор: Душан Јончић, Јелена Ђуришић. 2011. ISBN 978-86-80099-38-5. Приступљено 27. 4. 2016.`Политика`, 11. нов. 1937Ivo Andrić: a writer`s life by Radovan Popović, Zadužbina Ive Andrića, 1989 pp. 46.`Политика`, Београд 1. априла 1939. године`Политика`, 20. априла 1939. године„СУСРЕТ АНДРИЋА И ХИТЛЕРА: Ево како му се обратио”. Нпортал. 19. 1. 2023. Приступљено 20. 1. 2023.Делић 2004, стр. 178.Вучковић 2011, стр. 1077.Делић 2004, стр. 179.„Иво Андрић — Госпођица”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Životna priča — Ivo Andrić: Od prave ljubavi ne može se pobeći”. story.rs. 19. 6. 2011. Архивирано из оригинала на датум 30. 5. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.Ђукић Перишић, Жанета (27. 4. 2022). „Андрићеве београдске адресе”. Политика. Приступљено 28. 4. 2022.Kako je Andrić doživio Nobelovu nagradu | Al Jazeera Balkans, Приступљено 23. 4. 2015.Павловић, Миливоје (2014). Огледало Добрице Ћосића. Београд: Новости. стр. 126—127.Андрић и Српска књижевна задруга су вршњаци („Политика”, 11. децембар 2017)Биографија Иве Андрића, Приступљено 2. 5. 2018.Јован Деретић. Кратка историја српске књижевности, Пројекат Растко, Приступљено 18. 3. 2012.„Prepričana lektira Ex ponto — Ivo Andrić”. knjizevni.kutak. 23. 4. 2016. Приступљено 23. 4. 2016.[мртва веза]Иво Андрић Кућа на осами, Српска књижевна задруга 1976 pp. 186.Научни састанак слависта у Вукове дане, Volume 22, Issues 1-2 Међународни славистички центар, 1994 pp. 209.Enes Čengić: `Krleža post mortem`, I-III. Svjetlost, Sarajevo, 1990. 2. part. pp. 171–172Ivo Andric The Bridge on the Drina The University of Chicago Press. 1977. Introduction by William H. McNeil. pp. 3.Profil profesionalnog čitatelja: čitateljske prakse Ive Vojnovića, Nada Topić, Sveučilište u Zadru, Poslijediplomski studij Društvo znanja i prijenos informacija pp. 13.The bridge over the Drina by Ivo Andrić Harvill, 1944Српска књижевност XX века, Наставни програм Филолошког факултета Универзитета у БеоградуДеретић 2003, стр. 141-147.А. Петровић: `Живи роман у Андрићевом кључу`, поговор књизи Б. Вонгара `Раки`, Јасен Београд 2011Делић 2004, стр. 184.„Delatnost zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Kekanoviću uručena Andrićeva nagrada za pripovetku”. Blic. 10. 10. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.„Sveske Zadužbine Ive Andrića”. ivoandric.org.rs. 2. 5. 2018. Приступљено 2. 5. 2018.„Шест деценија од доделе Нобелове награде Иви Андрићу”. Политика. 31. 1. 2022. Приступљено 1. 2. 2022.„Основна школа Иво Андрић у Прањанима”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„ОШ Иво Андрић Радинац”. 23. 4. 2016. Приступљено 27. 4. 2016.„Андрићград отворен за посјетиоце”. Братунац (репортажа). 5. 7. 2012. Приступљено 6. 7. 2012.„Андрићев Камен град у Вишеграду и Емир Кустурица – гради се туристичко историјски комплекс на Дрини”, Александар Парезановић, 17. април 2012; приступљено 28. јуна 2012. (језик: српски)Андрићев институт ум и душа Андрићграда („Политика”, 28. јун 2013)Вујновић, В. (28. 7. 2022). „ТРАГОВИ ЉУБАВИ АНДРИЋА И МИЛИЦЕ: Сарадња београдске задужбине са именом нобеловца и његове куће у Херцег Новом”. Вечерње новости. Приступљено 29. 7. 2022.„Мало познати текстови Иве Андрића у књизи `О српским писцима`”. Компанија Новости. 16. 11. 2014. Приступљено 23. 4. 2016.Андрићева дела на страним језицима („Политика”, 27. децембар 2018)Извори и литератураАндрић, Иво; Уређивачки одбор: Група аутора (2017). Критичко издање дела Ива Андрића [1. Коло 1. Приповетке 2. Приповетке 3. Приповетке 4. Нове приповетке 5. Лица - 2. Коло 6. Приповетке (1914-1941) I 7. Приповетке (1849-1960) II 9. Приповетке (1949-1960) 10. Приповетке (1961-1975) - 3. Коло 11. Кућа на осами I 12. Кућа на осами II 13. Ex Ponto 14. Немири 15. Лирика. Београд: Задужбина Иве Андрића.Андрић, Иво; Приређивач: Вучковић, Владимир Уредници: Уљаревић, Радомир; Ђукић Перишић, Жанета; Јерков Александар и Кустурица, Емир (2012). Сабрана дела Иве Андрића, Књ. 1 - 20 [1. Песме * Ex ponto * Немири 2. Приповетке 3. Нове приповетке 4. Приповетке I 5. Приповетке II 6. Лица 7. Кућа на осами 8. На сунчаној страни 9. На Дрини ћуприја 10. Травничка хроника 11. Госпођица 12.6/33

2. pregledano i popravljeno izd. Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Autor - osoba Wittgenstein, Ludwig, 1889-1951 = Vitgenštajn, Ludvig, 1889-1951 Naslov Filosofska istraživanja / Ludvig Vitgenštajn ; [prevod Ksenija Maricki Gađanski ; predgovor Jelena Berberović] Jedinstveni naslov Philosophische Untersuchungen. srpski jezik Ostali naslovi Filozofska istraživanja Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1980 Izdanje 2. pregledano i popravljeno izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Nolit, 1980 (Osijek : Štampa) Fizički opis 257 str. : crteži ; 23 cm Drugi autori - osoba Maricki-Gađanski, Ksenija Berberović, Jelena Zbirka Symposion : biblioteka savremene filozofije / [Nolit, Beograd]. Strani autori (Karton) Napomene Prevod dela: Philosophische Untersuchungen von Ludwig Wittgenstein Tiraž 3.000 Str. 7-30: Predgovor / Jelena Berberović. Predmetne odrednice Vitgenštajn, Ludvig, 1889-1951 -- Jezik -- Filozofski aspekt Filozofija Ludvig Vitgenštajn Filozofska istraživanja (njemački: Philosophische Untersuchungen) djelo je filozofa Ludwiga Wittgensteina, objavljeno posthumno 1953. godine. Filozofska istraživanja podijeljena su u dva dijela, koji se sastoje od onoga što Wittgenstein u predgovoru naziva Bemerkungen, što je Anscombe preveo kao „primjedbe“. Anketa među profesorima američkih sveučilišta i koledža rangirala je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. stoljeća Ludvig Vitgenštajn (nem. Ludwig Wittgenstein Josef Johann; Beč, 26. aprila 1889 – Kembridž, 29. aprila 1951) bio je austrijsko-britanski filozof poreklom iz Austrije koji je prvenstveno radio u poljima logike, matematičke filozofije, filozofije duha, i filozofije jezika. Mnogi ga smatraju jednim od najupečatljivijih i najharizmatičnijih filozofa u 20. veku uopšte. Od 1929 do 1947, Vitgenštajn je predavao na univerzitetu u Kembridžu. Tokom svog života on je objavio samo jednu tanku knjigu, Logičko-filozofski traktat sa 75 stranica (1921), jedan članak, jednu knjigu pregleda i dečiji rečnik. Njegovi obimni rukopisi su uređeni i objavljeni posthumno. Filozofijska istraživanja su objavljena kao knjiga 1953, i od tada su njegovi radovi prepoznati kao jedno od najvažnijih dela filozofije u 20. veku. Njegov nastavnik, Bertrand Rasel, opisao je Vitgenštajna kao „najsavršeniji primer genija koga je ikada poznavao kao što se tradicionalno shvata; strastven, duboko intenzivan i dominantan”. Rodio se u Beču, u veoma bogatoj i obrazovanoj porodici jevrejskog porekla. Kao student, otišao je u Englesku u Kembridž, gde je bio jedan od studenata filozofa Bertrana Rasela i njegov saradnik na pitanjima logike i matematike. Vratio se u Austriju uoči početka Prvog svetskog rata, da bi ponovo otišao u Englesku 1929. godine. Iako je proveo veći deo svog profesionalnog života u Engleskoj, Vitgenštajn nikada nije potpuno izgubio kontakte sa svojim austrijskim korenima. Delo koje je stvorio je jedinstvena kombinacija anglosaksonske filozofske tradicije i tradicije kontinentalne Evrope. Njegovu filozofsku misao prati duboki skepticizam prema filozofiji, iako je očuvao uverenje da postoje neke veoma bitne stvari koje treba sačuvati iz tradicije. U Plavoj svesci (1958), definiše svoje delo kao „nasleđe teme koja je bila poznata pod imenom filozofija“. On je nasledio bogatstvo svog oca 1913. U početku je donirao deo poseda umetnicima i piscima, a potom, u periodu teške lične depresije nakon Prvog svetskog rata, on je svo svoje bogatstvo dao svojoj braći i sestrama. Tri njegova brata su izvršila samoubistvo, a i Ludvig je takođe razmišljao o tome. On je napuštao akademiju nekoliko puta – služeći kao oficir na frontu tokom Prvog svetskog rata, gde je više puta odlikovan za hrabrost; predavao je po školama u udaljenim austrijskim selima gde je naišao na kontroverzu zbog udaranja dece kada bi pogrešila u matematici; i radeći kao bolničar tokom Drugog svetskog rata u Londonu gde je govorio pacijentima da ne uzimaju lekove koji su im propisani. U velikoj meri je uspevao da zadrži u tajnosti činjenicu da je bio jedan od najpoznatijih svetskih filozofa. On je opisivao filozofiju kao „jedini rad koji mi daje realno zadovoljstvo”. Njegova filozofija se često deli u rani period, tokom koga je na primer napisao Traktatus, i kasniji period, artikulisan u Filozofskim istraživanjima. Tokom ranog perioda Vitgenštajn se bavio logičkim odnosima između propozicija i reči, i smatrao je da se putem pružanja logičkog pregleda koji je u osnovi ovog odnosa, mogu rešiti svi filozofski problemi. U kasnijem periodu Vitgenštajn je odbacio mnoge od svojih pretpostavki iz Traktatusa, tvrdeći da se značenje reči najbolje shvata kao njihova upotreba u datom jezičkom kontekstu. Jedan pregled među predavačima američkih uhiverziteta i koledža rangirao je Istraživanja kao najvažniju knjigu filozofije 20. veka, koja se izdvaja kao „jedno ukršteno remekdelo u filozofiji 20. veka, koje dodiruje različite specijalizacije i filozofske orijentacije”. Istraživanja su isto tako rangirana na 54. mestu spiska nauticajnijih radova 20. veka u kognitivnoj nauci koju je pripremio Centar za kognitivne nauke univerziteta Minesote. Međutim, po rečima njegovog prijatelja Georga Henrika fon Rajta, on je smatrao da su „njegove ideje su uglavnom pogrešno shvaćene i izobličene čak i od strane onih koji su isticali da su njegovi učenici. On je sumnjao da će ga bolje razumeti u budućnosti. Jednom je rekao da se osećao kao da piše za ljude koji bi drugačije razmišljali, disali drugačiji vazduh života, od onog današnjih ljudi.” Biografija Ludvig Vitgenštajn, rodio se u Beču, 26. aprila 1889. godine, u bečkoj porodici Karla i Leopoldine Vitgenštajn. Bio je najmlađi od osmoro dece, u toj uticajnijoj porodici Austrougarskog carstva. Roditelji njegovog oca, Herman Kristijan i Fani Vitgenštajn, poreklom su iz jevrejske porodice, asimilirani u protestantizam. Ludvigov otac, Karl Vitgenštajn je bio poznati industrijalac, koji se obogatio u industriji gvožđa i čelika. Njegova majka, Leopoldina, rođena Kalmus, je takođe bila poreklom iz jevrejske porodice, ali su njeni prešli u katolike. Ludvig, kao i njegova braća i sestre, kršteni su u Katoličkoj crkvi. Najpre je studirao tehniku, prvo u Realschule u Lincu, potom u Berlinu. Na studije aeronautike u Mančesteru, Engleska, upisao se 1908. Fasciniran logikom i filozofijom matematike po savetu Fregea dolazi 1911. u Kembridž, gde studira logiku kod Bertrana Rasela. Nakon godinu dana studija odlazi u Norvešku i živi sam u jednoj brvnari. Logičko-filozofski traktat Na obali fjorda je koncipirao svoju slikovnu teoriju značenja. Tokom Prvom svetskog rata priključio se austrijskoj vojsci. Zbog hrabrosti u borbama na ruskom frontu odlikovan je. U toku rata radio je na rukopisu koji će postati poznat pod naslovom Tractatus Logico-philosophicus koji je objavio 1921. Verovao je da je pronašao odgovore na sva ključna filozofska pitanja koja se mogu rešiti. Vitgenštajnov rad se deli na rani period čiji je vrhunac Traktat. Narednih deset godina u jednom zabačenom austrijskom selu deluje kao učitelj. Za to vreme njegov Traktat u filozofskim krugovima Kembridža i Beča izazvao je veliki publicitet. Mislioci okupljeni u Bečki krug, logički pozitivisti, ubedili su ga, naročito Remzi, 1929. da bude član. Te godine se završava njegov rani period ograničen na slikovnu teoriju značenja. Godine 1929. kada se vratio u Kembridž počinje njegov kasni period koji traje do smrti. U tim ranim 1930-tim dolazi do korenitih promena u Vitgenštajnovom sistemu mišljenja. Stavove izložene u Traktatu postepeno napušta. Radikalno se posvećuje interpretaciji prirode jezika kao filozofskog problema s nerazumevanjem, zabunama i nejasnoćama, sa načinom na koji on predstavlja svet. Vitgenštajn je pokazivao veliku radnu energiju. Pisao je ali je striktno zabranio da se njegova dela objavljuju za njegova života. Zanima ga filozofija uma, priroda izvesnosti i problemi etike. On se dramatičnije okreće delovanju ljudi i ulozi jezičkih aktivnosti i njihovim životima. Bavi se upotrebom jezika u kontekstima svakodnevnih društvenih aktivnosti, naređivanja, savetovanja, merenja, računanja, pokazivanja i interesovanja za druge. Sve ove različite jezičke aktivnosti posmatra kao jezičke igre. Godine 1939. preuzeo je od Dž. E. Mura filozofsku katedru i postao profesor na Univerzitetu u Kembridžu. Tokom Drugog svetskog rata radio je kao bolnički vratar u Gajevoj bolnici u Londonu i potom kao laboratorijski asistent u Njukaslu. Nije imao nameru da se filozofijom bavi profesionalno. Godine 1947. podneo je ostavku na katedri. Poslednje dve godine života proveo je povučen u jedno irsko selo. Godine 1949. dijagnostikovan mu je rak s neizbežnim smrtnim ishodom. Ipak nije se odvajao od svog radnog stola, živeo je i pisao sa intenzitetom i snagom koja je često prevazilazila njegove savremenike. Umro je u Kembridžu 1951. kao nesumnjivo najharizmatičnija figura filozofije. Iz zbirke njegovih poznatih radova izdvajaju se naročito Filozofska istraživanja (1953) koja sadrže učenja iz poznog perioda, Beleške o osnovama matematike (1956), Plava i smeđa sveska (1958) beležnica i beleške sa predavanja, zatim posthumno objavljena dela: Beležnice 1914–1916 (1961), O izvesnosti (1969), Filozofska gramatika (1974) i Filozofske napomene (1975). I pored svog dužeg života i rada u Engleskoj Vitgenštajn je svoja dela napisao na nemačkom jeziku. Njegovo filozofsko delo vrši uticaj na mnoge savremene filozofe i orijentacije. Problematika značenja, jezika i smisla iskaza posle njega zauzima vrlo značajno mesto u savremenoj anglosaksonskoj filozofiji, posebno u logičkom empirizmu. Filozofska istraživanja i metod Prvo što iznenadi čitaoca, kada otvori Vitgenštajnove spise je način na koji su organizovani i njihova kompozicija. Njegovi rukopisi se sastoje od kratkih pojedinačnih beleški, koje su u većini slučajeva numerisane, čineći jednu misaonu sekvencu. U razrađenijim spisima nalaze se samo one odabrane, koje su raspoređene obraćajući maksimalnu pažnju na detalj. Sva logička složenost kod ranog Vitgenštajna svedena je na račun sudova a svi sudovi su istinitosne funkcije atomskih ili bazičnih stavova. Atomski sudovi zato moraju biti nezavisni jedan od drugog, priroda atoma iz koje su oni konstruisani ostaje neshvatljiva. U Raselovom shvatanju atomi su katkad bili primitivni elementi iskustva iako i Vitgenštajn u Traktatu naglašava primitivne elemente iskustva on se kreće prema poricanju činjeničnog i kognitivnog značenja rečenice. Njene funkcije ne odgovaraju njegovim koncepcijama reprezentacije, one su usredsređene na etiku, ili značenje sopstva, a završavaju s poznatim odbacivanjem sopstvene smislenosti. Doktrine o logičkoj formi pripadaju među stvari koje se mogu pokazati ali se o njima ne može govoriti: o onome o čemu se ne može govoriti, treba ćutati. Jezik postaje nedelatan: U Traktatu je jezik postavljen u statični, formalni odnos sa svetom, međutim kod kasnijeg Vitgenštajna došlo je dramatičnijeg razmatranja između ljudskog delovanja i uloge njihovih jezičkih akcija. Filozofija ignoriše raznolikost jezičke igre a kroz uopštavanja i apstrakcije iskrivljuje pravu prirodu svog predmeta. Traktat je proizvod mišljenja da jezik mora biti ovo ili ono dok je ispravna metoda posmatranje i shvatanje kako stvarno stvari stoje. Kada odbacimo pažnju za detalje, gubi se realna funkcija iskaza, a jezik postaje nedelatan. Ono što je potrebno je lek za filozofski impuls, terapija pre nego teorija. Vitgenštajnovo pisanje obično razvija analogije, aforizme, nove perspektive, i pozive da se na stare fenomene gleda na nov način, radije nego na način uobičajenih linearnih argumenata, s ciljem da nas izleči od težnje za uopštavanjem. Vitgenštajn je sledio austrijsku fenomenološku tradiciju Brentana, a posebno Huserla, koji je anticipirao potrebu ne za mišljenjem već za gledanjem, tj. za većim obraćanjem pažnje na obrise stvarnih fenomena a manje na prethodno stvorene koncepcije o onome na šta oni moraju da liče. Filozofija, prema ovoj tradiciji, ne otkriva ništa, strogo govoreći, već nas samo podseća na ono što nalazimo kad pažnju usmerimo u nepoznatom pravcu. Najsnažnija i najuticajnija primena ovih ideja prisutna je u filozofiji uma. Tu Vitgenštajn ispituje ulogu samoposmatranja, oseta, senzacija, namera ili verovanja koji igraju ulogu u našim društvenim životima. On ima nameru da ospori kartezijansku sliku čija funkcija je da opiše događanja u unutrašnjem pozorištu čiji je subjekt usamljeni gledalac. Osnovne teme moderne filozofije jezika i uma u svom preciznom tumačenju su beskrajno kontroverzne. U svojim Filozofskim istraživanjima Vitgenštajn ne govori o jednoj nego o mnogo metoda filozofije koje, pored toga što su metode, istovremeno su i različite terapije. MG141 (N)