ПРАВОСЛАВНА ЕСТЕТИКА СТЕФАНА ПРВОВЕНЧАНОГ Ђакон МОЛОРАД М. ЛАЗИЋ Издавач: ЕПАРХИЈА - РАШКОПРИЗРЕНСКА П р и з р е н 1 9 9 4 СВЕТИ АРХАНГЕЛИ Књига 2 а) Стефан Немањић (око 1165-1227) - `Житије Светог Симеона` .............................................................. Брош Ћирилица 1 2 О страница НЕКОРИШЋЕНО

СВЕТИ САВА САБРАНА ДЕЛА ПОНОВЉЕНА ИЗДАЊА КОЛА СКЗ У ДИВОТ ОПРЕМИ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 2O18 а) Стефан Немања, рашки велики жупан (1114-1200) - Хагиогрефије ............................................................. САБРАНА ДЕЛА 1. Карејски типик 2. Хиландарски типик 3. Студенички типик (изводи) 4. Житије светог Симеона 5. Служба светом Симеону 6. Писмо студеничком игуману Спиридону 7. Указ за држање псалтира ........................................................... ПРЕДГОВОР, ПРИРЕДИО И ПРЕВЕО ТОМИСЛАВ ЈОВАНОВИЋ Двојезични текст - српскословенски + савремени српски језик !!!! Илустрација лика светог Саве из Милешеве, у колору Уз ово издање Коментари Речник мање познатих речи Регистар Ћирилица Тврде корице Шивен повез 275 страница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО

STEFAN PRVOVENČANI SABRANA DELA SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA BEOGRAD 1 9 9 9 САБРАНА ДЕЛА СТЕФАН НЕМАЊИЋ, српски краљ (око 1165-1227) Р е ф е р е н ц е 1. Hilandarska povelja 2. Žitije svetog Simeona 3. Povelja o prijateljstvu i trgovini sa Dubrovnikom 4. Žički napisi 5. Povelja manastira Svete Bogorodice na Mljetu ....................................................... Predgovor, prevod dela i komentari LJILJANA JUHAS-GEORGIEVSKA, IZDANJE NA SRPSKOSLOVENSKOM TOMISLAV JOVANOVIĆ Књига из легендарног плавог кола СКЗ Понос сваке /л и ч н е/ библиотеке !!! Tvrde korice Ćirilica Šiven povez 184 strаница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Перфектан примерак Корице Странице! Е к с т р а !!!!!!!!!!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Posveta Stanojla Dimitrijevica Redje u ponudi! 1927 god. Sveti Sava (oko 1175—14. januar 1236)[a][b] bio je srpski princ, monah, iguman manastira Studenice, književnik, diplomata i prvi arhiepiskop autokefalne Srpske pravoslavne crkve. Rođen je kao Rastko Nemanjić, najmlađi sin velikog župana Stefana Nemanje, i brat Vukana i Stefana Prvovenčanog. Kao mladić dobio je od oca na upravu Zahumlje (1190. ili 1191). Ubrzo 1192. godine Rastko je pobegao na Svetu goru i zamonašio se u ruskom manastiru Svetog Pantelejmona, gde je dobio ime Sava. Kasnije je sa svojim ocem, koji se zamonašio i dobio ime Simeon (verovatno 25. mart 1196), podigao manastir Hilandar (1198—99), prvi i jedini srpski manastir na Svetoj gori. U Srbiji je 1202. godine došlo do rata za vlast između sinova župana Stefana Nemanje. Posle izmirenja 1204. godine veliki župan Stefan Prvovenčani i knez Vukan pozvali su Savu da ih potpuno izmiri i on se vratio u Srbiju početkom 1208. godine. Istovremeno se bavio prosvetiteljskim radom, nastojeći približiti svojim sunarodnicima osnove verske i svetovne pouke, da bi se 1217. vratio na Svetu goru. Godine 1219. Sava I Srpski je ubedio Vaseljenskog patrijarha i nikejskog cara da odobre autokefalnost (samostalnost) srpske crkve sa statusom arhiepiskopije. Vaseljenski patrijarh Manojlo I Carigradski u Nikeji je imenovao Savu I za prvog arhiepiskopa Srbije. Sava ostao je arhiepiskop sve do 1233. godine, da bi ga tada zamenio njegov učenik Arsenije I Sremac. Dva puta je putovao u Palestinu. Na povratku sa drugog od tih hodočašća u Svetu zemlju, smrt ga je zatekla u tadašnjoj bugarskoj prestonici Velikom Trnovu 14. januara 1236. Njegove mošti je u manastir Mileševu preneo njegov nećak, kralj Stefan Vladislav I. Sava je ostavio više pisanih dela. Zato je bio jednan od značajnijih pisaca i pravnika iz srednjeg veka kod Srba. Njegova najznačajnija pisana dela su Žitije Svetog Simeona, Karejski tipik, Hilandarski tipik i Studenički tipik, kao i Zakonopravilo. Obrazujući buduće službenike pravoslavne crkve stekao je velike zasluge za razvoj školstva i prosvete kod Srba u srednjem veku. U Srbiji i Republici Srpskoj se dan njegove smrti (27. januar po novom kalendaru) obeležava kao Dan prosvete. Savin kult u narodu bio je jak. Posle jednog ustanka Srba protiv Osmanskog carstva, turski zapovednik Sinan-paša je naredio da se spale mošti Svetog Save na Vračaru verovatno 1594. Na mestu gde se misli da je bila dignuta lomača da uništi poslednje ostatke Svetog Save sazidan je Hram Svetog Save, najveća pravoslavna bogomolja kod Srba.

stanje kao na slikama, korice su učvršćene selotejpom koji može da se skine, unutra ima fleka kao što se vidi na slici dva Stanoje Stanojević / St. Stanojević crteži Aleksandar Deroko kada bi se prekoričila bio bi to lep primerak ove retke knjige čija cena negde dostiže i 40 hiljada dinara Свети Сава / Ст. [Станоје] Станојевић ; [цртеже радио А. [Александар] Дероко Београд : 1935 (Београд : Државна штампарија Краљевине Југославије) 123 стр., [2] савијена листа с картама : илустр. ; 27 cm Karta putovanja Svetog Save na preklop na kraju knjige Kapitalno antikvarno predratno izdanje stanoje stanojević Свети Сава (око 1175—14. јануар 1236)[a][b] је био српски принц, монах, игуман манастира Студенице, књижевник, дипломата и први архиепископ аутокефалне Српске православне цркве. Рођен је као Растко Немањић, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, и брат Вукана и Стефана Првовенчаног. Kao младић добио је од оца на управу Захумље (1190. или 1191). Убрзо 1192. или 1193. године Растко је побегао на Свету гору и замонашио се у руском манастиру Светог Пантелејмона, где је добио име Сава. Касније је са својим оцем, који се замонашио и добио име Симеон (вероватно 25.3.1196), подигао манастир Хиландар (1198-99), први и једини српски манастир на Светој гори. У Србији је убрзо дошло до рата за власт између Савине браће (1202 или 1203). После измирења (1204. или 1205) велики жупан Стефан и кнез Вукан позвали су Саву да их потпуно измири и он се вратио у Србију почетком 1208. године. Истовремено се бавио просветитељским радом, настојећи приближити својим сународницима основе верске и световне поуке, да би се 1217. вратио на Свету гору. Године 1219. Сава I Српски је убедио Васељенског патријарха и цара у Никеји да одобре аутокефалност (самосталност) српске цркве са статусом архиепископије. Васељенски патријарх Манојло I Цариградски је именовао Саву I за првог архиепископа Србије. Сава остао је архиепископ све до 1233. године, да би га тада заменио његов ученик Арсеније I Сремац. Два пута је путовао у Палестину. На повратку са другог од тих ходочашћа у Свету земљу, смрт га је затекла у тадашњој бугарској престоници Великом Трнову 14. јануара 1236. Његове мошти је у манастир Милешеву пренео његов нећак, краљ Стефан Владислав I. Сава је оставио више писаних дела. Зато је био једнан од значајнијих писаца и правника из средњег века код Срба. Његова најзначајнија писана дела су „Житије Светог Симеона“, „Карејски типик“, „Хиландарски типик“ и „Студенички типик“, као и „Законоправило“. Образујући будуће службенике Христове цркве стекао је велике заслуге за развој школства и просвете код Срба у средњем веку. У Србији и Републици Српској се дан његове смрти (27. јануар по новом календару) обележава као Дан просвете. Савин култ у народу био је јак. После једног устанка Срба против Османског царства, турски заповедник Синан-паша је наредио да се спали мошти Светог Саве на Врачару вероватно 1594. На месту где се мисли да је била дигнута ломача да уништи последње остатке Светог Саве I Српског данас се уздиже Храм Светог Саве, највећа православна богомоља код Срба. sveti sava, rastko nemanjić, nemanjići, istorija srba, srpska istorija

OVAJ ARTIKAL NE ŠALJEM U INOSTRANSTVO ! I DO NOT SEND THIS ITEM ABROAD! 56955) ŽITIJA SVETIH ZA MAJ na crkvenoslovenskom iz 1889 godine ; Knjiga žitija svetih za mesec maj, sa blagoslovom Svetog praviteljstvujućeg sinoda , priređena verno prema spisima Kijevopečevske lavre ; Štampano u Moskvi 1889 godine Iz sadržaja : Žitije , proroštva i stradanja proroka Jeremije Žitije prepodobnog oca Pafnutija Borovskog Stradanje svetih mučenica Esper i Zoe Spomen o ubistvu svetih ruskih knezova Borisa i Gljeba i prenosu njihovih moštiju Stradanje svetih mučenika Timoteja čteca i Mavra Žitije prepodobnog oca Teodosija igumena Pečersko – kijevskog Stradanje svete mučenice Pelagije , device Tarsijske u Kilikiji Žitije i stradanja svete, slavne velikomučenice Irine Žitije svetog pravednog Jova Mnogostradalnog. Stradanje svetog mučenika Varvara ratnika i ostalih sa njim Spomen svetog Varvara , bivšeg razbojnika , koji je velikim pokajanjem ugodio Bogu Uspomena znamenja Časnog i Životovornog Krsta Gospodnjeg u Jerusalimu Stradanje svetog mučenika Akakija Spomen apostola i jevanđeliste Jovana Bogoslova Žitije prepodobnog oca Arsenija Velikog Spomen svetog proroka Isaije Prenos moštiju svetog Nikole arhiepiskopa mirlikijskog čudotovrca Spomen svetog apostola Simona Zilota Spomen matere Isidore Jurodive Spomen blaženog Tajsija Žitije prepodobnog Simona episkopa vladimirskog i suždaljskog Stradanje Svetog sveštenomučenika Mokija. Život i trud prepodobnih otaca naših Metodija i Konstantina, u monaštvu Kirila, učitelja slovenskih. Žitije Epifanija arhiepiskopa kiparskog Žitije svetog oca našeg Germana, arhiepiskopa Konstantinovog grada Stradanje svete mučenice Glikerije i sa njom Laodikije, tamničarke Stradanje svetog mučenika Aleksandra Rimskog Stradanje svetog mučenika Isidora Žitije prepodobnog starca Serapiona Sindonita Žitije svetog Isidora, jurodivog, Rostovskog čudotvorca Žitije prepodobnog Pahomija Velikog Žitije prepodobnog oca Teodora, učenika Pahomijevog Uspomena na blaženopočivšu devu Muzu Spomen svetog apostola Andronika , jednog od sedamdesetorice i Junije pomoćnice njegove Stradanje svetog mučenika Teodota agkirskog i sa njim sedam devica: Tekuse, Aleksandre , Klaudije Faine, Eufrasije ,Matrone i Julije Sveti mučenici Petar, Dionisije, Andrej, Savle, Hristina, Iraklije, Paun i Venedim. Stradanje Svetog velikomučenika Patrikija pruskog i sa njim tri prezvitera: Akakija, Menandra i Polijena Stradanje svetog mučenika Talaleja Stradanje svetog mučenika Askalona. Žitije sv. ravnoapostolnog cara Konstantina i Njegove Svete Majke Jelene Stradanje svetog mučenika Vasiliska Pomen prepodobnog oca našeg Mihaila Ispovednika episkopa sinadskog Žitije svete Efrosinije, igumanije Polocke Žitije prepodobnog Simeona Stolpnika Divnogorca Treće obretenje glave svetog Jovana Krstitelja Pomen i čudesa sveštenomučenika Teraponta episkopa kiparskog Stradanje svetog mučenika Georgija Novog postradalog u carstvu nečastivog Selima cara turskog u Serdici gradu bugarskom Pomen sveštenomučenika Teraponta episkopa sardijskog Dan stradanja svetih mučenika Teodore device i Didima vojnika Stradanje svete mučenice Jelikonijade Spomen svetog Ignjatija episkopa rostovskog Spomen svete mučenice Teodosije device turske Žitije prepodobnog oca Isakija Ispovednika Dalmatinskog Spomen svetog apostola Jerme , od sedamdesetorice O drevnom kalendaru Jelinorimskom tvrd ogiginalni povez iz epohe, format 17,5 x 26 cm , korice imaju manjih oštećenja, napuknuća duž ivice rikne , oguljena dva ćoška korica, nedostaje naslovna strana, sadržaj podeljen u dva dela , 192 + 161 strana , stranice odlično očuvane, nema pisanja , ispred većih žitija ukrađeno zzastavicama , završeci ukrađeni vinjetama,

СВЕЧАРСКА ЖИТИЈА Ава ЈУСТИН ПОПОВИЋ ПРЕПОДОБНИ СИМЕОН МИТОЧИВИ + Јеромонах АТАНАСИЈЕ О КРСНОЈ СЛАВИ МАНАСТИР ХИЛАНДАР 1998 Пажња !!! ПЕЧАТ СРПСКЕ ЦАРСКЕ ЛАВРЕ МАНАСТИР `ХИЛАНДАР` СВЕТИ САВА ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ ШИВЕН ПОВЕЗ ОБЕЛЕЖИВАЧ СТРАНА 75 СТРАНА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ПЕРФЕКТ Екстра !!!!!!!!!!

Korijeni s riječima od njih postalijem u hrvatskom ili srpskom jeziku Author: Đura Daničić Publisher: U Zagrebu : Jugoslavenska akademija znanosti i umjetnosti, 1877 Knjiga izdata za života Đure Daničića detaljnom pretragom , utvrđeno da je knjiga I izdanje i jedini primerak, odnosno da nema reprint ili fototipskih izdanja iste. Na žalost kniga je do 240-te strane sa originalnom prednjom koricom. Listovi kompakti odlične očuvanosti ( odvojila se korica i prva dva lista ) Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine Biografija Đure Daničića Bookmark and Share 12.01.2016. Vladimir Ciplic Iako ga svi znamo pod imenom Đuro Daničić, mnogima je gotovo nepoznat podatak da je ime ovog čuvenog izučavaoca srpskog i hrvatskog jezika zapravo bilo Đorđe J. Popović. Jedan od najvatrenijih zagovornika ideja Vuka Stefanovića Karadžića, Daničić je rođen u Novom Sadu, 04. aprila 1825. godine, a ostao je upamćen i po tome što je tokom čitavog života izučavao i srpski i hrvatski jezik i to sa naučnog stanovišta. Biografija Đure Daničića Takođe, istorijski izvori često pominju i podatak da su srpski knez Mihailo Obrenović, ali i Jovan Gavrilović posebno bili naklonjeni njegovom radu, te da su mu u doba kada je studirao pružali i materijalnu pomoć. Bio je sin sveštenika Jovana, a u to doba je njegov rodni grad bio pod vlašću Austrougarske monarhije. Školovao se u svom rodnom mestu i u Požunu, a kasnije i u Beču i Pešti. Kada se susreo sa Vukovim delom počeo je da izučava naš, ali i hrvatski jezik i 1847. godine je objavio svoje kapitalno delo “Rat za srpski jezik i pravopis”, te na taj način u velikoj meri doprineo pobedi Vukovih ideja. Nedugo zatim je objavio i “Malu srpsku gramatiku”, koja je posebna po tome što predstavlja prvo delo u kome se neko bavio srpskim jezik sa stanovišta nauke. Svakako treba imati na umu da je upravo Đuro Daničić zaslužan što slovo đ pišemo danas upravo tako, umesto prethodno dvoglasa đ. Ovo pravilo koje je on uveo je počelo da se primenjuje od 1902. godine, kada je prvi put pomenuto u časopisu “Srđ”, koji je izlazio u Dubrovniku. Kako je bio inspirisan delom i radom Vuka Stefanovića Karadžića, nije loše da pogledate ovde značenje nekih od reči koje su ušle u “Veliki rječnik” čiji tvorac je upravo Vuk i koji je uspeo da na jednom mestu sakupi i sačuva od zaborava mnoge termine. Smatra se da je jedan od nosilaca ideje za postojanje jedinstvenog, srpskohrvatskog jezika upravo Daničić, koji važi za utemeljivača ovog jezika. Pokušao je i da na osnovu ideja koje je Vuk sproveo u reformi srpske ćirilice izvrši reformu latinice Ljudevita Gaja, ali je u tome samo delimično uspeo. Takođe, čuveni Bečki književni dogovor koji je trebalo da reši mnoge sporove između srpskih i hrvatskih lingvista i pisaca je, pored ostalih potpisao i Đuro Daničić, te se iz tog razloga često navodi da je upravo on utemeljivač srpskohrvatskog jezika. U drugoj polovini 19. veka, Daničić je radio i u beogradskoj Narodnoj biblioteci Srbije, a bio je i sekretar pri Društvu srpske slovesnosti, te profesor Velike škole u Beogradu. Kasnije je bio sekretar zagrebačke Jugoslovenske akademije. Iako je umro u Zagrebu, dok je dovršavao rad na “Rječniku hrvatskoga ili srpskoga jezika”, Đuro Daničić je sahranjen u Beogradu 1882. godine. Mnoga dela je uspeo da otrgne od zaborava, tako da su do današnjih dana ostala očuvana i dela kao što su recimo “Nikoljsko jevanđenje”, bosanske redakcije koje je objavljeno 1864. godine, ali i “Žitija Svetog Simeona i Svetog Save od Domentijana”, objavljeno 1865. godine, te “Životi kraljeva i arhiepiskopa srpskih”, objavljeno 1866. godine, kao i Teodosijevo “Žitije Svetog Save” iz 1860. godine i mnoga druga. Даничић је један од највећих радника на подручју испитивања српског језика. Ђуро Даничић Његов први рад објављен је 1845. (у Подунавци) у заштиту Вука. Научно обарање теорије Вукових противника, Даничић је изнео у расправи Рат за српски језик и правопис (1847), којом је допринео брзој победи Вукових идеја. Затим је дао Малу српску граматику (1850), у којој је српски књижевни језик први пут научно окарактерисан. Касније (од 1863) то је мало дело излазило у више издања (1—7), под називом Облици српског језика. Дела Даничића, у којима је обрађивао различите стране српског језика, јесу: Српска синтакса (1858), само са одељком о падежима са и без предлога, заснована на тадашњој локалистичкој теорији о падежима, Основе (1876), класификација, сасвим механичка, наставака за образовање речи, Коријени (1877), без велике теоријске вриједности, Историја облика (1874), најзад славне акценатске студије (Slav. Bibi., Miklošić, I, Glasnik, 8—9. Rad, 6, 14, 20), које су образовале основу проучавања словенског акцента. Даничићева већа издања српских старих споменика, већином још незамењена, јесу: Житије Св. Саве (Теодосијево, 1860, у издању приписано Доментијану), Житија Св. Симеона и Св. Саве од Доментијана (1865), Никољско јеванђеље (босанске редакције, 1864), Животи краљева и архиепископа српских (Данила и других, 1866), и многа друга мања дела, развијена по научним издањима. Превео је Стари завет (Вук је превео Нови).