Opis Rudolf Gaberc Univerzitet umetnosti u Beogradu 1985

PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Uvod: Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Uvod: Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Knjiga je odlicno ocuvana...

Beograd 1985, mek povez, vrlodobro stanje, 97 strana, težina oko 230 gr

Beograd, 1979 mek povez, strana 97 Dobro očuvana

Skeletni sistem i zglobovi Misicni sistem Meke korice,dobro ocuvana,ilustracije crno bele. 97 strana M-41

Autor - osoba Gaberc, Rudolf, 1923-2005 = Gaberc, Rudolf, 1923-2005 Naslov Plastična anatomija čoveka / Rudolf Gaberc ; [ilustracije Rudolf Gaberc i Miodrag Bajić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1985 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Univerzitet umetnosti, 1985 (Beograd : Srbija) Fizički opis 97 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Srpsko-latinski rečnik: str. 92-97. Predmetne odrednice Anatomija, plastična -- Na slikama Slikarstvo -- Anatomija, plastična -- Anatomija -- Anatomija čoveka Anatomija, plastična -- Na slikama Uvod Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. MG18

U ODLIČNOM STANJU Koreni zla (anatomija i fiziologija karmičkih stanja čoveka) - Temnjikov Genadij Jakovljevič Oblast: Psihologija Izdavač: Opis: Novi Sad 2002, meki povez, str. 165, ćirilica

Klasik kabalističke literature nam nudi odgovor na pitanje: kako astrologija funkcioniše ? Koristeći astrološke primere zajedno sa principima Kabale, drevnog hebrejskog mističkog sistema mudrosti, autor smešta studiju astrologije u univerzalnu šemu. Ovo nam pomaže da posmatramo međusobnu vezu između nebeskih svetova i čoveka. Tako postaje moguće da detaljno opišemo kosmički uticaj na dušu i kako smo u saglasju kao pojedinci i krećemo se u rezonanci sa međusobnom igrom planeta kroz pojedinačni obrazac zvan sudbina. To je deo tkanja naših inkarnacija koje oblikuju mrežu bujnosti Kreacije. Knjiga koja prvi put na našem jeziku iznutra razotkriva dubinsko funkcionisanje astroloških principa iz perspektive drugih ezoteričnih nauka i samim tim je nezaobilazan prirulnik svakom astrologu.

dimenzije 33x25cm , 486 stranica, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, i tvrda kutija preko 700 crteža, kao nova, nekorišćena, bez posveta, podvlačenja, presavijanja, bez tragova osim jedna-dve blage fleke od stajanja ispod omota Opis knige: Boško Kućanski kao doktor medicinskih nauka, ima provjereno znanje medicinske anatomije, a kao istaknuti likovni stvaralac i pedagog raspolaže praktičnim iskustvom i poznavanjem plastične anatomije. To predstavlja garanciju kvaliteta ove knjige, koja na slojevit i sveobuhvatan način kreativno obrađuje jednu specifičnu materiju u kojoj umjetnost postaje faktor nauke, a nauka integralni dio umjetnosti. Polazeći od helenskih ideala proporcije čovjekovog tijela pa preko osnova plastične anatomije koje su ustanovili majstori Visoke renesanse, autor je uveo u svoju Plastičnu Anatomiju savremenu estetsku transpoziciju prirodnog oblika tijela, koja ovome djelu daje, pored obrazovne i stvaralačku umjetničku vrijednost. Tekstom propraćenim sa preko 700 crteža, objasnio je sve elemente oblikovne građe tijela, uključujući razvoj, rast i starenje, kao i razlike koje postoje u građi tijela muškarca i žene. /// O autoru: Završio je Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu (1958) i Medicinski fakultet Univerziteta u Sarajevu. Studirao je Istoriju umjetnosti u Beogradu i studijski boravio u Italiji, Francuskoj, Španiji, Njemačkoj, Kanadi i SAD. Do sada je imao preko sedamdeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za svoja likovna ostvarenja dobio je brojne nacionalne i međunarodne nagrade i priznanja, kao i Grand Prix na svjetskoj bijenalnoj izložbi u Budimpešti, 1973. godine. Djela mu se nalaze u galerijama i muzejima u zemlji i inostranstvu. Boško Kućanski bio je renesansni čovjek, naučnik i umjetnik obostrano visokih dometa, kipar, slikar i pisac, a istodobno doktor Stomatologije i doktor Medicine. Član Akademije nauka i umjetnosti postao prije četiri decenije, bio član i Udruženja pisaca i Udruženja likovnih umjetnika. Rođen je u učiteljskoj porodici u Lici, a školovao se u nekoliko ličkih i dalmatinskih mjesta, te u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, gdje je, eto, našao nevjerovatni sklad između Kućanskog naučnika i Boška umjetnika.

Četiri nivoa čoveka koje treba isceliti su fizički, emotivni, mentalni i duhovni! "U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha "Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; Poštujete i negujete svoje telo; Uspešno funkcionišete u svetu; Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja. Čitaj dalje

"U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha "Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; Poštujete i negujete svoje telo; Uspešno funkcionišete u svetu; Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja. Čitaj dalje

NOVO „U ovoj knjizi, Šakti Gavejn nam omogućava pristup alatima za postizanje introspekcije i lične promene – malo je ovako moćnih darova u životu. Srdačno preporučujem ovu knjigu koja doprinosi postizanju uvida na putu svakog čoveka.” - dr Karolin Mis, autor knjige Anatomija duha „Za sve one koji tragaju ne samo za psihološkom zrelošću, već i za duhovnim rastom, ova knjiga će predstavljati vrednu pomoć na ovom putu.” Leri Dosi, autor knjige Molitva je dobar lek Da li tragate za načinima da dovedete svoj život u stanje veće ravnoteže, zdravlja i harmonije? U ovoj neverovatnoj knjizi, autorka bestselera Šakti Gavejn objašnjava važnost razvijanja svih nivoa vašeg postojanja i pokazuje praktične načine da: -Pronađete i zadržite jaku vezu sa svojim duhovnim izvorom; -Otpustite stara ograničavajuća uverenja i otvorite se za nove ohrabrujuće ideje; -Prihvatite i doživite najširi spektar vaših emocija; -Poštujete i negujete svoje telo; -Uspešno funkcionišete u svetu; -Objedinite i uravnotežite sve aspekte svog života. Četiri nivoa isceljenja sadrže moćne meditacije i vežbe koje će vam pomoći na vašem putu isceljenja.

Dijanetika MODERNA NAUKA O MENTALNOM ZDRAVLJU L. Ron Habard , novo Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . . HABARD izdanje. . . . . . sa OPISNIM GRAFIKONOM OPSTANKA. . . LUX izdanje....Br. strana: 661.➡️ ➡️ -------------------------------------- Дијанетика: Модерна наука о менталном здрављу (понекад се термин скраћује као ДМНМЗ ) је књига Л. Рона Хабарда о Дијанетици, систему психотерапије које је он развио из комбинације личног искуства, основних принципа источњачке филозофије и рада психоаналитичара као што је Сигмунд Фројд.[1] Књига је канонски текст о сајентологији.[2] Неформално се ова књига назива Књига Један.[3] Књига је утицала на формирање покрета који је касније дефинисао себе религијом, 1950. године. Од 2013. године публикација Нова Ера, међународна издавачка кућа Хабардових дела, продаје ову књигу на енглеском језику и на преко педесет других језика. ----------------------------------- Autor: L. Ron Habard Povez: broširan Br. strana: 661 Format: 11,5x17 MODERNA NAUKA O MENTALNOM ZDRAVLJU! Sadržavajući otkrića proglašena značajnijima od pronalaska kotača ili vatre, Dijanetika je ostala bestseler preko 50 godina. S više od 20 miliona štampanih primeraka i pokretom koji se proširio na preko 100 zemalja, ona je neosporno najčitanija i najuticajnija knjiga o ljudskom umu ikad napisana. U njoj se nalazi anatomija i potpuni opis reaktivnog uma, nekada nepoznatog izvora noćnih mora, iracionalnih strahova, nemira i nesigurnosti koji porobljavaju čoveka. Ova vam knjiga pokazuje kako da ih se oslobodite i time ostvarite stanje o kojem je čovek do sada samo sanjao: stanje Clear. Dijanetika, L. Ron Habard Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . ....➡️ ➡️ Knjiga je na SRPSKOM jeziku. . . . . Knijiga je NOVA. . Knjiga je N O V A Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ -------------------------------- 0

Objavljujući traktat na temu okultne anatomije, bilo nam je jasno da on mora protrčati kroz špalir nauke. Iako smo svesni sopstvenih nedostataka kada je reč o obradi ove teme, uvereni smo u temeljni integritet i razumnost doktrine koju nastojimo da odbranimo. Platon je bio oplemenjen svojom filozofskom vizijom; savremenog mislioca podozrenje čini siromašnim. Uporediti samo plemenitu glavu herkulaneumske biste Aristotela sa žrtvom savremenog intelektualnog srođivanja. Reklo bi se da je krepka veličanstvenost oličena u ovom starom peripatetiku iščezla sa naše zemlje. Kosa koja se u loknama spušta preko širokog čela, oči sanjara koje zure ispod obrva mudraca, taj ljubazni osmeh na uglovima usana, kratka brada što daje dodatnu snagu, glava koja je možda Zevsova ili Asklepijeva – više božanska nego smrtnička. Bogovi su tada odista hodali zemljom. Profesor V. Hagard je verovatno mislio na Aristotela kada je zapisao sledeće značajne reči: „Samo oni najuzvišeniji među ljudima imaju potrebnu inteligenciju, nezavisnost, poštenje, te odvažnost da priznaju svoje greške i nepristrasno tragaju za istinom“. Posmatrati posrnuće i slom naše trenutne civilizacije znači uvideti da kada se lepota u ljudskim srcima žrtvuje zarad korisnosti, život postaje užasna parodija. Istinska svrha obrazovanja nije u tome da iskoreni idealizam, već da učini svet sigurnim mestom za ideale. Visoko iznad širokog proscenijuma grandioznog univerziteta duboko je urezan ponosni natpis o prosvetljenju: „Obrazovanje se sastoji u učenju kako koristiti oruđa koje ljudi smatraju neophodnim.“ Zar je život samo dvoboj umova? Zar su ova oruđa samo sholastičarski rapiri i zar obrazovanje ništa drugo do obuka o tome kako probosti oponenta i kako parirati tuđem mišljenju? Obrazovanje očigledno mora biti podešeno mladima za nešto više od viteškog pohoda na pojmove ili borbe sa vetrenjačama. Pravo obrazovanje mora da nas nauči kako da sagradimo temelj koji će odgovarati ljudskim idealima. U mračnom dobu obrazovanje je bilo oslobađanje od stega sujeverja. U današnjem, još mračnijem dobu, obrazovanje se mora osloboditi materijalizma – najočajnijeg mogućeg sujeverja. Čovečanstvu su potrebna oruđa viših aspekata filozofije – estetika, etika i metafizika. Jer, kakvo će dobro doneti čoveku da postane najvrsniji umetnik ako njegova ruka nije šegrt kreativne vizije? Obrazovanje znači oslobođenje ideala i određivanje duhovnih vrednosti. U meri u kojoj ne uspe da ostvari ovaj legitimni cilj, omanuće i u samom obrazovanju. Čitaj dalje

ISBN: 9788652133178 Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16.5x24 cm Godina izdanja: 15. april 2019. Izdavač: Laguna Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Luksuzna dvojezična (francuski, srpski) monografija posvećena istaknutom slkaru Peru Nikčeviću publikovana je 2016. u okviru biblioteke ”Paleta” u izdanju Grad teatra (Budva), Boka F (Podgorica) i Štampar Maklarije (Beograd). O djelu umjetnika, sklonog netipičnim životnim izborima, u monografiji su pisali autori poput Federicka Tachoua, Daniela Mazaltarima, Pauline Biard, Branka Maširevića, Natalije Đaletić, Garija Smiljkovskog, Vladimira Čejovića, Luke Rajovića, Gorana Nikčevića, Tanje Bakić... Nakon završene Akademije u Beogradu, Pero Nikčević (1951) bio je na usavršavanju u Parizu i Americi, živio je kao slikar-isposnik u manastiru Reževići, nekoliko godina boravio u Belgiji, a od 1987. živi u Parizu. 2016 godine, nakon četiri decenije, predstavio se likovnoj publici, a nove radove smatra “prekretnicom u umjetnosti i sublimacijom novog likovnog izraza, kojem teži od mlađih dana, koncentrisanog isključivo na portret žene”. U tekstu “Pred platnima Pera Nikčevića” Jasminka Grgurević ističe da je slikar svoje “mjesto” pronašao u Parizu, ali da su njegova “tajna mjesta” iz kojih crpi kreativnu energiju i dalje crnogorski izvori. Grgurević ističe da su ti izvori u njemu formirali koordinatnu mrežu u kojoj je zarobljeni sistem “po kojem se kreće”. Nikčević grabi trenutak, kako ističe Luka Rakojević, “lovi epifanijski momenat koji predstavlja kratku manifestaciju iz uma transponovanu na hartiju”. “Podloge na kojima bilježi te akutne mentalne slike su različite - novinski papir, salvete u boji, listovi iz rokovnika... Njegove linije su fuge strasti. Nekad su artikulisane u formi koja pokazuje čistoću i prefinjenost fragmenata ženskog tijela uz briljantno poznavanje anatomije, a s druge strane povremeno formiraju kompoziciju razularene i razuzdane strasti kombinujući antropomorfne i zoomorfne karakteristike i odlike”, zapisuje Rakojević. Monografija posvećena životnim i stvaralačkim ciklusima Nikčevića (Road, Body, Pars, Nature, Otherness, Line, Montenegro, Women”), koji su bogato opremljeni izuzetnim reprodukcijama radova kao i dokumentarnim fotografijma slikara, donosi posebno druženje sa čovjekom koji zavodljivo, s puno žudnje priča svoje “istine”. Količina 1kom. Izvor: vijesti.me

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Veoma dobro očuvano! PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG100 (N)

Autor - osoba Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Naslov Bajka o zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani / Johan Wolfgang von Goethe ; sa predavanjem Rudolfa Štajnera ; prevod Josif Korać ; [crteži Asja Turgenjev] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1984 (Senta : Udarnik) Fizički opis 54 str. : crteži ; 21 cm Drugi autori - osoba Štajner, Rudolf Korać, Josif Turgenjev, Asja Crkvenjakov, Lazar Zbirka ǂEdicija ǂNovi Sad ; ǂknj. ǂ21 (Broš.) Napomene Tiraž 3.000 Str. 3-4: Predgovor / Crkvenjakov Lazar Str. 35-54: Geteova tajna objava / Rudolf Štajner. Predmetne odrednice Gete, Johan Volfgang fon, 1749-1832 Ima kratku posvetu na najavnom listu. PREDGOVOR Pred nama je izuzetno inspirativan tekst Geteove bajke objavljen na kraju njegovog spisa „Zabavljanje nemačkih iseljenika`. Po bogatstvu arhetipskih likova i simboličnih događanja bajka zauzima izuzetno mesto u Gete- ovom stvaralaštvu. Njena dubina, snaga i zatvorenost za uobičajena tumačenja gotovo da nemaju premca u toj vrsti literature osim možda što izvesnu paralelu možemo povući sa srednjovekovnim tekstom: „Čarobna svadba Kristijana Rozenkrojca”. Bajku su mnogi objašnjavali, ali sigurno da je najvrednije i najdublje sudove o njoj dao Rudolf Štajner, filozof i duhovno naučni istraživač. Njemu je u dvadeset drugoj godini života poveren rad na pripremi, komentaru i redakciji izdanja Geteovih prirodnonaučnih spisa. Zadatak ovog mladog geteaniste bio je možda najteži pošto je za njegovo izvršenje bilo potrebno isto tako dobro poznavanje prirodnih nauka, filozofije i književnosti, koliko i samog Getea. Štajner se na ovom poslu zadržao 15 godina. U toku ove naučno filozofske delatnosti naišao je na Geteovu bajku, „O zelenoj zmiji i lepoj Ljiljani”. O tome on u svojoj autobiografiji piše sledeće: ...„Tu zagonetnu priču objašnjavali su mnogi. Meni tada nimalo nije bilo stalo do toga da „tumačim” njenu sadržinu. Nju sam usvajao jednostavno u poetsko umetničkom obliku. Uvek mi je bilo neprijatno da objašnjenjima razbijam delatnu fantaziju. Video sam tada da je bajka nastala iz Geteovog razgovora sa Šilerom u vreme kad je ovaj pisao svoja „Pisma za unapređenje čovekovog estetskog vaspitanja”. Šilerov duh je prolazio kroz filozofsku fazu svoga razvoja. Mnogo se bavio „objašnjenjem čovekove svesti sa samom sobom”. To je osećao kao zadatak svoje duše. Ova mu je izgledala sasvim predana razumskoj delatnosti. On je osećao da u čistoj razumskoj delatnosti, duša nije zavisna od telesno-čulne organizacije. No Šiler nije bio zadovoljan tom vrstom natčulne delatnosti. Duša je u „duhu” kada je predana „logičkoj nužnosti”, smatra on. Ali u toj delatnosti nije ona slobodna, a nije ni unutarnje živa. Na drugoj strani je Šiler prImetio, kakva je ljudska duša u jednoj suprotnoj delatnosti, potpuno predana telu, kada je pod uticajem čulnih opažanja i nagonskih impulsa. [...] ona je u tom drugom slučaju predana prirodnoj zakonitosti koja ne sačinjava njenu suštinu. Tako je Šiler došao do shvatanja, da u obe delatnosti čovek nije „istinoljubiv čovek`. Čovek treba da postigne srednje raspoloženje između logičke i prirodne prinude. Po Šileru je čovek u takvom raspoloženju kada živi u umetničkom životu. Estetsko shvatanje gleda čulno, ali tako, što u čulnom nalazi duh. Čulno živi u senci duha. Estetsko shvatanje u stvaranju i primanju daje duhu čulni lik tako da pri tome gubi senovito apstraktno postojanje.  Video sam, nastavlja Štajner, kako je Gete primio Šilerovo predstavljanje „istinoljubivog čoveka”. Poznato je iz prepiske ta dva prijatelja, da je Gete nalazio da je Šilerovo rešenje ovog pitanja suviše apstraktno i jednostrano filozofsko. Šilerovom filozofskom shvatanju Gete je protivstavio jedno shvatanje u obliku poetske bajke. Gete je smatrao da u traženju svoje prave suštine, čovek ne treba da prilazi zagonetki duše filozofskim pojmovima, nego bogatstvom duševnog doživljavanja. Gete je u toj bajci stvaralačku imaginaciju uzdigao do granice, na kojoj ona prelazi u unutrašnje duševno zbivanje, koje je istovremeno saznajno doživljavanje stvarnog duhovnog sveta. Smatrao sam da možemo najdublje pogledati u njegovu dušu, kada se udubimo u tu bajku [...] Izgledalo mi je kao da je Gete pri sastavljanju te bajke bio nošen unutrašnjom snagom nekog polusvesnog duševnog života i da je u svom pogledu na svet sebe nadvisio. Tako o bajci govori Rudolf Štajner. A kada uđemo u bajku kao u tajanstvenu zemlju, zagonetka sledi zagonetku, Geteove sfinge nam postavljaju pitanja ali mi na njih nemamo odgovora. Nerešive zagonetke nisu prijatne ali jednom popijen gorak lek počinje da deluje a da sami ne znamo kako i s kojim ciljem. Bajka nas podseća na veliku slagalicu, ispreturani mozaik, čiji nam je slog neko baš pokazao ali smo ga istog trenutka zaboravili. Pokazano je u psihološkim istraživanjima stvaralačkog procesa da u čoveku nerešeni problem, zagonetka, nastavlja da živi, preoblikuje se, da bi se sasvim iznenada pojavila u svesti u potpuno novom svetlu i s razrešenjem. Geteova bajka nam daje živu materiju i putokaz da u našoj unutrašnjosti potražimo snage i inspiracije za razrešenje njenih i svojih zagonetki, polako i strpljivo sklapajući kriptični mozaik. Lazar Crkvenjakov Johan Volfgang fon Gete (nem. Johann Wolfgang von Goethe; Frankfurt na Majni, 28. avgust 1749 – Vajmar, 22. mart 1832) bio je nemački pisac, političar, pesnik, naučnik i filozof, a tokom 10 godina i predsednik oblasti Vajmar. Gete je bio jedna od najznačajnijih ličnosti nemačke književnosti i evropskog neoklasicizma i romantizma krajem 18. i početkom 19. veka. Autor „Fausta“ i „Teorije boja“ širio je svoj uticaj širom Evrope, a tokom narednog veka njegova dela nadahnula su mnoge muzičke i dramske komade. Biografija Gete je rođen u Frankfurtu na Majni u Nemačkoj. Njegov otac bio je važna i poštovana ličnost, i lično je nadgledao obrazovanje svog sina u početku. Gete je studirao pravo na univerzitetu u Lajpcigu 1765, zatim 1770. na univerzitetu u Štrasburgu, uz prava pohađa i botaniku, hemiju, anatomiju itd. U Štrasburgu upoznaje Herdera, koji se već proslavio kritičkim spisima. Pod njegovim uticajem, Gete počinje da se interesuje za poeziju narodnog predanja i za nemačku nacionalnu prošlost. Ubrzo se uklapa u pokret Šturm und drang. Godine 1771. radi u Frankfurtu kao advokat gde izdaje i književni časopis „Gec fon Berlihingen“. Odlazi 1772. godine, jer oseća da remeti mir između svog prijatelja Kestnera i njegove verenice Šarlote Buf. Ta epizoda, vest o samoubistvu njegovog poznanika Jerusalima, i događaj kada mu je rečeno da izbegava kuću trgovca Brentana sa čijom je ženom voleo da svira, dali su mu građu za prvi roman. Roman „Jadi mladog Vertera“ izdaje 1774. godine, i on mu donosi svetsku slavu, dok je iza sebe imao dramu „Gec fon Berlihingen“, poznatu, ali ne u tolikoj meri. Iste godine se veri sa Elizabet Šeneman (Lili iz njegovih pesama) i odlazi zauvek iz rodnog grada. Na poziv Karla Avgusta, vojvode od Saks-Vajmara, otišao je 1775. u Vajmar gde je obavljao niz političkih poslova. Naposletku je postao vojvodin glavni savetnik. Uskoro dovodi Herdera, zatim i Šilera. Vajmar postaje značajno duhovno stecište Nemačke. Upoznaje Šarlotu fon Štajn kojoj posvećuje 1700 pisama. Od 1786. do 1788. putovao je Italijom i upravljao vojvodskim pozorištem Vajmara. U to vreme je završio „Egmonta“, pretočio u stihove „Ifigeniju“ i započeo „Torkvata Tasa“. Učestvovao je u ratu protiv Francuske što se veoma odrazilo na njegovu ličnost. U narednom periodu sklopio je prijateljstvo sa Fridrihom Šilerom koje je potrajalo do 1805. Iako je imao verenicu, oženio se Kristijanom Vulpius 1806. godine. Od 1794. godine posvetio se isključivo pisanju, i nakon niza neprevaziđenih dela, godine 1832. preminuo je u Vajmaru. Rad Njegovo prvo delo napisano pre odlaska u Vajmar, tragedija „Gec fon Berlihingen“ (nem. Götz von Berlichingen, 1773), ujedno je i prvo delo koje ga je proslavilo. Zatim je usledio roman „Jadi mladog Vertera“ koje mu je donelo izvanrednu naklonost svetskog čitalaštva. U periodu dok se družio sa Fridrihom Šilerom dovršio je „Godine učenja Vilhelma Majstera“ i prelepu pesmu „Herman i Dorotea“ (u ovom epu, povodom revolucije, protiv koje je bio, slavi porodicu, svakodnevni rad i mir), kao i „Rimske elegije“. U periodu Od Šilerove do svoje smrti, napisao je „Fausta“, „Izbor po srodnosti“, svoju pseudo-autobiografiju „Iz mog života: činjenice i fikcija“, opisao je putovanje po Italiji, objavio je dosta naučnih radova i seriju rasprava o nemačkoj umetnosti. Njegova dela imala su ogroman uticaj na književnost i umetnost čim su se pojavila. Kao dopuna radu u književnosti, Gete je dao značajan doprinos naučnom radu. U biologiji, dao je teoriju uslova za metamorfozu biljaka, po kojoj sve biljke nastaju od listova. Takođe je poznat po svom otkriću središnje vilične kosti kod ljudi. Gete je smatrao svoju teoriju boja, svojim najznačajnijim doprinosom nauci i uopšte svojim najznačajnijim delom. On je tvrdio da boje nisu samo fenomen na fizičkom nivou već da boje zavise od svetla i načina na koje ono pada na predmete, odnosno da su one stvar individualne percepcije. Bio je izuzetno ponosan na svoj rad i jednom prilikom je rekao: „To što sam ja jedina osoba u ovom veku koja ima pravi uvid u nauku boja, je zato što sam ja ponosan na to i to je ono što mi daje osećaj da sam mnoge nadmašio“. U razgovorima sa Ekermanom, Gete potvrđuje da nije voleo prosvetiteljstvo, jer je bio više čovek srca nego razuma. Romantičari su mu strani, jer je u osnovi bio realista. Od svih svojih savremenika najviše ceni Bajrona, upravo zato što mu se činilo da Bajron više pripada klasici nego romantici. Najviše ceni klasičnu poeziju i umetnost – u romantizmu vidi nešto nezdravo, neorgansko. Geteov duhovni razvoj se najbolje ogleda u lirici. Od pobožnih pesama ispirisanih Klopštokom, preko anakreotskih pesama inspirisanih Vilandom, do Herderovog uticaja kada izvor pesničkog zanosa postaje priroda, u kojoj Gete vidi oličenje stvaralačke sklobode i elementarne snage („Dobrodošlica i rastanak“). Gete je postao spinozista: bog je u prirodi, u prirodi postoje dva elementa – sila i materija, a sila je bog; zato treba voleti svu prirodnu silu. Kasnije se ovo filozofsko shvatanje nijansira, i Gete kao pesnički motiv uzima grčke bogove kao personifikaciju prirodnih sila, i buni se protiv njih („Prometej“). Ova poezija je ujedno patetična, puna borbe i zanosa. U to vreme Getea zaokuplja ideja velikih ljudi: Cezara, Fausta, Prometeja, Muhameda – simbol genija koji vodi čovečanstvo. U ovoj fazi (Šturm und drang) javljaju se slobodni ritmovi, stihovi svaki drugom broju slogova, da bi se skoro mogli pisati u prozi. U Vajmaru prestaje buntovništvo i javlja se smireni Gete, pesnik harmonije koji u prirodi vidi materinsku silu čovečanstva. Priroda više nije jezovita, puna neprijateljskih, demonskih sila, nego je protkana harmonijom i redom, a božanske sile su naklonjene čoveku („Putnikova noćna pesma“, „Pevanje duhova nad vodama“). Što više Geteova poezija postaje misaona, to se više kreće oko ideje humaniteta („Božansko“). Čežnja za jugom, za Italijom, ogleda se u delu „Minjon“. Posle Italije njegova poezija postaje čulna koliko i misaona. Gete je još od pokreta Šturm und drang pisao balade, a usavršio se u takmičenju sa Šilerom. Dok Šiler redovno polazi od etičke ideje, Gete je slobodniji u koncepciji. Za Šilera (kantovac) balada je zamisao za dramu, dok se kod Getea (spinozista) pre oseća delovanje prirodnih sila, koje su jače od čoveka i razum ne može da ih objasni i definiše. Najznačajnija dela Jadi mladog Vertera Jadi mladog Vertera je prvo Geteovo delo koje ga je proslavilo, a nastalo je 1774. godine. Reč je o dubokoj ličnoj ispovesti. Fabula je jednostavna, a lepota pojedinih scena proizlazi iz njihove vešte kompozicije. U romanu se radi o pasivnom, sentimentalnom nezadovoljstvu osećajnog, ali preosetljivog junaka svog doba, koji beži od sveta, ali ne može da izbegne okove koje mu nameće društvo. On se onda potpuno okreće od ljudi i tone u prirodu. To nije samo ljubavni roman – pisma (po uzoru na Ričardsona[traži se izvor]) su ujedno i junakove ispovesti o doživljavanju života uopšte, o zanosima i teskobama njegovog psihičkog sveta. Život o kojem Verter mašta je u oštroj suprotnosti sa stvarnošću koja ga okružuje. Oseća se ogorčenje zbog nazadnih konvencija društva koje koče slobodan razvitak jedinke i ljudske duše. Ovo je jedan od najznačajnijih Geteovih ljubavnih romana u svetskoj književnosti. Veličina ovog dela se ogleda u tome što je to osećajna i lirska setna ispovest najtajnijih duševnih raspoloženja i najintimnijeg duševnog bola. Za tako nešto se pre toga nije ni znalo, a kasnije će se ispostaviti, neće se ni posle toga čuti. Gete je na isto tako neuporediv način pisac uspeo da u opis jedne ljubavne tragedije sažme sve velike probleme svog vremena u borbi za razvoj ličnosti. Zbog povećanog broja samoubistava knjiga je jedno vreme zabranjivana u Italiji i Danskoj. Godine učenja Vilhelma Majstera Delo Godine učenja Vilhelma Majstera je nastalo 1796. godine. Vilhelm Majster je kao junak posebna varijacija Vertera, ali ovaj roman je ujedno i ostvarenje jednog estetskog programa. Gete piše veoma koncizno, sa velikim bogatstvom izraza, ali intenzivno neposredno pripovedanje se sve više opterećuje didaktikom: sav zanos za pozorište je samo zabluda. Izbor prema sličnosti U ovom romanu zahteva odricanje od svega što je čulno, pa čak i greh počinjen jedino u mislima dovodi do katastrofe. Roman je eksperiment, psiho-hemijski pokušaj. Putovanja Vilhelma Majstera Roman Putovanja Vilhelma Majstera je napisao 1821. godine, četvrt veka posle prvog dela. Podnaslov ovog romana glasi Oni koji se odriču. Glavni deo romana posvećen je utopiji vaspitanja koja je ocrtana kao Pedagoška provincija. Iako govori o disciplini i sintezi, roman je krajnje slobodan po kompoziciji: labavo nanizani delovi, novele i pripovetke već objavljivane ili namenjene za druge zbirke, maksime i refleksije, kao i poneka pesma. Bibliografija Romani Jadi mladog Vartera (1774) Putovanja Vilhelma Majstera (1821) Godine učenja Vilhelma Majstera (1796) Izbor prema sličnosti Drame Gete je bio veoma plodan na polju drama. Napisao ih je preko stotinu. Gec od Berlihingena (1773) – prva nemačka drama sa nacionalnim motivom, originalna po formi, puna životne etike i istorijske realnosti. Ifigenija na Tauridi Egmont (1788) Torkvato Taso (1789) Faust, prvi deo (1808) Faust, drugi deo (1832) Pesme Prometej 1 Kralj vilenjaka Rimske elegije (1795) Rajneke Fuks (Reineke Fuchs) Godine učenja čarobnjaštva Herman i Doroteja (1797) Naučna dela Metamorfoza biljaka (1790) Teorija boja (1810) Putovanje Italijom Posmrtna posla Geteovi razgovori Rudolf Jozef Lorenc Štajner (nem. Rudolf Joseph Lorenz Steiner; Donji Kraljevec, 25. februar 1861 – 30. mart 1925) je bio austrijski filozof, predavač, umetnik, dramaturg, mislilac i ezoterist. Nakon raskida sa Teozofskim društvom, Rudolf Štajner je osnovao Antropozofsko društvo. Antropozofija bi se mogla okarakterisati kao učenje koje je nastalo iz teozofije, ali koje za razliku od nje navodi Isusa Hrista kao centralnu figuru u procesu dosezanja oslobođenja, spoznaje i jedinstva sa Univerzalnim duhom. Štajner je vrlo često spominjao tri duhovna stanja koja pomažu pri tom psihonautičkom procesu. To su: imaginacija, inspiracija, intuicija. Imaginacija, inspiracija i intuicija su termini koji predstavljaju tehnike koje vode ka višem stepenu otvorenosti percepcije ka onostranim iskustvima i daleko su od prizemnog shvatanja imaginacije, inspiracije i intuicije. Antropozofija se može nazvati i „mističnim hrišćanstvom“, jer ona ima za cilj da otkrije hrišćanske tajne koje su banalizovane ili skrivene. U antropozofiji nema posrednika u vezi između čoveka i Boga. To je jedino Hrist, koji i jeste „mistično sunce“. Za Štajnera je, inače, raspeće Hristovo „misterija univerzuma“. Antropozofija uključuje i karmu u svoj sistem, kao i filozofiju spiritualne evolucije. Četiri znaka Jevanđelista (lav, orao, anđeo i bik) predstavljaju faze u evolucijskom spiritualnom razvoju čoveka. Čovek je spiritualno biće koje je podeljeno na: fizičko telo, eterično telo, astralno telo, ego. Za fizičko telo je vezana nada, za eterično telo ljubav, za astralno vera, a za ego je vezana volja. Glavni centar Antropozofskog društva jeste Dornah (nem. Dornach) u Švajcarskoj, gde se nalazi Geteanum (Goetheanum). Geteanum predstavlja spiritualni centar u kome se antropozofija izučava kroz teoriju i praksu. Osim Geteanuma, širom sveta postoje i drugi antropozofski centri. Štajner je smatrao da će Ahriman (personifikacija zla) biti otelotvoren u SAD. Štajner je definisao antropozofiju na sledeći način: „Antropozofija je put znanja, koji vodi spiritualno u čoveku ka spiritualnom u univerzumu... Antropozofi su oni koji iskuse esencijalnu potrebu samog života, određena pitanja vezana za pitanje prirode ljudskog bića i univerzuma, isto kao što neko iskusi glad ili žeđ.” Uticaj Getea Štajner je zastupao oblik etičkog individualizma, kome je kasnije dodao jednu eksplicitniju crtu spiritualnog. On je izveo svoju epistemologiju iz pogleda Johana Volfganaga Getea na svet, gde mišljenje predstavlja organ percepcije. Kao što oko percipira boje, tako mišljenje percipira ideje. Okultizam Rudolfa Štajnera su dovodili u vezu sa okultnom ložom O. T. O. i austrijskim okultistom Teodorom Rojsom (nem. Theodor Rheuss), kao i engleskim okultistom Alisterom Kraulijem (engl. Aleister Crowley), ali prema istraživanju Pitera Roberta Keniga (nem. Peter Robert Koenig), specijaliste za O. T. O. fenomen, takva veza nikada nije postojala. Štajner vs. Frojd Takođe je poznato da je Štajner teoriju Sigmunda Frojda (nem. Sigmund Freud) o libidu kao pokretaču dubljih psiholoških procesa kod čoveka smatrao smešnom i netačnom. On je isticao da ponašanje čoveka nije uslovljeno nikakvim nesvesnim procesima, niti libidom, već spiritualnim bićem. Štajner je do poslednjeg dana svog života tvrdio da je čovek prvenstveno duhovno biće i da je duhovni svet za njega opipljiv, isto kao i sto ispred njega na kome piše. Štajner je tvrdio da čovek uz pomoć razvoja unutarnjeg spiritualnog bića ima mogućnost da zaviri iza vela onostarnog. Na taj način može čitati zapise sa Akaše, tj. kosmičkog kolektivnog pamćenja. Odnos prema nacistima Štajner je bio velika pretnja za nacistički pokret u Nemačkoj, jer je svojim idejama bio u potpunosti suprotan njihovoj doktrini. Već 15. maja 1922. godine pokušan je atentat na Štajnera u hotelu Fir Jarescajten u Minhenu, organizovan od strane nacista, koji je Štajner izbegao. Takođe se smatra da je požar u Geteanumu 31. decembra 1922. godine, u kojem je izgoreo prvi Geteanum centar, bio podmetnut od strane nacista. Trevor Rejvenskroft (engl. Trevor Ravenscroft) u svojoj knjizi Koplje sudbine (engl. The Spear of Destiny) tvrdi da je Štajner imao sposobnost astralne projekcije. Na taj način je lako mogao da vidi planove okultne grupe Tule, koja je stvorila nacističku partiju – NSDAP, tj. Nacionalsocijalističku nemačku radničku partiju, na čelu sa Adolfom Hitlerom. Antisemitizam Na prelasku u 20. vek Štajner je napisao seriju od sedam članaka za Mitteilungen aus dem Verein zur Abwehr des Antisemitismus, magazin koji je bio posvećen borbi protiv antisemitizma, u kome je napadao tadašnji antisemitizam. MG111 (N)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plod Leonardovog mnogostranog genija, Traktat je suma njegove slikovne misli i predstavlja jedan od najviših i najznačajnijih izraza renesanse. Nastao iz tipično Leonardove sinteze eksperimentisanja i istraživanja prirode, ovo delo uspostavlja savršenu saglasnost između umetnosti i nauke. Velika teorija umetnosti koja leži u osnovi univerzalnog remek-dela Mona Lize rezultat je – uči ova knjiga – fuzije renesansnog ideala harmonije i ravnoteže sa preciznim naučnim kriterijumima, što pokazuju izvanredna zapažanja o perspektivi, svetlima, senkama, boje i kretanja ljudskog tela sadržanih u Traktatu. Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja. Slikar „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“ Posljednja večera (1498.) Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Posljednja večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda “ na italijanskom ili „La Joconde “ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503 – 1506-ih godina i ako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura. Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene. Godine 1481. bilo mu je povereno da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije završio kada odlazi u Milano. U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Michelangelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga. Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću. Mona Liza (1503–1505 /1506) Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura. Da Vinci je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima. Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku. Spisak slika Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju. Madona sa jabukom („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Vašington, SAD*Portret Ginevre de Benči (~1475.) – National Gallery of Art, Vašington, SAD Krštenje Krista skupa Verokiom (oko 1475. - 1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Madona sa cvećem (1478. - 1480.) – „Ermitaž“, Petrograd, Rusija Madona sa karanfilom (1478. - 1481.) – „Alte Pinakothek“, Minhen, Nemačka Sveti Jeronim (oko 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Vatikan Klanjanje tri kralja (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafuria) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Milano, Italija Portret dame (1495. - 1498.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Posljednja večera - (1498.) crkva „Santa Maria delle Grazie“, Milano, Italija* Madona u stenama (prva verzija) (1483. - 1486.) – „Luvr“, Pariz, Francuska Serija grotesknih karikatura (1490. - 1505.) Bitka kod Angiarija (1503.), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj skupštini Mona Liza (1503. - 1505./1506.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Leda i labud (1508.) - (sačuvane su samo kopije) Sveti Ivan Krstitelj (~1514.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus (1515.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus Naučni rad 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za `Duke` a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Francescom Melzijem (1491 -1568) Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara . Da Vinci je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvečene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene. Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ` Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.` pisao je umetnik. Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je `Drvo žila` na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu. Vajar Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u New Yorku izrađena skulptura po ovim nacrtima i 1999 godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog učenika na osnovu majstorovog projekta. Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi. Arhitekta Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova. Arhitektonska studija Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren. Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovica Sforzu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492 godine kod pregradnje trga Vigevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490 godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio. Godine 1502 on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazida II. iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bospora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001 godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj. Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao. Nauka i konstrukcija mašina Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti.Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom. Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika. Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device. Astronomia U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.