Opis Rudolf Gaberc Univerzitet umetnosti u Beogradu 1985

PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Uvod: Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. PLASTICNA ANATOMIJA COVEKA - RUDOLF GABERC Univerzitet umetnosti, Beograd, 1979 97 str. Meki povez. Vrlo dobro ocuvana knjiga.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anatomija (grčki: νατομία anatomija i νατέμνειν seciranje) je grana biologije koja za cilj ima izučavanje strukture i organizaciju živih organizama.[1] Deli se na animalnu anatomiju - zootomija i biljnu anatomiju - fitonomija. Glavne podgrupe anatomije su komparativna anatomija, histologija i humana anatomija. Animalna anatomija podrazumeva proučavanje strukture različitih životinja i tada se naziva komparativna anatomija ili animalna morfologija, i može biti proučavanje jedne životinje, u kom slučaju se naziva specijalna anatomija. Anatomija je stara nauka, čiji počeci su u preistorijskim vremenima.[2] Anatomija je inherentno povezana sa embriologijom, komparativnom anatomijom, evolucionom biologijom, i filogenijom,[3] pošto su to procesi putem kojih je anatomija generisana na neposrednoj (embriologija) i dugoročnoj (evolucija) vremenskoj skali. Ljudska anatomija je jedna od osnovnih esencijalnih nauka medicine.[4] Disciplina anatomije je podeljena na makroskopsku i mikroskopsku anatomiju. Makroskopska anatomija, ili topografska anatomija, je ispitivanje delova tela životinja koristeći nepomognut vid. Topografska anatomija takođe obuhvata granu vizuelne anatomije. Mikroskopska anatomija podrazumeva upotrebu optičkih instrumenata u proučavanju tkiva različitih struktura, što je poznato kao histologija, kao i proučavanje ćelija. Istorija anatomije se odlikuje progresivnim razumevanjem funkcije organa i strukture ljudskog tela. Metodi su isto tako vremenom drastično poboljšani, napredujući od pregleda životinja disekcijom leševa do tehnika 20. veka za medicinsko snimanje uključujući radiografiju, ultrasonografiju, i magnetnu rezonantnu tomografiju. Anatomija i fiziologija, koja studira (respektivno) strukture i funkciju organizama i njihovih delova, sačinjavaju prirodni par srodnih disciplina, i one se često studiraju zajedno. Definicija Poređenje ljudskog i slonovskog kostura. Bendžamin Voterhaus Hokins, 1860 Reč anatomija je izvedena iz grčke reči ἀνατομή anatomē „seciranje” (od grč. ἀνατέμνω anatémnō „preseći, iseći“).[5] Anatomija je naučna disciplina koja izučava strukturu organizama uključujući njihove sisteme, organe i tkiva. Time su obuhvaćeni izgled i pozicija razni delova, materijali od koji su sastavljeni, njihove lokacije i njihov odnos sa drugim delovima. Anatomija se sasvim razlikuje od fiziologije i biohemije, koje se respektivno bave funkcijama tih delova i obuhvaćenim hemijskim procesima. Na primer, anatomičar se bavi oblikom, veličinom, pozicijom, strukturom, snabdevanjem krvi i inervacijom organa kao što je jetra; dok je fiziolog zainteresovan za proizvodnju žuči, ulogu jetre u ishrani i regulaciji telesnih funkcija.[6] Anatomija kao disciplina se može podeliti u brojne grane uključujući makroskopsku i mikroskopsku anatomiju.[3][7] Anatomija se može studirati koristeći invazivne i neinvazivne metode s ciljem dobijanja informacija o strukturi i organizaciji organa i sistema.[3] Korištene metode obuhvataju disekciju, pri kojoj se telo otvara i studiraju se organi, u endoskopiju, u kojoj se video kamerom-opremljeni instrument umeće kroz mali prorez na telesnom zidu i koristi se za istraživanje unutrašnjih organa i drugih struktura. Angiografija koja koristi rendgenske zrake ili magnetna rezonantna angiografija su metodi za vizualizaciju krvnih sudova.[8][9][10][11] Često se podrazumeva da se termin „anatomija“ odnosi na ljudsku anatomiju. Međutim, u suštini iste strukture i tkiva nalaze se u čitavom ostatku životinjskog carstva, i termin takođe uključuje anatomiju drugih životinja. Termin zootomija se takođe ponekad koristi da se specifično naglasi anatomija životinja. Struktura i tkiva biljaka su različite prirode i studiraju se u biljnoj anatomiji.[6] Humana anatomija Nama najvažnija vrsta anatomije je humana anatomija (kako podrazumeva proučavanje jedne vrste znači da je humana anatomija takođe i specijalna anatomija). Humanu anatomiju možemo da posmatramo iz više uglova. Sa medicinskog stanovišta humana anatomija je uopšte poznavanje egzaktne forme, pozicije, oblika, veličine i odnosa različitih struktura ljudskog tela. Ovom terminu je takođe dat naziv i deskriptivna ili topografska humana anatomija.[12] Ljudsko telo je u toj meri kompleksno da samo mali broj profesionalaca, tek nakon godina strpljive studije, mogu da kažu da su poznavaoci ljudskog tela. Međutim svi lekari koji proučavaju ljudsko telo se specijalizuju na određene delove tela i to znanje usavršavaju. Na primer, lekar se fokusira na mozak koji proučava do detalja, dok ima opšte znanje ostatka tela. Topografska anatomija se uči neprekidnim ponavljanjem i seciranjem tela, i detaljnim upoznavanjem. Sa morfološke tačke gledišta, humana anatomija je fascinantna nauka, jer za cilj ima proučavanje uzroke koji su doveli do trenutnog stanja tela. Pri ovom proučavanje neophodne su nauke tipa embriologija, filogenija i histologija. Patološka anatomija (ili morbidna anatomija) je nauka koji proučava obolele organe, dok delovi anatomije koji proučava zdravu anatomiju tela mogu biti medicinska, hirurška i površna anatomija. Komparacijom anatomije različitih rasa ljudskog roda bavi se fizička antropologija, odnosno antropološka anatomija.[13] Svaka anatomska jedinica počinje prvo sa opisom strukture organa ili sistema (kao na primer nervi, nervni sistem, srce, itd.). Za ovim sledi opis razvoja, odnosno embriologija i komparativna anatomija, tj morfologija. Ovakva klasifikacija je od velikog značaja jer prvo daje dovoljno detalja o strukturi organa, i drugo, bilo ko (ne samo profesionalni medicinski radnici) može da ima u uvid u odnos i opis opšteg sistema.

Knjiga je odlicno ocuvana...

Beograd 1985, mek povez, vrlodobro stanje, 97 strana, težina oko 230 gr

Beograd, 1979 mek povez, strana 97 Dobro očuvana

Skeletni sistem i zglobovi Misicni sistem Meke korice,dobro ocuvana,ilustracije crno bele. 97 strana M-41

Autor - osoba Gaberc, Rudolf, 1923-2005 = Gaberc, Rudolf, 1923-2005 Naslov Plastična anatomija čoveka / Rudolf Gaberc ; [ilustracije Rudolf Gaberc i Miodrag Bajić] Vrsta građe udžbenik Jezik srpski Godina 1985 Izdanje [2. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Univerzitet umetnosti, 1985 (Beograd : Srbija) Fizički opis 97 str. : ilustr. ; 21 cm Napomene Srpsko-latinski rečnik: str. 92-97. Predmetne odrednice Anatomija, plastična -- Na slikama Slikarstvo -- Anatomija, plastična -- Anatomija -- Anatomija čoveka Anatomija, plastična -- Na slikama Uvod Anatomija je nauka koja izučava oblik i građu živih bića, od celine do strukturalnih detalja. Anatomija je morfološki deo biologije, sveobuhvatne nauke о biljnom i životinjskom svetu. Osnovni i prvobitni metod istraživanja objašnjen je u samo nazivu. To je metod rasecanja ili sekciranja. Najstariji podatak о njegovom korišćenju datira od Grka koji su ga nazvali anatomijom (Theophrast) prema reći anatemneim, što znači rasecati. Anatomija se kao nauka veoma razgranala, pa smo dobili mnoštvo naziva koji pojedine grane anatomije precizno određuju, kao na primer: sistematska, topografska, makroskopska, mikroskopska, itd. anatomija. Plastična (grački: plástes – vajar, plastiké – vajarstvo) anatomija čoveka i životinja i uporedna ili komparativna anatomija sadrže znanja koja su neophodna u likovnom obrazovanju. Plastična anatomija saopštava osnovna znanja о građi, formama i proporcijama čovečijeg tela i tela životinja u mirovanju i pokretu. Pošto sa svog stanovišta objašnjava deo likovne problematike, ona se izučava kao predmet na umetničkim školama i akademijama u početnim godinama studija. Kroz taj predmet dodiruju se saznanja nauke na nevidljivoj granici sa teško objašnjivim bićem umetnosti. Značaj anatomije zavisi od koncepcije i karaktera škole, zavisi, u celini, od umetnosti kao oblika društvene svesti koja se menja, ali i ostaje. Plastična anatomija je neodvojiva od likovne nastave i samo u sklopu ostalih predmeta te nastave dobija svoje puno opravdanje i celishodnost kao stručni predmet. Metodski ispravno postavljen praktičan rad predstavlja osnovu obrazovno-vaspitnih ciljeva samog predmeta. Metod sekciranja zamenjen je metodom posmatranja i crtanja skeleta i živog tela. Pošto je ova knjiga namenjena prvenstveno studentima Fakulteta likovnih i primenjenih umetnosti želeli bismo da odmah, na početku, postavimo neke zaključke koji su nastali na osnovu višegodišnje nastavničke prakse i na osnovu rada sa studentima. Čovek može da vidi, da sagleda, da reprodukuje samo ono što poznaje. Mašta ima svoje izvore u nepresušivom bogatstvu realnog sveta, u metamorfozi već viđenih oblika. Učenje samo teorije anatomije ne pruža, praktično, nikakve koristi. Još je Leonardo savetovao: „Ako želiš da iz anatomije nešto shvatiš, naučiš i objasniš, moraš da nacrtaš“. Ne možemo samo posmatranjem i površnim vizuelnim konstatacijama površine ljudskog tela da otkrijemo, ni svu lepotu i harmoničnost njegovih formi, ni zakonitost i logičnost menjanja tih formi u pokretu. Formu treba objasniti iz dubine prema površini, od njene čvrste baze, tj. od kosti. Crtanje i studiranje pojedinih kostiju, kao i čitavog skeleta, ima mnogostruki značaj. Pored anatomskih informacija koje su mu potrebne u praktičnom radu, student može da proverava i korigira „šestar u svom oku“, da razvija moć opservacije. Skelet obiluje mnoštvom neobičnih oblika koje ne možemo da vidimo u našem svakodnevnom ambijentu. Studiranjem tih oblika povećava se li-kovna osetljivost i obogaćuje fond likovnih saznanja. Znanje anatomije pomaže i u učenju istorije umetnosti, jer se opšte karakteristike jednog umetničkog delà, pogotovo kada se radi о portretu, aktu, figuralnoj kompoziciji, lakše sagledavaju. Svojim nastavnim metodama plastična anatomija podstiče istraživački odnos mladih umetnika prema životu i okolini, pomaže im u sagledavanju pravih likovnih i estetičkih vrednosti koje sadrži ljudska figura kao predmet likove obrade i upućuje ih na bogatstvo kreativnih pobuda koje je moguće otkriti u samom čoveku, njegovim životnim manifestacijama, u radu, igri, plesu, baletu i sportu. Plastična anatomija čoveka uzima naučnu osnovu iz sistematske anatomije čoveka i to samo one njene delove, odnosno sisteme koji učestvuju u građi tela i određuju njegovu površinu. To su skeletni sistem sa zglobovima i mišićni sistem sa kožom i potkožnim tkivima. Ostali sistemi i pribori (krvotok, disanje, varenje, nervni sistem i čula) ne nalaze se u okviru proučavanja plastične anatomije, ali njihovo poznavanje je značajno i upotpunjuje našu predstavu о komplikovanom čovekovom organizmu, pogotovo jer bi trebalo da budemo svesni činjenice da čovek nedovoljno poznaje samog sebe. Stručne literature о anatomiji ima dovoljno, naročito na stranim jezicima, ali ta literatura mahom nije prilagođena stvarnim potrebama i studiranju na akademijama. Teško je pronaći onu pravu meru teorijskih i praktičnih zadataka koji se celishodno i realno uklapaju u planske i programske okvire škole. U ovom delu načinjen je pokušaj da se fiksira onaj programski minimum koji je neophodan i u dosadašnjoj nastavi već sprovođen. Latinski nazivi su ispušteni i dati su na kraju, u malom rečniku, koji omogućuje korišćenje dodatne i strane stručne literature koja sva koristi jedinstvenu nomenklaturu. MG18

dimenzije 33x25cm , 486 stranica, tvrdi povez sa zaštitnim omotom, i tvrda kutija preko 700 crteža, kao nova, nekorišćena, bez posveta, podvlačenja, presavijanja, bez tragova osim jedna-dve blage fleke od stajanja ispod omota Opis knige: Boško Kućanski kao doktor medicinskih nauka, ima provjereno znanje medicinske anatomije, a kao istaknuti likovni stvaralac i pedagog raspolaže praktičnim iskustvom i poznavanjem plastične anatomije. To predstavlja garanciju kvaliteta ove knjige, koja na slojevit i sveobuhvatan način kreativno obrađuje jednu specifičnu materiju u kojoj umjetnost postaje faktor nauke, a nauka integralni dio umjetnosti. Polazeći od helenskih ideala proporcije čovjekovog tijela pa preko osnova plastične anatomije koje su ustanovili majstori Visoke renesanse, autor je uveo u svoju Plastičnu Anatomiju savremenu estetsku transpoziciju prirodnog oblika tijela, koja ovome djelu daje, pored obrazovne i stvaralačku umjetničku vrijednost. Tekstom propraćenim sa preko 700 crteža, objasnio je sve elemente oblikovne građe tijela, uključujući razvoj, rast i starenje, kao i razlike koje postoje u građi tijela muškarca i žene. /// O autoru: Završio je Stomatološki fakultet Univerziteta u Beogradu (1958) i Medicinski fakultet Univerziteta u Sarajevu. Studirao je Istoriju umjetnosti u Beogradu i studijski boravio u Italiji, Francuskoj, Španiji, Njemačkoj, Kanadi i SAD. Do sada je imao preko sedamdeset samostalnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Za svoja likovna ostvarenja dobio je brojne nacionalne i međunarodne nagrade i priznanja, kao i Grand Prix na svjetskoj bijenalnoj izložbi u Budimpešti, 1973. godine. Djela mu se nalaze u galerijama i muzejima u zemlji i inostranstvu. Boško Kućanski bio je renesansni čovjek, naučnik i umjetnik obostrano visokih dometa, kipar, slikar i pisac, a istodobno doktor Stomatologije i doktor Medicine. Član Akademije nauka i umjetnosti postao prije četiri decenije, bio član i Udruženja pisaca i Udruženja likovnih umjetnika. Rođen je u učiteljskoj porodici u Lici, a školovao se u nekoliko ličkih i dalmatinskih mjesta, te u Srbiji i u Bosni i Hercegovini, gdje je, eto, našao nevjerovatni sklad između Kućanskog naučnika i Boška umjetnika.

ISBN: 9788652133178 Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16.5x24 cm Godina izdanja: 15. april 2019. Izdavač: Laguna Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Leonardo da Vinči - Volter Ajzakson Autor: Volter Ajzakson Žanrovi: Autobiografije i biografije, Umetnost, Publicistika Izdavač: Laguna Godina izdanja: 15. april 2019. Broj strana: 464 Pismo: Latinica Povez: Tvrd Format: 16,5 x 24 cm Težina: 1,5 kg NOVA knjiga!!! Autor bestselera Stiv Džobs i Ajnštajn. „Prosvetljujuće i veličanstveno. Ovo je monumentalna pohvala titanskoj ličnosti.“ Publishers Weekly Najkreativniji genije otkad je sveta i veka. Na osnovu hiljada stranica iz Leonardovih neverovatnih beležnica i na osnovu novih otkrića o njegovom životu i radu, Volter Ajzakson nam razotkriva velikog umetnika i naučnika. Leonardo je naslikao dve najslavnije slike u istoriji, Tajnu večeru i Mona Lizu. Ali je sebe podjednako smatrao naučnikom i tehnologom. Sa strašću koja je povremeno prelazila u opsesivnost, bavio se proučavanjem anatomije, fosila, ptica, letećih mašina, botanike, geologije i oružja. Sposobnost da ukršta društvene i prirodne nauke, koju simboliše crtež Vitruvijev čovek, stvorila je od njega najkreativnijeg inovatora u istoriji. Proučavao je matematiku optike, pokazao kako svetlosni zraci padaju na rožnjaču, i u Tajnoj večeri izveo iluzije izmenjene perspektive. Gulio je meso sa lica leševa, crtao mišiće koji pomeraju usne, a onda naslikao najpoznatiji osmeh u istoriji. Da Vinčijevo oduševljenje pozorištem uticalo je na njegove slike i izume. Leonardovo uživanje u kombinovanju raznorodnih interesovanja ostaje najbolji recept za kreativnost. Nije mu smetalo ni to što je bio neprilagođen: nezakoniti sin, homoseksualac, vegetarijanac, levoruk, rasejan, i ponekad jeretičan. Njegov život nas podseća na to koliko je važno da se usvojeno znanje dovodi u pitanje – da budemo maštoviti, strastveno radoznali, da razmišljamo drugačije i brižljivo posmatramo svet. „I sam Ajzakson je poput renesansnog čoveka. Kao i Leonarda, njega pokreće neiscrpna želja za otkrivanjem. Ta radost izbija na površinu u ovoj veličanstvenoj knjizi. U Ajzaksonu Leonardo dobija biografa kakvog zaslužuje – pisca sposobnog da shvati njegovu često mahnitu, čudnu potragu za poimanjem.“ Times of London „Veličanstveno... Ajzakson još jednu kompleksnu, džinovsku figuru preobražava u nekoga ko nam je prepoznatljiv... Potpuno očaravajuće, majstorsko i strasno delo.“ Kirkus Reviews

Luksuzna dvojezična (francuski, srpski) monografija posvećena istaknutom slkaru Peru Nikčeviću publikovana je 2016. u okviru biblioteke ”Paleta” u izdanju Grad teatra (Budva), Boka F (Podgorica) i Štampar Maklarije (Beograd). O djelu umjetnika, sklonog netipičnim životnim izborima, u monografiji su pisali autori poput Federicka Tachoua, Daniela Mazaltarima, Pauline Biard, Branka Maširevića, Natalije Đaletić, Garija Smiljkovskog, Vladimira Čejovića, Luke Rajovića, Gorana Nikčevića, Tanje Bakić... Nakon završene Akademije u Beogradu, Pero Nikčević (1951) bio je na usavršavanju u Parizu i Americi, živio je kao slikar-isposnik u manastiru Reževići, nekoliko godina boravio u Belgiji, a od 1987. živi u Parizu. 2016 godine, nakon četiri decenije, predstavio se likovnoj publici, a nove radove smatra “prekretnicom u umjetnosti i sublimacijom novog likovnog izraza, kojem teži od mlađih dana, koncentrisanog isključivo na portret žene”. U tekstu “Pred platnima Pera Nikčevića” Jasminka Grgurević ističe da je slikar svoje “mjesto” pronašao u Parizu, ali da su njegova “tajna mjesta” iz kojih crpi kreativnu energiju i dalje crnogorski izvori. Grgurević ističe da su ti izvori u njemu formirali koordinatnu mrežu u kojoj je zarobljeni sistem “po kojem se kreće”. Nikčević grabi trenutak, kako ističe Luka Rakojević, “lovi epifanijski momenat koji predstavlja kratku manifestaciju iz uma transponovanu na hartiju”. “Podloge na kojima bilježi te akutne mentalne slike su različite - novinski papir, salvete u boji, listovi iz rokovnika... Njegove linije su fuge strasti. Nekad su artikulisane u formi koja pokazuje čistoću i prefinjenost fragmenata ženskog tijela uz briljantno poznavanje anatomije, a s druge strane povremeno formiraju kompoziciju razularene i razuzdane strasti kombinujući antropomorfne i zoomorfne karakteristike i odlike”, zapisuje Rakojević. Monografija posvećena životnim i stvaralačkim ciklusima Nikčevića (Road, Body, Pars, Nature, Otherness, Line, Montenegro, Women”), koji su bogato opremljeni izuzetnim reprodukcijama radova kao i dokumentarnim fotografijma slikara, donosi posebno druženje sa čovjekom koji zavodljivo, s puno žudnje priča svoje “istine”. Količina 1kom. Izvor: vijesti.me

VELIKI MAJSTORI UMETNOSTI - LEONARDO - Monografija Autor: Marija Lujza Ricati Izdavač: Nolit, Beograd Godina izdanja: 1979 Broj strana: 128 Povez: tvrd sa zaštitnim omotom Veliki Format Bogato ilustrovana. Stanje kao na slici. Odlično očuvana. Zaštitni omot iskrzan na ivicama, sama knjiga u odličnom stanju. Leonardo di ser Pjero da Vinči (ital. Leonardo di ser Piero da Vinci, Vinči, 15. april 1452 — Amboaz, 2. maj 1519), poznat kao Leonardo da Vinči, bio je italijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, vajar i slikar. („di ser Pjero” ovde znači od oca ser Pjera, gde je ser kolokvijalna skraćenica od Sinjor u Italiji srednjeg veka, i ukazuje da onaj koji je nosi obavlja profesiju javnog beležnika.) Smatran idealnim „renesansnim čovekom” i univerzalnim genijem, Leonardo je široj publici poznat po svojim remek-delima, Tajna večera i Mona Liza, a njegove inženjerske izume koji su već u njegovo doba smatrani daleko ispred vremena i danas ponovo otkrivaju moderni inženjeri i naučnici. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije i građevinarstva. Njegove slike se smatraju vrhunskim delima visoke renesanse. Bio je fasciniran misterijom čovekovog lica i mogućnošću čitanja „pokreta duše” kroz gestove i izraze. Leonardov portret žene firentinskog zvaničnika toga vremena „Mona Liza” nadaleko je poznat po zagonetnom osmehu portretisane dame. „Mona Liza” je prvi psihološki portret naslikan u istoriji, te se zato daje toliki značaj ovom delu. U svojim beleženicama od kojih su sačuvane hiljade stranica, zapisivao je svoja razmišljanja i analize, radio studije i skice za umetnička dela, i takođe ilustrovao svoja naučna i inženjerska istraživanja, zbog čega je smatran začetnikom moderne naučne ilustracije. Njegov nemirni naučni, istraživački i umetnički duh više odgovara našem vremenu, nego dobu u kom je živeo i stvarao, a koje se tek budilo iz dubokog, skoro milenijskog sna, nametnutog mračnim dobom srednjeg veka. Radio je i stvarao u Milanu, Veneciji, Firenci, Rimu, a pred kraj života i na poziv kralja Fransoa I u Francuskoj, gde je preminuo 1519. godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Plod Leonardovog mnogostranog genija, Traktat je suma njegove slikovne misli i predstavlja jedan od najviših i najznačajnijih izraza renesanse. Nastao iz tipično Leonardove sinteze eksperimentisanja i istraživanja prirode, ovo delo uspostavlja savršenu saglasnost između umetnosti i nauke. Velika teorija umetnosti koja leži u osnovi univerzalnog remek-dela Mona Lize rezultat je – uči ova knjiga – fuzije renesansnog ideala harmonije i ravnoteže sa preciznim naučnim kriterijumima, što pokazuju izvanredna zapažanja o perspektivi, svetlima, senkama, boje i kretanja ljudskog tela sadržanih u Traktatu. Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja. Slikar „Slikarstvo je poezija, koja je vidljiva i ne da se čuti a poezija je slikarstvo koje se sluša i nevidljivo je“ Posljednja večera (1498.) Leonardo je jako poznat zahvaljujući svojim slikama i majstorskom slikom kao što je Posljednja večera koja je naslikana 1498. godine i „Mona Liza“ (koja je poznata i kao „La Gioconda “ na italijanskom ili „La Joconde “ na francuskom jeziku) koja se nalazi u Luvru u Parizu i naslikana je 1503 – 1506-ih godina i ako se vode polemike da li je ovu sliku napravio sam ili zajedno sa nekim od njegovih učenika. Do današnjih dana je sačuvano njegovih sedamdeset slika ali ni jedna njegova skulptura. Leonardo je često planirao velike slike sa velikim brojem projekata, nacrta i skica ali nisu bile završene. Godine 1481. bilo mu je povereno da napravi sliku „Klanjanje tri kralja“ ali sliku nije završio kada odlazi u Milano. U Firenci mu je bilo povereno da napravi veliku i opsežnu sliku „Bitka kod Angiarija“, dok je njegov rival Michelangelo trebao da napravi sliku na suprotnij strani zida. Posle razrade u nebrojanim skicama on je napustio slikanje iz tehničkih razloga. Koristio je novi kompozicijski pristup - centralna figura se nalazi napred i sve je podređeno njoj, dok su ostale figure i predmeti u pozadini, grupisani tako da još više ističu centralnu figuru. Njegove stilske inovacije su još uočljivije u Tajnoj večeri, gde je jednu ustaljenu temu prikazao na sasvim drugačiji način. Umesto da 12 apostola predstavi kao individualne figure, on ih grupiše u grupe koje okružuju Hrista kao centralnu figuru. Sasvim pozadi, kroz prozor je prikazan pejzaž. Da Vinči apostole i Hrista prikazuje u momentu kad Hrist objavljuje Judinu izdaju, i na gotovo realistički način prikazuje različite emocije apostola, zaprepašćenih ovom vešću. Mona Liza (1503–1505 /1506) Mona Liza, Leonardovo najpoznatije delo, jednako je poznato po inovacijama koje koristi u slikarskoj tehnici, kao i po misterioznom osmehu subjekta koji Leonardo prikazuje. Ovo delo je kohezija dve tehnike koje je on ustanovio - sfumata i kjaroskura. Da Vinci je uticao na skoro sve kasnije umetnike visoke renesanse, a pre svega na Rafaela. U potpunosti je izmenio milansku školu, a uticao je i na škole u Parmi, Firenci i drugim renesansnim centrima. Iako je Leonardo stvorio relativno mali broj slika (od kojih je veliki broj nedovršen), on je ipak jedan od najuticajnijih i najinovativnijih umetnika Renesanse. U njegovom ranom periodu, slikarski pravac koji je sledio nije se mnogo razlikovao od stila njegovih učitelja, da bi sazrevajući, da Vinči vešto odbacio rigidan način tretiranja figura i objekata, i praktično ih oživeo, koristeći sfumato, svoju nadaleko popularnu tehniku. Spisak slika Primedba: Podaci o godinama nastanka slika u raznim izvorima se u većini slučajeva znatno razlikuju. Madona sa jabukom („Dreyfusova Madona“) (~1469.) - National Gallery of Art, Vašington, SAD*Portret Ginevre de Benči (~1475.) – National Gallery of Art, Vašington, SAD Krštenje Krista skupa Verokiom (oko 1475. - 1478.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Madona sa cvećem (1478. - 1480.) – „Ermitaž“, Petrograd, Rusija Madona sa karanfilom (1478. - 1481.) – „Alte Pinakothek“, Minhen, Nemačka Sveti Jeronim (oko 1480.) – „Pinacoteca Vaticana“, Vatikan Klanjanje tri kralja (1481.) – „Galleria degli Uffizi“, Firenca, Italija Muzičar (Portret muzičara Frankina Gafuria) (~1490.) - „Pinacoteca Ambrosiana“, Milano, Italija Portret dame (1495. - 1498.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Posljednja večera - (1498.) crkva „Santa Maria delle Grazie“, Milano, Italija* Madona u stenama (prva verzija) (1483. - 1486.) – „Luvr“, Pariz, Francuska Serija grotesknih karikatura (1490. - 1505.) Bitka kod Angiarija (1503.), danas izgubljeni karton za zidnu sliku u firentinskoj skupštini Mona Liza (1503. - 1505./1506.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Leda i labud (1508.) - (sačuvane su samo kopije) Sveti Ivan Krstitelj (~1514.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus (1515.) – „Louvre“, Pariz, Francuska Bahus Naučni rad 1483. godine Leonardo se seli u Milano da bi radio kao civilni i vojni inženjer za `Duke` a posao slikara i skulptora mu postaje sporedno zanimanje. Leonardo je radio i kao dizajner i direktor dvorskih festivala. Tu započinje svoje prve sistematske naučne studije bazirane na praktičnim iskustvima iz anatomije, botanike, matematike, fizike i mehanike. 1499. godine Leonardo se ponovo vraća u Firencu. Naredne godine stupa u službu francuskog kralja, ostavši u njoj do 1506. godine. nakon čega se vraća u Firencu do 1507. Iz Firence nastavlja put za Milano gde će živeti narednih pet godina. Od 1516. godine pa do svoje smrt i živeo je u Francuskoj sa svojim učenikom i naslednikom Francescom Melzijem (1491 -1568) Leonardo je najslavniji intelektualac renesansnog perioda zahvaljujući mnoštvu njegovih interesovanja: od vojne arhitekture, preko anatomije, geometrije, astronomije, građevinarstva, hidraulike, fizike do opšte tehnike. Iako su ga za njegova života patroni angažovali za najrazličitije poslove - od planiranja utvrđenja, zamkova i kanala, do kreiranja balskih odora - on je do današnjeg dana ostao poznat kao jedan od najvažnijih slikara . Da Vinci je celoga života crtao, pravio je skice i nacrte, mastilom ili olovkom. Sačuvano je 4 000 njegovih crteža, često malih dimenzija. Leonardo je pisao u zbijenim linijama, napisanim kao odraz u ogledalu, zdesna na levo. Uz njih su crteži biljaka i šeme zupčanika i točkova. Čitave stranice posvečene su oružju, kopljima, buzdovanima, mačevima egzotičnog oblika. Tu su zatim, skice za pravljenje utvrđenja i sheme artiljerijskog oružja, crteži letećih mašina, tenkova, opreme za ronjenje i drugih fantastičnih stvari, vekovima pre nego što su napravljene. Čak je dizajnirao i robota, koji je mogao sedeti, mahati rukama i pomerati glavom dok bi otvarao i zatvarao anatomski vernu vilicu. ` Mogu da pravim topove, malo oružje, korisno i veoma lepih oblika, različito od onog koje se koristi.` pisao je umetnik. Da Vinči je crtao i različite životinje: pse, mačke, medvede, konje, pa čak i zmaja. Bez znanja detalja o anatomiji osim onih koje je mogao da vidi golim okom, nacrtao je `Drvo žila` na kome je prikazao položaj srca, pluća i glavnih arterija u ljudskom telu. Vajar Mnogo godina je proveo stvaranjem monumentalnih planova na izradi velike skulpture konjanika od bronze („Gran Cavalo“) koje je trebala da stoji u gradu Milanu ali rat sa Francuskom nije dozvolila da se ovaj projekat realizuje. Na osnovu privatne inicijative je u New Yorku izrađena skulptura po ovim nacrtima i 1999 godine je poklonjana gradu Milanu. Huntov muzej u gradu Limerik u Irskoj navodno poseduje kopiju malog bronzanog konja u bronzi koja je rad Leonardovog učenika na osnovu majstorovog projekta. Osim ovog on je sam ostvario i mnoge druge radove u vajarstvu od kojih su najpoznatiji oni najstariji radovi. Arhitekta Mnogo zapisa od Leonarda se odnosilo na građenje i planiranje najme katedrala. Njegove studije su počinjale ispitivanjem raznih građevinskih alata i pomoćnih sredstava za gradnju. Nadalje on je nastavio u oblasti koja do tada nije bila ispitivana u nosivosti stubova i podvlaka kao i svodova i lukova. Arhitektonska studija Eksperti su saglasni da je većina njegovih arhitektonskih studija bio teoriski rad. Njegovi radovi su suđeni kao „kako projektovati konstrukciju na dekoraciju fasade“ ili „kako dekorisati ravan napravljenu za proslave“. Na drugoj strani neki nacrti su interesantni u svojoj ambiciji da se predstave ogromne građevine, kružna stepeništa, ulice sa mnogostrukim saobraćajem za pešake i komercialni saobraćaj. Ni jedan od ovih planova nije ostvaren. Kao svoj arhitektonski rad Leonardo je prezentirao model „idealnog grada“ za Ludovica Sforzu. To je zahtevalo potpuno preuređenje grada Milana što se naravno nikada nije ostvarilo. Samo mali broj Leonardovih radova u arhitekturi je ugledalo svetlo dana. Verovatno je sarađivao i sa drugim arhitektama kao i Bramanteom 1492 godine kod pregradnje trga Vigevano i nekim profanim objektima. Znamo da je predložio projekat centralne kule Milanske katedrale i 10. maja 1490 godine iako je odbijen bio je predložen da radi novi koji nikada nije završio. Godine 1502 on je stvorio crtež visećeg mosta sa dužinom od 720. stopa u jednom segmentu (240 m) kao deo građevinskog projekta za sultana Bajazida II. iz Konstantinopolja. Most je trebao da bude izgrađen na ušću Bospora poznatog kao Zlatni rog. Nikada nije bio izgrađen ali je njegova verzija obnovljena 2001 godine kada je na osnovu njegovog projekta postavljen manji most u Norveškoj. Na sklonu svog života je radio na projektima dvora kraljeve majke u Romorantinu u Francuskoj i kao po običaju ni ovaj projekat se nije realizovao. Nauka i konstrukcija mašina Uverljive i upečatljive su njegove studije koje su ubeležene u dnevnike koji sadrže 6.000 stranica primedaba i crteža u kojima se nalate prelazi između nauke i umetnosti.Bio je levak i celog života je upotrebljavao ogledalsko pisanje jer se ovako lakše pisalo pomoću pera levom rukom. Za vreme celoga života trudio se da sastavi veliku enciklopediju koja bi sadržala sve sa detaljnim crtežima. Od vremena kako je napustio svoje studije latinskog i matemtike Leonarda su tadašnji naučnici u većini ignorisali kao naučnika. Leonardo nikada nije publikovao i ni na koji drugi način nije račirivao sadržaje svojih dnevnika. Mnogo naučnika smatra da je na ovaj način on hteo da publikuje svoje zapažanja. Njegovi zapisi su do 19. veka ostali zagonetni i nerazumljivi i nisu imali uticaj na razvoj nauke. U januaru 2005. godine su naučnici otkriji tajne laboratorije koje je on upotrebljavao za studije letećih mašina i koje su bile u srcu Firence u zapečaćenim manastirskim prostorijama pored bazilike najsvetije device. Astronomia U astronomiji Leonardo je verovao da sunce i mesec kruže oko zemlje kao i da je mesec pokriven vodom i kao takav odbija svetlost i ako je otkrio uticaje meseca na plimu i oseku.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Leonardo di ser Pietro da Vinci, poznat kao Leonardo da Vinci (15. april 1452. — 2. maj 1519.), talijanski renesansni arhitekta, pronalazač, inženjer, kipar i slikar. Bio je opisan kao ideal `renesansnog čovjeka` i kao univerzalni genije. Poznat je po svojim remek-djelima, kao što su `Posljednja večera` i Mona Lisa, a njegovi izumi se danas koriste u modernoj tehnologiji, iako nisu bili primjenjivi u njegovo doba. Pomogao je razvoju anatomije, astronomije, i građevinarstva.[2][3] Njegove slike se danas smatraju vrhunskim djelima ovog `univerzalnoga genija` kako su ga često nazivali. Bio je fasciniran misterijom ljudskog lica i mogućnošću čitanja `pokreta duše` kroz pokrete i izraze lica. Leonardov portret žene fjorentinskog zvaničnika toga vremena `Mona Lisa` nadaleko je poznat po zagonetnom izrazu lica portretisane dame. Portret `Mona Lisa` je prvi psihološki portret napravljen u povijesti te se zato daje toliki značaj ovom djelu. Njegov život je prvi put opisan u biografiji Giorgia Vasarija „Le Vite de` più eccellenti pittori, scultori, ed architettori“ („Život slavnih slikara...“) Leonardo da Vinci je rođen u doba renesanse, 15. aprila 1452. na 3 km od Vincija na seoskom gospodarstvu, između naselja Anchiano i Faltognano. Leonardo je bio vanbračno dete. Njegov otac bio je mladi pravnik Pietro da Vinci a mati Katarina koja je bila verovatno seoska devojčica jer nema dokaza da je bila rob iz Srednjeg istoka koju je posedovao Pietro. Jedini pouzdani podatak o njoj jeste da se zvala Katarina. Leonarda je krstio paroh Pijero da Bartolomeo. Sa nepunih pet godina Leonardo je prešao da živi sa ocem i maćehom. Leonardo je išao u školu u Vinciju. Učitelji mladog Leonarda su bili zatečeni njegovim pitanjima i razmišljanjima. U školi je učio da čita, piše i računa. Takođe je učio geometriju i latinski. Kasnije je usavršavao znanje latinskog, jer je smatrao da nije dovoljno naučio u školi. Sa 14 godina preselio se u Firencu, gde je radio kao pomoćnik u jednoj radionici. Kako se rodio pre zavedene konvencije o imenima Leonardo se zvao imenom koje je značilo „Leonardo sin gospodara iz Vinče. Leonardo je sam potpisivao svoje radove kao „Leonardo“ ili „Ja Leonardo“ ( „Io Leonardo“). Mnogi autori njegove radove navode kao radovi Leonarda a ne radovi da Vincija. Ime svoga oca naravno nije upotrebljavao zbog svoga nelegitimnog postavljenja. Leonardo je rastao sa svojim ocem u Firenci. Ceo svoj život je bio vegetarijanac. Oko 1466. godine je postao učenik slikara Andreje del Verrocchia a kasnije je postao nezavisan slikar u Firenci. Leonardo uči zanat u umetničkoj radionici Verrocchia 1466. Verrocchio je bio vodeći firentinski kipar, zlatar i slikar. Verrocchio je oduševljen crtežima mladog Leonarda i prima ga u svoju radionicu, gde da Vinci počinje da radi sa mnogim poznatim umetnicima - Botticellijem, Peruginom, di Credijem. U junu 1472. Leonardo je postao član slikarske bratovštine, čime je završio školovanje. U knjizi upisanih u bratovštinu da Vinci je upisan pod imenom Lionardo. Prvo poznato Leonardovo delo je crtež Arnovaleja u mastilu - urađen 5. augusta 1473. Na njemu se vidi Leonardova darovitost, jer je ralistično naslikao pejzaž, što niko pre njega nije uradio. 1476. Leonardo i Verrocchio po narudžbini su naslikali sliku Hristovog krštenja. Leonardo je naslikao prednjeg anđela i pejzaž. Razlika između ova dva umetnika vidi se u izradi anđela. 1476. godine je bio anonimno optužen za homoseksualni odnos sa 17 godišnjim poznanikom prostitutkom Jacopom Saltarelijem koji mu je bio model. Skupa sa nekolicinom mladih muškaraca je bio optužen za homoseksualnost. Usled nedostatka dokaza bio je proglašen nevinim. U sledećim godinama je bio pod prismotrom „Noćnih stražara“ - u renesansno doba moralna policija. Tvrdnja da je Leonardo da Vinci bio homoseksualac se javno akceptira. Najduži odnos je imao sa lepim delikventom Gian Giacomom Caprottijem zvanim Salaì i koji je u njegovu službu stupio kada je imao 10 godina kao njegov asistent. On je ovog mladića pomagao i posle smrti mu je ostavio svojim testamentom polovinu svojih vinograda. Oko 1482. godine do 1499. godine je radio za Ludovica Sforzu, milanskog vojvodu u Milanu gde je osnovao i vlastiti atelje sa učenicima. Tad je upotrebljeno 70 tona bronce za izradu oružja, koje je inače bilo namjenjeno za izradu velikog Sforzina konjaničkog spomenika - u neuspjelom Sforzinom pokušaju da odbrani Milansko Vojvodstvo od vojske francuskog kralja Luja XII. Milano se predao bez otpora i 1498. Sforza je bio svrgnut. Leonardo je ostao u Milanu sve do vremena kada je video kako francuski strelci lukovima treniraju na njegovom modelu skulpture „Gran Cavalo“ u polovičnoj veličini i otišao je onda najpre u Mantovu pa zatim u Veneciju. U Firencu se vratio aprila 1500. godine. U Firenci je stupio u službu Cesare Borgija sina pape Aleksandra VI. kojega su zvali „Vojvoda Valentino“ kao vojni arhitekta i graditelj. 1506. godine se vratio u Milano koje ja tada bilo u rukama Maksimiliana Sforze od kako su isterani Francuzi. 1507. godine se susreo sa lepim 15 godišnjim aristokratom, grofom Francescom Melzijem koji je postao njegov učenik životni drug i naslednik. Od 1513. – 1516. živeo je u Rimu gde je u to vreme delovao slikar Raffaello Santi i Michelangelo iako sa njima nije održavao kontakte, smatra se da je izvršio odlučujući uticaj na preseljenje skulpture Davida – majstorskog dela Michelangela. Zbog toga Michelangelo nije bio po svemu oduševljen. 1515. godine je Milano opet bio okupiran i Leonardu je bilo povereno stvaranje dekoracije za mirovne pregovore u Bologni između francuskog kralja François I. i pape Lava X. kada je prvi put morao da se susretne sa kraljem. 1516. godine je stupio u službu kralja Françoisa I. i upotrebljavao je zamak odmah pored kraljeve rezidencije, dobijao je velika primanja i postao kraljev prijatelj. Umro je u Francuskoj u gradu Amboaz u zamku Klo-Lise i u skladu sa njegovom poslednjom željom njegov kovčeg je pratilo 60 prosjaka. Sahranjen je u kapeli zamka Amboaz. Leonardo da Vinči je imao mnogo prijatelja....

Kao na slikama, iscepljena prva prazna strana na kojoj je bila posveta, ostalo dobro očuvano Rembrant Harmenson van Rajn (hol. Rembrandt Harmenszoon van Rijn; 15. juli 1606. Lajden — 4. oktobar 1669. Amsterdam) bio je holandski barokni slikar i grafičar, jedan od najveštijih slikara „naracije” u istoriji umetnosti, izuzetnog umeća u umetnosti portreta i dramskih scena.[1] Rembrant je takođe poznat kao slikar svetla i sene i jedan od onih koji su bili skloni beskompromisnom realizmu tako da su neki njegovi kritičari izjavili da je „više voleo ružno od lepog”. Na početku svoje karijere i nešto kasnije, Rembrant je uglavnom slikao portrete. Mada je nastavio da slika, radi gravire i ponekad crta portrete tokom svoje karijere, vremenom je to radio sve ređe. Ipak, otprilike jednu desetinu njegovog ukupnog dela čine naslikani i gravirani autoportreti, činjenica koja je među kritičarima njegovog dela dovela do različitih nagađanja. Rembrant je najveći i najpoznatiji holandski slikar i jedan od najuticajnijih umetnika zapadnoevropske umetnosti 17. veka. Psihološka dubina njegovih portreta i produbljena interpretacija biblijskih događaja koje je rado slikao, ostale su do danas jedinstvene i neponovljive. Njegovo slikarstvo stilski pripada baroku. Ovo doba je poznato kao Zlatno doba Holandije, kada je Holandija doživela politički, privredni i umetnički procvat. Već za života Rembrantova dela su kopirana i podražavana. Posle njegove smrti kritičari pristalice klasicizma nisu imali visoko mišljenje o njegovom slikarstvu, dok su njegove slike ostale omiljene i na ceni kod privatnih kolekcionara. U 18. veku pojavili su se slikari u Nemačkoj i Engleskoj koji su bili nadahnuti njegovim delom. Rembrantov život postao je predmet različitih mitova i legendi. Tek sredinom 19. veka pojavili su se ozbiljni istraživači njegovog života i stvaralaštva. Od 1970. „Istraživački projekat Rembrant” se bavi istraživanjem i pripisivanjem njegovih dela. Danas se smatra da je sam Rembrant naslikao oko 350 dela.[2] Glavninu Rembrantovog stvaralaštva čine biblijska – i nešto manje – istorijska, mitološka i alegorijska dela, u različitim verzijama slike, grafike i crteža perom i mastilom i crvenom i crnom kredom.[1] Kroz njegovu karijeru, promene u stilu su izuzetne. Njegov pristup kompoziciji i prikazu svetla i sene – kao i formalnih elemenata slike, konture, forme, boje i poteza četkice, a u crtežu i grafici, tretman linije i tona, podložan je postepenoj a ponekad i nagloj promeni, čak i tokom izrade jednog dela. Slika poznata kao Noćna straža (1640-42) je jasno prekretna tačka njegovog stilskog razvoja.[1] Te promene nisu rezultat nekog slučajnog razvoja, već dokument svesnog istraživanja slikovnog i narativnog, ponekad kao rezultat dijaloga s drugim velikim umetnicima istorije umetnosti.[1] Po mitu koji je nastao nakon njegove smrti, Rembrant je umro siromašan i neshvaćen. Istina je da je pred kraj njegovog života u Holandiji realizam izašao iz mode u korist neoklasicizma. U svakom slučaju, njegova međunarodna slava među upućenima i kolekcionarima nije prestajala da raste. Određeni nemački i venecijanski umetnici osamnaestog stoleća su čak stvarali skoro sva svoja dela koristeći se njegovim stilom. U doba romantizma Rembrant je postao naročito popularan i smatran njegovim prethodnikom; od tog momenta je viđen kao jedan od najvećih umetnika istorije umetnosti. U samoj Holandiji njegova popularnost je obnovljena, i Rembrant je ponovo postao simbol veličine u holandskoj umetnosti. Ime Rembran(d)t[uredi | uredi izvor] Lično ime Rembrant u Holandiji je – i još uvek jeste – veoma neobično. Srodno je običnijim holandskim imenima kao Remert, Herbrant i Ejsbrant (Remmert, Gerbrand, i IJsbrand). Način na koji se Rembrant potpisivao na svojim delima je doživeo značajne varijacije. Kao mladić, svoja dela je potpisivao monogramom RH (Rembrant Harmenson, „sin Harmenov”); od 1626/27, sa RHL; i od 1632. kao RHL van Rijn (gdje L u monogramu najverovatnije znači Lajdenđanin, „iz Lajdena”, ime mesta u kom je rođen). Sa 26 godina počeo je da potpisuje svoja dela jedino ličnim imenom, prvo kao Rembrant; a od 1633. godine pa nadalje do smrti, kao Rembrandt (sa dt). Govorilo se da je počeo da koristi samo ime u potpisu zato što je sebe smatrao jednakim velikim umetnicima renesanse, Mikelanđelu, Ticijanu i Rafaelu, koji su generalno takođe poznati samo preko ličnog imena. Biografija[uredi | uredi izvor] Detinjstvo i obrazovanje[uredi | uredi izvor] Autoportret iz oko 1630, Rijksmuzeum Rembrant je rođen u Lajdenu 15. jula 1606. godine kao deveto dete u dobrostojećoj porodici mlinara Harmena Geritsona van Rajna (Harmen Gerritszoon van Rijn) i pekarke Neltgen Vilemsdohter van Zojtbruk (Neeltgen Willemsdochter van Zuytbrouck). Kao gradsko dete, Rembrant je od 1612. do 1616. pohađao osnovnu školu, a u periodu 1616—1620, kalvinističku latinsku školu.[3] Tu je učio biblijsku istoriju i dela klasika. Uz to, dobio je poduku iz retorike, što je moglo da utiče na njegov kasniji slikarski rad.[3] Posle osmogodišnjeg školovanja upisao se na studije filozofije na Univerzitetu u Lajdenu. Ubrzo je napustio studije da bi započeo školovanje za slikara. Njegov prvi biograf, Jan Jancon Orleš (Jan Janszoon Orlers; 1570–1646), je napisao Rembrantov životopis pun hvale na pola stranice u svom „Opisu grada Lajdena” (Beschrijvinge der stadt Leyden, 1641). Tu je Orleš kazao da je Rembrant rano napustio latinsku školu, i na svoj zahtev, bio poslat da uči slikarstvo. Činjenica da je Rembrant bio upisan na Univerzitet u Lajdenu 20. maja 1620., nije u suprotnosti sa ovim. Bilo zbog poreza, ili prosto zato što su pohađali latinsku školu, u Lajdenu nije bilo neuobičajeno da studenti budu registrovani na Univerzitetu bez očekivanja da će prisustvovati ili pohađati nastavu. Širina Rembrantovog intelektualnog razvoja i njegovog mogućeg uticaja na njegovo delo, i dalje je predmet raznih nagađanja. Od 1620. do 1624. bio je učenik Jakoba Isaksa van Svanenburga.[4] Ovaj učitelj, školovan u Italiji, specijalizovao se za slikanje arhitekture i predstava pakla. Postoji mišljenje da su Svanenburgove slike pakla pobudile u mladom Rembrantu interesovanje za predstavljanje svetlosti.[5] Godine 1624. proveo je 6 meseci kod istorijskog slikara Pitera Lastmana u Amsterdamu, što je na njega ostavilo jači uticaj nego ranije obrazovanje.[6] Lastman ga je usmeravao ka istorijskom slikarstvu, koje je u to vreme smatrano najvišim rodom slikarstva. Školovanje u radionicama dva majstora je bio uobičajen način sticanja slikarskih znanja. Početak profesionalnog bavljenja slikarstvom[uredi | uredi izvor] Slikar u svom atelju, 1626–1628, Muzej lepih umetnosti u Bostonu Rembrant se 1625. vratio u Lajden. Tamo je sa prijateljem Janom Livensom otvorio slikarsku radionicu.[7] Najviše se bavio istorijskim slikarstvom, po uzoru na učitelja Lastmana, i portretskim studijama karaktera (troni). Tri godine kasnije izradio je prvu graviru i počeo je da uzima učenike.[8] Iste godine, sekretar štathoudera Holandije, Konstantin Hajgens, pokazao je interesovanje za Rembrantovo slikarstvo. On je posetio Lajden novembra 1628. Pomagao je umetnika i donosio mu narudžbine. Tako je Rembrant 1629. i 1630. prodao dve slike engleskom kralju Lazarovo uskrsnuće i Juda vraća 30 srebrnjaka. Ta dela su često kopirali drugi umetnici.[6] Rembrantov otac je umro 27. aprila 1630. Posle prvih uspeha, i svestan značaja holandske prestonice, Rembrant je 1631, zajedno sa Livensom, napustio lajdenski atelje i preselio se u Amsterdam. Tu je radio za trgovca umetninama Hendrika van Ujlenburga, koji je imao veliku radionicu u kojoj su se slikale kopije i radile restauracije. Ubrzo je počeo da dobija narudžbine od bogatih trgovaca. Sledeće godine štathouder je na nagovor Konstantina Hajgensa kupio neke njegove slike i naručio ciklus Hristove pasije. Godine 1632. Rembrant dobija narudžbinu za sliku Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa, koju je završio iste godine. Te godine ukupno je naslikao 30 slika. Rembrant je radio kao šef Ujlnburgove radionice pre prijema u slikarski majstorski ceh, što je bio uobičajen put profesionalnog napredovanja.[9] Samostalnost i brak[uredi | uredi izvor] Portret Saskije (Saskija kao devojka), Dvorac Vilhelmshoe u Kaselu Dana 2. jula 1634. Rembrant se venčao sa Saskijom van Ujlenburg, nećakom njegovog patrona i kćerkom bogatog građanina. Iste godine postao je član udruženja majstora-slikara. To mu je omogućilo da kao samostalni majstor uzima učenike. Godine 1635. radio je na slikama Isakova žrtva i Samson optužuje svoga svekra. Rembrantov prvi sin Rombertus (ili Rombartus), kršten je 15. decembra 1635, ali je preminuo posle nekoliko mesci. Bračni par Rembrant se 1636. preselio iz kuće trgovca Ujlenburga u sopstveni dom.[10] Pored umetničke aktivnosti, Rembrant se tamo bavio sakupljanjem umetničkih, istorijskih i naučnih eksponata, biljaka, životinja i predmeta iz egzotičnih zemalja (poput Indije). Rembrantovi rođaci su 1638. tužili Saskiju zbog prekomernog trošenja imovine. Tvrdili su da je potrošila gotovo 40.000 guldena koje su očekivali kao nasledstvo.[10] Iste godine rođena je kćerka Kornelija, koja je brzo preminula kao i sin. Rembrant je 5. januara 1639. kupio novu kuću u kojoj se danas nalazi Muzej Rembrantove kuće (Museum Het Rembrandthuis). Za nju je uzeo kredit koji je nameravao da vrati za 5 do 6 godina.[6] Poslednju sliku iz ciklusa Hristovih pasija izradio je 1639. Naredna godina, 1640, bila je godina kada su Rembranta pogodile dve tragedije; 29. jula krštena je njegova druga kći koja je ubrzo umrla, dok je mesec dana kasnije umrla njegova majka. U to vreme slikao je i izrađivao grafike sa motivom pejzaža. Drugi sin, Titus, kršten je 22. septembra 1641. Naredne godine završio je sliku Noćna straža. Supruga Saskija umrla je 14. juna 1642. Ovaj događaj je jako potresao slikara. Prethodnih godina je slikao mnogo, dok je sada slikao dosta manje.[11] Meću retke slike i grafike iz ovog perioda spada Grafika od 100 guldena.[12] Jako se posvetio ulozi oca svoga sina Titusa. To je primetno u njegovim delima, na primer na crtežu koji prikazuje čoveka koji hrani dete.[13] Kao pomoć u domaćinstvu, angažovao je Gertge Dirks (Geertghe Dircx), koja je postala vrlo bliska sa detetom. Tako je Titusa označila kao svog glavnog naslednika u testamentu napisanom tokom bolesti 1648.[14] Rembrant se 1649. oženio znatno mlađom Hendrikje Stofels.[15] Finansijski problemi i poslednje godine[uredi | uredi izvor] Gertge Dirks je 1649. tužila Rembranta za neispunjeno obećanje posle jedne svađe. Hendrikje je svedočila protv nje, pa je Gertge izgubila spor i provela nekoliko godina u zatvoru. Sicilijanski mecena Antonio Rufo je od Rembranta 1652. naručio sliku Aristotel sa Homerovom bistom. Uprkos povoljnim narudžbinma, prihodima od prodaje grafika i honoraru za poduku učenika, nije uspeo da pokrije dugove i morao je da još pozajmljuje. Hendrikje Stofels je 1654. pozvana da pred crkvenim sudom objasni prirodu svog suživota sa Rembrantom, jer se smatralo da je ovaj odnos grešan. Ona je Rembrantu rodila treću kći, krštenu 30. oktobra 1654, koja je takođe dobila ime Kornlija. Rembrant je 17. maja 1656. prepisao vlasništvo nad kućom svome sinu Titusu, i uskoro posle toga je bankrotirao. U naredne dve godine kuća, pokućstvo i umetnička kolekcija su prodani na aukcijama. Prihod nije bio dovoljan da se dugovi sasvim izmire. Rembrant se preselio u deo grada u kome u živeli siromašni. Tu je vodio povučen život družeći se sa menonitima i Jevrejima. Titus je posle dugog procesa uspeo da izdvoji svoje nasledstvo iz stečajne mase. On i Hendrikje su 1660. otvorili trgovinu za prođu Rembrantovih radova. Preko nje su uspostavljani poslovni kontakti, ugovori i organizovana poduka učenika. Rufo je 1661. dobio sliku Aleksandar Veliki i naručio sliku Homera. Hendrikje Stofels je umrla 1663. Titus je postao punoletan 1665. i primio svoje nasledstvo. U to vreme Rembrant je radio na slici Jevrejska nevesta. Tri godine kasnije, umro je sin Titus, i sahranjen 7. septembra 1668. Pre toga Titus je bio u braku oko 6 meseci. Rembrant se tada preselio kod kćeri. Posle rođenja unuka, bio mu je kum 22. marta 1669. Rembrant je umro 4. oktobra iste godine. Slika Samson u hramu ostala je nedovršena. Sahranjen je 8. oktobra u crkvi Vestkerk u Amsterdamu. Dela[uredi | uredi izvor] Rembrant je radio kao slikar i grafičar, vodio je slikarsku radionicu i podučavao učenike. Bio je pre svega uspešan portretista, ali se pretpostavlja da je sebe pre svega smatrao istorijskim slikarom. Njegovo delo se sastoji iz portreta i autoportreta, pejzaža i obrada biblijskih i mitoloških tema.[16][17][18] Na portretima mu je uspevalo da uverljivo predstavi likove u nekoj aktivnosti. U istorijskim kompozicijama slikao je motive koje pre njega niko nije koristio, ili je stare motive predstavljao na nov način. U mnogim Rembrantovim delima majstorski je korišćen kontrast svetlog i tamnog (kjaroskuro). Rembrantovi autoportreti ilustruju kako je video sebe kao umetnika i kako je stario. Posebno su na grafikama vidljivi različiti izrazi lica i gestovi koji su služili kao studije. Rembrant je naslikao i nacrtao mali broj pejzaža i žanr scena. Slika „Mrtvi paunovi“ je jedina njegova poznata mrtva priroda.[19] Mnoge od crteža Rembrant je načinio isključivo u svrhu obuke svojih učenika. Atribucija[uredi | uredi izvor] Tokom 1920-ih istraživači su Rembrantu pripisivali više od 700 slika[20], dok danas preovlađuje mišljenje da se njegovo ukuno delo sastoji iz oko 350 slika, 300 grafika i 1000 crteža. Bakropisi[uredi | uredi izvor] Hristos leči bolesne, bakropis iz oko 1647—1649. Rembrant je izrađivao bakropise većim delom svoje karijere, od 1626. do 1660. kada je bio prinuđen da proda svoju štamparsku presu i praktično prekine sa bakropisom. Jedino tokom nesrećne 1649. nije stvorio nijedan datirani bakropis.[21] Sa lakoćom je radio bakropise i, iako je poznavao i nekada koristio tehnike bakroreza, sloboda tehnike bakropisa je postala temelj njegovog dela. Poznavao je sve faze postupka izrade bakropisa i izvesno je da je sam otiskivao makar rane primerke svojih bakropisa. Prvobitno mu se stil oslanjao na crtež, ali se ubrzo preorijentisao na slikarski pristup koristeći mnoštvo linija i brojna nagrizanja ploče kiselinom, čime su linije dobile raznovrsne debljine. Krajem 1630-ih, uprostio je svoj stil i koristio je manje nagrizanja kiselinom.[22] Na čuvenom bakropisu Hristos leči bolesne radio je u fazama tokom 1640-ih. To je bilo „prelomno delo usred umetničke karijere“, iz koga se razvio njegov stil bakropisanja.[23] Iako je ovaj bakropis sačuvan u samo u primercima iz prve dve serije, primetne su prepravke u završnoj verziji o čemu svedoče mnogi crteži.[24] Tri krsta, Rembrantov bakropis iz 1653. U zrelim delima iz 1650-ih, Rembrant je bio spremniji da improvizuje, tako da su veliki otisci rađeni u do 11 serija, često radikalno drugačijih. Sada je koristio špartanje da dočara tamne površine, koje su često velike. Eksperimentisao je i sa efektima štampe na različitim vrstama papira. Često je koristio japanski papir i papir od životinjske kože. Počeo je da primenjuje „površinske tonove“, ostavljajući tanak sloj mastila na pojedinim delovima grafičke ploče, umesto da ga potpuno ukloni. Češće je koristio suvu iglu, posebno u prikazima zamagljenih pejzaža.[25] Njegovi otisci tretiraju slične teme kao i njegove slike. U bakropisu je izradio 27 autoportreta, dok su drugi portreti ređi. Izradio je 46 uglavnom malih pejzaža, koji su postali uzor u predstavljanju pejzaža u grafičkoj umetnosti sve do kraja 19. veka. Trećina bakropisa se odnose na religijske teme, neki od njih odišu jednostavnošću, dok su drugi monumentalni. Nekoliko erotskih kompozicija nema ekvivalente u njegovom slikarskom delu.[26] Rembrant je posedovao, dok nije bio prinuđen da je proda, izuzetnu kolekciju grafika drugih umetnika. U njegovim bakropisima su vidljivi uticaji koje je primio od Mantenje, Rafaela, Herkulesa Segersa i Đovanija Kastiljonea. Poznata dela[uredi | uredi izvor] Rembrantova kuća u Amsterdamu Noćna straža Čas anatomije doktora Nikolasa Tulpa Jevrejska nevesta Ana i Tobija Žena uhvaćena u preljubi Belsazarova gozba Bludni sin u krčmi Povratak bludnog sina Zavera Klaudija Civilisa Avram i Isak Skidanje sa krsta Artemizija Danaja 36 autoportreta janson istorija umetnosti istorija svetskog slikarstva

30,8 x 21 cm tuš na papiru potpis na poledjini posvećeno SALVADORU DALIJU 1930 godine mišljenje Nikole Kusovca samo srbija ovaj predmet ne saljem u inostranstvo serbia only I do not send this item abroad Radojica Živanović Noe (Beograd, 1903 — Beograd, 1944) bio je slikar i grafičar perioda nadrealizma. Ostavio nevelik broj kompozicija, mrtvih priroda, pejzaža i crteža. Najznačajniji period Živanovićevog umetničkog stvaranja je doba njegove pripadnosti nadrealističkom pokretu (1930-33). bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma i jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Nadrealističke radove je objavljivao u časopisima Nemoguće i Nadrealizam danas i ovde. On je prvi i najdosledniji nadrealista u jugoslovenskom slikarstvu. Nadrealističku fazu smenjuje slikanjem mrtvih priroda na način Pola Sezana, pejzaža iz Srbije pod uticajem klasičnog impresionizma i realističkih portreta. Kao član grupe Život zalaže se za socijalnu umetnost, više teoretski nego praktično. Vodio je polemike i pisao likovne kritike. Neko je vreme bio likovni kritičar u Politici. Radovi mu se nalaze u Narodnom muzeju i Muzeju savremene umetnosti u Beogradu, u Umetničkoj galeriji u Sarajevu i u više privatnih zbirki. Radojica Živanović Noe rođen je u Beogradu kao vanbračno dete. Majka mu je bila pralja, a ime oca nije poznato. U krugu beogradskih nadrealista se govorilo da je, navodno, trebalo da odigra ulogu prestolonaslednika, lažnog kraljevskog novorođenčeta, sina Drage i Aleksandra Obrenovića. Posle ratom isprekidanog školovanja, završio je Trgovačku akademiju, a zatim proveo tri godine (do 1929) na Kraljevskoj umetničkoj školi u Beogradu. Radojica Živanović Noe bio je jedan od trinaest potpisnika Manifesta nadrealizma u almanahu Nemoguće 1930. godine. Bio je jedini profesionalni slikar u grupi umetnika koji su pokrenuli Beogradski nadrealizam. Od 1031. do 1932. intenzivno je sarađivao u magazinu Nadrealizam danas i ovde, u kome je publikovan najveći broj njegovih radova. Godine 1934. Sa Mirkom Kujačićem, Đorđem Andrejevićem Kunom, Đurđem Teodorovićem i drugim umetnicima osnovao je grupu Život. Od 1935. do 1937. pisao je redovno likovne kritike za list Politika, a ponekad je objavljivao priloge i u časopisu Naša stvarnost. Godine 1932. Izlagao je ciklus nadrealističkih slika u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” u Beogradu, a od 1936. do 1940. na više grupnih umetničkih izložbi. Godine tokom Drugog svetskog rata proveo je na periferiji Beograda. Poginuo je pred kraj rata, 1944. godine, na Dorćolu. Kada je čuo da su partizani i ruski tenkovi prodrli u ulicu, izleteo je iz nekog skloništa u blizini Bajlonijeve pijace i ušao u borbu protiv Nemaca. Zatečen naoružan od oslobodilačkih snaga nije navodno pristao da se razoruža i zbog tragičnog nesporazuma izgubio je život. ---------------------------------------------- Nadrealizam (franc. surréalisme) je književni i umetnički pokret koji nastaje u Francuskoj posle Prvog svetskog rata. Nastavlja dadaizam i njegov buntovnički duh, pobunu protiv tradicije, ustaljenih navika i običaja, prezir prema društvenim normama, ali za razliku od negatorskog duha dadaizma, ističe i svoju pozitivnu i konstruktivnu stranu i ima određeni program. I dadaizam i nadrealizam su pre svega avangardni pokreti. Oba pokreta su delila uverenje da društveni i politički radikalizam mora ići ruku pod ruku sa umetničkom inovativnošću. Iako je jedna od osnovnih odlika nadrealizma prekid sa tradicionalnom književnošću i umetnošću, nadrealizam ipak ima svoje prethodnike. To su pisci koji stvaraju atmosferu straha, tajanstvenu stranu ljudske prirode kao što su Markiz de Sad, Artur Rembo, Gijom Apoliner. Početak nadrealizma vezuje se za ime Andrea Bretona i objavu njegovog „Manifesta nadrealizma“ 1924. godine. Oko Bretona se zatim grupišu i pisci poput Aragona, Elijara, Perea i drugih. Pokretu je pripadao i slikar Salvador Dali. Glasilo nadrealizma bio je časopis „Littératuré“ („književnost“ na srpskom), koji su 1910. osnovali Breton, Argon i Supo. Ovaj časopis najpre je bio dadaistički, da bi od 1922. godine, nakon odvajanja Bretona i njegove grupe od Tristana Care, postao časopis nadrealista „La révolution surréaliste“ („nadrealistička revolucija“). Taj časopis je izdavao Breton od 1924. do 1929. godine. Breton je objavio tri manifesta nadrealizma, kao i više članaka i spisa, gde je izrazio glavnu koncepciju pokreta: „Manifest nadrealizma“ (1924), „Drugi Manifest nadrealizma“ (1930), „Politički položaj nadrealizma“ (1935), „Uvod u Treći manifest nadrealizma ili ne“ (1942). Svoja shvatanja je primenio u delima poput „Izgubljeni Koraci“ (1924), „Nađa“ (1928) i drugi. Automatsko pisanje postaje glavno tehničko sredstvo nadrealista. Breton u prvom manifestu preuzima Reverdijevu definiciju slike „povezivanja dveju manje ili više udaljenih realnosti“. Salvador Dali je razvio teoriju o „paranoično-kritičkom delirijumu“, što znači „ultrasvešću otkriti podsvest“. Od kraja 1925. godine nastaje nova etapa u razvoju nadrealizma koji se približava marksizmu. Početnim međašem u razvoju srpskog nadrealizma može se smatrati delovanje beogradskog časopisa „Svedočanstva“ koji je izlazio u Beogradu od novembra 1924. do marta 1925. godine. Na tragove kojima je nadrealizam bio nagovešten nailazi se i nešto ranije, u novoj seriji beogradskog časopisa „Putevi“ (1923, broj 1-2, sekretar i urednik Marko Ristić), mada je taj časopis bio revija sa izrazitim obeležjima ekspresionističkog stila. U prostoru delovanja jugoslovenskih književnosti nije postojao dadaizam, ali se u preduzimljivosti Dragana Aleksića i akcijama Moni Bulija nazirao dadaistički eksperiment. Srpski nadrealizam nastajao je oslonjen na francuski nadrealizam: Bretona, Aragona i druge i tekao je uporedo s njim. Nadrealizam je otkrivao podsvest, san, iracionalne izvore ljudskog bića kao novu realnost. „Činjenica da su nadrealisti izašli sa potpunom negacijom osveštanog, od logike do morala, i da su im se za to odricanje činila dopuštena sva sredstva do skandala, skandalizirala je sa svoje strane građanski mentalitet, i ovaj je svim sredstvima reagirao na te perverzne provokacije. Nadrealizam je vređao utvrđeni način mišljenja, i onda je na uvredu vređanjem reagirao. Nadrealističko insistiranje na nesvesnome, koje je nadrealiste uputilo na san i odvelo ih automatskom pisanju, ojačalo se i oplodilo u susretu sa psihoanalizom i frojdizmom. U toj neminovnosti treba, možda, gledati i razlog daljem razvoju nadrealizma, koji se iz, prvobitnog, individualističkog i idealističkog insistiranja u oblasti iracionalnoga samo radi otkrivanja iracionalnoga kao svrhe za sebe, postepeno preobratio u akciju koja teži da svoja iskustva kolektivno primeni i stavi u službu jednom određenome cilju. Prema tome, nadrealističko oslobođenje čoveka odgovaralo bi svemu socijalističkom oslobođenju društva: jedna paralelna i po istim principima revolucija, samo na dva razna plana, socijalni mikrokozmos i socijalni makrokozmos.“ Nadrealizam je pokušao da, oslonjen na psihoanalitička otkrića, učini razumljivijom ličnost modernog čoveka. Pomerao je iskustvenu predstavu o svetu. Prikazivao je nepouzdanost očigledne istine i logičkog zaključivanja, dovodeći u vezu, u svojim kolažima, na primer predmetnu pojavnost sa evokativnim siluetama iz prošlosti. Krug srpskih nadrealista u svojim traganjima, već u časopisu „Svedočanstva“ (1924/1925), preko tumačenja snova, ili obelodanjivanjem predstava sveta pomerenih ličnosti, „stvaranja“ umobolnih, gluvonemih, samoubica, lažljivaca, zločinaca, otkrivao je domaćoj literaturi do tada nepoznati „kontinent“. Nadrealisti veruju u snove, u njihove predskazivačke moći. Često naglašavaju primat snova nad sekundarnošću budnog stanja. Nadrealistička poezija podrazumeva oslobađanje ljudskog života, zato što omogućava bekstvo od robovanja umu i granicama koje se nameću realnošću. Iracionalizam koji je veličao nadrealizam može se shvatiti kao celovito prihvatanje sila koje deluju ispod glazure civilizacije. Nadrealistički poduhvat dvadesetih i tridesetih godina se razvio u krugu beogradskih intelektualaca. Godine 1930. u alamanahu „Nemoguće“, trinaest pisaca je pisalo proklamaciju o konstituisanju nadrealističkog pokreta. To su bili: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Vane Živadinović Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Petrović i Marko Ristić. Kao grupa oni nisu bili jedinstveni. Već u prvom zbirnom delu, posle „Nemogućeg“, „Pozicija nadrealizma“, 1931. godine, izostala su dvojica od trinaest nadrealista. Srpski nadrealizam dostiže najširu mogućnost uticaja u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ . Od naročitog značaja u tom časopisu bio je kritički osvrt na ekspresionizam u srpskoj književnosti. Najzad, u časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ učinjene su umesne kritičke primedbe na skučenost literarnog koncepta „socijalna literatura“. To je bio kraj nadrealizma. Srpski nadrealizam u periodu svog delovanja, 1924-1932. uveo je srpsku književnost u vrh evropskog avangardizma. Mnogo kasnije, u intervalu 1952- 1956. godine pojedinačno su neki od bivših nadrealista (Oskar Davičo, Marko Ristić, Dušan Matić i Aleksandar Vučo) nastojali da ožive i aktuelizuju nadrealizam, ali to više nije bio nadrealizam već samo čežnja za njim. Prvi automatski tekst u srpskoj književnosti, „Primer” (1924) Marka Ristića, nastao odmah po objavljivanju Bretonovog prvog „Manifesta nadrealizma”, trebalo je da posluži kao očigledan dokaz o primenljivosti novog metoda pisanja. Sasvim u skladu sa Bretonovom postavkom, ta poetička inovacija je bila lišena bilo kakvih težnji ka estetizaciji jezika ili ka oblikovanju semantičkih struktura. Zato će Ristić, u kratkoj uvodnoj napomeni, reći da je dati tekst „primer nadrealističkog pisanja, bez ikakve težnje za lepim, za razumljivim, samo je jedan čist dokument o toku neprimenjene misli”. U toj kratkoj napomeni srpski nadrealista je istakao dve činjenice važne za razumevanje prave prirode automatskog teksta. S jedne strane, naglašava kako je dobijeni tekst jedinstven i nepromenjiv. Time je, reklo bi se, demonstrirao kako je moć kreativne mašte, tačnije automatskog pisanja, toliko iznad racionalne kontrole, da ova druga nije imala nikakvih mogućnosti da na dobijenom tekstu interveniše i bar malo ga izmeni. S druge strane, Ristić ističe kako je semantički učinak automatskog teksta moguće odrediti tek naknadno, u aktu čitanja, budući da ga u aktu stvaranja nije bilo, odnosno da autor ništa određeno i smisleno nije hteo da kaže. Ako nema intencionalnog značenja, onda ima, ili može da ima, receptivnog značenja. U automatskom tekstu kao „neprimenjenoj misli”, Ristić, očigledno, prepoznaje zanimljivo i neočekivano nizanje slika, tj. svedočanstvo“o njenoj igri slikama kojima se tek a posteriori može naći simbolički smisao i mogućnost poetske deformacije stvarnosti”. U poeziji, kao i u poetici Gijoma Apolinera i njegovih nadrealističkih naslednika, izražen je jedan oblik temporalnosti: reč je o oniričkom vremenu, koje vuče korene iz antičkog orfizma. Fenomen vremena, baš kao i fenomen sna, fundamentalan je i za apolinerovski i za nadrealistički simbolizam: susreću se u ideji privilegovanog trenutka, nazvanog kairos po helenističkom božanstvu. U kairosu, psihička transcedencija postaje imanencija pesme – onirička stvarnost, fantazmagorična stvarnost, stvarnost u kojoj želje ukidaju linearno vreme i empirijski prostor. U relativno kratkom periodu, od kraja 1924. do 1926. godine, izgrađena su dva modela nadrealističkog automatskog teksta. Primarna poetička intencija nadrealističkog automatskog pisanja bila je, neosporno, usmerena ka razotkrivanju novih mogućnosti samog jezičkog izraza kao osnovnog vida oslobađanja modernog čoveka. Neobično je, međutim, to što pisci srpskog automatskog teksta u velikoj meri poštuju sintaksu sopstvenog jezika. Sintaksa je, naime, najočigledniji prostor u kome se očitava delovanje logike, misli i smisaonog poretka uopšte. U svakom slučaju, bez obzira kako razotkrivali unutrašnje finese automatskog teksta, jasno je da njegov efekat ne treba primarno da bude meren estetskim vrednostima: njegova svrha, konačno, nije ni bila da izgradi relevantnu književnu praksu nego da, pre svega probudi skrivene kreativne potencijale čoveka modernog doba. Ako je srpska književnost u dugom vremenskom nizu stekla stvaraoce poput Vaska Pope, Miodraga Pavlovića, Branka Miljkovića, Borislava Radovića, Milorada Pavića, Aleka Vukadinovića, Milutina Petrovića, Vujice Rešina Tucića, Branka Aleksića, Nebojše Vasovića, Lasla Blaškovića i drugih, koji su prepoznali i reaktuelizovali nadrealističko nasleđe, pa posredno i postupak automatskog pisanja, kao i čitav niz raznovrsnih tipova diskursa, uključujući i diskurs ludila, onda možemo ustanoviti postojanje dovoljne vremenske i kreativne distance da se u svim segmentima nadrealističkog nasleđa može distinktivno govoriti. U časopisu „Stožer“ 1931. godine počela je diskusija između socijalnih pisaca i beogradskih nadrealista. Dodirne tačke u društvenim stavovima ističe Janko Đonović : „Sve Vaše šibe koje se odnose na prošlost, na društvo i duh oko nas dijelim. Sve što postoji u Vašem rušenju postoji i u mojemu. Znači, mi smo ipak danas najbliži jedni drugima.“ Pre svega, zajednička im je bila ocena društvenog poretka, njegova nepodnošljivost i neodrživost. I jedni i drugi su u svojim polaznim pozicijama naglašavali da prihvataju dijelektički materijalizam kao metod, a marksizam kao svoju osnovnu društveno-idejnu platformu. Civilizaciju u kojoj su nastali nadrealisti su negirali kao celovitost zbog njene bremenitosti protivurečnostima, a svoj položaj i sebe, kao intelektualce formirane u društvu koje negiraju, sagledavali su kao izraz propadanja jedne društvene strukture. Svest o svome društvu i svoju sudbinu intelektualaca nadrealisti su otkrivali usvajajući metodološke tekovine Frojdove psihoanalize i povezujući ih sa dijalektičkim materijalizmom. Zadržavajući se na nadrealističkom shvatanju oslobađanja podsvesti i njenom uključivanju u službu dijalektike, Hanifa Kapidžić-Osmanagić kaže da beogradski nadrealisti „zahtijevaju da dijalektički metod, koji je dotad bio izučavan samo u domenu svijesti, bude proširen na istorijsku, afektivnu, iracionalnu dijalektiku.“ Taj novi domen ljudske stvarnosti nadrealisti su zahvatili da bi pokazali složenost problematike etičkih merila i relativnost normi koje su ustaljene u društvu, kao i nedovoljnost tih merila da budu izraz stvarnog morala u njegovoj heterogenosti. Suštinu morala, prema mišljenju nadrealista, sačinjavaju tako različiti, a bliski elementi kao što su nagon, želje i stvarnost. U tome oni daju primat čovekovom htenju, jer je, u stvari, htenje, želja ljudska, ono što pokreće, stvara i ruši svetove, ona je revolucionarni faktor. Nadrealisti umetnost poistovećuju sa moralnim činom, jer ona u svojoj suštini nosi zahtev za promenom. Uporedo sa diskusijom u „Stožeru“, delimično i njoj kao prilog, počela je autokritika nadrealizma. Smisao autokritike je proizilazio iz nastojanja da se usavrši nadrealistički spoj metoda psihoanalize i dijalektičkog materijalizma, i na osnovu analize i otkrića prevazilaze se ranija gledišta. U vreme monarhističke diktature u Jugoslaviji, a naročito poslednjih godina nadrealističkog pokreta (1932-1933), beogradski nadrealisti su kao pojedinci zauzimali stavove koji su značili njihovo opredeljivanje za praktičnu akciju u aktuelnim društvenim pojavama svoje sredine. Neki su se uključili u revolucionarni pokret i bili članovi Komunističke partije Jugoslavije. Zbog svoje društvene aktivnosti bili su 1932. uhapšeni Oskar Davičo, Đorđe Kostić, Koča Popović, Đorđe Jovanović, Dušan Matić i Aleksandar Vučo. Oskar Davičo, pa onda i Đorđe Jovanović su osuđeni na robiju. Tako se pokret nadrealizma polako ugasio. U idejnom, kreativnom i praktičnom odnosu prema životnoj stvarnosti začeće se klica neslaganja među nadrealistima, što će prouzrokovati krah pokreta. Pokretu socijalne književnosti prišli su: Đorđe Jovanović, Koča Popović, Aleksandar Vučo i Dušan Matić. Marko Ristić se nasuprot njima zalagao za umetničke principe bliske nadrealizmu i borio se protiv vulgarizacije književnosti. Oskar Davičo i Milan Dedinac se posebno izdvajaju i čine most između dva krila bivših pripadnika beogradske nadrealističke škole. Oni su se društveno aktivirali, čak i sarađivali u publikacijama koje su uređivali socijalistički pisci, ali su u svojim poetičkim ostvarenjima zadržali nadrealističke prizvuke. Petar Popović, Đorđe Kostić i Vane Živadinović Bor posle 1932. više ne učestvuju aktivno u društvenom i umetničkom životu. Razlaz na literarnom planu znači i kraj delovanja beogradskog kruga nadrealista. Nadrealizam, sa svoje strane, počiva na veri u višu realnost određenih formi asocijacija koje su bile pritisnute, kao i na veri u moći sna i slobodnoj igri reči. Upravo susret dalekih, logički zapravo nespojivih realnosti, koje Breton u svom manifestu navodi kao bitnu karakteristiku nadrealističke poetike, predstavlja osnovni sistem na kojem počiva nadrealistički i imaginarni svet. U njemu je projektovano nastojanje da se u potpunosti literarno dovrši rehabilitacija iracionalnog. To što se obično postiže preko snova, halucinacije, ili u automatskom pisanju, i što treba da bude nadrealno, zapravo je podsvesno. Prvi zajednički nastup nadrealista bio je almanah „Nemoguće – L’Impossible” (1930), koji izlazi u Beogradu sa manifestom pokreta koji potpisuju trinaestorica članova grupe: Aleksandar Vučo, Oskar Davičo, Milan Dedinac, Mladen Dimitrijević, Stevan Živadinović - Vane Bor, Radojica Živanović Noe, Đorđe Jovanović, Đorđe Kostić, Dušan Matić, Branko Milovanović, Koča Popović, Petar Popović i Marko Ristić. Nakon manifesta sledi anketa „Čeljust dijalektike”, a zatim i stihovi i prozni tekstovi, kritika, izjave umetnika, i drugi sadržaji, praćeni vizuelnim materijalom i likovnim prilozima članova grupe. U almanahu, osim beogradskih nadrealista, sarađuju i francuski nadrealisti Andre Breton, Pol Elijar, Benžamin Pere, Luj Aragon, Rene Šar i Andre Tirion. Prvi broj časopisa francuskih nadrealista „Le surréalisme au service de la révolution” (Nadrealizam u službi revolucije) donosi tekst posvećen osnivanju grupe srpskih nadrealista i njihovom manifestu. Nakon almanaha „Nemoguće”, usledilo je više publikacija nazvanih „nadrealistička izdanja“. Između ostalih to su Pozicija nadrealizma (1931), „Nadrealizam danas i ovde” (1931-1932), „Nacrt za jednu fenomenologiju iracionalnog” (1931) Koče Popovića i Marka Ristića, „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1932) Oskara Daviča, Đorđa Kostića i Dušana Matića, „Anti-zid” (1932) Vana Živadinovića Bora i Marka Ristića i „Jedan nadrealistički odgovor` koji potpisuje više autora. U drugoj značajnoj nadrealističkoj publikaciji, časopisu „Nadrealizam danas i ovde”, osim beogradskih nadrealista (Vučo, Davičo, Vane Bor, Živanović Noe, Ristić, Matić, Kostić, K. Popović, P. Popović), priloge i tekstove objavljuju i nadrealisti iz Francuske, Dali, Breton, Šar, Krevel, Elijar, Ernst, Tangi i Cara. Likovne priloge objavljuju i Alberto Đakometi i Huan Miro. Časopis prestaje da izlazi nakon tri objavljena broja. Srpski nadrealisti sarađuju i u publikacijama francuske grupe, kao na primer u 3. broju časopisa „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), gde objavljuju „Poziciju nadrealizma” pod naslovom „Belgrade, 23 décembre 1930”. Potpisnici su Davičo, Dedinac, Vane Bor, Živanović Noe, Jovanović, Kostić, Matić, Koča i Petar Popović, Marko Ristić i Aleksandar Vučo. Godine 1932., u Umetničkom paviljonu Cvijeta Zuzorić u Beogradu, izložbu nadrealističkih slika sa nadrealističkim izdanjima priređuje Radojica Živanović Noe. Iste godine, zbog revolucionarnih i nadrealističkih aktivnosti, Oskar Davičo je uhapšen u Bihaću, a Đorđe Jovanović i Koča Popović u Beogradu. Kazne izdržavaju u Sremskoj Mitrovici, gde neki ostaju i više godina. Rene Krevel, francuski nadrealistički pesnik, objavljuje tim povodom članak u šestom broju glasila francuskog nadrealističkog pokreta „Le surréalisme au service de la révolution” („Nadrealizam u službi revolucije”), pod nazivom „Des surréalistes yougoslaves sont au bagne” („Jugoslovenski nadrealisti na robiji”). Salmon Moni de Buli (Salmon Monny de Boully) Oskar Davičo Oskar Davičo (1909-1989) nadmašio je sve ostale snagom talenta, plodnošću i širinom uticaja. Kao pesnik se pojavio rano. Prvu pesmu objavio je kao gimnazijalac (1925). Među nadrealističkim izdanjima nalaze se dve njegove knjižice pesama i poetskih tekstova: „Tragovi” (1928) i „Četiri strane sveta i tako dalje” (1930), pesma u prozi „Anatomija” (1930) i brošura „Položaj nadrealizma u društvenom procesu” (1930), koju je napisao zajedno s Dušanom Matićem i Đorđem Kostićem. U njegovoj najranijoj poeziji sve je podređeno eksperimentu, istraživanju mogućnosti pesničkog izraza, primeni načela automatskog pisanja. Najpotpuniji izraz Davičo je dostigao u socijalnoj fazi, kada je nadrealistička pesnička iskustva stavio u službu revolucionarne angažovanosti. „Davičo je sišao sa Olimpa nadrealizma u socijalnu poeziju”, napisao je jedan kritičar s levice povodom izlaska njegove knjige Pesme (1938). Bila je to, međutim, sasvim osobena socijalna poezija, puna maštovitih slika, verbalnog humora, igre rečima, erotike. Iako s neutralnim naslovom, ova zbirka je, kao i sve naredne, tematski kompaktna. Davičo se kao prozni pisac razvio u ratu i nakon rata. Objavio je najpre ratni dnevnik „Među Markosovim partizanima” (1947), a zatim više knjiga putopisne, esejističke i polemičke proze, deset romana i zbirku pripovetka „Nežne priče” (1984). [14] Rođen je u Šapcu, u jevrejskoj činovničkoj porodici. Studirao je u Parizu, a diplomirao na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Jedno vreme radio je i kao profesor u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu. Umro je u Beogradu 1989. godine. Milan Dedinac (1902-1966) najizrazitiji je lirik među nadrealistima. Slično Crnjanskom, iako na drugi način, on je sledbenik tvorca srpske lirske pesme Branka Radičevića. Nije pisao mnogo, skoro čitav njegov pesnički rad sabran je u knjizi „Od nemila do nedraga” (1957). Bavio se i pozorišnom kritikom. Već posle prvih pesama koje je Dedinac objavio kritika je istakla lirizam, neposrednost i muzikalnost kao njegova osnovna obeležja. U svom pesničkom razvoju išao je obrnutim putem od onog koji su prošli Crnjanski i drugi ekspresionisti. Zaokret od apstraktnog lirizma ranih pesama k poeziji stvarnosti počinje s poemom „Jedan čovek na prozoru” (1937). Osnovna je situacija simbolična: pesnik je na prozoru, tačnije iza zatvorenog prozora, i posmatra oluju što besni po gradu. On kao da se s mukom odvaja od zatvorenog i bezbednog sveta u kojem je do tada živeo, okreće se svetu izvan sebe, uranja u spoljna zbivanja, žudi za susretima i davanjem. Dok je u ovoj poemi data situacija čoveka koji posmatra nepogodu, u narednoj zbirci, „Pesme iz dnevnika zarobljenika broj 60211” (1947), imamo situaciju čoveka u nevremenu, dramu čovekovog pada u stvarnost. Rođen je u Kragujevcu, a umro u Opatiji. Bio je u braku sa Radmilom Bunuševac. Pohađao je Treću mušku gimnaziju. U jednom trenutku svoje karijere bio je glavni urednik dnevnog lista „Politika”. Takođe, jedno vreme je bio umetnički direktor Jugoslovenskog dramskog pozorišta u Beogradu. Mladen Dimitrijević (Dimitrije Dedinac) Ljubiša Jocić Đorđe Jovanović (pesnik) Đorđe Kostić Slobodan Kušić Dušan Matić Dušan Matić (1898-1980), pesnik i mislilac, s intelektualnim i filozofskim težnjama. Kao stvaralac, on nije najviše dao u mladosti, nego u zrelom dobu. Do rata se javljao u časopisima (od 1923), a u zasebnim izdanjima samo kao koautor. Prvu samostalnu knjigu, zbirku eseja „Jedan vid francuske književnosti” (1952), objavio je u pedeset i četvrtoj, a prvu pesničku knjigu, „Bagdala” (1954), u pedeset i šestoj godini života. Od tada do smrti bio je veoma plodan u obe oblasti, i poeziji i esejistici. Kao i dugi nadrealisti, prošao je kroz sve faze, od nadrealističke preko socijalno-aktivističke do neomodernističke. Iako Matić kao misaoni pesnik proizlazi više iz evropske nego iz domaće tradicije, opet se nameće poređenje između njega i drugih naših pesnika intelektualaca, pre svih Sterije i Rakića. Matićeva esejistika pripada takođe najvećim delom poznom periodu njegovog stvaranja. Od posebnih knjiga tu se izdvajaju: „Anina balska haljina” (1956), „Na tapet dana” (1963), „Proplanak i um” (1969) i dr. U njima je razvio prepoznatljiv stil. On piše lako, lepršavo, skačući slobodno s predmeta na predmet, rečenicom uvek jasnom i preciznom, bez ičeg suvišnog, kitnjastog. U njegovim esejima, obično malim po obimu, nalazimo tipičnu francusku ležernost, ali i dosta površnosti i neobaveznosti, umesto teorijskih uopštavanja. Rođen je u građanskoj porodici u Ćupriji. Studirao je u Parizu, na Filološkom fakultetu. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Neko vreme je radio kao profesor filozofije u gimnaziji. Posle dva politička hapšenja, penzionisan je bez osude. Umro je u Beogradu. Branislav Branko Milovanović Rastko Petrović Koča Popović Petar Popović Risto Ratković Marko Ristić Marko Ristić (1902-1984), kao i drugi nadrealisti, pisao je poeziju („Od sreće i od sna” (1925); Nox microcosmica (1956)), ali mu je pesnički rad ostao u senci obimne esejistike i književne kritike. Zahvaljujući njima, a ne poeziji, on zauzima jedno od veoma istaknutih mesta u našoj književnosti 20. veka. Od njegovih mnogobrojnih knjiga iz tih oblasti izdvajaju se: „Književna politika” (1952) i „Istorija i poezija” (1962). U obema su uglavnom sadržani radovi iz međuratnog perioda, u prvoj književne kritike, a u drugoj eseji o načelnim pitanjima. U čitavom svom radu, i onom iz doba nadrealizma i onom kasnijem, Ristić je ostao privržen osnovnim nadrealističkim stavovima o prirodi i funkciji književnosti i umetnosti. Njih je zastupao s više strasti i istrajnosti nego ijedan drugi predstavnik ovog pokreta. Rođen je u staroj i uglednoj porodici akademika Jovana Ristića. Školovao se u Srbiji i Švajcarskoj. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Bio je oženjen Ševom Živadinović sa kojom je imao ćerku Maru, a zanimljivo je to da su im kumovi bili Aleksandar Vučo i njegova supruga Lula. Upoznao je Bretona i francuske nadrealiste za vreme boravka u Parizu, gde je nastao i ciklus kolaža La vie mobile. Zajedno sa Ševom kupio je sliku Maksa Ernsta Sova (Ptica u kavezu), koja se danas nalazi u kolekciji Muzeja savremene umetnosti, Beograd. Jelica Živadinović - Ševa Ristić Dušan Duda Timotijević Aleksandar Vučo Aleksandar Vučo (1897-1985) kao pisac se veoma razlikuje i od Matića i od drugih nadrealista. Javio se u ranim 20-im godinama pesmama koje lirskom mekoćom i melodioznošću podsećaju na Crnjanskog. U doba nadrealističkog pokreta objavio je tri poeme: „Humor Zaspalo” (1930), „Nemenikuće” (1932) i „Ćirilo i Metodije” (1932). U njima je raskid s konvencijama tradicionalnog pesničkog jezika doveden do krajnosti. One su pune verbalnih dosetki, igri rečima, kalambura, smelih improvizacija, bizarnih i vibrantnih spojeva reči, „izvan protektorata razuma”, kako je primetio pesnik. Poema „Humor Zaspalo” vrhunac je te poezije apsurda i alogičnosti, najozloglašenije naše moderno pesničko delo, neka vrsta „Kralja Ibija” srpske poezije. Građena je na humorno-burlesknim sintagmatskim spojevima, na zvučnim podudaranjima bez smisla, nasuprot smislu ili čak u inat smislu, na neobičnim rimovanjima, ponekad bliskim načinu na koji dete doživljava svet. Posle ovih dela izašla je poema za decu „Podvizi družine `Pet petlića`”(1933), Vučovo, možda, najuspešnije pesničko ostvarenje. Od svih nadrealista Vučo se najranije okrenuo romanu. Njegov prvi roman „Koren vida” (1928) izrazio je lirsko delo satkano od autobiografske građe postupkom prilagođenim logici sna.[14] Rođen je u trgovačkoj porodici. Završio je gimnaziju u Nici i upisao pravni fakultet u Parizu. Venčao se sa Julkom Simeonović u Parizu, sa kojom je dobio dva sina, Đorđa i Jovana. Radio je i kao upravnik filmskog preduzeća Jugoslavija, a kasnije i kao direktor Zvezda filma, i Avala filma. Julijana Lula Vučo Nikola Vučo Stevan Živadinović - Vane Bor Radojica Živanović Noe ---------------------------------------------- Salvador Felipe Hasinto Dali, 1. markiz od Pubola (kat. Salvador Felip Jacint Dalí Domènech, šp. Salvador Felipe Jacinto Dalí Domènech; Figeras, 11. maj 1904 — Figeras, 23. januar 1989) bio je katalonski i španski nadrealistički umetnik, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka. Bavio se slikanjem, pisanjem, vajanjem, scenografijom i glumom. On je jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, a često ga nazivaju i velikim majstorom nadrealizma. Njegova umetnička dela pokazala su da je on jedan od najkreativnijih slikara svog vremena. Dalijeva česta tematika je svet prostora, pijanstva, groznice i religije. Ovaj slavni slikar je čitavog svog života verovao u svoju posebnost. Jedni su ga smatrali genijem, dok su drugi govorili o njemu kao poremećenom egocentriku, čija dela nemaju nikakvu vrednost. Mada su ga španski likovni kritičari uvek smatrali za nadobudnog i netalentovanog šarlatana, popularnost i prodajna cena njegovih dela neprestano su rasli. Danas, svetski kolekcionari plaćaju milione dolara kako bi u svojoj kolekciji imali bar jednu Dalijevu sliku. Salvador Dali je rođen 11. maja 1904. godine u katalonskom gradu Figerasu, a umro je 23. januara 1989. u istom mestu. Odrastao je u porodici srednje klase. Otac, Salvador Dali (šp. Salvador Dalí i Cusí), bio je ugledni notar, veoma strog prema svom sinu, dok je majka, Felipa Feres (šp. Felipa Domenech Ferrés), bila domaćica i pružala veliku podršku u zamisli svoga sina da se okrene umetnosti. Ime Salvador je najpre bilo dato njegovom bratu, koji je devet meseci pre Salvadorovog rođenja umro.[1] Pored pokojnog brata, Dali je imao i sestru, Ana Mariju (šp. Ana María), tri godine mlađu od njega. Ona je 1949. godine napisala knjigu o svom bratu pod nazivom Dali viđen od strane svoje sestre (šp. „Dalí visto por su hermana”). U februaru 1921. godine, Dalijeva majka umire od raka dojke, kada je njemu bilo samo 16 godina. Njegov otac se nakon smrti supruge oženio njenom sestrom. Dali je voleo i poštovao svoju tetku i nije imao ništa protiv tog braka. Prvu javnu izložbu ovaj slavni umetnik održao je 1919. godine u pozorištu u Figerasu, koje je danas njegov muzej (šp. Teatro-Museo Dalí). A 1929. godine otvorena mu je i prva izložba u Parizu na kojoj nije prisustvovao jer se dva dana pre izložbe, vratio sa Galom u Španiju.[2] Godine 1982, kralj Huan Karlos I imenuje ga markizom od Pubola. Zbog ove ukazane časti, Dali je kralju poklonio sliku „Glava Evrope”, koju mu je predao kada ga je ovaj posetio u samrtnoj postelji. Dana 10. juna 1982. godine ovozemaljski svet napustila je jedina osoba koju je Salvador Dali voleo. Njegova žena Gala je umrla u snu. Desilo se upravo ono što on nije želeo da se dogodi, a to je da ona ode prva, a on ostane sam. Zbog ovog tragičnog gubitka, Dali je izgubio volju za životom, povukao se u sebe, a od dana kada je ona umrla prestao je da pije vodu dok nije dehidrirao i završio u bolnici što su mnogi protumačili kao njegov pokušaj samoubistva. Iste godine preselio se u dvorac Pubol, da bi ga podsećao na Galinu smrt. Sve što je radio, radio je zbog toga što nije mogao da podnese činjenicu što je njegova draga umrla pre njega. Pod nerazjašnjenim okolnostima 1984. godine Pubol se zapalio, a Dalija je sigurne smrti spasilo njegovo osoblje. I ova nezgoda okarakterisana je kao njegov pokušaj samoubistva. Ipak, na nagovor prijatelja vratio se da živi u muzeju Teatro koji je sam sagradio. Posle četiri godine teške depresije, njegovo srce prilično je oslabilo, pa je u decembru 1988. godine hospitalizovan. Dok je ležao u bolnici, u posetu mu je došao španski kralj Huan Karlos koji je priznao da je oduvek bio ljubitelj njegovih dela. Nažalost, 2. januara 1989. godine, za vreme trajanja njegove omiljene predstave Tristan i Izolda, u 84. godini života, prestalo je da kuca srce Salvadora Dalija. Sahranjen je u svom muzeju u Figerasu, a nakon smrti sva svoja dela i bogatsvo ostavlja Španiji. Ono što Dalija izdvaja od ostalih umetnika i što ga čini posebnim, jeste njegova neobična ličnost. Salvador je bio genije na granici ludila. Njegove karakterne osobine, egocentričnost, depresivnost i mazohizam, jasno se vide u njegovim delima. Osim što se bavio slikarstvom, scenografijom, dizajnom, vajarstvom i filmom bio je i pisac. Napisao je nekoliko veoma važnih i čitanih dela. Jedno od najvažnijh je svakako Tajni život Salvadora Dalija (1942), a treba napomenuti i Skrivena lica i Dnevnik Genija. Roman Skrivena lica (šp. „Los rostros ocultos”) napisao je 1943. godine na francuskom jeziku, za svega četiri meseca. Objavljen je 1944. i odmah preveden na engleski jezik. Delo ima 325 stranica i govori o životu jedne grupe ekscentričnih aristokrata koji žive u dekadentnom i zavidnom društvu između 1934. i 1943. godine u vreme uspona fašizma i razornog rata. Ispod lica glavnih likova ovog dela se, kako sam Salvador kaže, kriju perverzna iskustva njegove adolescencije. U predgovoru, autor kaže da je knjigu napisao zato što savremena istorija nudi izvanrednu građu za roman o nastajanju i sukobima velikih ljudskih strasti. Jedan od najzaslužnijih za nastanak ovog dela jeste Federiko Garsija Lorka koji je Salvdora Dalija, osim što mu je bio veliki prijatelj, podstakao da se bavi i pisanjem. Dali piše ovaj roman koji je upravo posvećen Lorki. Drugo veliko delo jeste Dnevnik genija. Delo koje je pisano između 1952. i 1963. godine. Salvador kroz ovo delo želi da prikaže da se nakon Francuske revolucije svetom počeo širiti pogrešan, zaglupljujući pravac, koji na svaki način nastoji svakoga uveriti da su geniji (bez obzira na njegova dela) samo ljudska bića u većoj ili manjoj meri slična svim ostalim smrtnicima. Da to nije tačno, Dali potvrđuje rečima: Gledaj mene, a ja sam u našem vremenu genije najsvestranije duhovnosti, istinski moderan genije, ako to nije dovoljno gledaj genije koji se ubrajaju u sam vrh renesanse kao što je, na primer, gotovo božanski genije Rafaelo. Tako on pokušava da dokaže da geniji (umetnici) nisu ni malo slični običnim smrtnicima i da se jako razlikuju od njih. Ova knjiga će dokazati da se svakodnevno življenje genija, njegovo spavanje, njegovo varenje, njegova zanesenost, njegovi nokti, njegova krv, njegov život i njegova smrt, bitno razlikuje od življenja svega ostalog u čovečanstvu. Dakle, ova jedinstvena knjiga je prvi dnevnik koji je napisao genije. To su jedini, ali i savršeno uverljivi razlozi na temelju kojih će sve što sledi, od početka do kraja, biti genijalno na jedan neprekidan i neizbežan način, ali i zbog toga što je reč o istinitom Dnevniku vašeg vernog i skromnog sluge. I kao poslednje, a najvažnije i najzanimljivije delo javlja se Tajni život Salvadora Dalija (šp. La vida secreta de Salvador Dali). Ovo je jedno od onih dela koje prosto ne može da vas ostavi ravnodušnim. Čitajući ga promenićete hiljadu raspoloženja, osećanja i mišljenja, ali na kraju morate shvatiti da bez obriza na sve on nije običan čovek i da je sa razlogom jedan od najvećih umetnika 20. veka. Na samom početku, on kaže: Pretpostavljam da se moji čitaoci uopšte ne sećaju, ili se veoma maglovito sećaju, onog tako značajnog perioda svoje egzistencije koji prethodi dolasku na svet, a protiče u majčinoj utrobi. Međutim, ja se sećam, i to kao da je bilo danas. Zato hoću i da počnem ovu knjigu od pravog početka: dragocenim i jasnim sećanjem na moj život u majčinoj utrobi. To će bez sumnje biti prva sećanja ove vrste od početka istorije književnosti sveta. Siguran sam da ću na ovaj način izazvati pojavu sličnih sećanja kod mojih čitalaca, ili da ću bar lokalizovati u njihovoj svesti čitav niz osećanja, neizrecivih i neopisivih utisaka i slika stanja duše i tela, koje će oni uključiti u neku vrstu predosećanja onoga što se događalo dok su bili u majčinoj utrobi. U stvari, ako biste me upitali šta sam osećao, odmah bih vam odgovorio: „Bilo je božanstveno, pravi raj”. Ali, kako je izgledao taj raj? Dozvolite mi da počnem jednim kratkim, uopštenim opisom: raj majčine utrobe obojen je bojama paklenog ognja: crvenom, narandžastom, žutom i plavičastom. Taj raj je mek, nepomičan, topao, simetričan, dvostruk i i lepljiv. Već tada, sve zadovoljstvo, sva magija sveta našla je svoje utočište u mojim očima. U svom tajnom dnevniku, odnosno svojoj autobiografiji, govori o svom životu tako realno i tako strastveno. Seća se svog detinjstva, odrastanja, školovanja, trenutaka samoće koji su ga očaravali i koje je obožavao, slikarske akademije, upoznavanja sa Galom i drugim bitnim stvarima. Govori nam kako se plaši skakavaca, kako ne voli da jede spanać, stidi se devojaka, kako ceni umetnike poput Rafaela. Govori o svojim prvim slikarskim poduhvatima i želji da slikarstvo nadjača muziku. Svoju slikarsku karijeru Dali je započeo već sa 10 godina, pohađajući časove slikarstva, a nekoliko godina kasnije upisao je slikarsku Akademiju u Madridu sa koje je izbačen neposredno pred diplomski, izjavivši da na fakultetu niko nije dovoljno kompetentan da ga oceni. „ Svako jutro kada se probudim osećam neopisivo zadovoljstvo što sam Salvador Dali i pitam se kakve ću predivne stvari danas napraviti. ” Bio je jedan od vodećih umetnika nadrealizma, pa je, kao i njegovi savremenici, sledio teorije Sigmunda Frojda i psihoanalize, i usredsredio se na prikaz snova i ispitivanje podsvesnog u čoveku. Tako je kombinacijom nespojivih elemenata iz prirode, sa primesama fantastike, svoju imaginaciju doveo do irealnosti, učinivši da njegova dela deluju bizarno, neuobičajeno i uznemiravajuće. Njegova prva dela slikana su isključivo uljem, a lajtmotiv istih je Ampurdanska dolina, kao i prizori katalonske obale koji se nalaze u pozadini velikog broja dela (Akt u pejzažu, Devojka kraj prozora). Godine 1919, nakon izložbe grafika uljem održanoj u njegovoj porodičnoj kući, održao je svoju prvu javnu izložbu u Okružnom pozorištu u Figerasu. Svoje uzore pronašao je u Velaskezu i Vermeru, ali nimalo ne zaostaje ni Pikasov uticaj na njega. Naime, upoznavši ga 1926. godine, naslikao je delo pod nazivom „Venera i kupidoni” i to je samo jedan od primera njegovog kubističkog, pikasovskog perioda. Do 1929. godine eksperimentisao je sa raznim tehnikama, koje su određivale njegov stil. `Igrao` se sa svim pomodnim trendovima. Istraživao je, pored kubizma, i impresionizam, poentilizam, futurizam, fovizam, ali se okretao i delima italijanskih metafizičkih slikara kao što je Đorđo de Kiriko. Kasnije Dalijeve slike su na religioznoj osnovi i klasičnijeg stila, kao npr. „Raspeće” i „Sakrament Tajne večere”. Takođe, on inspiraciju nije pronalazio samo u podsvesti, već i u svojoj ženi Gali. Godina upoznavanja sa njom bila je izuzetno uspešna za Dalija, jer je u tom periodu naslikao mnoštvo slika, ispoljavajući i oslobađajući sve svoje frustracije, nagomilane strahove, seksualne nagone, psihoze i fantazije. Pored slika sa napomenutom tematikom, Dali je naslikao i veliki broj portreta svoje drage, koja je bila njegova saputnica tokom celog života. Godine 1929. pridružuje se nadrealističkoj školi, čiji su članovi bili veoma uznemireni zbog rasta popularnosti Dalijevog avangardnog predstavljanja stvarnosti, jer je počinjao da se smatra jedinim pravim predstavnikom ovog pokreta. Čak je jednom prilikom izjavio da se „nadrealizam već računa na vreme pre i posle Dalija”. Njegova ideja je bila `dalinizacija sveta`, a s obzirom da njegovo ime na španskom jeziku znači spasitelj, smatrao je da je baš on predodređen da bude “spasitelj slikarstva” koje je bilo „u smrtnoj opasnosti od apstraktne umetnosti, akademskog nadrealizma, dadaizma i uopšte tih ‘izama’” Dalijev posleratni slikarski period obeležen je tehničkim virtuozitetom i velikim zanimanjem za optičke iluzije, nauku i religiju. Dali, koji je bio pod velikim šokom nakon bombardovanja Hirošime, ponovo je oživeo religioznost i ovaj period je nazvao „Nuklearni misticizam”. U slikama „Madona iz Port Ligata” i „Raspeće”, Dali kombinuje hrišćansku ikonografiju sa dezintegracijom inspirisanom nuklearnom fizikom. Osim ove dve, u ovaj period spadaju i slike „Železnička stanica u Perpignanu” (1965) i „Halucinogeni toreador” (1968—1970). Međutim, omiljena Dalijeva tema bila je relativnost vremena i prostora, kojom se, podstaknut modernim naučnim istraživanjima, bavio na nekoliko svojih slika, među kojima je i jedna od najpoznatijih- „Upornost sećanja” (1931). Ideju da verno prikaže neuhvatljivost vremena, simbolično predstavljenu topljenjem časovnika, dobio je tokom jela, gledajući sir koji se topi u njegovom tanjiru. Takođe, njegovo neosporivo umeće se ogleda i u tome što je, igrajući se oblicima i bojama, učino da slika može da se posmatra iako se okrene za 180°, a najbolji primer za to je slika „Slonovi koji se ogledaju u labudovima”. Salvador Dali je bio inzvaredan umetnik, o čemu svedoče i dela koja su od neprocenjljive vrednosti, a ni danas ne prestaju fascinirati. Za svog života Dali je proizveo impresivnu zbirku skulptura. Neki od ovih radova su izuzetno mali, a drugi stoje kao primeri njegovih najvećih dela. Kao i njegove slike i crteži, ove skulpture su našle svoj dom u mnogim od najboljih svetskih muzeja i privatnih kolekcija. Međutim, za razliku od slika i crteža, njegove najveće skulpture ulepšavaju i ukrašavaju gradske trgove, obale reka i parkove. One postaju deo pejzaža i deo zemlje u kojoj se nalaze. One postaju deo grada i zajednice. Dalijeve skulpture su način da se istraži nevidljivi deo njegovih slika i radova. Dali je privukao pažnju svojim remek-delima kao što su, „Upornost sećanja”, „Sveti Đorđe i zmaj” i „Fioke sećanja”, i stvorio je njihove trodimenzionalne verzije. On je svoje čuvene ikone, kao što su topljenje satova, „Alisa u zemlji čuda”, „Venera” i „Puževi”, napravio u više verzija, malih i velikih, ali u svakom slučaju fascinantnih. I dan danas njegove skulpture su veoma tražene od strane kolekcionara širom sveta. Salvador Dali jedan je od retkih kome su za života sagradili dva muzeja. Prvi je „Muzej Salvadora Dalija”(engl. Salvador Dalí Museum) u Sankt Peterburgu na Floridi, koji je 1971. godine osnovao kolekcionar Dalijevih dela A. Rejnold Morz sa svojom ženom Elenor. Kolekcija je prvo bila izložena u jednoj zgradi u blizini Morzeove rezidencije u Klivlendu, u Ohaju, da bi se 1982. godine muzej preselio na Floridu. Drugi značajni muzej se nalazi u Figerasu, u kome je Dali proveo najveći deo svog života, i stoga je u njegovu čast 1974. godine sagrađen muzej „Teatro”(šp. Teatro-Museo Dalí). Zgrada je, kako joj i naziv kaže, najpre bila pozorište koje je izgrađeno 1893. godine. Nažalost 1939. godine, tokom Španskog građanskog rata, ono je u potpunosti izgorelo. Šezdesetih godina XX veka, prihvata predlog direktora pozorišta i veoma bliskog prijatelja, Antonija Pićota (šp. Antoni Pitxot), koji mu predlaže da iskoristi uništenu zgradu i pretvori je u muzej. Već 1970. godine počela je izgradnja ovog unikatnog objekta čiji je idejni tvorac bio sam Salvador Dali. Želeo je da njegov „muzej bude kao lavirint, divan, nadrealistički objekat. Ljudi koji ga budu posećivali odlaziće sa osećanjem da su imali teatralni san.” Zgrada je 1984. godine proširena kulom Gorgot, a galerija Dali-nakit je priključena 2001. godine. U muzeju se prvobitno nalazilo oko 4000 dela, ali se danas, iz sigurnosnih razloga, ovaj broj sveo na čitavih 1500. U muzeju se nalazi najpoznatije delo hologramske umetnosti- „Naga Gala gleda na more/Abraham Linkoln”, koje je izloženo na samom centru kupole. Osim ovog dela, poznata su i „Nasmejana Venera”, „Prvi dan proleća”, „Galarina”, „Devojka iz Figerasa”, „Pikasov portret u 21. veku”, „Samoća”, i dr. Danas ovim muzejem rukovodi fondacija Gala-Dali. U Španiji su od sredine devedesetih godina još dva muzeja dostupna javnosti. To su zamak Pubol, koji je pripadao njegovoj ženi Gali od 1970. godine (1930. Salvador joj je obećao da će jedan dvorac urediti samo za nju) i u kome je živeo dve godine nakon njene smrti, i „Salvador Dali kuća-muzej” u Port Ligatu (šp. Port Lligat), malom ribarskom selu blizu špansko-francuske granice, koju je kupio 1930. godine. Takođe, postoji muzej „Espas Dali” (šp. Espace Dalí) u Parizu, koji sadrži oko 300 originalnih dela ovog umetnika. Ovog čuvenog umetnika i grafičkog dizajnera 1969. godine angažovao je vlasnik fabrike slatkiša „Proizvodi Bernat” (engl. Product Bernat), da napravi zaštitni znak njegovog najpoznatijeg proizvoda. Dali je za samo sat vremena osmislio žuti logo u obliku bele rade sa crvenim slovima koji do danas gotovo da nije promenjen. Pored toga, predložio je da logo ne bude sa strane, nego na vrhu lizalice, što se ispostavilo kao odličan marketinški tik. Prva reklama koja je pratila Dalijev logo imala je slogan „Okrugla je i dugo traje, Čupa-Čups” (kat. „És rodó i dura molt, Chupa-Chups”). Godine 1936, dizajnirao je nadrealne ženske usne u obliku sofe. Inspirisan je bio usnama slavne filmske glumice Mej Vest. Učestvovao je u reklamnom spotu za francusku čokoladu „Lan vin”, a za „Eurosong” 1969. godine u Madridu osmislio je reklamnu kampanju i napravio veliku metalnu skulpturu koja se nalazila na bini. Sarađivao je i sa dobro poznatom španskom modnom kreatorkom Elzom Skjapareli. Osmišljavao je dezene uključujući i šešir u obliku cipele i ružičasti kaiš sa kopčom u obliku usne. On je takođe učestvovao u dizajniranju boca za parfeme. Godine 1950, je sa Kristijanom Diorom dizajnirao specijalan „kostim za 2045. godinu”. Dalijevi politički afiniteti su imali veliku ulogu u njegovom umetničkom uzdizanju. Tokom svoje mladosti Dali je prihvatio anarhizam i komunizam. Njegove beleške sadrže mnoge anegdote u kojima on priča kako je ogovarao politički radikalne parole više kako bi šokirao slušaoce nego iz nekog dubokog uverenja, što je opet bilo u skladu sa Dalijevom privrženošću dadaističkom pokretu. Kako je postajao stariji i zreliji, menjali su se njegovi politički pogledi, naročito sa radikalnim promenama unutar nadrealističnog pokreta, koji je predvodio Andre Breton. Iako je većina nadrealista postojala sve više vezana uz levičarske partije, Dali je zadržao nejasan stav na polju odnosa umetnosti i politike. Sam Andre Breton je optužio Dalija da brani „novo i iracionalno u fenomenu Hitlera”, ali je Dali ubrzo odgovorio da nije hitlerovac ni u činjenicama ni u namerama. Dali je insistirao da nadrealizam može da postoji u apolitičkom kontekstu i odbijao je da jasno osudi fašizam. Ovo ga je, uz druge činjenice, dovelo do nevolja sa njegovim kolegama. Godine 1934, Dali je doveden na suđenje, na kom je i zvanično izbačen iz nadrealističke grupe. Na ovo Dali je izjavio: „Nadrealizam, to sam ja”. Kada je izbio Španski građanski rat, Dali je pobegao da bi izbegao ratovanje i nije se pridružio nijednoj grupi. Ista situacija je bila i kada je izbio Drugi svetski rat, kada Dali beži iz Pariza. Nakon što se završio Drugi svetski rat, Dali je postao bliskiji Frankovom režimu. Neke njegove izjave davale su potporu Franku, a ujedno mu je i čestitao što je `očistio Španiju od destruktivnih sila`. Dali, koji je u to vreme ušao u fazu izrazite religioznosti, verovatno je mislio na komuniste, socijaliste i anarhiste koji su ubili više od 700 hiljada sveštenika tokom građanskog rata. Tokom ovog perioda Dali je slao telegrame Franku u kojima ga je hvalio jer je potpisivao smrtne kazne za zarobljenike. Dali je Franka i lično poznavao, a 1974. Godine napravio je veliki, realistični portret Frankove unuke kako sedi na nadrealističnom konju. Dali je godinama želeo da upozna Frojda. Govorio je da nikom ne duguje toliko koliko Frojdu, koji je otkrio i nesvesno otvorio vrata njegovom stvaralaštvu. Prilika za taj susret ukazala se usred pometnje i haosa koje je izazvao nacizam i početak Drugog svetskog rata. Ostareli Frojd je, nakon što je Hitlerov Treći rajh anektirao Austriju, morao da napusti Beč i emigrira u London. Tamo je boravio i Štefan Cvajg, koji je dobrovoljno proteran, nakon što su njegove knjige, zajedno sa Frojdovim, spaljene u fašističkim lomačama u Berlinu. U Londonu se zatekao i Salvador Dali, na prolaznoj stanici na putu za Ameriku. Retrospektivnu izložbu Salvadora Dalija u pariskom kulturnom centru Bobur svakog dana obiđe blizu 6000 posetilaca. Povod toga je to da se prisetimo neobičnog susreta Dalija i Sigmunda Frojda. Pre 33 godine, za Dalijevog života, bilo je isto kao i ovih dana: retrospektiva Dalijevih dela krajem decembra 1979. je privukla rekordnih 840.000 posetilaca. U velikoj galeriji poznatog pariskog kulturnog centra, predstavljeno je sve što je Dali stvarao i što se pretvorilo u svojevrsnu slikarsku legendu. Ne zanemarujući druge aspekte njegovog stvaralaštva pre 1929. godine kada je izjavio da je nadrealista, ni posle Drugog svetskog rata, kad mu je rodonačelnik nadrealizma, Breton, rekao da je izdao taj pokret i postao korumpirani umetnik, priređivači su ipak akcenat stavili na taj kratki period, kad je Dali lansirao svoje fantastične slike nadrealizma koje su referenca avangardnih tokova u slikarstvu XX veku. Posetilac je u prilici da vidi njegove, sad već legendarne slike: one na kojima su pejzaži vanzemaljskih prostora, a vreme se meri časovnicima, mekanim i rastegljivim kao testo („To niko nije pre mene stvorio”, rekao je Dali). Gotovo da nije izostala ni jedna slika koja sačinjava Dalijevu vanvremensku nadrealističku antologiju. Među njima je jedna koja odudara od njegovih fantazija: „Portret Sigmunda Frojda”, tvorca psihoanalize, uhvaćenog u poslednjim godinama života. Usred Dalijevih fantazija, čiji ishod možemo tražiti samo u podsvesti, ovaj običan eksponat formira jednu priču. O Dalijevm buntovnom karakteru svedoči i činjenica da je nakon smrti svoje majke, pošto je bio primljen na Akademiju umetnosti San Fernando u Madridu, počeo da kritikuje predavanja i ometa nastavu na Akademiji, i zato biva udaljen sa nastave na godinu dana. U oktobru 1926. godine je konačno izbačen sa Akademije, zato što je organizovao proteste studenata zbog prijema jednog osrednjeg umetnika za profesora. Nakon ovog nemilog događaja, 1927. godine odlazi u vojsku. Često se sukobljavao sa ocem, a razlog za jednu od najvećih prepirki je bila Gala, koju je Dali zaveo 1929. godine, tokom leta u Kadakesu. U istom mestu je, nekoliko godina ranije, proveo raspust sa Lorkom, koji mu je bio jako blizak prijatelj, ali su, takođe, kružile priče da Dalija i njega veže nešto više od prijateljstva, mada to nikada nije bilo utvrđeno. Godinu dana kasnije, kupio je ribarsku kolibu u Port Ligatu, gde je provodio mnogo vremena sa svojom muzom. Tek 1934. godine sklapaju građanski brak (nadaleko je poznata Dalijeva izjava da je bio devica kada je upoznao Galu). Još jedan razlog sukoba između Dalija i oca bilo je i Dalijevo bogohuljenje, skrnavljenje uspomene na njegovu majku, kada je preko slike napisao „Ponekad iz zabave pljujem po portretu svoje majke”. Otac mu nikada nije oprostio ovaj sraman čin. Dali je bio izuzetno darežljiv prema Gali. U prilog tome govori i činjenica da ju je obasipao pažnjom i poklonima, a jedan od najdragocenijih bio je i Dvorac Pubol koji je, kao što je već pomenuto, specijalno dizajnirao za nju. Jedan od najtežih trenutaka u Dalijevom životu svakako je bila Galina smrt, 10. juna 1982. godine, nakon čega je pokušao dva puta da okonča sebi život. Dalijevo interesovanje za film bilo je veliko, i od rane mladosti gotovo svake nedelje posećivao je bioskop. Bio je aktivan i iza i ispred kamere. Kada Dali bude definitivno izbačen sa Akademije, Bunjuel, španski reditelj i filmski stvaralac će mu predložiti da zajedno snime film. Film se prvobitno zvao „Ne naginjati se unutra” (1928). Onda su se setili prijatelja iz Andaluzije, čije su pesme počeli da smatraju previše tradicionalnim, i tako su film nazvali „Andaluzijski pas”, u kojem je Dali i sam glumio. Ovaj film je pobrao nezapamćen uspeh. Podigao je toliku prašinu za sobom upravo zbog svoje ekstravagantnosti, te zbog uvodne scene u kojoj se vidi kako jedan glumac mladoj devojci reže oko britvom. Ta scena ušla je u istoriju kao jedna od najšokantnijih scena u istoriji. Poneti tim uspehom, Bunjuel i Dali prelaze na novi film. Njegovo ime je „Zlatno doba”. Godine 1945, Dali na jednoj večeri kod čuvenog holivudskog glumca upoznaje Volta Diznija. Ispostavilo se da imaju dosta toga zajedničkog, a na Dalijevu radost, i Dizni se divio njegovom radu. Vrlo brzo nastaje ideja o saradnji. Volt Dizni je bio poznat kao osoba koja podržava mlade umetnike i ume da prepozna kvalitet. Krajem te iste 1945. godine, počela je saradnja Dalija sa Diznijevim studijom. Baza ove priče je balada koju je nepisao meksički kompozitor Armando Domingez. Dizni je o ovom projektu govorio kao o maloj ljubavnoj priči Hronosa, starogrčkog boga vremena, zaljubljenog u jednu smrtnicu. Dizni za Dalijevog saradnika bira Džona Henča, i posle osam meseci rada oni dolaze do izvanrednih rezultata. Njihovi radovi su postali toliko slični, da je do svoje smrti 2004. godine Henč bio jedina osoba koja je mogla da prepozna šta je čiji crtež. Pa ipak, zbog teških posleratnih godina i sumnje da ovaj projekat može biti uspešan, odustaje se od objavljivanja ovog kratkog filma. Materijal je sačuvan i 1999. godine otkrio ga je nećak Volta Diznija, Roj E. Dizni. Odlučeno je da ovaj film konačno zaživi i nastavljen je rad kako bi se posao priveo kraju. Kao pomoć su koristili dnevnike Dalijeve žene i muze Gale Dali, ali i savete Džona Henča. Kako je Roj Dizni rekao, bilo je veoma teško sklopiti delove ovog filma jer nije postojao originalni scenario, ali baš uz pomoć savremene tehnologije, kojom bi Dali verovatno bio oduševljen, uspeli su da dočaraju davnu zamisao. Uspešnoj saradnji dvojice genija doprinela je sposobnost da sanjaju i dopuste unutrašnjem optimizmu da ispliva i stvori nešto veličanstveno što će i danas, više od 60 godina kasnije, i dalje očaravati publiku. Godine 2003, godine „Sudbina” je konačno dočekala svoju premijeru na jednom festivalu u Francuskoj. Na području filma Dali je sarađivao i sa slavnim Alfredom Hičkokom na filmu „Začarana” iz 1945. godine za koji je napravio slavnu scenu sna. U pozorištu sarađivao je sa velikanima kao što su Piter Bruk i Lukino Viskonti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dimenzije: 26,50 x 33,50 cm. Ovaj tekst o Tomi Rosandiću (Split,1878 – Split,1958), vajaru i jednom od osnivača Umetničke Akademije u Beogradu (1937), je objavljen u katalogu “Galerija naših umjetnika, Rosandić” u Zagrebu 1920. godine. Autor teksta je Augustin Tin Ujević (Vrgorac, 1891 – Zagreb, 1955). Tekst prenosimo u autentičnom obliku. Toma Rosandić izlaže već nekih 12 godina po evropskim i nacionalnim središtima kakva su Milan, Zagreb, Beč, Beograd, Spljet, London i Rim. Njegovo ime nije došlo na prvo mjesto zbog jakosti istaknute Meštrovićeve ličnosti, ali, to nije zaprečilo da on i nadalje istrajno i marljivo stvara. Toma Rosandić je postao jedan od najvidnijih članova jugoslovenske umetničke i književne boeme, koja se poslednjega desetljeća razliva po gradovima zapadne Evrope tražeći neumorno više prosvete, više napretka, više slobode. Mi smo ga tako susretali u različita vremena i u različitim prilikama po Zagrebu, Beogradu, Parizu, Londonu, uvek zaokupljena poslom, stalno u borbi sa materijalnim teškoćama; ali nismo nikada primetili da je klonuo duhom ni da se odrekao ideala umetničkog života. Naš vajar mora da je imao priliku da okusi i nedaće, ali i lepotu ovoga života, na koji se on tuži možda manje no iko drugi. Tako je kod nas mala četica proletaraca radila za pobedu svetlosti u domovini. Rosandić je tu išao trnovitim stazama Kosora i Janka Polića, mnogih drugih koji su iskusili sve neprilike boeme u emigraciji; ali je on u svojoj bedi istrajao, čio i vedar, došavši već u 42. godinu bez velike slave i bogatstva, no rastući i napredujući uvek u umetničkoj veštini i doteranosti. Ne znamo ko će i da li će do kada napisati knjigu ove naše prosvećene boeme, ali je nesumnjivo da su kod nas ovaki ljudi iz mladjega naraštaja (sada već ne sasvim najmlađega) kušali da poslednjih deset petnaest godina sa najmanjim srestvima učine najviše, sve moguće za obrazovanje, vaspitanje i moralno dizanje našega naroda. Oni su tako udarali temelje naprednjaštva koje se uvrežilo na slivu socijalizma i novoga nacijonalizma, u drugu ruku udarali temelje modernom umetničkom pokretu koji je na ruševinama klasicizma, prvoga romantizma, ali u dodiru često sa simbolizmom koji su negirali kao dekadentski, propovedali slobodnu umetničku ekspresiju koja je graničila sa futurizmom, bila već sasvim blizu duhu ekspresionizma, a i stari tradicionalizam narodne legende i herojstva sasvim oslobadjala njegove stidljivosti. U tome pokretu je bilo na mestima i mnogo nezreloga, ali je on za izvesno razdoblje u drugome desetleću ovoga stoljeća upravo preporodio naš društveni i kulturni život. Kolikogod ga danas najmlađi mogu da kritikuju, ne mogu da zaborave da je on pomladio društvo, učinio nas modernim ljudima, makar i u najpovršnijem smislu te reči. Sećam se sa kakvim smo poštovanjem kao djaci u gimnaziji gledali na betovensku glavu Ivana Meštrovića, dojučerašnjega pastira, na Hristovski lik Tome Rosandića, na duge kose i originalni način odevanja Tomislava Krizmana! Mi smo onda očekivali kao neko umetničko oslobodjenje dan kada će nas mladi pisci i artiste dovesti u vezu sa modernom Evropom. Čitajući krišom za školskim klupama prve godine Pokreta, posljednje godine Vijenca, kalendar Svačić, ma da smo ih već onda kritički rasudjivali, mi smo vapili za urom kada će da se oslobodi moderna jugoslovenska savest, premda često ni sami nismo znali način kako da to postignemo. Spremali smo se svakako da mi sami nešto takva kažemo, kada dodje naša hora; ali smo iskreno voleli i poštovali ovu našu stariju braću koja nisu bila starija od 10 do 15 godina. Mnogi su od njih bili samouci, a rodili su se kao u porodicama ribara, težaka, tesara, najskromnijih naših društvenih slojeva. To im nije smetalo da u teška i očajna vremena načine golem napor protiv gluposti i bede, da kušaju tako da se žrtvom svojih nerava i mišica, svojega mira uopšte popnu do uživanja viših društvenih istina i stećevina. Ne samo da se sami do njih popnu no da ih i nama primaknu. Ovako se jedna mala predstraža borila protiv mrtvila, zaostalosti, natražnjaštva cele jedne sredine; napisati njenu historiju koja se jošte ne završava nego će se nastaviti za možda još neko desetleće u promenjenim prilikama i možda sa više zahteva značilo bi skicirati roman božanstva u Jugoslaviji. Možemo li mi da objektivno pišemo o ovim ljudima i dogadjajima? Priznanje je nužno da je to dosta teško, jer se tu na izvesnoj crti, premda ne pravimo ni slika ni kipova, povest jugoslovenske umetnosti utapa u povest našega rodjenoga duha. Naše jučerašnje čežnje i želje, naslućene tekar u kafani ili u nekom vinogradu, prepoznavasmo sutra na platnu u raskošnom požaru boje i tonova; naše ljubavi, naši gnevovi, naši plameni pretvarahu se u mramor, u sadru, u plastičku kovinu. Mi nismo mogli da ne volimo čeda svojega duha, proizvode naše kolektivne simpatije. Vibracije našega mozga, senzacije naših čula, plahosti našega srca trudile su se da se ovekoveče. Mi smo bili začarani kao Demijurg koji bi sa divljenjem promatrao svoje vlastito stvaranje. Jugoslavija, barem jugoslovenska misao, imala je da izadje iz ovoga napora za jugoslovenskom kulturom. Neka je iskra božanstva ipak vrcnula iz našega mozga, znamenita ne samo za povest umetnosti no i za ideologiju kulturnoga razvitka. Danas smo stariji i od toga, ali kako će mladji od nas samo zbog toga biti mladji! Mi znamo da će kosovsku legendu premašiti savremeni mitos, ali do 1914. Kosovo je prirodno ipak izgledalo najznačajnija činjenica. S toga smo strepili i očekivali dok još nismo imali dvadeset godina sa onima koji su spremili Medulića, regionalne izložbe, izložbu Meštrović-Rački, Ladu, Rimsku izložbu. Život savremene umetnosti bio je topliji i bolni deo celokupnoga našega duševnoga života koji je zatim imao da postane dublji, strašniji, krvaviji i beskonačniji. Jozo Kljakoviću, Marine Tartalja, Jerolime Miše sećate li se ovih dana? Jednoga čudnovatoga jutra kada je nebo bilo u naročitim tonovima, mi smo, nošeni vjetrom frenezije, zaplovili u mora najplavijeg idealizma. Prvi jugosloveni na pučinama duševnih kultura kao hrabri islangjani što prvi bez svedoka otkrivaju Ameriku. Mi smo zaplovili iz jedne dalmatinske luke uz lozinku: »navigare necesse est, vivere non est necesse.« Priroda je primila sa simpatijom naš pothvat, možda barem toliko viteški koliko i gusarski. Iz dalmatinske luke! U Dalmaciji koja još živi u svom srednjevekovnom licu nerazvijenost trgovine i industrije čuva arijsku krv i oskudicom željeznica upućuje ljude na more. Kraške tvorevine, reke ponornice što se s polja podzemno obaraju u Jadran ili druge reke, rečne doline sunovratnih strana i slapovi u planinama utiču na pesničku maštu naroda koji delom još sasne mleko legende. Ako proizvodnja žita ne može da podmiri godišnje potrebe stanovništva, zato aromatično bilje kao ružmarin, kadulja, lovorika i ruža laska čulima mladih esteta i budi u njima želju za dokonom sanjarijom u fantastičkim dragama. Dubljina mora kraj obale, zatoni i zalivi kao i mnogobrojna ostrva odomaćuju neizmernost vode i objašnjuju nam tugu harfiste Tristana kao i čežnju ukletoga Holandeza. I ako sve ukupna naša kulturna razina, ni do danas nije vrlo visoka, primećuje se da se Dalmatinac još uvek hoće da u jugoslovenskom društvu odlikuje artističkom sposobnošću. »Genijalnost« neke vrsti (koja bi možda sutra mogla škoditi dubljim osobinama slovenskoga duha) nije u Dalmaciji izuzetak, nije ni preimućstvo plejade, no blago stotina, čitavih stotina. Umetnička sposobnost izvjesnoga stepena tu se dakle nalazi u latentnom stanju duž celoga zemljišta, a očituje se uspešno kod večega broja pojedinaca. Uticaj brdovite i razvedene morske prirode možda je tu znatniji po učinku nego Rimsko ili mletačko kulturno naslegje. Naš umetnik se rodio u Splitu pod kamenitim Mosorom god. 1878. Od prve mladosti je osetio potrebu da izragjuje kipove, naročito rezane u steni; za posao je upotrebljavao alat koji je pripadao njegovom ocu, tesaru i kamenorescu. Prve godine detinjstva je proveo tešući i idući u isto vreme u osnovnu školu dok nije dorastao da bude poslan u tesarsku školu. U to vreme pohađanjem večernjega kursa za risanje upotpunjuje svoje umetničko obrazovanje. Kada mladi Meštrović dolazi u Split da izuči graditeljski zanat, Rosandić se upoznava s njime nailazeći na razumevanje. Za vreme studija koje su ga naučile ornamentaciji, reprodukciji kipova, čita nezavisno od učitelja knjige o povesti umetnosti i o tehničkim problemima. Naročito obraća pažnju na anatomiju; ali učeći iz knjiga iz prirode. Dozvoljava da na nj utiču svi pravci: klasici, impresioniste, futuriste i kubiste. No želja da se usavrši i da steče veće umetničko obrazovanje vodi ga u Italiju. Pregledavši starinske ruševine paganizma i hrišćanstva napušta Rim gde ne nalazi posla ide u Florenciju i ustavlja se u Veneciji. Za dve godine boravka u tome gradu pohadja oko četiri sata ujutro lekcije za modelovanje i šalje 1906. prvu svoju statuu na izložbu u Milanu. Stvar pominju izvještaji u novinama, što vajara bodri. Vrativši se u Split gde živi dve godine stupa u bliže odnose sa Ivanom Meštrovićem. Ma da je Meštrović mlagji, počinje da vrši veliki uticaj na nj, vodi ga sa sobom u Beč, stavlja mu svoj atelje na raspoloženje. Odlazak Meštrovićev u Pariz ostavlja ga sama; on za to vreme odbačen od akademije izlaže u Secesiji dva kipa koji su povoljno ocenjeni. Najglavniji njegovi uspesi bili su 1908. na izložbi Medulića u Splitu (sa Meštrovićem, Račkim, Krizmanom, Vidovićem, Deškovićem), 1910. u Zagrebu, 1911. u Rimu gde Kosovski Ciklus pobugjuje prvi put pažnju evropske javnosti za našu narodnu umetnost i zajamčuje umetnicima glas kod evropskih kritičara. 1912. izlaže veliki broj svojih dela u Beogradu na znamenitoj izložbi Jugoslovenske Umetnosti. Tokom evropskoga rata propada deo njegovih dela; no kako je Ivan Meštrović izložio 1915. u Viktoria and Albert Muzeum, Rosandić izlaže u zimi 1917/18. u Londonu, zatim 1918. u Edinburgu i 1919. u Brightonu. Toma Rosandić jeste od onoga broja darovitih umetnika kojima sreća neće da se nasmeši ili tek u poznim godinama. On je u svom životu sačuvao apsolutnu prostotu a u svojem delu i načinu mišljenja skromnost i umerenost. Očigledno je da je on ostao, bolje možda no većina jugoslovenskih umetnika, blizu poniznome duhu jugoslovenskog naroda, i onda kada je duge godine živeo u tugjini ili u izgnanstvu. Imali smo priliku da ga upoznamo već pred mnogo godina u našim narodnim središtima; on je i u tugjini stalno ostao u dodiru sa potlačenim narodnim krugovima, sa rajom, podržavajući vezu sa mladim književnicima i umetnicima koje izbegava svet čajeva i mondenih salona. On je uvek ostao marljiv i vredan radnik veran svojem delu kojemu se odao sa posvemašnjom skrušenošću; on nije pokazao ni malo gordosti ni preobilja ličnosti bilo pocenjujući mlade koji još traže uspeh, bilo precenjujući starije koji su ga već postignuli. U narodnome smislu Toma Rosandić se uvek pokazivao dobar i častan Jugoslaven, isto tako daleko od toga da bude šoven zbog svoje trezvenosti kao i da bude Talijan unutrašnjosti zbog svoje lojalnosti. On je bio od onih Jugoslovena koji se istina u Splitu, u Dalmaciji i na Primorju lokalno i politički bore sa Talijanima, ali koji u Zagrebu i Beogradu priznaju talijanskoj kulturi onu vrednost koja njoj po pravu pripada. Toma Rosandić je pored toga učestvovao u Meštrovićevom umetničkom izložbenom pokretu koji je prestavio zapadnoj Evropi umetničku sposobnost našega naroda. U svojemu visokom i mršavome telu, sa dugim kosama i idealističkom bradicom Toma Rosandić krije plodan dah umetnika iz naroda; možda on nažalost ni sam nema dovoljno ambicije. Pored toga što je duboko zaronio u unutrašnji svet, on se u gestama i manirama pokazuje čovek savršene jednostavnosti. Nikada nije izbegavao društva onih koje Francuzi zovu les humbles; tako je kroz čitav život u tugjini i u domovini ostao blizu dalmatinskom gradiću iz kojega je nikao. Visoke kvalitete koje odlikuju Rosandića-čoveka prešle su sasvim prirodnim putem i u njegovu umetnost. Otuda je ona zavetovana moralnoj ozbiljnosti, skromnosti, radu i poniznosti. Ali njen postepeni napredak može da se prati od dana do dana. Nije samo krivica Rosandića što se atmosfera genija još nije ustalila u našoj sredini; ali on pati od te krivice prilika. Umentičko i književno stvaranje kod nas lišeno žive potpore društva i bez organizacije, strada od nedostajanja interesa i nedostajanja sredstava. Toma Rosandić oseća ovu preponu ulasku u kulturnu istoriju ne samo kao svoju nedaću nego kao nedaću sve svoje sabraće u jugoslovenskome svetu. On se stalno u razgovoru zanima za ozdravljenje ove društvene nepravde ubedjen – s nama – da će nove prilike u najskorije vreme da joj doskoče. Nije nas malo koji mislimo da naša ljubav prama narodnoj kulturi nesme da ide skopčana sa mržnjom za ono što je lepo i dobro kod naših suseda. Ali je naše najozbiljnije ubedjenje da je bugjenje narodnih sila, duhovnih blaga u jugoslovenskome društvu uslov plemenitijemu razvoju čovečanstva na ovome delu kugle zemaljske i da će u protivnome slučaju razvoj sveta da bude donekle umanjen možda za mali, no važni i novi prilog. Mi se ne borimo za uništenje blagodati kulture kod susednih naroda. Mi težimo samo za tim da uglavimo svoje pravo na slobodan razvoj i pravičan ljudski izraz. Godine izgnanstva Tome Rosandića bile su plodne u umetničkoj delatnosti. Njegovo delo začeto u trenutku najkrvavijih kriza plemena svedoči o visokome nadahnuću njegova umetničkog ideala. U skulpturama koje je on izvajao gori plamen ideala prostranijega nego i sama vajarska umetnost. Ljudski likovi zgrčeni od teskobe ili izmučeni od grča bacaju megjutim kao svetionici svetlost na duge noći tmina pred njim. On je slikao i veličao više nego mobilizovane. On je stvarao imobilizovane. Svi ovi mučenici misli, velike istine ili plemenite zablude nalaze se tu preobraženi u vrhovnome sjaju koji podaje žrtva. U svojemu delu koje stremi večnosti nadahnuto najbližim patnjama plemena, on je veličao slavu i plemenitost ljudske patnje. Zableštajući nas višnjim čarom svetlosne umetničke intuicije, svaki kret svaki stav ostvaruje ovde junačku misao, polet prama božanskome i apsolutnome, blistavi žar verske ekstaze. Rosandić se zadržao na jednome momentu koji bi se reklo da drugi zanemaruju, on je produbio religiozni momenat prama kojemu se Meštrovićeva umetnost okreće samo u posljednjoj etapi prvoga razreda. Na taj način on je otvorio prozore na plavome neimerju, probio nove vidike na dušu jugoslovenskog naroda. Njegova umetnost pojavivši se u povestnome trenutku bugjenja umetničkoga dara našega plemena nije uvek privukla svu pažnju koju zaslužuje. Ljudi su joj često podali samo mjesto drugoga reda. Ali trebaće spomenuti na čast našega umetnika da se nije nikada udaljio od potpuno skromnosti. Zamišljen i ćutljiv u društvu čini se da hvata dno problema. On živi od kako ga poznajem sa štedljivošću koja se graniči sa siromaštvom. Njegove ga novčane teškoće megjutim nisu nikada odvratile od njegova poleta prama idealu.

Lepo očuvano 1966. Autor/in: Hans Kayser Titel: Die Ägyptischen Altertümer im Roemer-Pelizaeus-Museum in Hildesheim Zustand: leichte Gebrauchsspuren Verlag: Cramm de Gruyter & Co. Hamburg Format: 22 x 19 x 2 cm Umetnost starog Egipta se odnosi na arhitektonske građevine, slike, vajarska i dela primenjenih umetnosti starog Egipta, počev od praistorije pa sve do rimskog osvajanja Egipta 30. godine p. n. e. Istorija Egipta je najduža od svih starih civilizacija koje su se razvijale na Sredozemlju i prostire se u vremenu od oko 3000. godine p. n. e. pa sve do 4. veka n. e. U ovoj zemlji koja se razvijala na obalama reke Nil i koja je bila zatvorena za spoljašnje kulturne uticaje, razvio se jedan umetnički stil koji je jedva doživeo promjene u svojoj trihiljadugodišnjoj istoriji.[1] Sve umetničke manifestacije starog Egipta bile su podređene državi, religiji i faraonu koji je smatran bogom na Zemlji. Od samih početaka verovanje u zagrobni život je diktiralo normu po kojoj se pokojnik sahranjivao zajedno sa svojim bogatstvom, kako bi se osigurao njegov put do večnosti. Regularnost prirodnih ciklusa, bujanje i izlevanje reke Nil, promene godišnjih doba i smenjivanje dana i noći smatrani su poklonima bogova stanovnicima Egipta. Egipatska misao, moral i kultura, bile su u uskoj vezi sa dubokim poštovanjem za red i ravnotežu. Umetnost je stvarana sa idejom da bude korisna i nije se govorilo o lepoti umetničkih dela nego o njihovoj efikasnosti. Promene i novost nikada nisu smatrane kao nešto važno samo za sebe, tako da su stil i konvencionalizmi predstavljanja uspostavljeni u prvom momentu, praktično bez promena ostali da važe skoro 3000 godina. Iz našeg savremenog ugla egipatski umetnički jezik može izgledati statično i rigidno, međutim njegova suštinska namena nije bila stvaranje jedne stvarne slike stvari, onako kako su one javljale, nego jedna sinteza za večnost suštine osobe, životinje ili drugih predmeta koji se mogu sresti u egipatskoj umetnosti.[1] Arhajski ili predinastički period[uredi | uredi izvor] Prvi praistorijski naseljenici su se naselili na terasama formiranim od sedimenata koje je reka Nil depozitovala na obale kroz svoj tok. Oruđa i alati koje su ostavili za sobom, pokazuju postepenu evoluciju od društva polunomadskih lovaca i sakupljača do društva koje se bazira na poljoprivredi. Predinastički ili arhajski period približno obuhvata vreme od 3200 do 2755. godine p. n. e. Pronađena su organizovana naselja iz ovog perioda kao i različita oruđa i predmeti, posebno oni povezani sa sahranjivanjem. Ti predmeti su stavljani u grobove zajedno sa pokojnikom kako bi njegov duh mogao da ih koristi u drugom životu. Zahvaljujući tome, sačuvan je veliki broj ličnih i keramičkih predmeta kao i drugih oruđa i oružja. Keramika je dekorisana slikama na kojima je prikazivan život i običaji epohe. Među čestim motivima sreću se slike ptica i životinja karakteristične za zone bliske reci Nil. Krajem predinastičkog perioda čest motiv je vrlo detaljan prikaz brodića i veslara na reci Nil. Bakar, u malim količinama, korišćen je za izradu ogrlica i nekih alata, međutim veći deo delova je od kamena. U ovo vreme su rađene male figure od slonovače, kosti i takođe u glini. Staro kraljevstvo[uredi | uredi izvor] Narmerova paleta (Egipatski muzej u Kairu) Staro egipatsko carstvo dominiraju faraoni iz III do VI dinastije, a obuhvata period od pet vekova između 2755. i 2255. godine p. n. e. Negde oko 3000. godine, Egipat se ujedino pod vođstvom moćnih lidera sa juga zemlje, međutim ideja jednog podeljenog Egipta na Gornji na jugu i Donji na severu, održala se još neko vreme. U ovom periodu dominiraju I i II dinastija a ističe se car Narmer (neki istoričari ga identifikuju sa carem Menesom), začetnik ujedinjenja i osnivač prve dinastije. Na Narmerovoj paleti isklesanoj u kamenu (oko 3100. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), predstavljen je sam faraon kako nosi krunu sa juga i potčinjava narod sa severa svojoj volji, sa isprepletenim vratovima lavova kao metaforom ujedinjenja Egipta pod vlast jednog faraona. Arhitektura[uredi | uredi izvor] Osnova piramide Amenehmeta I Piramide u Gizi U vreme prvih dinastija sagrađeni su važni zagrobni kompleksi za faraone u Abidu i Sakari koji su imitacija palata i hramova (grobnica je bila jedna sinteza hrama i privatne palate). Velike količine keramike, radova u kamenu, rezbarenih u slonovači ili kosti, potvrđuju visok stepen razvoja u ovoj epohi. Hijeroglifi (pismo pomoću crteža), tj. način na koji je pisan egipatski jezik, u to vreme se nalaze u prvom stadijumu evolucije a već pokazuju svoj karakter nečega živog, kao i ostatak dekoracije. U III dinastiji glavni grad postaje Menfis i faraoni počinju sa izgradnjom piramida, koje zamenjuju mastabe kao kraljevske grobnice. Arhitekta, naučnik i mislilac Imotep konstruiše kompleks u Sakari za faraona Džosera (oko 2737—2717. p. n. e.). Reč je o jednom nekropolju kog čini jedna stepenasta piramida od kamena, i grupa hramova, oltara i prostora koji ih povezuju u jednu celinu. Veliku stepenastu piramidu, gde se nalaze posmrtni ostaci faraona, sačinjava više mastaba postavljenih jedna na drugu i predstavlja najstariji primerak monumentalne arhitekture koji je sačuvan do danas. Takođe ilustruje jednu od faza razvoja ka piramidi kao arhitektonskom tipu. Arhitektura Starog kraljevstva se može smatrati monumentalnom pošto su lokalni krečnjak i granit korišćeni za izgradnju građevina i grobnica velikih dimenzija. Razvijena je izvanredna arhitektonska tehnika i upotrebljavani kolosalni kameni blokovi koji se savršeno uklapaju jedan sa drugim bez upotrebe maltera, a način na koji su podizani do njihove destinacije nam je nepoznat. Kupula kao arhitektonski elemenat je poznata ali se ne koristi u kamenoj arhitekturi. Od velikog broja sagrađenih hramova u ovom periodu sačuvano je samo nekoliko primera. Monumentalni kompleks u Gizi, gde su sahranjeni faraoni IV dinastije, pokazuje veštinu i sposobnost egipatskih arhitekti u izgradnji spomenika koji je još u antičko doba smatran jednim od Sedam svetskih čuda i pokazuje raskoš egipatske civilizacije. Snefru je počeo izgradnju prve piramide bez stepenica. Keops je bio njegov naslednik i izgradio je Veliku piramidu koja dostiže 146 metara visine, a čini je oko 2,3 miliona kamenih blokova prosečne težine oko 2,5 tone. Keopsov sin Kefren je izgradio jednu manju, a Mikerin je autor treće velike piramide ovog kompleksa.[1] Zadatak piramida je bio da zaštite i očuvaju tela faraona za večnost. Svaka piramida je deo kompleksa koji se sastojao od hrama u dolini, prilaza, komunikacionih prolaza i drugih prostora, među kojima je i prostor rezervisan sa religijske rituale pre sahrane. Oko tri piramide u Gizi (Keopsove, Kefrenove i Mikerinove), stvoren je nekropolj (grad mrtvih) koji čine mnogobrojne mastabe.[1] Ravnog krova i iskošenih zidova nazvane su mastabama pošto podsećaju na egipatske kuće od opeke (mešavina gline, peska i trske), u obliku zarubljene piramide. Mastabe su bile grobnice u kojima su sahranjivani članovi porodice faraona, plemstvo i državni službenici visokog ranga. Spoljašnji izgled mastabe podseća na odsečenu piramidu pravougaonog oblika, a u unutrašnjosti se nalazila mala soba zvana sirdab, gde je čuvana statua pokojnika, smatrana živim bićem, kao i lažna vrata koja su simbolički povezivala svet živih sa svetom mrtvih. Ispred njih su ostavljani darovi pokojniku i takođe se vršio pogrebni obred. Pod zemljom se nalazila komora grobnice, kojoj se pristupalo kroz jedan hodnik koji bi se zapečatio nakon deponovanja tela pokojnika. Suprotno relativnoj obilatosti sačuvanih ostataka monumentalnih grobnica, jedva da se sreću primerci kuća i civilne arhitekture egipatskih gradova iz vremena Starog kraljevstva; može se pretpostaviti njihov planski raspored, kao što je slučaj sa nekropoljem, ali upotreba adobe (opeke od mešavine gline i slame i pečene na suncu) za izgradnju kuća i palata, onemogućila je da se te građevine očuvaju do našeg vremena. Stoga, hramovi i grobnice konstruisani u kamenu i sa jasnom idejom da odole vremenu, budu večni, nude najveći deo i skoro jedinu informaciju o običajima i načinu života starih Egipćana. Vajarstvo[uredi | uredi izvor] Statua faraona Kefrena u Arheološkom muzeju u Kairu Počev od prvih figura u glini, kosti i slonovači iz predinastičkog perioda, egipatsko vajarstvo se razvilo velikom brzinom. U epohi Džosera (2737—2717. p. n. e.), radile su se velike statue faraona i vladara nad kojima je trebalo da stoje duhovi koji će ovekovečiti sećanje na pokojnika. Hijeratičnost, krutost, kubne forme i frontalnost su suštinske karakteristike egipatskog vajarstva.[1] Prvo bi se klesao jedan kameni blok pravougaonog oblika, nakon čega bi se pravio crtež figure koja je predmet predstavljanja, na frontalnoj i obe lateralne strane kamena. Kao posledica ovakvog pristupa, konačna statua je bila predviđena da bude posmatrana sa frontalne strane (zakon frontalnosti). Pošto je cilj bio da se stvori jedna slika za večnost suštine i duha portretirane osobe, nije bilo potrebe oblikovati figuru sa svih strana već je bilo dovoljna jedna frontalna kompozicija iste. Egipatski umetnik nije tražio predstavljanje pokreta. Od prvih vremena dinastičkog perioda postojalo je odlično znanje ljudske anatomije, ali joj se davala jedna idealizovana forma. Sedeća statua faraona Kefrena (oko 2530. godine p. n. e., Arheološki muzej u Kairu), koji je pokrenuo izgradnju druge najveće piramide u nekropolju u Gizi, sadrži u sebi sve karakteristike koje su činile egipatsko vajarstvo. Faraon je ovde predstavljen kako sedi na jednom tronu koji je dekorisan grbom ujedinjenih zemalja, sa rukama na kolenima, uspravne i ukočene glave, sa očima koje gledaju u beskonačnost. Soko koji predstavlja boga Horusa nalazi se iza Kefrenove glave, simbolišući da je on, faraon, živi Horus. Ova statua, isklesana u dioritu, u celini predstavlja veliko jedinstvo i ravnotežu kompozicije i takođe dočarava jednu snažnu sliku božanskog veličanstva. Istorija i glavne karakteristike[uredi | uredi izvor] Egipat reč je grčkog porekla. Reljefno, karakteristična je podeljenost, a spoj je bio preko Suecke prevlake, kao i reke Nil. Stanovništvo je hamitskog porekla. U 4. milenijumu beleži se dolazak stanovništva semitskog porekla. Hamiti su imali totemizam a Semiti su verovali u božanstva u ljudskom obliku. Razvojne faze u umetnosti se uglavnom podudaraju sa razvojem istorije i političke istorije Egipćana. Poznata je Manehtova podela na 30 dinastija. U III milenijumu faraon Naramer ujedinio je Egipat- mitski Menes smatra se za ujedinitelja Egipta-Gornjeg i Donjeg Egipta. Sa razvitkom zemljoradnje i stočarstva, tj pripitomljavanjem biljaka i životinja čovek odnosi pobedu nad prirodom. Međutim u dolinama velikih reka, „neolitska revolucija“ je doživela veliki uspeh i dozvolila je lokalnom stanovništvu da se umnoži više nego što je dozvoljavala postojeća količina hrane. Rešenje je međuplemenski rat ili ujedinjavanje u veća i naprednija društva – nastaju prva utvrđenja, prve civilizacije. Pronalaskom pisma počinje istorija. Stari Egipat nastaje u dolini reke Nil. Bila je razvijena zemljoradnja. Robovlasničko društvo sa faraonom na čelu (sin boga Ra, predstavljao božanstvo, glavnu karakteristiku egipatske civilizacije i određivao razvoj egipatske umetnosti). Pod Narmerom (Menes), koji je bio vladar Gornjeg Egipta, ujedinjuje se Gornji i Donji Egipat i nastaje Staro kraljevstvo. Egipatska umetnost je bila kultnog karaktera. Vezana je za hramove i grobnice i njihovu unutrašnjost - nije namenjna prostorima čovekovog življenja. Umetnička dela su potpuno izolovana od masa - ulazi u grobnice su pažljivo skrivani. Nema prave narodne umetnosti. Ona je vezana za provincije i napreduje sporo, naporno prateći opšti razvoj. Narmerova paleta predstavlja možda prvo umetničko delo u istoriji, u smislu da nije nastalo u magijske svrhe, već da govori o konkretnom događaju i konkretnoj osobi. Sa prednje strane palete je prikazan kralj Narmer kako ubija neprijatelja (verovatno kralja Donjeg Egipta) pod pokroviteljstvom boga sunca Horusa, predstavljenog u vidu sokola. Sa druge strane su dve životinje isprepletenih dugih vratova, koje verovatno predstavljaju ujedinjenje Gornjeg i Donjeg Egipta. Narmerova paleta nema narativnu ambiciju, već jezikom vizuelnih simbola slavi značajan događaj Egipatska kultura je vezana za Nil. Čovek je tu postojao još od paleolita u toku 4300. p. n. e. - duga podela ili 2000. p. n. e. kratka podela- jedna i druga podela se navode da bi se uočila relativnost ovih podataka. Računa se da je Menes ujedinio Egipat. Tada počinje epoha koja traje 2200 g. epoha Starog kraljevstva a zatim Srednje kraljevstvo i Novo kraljevstvo. U međuvremenu se događala i jedna velika najezda severnih naroda iz centralne Azije. Faraon je vrhovni sveštenik. Ujedinjenje je bilo neophodno jer je Nil plavio periodično svake godine u skoro isti dan. Promene boje; zelena znači raste, crvena, plavi- mogu se dve žetve izvući u toku jedne godine iz ovoga plodnog tla. Nil nadođe jer u Etiopiji i Somaliji padnu kiše, alge- zeleno, zemlja- crveno- Zeleni Nil i Crveni Nil. Religija proizilazi iz robovlasništva uspostavljanog 4000. p. n. e. godine. Čovek je želeo da kroz večnost ostane na zemlji, otuda misao o večitom životu faraona kao faraona a roba kao roba, bez promena. Javlja se grobna arhitektura.”Ka”jeste dvojnik od kamena za povratak duše koja se sada ima kamo vratiti. Odaje se dekorišu scenama koje bi ukazivale na momente iz života faraona. Staro kraljevstvo (3000. – 2105. p. n. e.), kraj carstva zbacivanjem VI dinastije Srednje kraljevstvo (2050. – 1778. p. n. e.), XI – XII dinastija Novo kraljevstvo (1500. – 1166. ili 1570. - |1085. p. n. e.) XVIII – XX dinastija Egipćani su verovali u kult mrtvih, to ih je povezivalo sa neolitskom prošlošću, ali mračni strah od duhova mrtvih nije postojao, izbrisana je granica između života i smrti. Egipćanin je opremao svoju grobnicu kao neku vrstu replike u senci svoje svakodnevne okoline, da bi njegov duh, njegov Ka mogao da uživa u njoj i gledao je da za svoj Ka obezbedi mumificirano telo ili statuu. Egipćani su sebi gradili grobnice (mastabe, piramide), domaćinstvo za njihov Ka. One su bile građene da večno traju i naše poznavanje egipatske civilizacije počiva samo na grobnicama i njihovom sadržaju. Religija diktira monumentalnost, uniformnost, frontalnost i ukočenost u umetnosti, međutim egipatska umetnost se koleba između konzervatizma i novatorstva, ali nikad nije statična. Osim arhitektonskih ostvarenja egipatsku umetnost čine: portretne statue biste slike reljefi Egipatska Arhitektura[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Egipatska arhitektura Egipatska arhitektura je glavni elemenat egipatske civilizacije, koja se smatra jednom od najznačajnih civilizacija starog veka, imajući u vidu vreme u kome je postojala, dostignuća i trajanje od 3.000 godina. Egipatska civilizacija je razvila specifično državno uređenje, religiju, arhitekturu, pismo i umetnost. Hram u Luksoru Hram u Luksoru Peristel dvorana u Medinet Habuu Peristel dvorana u Medinet Habuu Hram u Karnaku Hram u Karnaku Hram u Esni Hram u Esni Hram kraljice Hatšepsut Hram kraljice Hatšepsut Hram Isis Hram Isis Hram Nefertiri Hram Nefertiri Hram u Fili Hram u Fili Portretna skulptura[uredi | uredi izvor] Radi se za slučaj da mumija propadne. Svojstva: smiren stav i kod sedeće i kod stojeće figure. Ponekad izbačena noga, ona ne pokazuje kretanje, već povećava statičnost. Uzdržanost, ukočenost – reprezentativnost, monumentalnost. Naglašena je osa simetrije. Vajalo se pomoću projekcija pa su figure «sapete» i predstavljene su čeono. Zadnja strana skulpture je vezana za zid – pozađe, te figure nikad nisu slobodne. Verovatno su sve egipatske statue bile bojene, ali je boja na većini tokom vekova nestala. Očuvana je na dvojnoj statui princa Rahotepa i njegove žene, koja pokazuje koliko je boja davala utisak životnosti. Utisak je pojačan kvarcom koji se stavljao na mesto očiju. Reljef i slikarstvo[uredi | uredi izvor] Imaju iste pobude kao i skulptura – motivi vezani za život, ilustruju život umrlog. Sagledava se i put umrlog ka «onom svetu». Reljef je plitak i bliži slikarstvu nego vajarstvu. Postoje dve vrste: niski bareljef (blago ispupčeni oblici) upušten reljef (urezan) Reljef je blizak gravuri, nema svetlosti i senke, (plitak je), često je bojen istim bojama kao u slikarstvu. Muška tela su tamnija od ženskih. Bojenje je kontinuirano i uniformno, bez nijansi. U slikarstvu nema treće dimenzije. Egipatskim umetnicima nije bio cilj da stvore iluziju stvarnosti, već da što jasnije prenesu poruku. Ne postoji jedninstvo prostora i vremena, tako da se isti lik može pojaviti na više mesta. U egipatskoj umetnosti važi zakon frontaliteta, ortogonalno predstavljanje i uglovi se menjaju za 90 ili 180 stepeni. Oblici se vide pod pravim uglom. Ne poznaju perspektivu. Glava je prikazana u profilu, oko je frontalno, noge su u profilu, stopala su razmaknuta i oba viđena sa strane palca. Posrednim putem su dočaravali dubinu prostora. Poznavali su samo upravan način predstavljanja. Postoji princip superponiranja za dubinu prostora - ličnosti nacrtane najniže su najbliže, a svaki viši red je dalji. Koriste izokefalij – glave ličnosti istog ranga su u istoj veličini (hijerarhijsko dimenzionisanje), robovi su najmanji, a vladari najveći. Takav aksijalni metod, koji omogućava najširi pogled na telo, teži da pruži što jasniji i jednostavniji utisak. To je izraz odrećenog odnosa prema posmatraču - obraća mu se direktno i zahteva poštovanje. Reference[uredi | uredi izvor] ^ Vrati se na: a b v g d Janson 1975, str. 33–49 Literatura[uredi | uredi izvor] Aldred, Cyril, Development of Ancient Egyptian Art from 3200–1315 B. C., Tiranti, London, 1952 Aldred, Cyril, Middle Kingdom Art in Ancient Egypt, 2300–1590 B. C., Tiranti, London, 1950 Aldred, Cyril, New Kingdom Art in Ancient Egypt During the Eighteenth Dynasty, 1570–1320 B. C. 2. popr. i proš. izd., Tiranti, London, 1961 Aldred, Cyril, Old Kingdom Art in Ancient Egypt, Tiranti , London, 1949 Badawy, Alexander, A History of Egyptian Architecture, sv, I, Sh. Studio Misr, Giza, 1954; sv. II, University of California Press, 1966 Davies, Nina M., and Gardiner, Alan H., Ancient Egyptian Paintings, University of Chicago Press, 1936 Fakhry, Ahmed, The Pyramids, University of Chicago Press, 1952 Frankfort, Henri, ured., The Mural Painting of El`–Amarnek, Egyptian Exploration Society, London, 1929 Groenewegen-Frankfort, H. A., Arrest and Movement: An Essay on Space and Time in the Representational Art of the Ancient near East, University of Chicago Press, 1951 Hayes, William C., The Scepter of Egypt, u 2. sv., Harvard University Press, 1953-59 –Volumen 1 on Met Museum Lange, Kurt, and Hirmer, Max, Egypt, Phaidon, London, 1956 Michalowski, Kazimierz, Art and Ancient Egypt, Abrams, New York, 1969 Forter, B., And Moss, R., Topographical Bibliography of Ancient Egyptian Hieroglyphic Texts, Reliefs, and Paintings, u 7. sv., Oxford University Press, New York, 1927–52 Smith, William Stevenson, The Art and Architecture of Ancient Egypt, Pelican History of Art, Penguin Books, Baltimore, 1958 Janson, H. W. (1975). Istorija umetnosti – Pregled razvoja likovnih umetnosti od praistorije do danas (Umetnost). Beograd, Jugoslavija: Prosveta. Woldering, Irmgard, The Art of Egypt, Crown, New York 1967 Istorija umetnosti H.W. JANSON, Beograd 1982. Opšta istorija umetnosti ĐINA PIKSEL, Beograd 1974. Kako prepoznati umetnost, Ljubljana 1980. Istorija slikarstva Fernand Hazar, Beograd 1973.

Nikola Suica - Leon Koen 1859-1934 Jugoslovenska galerija umetnickih dela, Beograd, 2001. Mek povez, veliki format, 80 strana, bogato ilustrovano. RETKO! Leon Kojen Leon Koen (Beograd, 1859 – Vršac, 15. maj 1934) bio je srpski slikar. Najznačajniji je predstavnik simbolizma u Srbiji. Biografija Leon Koen je rođen u Beogradu 1859. godine [1]. Porodica Koen je stara beogradska porodica. Njihovi preci nastanili su se u njemu još u sedamnaestom veku. U matičnim knjigama jevrejske opštine sefardskog reda bilo je zabeleženo da je je porodica Koen imala šest sinova: Davida, Isaka, Arona-Aleksandra Popovića, Jakova, Morena-Miki i Leona i jednu ćerku Lunu(?).[2] Koenov otac Aron bio je trgovac (rođen 1824. godine u Sofiji), a majka Sara (rođena 1841. godine u Beogradu). Porodica Koen bila je vrlo skromna. Živeli su u jevrejskoj četvrti Jalija kraj Dunava (Dorćol). Bili su tihi, siromašni ljudi, bez velikih prohteva. Živeli su od svog rada i pomagali uvek jedni druge. Leon Koen je detinjstvo proveo u kući svojih roditelja. Braća i sestra su ga mnogo voleli, pogotovu što je bio najmlađi. Na Leonov život i razvoj mnogo je uticao njegov najstariji brat David, koji je bio pravnik, pisar Vojnog suda, a kasnije advokat. U Prvom svetskom ratu David je bio oficir i kao vrlo poverljiv i pouzdan održavao je kontakte sa Vojvodom Mišićem, Pavlom Jurišićem i Vojvodom Stepom Stepanovićem.[3] David je bio poznat po rodoljubivim „Besedama srpskoj omladini Mojsijeve veroispovesti” i po drugim patriotskim spisima u kojima je veličao misiju Srbije na Balkanu.[4] Zbog veličanja Srbije, Bugari su ga ubili u Nišu za vreme okupacije.[5][6] Leon Koen je osnovnu školu završio na Dorćolu, kao i nekoliko razreda beogradske realke.[7] Zbog siromaštva, roditelji nisu mogli da ga školuju do kraja. Prema porodičnom zahtevu prešao je na učenje najpre trgovačkog, a zatim i krojačkog zanata. Izvesno vreme radio je kao krojački kalfa u trgovini Gutman u Beogradu .[8] U ovom periodu počelo je da ga interesuje slikanje i umetnost. Često je posle posla odlazio na Univerzitet da sluša predavanja Mihaila Valterovića, Svetislava Vulovića, Ljubomira Nedića, Đorđa Milovanovića i Bogdana Popovića.[8] Predavanje profesora Velike škole Svetomira Nikolajevića „Pred Šekspirom„ bilo je presudno da Leon Koen napusti krojački zanat i da se posveti slikarstvu.[9] Prvi pokušaj da nešto dokuči iz tajne o umetnosti, o umetničkom izrazu, potražio je u samom Beogradu, u školi slikanja kod Steve Todorovića 1881/1882. godine.[2] Za materijalno neobezbeđenog Koena učenje kod Todorovića nije bilo lako. Danju je crtao i posećivao predavanja, a noću radio za opstanak. Školovanje i život u Minhenu Krajem 1882. godine odlazi prvi put u Minhen na školovanje.[10] Svoju prvu školsku godinu 1882/1883 još mlad i omamljen novom sredinom, dosta je dobro materijalno izdržao. Finansijski su mu pomagali brat David, neki prijatelj iz Beograda, srpski konzul u Minhenu Hajim Davičo i Jevrejska crkvena opština, koja mu je slala dva dukata mesečno.[11] Posle jednogodišnjeg boravka u Minhenu, po povratku u Beograd, odlazi kod profesora Velike škole, kasnije akademika Đorđa Milovanovića na usavršavanje slikarstva.[12] Godinu dana kasnije Milovanović mu je izdao pismenu preporuku u kojoj ga hvali kao „mladića veoma vrednog i talentovanog”, i preporučuje mu da svoje slikarsko školovanje nastavi u Minhenu. U proleće 1884. godine upisuje se na pripremni kurs Antičke klase (Antikenklasse) pri Minhenskoj Akademiji likovne umetnosti.[1] Na kraju prve godine učenja na Akademiji izdato mu je svedočanstvo da je vredan, da pokazuje uspeh, usled kojeg zaslužuje svako priznanje. Na osnovu ovakvog uspeha oslobođen je plaćanja pola školarine. Živeo je skromno i svega se odricao samo ne boja i slikanja. Međutim, novčana pomoć koju je dobijao iz Beograda nije bila dovoljna, tako da je 31. oktobra 1884. godine uputio molbu Ministarstvu prosvete i crkvenih poslova da mu dodele stipendiju.[13] Pošto ova molba nije odmah rešena, brat David je krajem decembra 1884. godine uputio novu molbu i priložio je uverenja Steve Todorovića i Đorđa Milovanovića (učitelji crtanja Leona Koena), kao i originalno svedočanstvo profesora minhenske akademije. Ministarstvo prosvete i crkvenih poslova odobrilo je 4. maja 1885. godine državnu stipendiju Leonu Koenu, pod uslovom da redovno šalje izveštaje o svom školovanju i napredovanju.[14] Radoznao i veliki radnik, i na Univerzitetu i Minhenu, kao vanredni slušalac, posećivao je predavanja iz psihologije, istorije umetnosti i filozofije.[8] U tom periodu izradio je i svoje prve slike Nalaženje Mojsija (1885) i Noć (1886). Međutim, duševno se razboleo, tako da je u školskoj godine 1885/1886. duže vreme odsustvovao. Uprkos bolesti uradio je dvadesetak skica i svoju treću sliku Đurađ Branković. Godine 1887. Koen upisuje Prirodnu klasu (Naturklasse) kod profesora Ludviga Herteriha, jednog od predstavnika starije minhenske secesije.[13] U školskoj godini 1887/1888. Koen i dalje radi na crtanju akta i portreta, uči perspektivu i anatomiju. Pod utiskom Šekspirove tematike i potrebe da slika karaktere, uradio je kompozicije Hamlet, Kralj Lir , Ričard III . Koen, pun planova i želje da nastavi učenje, ohrabren dobrim preporukama, podnosi novu molbu za produženje stipendije. Pomoć mu je odobrena samo do septembra 1889. godine. Nakon tog perioda, profesori u Minhenu preporučuju mu prelazak na Komponierschule, poslednji kurs na akademiji. Koen se obraća Ministarstvu prosvete tražeći uvećanu stipendiju, kako bi bio u mogućnosti da plaća skupe modele i boje. U nesporazumu sa Ministarstvom prosvete zbog „neljudskog tona” i molbe za povećanje stipendije, odlukom Ministra prosvete, oduzima mu se novčana državna pomoć 1890. godine.[15] U toj žučnoj raspravi sa Ministarsvom, Koen je doživljava pravi duševni slom, tako da se u Beograd vraća iscrpljen i slomljen. Odveden je u duševnu bolnicu, gde se lečio tri meseca. Posle oporavka u pomoć mu priskače brat David, koji pronalazi finansijska sredstva i omogućava mu povratak u Minhen 1891. godine. U Minhenu se družio sa našim umetnicima. Na umetničkoj akademiji studirali su: Nadežda Petrović, Miloš Tenković, Rista Vukanović, Simeon Roksandić, Milan Milovanović, Dragoljub Pavlović, Dragomir Glišić, Vojislav Stefanović, Marko Murat i Stevan Aleksić.[16] Vreme između 1893. do 1898. godine označava drugi period Koenovog rada. Bez zvanične pomoći, upućen samo na porodična sredstva, Koen je to vreme proveo i teškoj novčanoj oskudici. Upravo su te godine bile godine njegovog napornog rada, vreme u kojem je ostvaren i njegov najveći uspeh. Sarađuje sa Beogradom i u književno političkom listu „Ogled” objavljuje u dva nastavka, odlomak dela Tako je govorio Zaratrusta od Fridriha Ničea (broj 3. i 4. 1894. godine.).[17] Bio je to prvi prevod ovog poznatog dela na srpski jezik. Tekst je potpisan sa L. Izložbe i nagrade Proleće, 1902. Krajem 1896. godine doživeo je veliki uspeh. Njegova slika Josifov san nagrađena je Srebrnom medaljom Akademije.[18] Sledeće godine (1897) sa ovom slikom učestvuje na Međunarodnoj izložbi u Staklenoj palati (Glaspalastu) u Minhenu i na Bijenalu u Veneciji.[19] Najviše je slikao motive iz Starog zaveta i religijske sadržine: Josifov san, Car Solomun, Car Baltazar, Mojsije, Raj, Adam i Eva, Večiti Juda; zatim teme iz srpske istorije: Usamljeni grobovi, Đurađ Branković; likove iz grčke mitologije: Apolo s muzama, Haron; od literature: Hamlet, Ričard III; kao i simbolični alegorijski motivi Jesen, Amor universal, Dvoje idealnih s genijem.[19] Prvu samostalnu izložbu priredio je 1898. godine u Beogradu, u zgradi Stare skupštine.[20] Bila su izložena trideset i četiri rada. Nagrađena slika Josifov san, probudila je veliko interesovanje. Posle izložbe Leon Koen je padao u sve veću nervnu rastrojenost i teška bolest se sve više približavala. Na Svetskoj izložbi u Parizu, maja 1900. godine predstavlja se slikama Otmica devojke i Josifov san. Pored Leona Koena na ovoj značajnoj manifestaciji od jugoslovenskih umetnika bili su: Paja Jovanović, Đorđe Jovanović, Đorđe Krstić, Marko Murat, Rista Vukadinović i drugi. Tih godina počinje i rad na ciklusu slika „Tragedija i trijumf čovečanstva”, zamišljenom u alergijskim prizorima života transponovanog odnosa čoveka u prirodi.[21] Tokom boravka u Minhenu aktivno se uključuje u umetnički život u kojem postepeno postaje cenjen među kolegama i kritičarima. Druži se sa Francom fon Stukom (Franz von Stuck), velikanom minhenskog simbolizma, Fricom fon Udeom (Fritz von Uhde), kritičarem, kao i sa studentima iz slikarske škole Antona Ažbea, Nadeždom Petrović.[22] Upoznaje Vasilija Kandinskog s kojim izlaže s novoosnovanim likovnim udruženjem „Phalanx” 1902. godine. U Minhenu upoznaje jednu ženu, nemačku jevrejku, Jozefinu Simon, koja je ispunjavala njegov nemirni život.[23] Godinama je stanovao kod nje i njene majke, i sanjao o zajedničkom životu sa njom. Međutim, njegova ljubav se držala po strani i otvoreno ga ucenjivala. Kao preduslov za venčanje, tražila je da Koen proda sve svoje slike. To je pogoršalo njegovu nervnu rastrojenost. Kasnije se Leon Koen oženio sa njom, ali tada je već bio dosta bolestan. Na žalost, usled pogoršanja zdravstvenog stanja stvaralaštvo Leona Koena prekida se 1905. godine. Njegove slike i radovi pojavljuju se 1909. godine na izložbi srpskog udruženja „Lada”, kao i 1912. godine u Zagrebu na Četvrtoj jugoslovenskoj umetničkoj izložbi gde je sa udruženjem srpsko-hrvatskih umetnika „Medulić” predstavljen dvema slikama: Zemaljski raj i Prolećna simfonija.[24] Dok se on lečio, njegova žena je jednu po jednu njegovu sliku prodavala. Tako im se zauvek izgubio trag. Prvi svetski rat zatiče Leona Koena u Minhenu. On je u sve većim materijalnim neprilikama, a napušta ga i žena koju je mnogo voleo. Godine 1915, tragično gine njegov brat David, verni pratilac Leonovih umetničkih i životnih kriza. Posle Prvog svetskog rata, kao teškog duševnog bolesnika, prijatelji uspevaju da ga vrate u Beograd. Sve njegove slike iz kuće u Minhenu doneli u u rodni grad. Od 1920. do 1926. godine smešten je u beogradsku duševnu bolnicu.[25] Otpušten je par dana pre otvaranja svoje izložbe. Na retrospektivnoj izložbi održanoj u školi Kralja Petra kod Saborne crkve u Beogradu 3. maja 1926. godine, prikazano je četrdeset sedam Koenovih radova, slika, skica i studija.[26] Za izložbu je zaslužan njegov prijatelj, publicista David Pijada, koji je prikupio sva njegova dela. U želji da se slike Leona Koena sačuvaju kao kulturno dobro beogradskih Jevreja, Jevrejska sefardska opština otkupila je sva dela od njegove braće, prijatelja, rodbine i ukrasila prostorije Jevrejskog doma.[21] Duševno stanje mu se nije menjalo, pa je smešten na kućnu negu u Vršac, kod Darinke Petrović, rođene Kašanski, januara 1931. godine.[27] Troškove boravka plaćala je Jevrejska crkvena opština. Leon Koen umire od staračke iznemoglosti 15. maja 1934. godine u Vršcu.[28] Sahranjen je dva dana kasnije na Jevrejskom groblju u Beogradu. Posle smrti, Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu priredila je od 23. septembra do 2. oktobra 1934. godine, u Velikoj i Maloj sali Jevrejskog doma, komemorativnu izložbu njegovih dela.[26] Godinu dana posle njegove smrti 16. februara 1935. godine u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić” na Kalemegdanu, organizovana je velika retrospektivna izložba njegovih dela.[29] Ponoseći se svojim velikim umetnikom Jevrejska sefardska veroispovedna opština u Beogradu podigla je i otkrila spomenik Leonu Koenu na jevrejskom groblju 24. oktobra 1937. godine.[30] Prvi put posle 1935. godine, organizovana je izložba slika Leona Koena u Jugoslovenskoj galeriji umetničkih dela u Beogradu oktobra 2001. godine, gde su prikazane sve sačuvane slike.[31] Spisak radova Josifov san, ulje, original 3x4. Predstavlja Josifa sa stadom ovaca. Leži na polju. U snu mu se javljaju: otac kao sunce, majka kao mesec i braća kao zvezde. Usamljeni grobovi, ili Otmica. Ulje. Dimenzija oko 4x3.. Slika iz narodnog života, po pesmi Vojislava Ilića, u kojoj se iznosi žrtva turskog varvarstva, kada dahije Sali-Age zvorničkog ubijaju nejakog Jovana i nasilno odvode u harem njegovu sestru Jovanu. Večiti Juda I. Original. Ulje. Predstavlja pogruženog starca, sede razbarušene kose. To je večiti lutalica i prognanik sa štapom u ruci. Traži smrt i nigde je ne nalazi. Raj. Original. Ulje. U pejzaž su ubačeni stubovi. Slika bogata u boji. Apolo s muzama. Original. Ulje. Muze slušaju svirku Apola među arkadama, kao pod pergolom. Sara Martin I. Original. Ulje. Predstavlja jevrejsku misionarku koja posećuje zabludele osuđenike i pokušava da ih čitanjem tekstova iz biblije povrati na pravi put. Ričard III. Original. Ulje. Predstavljen je kako ga uznemiravaju duhovi nevinih srodnika koje je pobio. Amor universalis. Original. Ulje. Komponovao pejzaž sa balustradama. Nedovršena slika. Umetnikov san. Original. Ulje. Par idealnih sa genijem ljubavi. Jesen, I I varijanta, pejzaž, ulje. Simbolična kompozicija tragedije i trijumfa čovečanstva. U prvom planu levo genije smrti drži i ruci peščani časovnik, kojim odbrojava poslednji trenutak života; u drugoj ruci drži srp, kojim kosi sve u prirodi. Haron I. Original. Ulje. Prevozi čamcem dvoje mladih zaljubljenih, koje prati anđeo ljubavi. Akt ženski, u prirodnoj veličini, ulje. Adam i Eva, skica, ulje. Car Solomun. Original. Ulje. Slika nestala pre 1941. godine. Ne zna se kako je komponovana. Car Solomun. Original. Pastel. Sedi umorno na tronu u purpurnoj odeći. Levo iza njega šuma, pejzaž; desno iznad Solomuna arhitektura. Car Baltazar. Original. Ulje. Kompozicija sa više figura. Razbojništvo na vodi. Skica rađena uljem crno belim, slična kompozicija kao Otmica. Starac kraj mora. Ulje. Skica. Pejzaž slikan kao snažan kolorističi sfumator, sve u magli. Mojsije u kovčegu i faraonova kći. Skica. Ulje Portret umetnikove žene. Ulje. Obučena u crvenu haljinu sa belom kragnom i crnom mašnom. Portret umetnikove majke. Ulje. Portret umetnikove sestre. Ulje. Portret umetnikove žene u sivom. Ulje. Portret žene. Skica. Portret muškarca. Skica Proleće I. Ulje. Nedovršena slika. Predstavlja praskozorje, kad još konture objekata nisu jasne. Žena koja se moli u tamnici. Studija. Ulje. Dete pri spavanju. Ulje Pejzaž Portret Dantea Đurađ Branković. Ulje. Velika kompozicija. Original po svojoj prilici nije nikad dospeo u zemlju.. Fotografiju ovog rada poslao Ministarstvu prosvete još 1866. godine. Noć. Crtež ugljenom. Hamlet. Ulje. Velika kompozicija. Nahod Mojsijev. Ulje. Original ostao u Minhenu Kain i Avelj. Ulje Portret mladog Italijana. Ulje. Portret sestre Italijana. Ulje. Portret sestre Leona Koena. Ulje. Portret Santa Simanovića. Zeta Leona Koena. Ulje. Lov na lavove. Ulje. Borba na moru. Ulje. Turci otimaju Srpkinje za harem. Ulje. Autoportret Leona Koena. Ulje (40cm x 52cm). Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Autoportret Atanasija Todorovića. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu. Vizija. Ulje. Otkupio Narodni muzej u Beogradu.