Српски писац и мислилац, физички радник са дипломом филозофског факултета, Мирослав Маравић, у својој новој књизи „Философија глобалне паланке у светлу физикалије“ доноси одломке свог философског дневника из 2020. године, у коме се, између осталог, бавио коронократијом, чији су се обриси јасно видели и прошле године. Вреди их прочитати, тек да не изгубимо здрав разум... ФИЛОСОФ И ФИЗИКАЛАЦ Јер, коронократија предуго траје, и потребно је да се сећамо основних истина вере. И зато увек и свагда морамо да памтимо оно што је, тим поводом, рекао митрополит лимасолски Атанасије: „Господ је створио овај свет да буде прекрасан. Смрт, несреће, страдање, сиромаштво, болести, невоље, све што се у свету дешава – дошло је после тога. Није их створио Господ. Ми смо изабрали, одступивши од Бога. Све су то последице пада човека, који је злоупотребио своју слободу. Човек је раскинуо везу са Богом. А Бог је наш Отац. Он је Љубав. Ми, на жалост, напуштамо Бога и доносимо зло у свет. И све се више, својим греховним делима, удаљавамо од благодати Божје, и тако се приближавамо непријатељу, ђаволу. Кад се удаљавамо од светлости, падамо у таму. Сунце постоји, али ако се склањамо од њега, постаје нам мрачно и хладно. А кад изађемо на сунашце, огрејемо се.“ И мисао, она хришћанска, помаже нам да се огрејемо на Сунцу правде. Таква је и Маравићева мисао. КОРОНА И АБОРТУС Живот у доба коронократије тежак је за свакога, па и за православног хришћанина. Нарочито су тешки апсурди који нас салећу са свих страна. Један од њих Маравић овако формулише: „Колико смо ми полудели када се уводи обавезно ношење маске док је истовремено дозвољено убити дете у мајчиној утроби! Убица си ако не носиш маску, а ниси убица ако не желиш своје дете, одеш код доктора и платиш да изврши убиство по твом, родитељском налогу! Зрели смо за колективно посматрање – или за крај ове велике и страшне трагедије што се људским родом зове…“ Трагедије, шекспировски речено, пуне буке и беса, коју прича идиот, а која је, све више, без значења. Маска обавезна, а рађање деце – необавезно. Мирослав Маравић каже: „Светски познати лабораторијско-медијски бренд „корона вирус“ донео је, неким државама, гле чуда, забрану абортуса, макар привремену. Зло овог света је, дакле, толико нарасло да, шта год на трен заустави или макар успори његово ширење – макар то био и вирус – неутралном посматрачу се може причинити као несвакидашње чудо доброте. Међутим, као и увек у сличним ситуацијама, јављају се неуморне либералне силе којима ово, макар привремено кочење на сигурном путу у вечни амбис никако не одговара. Тако се, након привремене забране абортуса у Тексасу, огласила извесна псеудојуродива јуришница „неотуђивог права“ на убијање нерођене деце. Наступила је једном „мудром“ изреком која ће засигурно красити роман неког новог Достојевског, будући да је изјава фантастичнија од сваке маште: „Тексашанке које себи не могу да приуште путовање у неку другу савезну државу, абортус ће обавити у некој од илегалних клиника“, каже DW саговорница. „Тиме актуелна законска промена у Тексасу има по њој јасну последицу – жене ће умирати.“ Каква племенита борба! – помислио би неко. Ево генијалне логике: Да жене, које убијају своју нерођену децу, не би умрле од последица илегално извршеног абортуса, не треба забранити убијање деце! То је, отприлике, као када би неки потпуни болесник захтевао да се дозволи педофилија и као разлог навео да би, у случају забране, деца умирала од илегалних напада педофила! Занимљиво је како се то ове либералне боркиње толико брину о животу мајке која „илегално“ убија дете, а не брину за живот детета које иста та мајка убија? Какав то ум може према једној истој личности да се, до десете недеље трудноће, односи сатански, а да се од десете недеље трудноће понаша као „заштитник права личности“?! Каква је то борба за право личности ако је потребно да та мала личност буде стара више од десет месеци у утроби мајке да би избегла да буде „законски“ убијена?! Какво лицемерје, какви изокренути умови, какве спаљене савести – прави земаљски пакао! Господе, помози нам да не убијамо своју рођену децу, помози нам да се обожимо, сложимо и умножимо – да се покајемо за злочине који вапију до неба и призивају крај света. Помилуј и спаси нас!“ Има ли покајања овом свету или нас тек чека „плач и шкргут зуба“? miroslav maravic Мирослав Маравић 2019. лична архива. МЕДИЈСКО ТРОВАЊЕ Оно што нас нарочито слуђује су медији. Они нас непрестано трују у доба у коме живимо. Маравић упозорава: „Коначно! После толико промашаја! У чему је дакле, узрок те фамозне појаве назване корона вирус? Узрок панике, маловерја, безнађа? Па у оној хипнотичкој направи названој телевизор и у његовом злом потомству комјутеру и андроиду! Угасите ТВ, угасите андроид и – нема корона вируса (или, ако га и има, а има, био би неупоредиво безопаснији без ове хипно-паничарске машине)! Што би рекао Рамбо Амадеус: „Угаси ТВ, видиш да те трује, поштеног човека терају да псује“. А ако га још, метафорички говорећи, избациш кроз прозор, то јест (уколико метафора делује грубо) уљудно оставиш поред контејнера и своје слободно време посветиш молитви и ближњима, твојој радости и доживљају слободе – неће бити краја. Каква црна паника! ТВ је извор опаког хипнотичког вируса. Гашењем ТВ-а правиш први – неопходан, али не и довољан – корак ка духовном излечењу. Господе, излечи нас, како од лабораторијског, физичког, тако и од хипнотичког, виртуелног вируса. Силом Часног и Животворног Крста Твога, Господе Исусе Христе, помилуј и спаси нас!“ Ослободити се екранске диктатуре – ето доброг пута ка правој слободи! НЕ ЗАБОРАВИМО ЧОВЕШТВО А почетком децембра 2020, Маравић бележи у свој дневник: „Субота ујутро, не радим зато што полицијски час почиње од 13. часова. Одлазим у куповину код неког човека са села који продаје ивањички кромпир, заустављам бицикл да купим један џак. Пре мене је једна жена купила две зелене салате и, пошто су ми изгледале лепо, упитао сам колико коштају, без неке нарочите жеље за куповином – која, ипак, није била сасвим искључена. Продавац каже да је ова жена купила последња два комада и, пре него што сам успео да изустим да „заиста није битно“, ова жена крене да ми нуди један комад салате уз објашњење: „Мрзим кад купујемо и гомиламо ствари, а за друге не остане ништа!“ Сада ми је толико жао што се тада нисам сетио да јој кажем како ме никаква салата не може нахранити као њена пажња (овај запис је немоћан да то надомести, али барем је покушај). Ја сам гладан, не толико салате, колико оваквог успутног исказивања доброте – „Јер не живи човек само о хлебу, већ о свакој речи Господњој“ – поготово онда када чак нико није ни тражио жртву, ту малу, али моћну жртву, поготово моћну зато што се догађа у доба глобалне (анти)коронафобије и глобалистичко-паланачког индивидуализма који полако али сигурно уништава последње знаке људскости код већине људи. У страху од болести и тежњи да сачувају и нахране себе, готово потпуно се уништава пажња према ближњима. Док се, на пример, у папској Италији – којој свакако желимо да победе лабораторијско-медијско вирусно зло – туку за комад меса или тоалет папира, Србија тек сада показује право, православно лице. Наравно, свугде има и добрих и лоших, али ја, ето, у нашој вољеној домаји налетех баш на овај добар пример. Код ове изванредне жене ти са Запада придошли црни апокалиптични облаци егоизма су развејани и то ме је потпуно одушевило. Љубазно сам одбио, рекавши да нисам ни намеравао да купим салату и, после поприличног убеђивања, успео сам у чврстом инсистирању да она ипак задржи обе салате. Слава Теби, Господе, у векове векова! Помени, Господе, ову прекрасну душу у Царству Твоме!“ Човештво је пут ка Богочовеку. То не смемо заборавити. УМЕСТО ЗАКЉУЧКА Сваки хришћанин може, ако жели, да води дневник у који ће записивати своје мисли и свагдашња искуства. То ће га подсећати и опомињати, да се не изгуби у доба у коме живимо. Такав дневник води Мирослав Маравић. Ево како је Свети Јован Кронштатски објаснио своје вођење дневника: „Због чега ми Господ даје сваки дан? – како бих се свим срцем обратио Богу, ради мог очишћења и поправљања. Запамти и поправљај се.“ „Због чега нам Господ додаје дан на дан, и годину на годину нашег живота? – Како бисмо постепено избацили и одбацили лукавство из својих душа (уп. Иса. 1, 16) – свако своје, и како бисмо усвојили блажену једноставност, да бисмо, на пример, постали незлобиви као јагњад и простодушни као мала деца.“ „Наш земаљски живот треба да буде непрестана нада у Господа, у свим околностима, јер смо и ми и све наше је од Господа.“ Чак и у ово страшно доба коронократије, треба да пазимо на своје душе, и да, бележећи оно што нас мучи, у Христу и Цркви налазимо утеху која ће нам помоћи да останемо и опстанемо.

Svet kompjutera broj 300 - septembar/2009 - 9/09 Strana: 132 Iz sadržaja: NOVE TEHNOLOGIJE Murov zakon važi i dalje Nema posustajanja NA LICU MESTA Transparentna tehnologija Samsungov Android Ostali događaji, ukratko KOMPJUTERI I FILM Technotise Up SITNA CREVCA Dye Diffusion Thermal Transfer uređaji Ispečene fotografije SERVIS Windows 7 (XP) compatibility mode Sedmica emulira XP INTERNET .rs Jesen bez .yu Preraspodela snaga na Internetu Novi juriš Kako to radi RIAA Zastrašivanje Fortumo SMS servisi Biznis širom sveta Privatnost na Internetu (1) Pod prismotrom S jezika na jezik Ti si kao mašina... WWW vodič TEST DRIVE Intel Core i5-750, Core i7-870 Približavanje masama Intel P55 Express Korak u dobrom pravcu Gigabyte GA-EP55-UD5 GA premijerno sa LGA1156 Intel Celeron Dual Core E3200 i E3300 Ponovo dobri Celeroni Phenom II X4 965 Black Edition Minimalno poboljšani Deneb Dell Studio XPS 1340 Samo za odabrane Dell Hybrid 140G Američki hibrid Thermaltake Xaser VI Xpressar Frižider za kompjuter Canon Pixma iP1900, iP3600 i iP4600 Foto-Japanci QNAP TS-109 Pro II i TS-209 Pro II Švajcarski NAS nožići IRISPen Express, Translator i Executive Olovke koje skeniraju Garmin Forerunner 405 Zovem se Bond, Džejms Bond! LaCie LaCinema Black Max HD crna kutija Speed-Link Keto2, Tube i Medusa NX Tri musketara TEST RUN Microsoft Office 2010 Technical Preview (2) TEC-IT Barcode Studio 9.3.1 Data Recover-Center 1.0 Cockos Reaper 3.1 Earth Bluray Ripper 1.4.6 Extensoft Artisteer 2.1 Standard Edition aSc TimeTables 2009.3.14 PD KUTAK Ashampoo HDD Control 1.01 PlayXpert UpdateStar 4.6 Driver Detective 6.4.1.3 Peek-A-Boo Favorites Pro 1.2.0.0 The Mop 5.0.5.0 public beta audials TV 1.3 CrystalMark 2004R3 Quick Media Converter 3.8.0 HD Beta Magic ASCII Studio 2.2.288 ForecastFox 0.9.10 FaceShop Photoshop Plug-in 3.5 MessengerAMP 3 TEST FUN ConFavor 1.10 AcceleRun 2.0 DS Clock 2.3 Media Keyboard 2 Media Player TinyResMeter 0.96a Fantastic Walk Screensaver Photowall 2.0.0.3 Folder Size 2.4 LAKI PINGVINI Ljudi iza pingvina (1) SMPlayer 0.6.8 SVN Scribus 1.3.3.13 KRDC 4.2.2 Sugar OS build 385 PHONE ZONE HTC Magic, Samsung Galaxy I7500 Android u Srbiji Apple iPhone 3GS Isti, ali mnogo brži Nokia N97 Nastavak N sage GDesk SaveCell Swiss Manager Elite Birthdays 1.2.10 MyTravelr 1.0F MSS Converter 1.08 Smoke Tracker 0.3.2 PRVI UTISCI Huxley: The Dystopia (closed beta) Operation Flashpoint: Dragon Rising Batman: Arkham Asylum TEST PLAY Wolfenstein Return to Mysterious Island 2 Fallout 3: Mothership Zeta G-Force Hearts of Iron III Mata Hari East India Company Fairy Tales: Three Heroes Diamon Jones and the Amulet of the World Blood Bowl Diabolik: The Original Sin Summer Athletics 2009 NET PLAY Team Fortress 2 evolucija Heroes of Newerth AKTUELNOSTI Blizzcon 2009 DOMAĆA SCENA Tekovine revolucije NA LICU MESTA Games Com 2009 QuakeCon 2009 TEST OF TIME Serijal Mega Man Naughty Ones Future Wars: Time Travellers PHONE ZONE Command & Conquer: Red Alert Zombie Attack Ice Age: Dawn of the Dinosaurs JA, IGRAČ Poslednja šansa Ocena: 5-. Vidi slike. Skladište: Magazini 87 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Između njega i sveta postoji zid mračne tajne... Radnja se događa danas, ali budućnost je već prošla! „Još od prapostojanja, još od zore čovečanstva, vodi se na ovoj planeti najpresudniji i najkrvavljiji građanski rat koji od ovih sporednih, sekundarnih, nevažnih, niko i ne primećuje. To je rat između ljudi i androida. U Atlantidi ću eliminisati sve elemente fabule i baviti se isključivo svojim shvatanjem da je ova naša civilizacija već hiljadama godina metaforično – androidska.“ Borislav Pekić Posle više od dvadeset godina ponovo je pred čitaocima Pekićeva knjiga koja je deo antropološke trilogije Besnilo – Atlantida – 1999. Dinamična priča o borbi između robotske i ljudske civilizacije koje uporedo obitavaju na zemlji, ovaj roman je spoj negativne utopije, klasičnog epa i fantastičnog trilera. „I tako već ulazimo u čarobnu tajnu. A tajne se ne ispovedaju.“ Borislav V. Pekić (Podgorica, 4. februar 1930 — London, 2. jul 1992) bio je jedan od najznačajnijih srpskih književnika 20. veka,[1] romansijer, dramski pisac, filmski scenarista, akademik i jedan od trinaest intelektualaca koji su obnovili rad Demokratske stranke.[2] Dobitnik je NIN-ove nagrade za roman Hodočašće Arsenija Njegovana iz 1970. godine i niza drugih priznanja: Nagrada Sterijinog pozorja (1972); nagrada udruženja izdavača, (1977); Nagrada Radio-Zagreba, (1982); Godišnja nagrada Udruženja književnika Srbije za Sabrana dela (1985); Njegoševa nagrada, (1987); Nagrada Zadužbine Jakova Ignjatovića, 1991. Orden zasluga za narod sa srebrnom zvezdom za doprinos u kulturnom stvaralaštvu. Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Njegova najpoznatija dela su Zlatno runo, Besnilo, Odbrana i poslednji dani, Kako upokojiti vampira, Atlantida i Vreme čuda. Od 12. decembra 1985. bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti. Mladost i romani Rodio se u Podgorici 1930. Njegov otac, Vojislav D. Pekić, je u Kraljevini Jugoslaviji bio visoki državni činovnik, tako da su od Borislavovog rođenja do 1941. živeli u Starom i Novom Bečeju, Mrkonjić Gradu, Kninu i Cetinju.[1] Početkom Drugog svetskog rata, italijanske okupacione vlasti su ih proterale iz Cetinja za Srbiju.[1] Njegova porodica se nastanila u Bavaništu (južni Banat), a 1945. se odselila u Beograd.[1] Po preseljenju u Beograd 1945, obrazovanje je nastavio u Trećoj muškoj gimnaziji, gde je maturirao 1948.[1] Ubrzo posle toga je bio uhapšen: „ Bio sam član ilegalne studentsko-gimnazijske organizacije koja se zvala Savez demokratske omladine Jugoslavije. Uhapšen sam 7. novembra 1948, maja 1949. osuđen po Zakonu o krivičnim delima protiv naroda i države, na prvostepenom Okružnom sudu na 10 godina, a potom mi je na Vrhovnom sudu (Narodne Republike Srbije 26. juna 1949. godine) kazna povećana na 15 godina zatvora sa prisilnim radom i izvesnim brojem godina gubitka građanskih prava nakon izdržane kazne. Pomilovan sam 29. novembra 1953. godine. ” — Borislav Pekić[1] Kao pripadnik SDOJ-a je osuđen na petnaest godina robije sa prinudnim radom. Izdržavao je kaznu u KPD Sremska Mitrovica i KPD Niš. Pomilovan je posle pet godina 1953. godine. Za vreme tamnovanja začete su mnoge ideje koje je posle razvio u svojim glavnim romanima. Studirao je eksperimentalnu psihologiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu (1954—1958). Borislav i Ljiljana Pekić sa svojom kćerkom 1959. godine Godine 1958. oženio se inženjerkom arhitekture Ljiljanom Glišić, sestričinom dr Milana Stojadinovića, koji je bio predsednik vlade Jugoslavije (1935—1939) i ministar finansija. Godinu dana kasnije rodila im se ćerka Aleksandra. Godina 1959. je takođe godina kada je Pekić napisao svoj prvi od preko dvadeset originalnih filmskih scenarija za glavne filmske kuće u Jugoslaviji, među kojima i Dan četrnaesti, koji je predstavljao Jugoslaviju na Kanskom filmskom festivalu 1961. godine. Godinama je Pekić radio na nekolicini romana, a kada je prvi od njih, Vreme čuda (1965), štampan, privukao je pažnju velikog broja čitalaca, kao i književnih kritičara. Ovaj roman je 1976. izdat na engleskom od strane Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku kao Time of Miracles (Vreme čuda). Preveden je na francuski 1986, na poljski 1986, rumunski 1987, italijanski 2004. i grčki 2007. Pekićev prvi roman jasno je ukazao na dve važne karakteristike njegovog rada, oštar antidogmatizam i konstantni skepticizam u pogledu mogućeg „progresa“ čovečanstva koji je dostignut u toku svoje istorije. U periodu između 1968. i 1969. Pekić je bio jedan od urednika „Književnih novina“. Njegov drugi roman je Hodočašće Arsenija Njegovana (1970), u kome je, pored ostalog, dao sliku studentskog protesta 1968. u Jugoslaviji. Iako se ideološki distancirao od ovog opozicionog pokreta, nova politička klima je dalje komplikovala njegov odnos sa vlašću, tako da je godinu dana bio bez pasoša. Roman je ipak dobio Ninovu nagradu kao najbolji jugoslovenski roman te godine. Engleski prevod pod naslovom Houses of Belgrade (Beogradske kuće) se objavio 1978. u izdavačkoj kući Harcourt Brace Jovanovic u Njujorku, a kasnije je bio preveden na poljski, češki i rumunski. Iseljenje i dalji rad Borislav Pekić kao zatvorenik, plakat za izložbu Nakon Pekićeve emigracije u London 1971, jugoslovenske vlasti su ga smatrale personom non grata i niz godina su osujećivali izdavanje njegovih dela u Jugoslaviji. Najzad se 1975. pojavilo Uspenje i sunovrat Ikara Gubelkijana, koje je kasnije prevedeno na poljski 1980, mađarski 1982, češki 1985. i francuski 1992. Godine 1977. poslao je rukopis sotije Kako upokojiti vampira na književni konkurs Udruženih izdavača Jugoslavije, koji su prepoznali u njemu najbolje pristiglo delo i tako je knjiga štampana. Kasnije je prevedena na češki 1980, poljski 1985, italijanski 1992, a engleski prevod se pojavio 2005. Baziran delimično na Pekićevom sopstvenom iskustvu u zatvoru i istrazi, roman pokazuje metode, logiku i psihologiju modernog totalitarnog režima. Odbrana i poslednji dani (1977), saga-fantasmagorija prevedena je na poljski i mađarski 1982, na češki 1983, francuski 1989. i švedski 2003. Ova tri romana bazično se bave raznim vrstama i na raznim nivoima kolaboracije u Jugoslaviji za vreme Drugog svetskog rata. Posle više od dve decenije priprema, studija i proučavanja prvi tom Pekićeve sedmotomovne fantasmagorije Zlatno runo se 1978. godine pojavio pred čitaocima. Slede zatim i ostalih šest tomova tokom 1978—1986. godine. Tim delom se Pekić uvrstio u najznačajnije srpske književnike. Za ovu sagu Pekić je 1987. dobio Njegoševu nagradu, označujući ga kao jednog od vrhovnih savremenih proznih pisca u Jugoslaviji. Prema mišljenju žirija Televizije Srbije, taj roman je ušao u izbor deset najboljih romana, napisanih na srpskom jeziku u periodu od 1982. do 1992. godine. Zlatno runo je upoređivano od strane inostranih kritičara sa Džejms Džojsovim ″Uliksom″, po strukturi naracije klasičnog mita, sa Manovim ″Budenbrokovima″, po dugačkoj porodičnoj istoriji i evoluciji predratnog društva, kao i sa ″Kontrapunktom života″ Oldusa Hakslija, po unutrašnjoj tenziji koja prolazi kroz lavirint konfliktnih perspektiva. No ipak je Zlatno runo slavljeno kao jedinstveno. Jedna od očiglednih odlika je i ogroman obim i tematska kompleksnost. Zlatno runo opisuje lutanje generacija Njegovana i kroz njih istražuje istoriju Balkana. Prvi, drugi i treći tom izdat je na francuskom 2002, 2003. i 2004. godine. Osamdesetih je Pekić napisao nešto sasvim novo. Sakupljao je materijal za pisanje knjige o izgubljenom ostrvu Atlantidi, sa namerom da da jedno novo objašnjenje za korene, razvoj i propast naše civilizacije. I pored klasičnih izvora koji su inspirisali njegov antropološki interes, Pekić je odlučio da ocrta svoju novu viziju budućnosti i time izbegne restrikcije „istorijskog modela“ sa kojim je on nesumnjivo morao da se suoči u starim mitovima. Iz toga su proizišle tri knjige: žanr-roman Besnilo (1983), antropološki roman 1999 (1984) i epos Atlantida (1988).[3] Ove knjige su doživele veliki broj izdanja u Srbiji, a Besnilo je bio bestseler. Besnilo je prevedeno na španski 1988. i mađarski 1994, a Atlantida na češki 1989. Za Atlantidu je Pekić dobio „Goranovi nagradu“ 1988. Ovaj roman je 1983. izabran za najčitaniju knjigu domaćeg autora te godine i dobio je nagradu Beogradski pobednici. Pekićeva Odabrana dela u 12 tomova štampana su krajem 1984. a za njih je dobio Nagradu Udruženja književnika Srbije. Godine koje su pojeli skakavci, u tri toma, izdate su između 1987. i 1990. Dva odlomka prve knjige su prevedena na engleski i publikovana u književnim časopisima Velike Britanije. Ovo je Pekićeva autobiografsko-memoarska proza sa ocenom i objašnjenjem posleratnih dana, životom i proganjanjem buržoazije pod komunističkim režimom. Ove knjige nisu samo autobiografske u klasičnom smislu reči, pošto se Pekić bavi i opštim stanjem Jugoslavije posle Drugog svetskog rata, kao i drugim zemljama i njihovim penalnim sistemima. On slika zatvorski život kao jedinstvenu civilizaciju, a civilizaciju „slobode“ kao specijalan vid zatvora. Ova trilogija je izabrana kao najbolja memoarska proza i za nju je Pekić dobio Nagradu Miloš Crnjanski 1989. Gotske priče Novi Jerusalim štampane su 1989, za koje je Pekić je dobio Nagradu Majska rukovanja u Crnoj Gori 1990. za svoja literarna i kulturna dostignuća. Dve priče iz ove zbirke su publikovane na francuskom, engleskom i ukrajinskom u raznim antologijama. Priča Čovek koji je jeo smrt iz ove knjige bila je posebno prevedena u Francuskoj 2005. kao separatno izdanje. Na talasima radio-stanice France kulture je 21. septembra 2005. ovo Pekićevo delo predstavljeno kao knjiga dana, odnosno kao najbolja knjiga stranog pisca te godine. Film, pozorište i radio Borislav Pekić sa Mihizom 1982. godine Pekić se sedamdesetih izdvojio kao jedan od najboljih savremenih dramskih pisaca Srbije. Redovno je pisao radio-drame za Westdeutscher Rundfunk u Kelnu, kao i za Süddeutscher Rundfunk u Štutgartu. Od 27 drama koje su izvedene i/ili štampane u Srbiji, 17 su imale svoju premijeru u Nemačkoj. Mnoge su bile transformisane u pozorišne i/ili TV drame i dobijale su brojne nagrade. Šesnaest njih je štampano u njegovim Odabranim delima 1984. Njegova drama Generali ili Srodstvo po oružju (1969) se može naći u svakoj antologiji srpske savremene drame. Dobila je Nagradu Sterijinog pozorja za komediju godine 1972, kao i Nagradu Kneginja Milica pozorišta u Kruševcu 1991. Pekićevi pozorišni komadi su bili veoma popularni i hvaljeni, a najpoznatiji od njih Cincari ili Korešpodencija (1979), koja je bazirana na četvrtom tomu Zlatnog runa, igrala se 280 puta u Ateljeu 212 u Beogradu, u periodu od 23 godine. Dobio je prvu nagradu Radio Zagreba za dramu 186. Stepenik (1982), kao i prvu nagradu na festivalima u Ohridu i Varni za Kako zabavljati gospodina Martina (1990). Tokom svoje karijere Pekić je radio na mnogim filmovima, napisao je više od dvadeset originalnih scenarija i adaptirao neke od svojih romana za film. Film Vreme čuda je bio izabran da reprezentuje Jugoslaviju na Kanskom festivalu 1991,[4] gde je Goran Paskaljević dobio nagradu za režiju, a kasnije film je učestvovao na festivalima u Glazgovu, Moskvi, Montrealu i Vrnjačkoj Banji. Nagrada kritičara dodeljena je u San Sebastijanu 1990. Đavolji raj (1989) (That summer of white roses), rađen po sagi-fantasmagoriji Odbrana i poslednji dani, dobio je nagradu na filmskom festivalu u Tokiju 1989. i bio je selektovan iste godine da reprezentuje Jugoslaviju na festivalu u Monpeljeu (Francuska), Puli (Hrvatska), San Sebastijanu (Španija), Los Anđelesu i San Francisku (SAD). Kao honorarni komentator Jugoslovenskog odeljenja Svetske sekcije Bi-Bi-Sija u Londonu (1986—1991) Pekić je čitao svoja „Pisma iz Londona“ svake nedelje; ova Pisma su posle štampana u Jugoslaviji kao Pisma iz tuđine, Nova pisma iz tuđine i Poslednja pisma iz tuđine (1987—1991). Svaka knjiga je sadržavala pedeset pisama sa duhovitim i inovativnim zapažanjima o Engleskoj i engleskom narodu. Pisma su bila emitovana za jugoslovenske i srpske slušaoce, za koje je Pekić naročito uživao da napravi brojna i humoristična poređenja između engleske i naše vlasti, države, običaja i ljudi. Za ove knjige dobio je Nagradu Jaša Ignjatović u Mađarskoj 1991. Pekić je takođe na istom programu Bi-Bi-Sija imao seriju o istoriji Velike Britanije, koja je izdata posthumno sa naslovom Sentimentalna povest Britanskog carstva (1992). Za ovo delo je dobio Počasnu nagradu BIGZ-a, izdavača knjige. Delo je štampano nekoliko puta i imalo je velikog uspeha. Dela su mu prevedena na engleski, nemački, francuski, italijanski, španski, holandski, poljski, češki, slovački, mađarski, rumunski, retoromanski, makedonski, slovenački, albanski, grčki, švedski i ukrajinski. Kraj života i smrt Borislav Pekić na prvim masovnim demonstracijama protiv režima Slobodana Miloševića, 9. marta 1991. Godine 1989, zajedno sa još dvanaest intelektualaca obnovio je rad Demokratske stranke,[2] da bi sledeće, 1990. godine, postao član Glavnog odbora, kao i jedan od urednika obnovljenog opozicionog lista „Demokratija“. Godine 1991, bio je kandidat Demokratske stranke za narodnog poslanika u Skupštini Republike Srbije u beogradskoj opštini Rakovica, kada je pobedio njegov protivkandidat Vojislav Šešelj.[5] Pekić je bio potpredsednik Srpskog PEN centra od 1990. do 1992. godine i član engleskog PEN centra. Bio je dopisni član Srpske akademije nauka i umetnosti od 1985. godine, kao i član Krunskog saveta princa Aleksandra Karađorđevića 1992. godine. Aktivan, kako kao autor tako i kao javna ličnost, do poslednjeg dana, Pekić je umro od raka pluća u svom domu u Londonu, 2. jula 1992. godine u 63. godini života. Kremiran je u Londonu, a njegova urna se nalazi u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu,[6] zajedno sa drugim uvaženim ličnostima iz socijalnog, političkog i kulturnog reda građana. Posthumno, 1992, ga je Nj. K. V. prestolonaslednik Aleksandar odlikovao Kraljevskim ordenom dvoglavog belog orla prvog stepena, kao najvišeg odlikovanja dodeljenog od pretendenta Srbije na poziciju monarha...