B. Milošević / B. Rajhvan / B. BerićPorodiljstvoTvrdi povezIzdavač Medicinska knjiga Beograd / ZagrebStrana 6057/4

B. B. Pekar SeljobritiMeki povez– Pesma je jedina prava forma za revoluciju, ljubav, slobodu. U Srbiji to niko ne j*** ni tri posto. Gladni su rijalitija i cajki, gladni su trača i ako može da je o komšiji. – objašnjava Pekar gde je polazna tačka njegovih ideja za pisanje.On je protiv svih zabrana i gade mu se “ovi novokomponovani” što uzimaju sve i svašta na prazan mozak i onda polude onako krmeljavi. Njegova odbojnost prema mentalnom sklopu onih koji kreiraju društvo danas nije skrivena, ona je direktna, jasno definisana i precizna.6/8

Opis Bertolt Breht Rad 1985

memoari brižit bardo na francuskom velok odlično očuvana

Todor Lj. Popović Izdaje - Srpska književna zadruga Beograd 1935.god Kolo XXXVIII br. 256 Stanje knjige kao na slikama Tvrd povez 116.strana

Lazar Lalić u romanu "Kafe B.", koji je istovremeno žanrovski i porodična hronika, sagledava nekoliko generacija odrastanja i sazrevanja bliskih srodnika. To je politički pregled naše novije istorije, nesreće pojedinaca, ali i demagogije raznih oblika vlasti i vladavine. Lazar Lalić je verni hroničar „podmuklog uticaja istorije“ na čitave generacije. Oblici političke vladavine, koja se svodi na ideološku, religioznu i rasnu netoleranciju, oblikuju ljudske živote. Politički moćnici se beskrupulozno poigravaju sudbinama ljudi u vrtlogu događaja na koje ne mogu da utiču, nošeni vetrovima istorije. Lalić piše o ljudima koje dobro poznaje, o porodicama njemu bliskim, sa tugom i melanholijom što su mnogi daroviti, talentovani pojedinci postali žrtve tih istorijskih vrtloga i oluja. Ljudski životi se prepliću, ukrštaju i prožimaju sa događajima koji daleko nadilaze mogućnosti pojedinca da im se odupre. Lalićev roman, na granici fikcije i dokumentarnog, opšteg i pojedinačnog, svedočanstvo je o našem dobu nenaklonjenom slobodnim, darovitim i samosvesnim pojedincima zatočenim u „zarobljenoj državi“. Svedočanstvo o sopstvenom životu u svetu i veku organizovanih političkih mržnji. Filip David

Б. Б-ВИЋ (ТОДОР ПОПОВИЋ) Г И Л А ПРИПОВЕТКА СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА БЕОГРАД 1935 КОЛО XXXVIII КЊИГА 256 КЊИГА ИЗ ЛЕГЕНДАРНОГ КОЛА СКЗ ............................................................. ЋИРИЛИЦА ТВРДЕ КОРИЦЕ 116 СТРАНИЦА НЕКОРИШЋЕНО ГАРАНЦИЈА ОДЛИЧНО КОЛЕКЦИОНАРСКИ ПРИМЕРАК, 1925 БИБЛИОФИЛСКИ ПРИМЕРАК, 1925 За ЉУБИТЕЉЕ и КОЛЕКЦИОНАРЕ КОЛА СКЗ Рекло би се ОДЛИЧНО (обзиром на године, 1925!)

MODERNO PRAKTIČNO RAČUNANjE. UNIVERZALNI RAČUNAČ ZA RAČUNANjE TUCETA, METARA, KOMADA, PARI, KILA, I T. D., MODERNA POMOĆNA KNjIGA ZA RAČUNE SVAKE VRSTI, obrađena i izdana od Žana Bergmana, b. m., b. g. Originalni tvrdi kartonski povez. Dobra očuvanost korice, pomalo je isflekana i izlizana, vrlo dobra očuvanost poveza, rikne i listova (bez oštećenja, skroz čitljivi). Jezik srpski, ćirilica, 4+211 str. Veoma retko.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! U ovom radu B.B. priča nam o svom iznenađujućem životu i van svake konsolidovane šeme: ljubav prema bioskopu, muževi, ljubavnici, ukus za transgresiju, seks i feminizam, političke ideje, velika animalistička bitka, prijateljstvo sa desničarskim liderom Le Pen... A čak i radoznali o bioskopu i njegovoj pozadini imaće priliku da čitajući knjigu imaju pred očima kompletnu panoramu Bardoove profesionalne delatnosti. i dodiruju se, kao voda, vino, hleb i isceljenja: ove stranice nas uče da pristupimo Hristovoj poruci počevši od svakodnevnog nivoa Jovanove simbolike. da otkrije mehanizme koji čine da komunikacioni motor funkcioniše. Brižit An-Mari Bardo (franc. Brigitte Anne-Marie Bardot), rođena 28. septembra 1934. godine je francuska glumica, pevačica, manekenka i aktivistkinja za prava životinja.[1][2] [3] Na filmu je debitovala 1952. godine, a postala je poznata ulogom u filmu I Bog stvori ženu njenog tadašnjeg supruga Rožea Vadima. Zajedno sa Merilin Monro postala je seks-simbol 50-ih i 60-ih godina 20. veka.[4] Godine 1974, dan pred 40. rođendan, prekinula je filmsku karijeru i posvetila se borbi za zaštitu životinja.[5] Bardo se povukla iz industrije zabave 1973. godine. Glumila je u 47 filmova, nastupila u nekoliko mjuzikala i snimila više od 60 pesama. Odlikovana je ordenom Legijom časti 1985. Nakon penzionisanja, postala je aktivistkinja za prava životinja i osnovala Brižit Bardo fondaciju. Bardo je poznata po svojoj snažnoj ličnosti, otvorenoj reči i govorima o odbrani životinja; dva puta je kažnjena zbog javnih uvreda. Ona je takođe bila kontroverzna politička ličnost, pet puta kažnjena zbog podsticanja rasne mržnje kada je kritikovala imigraciju i islam u Francuskoj.[6] Udata je za Bernarda d`Ormalea, bivšeg savetnika Marin Le Pena, glavne francuske političke liderke krajnje desnice. Bardo je član Globalne 500 počasne liste Programa Ujedinjenih nacija za životnu sredinu i dobila je nagrade od Uneska i Peta. Magazin Los Anđeles Tajms ju je rangirao na drugo mesto na listi `50 najlepših žena na filmu`. Rani život Brižit An-Mari Bardo je rođena 28. septembra 1934. godine u 15. arondismanu Pariza, u porodici Luja Bardoa (1896–1975) i An-Mari Musel (1912–1978).[7] Bardov otac, poreklom iz Linji-en-Baroa, bio je inženjer i vlasnik nekoliko industrijskih fabrika u Parizu.[8][9] Njena majka je bila ćerka direktora osiguravajućeg društva.[10] Odrasla je u konzervativnoj katoličkoj porodici, kao i njen otac.[11][12] U detinjstvu je patila od ambliopije, što je rezultiralo smanjenim vidom levog oka.[13] Ona ima jednu mlađu sestru, Mijanou Bardo.[14] Bardovo detinjstvo je bilo bezbrižno; živela je u porodičnom sedmosobnom stanu u luksuznom 16. arondismanu.[12][15] Međutim, prisetila se da se osećala ogorčeno u svojim ranim godinama.[16] Njen otac je zahtevao da se pridržava strogih standarda ponašanja, uključujući dobre manire za stolom, i da nosi odgovarajuću odeću.[17] Njena majka je bila izuzetno selektivna u odabiru društva za nju, i kao rezultat toga, Bardo je imala vrlo malo prijatelja iz detinjstva.[18] Bardo je navela lični traumatski incident kada su ona i njena sestra razbile omiljenu vazu njenih roditelja dok su se igrale u kući; njen otac je bičevao sestre 20 puta i od tada se prema njima ponašao kao prema „strancima“, zahtevajući od njih da se roditeljima obraćaju zamenicom „vous“, što je formalni stil obraćanja, koji se koristi kada se razgovara sa nepoznatim osobama ili osobama višeg statusa van neposredne porodice.[19] Incident je presudno doveo do toga da je Bardo zazirala od svojih roditeljima, kao i do njenog budućeg buntovničkog načina života.[20] Tokom Drugog svetskog rata, kada je Pariz okupirala nacistička Nemačka, Bardo je više vremena provodila kod kuće zbog sve strožeg civilnog nadzora.[15] Bila je zaokupljena plesom uz ploče, što je njena majka videla kao potencijal za baletsku karijeru.[15] Bardo je sa sedam godina primljena u privatnu školu Kors Hatemer.[21] Ona je išla u školu tri dana u nedelji, što joj je davalo dovoljno vremena da uzme časove plesa u lokalnom studiju, pod aranžmanom svoje majke.[18] Godine 1949, Bardo je primljena na Pariski konzervatorijum. Tri godine je pohađala časove baleta kod ruskog koreografa Borisa Knjazeva.[22] Takođe je studirala na Institutu de la Tur, privatnoj katoličkoj srednjoj školi u blizini njene kuće....

NARODNO DELO - 562 STRANE, TVRD POVEZ. NA NASLOVNOJ STRANI SE NALAZI POSVETA. OBODI LISTOVA POPŽUTELI.

Knjiga je u korektnom stanju.

B. Traven - TROZA Roman (Nolit, Beograd, 1980, tvrd povez, 284 str.)

VLASTODRŠCI, B. Traven Glas rada, Zagreb, 1953.godine, meki povez, 265 strana, vrlo dobro očuvana knjiga

VLASTODRŠCI, B. Traven Zagreb, 1953. mek povez sa zaštitnim omotom dobro očuvano, omot ima manja oštećenja, listovi požuteli 265 strana

B. B-VIĆ - (TODOR POPOVIĆ) - G I L A PRIPOVETKA IZDAVAČ: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA MESTO: BEOGRAD GODINA: 1935 BROJ STRANA: 116 TVRDI POVEZ STANJE: NAPOLA SE PRVE 2 STRANICE ODVOJILE OD RIKNE INAČE VEOMA OČUVANA KNJIGA OCENA: 4- KNJIGA KAO NA FOTOGRAFIJI

B. Ljapunov - Raketa (Tehnička knjiga, Beograd, 1949, broš, 170 str., ilustrovano)

HAJDUCI FORMA B TVRD POVEZ CRNO BELO SLIKE

NINDŽA FORMA B TVRD POVEZ CRNO BELO SLIKE

OTORINOLARINGOLOGIJA - B. Milojević udžbenik za škole za medicinske sestre Medicinska knjiga 1972. 87 strana; 14x19cm; povez mek knjiga u veoma dobrom stanju

Mehanika fluida B S. Čantrak, M. Lečić, A. Ćoćić 194 strana Univerzitet u Beogradu, Mašinski fakultet Beograd, 2009. U dobrom stanju, podvučeno na nekoliko mesta Poklanjam, samo platiti dostavu

B. Traven - TROZA Roman (Nolit, Beograd, 1980, tvrd povez, 284 str.) VK-0X/VIII-01

MENSCHEN B 1.2 Deutsch als Fremdsprache Arbeitsbuch Hueberg Verlag Ima CD Munchen - 2018. 116 strana Meke korice Dimenzije knjige 21 x 28 cm Na 23 strana rešavano običnom olovkom ... lako može da se obriše Dobro očuvana knjiga

MENSCHEN B 1.1 Deutsch als Fremdsprache Arbeitsbuch Hueberg Verlag Ima CD Munchen - 2018. 116 strana Meke korice Dimenzije knjige 21 x 28 cm Ima potpis Na 63 strana rešavano običnom olovkom ... lako može da se obriše Dobro očuvana knjiga

Ova monografija posvećena je ukupnom životnom stvaralaštvu Miodraga B. Protića čija je uloga u srpskoj kulturi izuzetno velika. Ona ga predstavlja kao istaknutog slikara (član “Decembarske grupe”, nagrađen na venecijanskom Bijenalu, itd.), likovnog kritičara i pisca knjiga o srpskoj umetnosti i uopšte o modernoj umetnosti (“Srpsko slikarstvo XX veka”), kao i osnivača i direktora Muzeja Savremene umetnosti i organizatora brojnih studijskih i retrospektivnih izložbi srpske i jugoslovenske umetnosti, kao i vrlo značajnih izložbi inostrane umetnosti XX veka.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dugo sam se kanila da se upustim u avanturu sa ovom knjigom.. Užasnuta nad strahovitom havarijom moje zemlje, ušla sam u mračan tunel šiljatih nedoumica – kome knjiga o građenju – arhitekturi, za naciju koja sve pomno razgrađuje. Pa ipak, Arhitektura jeste na prvom mestu sociološko – kulturološki fenomen, i red je da bar neko osmotri naš „slučaj”- što je indiferentna koegzistencija društva sa arhtekturom, umesto uzajamno indukovanog egzistencijalnog zajedništva. Mislim da ova knjiga ne bi imala nikakvog smisla ako bi bila samo zbirka, ili ne daj Bože slikovnica onoga što smo Bakić i ja radili u arhitekturi u ”naše vreme”, a da nije u isto vreme i dokument, hronika, o jednom društveno – politički poluvekovnom periodu našeg prostora. Reč autorke na promociji knjige Bljesak u tami Anatomija B&B arhitekture, Ljiljana Bakić Kada su arhitekti Ljiljana i Dragoljub Bakić dobili priliku da projektuju svoje najvažnije delo u Beogradu – halu “Pionir”, morali su to da učine munjevito. U tih devet dana budnosti i preše, vrtoglave manije u kojoj se uzmogne i više od onoga što se u tom času ume i zna, sažeo se njihov stvaralački kredo: arhitektura mora biti živa i igriva, neočekivana, prevratno i inicijalno drugačija. Pa i kasnije, dok je to za njih u ovoj sredini bilo moguće, njihov trud u arhitekturi obeležiće hod ka posebnosti, stoga i otpor spram uravnilovke korisnika i njihovih potreba po otuđenom modelu koji sam život u normiranoj arhitekturi čini očajnijim od života u paženoj poljskoj pozemljuši U društvenoj, socijalističkoj stvarnosti toga vremena, Bakići bi da vrate dostojanstvo stanaru, da se izbore sa nonsensima kakvi su bili, recimo, po slaboumnom urbanističkom diktatu, soliteri usred vojvođanskog žitišta, u nedogledu ravnog Dunava i širokog Srema (stambeno naselje Nova Galenika). Polovinom sedamdesetih, projekat je bio nesumnjiv proboj u našoj stanogradnji: osvajaju povratak kosog krova i krovišta, razmeštaju lođe, odžake, mansarde i strehe, obezbeđuju otvaranje prozora ozonu usred pljuska (isto čine u naselju Višnjička banja, a Ljiljana i u svom sokobanjskom Zavodu), uvode prirodno svetlo u teskobna stepeništa solitera - uspravne katakombe socijalističkog, potom ratnog, onda i tranzicijskog mraka, u vreme kada, kao što mnogo puta beše, nestane i struje i nade. A takođe uspevaju i ono, za širu javnost, najpoznatije: da u svom “Pioniru” obezbede čvrsto sadejstvo borilišta i okomitih tribina, tj. izvanredne vizure za navijače, i stvore širom sportske Evrope i sveta trepet-halu u kojoj jedan ushićeni košarkaš posle pobede nedavno reče: “Ne znam kako ‘Pionir’ još stoji...” Ali, upravo onaj individualitet kome streme, izmešta ih iz sredine, njihova igrivost rađa namrštenost, njihove građevine izgledaju preskupo, iako to uopšte nisu, što ih sve prepušta samoupravljačkom linču, naravno i sačekuši partijski revnosnih komentatora arhitekture. Sa vrednosnim sunovratom društva oni stoga i nestaju, u vlastitoj sredini se ne mogu domoći posla, čak su i iz svog “Energoprojekta” otpušteni, pa sudski vraćeni, no tek u devedesetim godinama prošlog veka ovde sasvim precrtani. Ostaju nemoćni svedoci divljanja po vlastitoj arhitekturi, dok strana tela urastaju u tkivo njihovih promišljenih naselja od Nove Galenike do Višnjičke banje, ali i oko njih. Ne vide drugo do da se odreknu svoga dela preko “Politikine” čitulje, koja se nikada neće objaviti, jer ovde naselje ne pripada autorima nego društvenoj zajednici. Glas koji dižu protiv toga da stanari bespravno ugrađenih stanova u niskim potkrovljima zgrada u Višnjičkoj banji ipak uspravno stoje, umesto da puzeći stroše svoj kraćušni i nepovratni žitak, nije zaslužio ni da se čuje. Ne samo zato, oni dobar deo svoga veka provode u svetu, pronoseći domete arhitekture Jugoslavije i Srbije, po liniji njenog internacionalizma i opštevrednosti. Odavde, njihovo delo se doima kao prelivanje obilja jedne zemlje umrežene u tokove investicija, naizgled sposobne za veliko graditeljstvo i veliku arhitekturu. Njime se ostvarivao (ne samo nacionalni) ponos, a arhitektura doimala ničeanski, kao rečitost sile u oblicima (Kongresni centar i hotel “Šeraton”, Peace keeping center u Harareu – Zimbabve, stambena naselja u Kuvajtu, kojima su dali bitan doprinos stanogradnji u zemlji tek izašloj iz statusa engleske kolonije). Uporedo i vremenom, njihovo poslanstvo se pretače u Ljiljanin um i pero, a iz njega nastaje knjiga za uzor u našoj arhitektonskoj publicistici. “Anatomija B&B arhitekture” nije obična monografija pisana zbog opisa i popisa dela i za čas “da prevrne” pokojeg znatiželjnog kolegu. To je autografsko, gotovo memoarsko štivo u kome se, širokim zahvatanjem, suočava, obračunava, vraća u prošlost i dodiruje sadašnjost, razmahuje do krajnjih spoznaja o svome zanatu, društvu, profesorima, naručiocima, bliskim ljudima i saradnicima, politici, ali najpre o sebi. Njeni kritički tekstovi o arhitekturi, u zaključnom delu knjige, svojevrsne su filipike protiv rasula i dezagregacije države, stoga i arhitekture, nikada besplodne jadikovke i apstraktna domišljanja, već snažni iskustveni argumenti koji se gdegod približavaju pokliču. Pozicija dvostrukog autora – arhitektke i pisca o vlastitoj arhitekturi – bogati knjigu dvojnošću koja se retko sreće. Širina saznajnog zahvatanja u arhitekturu, uz svu kritičku britkost, uronjenost u društveno-političke okolnosti, utančanost stila ali i povremeni humor, jedak i ironičan, čine je zanimljivom i čitljivom. Dijaloški aspekt omogućava i polemisanje sa nedorečenostima tuđih sudova o delima Bakića, čime se razotkriva sva, gotovo poslovična, akademska smernost naših opservacija. Nema primera među piscima o arhitekturi da svoje kolege tako hrabro postroji u red sa njihovim zaključcima o “Pioniru” i drugim delima, a da se onda, diskretno, stave pod lupu vlastitog suverenijeg i dubljeg uvida. Jer šta to uopšte može spaziti tumač arhitekture a da to prethodno u svome dvogledu nije uočio sam njen autor? Stoga Ljiljana Bakić s pravom dodaje i ono što nismo videli, čak ni decenijama kasnije, možda ni smelosti da učinimo: da “Pionirom” nije samo iz osnova prevrnuto uporište modernizma u Srbiji, već da je postmodernizam njime doslovno začet, i to ne samo u našoj sredini, ali da nije bilo koga da to uoči, nekmoli kaže. No, jasno je, i ova knjiga, kao i one malobrojne koje orlovski nadleću jad naših kulturnih dometa i pismenosti, ono vržljavo bolonjsko stablo naše arhitekture, uz to krhko i tašto, to drvo dobro zaljuljati i protresti, pa će zato knjiga biti dobro oćutana. Sasvim moguće, jer mnoga vredna reč osuđena je da se stromi pred ovdašnjom stvarnošću. Kako je i sam govor istrošen i podmićen, može se reći šta god, i kako god, uz to pisati i u najtvrđe korice povezivati, apelovati i predavanja držati – ništa, zero, biće to tek varljivi bljesak nekog obrta i događanja. Na kraju, svešće se na dim iznad omalenog kafićkog stola, tek da od svakodnevne muke istomišljenicima bude lakše, i na tome će se završiti – nadajmo se ne i sav napor pisca Ljiljane Bakić. Knjigopisačka struja u koju je bila uključena nije joj dozvolila da prođe tekst van dubljeg značenja, da ga preda korekturi i tehnici pravopisa, što će joj neko i zameriti. Ali ja neću. Da je sve potaman, knjiga ne bi bila to što jeste – autentičan iskaz pisca zacelo bez slabe tačke, testamentarna do kosti i njene srži.