Iz recenzija : „Iako su u ovu romanesknu graževinu uzidane stvarne ličnosti, u ovom romanu sve postaje gotovo mitsko, svevremeno. Majstorski vodeći radnju u ovoj sagi o glavonoscu, baštiniku mrtvih glava i lobanja, autor sudbinu jednog čoveka do simbola poistovećuje sa stradalništvom vaskolikog srpskog naroda.“ Radovan Marinković „Pozdravljamo knjigu Miće Milovanović „Molitva za oca prohora kao svedočanstvo koje smo dugo čekali. Od ovoga romana bi se mogao snimiti potresan film nad kojim se može razmišljati i plakati.’’ Vladimir Dimitrijević EPILOG DOKTOR KRLjANAC Posle smrti oca Prohora osećam se dužnim da iznesem neke podatke vezane za njegov boravak u bolnici, kao i ono što je posle toga usledilo. Prema našoj evidenciji, ovde je primljen 14. avgusta, a umro 15. oktobra 1992. Već na početku doktor Dabović je operisao. Posle nekoliko dana po prijemu stanje mu se donekle popravilo, prestalo je gađenje i povraćanje, a smanjene su mu i trbušne smetnje kao i nadutost gornjeg dela abdomena. Postao je malo vedriji, pa je rado pričao. S obzirom na njegovo životno doba sve to se MOGLO smatrati uspešnim oporavkom mada je meni bilo jasno daje sve to samo privremeno. Međutim, posle mesec i po dana, početkom oktobra, kod oca Prohora pojavila se žutica, što je bio veoma loš znak. Raspoloženje mu je tada opalo, klonuo je duhom i više nije bio u stanju da priča mada je, srećom, svoje kazivanje uglavnom već bio priveo kraju. Tih poslednjih petnaestak dana malo smo snimili. Tri dana pred smrt pao je u komu. Moram napomenuti daje doktor Dabović, posle one intervencije, sa starim uspostavio još bliže odnose, prave prijateljske. Često je navraćao, slušao njegova kazivanja, a mene bodrio da istrajem do kraja. Obojica smo bili fascinirani starčevim životom. A toga jutra, 15. oktobra, sestra me je obavestila daje ocu Prohoru veoma loše. Odmah sam prekinuo redovnu vizitu i pojurio u njegovu sobu, Gde je stigao i doktor Dabović. Zatekli smo ga u samrtnom grču. Nedolazeći svesti, izdahnuo je pred nama, dvojicom lekara, pred sestrom i bolničarem, njegovim rođakom. Taj trenutak za mene je bio veoma bolan, kao da sam se rastajao sa nekim najrođenijim, sa nekim čija smrt odnosi i deo mene. To isto je bilo primetno i kod doktora Dabovića. Posle toga prenet je u bolničku kapelu. Preda mnom je sada stajala obaveza da ispunim obećanja koja sam mu, na njegovu molbu, dao: da sredim sve oko prevoza njegovih zemnih ostataka u njegovo rodno mesto i da obavestim bratiju manastira u kojem je proveo četiri poslednje godine života. Prema njegovoj izričitoj želji, trebalo je da bude sahranjen pored zidina crkvice koju je tri puta dizao iz pepela. Toga jesenjeg dana 1992. Godine na Vučjoj poljani okupilo se dosta sveta. Bili su to uglavnom ljudi iz GpoGa kraja koji su došli da mu odaju poštu i zahvale za sve ono što je za njih činio tokom krvavog dvadesetog veka. Tu sam primetio i „ženu sa žitom“, o kojoj mi je Govorio otac Prohor. Pogrebu je prisustvovao i dotor Dabović, sa kojim sam sve ovo pripremio. Opelo su držala tri sveštenika uz pratnju seoskog pevačkog društva. Za to vreme na Grudima pokojnika ležao je krstić koji mu je kroz čišav njegov živoš bio verni pratilac. A tada, usred opela, u crkvu su ušli jedan mladić i dve sredovečne žene. Pali su na pokojnika, zaplakali i celivali mu čelo. Posle se doznalo da su to oni koje je on u njihovom ranom detinjstvu spasavao, a kasnije pomoto da budu zbrinuti. Zanjet su doneli pokrov od baldahina sa zlatastim resicama, a hramu su poklonili ikonu Ognjene Marije i srebrni putir. 0 plemenitom liku oca Prohora tvorili su jedan sveštenik ijedan seljanin. Bile su to reči pune topline i poštovanja prema čoveku koji je sve ljude plenio svojom dobrotom i pobožnošću. Tot dana kraj crkve na Vučjoj poljani i ja sam se sa tugom u srcu opraštao od čoveka sa kojim sam se iznenada sreo, a koji je na mom daljem putu ostavio neizbrisiv trag. Od tada za mene ništa nije kao pre, na život i ljudsku sudbinu sada tedam drutm očima. Krstić kojim me je udostojio čuvam kao najveću svepšnju. Isto osećanje bilo je primetno i kod doktora Dabovića kome je otac Prohor, u znak zahvalnosti, podario svoj sopstveni rad, ikonicu „Oplakivanje Hrista". Posle nekoliko dana doktor Dabović me je pozvao da izađemo na grob naše! vrlo prijatelja. Bila je mlada nedelja i crkva je bila otvorena. Najpre smo na grobu zapalili sveće, a onda ušli u crkvu Gde smo ispred oltara zatekli ženu koja se moli. Odmah smo je prepoznali: bila je to ,žena sa žitom“! Prepoznala je i ona nas, a onim što nam je posle ispričala bili smo duboko dirnuti. Rekla nam je da je pre više tdina sanjala mlado! čoveka koji joj je rekao: ,Ja sam tvoj otac i od tebe tražim da ispunjavaš ovaj moj zavet: da svake mlade nedelje i blagdana ideš na ztrište crkve koju sam ja porušio i da se Bogu moliš za oprost moga Greha. I da se moliš za zdravlje (a pošto umre za dušu) čoveka koji je mene ubio braneći tu svetinju. Ako crkvu obnove, moli se pred oltarom. Tako će mojoj duši ovamo bar malo biti lakše. “Rekla nam je da oca nije upamtila, a da njegov zavet već Godinama ispunjava. Otac Prohor za taj san nije znao. Ubrzo su počele da kruže priče kako je neki seljanin sutradan po sahrani na Grobu oca Prohora video košutu i zmiju i da se više nikad nikome nisu ukazale. Čuvši to, setio sam se reči staroga sa početka njegovog kazivanja kako mu je Ognjena Marija rekla da će se sveta košuta i zmija ukazivati samo njemu, a drugima kad za to dođe vreme. Dakle, pomislih, to vreme je došlo sada pošto je on umro. Jedan meštanin je opet tvrdio da je na tom mestu u Gluvo doba noći video svetplost u obliku anđela raširenih krila. Ovoje moja molitva za oca Prohora