Biblioteka Narodnog Fronta Srbije, Beograd, 1948. 23 cm, 76 strana. Korice oštećene kao na slici, požutela, sem toga očuvana. Bunar, građenje, Nortonov, zaboravljena znanja, skica bunara, bušenje... s

ВОЈВОДИНА ИВАН ГАЂАНСКИ НОЛИТ Б е о г р а д 1 9 7 5 ДЕВОЈАЧКИ БУНАР У ДЕЛИБЛАТСКОЈ ПЕШЧАРИ багремов цвет тачка меда од црте глине до црте неба кроз пескове и лескове змија ујела висину пчеле превозници душа кроз ветар и етар стрпљиво чекају да смене ноћне инсекте лампире чуваре месечевог огледања доле Елена кажу спава са звездом на челу ......................................................... Брош На клапни слика и биографија песника Ћирилица Шивен повез 46 страница НЕКОРИШЋЕНО

Analiza vode iz Arteskoga bunara u Obrenovcu Štamparija: Dim. A. Slavuja - Valjevo, 1921 godine Povez: Mek Format: 15,4 x 11,8 cm Broj strana: 12 Stanje sa slika... ( strana broj 3,4 ima oštećenja, ali ne smeta za čitanje ) Slike su malo svetlije i korice više vuku na ljubičastu boju ? Pogledajte uveličane slike, pitajte ako ima nedoumica. Slanje posle uplate postekspresom, poštarina se plaća po prijemu pošiljke. Može vrednosnim paketom, preporučenom tiskovinom ?-pitati za poštarinu... Q

tvrd povez odlično očuvana izd 1931g

ВУЧИЦА НА ПРТИНИ РАДОМИР АНДРИЋ Српска књижевна задруга 1 9 9 3 А Т Л А С а) Поезија ПРИКАЗАНО РУКОМ РАДОША МОДРИЧАНИНА НА БУНАРУ У СЕЛУ КОБИЉЕ И Мурата и витеза бунарџија муњом веза Шест векова од олова шест векова из долова шест векова с кућног крова шест векова из корова шест векова у буквару шест векова на бунару шест векова Мурат гине и никако да погине Ој милошу несаницо спаљена перјаницо ој Шест векова седми вуче јш се муче још се муче ....................................................... Ћирилица Тврде корице 1ОО страница ОДЛИЧАН ПРИМЕРАК Кондиција: 1О

SRPSKA KNJIGA JUGOISTOK Beograd 1943 ratno izdanje broširani povez dobro očuvana -Prvi put s ocem na jutrenje -Školska ikona -Na bunaru

Narodne novine, Beograd, 1910. Manji format, 62 strane. Požutela, korice kao na slici, nekoliko pečata, sem toga očuvana (nakon rasecanja tabaka ponegde ima neravnina). Na bunaru Prvi put s ocem na jutrenje s

Laza K. Lazarević TRI PRIPOVETKE Jugoistok, Beograd, 1943. Tvrd povez, manji format, 86 strana. Lepo očuvana, listovi vremenom požuteli, upisano ime na predlistu. „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „Na bunaru“ S

Laza K. Lazarević TRI PRIPOVETKE Srpska knjiga, Beograd, 1943. Tvrd povez, manji format, 86 strana. Lepo očuvana, listovi vremenom požuteli, upisan broj na predlistu. „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „Na bunaru“

VODOGRADNJE Popularno izdanje Izdanje Ministarstva građevine FNRJ, 1946. 37 strana, manji format. Spremili za štampu ing. R.Petrović i arh. P.J. Zrnić Lepo očuvana, korice kao na slici. Vodogradnja, hidrologija, vodostaj, odvodnjavanje, drenaža, odbrana od vode, navodnjavanje, bunari, čatrnje, ...

Izdavač: Narodne Novine 1910. godine Broj strana: 62 Pismo: ćirilica Povez: meki Dimenzije knjige: 16.5x10.5cm Očuvanost: lošija, pečat vlasnika na nekoliko strana, prednja korica otpala, posveta olovkom na poslednjoj strani Sadrži dve pripovetke - Prvi put sa ocem na jutrenje - Na bunaru

VODOGRADNJE Popularno izdanje Izdanje Ministarstva građevine FNRJ, 1946. 37 strana, manji format. Spremili za štampu ing. R.Petrović i arh. P.J. Zrnić Sem što je požutela i zadnja korica malo zaprljana, veoma očuvana. Vodogradnja, hidrologija, vodostaj, odvodnjavanje, drenaža, odbrana od vode, navodnjavanje, bunari, čatrnje, ...

Povez: tvrdi Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 1981 Obim: 306 Stanje: odlično Sadržaj: Švabica; Prvi put sa ocem na jutrenje; Školska ikona; U dobar čas hajduci; Na bunaru; Verter; Sve će to narod pozlatiti; Vetar; On zna sve! Savremenici o Lazi Lazareviću; Biografski podaci; Manje poznate reči i izrazi

Sveska 9 mala biblioteka Janko M. Veselinović - Adamsko koleno Štamparija Vlad. M. Anđelkovića, Solun 1917 Sveska 6 mala biblioteka Milovan Đ. Glišić - Prva brazda Janko M. Veselinović - Mali pevač Štamparija Vlad. M. Anđelkovića, Solun 1917 Sveska 5 mala biblioteka Laza K. Lazarević - Na bunaru Štamparija "Velika Srbija", Solun 1917 Pečat poklon porodice Mihajla Dučića USA, džepno izdanje, nerasečeni listovi

46872) Posledovanje molitvenih pesama na crkvenoslovenskom jeziku , Moskva Sinodalna tipografija ( štamparija ) 1896 god , Последование молебных пений Molitveni tekstovi na crkvenoslovenskom jeziku posebno prilagođeni različitim potrebama: na Novu godinu , molitva Gospodu Bogu za Imperatora , molitva u vreme odbrane od dolazećih protivnika , molitve u vreme besposlenosti, molitve u vreme bezverja , molitva iz vremena velikih poplava u Sankt Peterburgu ( 7. novembra 1824. godine ) , čin blagoslova pred putovanje , čin blagoslova onima koji žele da putuju po vodi , čin osvećenja vojnog znamenja , čin osvećenja vojnih oružja , čin osvećenja novog broda i mornara , molitveni čin pri kopanju novog bunara ( kladenca ) , osvećenje novog bunara , blagodarenje Gospodu na dan stupanja na presto Imperatora Nikolaja II , blagodarenje Gospodu Bogu i uspomena izbavljenja crkve i države ruske od invazije gala ( Francuza pod Napoleonom ) , molitve u vreme smrtonosnih zaraza , i druge molitve.... tvrd originalni povez, format 19,5 x 25 cm , 294 strane, tekst i stranice očuvani i kompletni , na kraju knjige zapis srpskog sveštenika o ulasku Rusko-Sovjetske vojske u banatsko selo Srpska Klarija ( kasnije preimenovano u Radojevo ) 22. IX 1944 godine.

Pripovetke Laze K. Lazarevića Geca Kon 1932. **3886...2018.* Jaša M. Prodanović; Geca Kon, Beograd, 1932.g povez broš-naknadno ojačan ,ćirilica, 141 str .,format 13,5x19, 5 cm Stanje: vrlo dobro,čelopresvučeno impregniranim platnom/korice ojačane ispod mekši karton/stranice čiste/nema ispisivanja-potpis na unutrašnjoj naslovnoj strani iz sadržaja: Laza K. Lazarević Prvi put s ocem na jutrenje, Školska ikona, Na bunaru, Sve će to narod pozlatiti, On zna sve

Аутор - особа Радовановић, Светолик, 1863-1928 = Radovanović, Svetolik, 1863-1928 Наслов Подземне воде : издани, извори, бунари, терме и минералне воде : са 40 слика у тексту / написао Светолик Радовановић Врста грађе стручна монографија Језик српски Година 1897 Издавање и производња У Београду : Српска књижевна задруга, 1897 (у Београду : штампано у Држ. штампарији Краљевине Србије) Физички опис VII, [1], 152, [3] стр. : илустр. ; 20 cm Збирка Српска књижевна задруга ; 42 ISBN (Картон.) Напомене Предговор: стр. [III-IV]. Предметне одреднице Воде, подземне Геохидрологија Географија. Геологија Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga ima ex libris vlasnika. Prvo izdanje! PODZEMNE VODE izdani, izvori, bunari, terme i mineralne vode sa 40 slika u tekstu U Beogradu, štampano u Drž. štampariji Kraljevine Srbije 1897. Svetolik Radovanović (Prćilovica, 23. mart 1863 – Beograd, 17. jul 1928) je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije (1904–1905). Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član. Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Kao ministar, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije. Dela „Uvod u geologiju istočne Srbije“ „O tercijeru Timočke krajine“ „O trusu“ „Podzemne vode“ „Lijas kod Rgotine“ „Lijas kod Dobre“ „Crnajka s naročitim obzirom na njen Doger“ „Donjolijaska fauna sa Vrške Čuke“ „Kelovej kod Vrške Čuke“ „Belemnites ferraginensis nov. spec. iz klauskih slojeva istočne Srbije“ „O velikom šarijažu u istočnoj Srbiji“. MG53 (L)

А, Б, ВУКОВАР СЛАВИША РАДОВАНОВИЋ СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА Б е о г р а д 1 9 9 2 САВРЕМЕНИК НОВА СЕРИЈА 86 Величанствена књига о бесмислу и ужасима српско-хрватског рата!!! ........................................................... Р е ф е р е н ц е Гудуре Кругово Паланка Главица Хрватска Винковци Рат Свирово Вучедол ВУКОВАР Велико Село Издаја Митница Усташе Српски добровољци ... Вуковар нам дува у лице самртничким задахом...` ... Пакао Вуковара... ` ... Славонија је била пуста као Сахара...` ... Пуца се у већ упуцано, нишани се већ погађано, руши се оно што није дограђено ... ... Ту је и понеки, мином пресечен и изгорео, усташки наркоман. Би ли воде из бунара, извућићеш део тела давно закланог Србина ... Овчара Славонија Бугарско гробље, Дунав ... Глава му лупи о сто ... `... Јебем ти и Велику Србију и Велику Хрватску ...` `... Око мене јурну Поморавље, Славонија, паде поново Вуковар. Паде и Србија и Хрватска ...` `... Не можеш ти тако лако да зајебеш Американца. То, ми Срби, данас покушавамо, ал` нам се оби у главу ...` .......................................................... Белешка о писцу Ћирилица Тврде корице Шивен повез 115 странa НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО ГАРАНЦИЈА Екстра за ПОКЛОН !!!!!!!!!!! db77 db11 dsp19 Белешка о писцу Ћирилица 115 страница Пажња !!! НЕКОРИШЋЕНО НЕОТВОРЕНО НЕЧИТАНО Екстра !!!!

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prvo izadnje! PODZEMNE VODE izdani, izvori, bunari, terme i mineralne vode sa 40 slika u tekstu U Beogradu, štampano u Drž. štampariji Kraljevine Srbije 1897. Svetolik Radovanović (Prćilovica, 23. mart 1863 — Beograd, 17. jul 1928) je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije (1904 — 1905). Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član. Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Kao ministar, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije. Dela „Uvod u geologiju istočne Srbije“ „O tercijeru Timočke krajine“ „O trusu“ „Podzemne vode“ „Lijas kod Rgotine“ „Lijas kod Dobre“ „Crnajka s naročitim obzirom na njen Doger“ „Donjolijaska fauna sa Vrške Čuke“ „Kelovej kod Vrške Čuke“ „Belemnites ferraginensis nov. spec. iz klauskih slojeva istočne Srbije“ „O velikom šarijažu u istočnoj Srbiji“.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! PODZEMNE VODE izdani, izvori, bunari, terme i mineralne vode sa 10 slika u tekstu U Beogradu, štampano u Drž. štampariji Kraljevine Srbije 1897. Svetolik Radovanović (Prćilovica, 23. mart 1863 — Beograd, 17. jul 1928) je bio srpski geolog, član Srpske kraljevske akademije, profesor Univerziteta u Beogradu, ministar narodne privrede Kraljevine Srbije (1904 — 1905). Na izbornoj skupštini od 5. februara 1897. godine izabran je za dopisnog člana Srpske kraljevske akademije (SANU), a 31. januara 1902. godine postao je i njen redovan član. Osnivač je srpske hidrogeologije. Reformisao je srpsko rudarsko i šumarsko zakonodavstvo, a 1892. godine je sa geologom Jovanom Žujovićem osnovao Srpsko geološko društvo. Kao ministar, doneo je prva pravila rudarsko-bratinske kase za osiguranje rudara, ustanovio nedeljno-praznične škole za šegrte i izdao prvi godišnjak rudarskog odeljenja ministarstva privrede. Poznati su njegovi radovi na proučavanju jurskih tvorevina istočne Srbije. Dela „Uvod u geologiju istočne Srbije“ „O tercijeru Timočke krajine“ „O trusu“ „Podzemne vode“ „Lijas kod Rgotine“ „Lijas kod Dobre“ „Crnajka s naročitim obzirom na njen Doger“ „Donjolijaska fauna sa Vrške Čuke“ „Kelovej kod Vrške Čuke“ „Belemnites ferraginensis nov. spec. iz klauskih slojeva istočne Srbije“ „O velikom šarijažu u istočnoj Srbiji“.

P E S M E FERENC JUHAS SVJETLOST S a r a j e v o 1 9 8 9 SVJETSKI PJESNICI Predgovor IMRE BORI Prevodilac EUGEN VERBER ....................................................... SVESNI SREĆNI UŽAS LEPOG POSTOJANJA Sedim u noći. U bezzvezdanosti. U strašnoj noći moje samoće sedim. U nemilosrdnoj jami noći sedim. U crnom bunaru, u ogromnoj noći-kofi, u crnoj svemir-vreći. Sedim u beskrajnoj vasioni - noći. Jer nemam plamena, iskre, buktanja, ludog i čistog vijorenja, pulsirajuće svetlosne pege, urlajuće ogromne tačke, nema srećnog i mrtvog, cvatućeg i smrću zračućeg usijanog gajilšta svetlosti nada mnom, oko mene, u meni. U svemiru. I u mom srcu: u materiji smrću - penušavog, životom-poztresajućog crvenog pehara svetlosti. ............................................................. FERENC JUHAS, sjajni mađarski pesnik, klasik mađarske književnosti. Prva knjiga pesama pjavljuje mu se 1949. godine, kada je imao tek nešto više od 2O godina života, i odjednom je zadobio bezuslovno priznanje. Odlikuju ga najvećom državnom nagradom - Košutovom !!! U njegovim pesmama pršte metafore koje teraju čitaoca da zastane, zamisli se, razmisli o značenju reči, stiha, misli i ideji iza stiha. U poeziji F.J. postoji zaliha metafora i poređenja ne jednog pesnika već čitavog jednog pesništva. Kritičari ovo bujanje slika ocenjuju kao hipertrofiju mašte !!!!!!!!!!! .......................................................... Broš Latinica 1 4 6 stranica NEKORIŠĆENO NEOTVORENO Ekstra za poklon i obavezno čitanje i ćutanje !!!!!! To ovaj pesnik Zaslužuje/Zaluđuje/Opravdava !!! Čitati ovog pesnika, privilegija je neobična, osvežavajuća i nadasve obespokojavajuća ********* Ko ne čita ovog pesnika NE MOŽE DA ZNA šta je esencija poezije! Ekstra *************

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman iz engleskog drustva juzne Indije Bithia Mary (ili May) Croker (rođena Sheppard, oko 1848. ili 1849. [1] - 20. listopada 1920.) bila je irska spisateljica, čiji se rad većinom bavi životom i društvom u Britanskoj Indiji. Njezin roman The Road to Mandalay iz 1917., čija je radnja smještena u Burmu, bio je nekreditirana osnova za američki nijemi film iz 1926., od kojeg su sačuvani samo isječci. Bila je i istaknuta spisateljica priča o duhovima. Bithia je rođena u Kilgefinu, okrug Roscommon, Irska, jedina kći velečasnog Williama Shepparda (umro 1856.), rektora Anglikanske crkve Irske u Kilgefinu, [1] okruga Roscommon, koji je također bio pisac i kontroverzista. Obrazovala se u Rockferryju u Cheshireu i u Toursu u Francuskoj. Postala je poznata kao jahačica s Kildare Huntom.[2] Godine 1871. udala se za Johna Stokesa Crokera (1844.–1911.), časnika u Royal Scots Fusiliers i kasnije Royal Munster Fusiliers. Godine 1877. Bithia je slijedila svog muža u Madras, a zatim u Bengal. Živjela je u Indiji 14 godina, provodeći neko vrijeme na brdskoj stanici Wellington sada u Tamil Naduu, gdje je napisala mnoga svoja djela, a počela je to raditi kao smetnja tijekom vruće sezone. Nakon umirovljenja njezina supruga s činom potpukovnika 1892. godine, par se preselio u okrug Wicklow, zatim u London, i konačno u Folkestone, Kent, gdje joj je suprug umro 1911. godine.[5] Imala je jednu kćer, Eileen (rođena 1872.), koja se također školovala u Rockferryju. Bithia je ostala neizmjerno zainteresirana za čitanje, putovanja i kazalište. Umrla je na Dorset Squareu 30, London, 20. listopada 1920. i pokopana je u Folkestoneu.[3] Pisanje Crokerina plodna književna karijera trajala je 37 godina, od 1882. kada je imala 33 godine, do njezine smrti u Londonu 1920. Njezin posljednji roman, Kuća odmora, objavljen je posthumno 1921. Napisala je 42 romana i 7 svezaka kratkih priča. .[2][6] Njezin prvi roman, Pravi ponos (1880.), napisan je tajno u Secunderabadu 1880., a zatim ga je čitao naglas drugim ženama. Izvorni rukopis je izgubljen, ali ga je Croker prepisao i dao anonimno objaviti u Ujedinjenom Kraljevstvu. Za koju se mislilo da je riječ o čovjeku, dobila je dobre kritike i do 1896. godine pretiskana je 12 puta. William Ewart Gladstone je primijećen kako ga čita u Donjem domu.[3] Knjiga, prema današnjem izvještaju, `pokazuje otvoreno suosjećanje s muškim stajalištem i kažnjava njezinu duhovitu junakinju jahača, čiji je nepovjerljivi ponos razdvaja od njezina odanog muža.`[2] Crokerin rad je općenito hvaljen zbog `osjetljivog sluha za govor, za idiome i dikciju različitih klasa, koje ona reproducira u živom i zabavnom dijalogu`. Napetost često proizlazi iz prijetnji konvencionalnom poretku u društvu. Njezin drugi roman, Zgodna gospođica Neville (1883.), bio je jednako popularan kao i prvi. Teret društvene konvencije za ženu u Indiji koja se ne želi udati za muškarca zbog kojeg je poslana istražuje se u Mačjoj šapi (1902.), a teret muškarca koji tone u društvu u The Company`s Servant (1907.). Njezine seoske priče i tragedije u džungli (1895.) odražavaju paralelni interes za indijski seoski život. Ukupno 17 romana smješteno je u Indiju, jedan u Burmu, a sedam u Irsku.[3] U nekim Crokerovim djelima postoje naznake gotičke fikcije. Njezina priča iz 1905. `Mali mjedeni bog`, na primjer, uključuje kip Kali, opisane kao `božice uništenja`, koja donosi razne nesreće Anglo-Indijancima koji ga posjeduju. Prokletstvo je raspršeno kada im je kip ukraden i spušten u bunar.[7] Nekoliko Crokerovih romana pojavilo se u prijevodima na francuski, njemački, mađarski i norveški.[8] Svezak njezinih priča o duhovima pojavio se na prijelazu tisućljeća.[9] Njezina priča `To Let` (oko 1896.) je uključena u Oxford Book of Victorian Ghost Stories.[10] Jedan od njezinih romana smještenih u Irsku, Terence (1899.), adaptiran je za pozornicu i prikazivan je dvije godine u Sjedinjenim Državama. Croker je imao široko književno poznanstvo u Londonu. Njezin roman Anđeo (1901.) bio je posvećen drugoj spisateljici čiji je rad usmjeren na Indiju: Alice Perrin.[3] Autor i akademik Douglas Sladen otišao je toliko daleko da ju je, s njezinim `cijenjenim prijateljima` Perrin i Florom Annie Steel, nazvao `trojicom koje su dugo dijelile Indijsko Carstvo s Rudyardom Kiplingom kao područjem fikcije. Svaka u svom odjelu je vrhovni.`

Društvo za čuvanje narodnog zdravlja 1909 Odlično očuvano za ovaj tip knjige Kao na slikama Ima trag od neke nalepnice sa strane, može se skinuti Lekarske pouke o zdravlju i bolesti Milan Jovanović Batut (Sremska Mitrovica, 10. oktobar 1847 — Beograd, 11. septembar 1940) bio je srpski i jugoslovenski lekar, univerzitetski profesor, utemeljivač Medicinskog fakulteta. Milan Jovanović Batut M j batut.jpg Milan Jovanović Batut Datum rođenja 10. oktobar 1847. Mesto rođenja Sremska Mitrovica Austrijsko carstvo Datum smrti 11. septembar 1940. (92 god.) Mesto smrti Beograd Kraljevina Jugoslavija Biografija Uredi Rođen je u Sremskoj Mitrovici pred Mađarsku bunu u jesen 1847. godine, od oca Koste Jovanovića trgovca kolonijalnom robom. Majka je bila od Novića, gde je pripadao pesnik Joksim Nović Otočanin. Deda po ocu Srbin poreklom `odnekud od Sofije`, učestvovao je u borbama za vreme Prvog srpskog ustanka. Poginuo je slavno u boju protiv Turaka na Mišaru 1806. godine. Udovica baba `Starka Anđa` prevela je onda porodicu u Srem, da bi se skrasili u Mitrovici. Porodica je do 1848. godine bila imućna pa osiromašila, jer je neštedemice pomagala Srpski pokret. Otac Kosta uspešni preduzimljivi trgovac (koji je stigao do Hamburga i o tome ostavio dnevnik sa puta) nastradao je nesrećnim slučajem od razbesnelog bika.[1] Milan je u Mitrovici pohađao osnovnu školu i završio dva razreda realke. Kao srednjoškolac pokazao je talenat za crtanje. Gimnaziju je nastavio u Pančevu i nakon godinu dana prešao kao `blagodejanac` u Karlovce. Nakon sedmog razreda gimnazije u Karlovcima, otišao je 1865. godine u Osijek, gde je maturirao sa odličnim uspehom. Porodični prijatelj Svetozar Miletić koji je rano prepoznao Jovanovićev potencijal, nudio mu je kao pomoć stipendiju, i to samo ako bi studirao pravo. Međutim, mladić je svim bićem bio okrenut medicini, i studije medicine započeo je u Beču, zahvaljujući materijalnoj pomoći desetorice građana Mitrovice, koji su mu tokom prve godine davali po dve forinte mesečno za izdržavanje. Kako nije mogao da nastavi studije sledećeg semestra, bio je prinuđen da ode u Novi Sad gde je tri godine predavao u realci, skupljajući novac. Sa dovoljno novca vratio se u austrijsku prestonicu gde je završio medicinu na Bečkom univerzitetu 1878. godine. Tokom studija u Beču, predavali su mu profesori koji su bili slavna imena bečke i evropske medicine.[1] Batut Uredi Kada se 1885. godine Milan Jovanović vratio sa stručnog usavršavanja po evropskim prestonicama, uzeo je nadimak Batut. Razlog je bio u tome što su pored njega u srpskoj javnosti, u istoj društvenoj ulozi bila još dva Milana Jovanovića i to lekara. Sastali su se njih trojica i uzeli nadimke da bi ih društvo razlikovalo. Dr Jovanović, rodom iz banatskog sela Jarkovca prozvao se Morski (kao brodski lekar) ili Bombajac (po Indiji), drugi je uzeo srednje slovo A (po imenu oca), a treći, Sremac, po prezimenu nekadašnjeg očevog trgovačkog kompanjona - Batut.[2] Bista Milana Jovanovića Batuta ispred Medicinskog fakulteta u Beogradu Medicinsko-prosvetni velikan Uredi Već na samom početku lekarske prakse u Somboru došle su do izražaja njegove sklonosti prema pisanoj reči i zdravstveno-prosvetnom radu. Godine 1880. je u tom cilju pokrenuo list za lekarsku pouku narodu „Zdravlje”. Bio je to prvi list sa higijensko-prosvetnim sadržajem na slovenskom jugu. U periodu od 1880. do 1882. godine na poziv crnogorske vlade bio je načelnik Sanitetskog odeljenja tamošnjeg Ministarstva unutrašnjih dela i glavni lekar Cetinjske bolnice. Zalaganjem dr Vladana Đorđevića došao je u Srbiju, gde je dobio državnu stipendiju za usavršavanje u inostranstvu. Nekoliko godina radio je na vodećim medicinskim ustanovama Evrope toga vremena, u Minhenu, Berlinu, Parizu i Londonu. Poslednje mesece bavljenja u Evropi proveo je u Parizu, gde je upoznao slavnog Luja Pastera. Posebno je on proučavao probleme higijene i bakteriologije. Nakon specijalizacije pozvan je da osnuje Katedru za bakteriologiju na Karlovom univerzitetu u Pragu. Međutim, ovu laskavu ponudu odbio je i prihvatio mesto redovnog profesora na Katedri higijene i sudske medicine na Velikoj školi u Beogradu. Predavao je studentima dugi niz godina i izgradio veliki autoritet kao naučnik i profesor. Posebno priznanje za njegov rad bio je izbor za rektora Velike škole. Karlov univerzitet ga je 1938. promovisao u počasnog doktora.[3] Jedna od najvećih zasluga profesora Batuta bila je osnivanje Medicinskog fakulteta u Beogradu. Iako nije imao dovoljnu podršku svojih kolega lekara, profesor Jovanović je bio istrajan u svojim idejama i nakon višedecenijske borbe Medicinski fakultet je osnovan 1919. godine, a Milan Jovanović Batut je postao prvi dekan i profesor higijene na novoosnovanom fakultetu. Pored nastavne i naučne delatnosti, profesor Batut bio je veoma aktivan društveni radnik. Između ostalog, bio je predsednik Srpskog lekarskog društva, Jugoslovenskog lekarskog društva, Društva za čuvanje narodnog zdravlja, višegodišnji član i predsednik Glavnog sanitetskog saveta. Na njegovu inicijativu osnovano je Ministarstvo narodnog zdravlja posle Prvog svetskog rata. Takođe, bio je jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Sarađivao je sa Maticom srpskom, Srpskim književnim glasnikom i bio jedan od prvih i najuglednijih saradnika Politike. Jedan književnik je primetio u vezi pisanja Batutovog: pisao je `Vukovim jezikom` a `Dositejevim načinom`. Imao je veliku sposobnost popularisanja i prikazivanja najzamršenijih naučnih istina. Zdravstveno prosvećivanje naroda bilo je najznačajnije životno delo dr Milana Jovanovića Batuta. Ta ideja provlačila se kroz njegov čitav radni vek. Objavio je nekoliko stotina članaka, na desetine brošura i knjiga. U svojim delima isticao je značaj porodičnih vrednosti, koje predstavljaju glavni razlog nacionalne propasti ili preporoda. Prema Batutu porodica je temelj snage i duha naroda, raskrsnica svih puteva i prvenstveni izvor dobra i zla u ljudskom društvu. Po biografu Ozrenu Nedeljkoviću (1940): Batut je naš najznačajniji radnik na higijenskom prosvećivanju naroda. Kao dobra poznavalac narodnog života umeo je svoj rad i svoje pisanje da podesi prema stvarnom stanju prosvećenosti naroda. Prostudirao je potrebe, osećanja i jezik našeg naroda. Zato su njegovi spisi - puni pouka a pisani najčistijim narodnim jezikom - i prodrli toliko duboko u narod. Profesor Milan Jovanović Batut je svojim višedecenijskim naučnim i društvenim radom ostavio neizbrisiv trag u istoriji srpskog naroda. Njegova odlikovanja predstavljaju najstariju i istorijski veoma značajnu grupu u okviru Zbirke odlikovanja Arhiva SANU. Preminuo je u Beogradu 11. septembra 1940. godine. Po njemu je nazvana jedna ulica u Beogradu. Nagrade Uredi Orden Svetog Save, I stepena, Kraljevina Srbija[4] Orden Svetog Save, II stepena[5] Orden Svetog Save, III stepena[5] Nacionalni orden Legije časti, IV stepen, Francuska[4] Orden belog lava, III stepen, Čehoslovačka[4] Orden knjaza Danila I, III stepen[5] Orden Belog orla, III stepena[5] Orden Belog orla, IV stepena[5] Orden Belog orla, V stepena[5] Orden Srpskog društva Crvenog krsta[5] Orden Jugoslovenske krune, II stepena[5] Krst milosrđa[5] Srebrna medalja Srpskog društva Crvenog krsta[5] Spomenica 40-godišnjice Svetoandrejske skupštine[5] Spomenica na rat 1912. „Osvećeno Kosovoˮ[5] Spomenica na rat 1913.[5] Počasni doktorati Univerzitet u Beogradu[4] Sveučilište u Zagrebu[4] Univerzitet u Beču[4] Karlov univerzitet[4][6] Tags: jektika tuberkuloza ljudska guba sifilis trudnoća oticanje nogu zubi bunari bunar sa vedrom dojenje kako se stari ...

Spolljasnjost kao na fotografijama, unutrasnjost u dobrom i urednom stnju! Drugo izdanje! Sadrzaj: - Prvi put sa ocem na jutrenje - Skolska ikona - U dobri cas hajduci - Na bunaru - Verter - Sve ce to narod pozlatiti - Vetar - On zna za sve! Lazar - Laza K. Lazarević (Šabac, 13. maj 1851 — Beograd, 10. januar 1891) je bio srpski književnik i lekar. Po njemu je dobila ime Specijalna bolnica za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević u Beogradu i u Padinskoj Skeli. Lazar Laza Lazarević je rođen u Šapcu 13. maj (1. maja po julijanskom kalendaru) 1851. godine. Otac Kuzman, poreklom iz Hercegovine, držao je sa bratom Mihailom trgovačku radnju. Majka Jelka, kći šabačkog kujundžije, ostavši siroče udaje se za petnaest godina starijeg Kuzmana u svojoj petnaestoj godini. U porodici Lazarević vladao je primeran patrijarhalan red. Kada je Laza imao devet godina iznenada mu umre otac a godinu dana kasnije i stric Mihailo. Teške prilike u koje je zapala porodica nametale su Lazarevićevoj majci veliku odgovornost. Ona je trebalo da vodi računa i izvede na pravi put četvoro dece, Lazu i njegove tri sestre: Evica (1842), Milka (1844) i Katica (1857). Njegova sestra Milka bila je udata za Milorada Popovića Šapčanina.[1] Lazina privrženost porodici odrazila se na njegov književni rad. Kult porodice i žrtvovanje njenim interesima je stalno bio prisutan kako u životu tako i u delima ovog pisca. Osnovnu školu i četiri razreda gimnazije Lazarević je završio u Šapcu. Njegov otac je bio prenumerant na mnoge knjige koje su tada izlazile pa je Lazarević već u ranom detinjstvu imao priliku da se upozna i zavoli književnost. U jesen 1867. kada mu je bilo šesnaest godina, Lazarević upisuje Pravni fakultet Velike škole.[2] Postao je sekretar velikoškolskog udruženja „Pobratimstvo“. Tokom studija prava u Beogradu Lazarević je bio pod uticajem Svetozara Markovića i oduševljenje za ruski jezik i književnost zahvata i Lazarevića, koji je učio ruski jezik i čitao dela ruskih revolucionarnih demokrata Černiševskog, Pisareva i Dobroljubova. Pre nego što je završio prava 15. januara 1871. godine izabran je za državnog pitomca da studira medicinu u Berlinu ali mu je stipendija oduzeta zbog prilika koje su nastale usled Pariske komune. Nakon toga, Lazarević završava prava i postaje praktikant Ministarstva prosvete. Početkom naredne godine ponovo mu je potvrđena stipendija i on odlazi u Berlin. Za vreme Srpsko-turskog rata 1876 — 1877. Lazarević prekida studije pošto je pozvan na vojnu dužnost. Služio je kao lekarski pomoćnik i bio odlikovan srebrnom medaljom za revnosnu službu. Vrativši se u Berlin završava studije medicine 8. marta 1879. Po povratku u Beograd postavljen je za lekara beogradskog okruga a 1881. godine postao je prvi lekar Opšte državne bolnice u Beogradu. Iste godine Lazarević se oženio Poleksijom, sestrom svog druga Koste Hristića,[3] sa kojom je imao tri sina: Milorada, Kuzmana i Vladana i ćerku Anđeliju (videti Vučić-Perišići). Kuzman je preminuo nakon godinu dana a Vladan dve godine po rođenju. Uporedo sa napornom praksom radio je i na književnosti. Za deset godina napisao je svega devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Početkom 1888. izabran je za člana Srpske akademije nauka za zasluge na književnom polju. Februara 1889. postaje lični lekar kralja Milana i biva unapređen u čin sanitetskog potpukovnika. Srpska akademija nauka je 8. jula 1890. nagradila Lazarevićevu poslednju pripovetku „On zna sve“, a 10. januara 1891. (29. decembra 1890. po julijanskom kalendaru) Laza Lazarević je preminuo. Prevodilački rad U junu 1868. Lazarević objavljuje u časopisu „Vila“ prevod „Kako je postalo i napredovalo pozorište u starih Grka“. Decembra iste godine, takođe u časopisu „Vila“ objavljuje prevod „Pripitomljavanje naše domaće životinje“. U novembru i decembru 1869. godine, u časopisu „Matica“ štampa prevod odlomka „Osobenjak“ iz romana Černiševskog „Šta da se radi“ a naredne godine, takođe u „Matici“ objavljuje prevod Gogoljeve pripovetke „Đavolja posla“ i zajedno sa jednim drugom prevodi pozorišni komad „Carica“ od E. Skriba i delo „Pukovnik i vojnik“. Književni rad Laza Lazarević pripada piscima realizma. Smatra se tvorcem srpske psihološke pripovetke. Svoje pripovetke Lazarević je objavljivao u časopisima a objavio je samo jednu knjigu pod nazivom „Šest pripovedaka“ jula 1886. godine. Napisao je devet pripovedaka dok je osam ostalo nedovršeno. Za života je objavio osam pripovedaka: „Prvi put s ocem na jutrenje“, „Školska ikona“, „U dobri čas hajduci!“, „Na bunaru“, „Verter“, „Sve će to narod pozlatiti“, „Vetar“ i „On zna sve“. Pripovetku „Švabica“ tada nije objavio jer je, kako mnogi veruju, bila suviše autobiografska. Objavljena je tek sedam godina nakon piščeve smrti 1898. godine u knjizi „Pripovetke Laze K. Lazarevića“ koju je priredio Ljubomir Jovanović. Sve njegove pripovetke mogu se podeliti na pripovetke iz gradskog i na pripovetke iz seoskog života. Karakteristika Lazarevićevih pripovedaka je idealizacija i veličanje patrijarhalnog sveta i porodične zadruge kojoj se sve žrtvuje pa čak i sopstvena sreća. Lazine nedovršene pripovetke „Na selo“, „Tešan“ i „Sekcija“, čiji su fragmenti objavljeni nakon piščeve smrti, prikazuju istinitiju sliku seljaka nego druge Lazarevićeve pripovetke. U njima je više zrelosti koje pisac duguje iskustvu. Pripovetke Prvi put s ocem na jutrenje Pripovetka Prvi put s ocem na jutrenje prvobitno je imala naslov „Zvona sa crkve u N.“ i objavljena je u časopisu „Srpska zora“ 1879. godine. U ovoj pripoveci je istaknut lik patrijarhalne žene, domaćice, majke i supruge koja ume da trpi i ćuti ali koja progovara i uzima stvar u svoje ruke u najmanje očekivanom trenutku. Besprekoran domaćin Mitar naučio je da se karta u društvu ljudi bez patrijarhalne kulture. Kada je na kartama izgubio svoje imanje pokušava sebi da oduzme život ali ga u tome sprečava žena koja ga vraća radnom i pređašnjem životu. Glavni junak pripovetke Mitar, naslikan je sa svim protivrečnostima svoje prirode. Najpre je uredan i strog zatim izgubljen u velikoj strasti da bi na kraju bio skrhan i raznežen. Događaji su dati kroz posmatranje devetogodišnjeg dečaka. U ovoj pripoveci kažnjeni su oni koji narušavaju patrijarhalni moral. Peru Zelembaća, koji je Mitra doveo do ruba propasti, bez ikakvog objašnjenja pisac je oterao na robiju i na kraju pripovetke on tuca kamen u robijaškoj haljini dok se Mitar vratio na pravi put. Školska ikona U martu 1880. godine Lazarević objavljuje pripovetku Školska ikona u dubrovačkom časopisu „Slovinac“. Urednik je istočno narečje zamenio južnim, a pisac ga u kasnijim preštampavanjima nije menjao pa je ovo jedina njegova pripovetka u južnom narečju. Motiv pripovetke je sukob idiličnog patrijarhalnog sveta, čiji su predstavnici uzoran sveštenik i pošteni seljaci, sa nosiocem revolucionarnih ideja koje su oličene u liku novog učitelja. On je predstavljen kao samoljubivi negator postojeće tradicije i kao rušilac patrijarhalnog društva. Popa koji je patrijarhalni starešina sela i vrlo pravičan čovek, pisac je prikazao sa nesumnjivim simpatijama. U seoski idilični svet dolazi učitelj koji unosi nemir i u njega se zaljubljuje popova kći Marija (Mara), koja time upropaštava ne samo sebe već i oca. Pop spasavajući školsku ikonu iz zapaljene škole zadobija rane od kojih ubrzo i umire. Na samrti on ipak oprašta ćerki koja se pokajala i koja se vraća patrijarhalnom svetu koji je htela da napusti. Prva polovina pripovetke je daleko prirodnija i uspelija od druge polovine u kojoj pisac ne daje objašnjenja ni motivaciju za događaje koji su presudni za junake. U dobri čas hajduci Krajem juna 1880. godine u časopisu „Otadžbina“ objavljena je Lazarevićeva pripovetka „U dobri čas hajduci!“. Događaji ispričani u njoj mnogo više liče na bajku nego na realnu priču. Junak Time vrlo lako izlazi na kraj sa tri naoružana hajduka koja upadaju u kuću Ugričića. Priča je spretno napisana ali u njoj nema sladunjavosti karakteristične za druge Lazarevićeve pripovetke. Priča je neposredni učesnik događaja koji se sticajem okolnosti našao u kući Ugričića u datom trenutku. Razgovor brata i sestre (Živka i Stanije), kojoj se dopada Time a koji se ne dopada njenom bratu jer mu manjka hrabrosti i jer je Švaba, prekida dolazak hajduka. Time dolazi i uspeva da savlada svu trojicu a Živko mu odaje priznanje zbog hrabrosti. Na kraju pripovetke Stanija i Time su venčani a Živko hvali svoga zeta i govori kako je „pravi Srbenda“. Na bunaru Pripovetka „Na bunaru“ objavljena je sredinom februara 1881. godine u časopisu „Otadžbina“ i predstavlja umetnički najskladniju Lazarevićevu pripovetku. Radi ubedljivosti Lazarević u njoj podražava seljački način govora. Pripovetka veliča zadrugu i prikazuje s jedne strane one koje teže njenom uništenju, a s druge one koji je održavaju. U bogatu i staru zadrugu Đenadića dolazi razmažena i arogantna snaha Anoka koja svojim ponašanjem i egoizmom preti da razori zadrugu. Gospodar zadruge stari đedo Matija to vidi te smišlja kako da snahu nagna na promenu i pokajanje. On naredi svima da samo nju služe i u početku je Anoka besnela još više, da bi se jedne noći njen prkos slomio i ona postaje najpokorniji član zadruge. Na kraju je ipak pobedila zadruga, odnosno njen kolektivni princip nad individualnim. Verter Prvi deo „Vertera“ Lazarević je objavio sredinom juna 1881. godine u „Otadžbini“, a ostala tri dela su objavljena do septembra. Ova pripovetka donekle predstavlja parodiju Geteovog „Vertera“. Glavni junak Janko, nesrećno zaljubljen u udatu ženu na kraju pripovetke se ne ubija kao što je slučaj sa Geteovim junakom već biva ismejan i vraćen na pravi put. Janko je zapravo žrtva evropskog romantizma i pravca koji je nazvan verterizam a koji je ušao u modu zahvaljujući romanu „Jadi mladog Vertera“. On je bio zanesen ovim delom pa se, u jednoj banji u Srbiji i sam zaljubljuje u udatu ženu i čak pomišlja na samoubistvo ali ga od te ideje odvraćaju apotekar Katanić i muž žene u koju je Janko zaljubljen. Pripovetka započinje kao drama da bi se završila kao komedija u kojoj na kraju pobeđuje bračni moral. Nagli preokret junaka nije dovoljno motivisan pa sama pripovetka gubi na umetničkoj vrednosti. Sve će to narod pozlatiti U jesen 1881. godine Lazarević piše pripovetku „Sve će to narod pozlatiti“ a objavljuje je sredinom januara 1882. godine u „Otadžbini“. Po mišljenju Milana Kašanina ona predstavlja jednu od najistinitijih i najsavršenijih priča i izvan okvira srpske književnosti. To je jedina Lazina pripovetka koja nema optimistički preokret. Postoje dva jasno odvojena dela. U prvom se daje slika ljudi koji na pristaništu iščekuju dolazak broda a u drugom dolazak broda i rasplet. Na početku pripovetke postoji kontrast između uzdržanog majora Jelačića i njegove sreće što dočekuje ženu sa detetom i uznemirenog Blagoja kazandžije i njegove nesreće što dočekuje ranjenog sina iz rata. Kontrast je i u samom Blagoju, između njegove unutrašnje tragedije i spoljašnje ravnodušnosti kao i kontrast između mladog invalida koji je žrtva i društva koje je ravnodušno. Lazarević je ovde izneo sliku društva koje ne brine o onima koji su se žrtvovali za otadžbinu i staje na njihovu stranu. Vetar Početkom aprila 1889. godine u „Otadžbini“ objavljena je Lazina pripovetka „Vetar“. Glavni junak pripovetke Janko, odriče se ljubavi zarad majke. Ovde je kult majke uzdignut do vrhunca. Janko se zaljubljuje u ćerku slepog Đorđa koja je lepa i plemenita ali pošto se majci ne dopada njegov izbor i protivi se braku jer ne želi da joj se sin oženi devojkom koju vidi prvi put u životu, teška srca odustaje od svoje sreće kako njegova majka ne bi bila povređena. Sukob želje i moći, razuma i osećanja je u središtu pripovetke a drama se odvija na unutrašnjem planu glavnog junaka. On zna sve „On zna sve“ je poslednja napisana pripovetka Laze Lazarevića koja je štampana u avgustu 1890. godine zajedno sa pripovetkom Sime Matavulja „Novo oružje“. Pripada krugu gradskih pripovedaka. Glavni lik Vučko Teofilovič je predstavljen kao energičan, smeo i čak pomalo divalj mladić. Za razliku od tipa Lazarevićevog intelektualca, on je življi i markantniji. Već na početku pisac predstavlja svog junaka govoreći o njegovim doživljajima i kako su svi strepeli od njega, a on samo od brata Vidaka. Lazarević prikazuje psihološki odnos između braće Vučka i Vidaka ali daje i opise njihovog jahanja konja sa prijateljima i Vidakovu povredu. Na kraju pripovetke braća su ravnopravna u svemu-poslu, kući i imanju. Švabica „Švabica“ je najverovatnije napisana za vreme Lazarevićevih studija u Berlinu i nastala je na osnovu piščevog neposrednog doživljaja.[4][5] Ova pripovetka, neobjavljena za piščeva života, napisana je u formi pisma koje Miša šalje drugu. Miša Maričić je mlad student medicine u Nemačkoj koji se zaljubljuje u gazdaričinu ćerku „Švabicu“, odnosno Anu. U pismima se Miša ispoveda svom drugu o svemu što se dešava između njega i Ane. U Maričiću se odvija unutrašnja drama i borba između lične sreće i dužnosti prema porodici, između svog zadovoljstva i porodičnog bola. Maričić ne gleda na svoj problem samo sa socijalnog stanovišta već i sa moralnog. On ne želi da njegova sreća nanese bol i unesreći njegovu porodicu i prijatelje, a takođe je i svestan da pod tim uslovima ni on ni Ana ne mogu biti srećni. Miša se odriče velike ljubavi zarad dobrobiti porodice i njenog mira. Svojim postupkom je slomio i Anino i svoje srce ali je bio slobodan da se vrati porodici koju je trebalo da izdržava. Kritički osvrt Lazarević je u mladosti bio i sam pristalica novih ideja, protivnik starog morala i starog poretka, ali je u osnovi bio plemenit i sentimentalan, nimalo rušilac i inovator. Počeo je da piše kao zreo čovek. Kada je zadruga počela da se ruši, a porodični moral da opada, kod njega se javila romantičarska težnja za prošlošću. U borbi između tradicionalne misli i nove, kosmopolitske i rušilačke, on se opredelio za tradiciju, za sve ono što je naše, za samonikle tvorevine srpskog i balkanskog duha. U sukobu između porodice i ličnih prohteva pojedinaca, Lazarević se stavio na stranu porodice. Nežne i osećajne prirode, on je stvarao lirsku pripovetku sa etičkim smerom. Ranija kritika, koja je uvek priznavala visoke umetničke vrednosti njegovih pripovedaka, kritikovala je njegove tendencije i nazivala ga konzervativnim piscem koji je za ljubav pouke često melodramatično završavao svoje priče. Međutim, ako se Lazarević katkad i udaljavao od stvarnosti, on je to ipak činio iz umetničkih razloga: da u svoje realističko slikanje života prožme diskretnim lirizmom, plemenitim i uzvišenim idejama i osećanjima. I u izražaju on se uglavnom vodi umetničkim razlozima. Posmatrajući život, on je zapažao karakteristike tipova, prizora, razgovora, beležio uzgred, a docnije naporno i savesno tražio mogućnosti kako da tu građu pretoči u jeziku prikladno, neusiljeno i koncizno delo. On je jedan od retkih srpskih pisaca koji su po cenu velikih napora tražili najbolji izraz i najskladniji oblik, koji je umeo da izabere fabulu, da je razvije dramatično, da kroz nju opiše zanimljive epizode, žive dijaloge, da da plastične opise i uzbudljiva i nežna osećanja. Čitajući velike evropske pisce, naročito Turgenjeva i Gogolja, on je na njihovim delima razvio ukus i učio veštinu izraza i komponovanja. Lazarević je književni posao shvatio ozbiljno i savesno; bio je svestan da srpskoj pripoveci nedostaje umetnička forma, a ne nadahnuće, i odista je uspeo da je reformira i da srpsku pripovetku uzdigne na nivo evropske umetničke pripovetke. Postoji i Nagrada Laza K. Lazarević koja se dodeljuje u Šapcu svake godine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SKZ Knjiga br. 11 Jovan Žujović (Brusnica, 18. 10. 1856. – Beograd, 19. 7. 1936) osnivač geološke nauke u Srbiji, profesor Beogradskog univerziteta, predsednik Srpske kraljevske akademije. Gimnaziju je završio u Beogradu, a zatim Prirodno-matematički odsek Velike škole (1877). Posle toga je završio Fakultet nauka - prirodnjački odsek u Parizu, studirao je i na Antropološkoj školi u Parizu. Kao prvi školovani geolog u Srbiji, izabran je 1880. godine za suplenta na Katedri za mineralogiju sa geologijom na Velikoj školi u Beogradu. Ovim je začeta savremena geološka škola u Srbiji. Osim mineralogije i geologije, počeo je i predavanja iz paleontologije. Iz Pariza je doneo prvi polarizacioni mikroskop i uveo mikroskopska ispitivanja naših stena. Redovni profesor Velike škole postao je 1883. Za relativno kratko vreme (1880-1900) izradio je geološku kartu Srbije i napisao osnovne udžbenike iz geologije. Osnovao je Geološki zavod Velike škole (1889), pokrenuo prvi geološki časopis u Srbiji „Geološki anali Balkanskoga poluostrva“ (1889), osnovao Srpsko geološko društvo (1891). I sve što je tada Žujović osnovao postoji i danas. On je jedan od osnivača Muzeja srpske zemlje (današnji Prirodnjački muzej u Beogradu). Uveo je agrogeologiju na Poljoprivrednom fakultetu, za čije osnivanje je takođe veoma zaslužan. Predavao je primenjenu geologiju na Tehničkom fakultetu posle Prvog svetskog rata. Svoje naučne radove štampao je u mnogim inostranim i domaćim publikacijama. Aktivno se bavio politikom. Bio je član Senata (1901). Ministar prosvete i crkvenih dela bio je u dva navrata, od 16. maja do 30. jula 1905. i 11. oktobra 1909. do 12. septembra 1910. godine. Ministar inostranih dela Srbije bio je od 30. jula do 2. decembra 1905. godine. Prilikom osnivanja Srpske kraljevske akademije kralja Milan Obrenović je 5. aprila 1887. ukazom imenovao prvih 16 članova akademije. Među njima je bio Jovan Žujović, kao najmlađi. Prema tadašnjim običajima postao je sekretar akademije. Posle smrti Stojana Novakovića postao je 2. aprila 1915. predsednik Srpske kraljevske akademije. Ovu funkciju je obavljao šest godina, do 1921. godine. Prilikom osnivanja Beogradskog univerziteta 1905. izabran je za redovnog profesora, jednog od osam koji su zatim birali ceo ostali nastavni kadar univerziteta. Takođe, prilikom svečanog otvaranja univerziteta, držao je govor u ime Srpske kraljevske akademije. Bio je specijalni izaslanik srpske vlade u Parizu za vreme Prvog svetskog rata u misiji organizovanja srpskih škola za izbegle đake i skupljanje pomoći. Umro je 19. jula 1936. u Beogradu. Prvih osam redovnih profesora Beogradskog univerziteta Među njegova najznačajnija dela ubrajaju se: Geologische Uebersicht des Koenigreiches Serbien, 1886, Wien; Petrografska mineralogija, 1887; Petrografija I-III, 1889, 1895; Osnovi za geologiju Kraljevine Srbije, 1889; Sur les roches éruptives de la Serbie, 1893, Paris; Sur les terrains sédimentaires de la Serbie, 1893, Paris; Geologija Srbije I-II, 1893, 1900; Geološka građa okoline sela Boljetina, 1921; Pouke iz geologije, 1922; Opšta geologija, 1923; Les roches eruptives de la Serbie, 1924; Postanje zemlje i naše domovine I-II, 1927, 1929; Snabdevanje sela vodom. Izvori i bunari, 1931. Njegovo delo „Kameno doba“ osim svog značaja koje je do sada imalo, dobilo je na važnosti time što je postalo prva knjiga na srpskom jeziku koja je u elektronskom obliku postavljena na projekat Gutenberg. Uz članke o geologiji i paleontologiji, poznati su i njegovi radovi iz oblasti antropologije. U svom delu „Kameno doba“, koje je objavljeno 1893. godine, citirajući pretežno francuske naučnike, dao je pregled onovremenih najsavremenijih znanja i iz paleoantropologije od najstarijih početaka do kraja neolitske epohe. Nešto kasnije, između 1927. i 1929. godine, u delu „Postanje Zemlje i naše domovine (I - II)“, obrađena je i biološka prošlost Zemlje počev od razdoblja u kom je nastao pračovek. - U ovom delu je značajno njegovo veliko interesovanje za prostor Balkanskog poluostrva.