Stari crkveni kalendar za prestupnu 1976 godinu,sa tragovima pisanja.

Stari crkveni kalendar za prostu 1977 godinu,sa tragovima pisanja.

Crkveni kalendar za sjedinjene Američke države i Kanadu iz 1988 godine,u dobrom je stanju. 1988 Calendar of the Serbian Othodox churh in the United States of America and Canada.

Crkveni kalendari za 2011, 2015, 2016, 2017, 2018, 2020. i 2022. godinu. Dobro očuvani, kompaktni, bez podvlačenja, žvrljotina i fizičkih oštećenja. Izdanje Svetog Arhijerejskog Sinoda SPC. *************************************************************************************** TAGS: Srpska Pravoslavna Crkva, manastir, Patrijaršija, Pravoslavlje, Srbija, kalendar

Dva crkvena kalendara kao na slici...

Džepni Crkveni kalendar za 2013/16/17/19/20/21/22 Cena se odnosi na 1 kalendar po izboru 1. Crkveni kalendar za prostu godinu 2013. 2. - II - 2016. 3. - II - 2017. 4. - II - 2019. 5. - II - 2020. 6. - II - 2021. × 2 7. - II - 2022. Izdanje: SVETOG ARHIJEREJSKOG SINODA SRPSKE PRAVOSLAVNE CRKVE Sa žigom

KALENDAR CRKVENI ZA 1987

Stari katolički crkveni kalendar HVARSKO-BRAČKE-VIŠKE biskupije,iz 1992 godine,sa tragovima pisanja hemijskom olovkom.

crkveni kalendar verski kalendar dobro očuvan izdanje udruženog saveza pravoslavnog sveštenstva SFRJ Beograd

PRAVOSLAVNI KALENARI OD 13 KNJIGA MEKOG POVEZA 1. KALENDAR ZA PRESTUPNU 1980 2. NIKUATVANA BIGIRUDUCA SAPASE, SPASI NAS 3. KALENDAR ZA PROSTU 1999 4. KALENDAR ZA PROSTU 1999 5. KALENDAR ZA PROSTU 2001 6. KALENDAR ZA PROSTU 2002 7, KALENDAR ZA PROSTU 2004 8. KALENDAR ZA PROSTU 2005 9. KALENDAR ZA PROSTU 2005 10. CRKVENI KALENDAR PLANER 2009 11. CRKVENI KALENDAR I PLANER ZA PROSTU 2011 12. KALENDAR ZA PROSTU 2011 13. KALENDAR SVAKODNEVNI PODSETNIK 2012 TVRDOG POVEZA STANJE. OČUVANE, KNJIGE KAO NA SLICI, OCENA. 2. 3+, OSTALE 4, 4... DOSTAVU PLAĆA KUPAC, MS RF 1/5 IZA

u stanju kao na slikama

SRPSKI PRAVOSLVNI I OBIČAJNI KALENDAR ZA PRESTUPNU 2008 Srpski pravoslavni i običajni kalendar za prestupnu 2008. godinu sadrži žitije svetih za svaki dan u godini po crkvenom kalendaru, kao i srpske narodne običaje vezane za velike crkvene praznike. Žitija svetih preuzeta su iz `Ohridskog priloga` Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog. Žitije Svetog vladike Nikolaja ohridskog i žičkog napisao je Episkop raško-prizrenski Artemije i nalazi se u ovoj knjizi. Srpski narodni običaji opisani su samo u onoj meri i obimu u kome su u direktnoj vezi sa pravoslavnom tradicijom i crkvenim praznicima. U uvodnom delu nalazi se spisak najčešćih Krsnih slava u Srba, kratka objašnjenja o pravoslavnom kalendaru i njegovim osnovama, popis pokretnih crkvenih praznika, kao i pravila posta. 16.x23.5 cm, meki povez, 302 str. L.. SAJ.D. O.1. . P. 6

ЛОЗА И ВИНО бр.1 Читанка виноградара и винара Уредници: Петар Самарџија и Љуба Вукмановић Издавач: ГЕНЦО, Нови Сад, 2003.год. Меки повез, 197 страна, илустровано, кунстдрук, латиница. Одлично очувано- некоришћено. Crkveni kalendar Petar Cindrić: Loze za naša vinogorja Snežana Stanković, Jelena Živković: Mediana i lucija u kutinskom vinogorju Svetozar Savić: Crmnica – postojbina slavnog vranca Nada Korać: Čokoti za okućnicu Ivan D. Kuljančić: Rezidba vinove loze Ratka Bosančić: Stubovi za čokote Đorđe Paprić: Čime se čokot hrani Vojislav Mihajlović, Sanja Vasiljević: Zelenišno đubrivo Đura Bošnjak: Voda za čokot Vesna Robotić: Zašto loza žuti Miroslav Sidor: Brotomax protiv odumiranja čokota Milutin Stojanović: Domaća loza i filokserna zaraza Vladimir Puškaš: Kako nastaju bela vina Zoran Vasiljević: Mlada vina – ponos Vrščana Slobodan Marinković: Kako nastaju crna vina Petar Samardžija: Ledeno vino – dragulj u čaši Vladan Sarajlija: Mlečna fermentacija Zvonko Petrović: Enzimi koriste vinu Radoslav Paunović: Voćne rakije s manje nepoželjnih sastojaka Radoslav Paunović: Povratak muskatne komovice Božidar Đ. Ranković: Alkoholni proizvodi Vinko Pilić: Protokol za čašu i vino Vinko Pilić: Cvetanje u čaši Marijan Polić: Kalendar podrumara

,,Ово је једна радосна књига пуна потресних ствари и тако је треба доживети зато што је ово књига о Светим Српским Новомученицима и Исповедницима. Дакле, то је само један мали део од хиљаде и хиљаде страдалих које је свакако Господ Бог препознао као своје, али и које су људи препознали као свете. Ова књига обухвата само оне који су уписани у црквени календар, имају своју службу, имају свој дан прослављења`, рекла је Зорица Ковачев овом приликом и додала: ,,Није ово моје дело - ја сам само овде мали проводник свега овога. Стицајем околности сам баш ја изабрана да ово саберем`. На крају свог излагања гђа Ковачев је истакла: ,,Ту мрвицу нечега што сам сазнала имала сам жељу да поделим са вама, са свима другима који ће узети ову књигу, који можда нису били у прилици да све ово виде. Молила бих све да нам ови свети мученици и исповедници, наши српски преци, наши савременици, између осталих којима се молимо, пред престолом Божијим буду молитвеници...``

Pravoslavni podsetnik za prostu 2013.godinu.Potpuno ocuvan I neostecen. Na pocetku je kalendar a posle toga neki crkveni tekstovi dok je na samom kraju srpski imenoslov.

Pravoslavni podsetnik za prostu 2011.godinu. Potpuno ocuvan I neostecen. Na pocetku je kalendar a posle toga neki crkveni tekstovi dok je na samom kraju srpski imenoslov.

Deo iz knjige: ŠTA JE TO VERA? Koren ovog pitanja se krije u hrišćanskoj antropologiji. Šta je to čovek? Po čemu se on razlikuje od drugih bića? Ovde, na zemlji, srećemo raznovrsne oblike i ispoljavanja života, ali između čoveka i bilo kog drugog bića postoji neizmerna provalija. Čovek – kakva je to tajna? Vidimo da je čovek po svom telesnom sastavu sličan drugim bićima, i da je on istovremeno velika tajna. Čovek ne pripada samo zemlji, on pirpada i večnosti. I on sam je svestan te tajne. S jedne strane, čovek je predmet ovog sveta, uslovljen je njegovim zakonima. S druge strane, čovek oseća da je slobodno biće, ličnost koja ima mogućnost samoopredeljenja. Sveto Pismo nam otkriva ovu tajnu. Gospod stvara čoveka od zemlje i istovremeno udahnjuje u njega nešto drugo, Božansko, nezemaljsko, što se u Bibliji naziva „dahom života“. To je čovekova duša. U duši se otiskuje obraz Božiji. On je kao senka Boga na zemlji. U samom stvaranju čoveka, koji se nalazi na granici dva sveta – materijalnog i duhovnog, u samoj duši čoveka, koji je odraz i obraz Boga, krije se tajna njegove unutrašnje slobode… SADRŽAJ Šta je to vera, 5 Poverenje u Boga, 11 Krštenje, 23 Pokajanje, 36 Duhovni otac – duhovnik, 40 Molitva, 44 Post, 70 Sveštenstvo, 86 Monaštvo, 92 Ikona, 110 Poštovanje Svetih, 123 Poklonjenje Krstu Hristovom, 136 Nedelja – dan Vaskrsenja Gospodnjeg, 140 Demoni – nepriajtelji čovekovog spasenja, 143 Prvorodni greh i izgnanje Adama iz Raja, 158 Sveti Praoci – starozavetni pravednici, 166 Strašni sud Božiji, 172 Nebesa – jedini istinski zavičaj čovekov, 178 SPSENjA NEMA VAN ŽIVOTA U CRKVI Jedna, Sveta, Apostolska Crkva, 187 Crkveni obredi, 199 Crkveni jezik, 209 Crkveno pojanje, 212 Crkveni kalendar, 218 HRIŠĆANSKA BORBA ZA ŽIVOT VEČNI Oosam osnovnih strasti protiv kojih Hrišćanin mora da se bori, 229 O prelesti, 242 O grehu bluda, 246 O grehu laži i licemerja, 254 O grehu praznoslovlja i brbljivosti, 258 O fanatizmu, 266 O tome da ne treba verovati snovima, 272 O neosuđivanju, 274 O ljubavi prema Boguu i prema ljudima, 280 O ljubavi prema neprijateljima, 287 Zbog čega nas Gospod trpi, 294 HRIŠĆANSKI PUT – PUT BOGOČOVEKA Hristov lik – spasenje sveta, 317 Krsna Stradanja Isusa Hrista, 323 Pokajanje – Put Hrišćaninov ka spasenju, 332

Polovna knjiga, korice blago pohabane, unutrašnjost odlično očuvana. Izdavač: Clio - Beograd, 2006. god. Broširan povez, 30 cm. 154 str. Notno izdanje Podstaknuta lepotom crkvenih napeva kompozitorka Vera Milanković napisala je Srpski duhovni kalendar, zbirku tropara za soliste i različite horske sastave. Odabrani himnografski tekstovi iskazani su kroz tradicionalne napeve srpskog pojanja i uobličeni u tri celine: u tropare posvećene Gospodnjim praznicima, zatim Presvetoj Bogorodici, dok najobimniji, treći deo sadrži tropare svetiteljima od kojih se mnogi praznuju kao krsne slave u srpskim porodicama. Osnovna namera autorke jeste da u nešto drugačijem obliku u odnosu na kanonizovanu crkvenu praksu približi srpsko crkveno pojanje onima koji su nedovoljno upućeni.

kindergarten teacher`s manual Ево увода у основна црквена учења, догађаје у литургијском календару, библијске приче и химне. student book

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! „Svetitelji – svetle. Oni su svetionici onih čistih, zlatnih i neboplavih energija koje sa nebesa dolaze, a na zemlji sijaju. Obasjavaju nas, razgoneći mrak unutar nas, zažižući luč u našem umu i srcu, da i u tami možemo naći put, uvek iste, a uvek nove svetlosti.” Knjiga Svetitelji pravoslavlja nastala je iz piščeve namere da čitaocima predstavi svoja saznanja o svetiteljima, njihovim zadužbinama, moštima i manastirima u kojima počivaju, kao i književnim delima. Batrić Ćalović, autor ove knjige, nesebično iskazuje svoju subjektivnost pri izboru svetitelja, budući da oni predstavljaju važan udeo u njegovom životu. Književno delo Svetitelji pravoslavlja predstavlja jednu izvanrednu knjigu koja je od velike važnosti za nastavu veronauke, istorije i srpskog jezika i književnosti, s obzirom na to da obiluje dragocenim podacima i rajskim mirisnim mislima svetitelja. Ono što je posebno i od velike važnosti za ovo delo ogleda se, upravo, u odabiru, redosledu i prikazu sadržaja, koji naročito iskazuje autorovu preciznost i predanost duhovnom životu, što je, upravo, rezultiralo ovim veličanstvenim delom. Batrić Ćalović je želeo da knjiga Svetitelji pravoslavlja bude nalik crkvenom kalendaru, koja će, pored ikona i fotografija svetitelja, sadržati njihove kratke životopise i bogoljubivo–književne zapise, ali i koja će, u isto vreme, čitaocu ozariti dušu i prosvetliti um.

str. 77 , 11 x 18 cm, stenje LOSE s blagoslovom njegovog preosvestenstva episkopa zickog gospodina nikolaja stampa : Ced. Milosevica, kraljevo Žiča je srpski srednjovekovni manastir iz prve polovine 13. veka, koji se nalazi u blizini Kraljeva i pripada Eparhiji žičkoj Srpske pravoslavne crkva. Podigao ju je prvi kralj Srbije iz dinastije Nemanjića, Stefan Nemanjić (veliki župan 1196—1217, kralj 1217—1228), od 1206. do 1221. godine. Stefan Prvovenčani je takođe naredio da se budući kraljevi Srbije krunišu u Žiči. Značajnu ulogu u podizanju manastira imao je i njegov brat, Sveti Sava (1219—1233). Posle sticanja crkvene samostalnosti 1219. godine, u Žiči je smešteno sedište autokefalne srpske arhiepiskopije. Početkom poslednje decenije XIII veka, manastir je stradao u napadu Tatara, posle čega je sedište arhiepiskopije preneto u Svete Apostole kod Peći, a sam manastir je početkom 14. veka obnovio kralj Milutin (1282—1321). Tokom srednjeg veka, u Žiči su ustoličavani episkopi i ovenčavani kraljevi iz dinastije Nemanjića, zbog čega je poznata i kao Sedmovrata. Glavna manastirska crkva, podignuta u Raškom stilu, posvećena je Vaznesenju Hristovom (Svetom Spasu) i prema mišljenju akademika i istoričara umetnosti Vojislava J. Đurića crkva Vaznesenja Hristovog kada je bila gotova, postala je uzor i ostala to kroz čitav 13. vek, time je u istoriji raškog graditeljstva, kao zametak novog razdoblja, zauzela ključno mesto. U njenoj unutrašnjosti nalaze se dva sloja živopisa: stariji, nastao oko 1220. godine i pripada tzv. Zlatnom dobu srpskog slikarstva mlađi, nastao početkom XIV veka i pripada slikarstvu iz doba kralja Milutina, stvaranog pod uticajem Renesanse Paleologa za koje se može reći da su reprezentativni primeri slikarstva svog doba. Unutar manastirskog kompleksa, istočno od glavne crkve, nalazi manja crkva, posvećena svetim Teodorima Tironu i Stratilatu, podignuta u 14. veku. Tokom perioda osmanske vladavine manastir je u više navrata zapusteo, nakon čega je obnavljan. Između Prvog i Drugog svetskog rata, manastir je doživeo veliku obnovu, a najopsežniji radovi na njegovoj konzervaciji, izvedeni su nakon zemljotresa koji je tu oblast pogodio 1987. godine. Manastir Žiča je 1979. godine proglašen za spomenik kulture od izuzetnog značaja i nalazi se pod zaštitom Republike Srbije. Postojale su Žičke povelje. ------------------------------------------- Nikolaj Velimirović (svetovno Nikola Velimirović; Lelić, kod Valjeva, 23. decembar 1880/4. januar 1881. — Libertivil, 18. mart 1956) bio je episkop ohridski i žički, istaknuti teolog i govornik, otuda je nazivan Novi Zlatousti. Nikolaj Velimirović je novokanonizovani srpski svetitelj kao Sveti vladika Nikolaj Ohridski i Žički. NJegovo rođeno ime je Nikola. U mladosti je teško oboleo od dizenterije i zakleo se da će posvetiti svoj život Bogu, ako preživi. Preživeo je i zamonašio se pod imenom Nikolaj. Velimirović je školovan na Zapadu i u mladosti je bio velik zastupnik liberalnih ideja i ekumenizma. Takođe je primljen u sveštenstvo i brzo je postao važna ličnost u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, posebno u odnosima sa Zapadom. U međuratnom periodu postao je predvodnik pravoslavnih bogomoljaca i okrenuo se antievropejstvu i konzervativizmu. Osnivač je desničarske političke ideologije svetosavskog nacionalizma. Smatra se duhovnim inspiratorom LJotićeve organizacije ZBOR. Često je kritikovan zbog antisemitskih stavova. Kada su u Drugom svetskom ratu Nemci okupirali Jugoslaviju, Velimirović je stavljen u kućni pritvor i na kraju odveden u logor Dahau, gde je proveo tri meseca pre nego što su ga Nemci oslobodili da bi pomogao u obrazovanju objedinjavanju jugoslovenskih kvislinga protiv nadiruće NOVJ i Crvene armije. Po završetku rata, Velimirović je odlučio da se ne vrati u Jugoslaviju, u koju su na vlast došli komunisti. Umesto toga, 1946. emigrirao je u Ameriku, gde je i ostao do svoje smrti 1956. Centralno mesto u Velimirovićevim razmišljanjima činila je kritika humanizma, evropske civilizacije, materijalističkog duha i sl. O Evropi je mislio kao o velikom zlu kojeg se treba čuvati, i prezirao je njenu kulturu, nauku, progres. Episkop Nikolaj je bio duboko očaran srpskom prošlošću nemanjićkog perioda pa je ona, po njemu, trebalo da bude paradigma nove srpske stvarnosti. Velimirović je snažno podržavao jedinstvo svih pravoslavnih crkava i upostavio je dobre odnose sa anglikanskom i Američkom episkopalnom crkvom. Uvršten je među 100 najznamenitijih Srba svih vremena. Nikolaj je rođen 23. decembra 1880, po julijanskom, tj. 4. janaura 1881. po gregorijanskom kalendaru. Rodio se u selu Leliću, nedaleko od Valjeva, na padinama planine Povlena. NJegovi roditelji, Dragomir i Katarina, bili su prosti zemljoradnici i pobožni hrišćani, naročito majka. Na krštenju je dobio ime Nikola. O poreklu porodice Velimirović postoje dva stanovišta. Jedno je da su oni poreklom iz Zagarača iz Katunske nahije, a drugo je da su oni poreklom iz Banjana, starohercegovačkog plemena. Poznato je da se porodica doselila u Lelić krajem 18. veka iz Osata u Bosni. Svoje obrazovanje Nikola je otpočeo u manastiru Ćelije, gde ga je otac odveo da se opismeni makar toliko „da zna čitati pozive od vlasti i na njih odgovarati“, pa da ga onda zadrži na selu kao hranitelja i „školovanog“ čoveka. Od prvih dana pokazivao je svoju izuzetnu revnost u učenju. NJegovu darovitost zapazio je i njegov učitelj Mihajlo Stuparević i preporučio mu nastavak školovanja u valjevskoj gimnaziji, gde se Nikola pokazao kao dobar đak, iako je, da bi se školovao, služio u varoškim kućama, kao i većina đaka u to vreme. Po završetku šestog razreda gimnazije, Nikola je konkurisao u Vojnu akademiju, ali ga je lekarska komisija odbila, jer je bio „sitan“ i nije imao dovoljan obim grudi. Odmah po odbijanju ove komisije, Nikola podnosi dokumenta za beogradsku Bogosloviju, gde je bio primljen, iako opet ne bez teškoća, navodno zbog slabog sluha za pevanje. Kao učenik Bogoslovije je bio uspešan. NJegovo isticanje u naukama bilo je rezultat sistematskog rada. U svome školskom učenju nije se držao samo skripti i udžbenika, nego je čitao i mnoga druga dela od opšte-obrazovnog značaja. Do svoje 24. godine već je bio pročitao dela NJegoša, Šekspira, Getea, Voltera, Viktora Igoa, Ničea, Marksa, Puškina, Tolstoja, Dostojevskog i drugih. Posebno je u bogosloviji bio zapažen svojim mislima o NJegošu, koga je kao pesnika i mislioca voleo i još u valjevskoj gimnaziji dobro prostudirao. Za vreme školovanja u Beogradu Nikola je zbog stanovanja u memljivom stanu i slabe ishrane dobio tuberkulozu od koje je godinama patio. Po svršetku bogoslovije je kraće vreme bio učitelj u selima Dračiću i Leskovicama, više Valjeva, gde je izbliza upoznao život i duševno raspoloženje srpskog seljaka i gde se sprijateljio sa sveštenikom Savom Popovićem, izbeglim iz Crne Gore, sa kojim je išao po narodu i pomagao mu u parohijskim poslovima. Letnje raspuste Nikola je, po savetu lekara, provodio na moru, tako da je tada upoznao i sa ljubavlju opisao život Bokelja, Crnogoraca i Dalmatinaca. Već u bogosloviji pomagao je proti Aleksi Iliću u uređivanju lista „Hrišćanski vesnik“, u kome je i nekoliko godina objavljivao svoje prve dopise i radove. Posle toga, Nikola je bio izabran od strane Crkve da sa drugim pitomcima, državnim stipendistima, pođe na dalje školovanje u Rusiju ili Evropu. Izabrao je tada rađe studiranje u Evropi, na starokatoličkom fakultetu u Bernu, a zatim je prošao studirajući i Nemačku, Englesku i Švajcarsku, a nešto kasnije i Rusiju. Svoje studije u Bernu Nikolaj je, u svojoj 28. godini, okončao doktoratom iz teologije, odbranivši disertaciju pod naslovom „Vera u Vaskrsenje Hristovo kao osnovna dogma Apostolske Crkve“.[2] Sledeću 1909. godinu Nikola je proveo u Oksfordu, gde je pripremao doktorat iz filosofije i zatim ga u Ženevi, na francuskom, i odbranio („filosofija Berklija“). Vrativši se iz Evrope Nikolaj se, u jesen 1909, razboleo od dizenterije i u bolnici ležao oko 6 nedelja. On se uskoro i monaši u manastiru Rakovici i postaje jeromonah Nikolaj (20. XII 1909). Po povratku sa studija trebalo je, po tadašnjem zakonu, nostrifikovati svoje diplome, ali kako nije imao punu svršenu gimnaziju, morao je polagati sedmi i osmi razred i veliku maturu, da bi tek onda mogao predavati u Bogosloviji. Ipak, pre no što je postao suplent u Bogosloviji, upućen je od mitropolita Srbije Dimitrija u Rusiju, gde je proveo godinu dana, najviše putujući po širokoj Rusiji i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje. Za to vreme napisao je i svoje prvo veće delo — studiju „Religija NJegoševa“. Kao suplent Bogoslovije Sv. Save u Beogradu Nikolaj je predavao filosofiju, logiku, psihologiju, istoriju i strane jezike. No on nije mogao ostati u okvirima Bogoslovije. On zato počinje da piše, govori i objavljuje. Počinje sa besedama po beogradskim i drugim crkvama širom Srbije, pa onda drži i predavanja na Kolarčevom univerzitetu i drugim mestima. Govorio je uglavnom na teme iz života. Istovremeno, Nikolaj objavljuje u crkvenim i književnim časopisima svoje članke, besede i studije: o NJegošu, o Ničeu i Dostojevskom i na druge filosofsko-teološke teme. Godine 1912. pozvan je u Sarajevo na proslavu lista „Prosveta“, gde se upoznao sa najviđenijim predstavnicima tamošnjih Srba: Ćorovićem, Dučićem, Šantićem, Grđićem, LJubibratićem i drugima. Poznate su tadašnje njegove reči da su „svojom velikom ljubavlju i velikim srcem Srbi Bosanci anektirali Srbiju Bosni“, što je u eri austrijske aneksije bilo izazovno, pa je pri povratku u Beograd skinut sa voza u Zemunu i zadržan nekoliko dana. Iste austrijske vlasti nisu mu dozvolile da sledeće godine otputuje u Zagreb i govori na tamošnjoj proslavi NJegoša, no njegova je beseda ipak u Zagreb dospela i bila pročitana. Narodni rad Nikolajev nastavlja se još više kada je uskoro Srbija stupila na put ratova za oslobođenje i ujedinjenje Srpskog i ostalih Jugoslovenskih naroda. U sudbonosnim danima ratova, od 1912. do 1918. godine, Nikolaj aktivno učestvuje. Nikolaj je živo i aktivno učestvovao i u tadašnjem crkvenom životu, mada je imao kritičkih primedbi na rad i ponašanje izvesnih crkvenih ljudi. NJegova je, međutim, kritika bila pozitivna (on se ubrzo razišao sa protom Aleksom iz „Hrišćanskog vesnika“ zbog negativnih pogleda ovoga na stanje u Srpskoj Crkvi) i takva je ostala do kraja života. Aprila meseca 1915. godine Srpska vlada je uputila Nikolaja iz Niša u Ameriku i Englesku (gde je ostao do aprila 1919) u cilju rada na nacionalnoj srpskoj i jugoslovenskoj stvari. On je po Americi, i zatim Engleskoj, držao brojna predavanja: u crkvama, univerzitetima, hotelima i po drugim ustanovama, boreći se na taj način za spas i ujedinjenje Srba i Južnoslovenskih naroda. Već avgusta 1915. godine on je na velikom zboru u Čikagu objedinio i pridobio za jugoslovensku stvar (program Jugoslovenskog odbora) veliki broj naroda i sveštenstva, i to ne samo pravoslavnog, nego i rimokatoličkog, unijatskog i protestantskog, koji su tada javno izrazili želju za oslobođenjem i ujedinjenjem sa Srbijom. Veliki broj dobrovoljaca iz Amerike otišao je tada na Solunski front, tako da zaista nije neosnovano ono izneto mišljenje (od engleskog Načelnika armije) da je „otac Nikolaj bio treća armija“ za srpsku i jugoslovensku stvar, jer je njegov doprinos tada zaista bio veliki. Nikolaj je u ovo vreme iznosio i ideju o ujedinjenju svih Hrišćanskih crkava. I od tada se on posebno sprijateljio sa Anglikanskom i Episkopalnom crkvom. Takođe je u to vreme pomagao i grupu naših studenata u Oksfordu, gde je jedno vreme i predavao. Po završetku rata, dok je još bio u Engleskoj, izabran je (12/25. marta 1919) za episkopa žičkog, odakle je ubrzo, krajem 1920, premešten u Ohridsku eparhiju. Tih godina slan je u mnoge crkvene i narodne misije: u Atinu i Carigrad, u Svetu goru, u Englesku i Ameriku. Nikolaj je učestvovao i na konferencijama za mir, na ekumenskim crkvenim susretima i skupovima, na konferencijama Hrišćanske zajednice mladih u svetu, na Svepravoslavnim konsultacijama. No naročito treba istaći njegovu pastirsku službu u Ohridskoj eparhiji od 1920. do 1931. godine i potonjoj Ohridsko-bitoljskoj eparhiji od 1931. do 1936. godine[4], a zatim i u njegovoj prvobitnoj Žičkoj eparhiji gde će biti konačno vraćen 1936. godine, po želji Arhijerejskog sabora i naroda. Tek kao episkop ohridski i žički, Nikolaj razvija svoju punu i pravu delatnost u svim pravcima crkvenog i narodnog života, ne zanemarujući pritom ni svoj bogoslovsko-književni rad. On je takođe mnogo doprineo i ujedinjenju naših pomesnih crkvenih jedinica na teritoriji novostvorene države (od koje često nije imao ni razumevanja ni naročite podrške). Posebno je na Vladiku Nikolaja delovao drevni Ohrid. Na Nikolaja je već bila izvršila dobar uticaj pravoslavna Rusija. Sada je taj uticaj nastavio i upotpunio Ohrid i Sveta gora, koju je Vladika svakog leta redovno posećivao. Sveta gora i dela Svetih Otaca, koja je u ovo vreme Nikolaj naročito mnogo čitao i proučavao, izvršili su na njega trajni uticaj. Na Bitoljskoj bogosloviji je sarađivao sa Jovanom Šangajskim i Justinom Popovićem. Drugi je često pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred Oktobarske revolucije. Iz ovog perioda potiču mnoga važna dela Vladike Nikolaja. Ovde treba makar spomenuti i ona druga ne manje značajna opštenarodna dela kao što su njegov rad sa narodom i posebno sa bogomoljcima, Nikolaj je iz Ohrida i Žiče razvio i mnogostranu međucrkvenu delatnost. Tako je učestvovao 1930. godine na Predsabornoj konferenciji Pravoslavnih Crkava u manastiru Vatopedu. Zatim je radio na obnovi opštežiteljnog načina života u manastiru Hilandaru. Bivao je često na međunarodnim susretima mladih hrišćana u svetu i na više ekumenskih susreta i konferencija u svetu. Takođe je nastojao da održava dobre odnose sa Bugarina i Grcima, kao i dobre međuverske odnose u predratnoj Jugoslaviji. Nikolaj je bio umešan i u poznatu „ Konkordatsku borbu“ kada je iznenada i misteriozno preminuo Patrijarh srpski Varnava. Ostao je između ostaloga poznat Nikolajev telegram i Otvoreno pismo „Gospodinu dr Antonu Korošecu, Ministru unutrašnjih poslova“ (avgust 1937) u kojem se žali na „pandurski kurjački napad 19. jula na mirnu pravoslavnu litiju pred Sabornom crkvom u Beogradu“ i na gonjenje i hapšenje mnogih nedužnih pravoslavnih sveštenika i vernika širom Jugoslavije. Uprkos sličnosti političkih stavova Velimirovića i LJotića, između njih je do kraja 1930-ih i početka 1940-ih postojala razlika. Velimirović je osuđivao nemački imperijalizam, dok je LJotić ostao poštovalac nacizma, koji je smatrao vrednim saveznikom u borbi protiv komunizma i navodne jevrejske zavere. Ipak, Velimirović nikada nije javno osudio LJotićev pronemački stav. Nikolaj je, uz Patrijarha Gavrila, imao svoj udeo i u obaranju antinarodnog pakta vlade Cvetković-Maček, zbog čega je od naroda bio pozdravljen, a od okupatora Nemaca posebno omražen. Nemačka obaveštajna služba je Nikolaja Velimirovića registrovala kao izrazitog anglofila, uprkos tome što je Velimirović bio blizak vođi pokreta Zbor Dimitrije LJotićem. Aprilski rat i kapitulacija Kraljevine Jugoslavije zatekli su Velimirovića u manastiru Žiči. Pošto je Velimirović u Vrnjačkoj Banji održao javnu propoved protiv partizana, agenti Ziherhajtsdinsta i LJotićev ministar u Nedićevoj vladi Mihailo Olćan su posetili Velimirovića sa ciljem da ga privole da sarađuje sa Nemcima. Od ove namere se odustalo jer su Nemci smatrali da je Velimirović povezan sa Dragoljubom Mihailovićem. Harald Turner i Milan Nedić su došli do zaključka da bi Velimirovića trebalo internirati u okolinu Beograda, ali do toga nije došlo. Ipak, januara 1942. Velimirović je obavestio Gestapo da je spreman za saradnju u borbi protiv partizana. Zahvaljujući ovoj ponudi i LJotićevoj intervenciji, Velimirović je ostao u manastiru LJubostinji sve do 18. novembra 1942, kada je prebačen i stavljen pod stražu u manastir Vojlovicu kod Pančeva zbog sumnje za saradnju sa četnicima. Maja 1943. tamo je prebačen iz Rakovice i patrijarh Gavrilo Dožić.[10] Sačuvan je iz tih dana, u jednoj svesci, Nikolajev „Molbeni kanon i Molitva“ Presvetoj Bogorodici Vojlovačkoj, kao i kasnije napisane, u Beču januara 1945. već poznate „Tri molitve u senci nemačkih bajoneta“, zabeležene na koricama Jevanđelja u Srpskoj crkvi u Beču. Dana 14. septembra 1944. godine Nemci su vladiku Nikolaja i patrijarha Gavrila sproveli iz Vojlovice u koncentracioni logor Dahau. Tamo su oni zatvoreni u posebnom delu za visoke oficire i sveštenstvo (Ehrenbunker), tretirani bolje od ostalih i imali status posebnih zatočenika (Ehrenhäftling).[11] U Dahauu su ostali tri meseca, do decembra 1944. godine kada ih Nemci oslobađaju na intervenciju Hermana Nojbahera, kao deo pogodbe sa LJotićem i Nedićem.[11] Putuovali su zajedno sa Milanom Nedićem i Hermanom Nojbaherom u Sloveniju, gde se LJotić i Nedić sa drugim srpskim nacionalistima (Momčilom Đujićem, Dobroslavom Jevđevićem) pripremali da vode bitku protiv partizana. Za vreme boravka u Sloveniji, Velimirović je blagosiljao ljotićevce i četnike. Na LJotićevoj sahrani održao je posmrtni govor. Nakon LJotićeve pogibije, Velimirović je napustio Sloveniju i otišao za Austriju, gde su ga zadržali Amerikanci. Po puštanju, otišao je u Englesku, pa potom u Ameriku, dok se patrijarh Gavrilo Dožić vratio u Beograd. Nikolaj je došao u Ameriku tokom 1946. godine, gde je od tada češće poboljevao. Ipak, i u Americi je Nikolaj nastavio svoj crkveni rad, pa je putovao po Americi i Kanadi. Nikolaj je i u Americi nastavio svoju spisateljsku i bogoslovsku delatnost, kako na srpskom tako i na engleskom jeziku. Iz ovoga vremena potiču njegova dela „Kasijana“, „Zemlja Nedođija“, „Žetve Gospodnje“, „Divan“ i njegovo poslednje, nedovršeno delo „Jedini Čovekoljubac“. Iz Amerike je stizao da koliko može pomogne i našim manastirima i pojedincima u starom kraju, šaljući skromne pakete i priloge, naročito u crkvenim stvarima i potrebama. Vladika Nikolaj je u Americi i povremeno predavao: u privremenoj srpskoj bogosloviji u manastiru Sv. Save u Libertivilu, u njujorškoj Akademiji Sv. Vladimira i u ruskim bogoslovijama Svete Trojice u DŽordanvilu i Sv. Tihona u Saut Kananu, u Pensilvaniji. U ovoj poslednjoj ga je i smrt zatekla. Iz manastira Sv. Tihona prenet je zatim u manastir Svetog Save u Libertivil i sahranjen kraj oltara crkve, na južnoj strani 27. marta 1956, uz prisustvo velikog broja pravoslavnih Srba i drugih vernika širom Amerike. Mnogo godina posle smrti njegove mošti su prenete iz Libertivila u Lelić 12. maja 1991. godine. One su izložene u hramu manastira Lelić, koji je njegova zadužbina. Na prolećnom zasedanju Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u maju 2003. kanonizovan je za svetitelja. Svečana kanonizacija obavljena je u Hramu Svetog Save na Vračaru, u Beogradu, 24. maja 2003. Već sledeće godine, episkop šabačko-valjevski Lavrentije je svoju zadužbinu, manastir Soko blizu LJubovije i Krupnja, posvetio Sv. Nikolaju. Manastir Soko je osveštan 8. maja 2004. godine. U ovom manastiru postoji i muzej posvećen Sv. Nikolaju, njegova velika bista u dvorištu manastira i još jedna velika zgrada koja se zove „Dom Sv. vladike Nikolaja“ i u kojoj preko leta borave učesnici „Mobe“. Po njemu se zove OŠ „Vladika Nikolaj Velimirović” Valjevo. U knjizi „Kroz tamnički prozor“, napisanom tokom zarobljeništva u Dahau, za rat optužuju se nehrišćanske ideologije Evrope, poput: demokratije, komunizma, socijalizma, ateizma i verske tolerancije. U osnovi ovih pojava Velimirović vidi jevrejsko delovanje: „To Evropa ne zna, i u tome je sva očajna sudba njena, sva mračna tragedija njenih naroda. Ona ništa ne zna osim onog što joj Židovi pruže kao znanje. Ona ništa ne veruje osim onog što joj Židovi zapovede da veruje. Ona ne ume ništa da ceni kao vrednost dok joj Židovi ne postave svoj kantar za meru vrednosti. NJeni najučeniji sinovi su bezbožnici (ateisti), po receptu Židova. NJeni najveći naučnici uče da je priroda glavni bog, i da drugog Boga izvan prirode nema, i Evropa to prima. NJeni političari kao mesečari u zanosu govore o jednakosti svih verovanja i neverovanja. Sva moderna gesla evropska sastavili su Židi, koji su Hrista raspeli: i demokratiju, i štrajkove, i socijalizam, i ateizam, i toleranciju svih vera, i pacifizam, i sveopštu revoluciju, i kaptalizam, i komunizam. Sve su to izumi Židova, odnosno oca njihova đavola. Za čuđenje je da su se Evropejci, potpuno predali Židovima, tako da židovskom glavom misle, židovske programe primaju, židovsko hristoborstvo usvajaju, židovske laži kao istine primaju, židovska gesla kao svoja primaju, po židovskom putu hode i židovskim ciljevima služe.” Nikolaj je ovaj rad napisao u zarobljeništvu i on je objavljen u Lincu, u Austriji, 1985. godine. Prisutno je uverenje da je Velimirović aktivno pomagao Jevreje u vreme rata, mada je samo jedna takva epizoda zabeležena. Ela Trifunović rođena Nojhaus (Neuhaus) je 2001. godine pisala Srpskoj pravoslavnoj crkvi tvrdeći da je nju i njenu porodicu 18 meseci Velimirović skrivao od Nemaca u manastiru LJubostinji. Adolf Hitler je 1934. godine odlikovao Velimirovića zbog njegovih napora na obnavljanju nemačkog vojnog groblja u Bitolju. Godine 1935. Nikolaj Velimirović je održao predavanje u Beogradu pod naslovom „Nacionalizam Svetog Save“. U tom izlaganju izneo je tvrdnju da su pokušaji Adolfa Hitlera o nemačkoj nacionalnoj crkvi slične idejama Svetog Save o narodnoj veri i crkvi: „Ipak se mora odati priznanje sadašnjem nemačkom Vođi, koji je kao prost zanatlija i čovek iz naroda uvideo da je nacionalizam bez vere jedna anomalija, jedan hladan i nesiguran mehanizam. I evo u 20. veku on je došao na ideju Svetoga Save, i kao laik poduzeo je u svome narodu onaj najvažniji posao, koji priliči jedino svetitelju, geniju i heroju.” Nikolaj Velimirović objavio je veliki broj književnih dela duhovne sadržine. U periodu posle Drugog svetskog rata njegova dela su bila zabranjena za štampanje u Jugoslaviji. Tek kasnih osamdesetih godina ona počinju ovde ponovo da se štampaju, pre toga su uglavnom štampana u dijaspori zaslugom episkopa Lavrentija, a zatim ovamo prenošena. NJegova dela su: Uspomene iz Boke, 1904. Francusko-slovenska borba u Boki Kotorskoj 1806-1814 (nem. Französisch-slawische Kämpfe in der Bocca di Cattaro 1806-1814), 1910. Religija NJegoševa, 1911. Iznad greha i smrti, 1914. Mesto Srbije u svetskoj istoriji (eng. Serbias place in human history), 1915. Srbija u svetlosti i mraku (eng. Serbia in light and darkness), 1916. Paterik Manastira svetog Nauma, 1925. Ohridski prolog, 1928. Rat i Biblija, 1932. Emanuil: tajne neba i zemlje: čudesni doživljaji iz oba sveta, 1937. Tri molitve u senci nemačkih bajoneta, 1945. Pobedioci smrti: pravoslavna čitanja za svaki dan godine, 1949. Zemlja Nedođija: jedna moderna bajka, 1950. Pesme molitvene, 1952. Kasijana; nauka o hrišćanskom pojimanju ljubavi, 1952. Divan: nauka o čudesima, 1953. Žetve Gospodnje: od početka do našeg vremena i do kraja, 1953.

Autor: Ronald Creighton Format: 24x30,5 Povez: tvrd Br. strana: 256 Izdavač: Leo Commerce, Rijeka Jezik: hrvatski Bogato ilustrovan! Ovaj ilustrovani enciklopedijski priručnik donosi opširan pregled bogate katoličke istorije s izuzetnim životom Hrista na početku i u prvim stolećima širenja ove vere. Sadrži rasprave i objašnjenja bitnih načela katoličkog nauka i verovanja, a dani su i opisi značajnih i tradicionalnih katoličkih obreda uz popis važnih svetkovina i blagdana u katoličkom kalendaru. Praktičan uvod u crkvenu umetnost i arhitekturu popraćen remek-delima iz gotike, renesanse, baroka i modernog doba. NAPOMENA: Molili bih Vas, da pre same kupovine, putem poruke proverite da li je knjiga još na stanju. Hvala!

KNJIGE TRI ENOHA Džozef Lampkin TRI KNJIGE ENOHA Dr Dzozef B. Lampkin Dobro poznato i hvaljeno delo dr Džozefa Lampkina prošireno je tako da uključuje nova istraživanja o Enohovim knjigama, palim anđelima, čuvarima i nefilima. Nakon što predstavlja opsežnu istorijsku pozadinu Prve, Druge i Treće knjige Enohove, Lampkin sastavlja istorijsku priču o palim anđelima, čuvarima i nefilima, koristeći svoje opsežno poznavanje drevnih tekstova. Istorija palih anđela čvrsto je povezana uz pomoć drevnih knjiga kao što su Enoh, Jašer, Jubileji, Knjiga divova, Ratni svici i mnoge druge. Priča će vas zaprepastiti. Nove informacije o Prvoj knjizi Enohovoj su znatno proširene. Lampkin opisuje Enohov kalendar i njegovo ključno mesto u Danilovom proročanstvu. On rastavlja Prvu Enohovu, deo po deo, da bi opisao njenu istoriju, vremenski okvir autorstva i njen sadržaj. U celom tekstu je obilje korisnih beleški. Ovaj tom sadrži Prvu Enohovu knjigu (Etiopsku Enohovu knjigu), Drugu Enohovu knjigu (Slovenske tajne Enoha), Treću Enohovu knjigu (Hebrejsku knjigu o Enohu) i Knjigu o Palim anđelima, čuvarima i poreklu zla. Proširen komentar uključen je za tri Enohove knjige, kao i za odeljke o anđelima, proročanstvima i enohijanskom kalendaru. Dr Džozef Lampkin je autor preko dvadeset knjiga. Redovno se pojavljuje kao stručni gost o temama religije, teologije i crkvene istorije. ---------------------- Opis Sadržaj Uvod………………………………………………………………………………………….5 1. Enohova………………………………………………………………………………..25 Kalendar Enohovih i Danilovih proročanstava…………………………157 Zaključak 1. Enohove………………………………………………………………159 2. Enohova………………………………………………………………………………209 3. Enohova………………………………………………………………………………211 Priča o palim anđelima, čuvarima i nefilima……………………………217 Alfa…………………………………………………………………………………………275 Uvod……………………………………………………………………………………….277 Pali anđeli, čuvari i poreklo zla……………………………………………….335 Omega ……………………………………………………………………………………337 O drevnim tekstovima…………………………………………………………….351 Imena i položaji anđela……………………………………………………………366 Obim: 367 str, format: A5 Knjiga je NOVA..... ----------------------------------- 0,0

Prosveta, 1984. Edicija Baština Urednica Svetlana Velmar Janković Iako Milana Đ. Milićevića većina etnografskih stručnjaka iz njegovog vremena nije ozbiljno shvatala, on je, pišući delo Život Srba seljaka, uspešno i vrlo revnosno obavio glavni zadatak koji je sebi i postavio – zabeležio je mnogo karakeristika vezanih za život Srba u seoskoj sredini. Ova knjiga je još jedna dokaz da entuzijazam, želja i cilj koji neko oseća kao duhovni poziv predstavljaju mnogo više nego puki rad za novac ili titulu. U ovoj knjizi Milićević se ponaša kao pravi zapisivač, kao neko ko beleži ono što vidi, čuje, u pravom smislu reči istražuje, ističe sličnosti i razlike između različitih krajeva i čitaocima nudi vrhunski kvalitetnu, sređenu građu koja je naučna, dokumentarna i izneta jasnim jezikom koji svako razume. Svoje jezičke i književne sposobnosti koristi sa željom da ovo delo ne bude samo skup informacija za naučnike, nego delo za širu publiku, zanimljivo kako savremenicima, tako i potomcima. I zaista, Život Srba seljaka je interesantno čitljivo štivo, koje nam danas nudi odgovor na pitanje kako su živeli naši preci. knjiga „Život Srba seljaka”Knjiga Život Srba seljaka je podeljena u tematska poglavlja koja obrađuju različite aspekte života. Najzanimljiviji su svakako opisi različitih nošnji, gde se imena određenih odevnih predmeta više i ne koriste. Na izvestan način on dokazuje da je naš narod imao dosta estetičkih kriterijuma, kao i želju da se bude čist, dostojanstven, da se izgleda lepo, da devojke na svojim odevnim predmetima imaju interesantne šare, detalje, ali da istovremeno ta garderoba bude praktična i usklađena sa stilom seoskog života. Opisani su i seoski radovi u kući i u polju, pa se tu posebno ističu objašnjenja vezana za pravljenje tkanina, koje danas gotovo da i ne postoji. Milan Đ. Milićević detaljno objašnjava svaki deo razboja i, uopšte, svake god sprave ili alata koji su se za ovu namenu koristi, i u tom smislu čuvar je kako etnografskih detalja, tako i jezika, reči koje se sve više zaboravljaju. Život Srba seljaka u sebi nosi i zanimljive priče i verovanja o intrigantnim temama vezanim za plodnost, začeće, rađanje dece, ženski ciklus. U tome se vidi isprepletenost narodnih verovanja, travarskih znanja, ali se tu otkriva i filozofija života u kojoj je rađanje kao produženje vrste svetinja, kao i ostvarenje svakog pojedinca u ulozi roditelja. Neobični su i delovi knjige Život Srba seljaka koji govore o proricanju, o neobičnim ljudima iz naroda koji su imali dar ili veštinu da nekome naslute buduće događaje. U tom poštovanju prema takvim pojedincima oseća se odnos prema onostranom, nada da će se, kada se zna budućnost, neko spasti od nečega, pripremiti se itd. Kroz priče o načinima obrade zemlje vidi se jaka zavisnost seoskog življa od prirode, vremenskih nepogoda… U tom smislu spominju se i verovanja, rituali, ostaci rodoverja, ali se, kao deo svakodnevice prikazuju i odnosi u zajednici. One situacije kada komšije jedan drugom pritiču u pomoć, kada zajedno nešto rade, itd. Dečija igra je još jedna tema kojom se Milan Đ. Milićević bavi u knjizi Život Srba seljaka. On prikazuje mnoge zanimljive zanimacije za različite uzraste dece, koje ih okupljaju i kroz koje se oni nadmeću i upoznaju svet. Najčešće su u pitanju igre koje zahtevaju jako malo igračaka i uopšte nekih materijalnih sprava. Uglavnom su to neki drveni predmeti koje deca sama prave. Igre se svode na pesmu, zadirkivanje, takmičenje, mudrost, sposobnost da neko pre drugih nešto uradi, seti se nečeg itd. Ove igre su povezane sa životom u prirodi, pa zahtevaju i da deca tu prirodu poznaju, razumeju… Kroz sve segmente svakidašnjice opisane u knjizi Život Srba seljaka prožimaju se crkveni praznici, običaji, uopšte tim životom vlada crkveni kalendar, a koji je opet povezan sa pređašnjim, godišnjim ciklusom iz slovenske religije, koji nije ništa drugo nego poštovanje prirodnih mogućnosti i nekih bioloških potreba ljudi. Striktno se zna kada su postovi, a kada mesojeđe, kada se radi, a kada odmara, koji se praznici kako obeležavaju. A cilj je neretko ispunjenje telesnih i duhovnih potreba. Pa je jasno da je post dovodio do zdravog pročišćenja organizma, da su slave i silni praznici imali za cilj da ispune socijalne potrebe, posebno stanovnika u raštrkanim planinskim selima gde se čak i komšije retko sreću. I na kraju, verovatno najinteresantniji je materijal o partnerskim odnosima, o devojkama koje sanjaju suđenika, o venčanjima, običajima vezanim za sve to, a kroz koje nam Milan Đ. Milićević pripoveda priču o mladalačkom iščekivanju, o težnji ka skladnom porodičnom životu, o roditeljskoj tuzi kada udaju ćerku, o radosti kada se sluti rađanje potomaka. I to je ona suštinska sila koja je preneta kroz vekove, onaj sistem vrednosti i važnih životnih ciljeva koji je, iako potekao iz patrijarhalnog sela u prošlosti i dalje ostao nešto što se ničim zaista boljim ne može suštinski zameniti. I tako je Život Srba seljaka ne samo etnografski zbornik informacija već delo zanimljivo za psihologe, antropologe, sociologe i sve ljude koji tragaju za odgovorom šta je život i da li su naši preci, sudeći po tome što su opstali i odolevali mnogim istorijskim izazovima i opasnostima, zapravo, znali nešto što mi danas ne umemo da vidimo, a što je možda najvažnija civilizacijska mudrost, koja je potekla od ruralnog čoveka. Milan Đ. Milićević (Ripanj, 4. jun 1831 — Beograd, 4/17. novembar 1908) bio je srpski književnik, publicista, etnograf i akademik.[1] Bio je redovni član Srpskog učenog društva, član Akademije nauka u Petrogradu, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti u Zagrebu, član Srpske kraljevske akademije u Beogradu, predsednik Srpskog arheološkog društva i jedan od osnivača Srpske književne zadruge. Biografija Milan Milićević Milan Đ. Milićević sa suprugom na kalemegdanskoj klupi Portret Milićevića iz 1866, rad Stevana Todorovića Milan je rođen u Ripnju kod Beograda, od roditelja Jovana i Mitre 1831. godine. Milićevići potiču iz Starog Vlaha, odakle su se doselili pre tri veka. Pohađao je osnovnu školu u rodnom selu, a školovanje nastavio u Beogradu.[2] Posle gimnazije završio je Bogosloviju u Beogradu i zatim radio kao državni činovnik u raznim zvanjima: kao učitelj osnovne škole u Lešnici, pa u Topoli, sudski praktikant u Valjevu, a zatim je bio premešten u Beograd gde je službovao do kraja života i kao pisar. Mnogo je putovao po Srbiji, staroj i novooslobođenim krajevima, uz srpsko-bugarsku granicu, po Crnoj Gori i Rusiji. Bio je sekretar srpskog Ministarstva prosvete 1861-1874. godine[3], kada vrši svoja opsežna ispitivanja u narodu. Proputovao je gotovo celu Srbiju i kao školski nadzornik, i skupio građu za svoja dela. Objavio je preko 100 književnih naslova, različite tematike.[4] Glavno mu je delo `Kneževina Srbija` iz 1876. godine. Javlja se 1867. godine i kao sekretar Srpskog učenog društva u Beogradu. Bio je i jedan od članova osnivača i član prve Uprave Srpskog arheološkog društva 1883. godine.[5] Bio je i osnivač i član Odbora Društva Svetog Save 1886. godine.[6] Kraće vreme uređivao je službene Srpske novine, bio je bibliotekar Narodne biblioteke[7] i državni savetnik. Uređivao je časopis „Škola“. Bio je jedan od sekretara Skupštine 1864. i Skupštine 1867. u Beogradu. Dodeljen mu je Orden Takovskog krsta i Orden Svetog Save.[8] Po njemu je nazvana osnovna škola u Beogradu. Odabrana dela Putnička pisma Beleške kroz put pet okružja po Srbiji Iz svojih uspomena Život Srba seljaka Slave u Srba Iz svojih uspomena Zadružna kuća na selu Manastiri u Srbiji Pedagogijske pouke Kako se uči knjiga Školska higijena, 1870. Školska disciplina Pogled na narodno školovanje u Srbiji Moralna žena Zimnje večeri Selo Zloselica i učitelj Milivoje Jurmus i Fatima Omer Čelebija Pomenik znamenitih ljudi u srpskog naroda novijega doba, 1888. Dodatak pomeniku od 1888. Znameniti ljudi u srpskoga naroda koji su preminuli do kraja 1900. g. Pomenik znamenitih ljudi u srpskom narodu, Beograd 1901. Knez Miloš u pričama, 1891. Knez Miloš u pričama II. 1900. Knez Miliš u spomenicima svog nekadašnjeg sekretara, Beograd 1896. Žena XX veka, napisala Žil SImon i Gustav Simon, Beograd 1894. Kneževina Srbija, Beograd, 1876. Kraljevina Srbija Čupić Stojan i Nikola, Beograd 1875. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda I, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda II, Beograd 1877. Život i dela veikih ljudi iz svih naroda III, Beograd 1879. Karađorđe u govori u stvoru, Beograd 1904.

IZDRŽIMO NA UZANOM PUTU - Jovan Janjić Veliki duhovni otac patrijarh Pavle upokojio se pre više od jedne decenije, ali njegove poruke i pouke i danas zvuče sveže, aktuelno, ovdašnje. One su – trajne i nezaboravne. To se uverljivo vidi u ovoj knjizi, pod naslovom „Izdržimo na uzanom putu“. Veliki znalac patrijarhovog života dr Jovan Janjić, u ovoj knjizi je sakupio oko 400 zlatoustih poruka još uvek neproglašenog sveca, četrdeset četvrtog patrijarha srpskog. U poglavljima „Na putu vere“, „Sloboda – prvo lice čoveka“, „Uvek i svuda ljudski“, „Večna borba dobra i zla“, odmotava se jedna neprekidna brojanica mudrosti, poruka, saveta, ukazivanja – neophodna svakom hrišćaninu. Knjiga nije zbir crkvenih propovedi i beseda. Zahvaljujući ogromnom životnom iskustvu i iskušenjima kroz koja je prošao, patrijarh Pavle govori i o slobodi, pravdi, ljubavi, toleranciji, poštovanju, miru… O temama koje su i sada u našem svakodnevnom kalendaru poslova i razmišljanja. k15+