Priređivači: Danica Popović i Zoran Jeremić Izdavači: Udruženje `Kolektiv Užice`, Narodni muzej Užice, Narodna biblioteka Užice Predgovor: Zoran Jeremić Pogovor: Danica Popović Meki povez, klapne, ilustrovano, ćirilica, 119 strana, 22x22cm Nije uobičajeno da ljudi koji su život posvetili nauci odluče da „iskorače“ iz svoje uske specijalnosti i napišu tekst što izlazi iz formata njihove istraživačke discipline. Marko Popović (Užice, 1944 – Beograd, 2020) oduvek je u tom pogledu bio svojevrsni izuzetak. Po struci arheolog-medijevista, sa upečatljivim opusom i odgovarajućim autoritetom koji je iz njega proistekao, on je ponekad, vođen vazda nemirnim duhom i neutaživom radoznalošću, voleo da se upusti u razmatranje drugačijih tema i osvajanje novih prostora. Međutim, gotovo da nikada nije izlazio iz okvira istorijske nauke i njoj srodnih disciplina. Hronika jedne užičke porodice, koja izlazi posthumno, predstavlja u tom smislu veliki iskorak. Taj sastav, koji se može svrstati u žanr memoarske, ispovedne literature, ipak u mnogim pojedinostima otkriva istoričara „od zanata“ a kao celina – čoveka koji se sa strašću i dubokim razumevanjem bavi pitanjima prošlosti. Ta ocena, treba naglasiti, potiče od Markove životne saputnice i priređivača ove knjige, a onaj pravi, merodavni sud prepušta se njenim čitaocima. Na ideju da u pisanoj formi zabeleži hroniku svoje užičke porodice Marko je došao u jednom vrlo posebnom trenutku, u leto 2000. godine. Atmosfera pred petooktobarski prevrat, sa mešavinom nataloženog beznađa i nade u mogućnost promena, podstakla ga je da se ponovo osvrne na prošlost Popovića, prema kojoj je gajio neobično snažan i empatičan odnos. Do tančina upoznat sa porodičnom istorijom – koja je često bivala uslovljena ratnim nedaćama ili političkim previranjima – uz to odličan poznavalac tokova srpske i evropske povesti, Marko je osetio potrebu da u svetlu aktuelnog trenutka obnovi sećanje na svoje užičke pretke, prateći njihovu sudbinu tokom jednog nemirnog i presudnim događajima ispunjenog stoleća. Ambijent u kome je ostvaren ovaj naum nije mogao biti bolje odabran. Bila je to zlatiborska kuća Marisavljevića – Markovih bliskih užičkih rođaka – koja nam je tog leta data na raspolaganje. Sa mnogo sete ali i radosti prisećam se tih, vrlo uzbudljivih i kreativnih dana: stacionirani na Zlatiboru, odlazili smo na povremene istraživačke kampanje na lokalitete Polimlja, a zatim se vraćali, kako bi Marko radio na svojoj Hronici, uz obavezne odlaske u Užice, u čijem je Arhivu proveravao potrebne podatke. `Hronika jedne užičke porodice` nastala je iz duboko ličnih razloga i pisana je bez ikakvih pretenzija da bude predstavljena široj javnosti. Naprotiv, taj rukopis bio je namenjen članovima porodice, naročito onim mlađim, koji su o prošlosti Popovića imali uglavnom šture i maglovite predstave. Događaji su, ipak, krenuli u drugačijem pravcu. Za Markov tekst zainteresovali su se neki ugledni Užičani, a na inicijativu novinara Zorana Jeremića, odličnog poznavaoca istorije Užica i jednog od priređivača ove knjige, rukopis je 2010. godine objavljen kao feljton u dvadeset nastavaka, u užičkom časopisu Vesti. Posla oko priređivanja ove knjige poduhvatila sam se nepune dve godine nakon Markovog preranog odlaska, u okolnostima još sveprisutnih i bolnih uspomena. S druge strane – iako povremeno stresan, taj posao mi je pružio jedno vrlo osobeno zadovoljstvo, jer mi je oživeo sećanje na mnoge ličnosti i prošle događaje koji su, tokom decenija našeg zajedničkog života, postali i moja, vrlo životna i emocijama ispunjena stvarnost. Taj „višak razumevanja i uživljavanja“ proistekao je, takođe, iz vrlo slične sudbine naših porodica u toku i nakon Drugog svetskog rata kao i jednog, da tako kažem, opšteg sistema uverenja i građanskih vrednosti koje smo Marko i ja delili. U tom smislu, Markov sastav može i široj publici predstavljati zanimljivo i poučno štivo. Ono govori o životu, borbi i trajanju jedne srpske građanske porodice od ranih decenija XIX do sredine XX veka, tokom stoleća ispunjenog važnim, često dramatičnim istorijskim događajima, koji su ne samo odredili sudbine pojedinaca, već su u mnogo čemu presudno oblikovali kolektivno biće naroda, njegovu ideologiju i mentalitet. To je knjiga koja nosi poruke o važnosti čuvanja tradicije i porodične memorije, o usponima i padovima, neophodnosti uporne borbe za opstanak i napredak, ali i o diskontinuitetu i propasti uglednih porodica – kao svojevrsnoj zloj kobi tolikih ovdašnjih pokoljenja, kojima je sudbina odredila da opstaju na balkankoj vetrometini. Mislim da neću pogrešiti ako kažem da Markovo pripovedanje i razmišljanje ubedljivo potvrđuju činjenicu da saznanja o svom poreklu i razumevanje porodične istorije predstavljaju bitnu identitetsku odrednicu – ne samo pojedinca već i šire zajednice kojoj ona pripada. Stoga verujem da će Užičani – i ne samo oni – prepoznati ovu poentu u Markovim sećanjima na prošle događaje i davno iščezle ljude i ambijente, utoliko pre što ih je autor tako brižljivo dokumentovao, sa mnogo znanja, uživljavanja i emocija. Na kraju, nekoliko reči o ovom izdanju. Ono je u celini zasnovano na Markovom tekstu iz 2000, odnosno, na feljtonu iz 2010. godine, a jedine izmene – osim lektorskih i korektorskih intervencija – tiču se podataka o aktuelnom mestu čuvanja predmeta iz porodične zaostavštine. Najveće promene u odnosu na pomenuti feljton sastoje se u obimu i sadržini ilustrativnog materijala. Učinilo mi se celishodnim da Markov izbor porodičnih fotografija značajno proširim, budući da one na jedan suštinski i sugestivan način dopunjuju pripovest autora. Iz sličnih razloga Zoran Jeremić i ja odlučili smo da priču „kontekstualizujemo“, dopunjujući je crtežima i fotografijama starog Užica. Novinu u odnosu na prvobitnu zamisao svakako predstavljaju fotografije predmeta, na žalost retkih, koji su voljom sudbine i sticajem okolnosti preostali iz užičke kuće Popovića. Te memorabilije sasvim su različite – od porodičnih ikona iz prve polovine XIX veka i kultnih predmeta, komada nameštaja i knjiga, do sitnica za svakodnevnu upotrebu, čija je vrednost isključivo emotivna. Oni su svedočanstavo o tome kako je izgledao ambijent jednog užičkog građanskog doma na prelazu iz XIX u XX vek – ambijent stvaran bez pretenzija na raskoš i visoki stil, ali nesporno udoban, topao i brižljivo odnegovan. Rad na priređivanju ove knjige snažno su podstakli i ulepšali članovi porodice, bliži ili dalji potomci Popovića. Svi oni – Kavrani, Stratimirovići, Marisavljevići i Osipovi svojski su se potrudili da iz sopstvenih fondova obezbede dokumenta, fotografije ili pojedine predmete, nastavljajući na taj način tradiciju porodične solidarnosti, odvajkada tako svojstvenu Popovićima. Pouzdano znamo da je za našeg Marka to najveća moguća satisfakcija. U Beogradu, avgusta 2022. Danica Popović

Dmitrij Prigov : Živjet ćete u Moskvi! *6273*11-2022 Živit ćete u Moskvi ! Dmitrij Prigov poznatog ruskog neoavangardnog pisca Dmitrija Prigova Rukopis u smislu romana Dmitrij Prigov autor izdavač: Disput ,Hrvatsko filološko društvo Zagreb 2008.g ISBN 978-953-260-057-5, 978-953-7067-62-5 Povez broš,latinica, hrvatski jezik, 300.strana, format: 20x 12,5 cm,težina 360.grama stanje: nekorišteno - novo✔️ Za Živjet ćete u Moskvi! učeni ruski pisac Andrej Sinjavski rekao bi da su odličan odslik `sovjetskog baroka` sjećanja na strašna vremena 40-ih i 50-ih godina XX. stoljeća, doba koje su obilježila dva znamenita povijesna lika (i, tobože, antipoda): krvolok Josif Visarionovič Staljin i petljavac Ni-kita Hruščov. Dmitrij Prigov oživio je spomenutu epohu prikladnom retorikom `sudnjega dana` apokaliptičnim slikama, ritmom neprestanog ježenja kože i prenapetim živcima autentičnog svjedoka. Njegova je Moskva zgarište civilizacije, potopljen, opožaren, popljuvan i opljačkan zagrobni prostor iz kojega se zbilja svašta može iščitati. Cijela povijest sovjetskog imperija, rekli bismo. Pisac tu figurira prije svega kao biološka činjenica, kao kroničar uključen u tekst (junak, `personaž` i slično), a onda i kao dio natprirodne stihije od tjelesnih izlučevina raznih agregatnih stanja koja megapolis pretvara u biblijsku inačicu `zla na Zemlji` Duhovnu dimenziju ovog hipertrofiranog, gogoljevskog svijeta drži autoritet milicije (otjelovljen u milicionaru Petji) te božanstva Lenjin i Staljin. Živjet ćete u Moskvi! možda su pravi memoari, a možda i nisu. Možda je autor pretjerao u `dočaravanju` zlatnog doba svoje mladosti. `Živjet ćete u Moskvi!` osebujan je tekst velikog ruskog neoavangardnog pjesnika, kipara i konceptualnog umjetnika Dmitrija Prigova, pisca koji je jednom ustvrdio da je tijekom života napisao više od 36.000 pjesama, a čijim stvaralaštvom se na sebi svojstven način pozabavio i KGB. Tajna služba je, naime, umjetnika 1986. godine strpala u psihijatrijsku bolnicu, odakle je pušten nakon protesta niza uglednih kolega. Rođen krajem 1940., preminuo 2007. godine, začudni autor je na godinu dana istjeran s akademije zbog, kako je glasio službeni razlog, umjetničkog formalizma. Velik dio svog opusa morao je izdati u samizdatima i tamizdatima. Ništa čudno - ako je suditi po ovom `rukopisu u smislu romana`, što je opis koji stoji ispod naslova, jasno je da činovnici kulture zaposleni u zemlji boljševika nisu mogli probaviti ni jedno slovo Prigovljevog opusa. Sve je u ovom rukopisu gargantueskno hipertrofirano do groteske i gađenja, pa grad izlučuje goleme količine ljudske mase, na što se, kaže pisac, organiziraju radne akcije `mahnitog mučenja dječice. Milicija je svakodnevno uporno i strpljivo sve dovodila u red. Malu djecu razvozili su kamo je trebalo - u bolnice, u sirotišta, kućama i u mrtvačnice`. U tekstu sve vrvi od najezda štakora, živih mrtvaca, njemačkih zarobljenika, američkih špijuna, pomahnitalih sugrađana ili otkinutih ruku i nogu. Ljudska tijela opisuju se kao materija, gumena masa, tekuća bljuzga koja se prelijeva ulicama, materijal za oblikovanje, sasvim u skladu s tradicionalnom potpunom beznačajnošću pojedinca, te totalitarnom prirodom neljudske države koja je u ime ideologije poricala svaku stvarnost. Rađale su se u glavama sovjetskih ideologa posve nadrealne ideje, poput isušivanja svjetskih oceana, preusmjeravanja rijeka tako da umjesto sjevera prema jugu teku od juga na sjever, ili pretvaranja Moskve u luku na pet mora. Nimalo slučajno, Prigovljevo nadrealno pripovijedanje odgovara tim zamislima koje su se postavljale iznad svake realnosti. Zlobno rečeno, Prigov je realist upravo onoliko koliko su komunisti ostvarili svoj utopijski svijet. Konkretno govoreći, svijet u ovom djelu oslobođen je uobičajenih ograničenja, te logičkih i fizičkih veza koja inače postoje među predmetima. Pripovijedanje počinje naizgled nevino, u doba velikih komunalnih stanova četrdesetih godina i pripovjedačevih dječjih nestašluka.No, danas pokojni Prigov se potom opsesivno koncentrira na naizgled slučajni element iz prethodnih rečenica, te razvija apsurdne digresije, a potom digresije na digresije. Posebno je upečatljiv opsežan opis općeg šoka, gotovo šizofrenog stupora koji nastaje po smrti Velikog Staljina. Posljedice su nezamislive: gravitacija privuče čitavo stanovništvo SSSR-a prema glavnom gradu, da bi se putem pretvorilo doslovce u tekuću lavu, odnosno magmu koja hrli vulkanu, dok se Moskovljani u transu tuku po svojim licima. `Cijeli grad pretvorio se u gomile čudovišta koje se ljuljaju i pomalo gmižu`, kaže pripovjedač, i dodaje `čak ni riječ ni prianjala uz njega`. Staljin je doslovce ono neizrecivo, nadnaravno, Lacanovo `realno` - koje u romanu stalno prijeti svojim užasom, ili je biblijski Jahve, entitet toliko singularan da je uz njega nemoguće staviti ikakav pridjev, nego znači jednostavno `Ja sam koji jesam`. Prigov stvara kaotičan svijet, u kojem se ljudi bacakaju u svim smjerovima, udaraju u različite društveno-ideološke formacije, pretvaraju se u metamorfozirana tjelesa koja se klatare po višedimenzionalnom prostoru. Sve u svemu, jedna društveno – ideološka fantastika. Prigov je i vrlo zaigran autor, a ironija je dominatno obilježje od prve do posljednje stranice. Dječji rat protiv kapitalizma-imperijalizma, simboliziranog u američkoj ambasadi, uzrokovan je tako ptičjim izmetom, a opisu iznimno zazornih tema prilazi se vrlo lagodno. Pričajući o kanibalizmu tijekom strašnog holodomora, zbog kojeg Ukrajina tuži Rusiju za genocid, Prigov će dometnuti kako su seljani razmišljali `tko će se smiriti u tuđem želucu i u jako transformiranom obliku`. Tu je i scena u kojoj Nikita Hruščov jede komadiće pjesnika Andreja Voznesenskog, jasna asocijacija na poetiku pisca Vladimira Sorokina, koji se uostalom i izrijekom spominje. Tekst karakterizira i izuzetna samosvjesnost i autoreferecijalnost. Roman je tako podijeljen u sedam poglavlja nazvanih jednostavno `Moskva 1` ili `Moskva 6`, uz jedno posebno o milicionaru, te autopoetički predgovor u kojem se doslovce kaže kako je bitno varirati stilove i `ne zapadati u stilistiku`. Početak svakog poglavlja obilježen je zbunjujućim uvodom, u kojem pripovjedač sam sa sobom diskutira o stilu i smislu, a jednom se tvrdi i kako „pripovijedanje postaje sve manje vjerodostojno“. Sklonost zaigranoj i intelektualnoj parodiji, isticanju umjetničkih postupaka, povremeno pretapanje u esej, izravno obraćanje čitateljima te smišljena infantilnost diskursa rezultiraju time da ovi (anti)memoari najviše podsjećaju na eksperimentalno - humoristične romane iz 18. stoljeća kao što su Fieldingov Tom Jones ili Sterneov Tristram Shandy, korpusu iz kojeg postmoderna i inače crpi inspiraciju. Prigov je u jednom intervjuu istaknuo kako cilj njegovog stvaralaštva i jest dekonstruirati totalitarističke diskurse, što nije ni čudno s obzirom na to da je tijekom komunizma bio, kako kaže `podzemni čovjek“. No, pisac je bio onaj koji se na tristotinjak stranica posljednji nasmijao, opisujući milicionera koji je „vertikalan po definiciji, kao što je, recimo, vojnik po definiciji mrtav i horizontalan`, odnosno milicionar kao „posrednik između države nebeske i države zemaljske“. Za one istančanijeg ukusa, Živjet ćete u Moskvi! zaslužuje najtoplije preporuke. ****** Živjet ćete u Moskvi!` roman je magičnog realizma. Ili, preciznije, „magičnog socijalističkog realizma`. Na svoj genijalan i povremeno apsurdan način Prigov objašnjava ono što se ne da jednostavno objasniti. I u što je još i danas teško povjerovati. Odlomak: I jednom je pod okriljem mraka na Crvenom trgu, punom željeza i oklopa, prelazeći iz ruke u ruku, po ramenima generala i maršala prošao otvoreni lijes s ukočenim, mirnim Staljinom, koji nije ispustio ni najmanji zvuk niti je pokazao ikakav vidljiv otpor. Bio je, kao i uvijek, miran i grub. Oni koji su ga nosili i osjećali veliku napetost nekoliko puta su se spotaknuli i uzvrpoljili, zamalo im je opao teret na skliski kamen zamrloga Crvenog trga. Vele da su zamalo svi oni u najnovije vrijeme poumirali na najstrašniji način. Jednome od njih snažna ptica probila je oko sve do posljednje stijenke lubanje. Drugi si je, pijan, iz tko zna kojeg razloga počeo gurati u usta lopticu za tenis od koje se ugušio razjapljenih usta. Treći je, kopajući vrt, iznenada nespretno zamahnuo štihačom, i to tako nezgodno, da si je prerezao vratnu arteriju. U blizini, na nesreću, nikoga nije bilo da mu pomogne ili pozove “hitnu pomoć”. Četvrtom je ušla u uho nekakvo odvratno kukcoliko stvorenje i tamo doslovce sve izjelo. Petoga je u snu ugrizao njegov vlastiti cucak – očito se zabunio u snu. I tako su svi oni skončali. No sam generalissimus sačuvao je mir. Plovio je valovima ravnodušnog oceana. Dmitrij Prigov (1940.-2007.), pjesnik, esejist i kipar, jedan je od ikona ruske avangardne umjetnosti. U vrijeme SSSR-a objavljivao je u samizdatima i tamizdatima, najčešće poeziju. No pred kraj života Prigov objavljuje jedan „putopis` - „Samo moj Japan` - i jedne „memoare` - „Živjet ćete u Moskvi!`.

Samizdat 2013, meki uvez, str 360, latinica Mnogi su verovatno očekivali da ću jednom konačno odustati i da ću posle svega reći: „Ma neću više da radim ovaj posao.” Nisam odustala zato što smatram da je ova emisija neopisivo važna za Srbiju. Nisam odustala zato što živim u ovoj zemlji i zato što imam mogućnost da kao novinar ukažem u emisijama na zloupotrebe, pljačku, kriminal, na sve anomalije ovog društva... Baš na takav način mi doprinosimo da se neke stvari menjaju. Možda to ide sporo, ali se ipak nešto menja i kad-tad stigne potvrda da smo svoj posao radili na profesionalan, odgovoran i pošten način. Tako i danas, u vidu raznih optužnica koje su podignute, stiže potvrda da je bilo tačno sve što smo mi u „Insajderu” objavili još pre pet, šest, sedam godina... I ponosni smo baš zbog toga što sve ostaje zapisano i što svako i sada i za deset godina može da vidi ko je šta radio. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo. Nema ih nigde Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno Trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram Četiri godina živite pod policijskom zaštitom, od 2004. godine radite emisiju „Insajder”, rasvetlili ste brojne pljačke, ubistva, zločine. Ipak, doživljavate ironičan obrt koji ilustruje sav apsurd življenja u Srbiji – da, kao neko ko „nije želeo da tumara u mraku” i ko je radio svoj posao držeći se etičkih standarda profesije postanete meta čitave jedne piramide zločinaca. Bez obzira na vašu nepokolebljivost i istrajnost, možete li da zamislite dan kada će Srbija postati zemlja sa efikasnim pravnim sistemom, nekorumpiranim sudstvom, odgovornim političarima i odgovornim građanima? I dalje verujem da će Srbija jednog dana postati baš takva zemlja. Ali to se neće dogoditi sve dok se ne izgradi jedan stabilan i jak sistem kojem će morati da se prilagodi svaki stanovnik Srbije. A ne da se sistem stalno prilagođava raznim pojedincima i da onda sve zavisi od toga ko je na vlasti. Kada imate izgrađen sistem u kojem svako snosi posledice za svoje postupke, onda tu više nije važno ko vlada, važno je da i taj ko vlada mora da bude deo tog sistema i jednak sa svim ostalim grdađanima. Prema mom mišljenju, najveći problem ove zemlje jeste pravosudni sistem. Uvek postoji neko ko je „moćan” i ko može da utiče na policajca, tužioca, sudiju… Ali ako imate policajca, sudiju ili tužioca koji će se usuditi da kaže: „Ej, ovo je moj posao, radiću ga najbolje na svetu, ne zanima me da pravim kompromise i da pristajem na ucene, da pristajem na naredbe...”, onda ni tim moćnicima neće pasti na pamet da uopšte pokušaju da utiču na to da neki predmeti ostanu godinama u fiokama ili da svojim uticajem dovedu do montiranih procesa. Kada bi svaki sudija ili svaki tužilac ili svaki policajac bio spreman da se suprotstavi i javno kaže ko je od političara ili biznismena pokušao da intereveniše, sve bi se vrlo brzo promenilo u ovoj zemlji. Uvek velike promene u nekom društvu počinju tako što neki pojedinci pokažu svojim primerom da može i drugačije! Možda bi u početku taj neko i snosio posledice, dobio otkaz, ali... pa šta? Bitno je da niste pristali na nešto zbog čega ne biste mogli mirno da spavate, neka cena toga bude i otkaz, ali vas nikada neće biti sramota od svoje dece, svojih prijatelja, roditelja, u krajnjem slučaju – nikada se nećete stideti sebe. Nažalost, mislim da treba još da se dogodi 105 reformi sudstva, službi, policije da bi uopšte ostali samo oni koji su pošteni i koji su profesionalci. Do tada ćemo imati političke presude, političke optužnice ili nećemo imati ni optužnice ni presude. U takvom sistemu onda naravno da svako može da radi šta hoće. Ako je javna tajna da postoje advokati mafije koji uspešno preko svojih veza u policiji, sudu, tužilaštvu završavaju sve u korist svojih klijenata kriminalaca, onda nemate problem ni da pljačkate ni da ubijate jer posledice nećete ni snositi. Dobar pravni sistem znači pravnu sigurnost za sve građane. Znači da će odgovarati i oni koji su na vlasti ako prekrše zakon, a ne da će to biti slučaj samo kad postanu bivši predstvanici vlasti. Pitanje koje vam najviše smeta odnosi se na čuđenje zbog vaše hrabrosti. Da li to samo potvrđuje činjenicu da su ljudi pristali na to da ne mogu ništa da promene, da su nemoćni i da je svaka pravdoljubivost uzaludna? Smeta mi zato što mislim da se tako umanjuje značaj svega što smo uradili i svega što radimo. Zašto se ne kaže na primer: „Ona odlično, profesionalno i odgovorno radi svoj posao“, nego umesto toga kažu: „Auu, ona je baš hrabra.” A to u prevodu znači luda je, nije normalna... E to me izluđuje. Šta znači biti hrabar? Za mene to znači da si dosledan uprkos preprekama na koje nailaziš i naravno da je važna ta moralna hrabrost, ali se ovde sve nekako svodi na fizičku hrabrost, pa zato svuda možete da pročitate komentare: „Ima veća m... od svakog muškarca.” Takvo poređenje mi je odvratno. Ako ćemo sve tako da banalizujemo, evo mogu da kažem da nisam hrabra. Plašim se buba, plašim se da vadim krv, ali se ne plašim da svoj posao radim onako kako mislim da je jedino ispravno. Nisam dovoljno hrabra da svoj posao „otaljavam”. Ne bih se usudila nikada tako da radim jer se plašim pre svega svoje savesti. Novinari imaju ogromnu odgovornost, ali je svest o tome kod većine novinara izgubljena. Vrlo ste odgovorni jer je nečiji život u vašim rukama – bukvalno. Ako objavite nešto što nije tačno, vi ste nekome uništili život. Zato ovaj posao nikako ne sme da se radi površno jer tako nekome možete da naneste štetu ili da ga, bez ikakvih dokaza, javno optužite za nešto što nije uradio! U Srbiji je, nažalost, poremećen sistem vrednosti i ako ste profesionalac u svom poslu, onda vas gledaju kao nekog čudaka sa druge planete. Da se novinari svih medija tako odgovorno bave novinarstvom, pa naravno da se onda ne bi govorilo o hrabrosti nekih pojedinaca, nego bi se to podrazumevalo! U takvoj situaciji na stub srama bi bio stavljen svaki novinar koji radi po nečijem nalogu, svaki novinar koji učestvuje u nekoj sramnoj kampanji i na taj način uništava nečiji život. Ne bismo bili proglašeni za „ludake” mi koji vodimo računa da imamo dokaz za svaku rečenicu u svakoj emisiji. NUNS je nedavno izdao saopštenje u kojem stoji da policija zna ko pokušava da vas ubije, ali da ste uprkos tome i dalje talac kriminalaca i države. Šta nedostaje da biste zaista prestali to da budete? Da li je politička volja presudna? Ne razumem to saopštenje NUNS-a. Pa ja sam u knjizi objavila zvanične službene podatke o tome, zato mi nije jasno šta sad NUNS tačno traži. Inače, ja sam član NUNS-a, ali neću više biti, zato što se uloga novinarskih udruženja svela na to da se pišu saopštenja i obeležavaju godišnjice ubistva novinara. Kako to mislite? Nema nikakve akcije, nema odlučnosti, nema pokretačke snage, nema suprotstavljanja onima koji su moćni i, samim tim, nema toga da svaka vlast umire od straha kakva će biti reakcija novinarskih udruženja, jer takva udruženja moraju da imaju važnu ulogu u svakom društvu, pa i u ovom. Svi su se utoplili u nekakvo mrtvilo i nekakav mulj... I o kakvoj političkoj volji uopšte pričamo kada su „kolege” ućutale povodom svega što se meni desilo? Nema ih nigde! Ali zato ako se njima nesto slično bude desilo, kukaće na sav glas. A dok im se ne desi, nastaviće da se igraju sa naslovima u svojim tabloidima na osnovu kojih sugerišu javnosti kako ja sama tvrdim da je kupljena neka snajperska puška iz koje treba da budem ubijena. Treba da ih bude sramota za sve to što rade, jer na taj način vrlo perfidno šalju poruku: „Eto, odlepila je, pa tvrdi da neko hoće da je ubije.” Pa ne tvrdim ja to. To tvrde predstavnici nadležnih institucija u zemlji. A ja samo više nisam mogla da ćutim o svemu tome, te sam to objavila. Baš me zanima šta bi radio bilo ko od tih i takvih novinara da se našao na mom mestu? Pa dovoljno je da se samo svako od njih zapita da li bi na primer stavio takav naslov za tekst da se njemu to dešava. Naravno da ne bi! Ne znam da li su mi odvratnije tzv. kolege iz pojedinih medija ili međunarodne organizacije koje su u Srbiji zadužene da prate šta se dešava sa novinarima. Njih to ne zanima. Oni se svi bave nekom visokom politikom. Za njih je problem rešen kada je Milošević otišao sa vlasti. A sada i ako novinarima prete ili ako neko od novinara bude ubijen, pa šta, pa nema veze, važno im je da to nije uradio Milošević. Toliko je sve licemerno i odvratno da bih mogla još tri knjige da napišem, ali ne o sebi i onome što se meni dešava, nego o svima njima. O predstavnicima tzv. druge Srbije, to su valjda predstavnici nekakve elite, intelektualci, borci za ljudska prava. Pa gde su nestali svi oni? Njihovo ćutanje je toliko upadljivo da je i više nego sramno. Zato su oni gori od desničara i huligana jer ovi bar otvoreno prete pošto im je to dozvoljeno, a ovi ćutanjem zapravo podržavaju sve to. Ne znam kako ih nije sramota pošto su im puna usta pravde, istine, ljudskih prava, slobode... I evo, pošto niko neće da se zamera, moram da kažem da ću se ubuduće, više nego ikada do sada, zamerati svima onima koji lažu, podmeću, prete... Hajde da vidimo da li će da pobedi istina ili njihovi sitni interesi. Pa ako smo mi iz „Insajdera” već ostali sami u svemu, hajde neka onda tako i bude. Dosta više te neke lažne novinarske solidarnosti. Dajte da skinemo maske i da vidimo ko je tu ko. Zašto npr. Dragoljub Žarković pljuje po „Insajderu” da bi odbranio Miroslava Miškovića? Šta tačno taj novinarski mag ima protiv emisije „Insajder”? Zašto vlasnik lista „Svedok” Vladan Dinić menja teze i izvrće činjenice da bi odbranio Luku Bojovića? Da ne nabrajam dalje primere u ovom intervjuu pošto ih ima mnogo. Stvarno, dosta je više bilo da takvi i njima slični glume nekakve moralne gromade koje u ulozi analitičara na gotovo svim televizijama svima nama objašnjavaju i tupe ko je ko. Ko je pošten, a ko je lopov, ko je kriminalac, a ko nije... Od trenutka kada je počelo emitovanje „Insajdera` doživeli ste mnogo napada i od samih novinara. Nazivani ste „prvim Gebelsom Srbije”, plaćenikom stranih službi. Tabloidni urednici su kreatori javnog mnjenja i koliko, samim tim, utiču na rad redakcija poput vaše, na domete objektivnog, istraživačkog novinarstva? Koliko vam otežavaju? Ako nekome do sada i nije bilo jasno, danas je valjda očigledno da iza takvih tabloida i takvih novinara uvek stoji neko drugi. Nije logično da novinari napadaju novinare koji otkrivaju informacije u interesu javnosti. Zašto je takvim novinarima smetalo to što „Insajder” otkriva? Bar formalno i oni postoje zbog javnosti isto kao što i mi postojimo zbog javnosti. Nismo mi smetali njima, nego smo smetali njihovim „nevidljivim gazdama”, kojima smo se i bavili u emisijama, pa su nas zato i napadali. Kada smo, na primer, 2009. godine radili serijal „Službena zloupotreba” o svim biznismenima i svim političkim strankama, tada je dnevni ist „Pres“ svakog dana imao na naslovnoj strani nekakav skandalozan tekst o B92, da bi nekoliko godina kasnije biznismen Miroslav Mišković javno rekao da je bio prikriveni vlasnik tih novina. Eto, to je možda najbolji primer koji pokazuje baš sve. Da li je objavljivanje knjige „Insajder – moja priča” promenilo percepciju o vama? Iako to nije bio vaš motiv kada ste odlučili da opišete poslednje četiri godine svog života, da li vas danas ljudi podržavaju više i glasnije nego ranije? Sigurna sam da svi pošteni ljudi podržavaju „Insajder”. Uostalom, u to sam se uverila milion puta. I kada mi priđu na ulici, u prodavnici, restoranu da bi se zahvalili za ono što radimo. I kada smo odlazili na tribine po raznim gradovima u Srbiji, sale su uvek bile prepune. Svi ti ljudi dolaze zato što poštuju ono što mi radimo. Posle izlaska knjige, prvi put se dogodilo da se mladi ljudi u tolikom broju zainteresuju za „Insajder”. Na svim tim tribinama povodom knjige najbrojniji su bili oni od 14 do 20 godina. Isto je bilo i na Sajmu knjiga, a za mene je to bilo veliko iznenađenje, no i najveći uspeh „Insajdera” jer su baš ti mladi ljudi budućnost ove zemlje. Njihova reakcija mi je zapravo najvažnija. I kada sve to doživite, naravno da vam ne pada na pamet da odustanete. A ove ostale, koji po nalogu pišu tekstove i imaju radno vreme da bi pisali komentare na svim posećenim sajtovima kako bi na takav način kreirali javno mnjenje, ne bih ni da komentarišem. Jednostavno, oni koji me mrze ne znaju ni zašto me mrze, nego su negde u nekim novinama pročitali nekakvu laž, i onda kažu: „Aha, to je ona što je plaća Zapad ili neka strana tajna služba.” Muka mi je više i da komentarišem takve gluposti. Ipak, trenutno mi je omiljena optužba kako se mi u „Insajderu” nikada nismo bavili onima koji su na vlasti! I šta uopšte da kažete na to? Pa postoji arhiva, postoji zapisano kada je koji serijal emitovan. Pa šta smo radili ako se nismo bavili upravo onima koji su baš tada bili na vlasti? Ali ovo je jedno bolesno društvo, te se onda za nekoga ko štrči u bilo kom smislu kaže: „Nema šanse da oni to rade zato što im je to posao, nego to rade zato što im je neko naredio.” Ili druga teorija – ako je serijal o onima koji su na vlasti, onda kažu: „Pa ako im je dozvoljeno ovo da objave, onda to znači da vlast stoji iza njih.” Gde tu ima logike? Posle svih ovih godina jedino što se promenilo jeste to što meni više uopšte nije važno šta o „Insajderu” i meni misle oni koji su inače puni predrasuda, koji nemaju svoje mišljenje o bilo čemu nego ponavljaju kao papagaji ono što im je neko rekao kao paušalnu ocenu. Meni je iskreno takvih ljudi koji ne misle svojom glavom i koji nisu sposobni da rasuđuju žao jer oni nisu dobri ni za svoje porodice, ni za sebe, a kamoli za druge. To su prosto zatupljeni ljudi, no njima je očigledno lepo što su takvi, pa što bih se ja nervirala. Običan čovek, korisnik interneta, načelno osuđuje kriminalce, ali ih u isti mah i opravdava. Oni su postali ikone te degenerisane verzije patriotizma. Kao neko ko je bio deo redakcije Radija B92 i svih ovih godina se bavio političkim novinarstvom, šta smatrate ključnim za formiranje takvog društvenog ambijenta? To je tako zato što se niko ne usuđuje da menja Srbiju, nego se svaki političar prilagođava toj i takvoj Srbiji zbog glasova na izborima. Dakle, kada se neko od onih koji su na vlasti bude usudio da stvari nazove pravim imenom i da kaže lopov je lopov, kriminalac je kriminalac, ubica je ubica – stvari će početi da se menjaju. U prvom poglavlju knjige „Insajder – moja priča” pišete o tome da je razlog za serijal „Nemoć države” bilo ubistvo Brisa Tatona i vaše nemirenje sa takvim stanjem u gradu u kojem ste rođeni. Kako doživljavate savremeni Beograd, da li je ovaj grad verodostojna slika društva koje neprestano stoji u mestu uprkos deklarativnom opredeljenju za vrednosti civilizovanog sveta? Nažalost, to jeste tako, jer su glasniji i vidljiviji uvek oni koji su primitivni, koji su nasilni, koji prave haos po Beogradu, koji stave kapuljače i maske i razlupaju ceo grad kada je neka utakmica, ili prebiju na ulici nekoga ko govori strani jezik, oni kojima je dozvoljeno da sprečavaju održavanje raznih skupova jer se pojave sa palicama i kamenicama. Oni urušavaju sliku savremenog i civilizovanog Beograda, jer im je to jednostavno dozvoljeno. E to je ono što je neizrecivo poražavajuće za sve nas koji volimo ovaj grad. Kada ste u razgovoru prenesenom u poslednjem poglavlju knjige saznali da vas se „i moćnici plaše” – kako ste se osećali? I treba da nas se plaši svako ko nešto „mulja” na štetu građana Srbije. Nas ne zanima ni ko je ko, ni ko je iz koje stranke... Naravno da se niko ne plaši onih koji pišu po nalogu jer svako od tih moćnika zna da ukoliko je danas na naslovnim stranama optužen za ne znam šta, sutra može da plati, pa da se okrene priča i da onda na naslovnim stranama bude neko drugi optužen za to isto ili nešto drugo i tako ukrug. E to je ono što je užasno. Za „Insajder” i oni koji nas mrze znaju da tako nešto nije moguće i da mi sve radimo vrlo temeljno, sa prikupljenim dokazima. Zato nas se i boje. U tom kontekstu to tako i treba da bude. Koliko vam je podrška B92 svih ovih godina bila bitna? Mislite li da je „Insajder” moguće raditi na nekoj drugoj domaćoj televiziji? Kada smo počinjali, ta podrška je bila neizmerno bitna i tada je Veran Matić odlučio da stane iza nas i zaštiti nas od svih pritisaka sa strane. Bilo je to jako teško, ali mi smo zahvaljujući takvoj podršci uspeli da napravimo emisiju koja ima kredibiltet i koja je prepoznatljiva baš po tome da u njoj nema zaštićenih. I sada, deset godina kasnije, bitna nam je podrška kuće u kojoj smo zaposleni, ali ukoliko bi se desilo i da nam uskrate podršku, „Insajder” se ne bi „ugasio”. Ako niko ne bi hteo da nas emituje, zakupili bismo bioskop, te bismo emitovali emisije tamo i putem interneta. Dakle, uvek postoji način da objavimo ono što neko može da zabrani. Koliko je bes prema vama bio pojačan činjenicom da ste žena? Da li ste osetili taj momenat u napadima drugih novinara, političara, hiligana, mase na onalajn medijima? Mislim da jeste bio pojačan jer primitivci žene vređaju tako što kažu: „Ona je kurva ili ona je nesrećna, nema porodicu ili ona je ružna.” Baš takvi su i smislili pesmu koju su skandirali dok se igra neka utakmica: „Lagaće vas tog četvrtka Brankica kurvetina, niko neće da je j… zato mrzi „grobare”...” U istoj rečenici sam i kurvetina, ali i niko neće da me j... I na sudu sam pitala da li mogu da mi objasne, pošto mi nije logično kako je to moguće. Eto, to je njihov nivo, dotle mogu da dosegnu. Ne znaju šta će, nego skandiraju sa tribina kurvetina. Nekada mi je stvarno žao što me sport ne zanima, inače bih namerno išla na utakmice da ih nerviram. Oni su obične kukavice, a ja kukavice prezirem. Da je ovo normalna država, koja je spremna da pokaže snagu, svi ti huligančići bi umirali od straha da se nešto nekome ne desi, pa da ispadne da su to oni uradili. Ovako kada im je dozvoljeno da rade šta im padne na pamet, rugaju se i državi. Kao da stalno poručuju: „Ne možete nam ništa.” To je sramota za svaku ozbiljnu državu. Sramota za svaku vlast koja do danas nije uspela da reši nešto što se rešava za pet sati kada je o huliganima reč. A naravno da nije rešeno budući da su huligani idelani za manipulisanje. Danas će, na primer, sa tribina da pevaju pesme podrške nekome čije će hapšenje da traže već sutra sa tih istih tribina. Zavisi samo ko im je „gazda” u kom trenutku. Objasnite tu svoju „hladnoću”, koju na trenutak opisujete i u knjizi. Na koji način vam takav stav pomaže, da li je distanciranost neophodan odbrambeni mehanizam? Posle svega što mi se desilo nekako sam shvatila da će najgore za mene i meni bliske osobe biti ako počnem da paničim i da živim u strahu slušajući sve te zvanične informacije o tome ko sve hoće da me ubije. Možda izgleda kao da sam hladna, ali nisam imala plan da takva postanem. Jednostavno, sve ovo oko moje bezbednosti suviše dugo traje. Ovo je već peta godina. Kada sam prvi put pročitala zvaničnu službenu belešku o tome ko sprema moje ubistvo, bila sam sluđena i pitala sam se što bi mene neko ubio? Onda sam odlučila da to ignorišem jer znam da nikome ništa loše nisam uradila. Svoj posao sam radila na najpošteniji mogući način. Neke stvari možete da sprečite, a neke prosto morate da pustite, pa šta bude. Ako počnete da se opterećujete stvarima koje ne možete da menjate i koje ne zavise od vas, završićete u ludnici ili ćete se razboleti, a ja imam nameru da živim bar 110 godina (smeh). U jednom pasusu opisujete deo stana u kojem živite koji izgleda kao parfimerija. Kao televizijski novinar nikada niste isticali svoju žensku stranu, ali u knjizi ste se pozabavili njome. Koja je uloga ličnih detalja u vašoj knjizi, da li ste želeli da smanjite distancu u odnosu na čitaoce, da pokažete da živite kao i svi drugi ljudi? Nisam imala nikakvu ideju ni da ističem žensku stranu, niti da smanjim distancu. Kada sam odlučila da napišem sve što se dešava, onda sam sela i pisala kao da nekome prepričavam na kafi događanja u svom životu. Tu su se tako našli i neki lični detalji, ali nikako previše lični. Još uvek nisam pročitala knjigu od početka do kraja. Taj deo o parfimeriji sam pomenula verovatno zbog toga što sam objašnjavala da svaka žena mora da vodi računa o svom izgledu i da ja čak i do prodavnice idem sređena. Teško da tako može da se smanji distanca u odnosu na čitaoce. Mogu samo da iznerviram dodatno sve one koji inače misle da treba da sedim zatvorena u četiri zida, zarozana, čupava jer mi se, eto, život pretvorio u pakao. Dakle, sve što sam pisala napisala sam iskreno i uopšte nisam vodila računa ko će kako šta da protumači. Smatrate li da je „Insajder” moguć bez vas? Ljudi se vezuju za stvarne kao i za filmske, fiktivne junake. Smatrate li da bi vaše odsustvo, čak i u ulozi nekoga ko samo daje podršku redakciji, uticalo na gledanost emisije? Urednik sam te emisije, no sada postoji više novinara koji rade „Insajder”, tako da se u suštini ništa nije promenilo... Mislim da je za „Insajder” najvažnije da sačuva kredibilitet i da ne napravimo ni najmanju grešku u nekoj emisiji. A ko radi, to je manje važno za javnost. Za mene kao urednika važno je da u toj redakciji rade najbolji novinari. Oni su sa nama već par godina, prošli su našu obuku, prihvatili naš sistem rada i uspeli smo svi zajedno da i u takvim okolnostima sačuvamo „Insajder”. Da bi novinar radio sa vama, koje osobine mora da poseduje? Mora da misli svojom glavom, da bude uporan, pametan, vredan, sposoban... Kako su vaši „drugari”, momci iz obezbeđenja, reagovali kada su pročitali knjigu? Da li im se dopalo kako ste ih opisali? Pa lepo sam ih opisala. Šalim se. Trudila sam se da napišem sve onako kako jeste, a mnogo toga se dešavalo. Oni su bili iznenađeni kada su shvatili da ja stvarno pišem knjigu o svemu. Mislim da nisu verovali da ću baš sve to da napišem, sva imena, sve događaje. U knjizi ima i citat jednog od njih: „Brankice, ti si luda. Pa ako napišeš knjigu o svemu tome, i nas će neko morati da čuva, a ti ćeš imati obezbeđenje godinama.” Kada mi je Jelena iz „Samizdata” donela prvi primerak odštampane knjige, koja je sutradan trebalo da se pojavi i na kioscima, pitala sam je izbezumljeno da li može sve da se stopira i povuče iz štampe, prodaje. Nije mogla da veruje šta sluša, ali meni je tek tada nastala panika u glavi. Nisam nijednom pročitala od početka do kraja šta sam sve napisala. Tek tada sam postala svesna da je to stvarno knjiga, a ne samo neki fajl u mom računaru. Imala sam užasnu tremu, toliku da do danas nisam pročitala knjigu koju sam napisala. A „drugari” su istog jutra otišli da kupe knjigu i rekli su mi da ipak nisam normalna, no nekako su bili ponosni što baš mene „čuvaju”. Na slici je i SADRŽAJ knjige