Knjiga je nova. Ivan Kovačević - Antropologija tranzicije Иван Ковачевић - Антропологија транзиције 166 strana; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2007 Kroz analizu folklornih tvorevina Kovačević pokazuje kakva je recepcija same promene i čemu se stanovništvo u celini i pojedine socijalne grupe nadaju. Folklorne tvorevine ukazuju na glavne prepreke koje se nalaze na putu preduzetničkih poduhvata, prvenstveno na nedostatak početnog kapitala i teškoće njegovog pribavljanja. Antropološki analizirajući `izmišljanje tradicije` u kobasicijadi i patlidžanijadi autor pokazuje kako tranzicija, kroz tržišnu kapitalističku ekonomiju, stvara nove oblike funkcionalne `tradicije` za razliku od ranijih samore-ferirajućih izmišlljenih tradicija koje na manifestnom nivou služe `očuvanju` tradicije. Funkcionalnost `gastronomskih tradicijada` ogleda se u kompenzovanju siromaštva bilo kakvog resursa koji bi per se bio turistička ponuda u realizaciji pravila da `se odsustvo datosti mora nadoknaditi kreacijom`. (Dr Miloš Milenković)

odlično očuvana

Istorija srpske etnologije 1 / Prosvetiteljstvo Ivan Kovacevic Izdavac: Srpski geneaoloski centar 2001 Mek povez, strana 261 Dobro ocuvano, ima tragove koriscenja(vidi fotografije)

VIRUS U TEKSTU: Ivan Čolović **Potpuno nova, nekorišćena knjiga.** Naslov Virus u tekstu : ogledi o političkoj antropologiji. 4 / Ivan Čolović Vrsta građe knjiga URL medijskog objekta odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2020 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblioteka XX vek, 2020 (Beograd : Standard 2) Fizički opis 203 str. : ilustr. ; 17 cm Zbirka Biblioteka XX vek ; 247 ISBN 978-86-7562-158-4 (broš.) Napomene Tiraž 600 Beleška o autoru: str. 4 Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Politička antropologija Kulturna antropologija Društvo -- Srbija Srbija -- Političke prilike Ova knjiga objavljena je u saradnji sa portalom Peščanik. Čine je trinaest ogleda objavljenih na ovom portalu 2019. i 2020. godine. U njima autor nastavlja – knjigom Bordel ratnika. Folklor politika i rat započeta – istraživanja odnosa između politike i kulture u postkomunističkoj Srbiji i u drugim zemljama Zapadnog Balkana. Neki događaji koji su me podstakli da napišem tekstove koji čine ovu knjigu, kao što su litije i kriza vlasti u Crnoj Gori ili epidemija virusa korona, bili su i još su u žiži javnosti u Srbiji i nekim susednim zemljama. Drugim događajima inspirativnim za pisca ovih tekstova javnost se bavila manje i kraće. Ko se još seća upisa srpskih gusala na Uneskovu listu nematerijalnog nasleđa čovečanstva, ili uzbune zbog navodne zamene reči majka i otac u rečniku školske administracije terminima roditelj 1 i roditelj 2, ili napada desničarskih ekstremista na pekaru Albanca Mona Ðuraja u Borči? Najzad, podstrek za pisanje ovde objavljenih tekstova našao sam i u događajima koji su ostali izvan pažnje javnosti. Takvi su bili, na primer, promocija izabranih dela mitropolita Amfilohija (Radovića) u Beogradu ili “kulturalni rat” koji je Dragan Stanić, predsednik Matice srpske, objavio kolegama Hrvatima. U nekim slučajevima podsticajan događaj za mene bila je pojava nekog teksta, neke pesme, nekog članka. Međutim, i kad je reč o događajima druge vrste, kakvi su ulične demonstracije, politički skupovi, komemoracije ili vojne parade, za mene je u njima bio interesantan pre svega, ako ne i isključivo, tekst, ono što govore učesnici takvih događaja, a zatim ono što u medijima kažu njihovi komentatori i tumači. Dakle, ovu knjigu čine tekstovi o tekstovima ili, može se i tako reći, o tekstovima kao događajima. Da bih to istakao, izabrao sam naslov Virus u tekstu, a čitalac će razumeti da su, pored virusa korona, i druge stvari o kojima se ovde govori nađene u tekstu, kao i to da i te druge stvari imaju nešto virulentno. U tekstovima koje ovde komentarišem govori se o raznim temama, a povezuje ih nekoliko toposa koji čine njihovu zajedničku narativnu matricu. Na jedan od njih svode se priče o ugroženosti takozvanog “nacionalnog identiteta” i navodno odsudnoj (biti ili ne biti!) borbi da se on zaštiti. Oživljen u vreme raspada Jugoslavije i ratova devedesetih, ovaj topos je odmah dobio centralno mesto u nacionalističkom političkom imaginarijumu na Zapadnom Balkanu, generator nacionalističkih mitova i gral oko koga se otimaju, glože i (zasad samo) mentalno ratuju ovdašnje političke i kulturne elite. S toposom “nacionalnog identiteta” čvrsto je povezan drugi važan topos u ovim tekstovima, topos “nacionalnog prostora”, koji se u primerima koje ovde navodim najčešće javlja kao naracija o prostoru koji navodno pripada srpskoj naciji. Najpre se pojavila priča o “velikoj Srbiji”, kasnije se prešlo na dočaravanje srpskog “duhovnog i kulturnog prostora”, da bi pre izvesnog vremena ovaj topos bio obnovljen i osnažen novom figurom – “srpski svet”, skovanom po uzoru na “ruski svet”, jednu od ključnih figura savremenog ruskog političkog imaginarijuma. Jer, ako već postoje srpski identitet, srpski kulturni prostor i srpske zemlje, zašto onda njih ne smestiti u poseban, od drugih svetova odvojen, srpski univerzum? Važno mesto u tekstovima koje ovde komentarišem ima i topos “naroda mučenika i žrtve”. U primerima koje nalazim u današnjoj Srbiji primetno je nastojanje da se uloga ovog toposa ograniči tako što će se u kazivanju o srpskom narodu u ratovima devedesetih godina više mesta dati komplemenarnom toposu, toposu “herojskog i pobedničkog naroda”. Nećemo se više stideti naših pobeda i naših junaka, govori danas predsednik Srbije Vučić. Na ovaj način je uspostavljena narativna ravnoteža između srpske nacionalne viktimizacije i heroizacije. Tako su, na primer, mladi regruti JNA, koji su poginuli u leto 1999. godine u rejonu karaule Košare na granici sa Albanijom, boreći se protiv OVK, i zatim zaboravljeni, pre nekoliko godina proizvedeni u nove kosovske junake. Priznanje za herojske podvige nije mimoišlo ni druge srpske vojnike koji su učestvovali u ratovima devedesetih, uključujući tu i one osuđene zbog ratnih zločina, pa su u knjigu slavnih srpskih ratnika “upisani” i oni koji su rušili Vukovar i opsedali Sarajevo i tako u zvaničnoj politici sećanja izjednačeni sa srpskim oficirima i vojnicima koji su se borili u ustancima za vreme Turaka i u Prvom svetskom ratu. Topos izabranog naroda, “božjeg naroda”, poslednjih godina oživljen najviše u Crnoj Gori, samo na prvi pogled stoji nezavisno od drugih toposa nacionalističkog imaginarijuma koje nalazim u osnovi ovde komentarisanih tekstova. Njega modelira ista matrica. Bog koji se “dogodio” u Crnoj Gori i božanskim dahom zapahnuo Srbiju je bog srpskog “identiteta”, bog srpskog nacionalnog prostora, srpske pasije, srpskog junaštva, zaštitnik i čuvar “srpskog sveta”. On je, kao i ostala metafizička uporišta srpskog nacionalizma u srpskoj kulturi, u službi naroda. Pomislili biste da srpski rod, srpske gusle i druga srpska poezija i proza, uključujući i onu koju neguju neki najviši velikodostojnici SPC, slave Boga. Ne, razmislite malo, pročitajte i ponešto od ovoga što ovde pišem, i videćete da srpski nacionalisti Boga pozivaju da prizna jedno od njega važnije božanstvo – obogotvorenu naciju. Koncentrišem se na tekst – ne samo u ovoj knjizi – zato što on zaslužuje punu pažnju, ali ne mislim, kao neki radikalni konstrukcionisti, da izvan teksta nema ničega. Pri tom želim da istaknem da pažnju zaslužuje ne samo značenjska sadržina teksta, koja se može “izvući” iz jednog i preneti u drugi tekst, nego i njegova forma, njegove figure, njegova retorička i poetička sredstva. Objašnjavajući kako treba shvatiti podnaslov njegove knjige o Hitlerovom Mein Kampfu, koji glasi – “Ka poetici nacionalsocijalizma”, Albreht Košorke kaže da se radi o tome “da se predoči blizina između jedne u najširem smislu ʼpoetskeʼ imaginacije i razularenog političkog nasilja”.1 I u tekstovima koje ovde čitam i komentarišem često nalazim tu blizinu, tesnu vezu između tekstova s karakteristikama književne naracije i najgoreg političkog nasilja, i fizičkog i mentalnog. Zbog toga radije govorim o figurama, simbolima i toposima nacionalističkog imaginarijuma nego o ideologiji i kolektivnim verovanjima, jer na taj način mogu bolje da istaknem naizgled nevažnu činjenicu da politika voli da priča i peva. Što je gora to je pričljivija i raspevanija. Zbog toga što se uverljivost tekstova koje ovde komentarišem zasniva pre svega na pretpostavci o neupitnoj istinitosti i emotivnoj nosivosti toposa koji se u njima variraju, a samo u neznatnoj meri na argumentaciji, u mom čitanju ovih tekstova ima manje osporavanja iznetih tvrdnji a više raščaravanja, ako tako mogu da nazovem nastojanje da sredstvima ironije i humora dovedem u pitanje opsene političke magije kojoj pribegava savremeni nacionalizam u Srbiji. Ovako zamišljen obračun sa nacionalizmom praktikovali su – jer, razume se, nisam ga ja prvi započeo – i danas praktikuju i mnogi njegovi kritičari u Srbiji i izvan Srbije, svuda gde su čudesne i očaravajuće nacionalističke priče moćno oružje politike. Na žalost, malo gde nisu. U takvim okolnostima raščaravati i dekontaminirati nacionalističke svetinje svuda nosi sa sobom veći ili manji rizik, svuda vladajuće elite to nazivaju otpadništvom i izdajom. Ali i za ovu vrstu kritike – koja je kritika politike pretvorene u magiju – važi ono što je za književnu kritiku rekao T. S. Eliot, a rekao je, u eseju “Tradicija i individualni talenat”, da je kritika neophodna književnosti kao što je ljudima neophodno disanje.

Ivan Kovačević : NAUČNO DELO SRETENA VUKOSAVLJEVIĆA , Radnički univerzitet Sreten Vukosavljević Prijepolje 1978, str. 149. Očuvanost 4. Dr Ivan Kovačević (Beograd, 1952) je redovni profesor na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Oblasti njegovog interesovanja i istraživanja uključuju antropologiju, semiologiju i etnologiju. Biografija Osnovne studije završio je 1974. godine na Odeljenju za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Magistrirao je na Odeljenju za etnologiju 1977. godine sa temom Etnologija i semiologija. Primena semioloških metoda u etnološkom istraživanju. Doktorsku disertaciju pod naslovom Etnologija u srpskom prosvetiteljstvu odbranio je 1981. godine. Kao stipendista francuske vlade 1981-1982. god. bio je na postdoktorskoj specijalizaciji na École des hautes études en sciences sociales (EHESS) u Parizu. Na Filozofskom fakultetu u Beogradu izabran je u zvanje asistenta 1980. godine, u zvanje docenta 1984. godine, u zvanje vanrednog profesora 1990. godine i u zvanje redovnog profesora 2002. godine. Postao je član redakcije edicije Etnološka biblioteka 2004. godine. Član je redakcije časopisa Etnoatropološki problemi od 2006. godine, a tri godine kasnije izabran je za zamenika glavnog i odgovornog urednika ovog časopisa. Predsednik je izdavačkog saveta časopisa Antropologija i glavni urednik antropološkog portala Anthroserbia. Od 2004. do 2006. godine bio je član komisije, a od 2006. do 2016. član Matičnog naučnog odbora za istoriju, arheologiju i etnologiju Ministarstva nauke Republike Srbije. Obavljao je funkciju potpredsednika Stručnog veća društveno-humanističkih nauka Univerziteta u Beogradu od 2007. do 2010. godine i predsednika istog veća 2010-2011. Bio je upravnik Odeljenja za etnologiju i antropologiju u periodu od 2004. do 2009. godine i od 2015. do 2021. godine. Objavio je sto naučnih radova, osamnaest monografija i bio mentor u preko pedeset doktorskih disertacija. Učestvovao je na brojnim međunarodnim i nacionalnim skupovima. Bio je rukovodilac tri naučno-istraživačka projekta: Antropologija u dvadesetom veku - teorijski i metodološki dometi (2006-2010), Antropološko proučavanje Srbije - od kulturnog nasleđa do modernog društva (2010-2018) i Definisanje jugoslovenskog kulturnog nasleđa (2011-2012).

Knjige su nove. Ivan Kovačević - Istorija srpske etnologije I, Prosvetiteljstvo Иван Ковачевић - Историја српске етнологије I Просветитељство 261 strana; 17 cm Ivan Kovačević - Istorija srpske etnologije II, Pravci i odlomci Иван Ковачевић - Историја српске етнологије II, Правци и одломци 284 strane; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2001 Dr Ivan Kovačević, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bavi se proučavanjem više oblasti etnoloških istraživanja i to: istorijom etnologije, metodologijom etnološkog istraživanja, semiologijom mita i rituala, urbanom etnologijom i političkom antropologijom. Temelji moderne evropske nauke začeti su prosvetiteljskom misli, a etnologija je bila jedna od prvih disciplina u nas u kojoj je ovaj filozofsko-humanistički pravac našao primenu. Srpski Prosvetitelji nisu bili sakupljači građe iz narodnog života, već su konstituisanju srpske etnologije doprineli svojim idejama i idealima.

Knjige su nove. Ivan Kovačević - Semiologija mita i rituala I, Tradicija Иван Ковачевић - Семиологија мита и ритуала I, Традиција 206 strana : grafički prikazi ; 17 cm Ivan Kovačević - Semiologija mita i rituala II, Savremeno društvo Иван Ковачевић - Семиологија мита и ритуала II, Савремено друштво 214 strana : grafički prikazi ; 17 cm Ivan Kovačević - Semiologija mita i rituala III, Politika Иван Ковачевић - Семиологија мита и ритуала III, Политика 94 strane : grafički prikazi ; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2001 Dr Ivan Kovačević, redovni profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu, bavi se proučavanjem više oblasti etnoloških istraživanja i to: istorijom etnologije, metodologijom etnološkog istraživanja, semiologijom mita i rituala, urbanom etnologijom i političkom antropologijom. Mitovi i rituali su možda najprivlačniji deo etnološke problematike, kako za same etnologe, tako i za čitaoce različitih profila. Semiološki pristup otkriva poruke i značenja onih verovanja i ponašanja koja smatramo tradicionalnim. Mit o Međedoviću, verovanja u talasone i zduhaće, obredne povorke, gostoprimstvo, običaji o svadbi i o pogrebu i mnogi drugi otkrivaju se na taj način kao kompleksno strukturirani skupovi logički povezanih simbola u ovom semiološkom mapiranju naše tradicijske kulture.

Izdavac : autor Godina : 1970 Povez : mek Stranica: 259 Stanje : očuvana Moje ostale knjige mozete pogledati preko sledeceg linka: https://www.limundo.com/Clan/diktionaer/SpisakAukcija ili https://www.kupindo.com/Clan/diktionaer/SpisakPredmeta Kat. Br. DBBZ

U dobrom stanju Život i epski svijet guslara Bože Domnjaka / Ivan Mimica Vrsta građe esej Jezik hrvatski Godina 1988 Split : Logos, 1988 (Rijeka : Tiskara Rijeka) Fizički opis 332 str. ; 24 cm Zbirka Logosova sveučilišna naklada ; 11 ISBN 86-359-0031-6 Napomene Tiraž 1000 Bilješke: str. 295-307 Summary Bibliografija: str. 317-326. Predmetne odrednice Domnjak, Božo, 1844-1920 Ivan Mimica, Život i epski svijet guslara Bože Domnjaka, Logos, Split 1988, 332 str. Kad znamo da u našoj nauci o usmenoj književnosti `pojedini pjevači stvaraoci, njihovo epsko umijeće, njihova uloga u stvaranju, njihov repertoar, epska tehnika i druga važna pitanja do sada nisu bili sustavnije i studioznije proučavani“ onda ovakvo djelo zaslužuje posebnu pažnju. Mimica je u ovoj monografiji, koja je nastala prema njegovoj opscžnoj doktorskoj dizertaciji Stjepan Grčić i Božo Domnjak, po prvi put iscrpno i temeljito prikazao jednog narodnog guslara i književnog stvaraoca, koji se po originalnosti i plodnosti može mjeriti s pjesničkim talentom Filipa Višnjića ili Tešana Podmgovića. Po predmetu kojim se bavi, po opsegu građe, po načinu i širini obrade u našoj nauci to je prva knjiga te vrste o jednom narodnom stvaraocu u Hrvatskoj. Domnjak je bio, navodi Mimica, neobičan i izuzetan čovjek i pjevač, jedan od najpoznatijih guslara Cetinske krajine i šireg područja Zagore u svom vremenu. Ličnost ovoga stvaraoca, tekstovi njegovih poetskih i proznih ostvarenja i druga zanimljiva njegova građa i građa o njemu dosada nisu bili temeljitije proučeni, a znatnim dijelom ni poznati. Njegove pjesme kao autentična poetska građa, zapisane vjerno od ovog nepismenog pjevača, mogu poslužiti za različita ispitivanja i proučavanja raznolikih, zanimljivih i važnih pitanja usmene epske poezije. Monografija ima: predgovor, tri dijela i na kraju indeks Domnjakovih pjesama, popis literature i izvora te dvije geografske karte iz kojih se vidi kuda se sve kretao lončar i guslar Domnjak. Posebno trcba istađi velik broj (280) bilježaka s mnogobrojnim podacima. Iz sadržaja prvih dvaju poglavlja (Povijesne, društvene i kullurne prilike u Cetini i Bogatstvo usmenog stvaralaštva Cetinske krajine - lirska, epska poezija, pripovijetke, legende i predaje) vidi se da je tematika mnogo šira od naslovne teme. Dan je i širi prikaz geografskih osobitosti Cetinske krajine - povijesne, društvene i kultume prilike. Treći dio Covjek i guslar - stvaralac Božo Domnjak ima devet poglavlja i devetnacst podnaslova (B. Domnjak Bojan, lončar i guslar iz Potravlja, Pjcvačko i guslarsko umijcćc B. Domnjaka, Mnoštvo pjesama, epskih i Iirskih u pamćenju potravskog guslara, Teme, motivi, likovi i prostor Domnjakovih pjesama, Kultumo-povijesni i etički svijet Domnjakove poezije, Poetika Domnjakovih epskih pjesama, Priče, predaje, legenđe i zapamćenja, Stjcpan Grčić - zapisivač i izdavač Domnjakovih pjesama i Mjesto Bože Domnjaka u našoj usmenoj književnosti. Dakle, osim prikaza ljudskog i pjesničkog lika B. Domnjaka Mimica je dao i instruktivan uvid u povijesno-društveno-kulturni kontekst u kojem je djelovao taj narodni stvaralac, a usto i sintetski prikaz tradicija usmenog stvaralaštva u Cetinskoj krajini. Razjašnjena je i uloga Stjepana Grčića zapisivača i izdavača Domnjakovih djela. Sinjanin Grčić u Potravlju pod planinom Svilajom susreo je starca Domnjaka i od njega zapisao mnoštvo različitih tekstova, najviše epskih, s više od tridcset tisuća stihova, zatim popriličan broj lirskih i lirsko-epskih pjesama, velik broj predaja i pripovijedaka, različitih kazivanja i misli, guslarevih doživljaja i drugog. On ne samo što je otkrio potravskoga guslara i neumorno u toku četiri godine zapisivao njegove pjesme i pričanja, već je požrtvovno o svom trošku publicirao zapise i ostavio nam Domnjakovu obimnu i raznoliku mkopisnu i objavljenu građu. Da bi sve to istražio i približio čitaocu, Mimica je uložio znatno truda obavivši mnoga terenska i arhivska istraživanja i sve to kako reče A. Franić, `koncipirao s modernim književnopovijesnim metodološkim pristupom građi, bez inače uobičajcnog autorskog subjektivizma i s preciznim i tečnim jezičnim formulacijama. Stoga ova monografija predstavlja znanstveno djelo koje će ostati nezaobilazno... i u povijesti književnosti jugoslavenskih naroda`. Ante NAZOR Domnjak, Božo (Bojan), hrvatski guslar i pjevač narodnih pjesama (Potravlje kraj Sinja, 4. XI. 1844 – Potravlje, 1. III. 1922). Putujući drniškim i kninskim krajem, Likom i BiH prodavao je svoje lončarske proizvode i skupljao narodne pjesme, pripovijetke, poslovice i zagonetke. I sâm je sastavljao pjesme u kojima je opisivao događaje vezane uz Cetinsku krajinu. Od njega je folklorist S. Grčić zapisao tridesetak tisuća stihova i više pripovijedaka, koje je djelomice objavio. O Domnjaku je pisao I. Mimica (Život i epski svijet guslara Bože Domnjaka, 1988) ističući širok repertoar pjesama, guslarsko i pjevačko umijeće kojim je obogatio hrvatsku epsku tradiciju.

odlično očuvana ivan tabaković

Knjiga je nova. Ogledi o jugoslovenskom kulturnom nasleđu, zbornik radova sa naučnog skupa Okviri konstruisanja jugoslovenskog kulturnog nasleđa (urednik Ivan Kovačević) Огледи о југословенском културном наслеђу, зборник радова са научног скупа Оквири конструисања југословенског културног наслеђа (уредник Иван Ковачевић) 244 strane; tabele, grafički prikazi ; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2012 Zbornik predstavlja krajnji rezultat naučnog skupa pod nazivom `Okviri konstruisanja jugoslovenskog kulturnog nasleđa` održanog na Filozofskom fakultetu u Beogradu 8. decembra 2011. godine.

Ivan Terzić, Milan Stepanov, Aleksandra Dobrin AZBUKA NOŠNJE početnica KC`Mladost` Futog, 2021. 64 strane, tvrd povez, klasičan format.

turcima sa turskim osvajanjima tvrd povez olga zirojević značenje kulta medveda ivan kovačević uobličavanje džemata Rovcca u pleme mirko barjaktarević stećci u oolini trogira đefik bešlagić ,,,,

tešanj bosna legende čumić selo golemo nečiste sile u jadru bugarski zločini gornji matejevac streljanje meštana 1917 tradicijska kultura žarko trebješanin tradicionalne dečje igre ivan ivić ljubinko radenković ,, im2

BOSNA I HERCEGOVINA FOTOMONOGRAFIJA IZDAVAČ: SOUR ``SVJETLOST`` Tvrd povez i zaštitni omot, format:23 X 29,5 cm, 220 stranica, bogato ilustrovano u koloru, latinica. OČUVANO. Nema tragova korišćenja! Fotomonografija ``BOSNA I HERCEGOVINA`` ima cilj da prikaže život Bosne i Hercegovine od najranijih vremena do danas. Ilustrovana sa 203 kolor-fotografija, ova publikacija je zanimljiv mozaik materijalnih i duhovnih dostignuća na teritoriji današnje Bosne i Hercegovine. Uvodni tekst je napisao predsjednik Akademije nauka i umjetnosti Bosne i Hercegovine Alojz Benac. Tekst: književnik Ivan Lovrenović ktj-73 ...071323

OPSEDNUTOST ĐAVOLOM I VRADŽBINE U XVII VEKU neobjavljeni tekstovi Autor: Robert Mandru Prevod: Ivana Pavlović Predgovor: Vojislava Pavlović Izdavač: Književna zajednica Novog Sada Povez: mek sa preklopnicom Broj strana: 245. G/10

O Krsnom Imenu Beograd 1985. Tvrd povez, potpis,ćirilica, 563 strane. Knjiga je odlično očuvana. Sadržaj: I ENCIKLOPEDIJSKE ODREDNICE Vuk Karadžić: Krsno ime Vuk Karadžić: Prislavljati Radoslav Grujić i Veselin Čajkanović: Slava Milenko Filipović: Krsna slava Petar Ž. Petrović: Krsno ime II GLAVNA OBELEŽJA SLAVE — KRSNOG IMENA Vuk Vrčević: Krsno ime Milan Đ. Milićević: Kućanska slava Slobodan Zečević: „ Praznik” (slava) u severoistočnoj Srbiji Petar Vlahović: Prilog proučavanju krsne slave III O ISTORIJSKIM IZVORIMA Milenko S. Filipović: Slava, služba ili krsno ime u pisanim izvorima do kraja 18. veka Đurđica Petrović: Odredba dubrovačke vlade o „ praznicima svetih” iz 1498. godine. IV O POREKLU SLAVE Miloje Vasić: Slava — krsno ime Stjepan Banović: O porijeklu slave krsnog imena Aleksandar Mitrović: Krsno ime nije patarenskog, ni srpskog, ni pravoslavnog postanka Vladislav Skarić: Postanak krsnoga imena Milan Budimir: Vladislav Skarić, Postanak krsnoga imena Veselin Čajkanović: Vladislav Skarić, Postanak krsnoga imena Ćiro Truhelka: Larizam i krsna slava. Radoslav Grujić: Crkveni elementi krsne slave Dimitrije Bogdanović: Krsna slava kao svetosavski kult. Ljubomir Andrejić: Slava — bibliografija Prevodi navoda na latinskom jeziku Pogovor (dr Ivan Kovačević) Skraćenice upotrebljene literature iz časopisa O izvornicima radova u ovom zborniku Beleške o autorima Napomena urednika vr429

Knjiga je nova. Vladimir Ribić - Primenjena antropologija, razvoj primenjenih antropoloških istraživanja u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Državama Владимир Рибић - Примењена антропологија, развој примењених антрополошких истраживања у Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама 181 strana; slika autora ; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2007 Počeci primenjene antropologije su u vezi s radom devetnaestovekovnih antropoloških društava u Velikoj Britaniji. Međutim, primena antropološkog znanja je doživela svoj procvat u službi britanskog kolonijalizma, kao i u angažovanju američkih antropologa u indijanskim rezervatima, industriji i Drugom svetskom ratu. Kao reakcija na takvu primenu antropologije, u Sjedinjenim Američkim Državama je nastala akciona antropologija za koju su najvažniji bili interesi proučavane zajednice. Krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina 20. veka, pojavila se kritika kolonijalne antropologije, da bi nešto kasnije bili promovisani koncept antropologije kao zastupanja i borba za domorodačka prava. Nakon završetka Drugog svetskog rata, intenzivirali su se razvojni projekti u bivšim kolonijama što je dovelo do nastanka razvojne antropologije, čija je svrha bila da pomogne transfer tehnologije i znanja. Glavna posledica neuspešnosti mnogih razvojnih projekata bilo je insistiranje antropologa na uvažavanju domorodačkog znanja, što je trebalo da pomogne sprovođenju održivog razvoja. Autor je pokazao izuzetno poznavanje relevantne literature iz oblasti primenjene antropologije, zavidnu sposobnost sprovođenja istorijsko-teorijskog istraživanja, kao i visok stepen analitičnosti. Posebno treba naglasiti da ovaj rukopis predstavlja prvi veći rad o razvoju primenjene antropologije u svetu napisan kod nas, te se može reći da ima pionirski karakter. dr Ivan Kovačević Rukopis Primenjena antropologija. Razvoj primenjenih istraživanja u Velikoj Britaniji i SAD dr Vladimira Ribića predstavlja prvi rad koji domaću naučnu javnost upoznaje s primenjenom antropologijom, kao izuzetno značajnom disciplinom u okviru britanske i američke antropologije. Pokazana analitičnost i kritičnost samo uvećavaju značaj ovog, u našoj sredini, pionirskog istorijsko-teorijskog istraživanja. dr Bojan Žikić

Knjiga je nova. Antropologija savremenosti (urednik Saša Nedelјković) Антропологија савремености (уредник Саша НедеЉковић) 217 strana; 17 cm Beograd : Srpski genealoški centar, 2007 Sadržaj Zbornika otvara uvodna studija Saše Nedeljkovića Antropologija savremenosti ili antropologija kao savremenost: Antropologija između prezentizma i temporalizma. Slede tekstovi Ivana Kovačevića Deset antiteza jednom postizmu u antropologiji; Dragane Antonijević Merkantilne legende postindustrijskog društva; LJubomira Hristića Ričard Dorson i proučavanje folklora u savremenom miljeu; Lidije Radulović Koncepti Dušana Bandića: narodna religija i narodno pravoslavlje u kontekstu istraživanja religije u domaćoj etnologiji XX veka; Danijela Sinanija Religijsko-ritualni funkcioneri i kultna mesta u istočnoj Srbiji; Vladimira Ribića Srpski nacionalizam na kraju dvadesetog veka; LJiljane Gavrilović Etnografski muzeji/zbirke i konstrukcija identiteta, Gordane Gorunović Postsocijalizam i tranzicija, lokalne zajednice i identiteti, kao i tekst Jelene Vasiljević Predstavljanje projekta Spinning out of control... Već iz samih naslova navedenih tekstova vidimo da Zbornik pretstavlja veoma značajnu studiju antropologije savremenosti u srpskoj kulturi, a isto tako i interesantnu literaturu za sve one koji su svesni značaja analize društvene i kulturne stvarnosti.

Веселин Чајкановић: САБРАНА ДЕЛА из српске религије и митологије 1-5 Издавач: СРПСКА КЊИЖЕВНА ЗАДРУГА, БИГЗ, ПРОСВЕТА, ПАРТЕНОН, Београд, 1994.год. Тврди повез, 472+532+397+299+438 страна, ћирилица. Некоришћено. КАПИТАЛНО !!!! `Веселин Чајкановић (Београд, 28. март/9. април 1881 — Београд, 6. август 1946) био је српски универзитетски професор, филолог, етнолог, преводилац, историчар религије, митолог, официр и дописни члан Српске Краљевске Академије. „Сабрана дела из српске религије и митологије” (1994), у пет књига, обухватају све раније објављене Чајкановићеве радове, као и „Стару српску религију и митологију”, дело које је Чајкановић оставио недовршено у рукопису, али из чијег се садржаја и сачуваних поглавља може видети да је требало да буде „велико финале” свих његових радова на реконструисању старе вере. Оно што није стигао да напише, представља велики губитак за српску етнологију. Његова научна делатност је обухватала три области: Класична филологија Класична филологија је била његова основна научна област. Издавао је народне умотворине, писао уџбенике латинског језика, на којем је написао многе своје радове. Преводио је с класичних језика и био један од највећих светских експерата за класичне језике. Први превод и то с енглеског језика „Сеоски понос” од Ирвинга, је објавио још као студент Велике школе (1901). Први објављени текст који се бави античком књижевношћу, превод комедије Менехми Тита Макција Плаута датира још из периода његових студија у Немачкој (1905). Објављен је у Српском књижевном гласнику, а исте године у овом часопису је објавио и приказ Трбојевићевог превода Плаутове комедије „Хвалиша”. Међу његовим радовима из класичне филологије, нарочито се истичу радови о античким пословицама, књига „Вергилије и његови савременици”, објављеној поводом двехиљадугодишњице Вергилијевог рођења, у којој је приказао Вергилија, његов рад, његове најзначајније савременике, пријатеље и живот у Риму тог доба „О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима”, у којој је решено питање о изворима Зенобијеве збирке пословица, односно изворима Зенобијевих извора, преводи Плаутових комедија, превод и тумачење Тацитове „Германије”, у којој је дао објашњење многих појава, као што су шибање (као честа казна у римској војсци), учествовање бога-заштитника у борби, откривање груди, животињске и људске жртве, гатање по птицама, крвна освета и гостопримство и друге, и на коју се веома често позивао. Латински је толико добро познавао да је поред превођења и неке своје веће радове писао на овом језику. Први је од српских научника проучавао класичне изворе у баснама Доситеја Обрадовића и о томе објавио дело „О грчким и римским изворима Доситејевих басана” (1914), поводом стогодишњице Доситејеве смрти, у коме се бавио питањем односа грчих и римских писаца и Доситеја Обрадовића. Показао је да је Доситеј примио идеје грчких хуманиста и да је од класичних грчких писаца читао оне које су византијски критичари сматрали за добре, нарочито Плутарха. Као основа за његову збирку басана послужила је нека збирка Езопових басана, коју је допунио баснама другхх баснописаца старог и новог века. Овај рад је један од првих релевантнијих текстова у овој области код Срба. Фолклористика Фолклористика, нарочито истраживања народних умотворина, песама и приповедака. На основу рукописних збирки Српске академије наука објавио је једну збирку приповедака с критичким напоменама и коментаром, док је за потребе школске наставе уредио једну коментарисану збирку приповедака. Радио је и на критичком издању Вукове збирке, фолклорна грађа из Вукове заоставштине коју је у Петроградској јавној библиотеци нашао Љубомир Стојановић. Објавио је малу антологију народних песама, „Петнаест српских народних песама”, намењену широкој читалачкој публици. Стара српска религија и митологија Бавио се византолошким питањима, али и низом других тема са овог подручја. Посебно је проучавао религију Срба пре примања хришћанства. За народна веровања се заинтересовао још док је радио на књизи „О Зенобијевој збирци пословица и њеним изворима”. Знање класичних језика и књижевности и упућеност у упоредне религије омогућили су му да протумачи нејасне појаве из српске религије и митологије и да приступи њиховој систематској реконструкцији. Пошто у време када је започео своја истраживања није било поузданих извора, као полазиште је узимао народне умотворине и традиционална народна веровања. Уочио је да се на њима умногоме заснива и данашња религија. Наиме, ураво на основу вере, уочио је хиљадугодишњи континуитет у постојању српског народа, с обзиром да је у својим елементима остала онаква, каква је била и у првим вековима примања хришћанства, налазећи да су неке српске религијске форме старије од античких, док су свадбени и погребни обичаји пренесени у непромењеном облику, још од бронзаног доба, да су у тесној вези са прастарим култом предака остали и најпопуларнији празници (Божић и Слава), као и најраспострањенији обичаји (кумство и гостопримство), да су неки митови преношени с поколења на поколење, без већих измена, а неки су везивани за поједине историјске личности (Свети Сава, Милош Обилић, Марко Краљевић, Стеван Високи, Иван Црнојевић), док су функције главних паганских богова, а нарочито врховног бога, пренесене на најугледније хришћанске свеце (Свети Јован, Свети Никола, Свети Ђорђе и понајвише Свети Сава) или ђавола. Откривајући како се српски народ показао веома конзервативан у религијским схватањима, посебно у култу предака, као језгру своје религије, где је чак црквено светосавље прерадио у митско и многобожачко, дошао је од закључка да се српска религија углавном базира на паганској и да је ближа сујеверју него вери. Открио је и утицаје не само паганства и хришћанства, него и много старијих система веровања, као што су преанимизам, анимизам и тотемизам, који су вековима остали очувани у народној религији. Мада су се његови закључци о историји старе вере у извесној мери косили са ставовима догме Српске православне цркве, а ранији истраживачи народне традиције, као што су Милан Ђ. Милићевић и Стојан Новаковић су већ указали на то да су многи српски обичаји очувани из старина и да представљају драгоцен извор за проучавање оног периода културе, о коме нема других докумената, Чајкановић је оваква запажања претворио у своје основно истраживачко начело и својим радом на овом подручју се сврстао међу малобројне осниваче нових наука, заслуживши статус првог српског историчара религије. Крајњи закључак његових студија је да се на основу заједничких елемената у религијама словенских народа може реконструисати религија Словена у њиховој прапостојбини, док се из заједничких елемената у религијама индоевропских народа могу одредити њихова веровања, док су били у заједници. Нажалост, обимна истраживања у овој области, није стигао да уобличи, због уклањања са Универзитета и преране смрти. Његов покушај реконструкције читавог система старе српске религије и митологије представља прекретницу у проучавању српске паганске религије, као основе традиционалне духовне културе, а валоризација његових научних резултата је претпоставка сваког даљег проучавања овог важног аспекта народне духовне традиције. Наслеђе Заоставштина Штампане књиге на 12.000 страна и део преостале рукописне грађе су на молбу његовог сина Николе пребачени у Народну библиотеку Србије, а други део рукописне грађе (докторска дисертација и припремни текстови из старе српске религије) се налази у Архиву САНУ. Након његове смрти, он и његово научно дело су пали у заборав, а проучавање етнолошког наслеђа у новом друштву престало је да буде приоритет. Тек седамдесетих година 20. века Чајкановићев студент, а затим и сам као професор, Војислав Ђурић је бројне Чајкановићеве расправе и чланке, који су између два светска рата објављени у домаћој периодици, приредио и објавио у књизи „Мит и религија у Срба” (1973). Ђурић је затим објавио и Чајкановићев рукопис из Архива САНУ, „Речник српских народних веровања о биљкама” (1985). Први текст о значењима биљака у народном веровању Чајкановић је објавио о босиљку још 1935, а наредне 1936. је објавио и текстове о трну и глогу. Речник који је приредио Ђурић је садржао 215 азбучним редом поређаних јединица, о биљкама које су у религиозном веровању, култу и магијској пракси и народној медицини имали одређену улогу, коришћењем богате етнолошке грађе. Уз овај речник, који је објављен уз минималне интервенције, Ђурић је, користећи Чајкановићев принцип, саставио мањи речник са још 37 биљака и додао записе о бадњаку, запису, колачу, митском биљу, сеновитом дрвећу, сетви и табуираним биљкама, теме на које је Чајкановићев речник упућивао, али које оригинално нису биле посебно обрађене. Одликован је сребрном и златном Медаљом за храброст, Орденом белог орла с мачевима (1920), Орденом Светог Саве и француским орденом Легије части. Од априла 2005, у насељу Медаковић III на Звездари у Београду, улица Падина је понела његово име. Лаура Барна је 2012. објавила роман „Пад клавира”, која описује духовну атмосферу Сењака средином 20. века, а започиње рушењем његове породичне куће.