S ruksakom na leđima, vođena snažnim istraživačkim i pustolovnim duhom, Ivona Denk obilazi daleke i egzotične zemlje kao što su Iran, Madagaskar, Burma, Tibet, Indija te brojne druge. Najviše uživa u razgovorima s običnim ljudima upoznajući život malog čovjeka. Kao strastveni ljubitelj fotografije živo i sretno dočarava nam život i običaje u tim dalekim krajevima. Svoju prvu knjigu Iran objavila je 2006. godine. tvrd povez dobro ocuvano 616

M11 158 strana mek povez

Tvrd povez, bez pisanja, kao nova Ivona 2006

Ravna gora autora Radoša Bajića, adaptacija Ivona Alurac Bajić Ringier Axel Springer, 2013 Vrlo dobro stanje

Ivon Princ Nije fer KlerMeki povezIzdavač Kreativni centar, Beograd 2007 god187 str, 17 cmKler ima 13 godina i upravo je pošla u osmi razred. Tokom raspusta počela je da se druži sa Alison, novom devojčicom u kraju, i stvarno ju je zavolela. Ali Džini Džermejn, zvezda škole, rešila je da joj preotme najbolju drugaricu! Da li će u tome uspeti? Da li će Elsa, devojčica koju je Kler stvorila u mašti, ipak morati da se vrati iz Pariza i hoće li se još nešto - veoma važno - dogoditi u životu osmakinje Kler?Kreativni centar, Beograd 2007 god, 187 str, 17 cm, meki povez12/21

Voli te tvoja Kler-Ivon Princ.Izdavac Kreativni centar-Beograd,2005 godine.Mek povez,196 str.cirilica.Posveta,dobro ocuvana.

Voli te tvoja Kler, Ivon PrincKreativni centar, Beograd, 2005.mek povez sa klapnama190 stranaOvo je priča o trinaestogodišnjoj devojčici Kler i njenoj jedinoj drugarici Elsi. Kler voli Spajdermena i oblači se sasvim obično dok Elsa voli modu, duhovita je i brtikog jezika. . . U jendom momentu dolazi do razilaženja među najboljim drugaricama. . .12/21

Sastavio i predgovor napisao Milutin Lujo Danojlić Matična biblioteka ` Ljubomir Nenadović`/ Udruženje srpskih izdavača, 2009. 335 strana, tvrd povez, veći format. Đorđe Marković Koder, romoranka, Filip N. Glogić, David Pijade, Sima Pandurović, Milosav jelić, Desanka Maksimović, Vladeta Petrović Gajdarov, Petar Pajić, Borislav Radović, Mil,ovan Danojloć, Matija Bećković, Ana Novaković, Aleksandar Tomić, Ivona Đurić, Tamara Jakovljević...

Malkolm Lauri Ispod vulkanaMeki povezDžefri Fermin, bivši britanski konzul, stigao je u zabiti meksički grad Kuaunavak, smešten visoko u planinama. je slabost koja je obeležila čitav njegov život. Posle izvesnog vremena pridružuje mu se njegova žena Ivona, inspirisana vizijom skladnog zajedničkog života daleko od Meksika, gde su im se desile sve one nesrećne okolnosti koje su njihov odnos dovele na ivicu propasti. Ona je odlučna da spase Fermina i njihov brak, ali ispostaviće se da ta misija postaje isuviše komplikovana kada se pojave njegov polubrat Hju i prijatelj iz detinjstva Žak. U jednom jedinom danu, na pozornici skoro pa mitskog grada, u folkloru meksičkog magičnog, ali i dijaboličkog okruženja, odigraće se događaji koji će suštinski odrediti živote protagonista ovog romana.Ispod vulkana6/13

Malkolm Lauri Ispod vulkana Meki povez Džefri Fermin, bivši britanski konzul, stigao je u zabiti meksički grad Kuaunavak, smešten visoko u planinama. Alkohol je slabost koja je obeležila čitav njegov život. Posle izvesnog vremena pridružuje mu se njegova žena Ivona, inspirisana vizijom skladnog zajedničkog života daleko od Meksika, gde su im se desile sve one nesrećne okolnosti koje su njihov odnos dovele na ivicu propasti. Ona je odlučna da spase Fermina i njihov brak, ali ispostaviće se da ta misija postaje isuviše komplikovana kada se pojave njegov polubrat Hju i prijatelj iz detinjstva Žak. U jednom jedinom danu, na pozornici skoro pa mitskog grada, u folkloru meksičkog magičnog, ali i dijaboličkog okruženja, odigraće se događaji koji će suštinski odrediti živote protagonista ovog romana. Ispod vulkana

MILENA MARKOVIĆ PTIČJE OKO NA TARABI Izdavač - LOM, Beograd Godina - 2009 110 strana 21 cm ISBN - 978-86-7958-024-5 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Izobilje Istorija, sok, salama Beli medved Svuda su moji Razvitak Čučim i gledam Vegetarijanci Dezodorans Srećna nova godina Div Mleko Baba pomagaj Šank Laka krila Plivanjac Biće kiše Ptičje oko na tarabi Teška krila Mali Oktobar bato Prebaci Klozeti Crno perje Reklama Slušaš, gledaš Džo vilijams i ja Stanica Ha ha ha Na kraju sveta Telo Reko moja rečice Starost Siročići Jooj Starost isto Simonida ivona slavna Da vidim Moj golube Otrovna Poslednja Dlake Plaža Brzo Čuvene slike Porodice Lepi sine Uspeh Slatki dani Vesela Najbolji Konopci Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Džefri Fermin, bivši britanski konzul, stigao je u zabiti meksički grad Kuaunavak, smešten visoko u planinama. Alkohol je slabost koja je obeležila čitav njegov život. Posle izvesnog vremena pridružuje mu se njegova žena Ivona, inspirisana vizijom skladnog zajedničkog života daleko od Meksika, gde su im se desile sve one nesrećne okolnosti koje su njihov odnos dovele na ivicu propasti. Ona je odlučna da spase Fermina i njihov brak, ali ispostaviće se da ta misija postaje isuviše komplikovana kada se pojave njegov polubrat Hju i prijatelj iz detinjstva Žak. U jednom jedinom danu, na pozornici skoro pa mitskog grada, u folkloru meksičkog magičnog, ali i dijaboličkog okruženja, odigraće se događaji koji će suštinski odrediti živote protagonista ovog romana.Ispod vulkana se smatra jednim od najvažnijih engleskih romana XX veka i nema nikakve sumnje da je izvršio veliki uticaj na mnoge autore širom sveta. Veliki Džon Hjuston je 1984. snimio istoimen...

Malcolm Lowry Pod VulkanomIzdavač: Liber Zagreb, 1981.Pismo: LatinicaPovez: TvrdBroj strana: 427Džefri Fermin, bivši britanski konzul, stigao je u zabiti meksički grad Kuaunavak, smešten visoko u planinama. Alkohol je slabost koja je obeležila čitav njegov život. Posle izvesnog vremena pridružuje mu se njegova žena Ivona, inspirisana vizijom skladnog zajedničkog života daleko od Meksika, gde su im se desile sve one nesrećne okolnosti koje su njihov odnos dovele na ivicu propasti. Ona je odlučna da spase Fermina i njihov brak, ali ispostaviće se da ta misija postaje isuviše komplikovana kada se pojave njegov polubrat Hju i prijatelj iz detinjstva Žak. U jednom jedinom danu, na pozornici skoro pa mitskog grada, u folkloru meksičkog magičnog, ali i dijaboličkog okruženja, odigraće se događaji koji će suštinski odrediti živote protagonista ovog romana.Ispod vulkana se smatra jednim od najvažnijih engleskih romana XX veka i nema nikakve sumnje da je izvršio veliki uticaj na mnoge autore širom sveta. Veliki Džon Hjuston je 1984. snimio istoimeni film sa Albertom Finijem u ulozi Džefrija Fermina, i to je samo učvrstilo ovaj roman na prestižnoj listi kultnih ostvarenja moderne svetske književnosti.4/21

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Duga, sunce i srce - Bojana Nešić Izdavač: Komshe Godina izdanja: 2017 Broj strana: 170 Format: 21 cm Povez: Broširani Roman Duga, Sunce i Srce je prva knjiga Bojane Nešić. Autorka je želela da kroz ličnu i emotivnu porodičnu priču, podeli teškoće, izazove i pobede koje donosi život sa detetom sa smetnjama u razvoju. Knjiga prati period Bojaninog života, od trenutka kada sa mužem Nemanjom dobija prvo dete, Ivonu (Nonu). Nona je dete sa smetnjama u razvoju, ali to ne obeshrabruje mladi par. Porodica se proširuje, stižu drugo i treće dete, Đurđa i Bogdan. Svoja sećanja, emocije i događaje Bojana je pretočila u roman koji je dragoceno štivo za svakog roditelja. Duga, Sunce i Srce je priča o sreći i tugi, o suzama i smehu, o različosti, to je priča o odrastanju i sazrevanju ne samo dečjem već i roditeljskom. Ova knjiga podsetiće svakog od nas na to šta je najvažnije u životu i koliko je život, i kada je težak, beskrajno lep. Bojana Nešić je rođena u Užicu 1978. godine gde i danas živi sa Nemanjom, sa kojim je najpre delila školsku klupu, a sada i život. Iako je uspešan inženjer agroekonomije, svestrana i talentovana u različitim oblastima, ona sebe najradije predstavlja kao mamu Ivone, Đurđe i Bogdana.

HELLBOY - ČUDNI POSLOVI Str 240 Povez mek Stanje knjige dobro OSTALE MOJE AUKCIJE MOŽETE POGLEDATI PREKO LINKA http://www.kupindo.com/pretraga.php?Prodavac=rere&Grupa=1 Kupovinom više knjiga značajno štedite na poštarini. O knjizi IVON NAVARO - Meduzina osveta STIVEN R. BISET - Slagalica FILIP NATMEN - Majka plače u ponoć GREG RAKA - Isporučeno NENSI HOLDER - Foli a du KREG ŠO GARDNER - Demonska politika NENSI A. KOLINS - Surova bajka RIK HAUTALA i DŽIM KONOLI - Strašila ČET VILIJAMSON - Tamo gde njihova vatra nije ugašena MAKS ALAN KOLINS - Rodila sam bebu bigfuta! KRISTOFER GOLDEN i MAJK MINJOLA - Naklavi POPI Z BRAJT - Gori, bejbi, gori METJU Dž KOSTELO - Noć na plaži BRAJAN HODŽ - Daleko se širi njegovo hvalisanje

OČUVANA HELLBOY - Čudni poslovi Izdavač: Moro doo, System Comics Naslovna strana: Mike Mignola Scenario: Mike Mignola Crtež: Mike Mignola Naslov originala: Hellboy: Odd Jobs Format: B5 Povez: meki Boja: crno-belo Broj strana: 210 O knjizi IVON NAVARO - Meduzina osveta STIVEN R. BISET - Slagalica FILIP NATMEN - Majka plače u ponoć GREG RAKA - Isporučeno NENSI HOLDER - Foli a du KREG ŠO GARDNER - Demonska politika NENSI A. KOLINS - Surova bajka RIK HAUTALA i DŽIM KONOLI - Strašila ČET VILIJAMSON - Tamo gde njihova vatra nije ugašena MAKS ALAN KOLINS - Rodila sam bebu bigfuta! KRISTOFER GOLDEN i MAJK MINJOLA - Naklavi POPI Z BRAJT - Gori, bejbi, gori METJU Dž KOSTELO - Noć na plaži BRAJAN HODŽ - Daleko se širi njegovo hvalisanje

O knjizi: „Špijunologija“ je zapravo dnevnik Spensera Blejka, špijuna, za koga nijedna tajna organizacija ne želi da prizna da postoji. Ona vodi čitaoca na čarobno putovanje kroz tajne zadatake, obuku za špijune, špijunske organizacija, šifre... Kroz celu knjigu se provlači i poseban zadatak za čitaoca kao i pomoćna sredstva poput lupe koja se krije u koricama knjige. A samo oni koji budu dovoljno uporni moći će na kraju knjige da dođu i do velikog iznenađenja i rešenja zadatka. Nastala je u radiocnici čuvene engleske izdavačke kuće Templar a ilustracije potpisuju nekoliko čuvenih ilustratora: Ijan Endrua, En Ivon Gilberta, Helen Vord i Tomislava Tomića. Na 54. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu „Špijunologija“ je dobila nagradu za najbolju dečju knjigu koju dodeljuje stručni žiri Sajma knjiga.

O knjizi: „Špijunologija“ je zapravo dnevnik Spensera Blejka, špijuna, za koga nijedna tajna organizacija ne želi da prizna da postoji. Ona vodi čitaoca na čarobno putovanje kroz tajne zadatake, obuku za špijune, špijunske organizacija, šifre... Kroz celu knjigu se provlači i poseban zadatak za čitaoca kao i pomoćna sredstva poput lupe koja se krije u koricama knjige. A samo oni koji budu dovoljno uporni moći će na kraju knjige da dođu i do velikog iznenađenja i rešenja zadatka. Nastala je u radiocnici čuvene engleske izdavačke kuće Templar a ilustracije potpisuju nekoliko čuvenih ilustratora: Ijan Endrua, En Ivon Gilberta, Helen Vord i Tomislava Tomića. Na 54. međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu „Špijunologija“ je dobila nagradu za najbolju dečju knjigu koju dodeljuje stručni žiri Sajma knjiga.

Knjiga je kao nova. Ispod vulkana - Malkom Lauri Izdavač: Dereta Godina izdanja: 2022 Broj strana: 475 Format: 21 cm Povez: Tvrdi Džefri Fermin, bivši britanski konzul, stigao je u zabiti meksički grad Kuaunavak, smešten visoko u planinama. Alkohol je slabost koja je obeležila čitav njegov život. Posle izvesnog vremena pridružuje mu se njegova žena Ivona, inspirisana vizijom skladnog zajedničkog života daleko od Meksika, gde su im se desile sve one nesrećne okolnosti koje su njihov odnos dovele na ivicu propasti. Ona je odlučna da spase Fermina i njihov brak, ali ispostaviće se da ta misija postaje isuviše komplikovana kada se pojave njegov polubrat Hju i prijatelj iz detinjstva Žak. U jednom jedinom danu, na pozornici skoro pa mitskog grada, u folkloru meksičkog magičnog, ali i dijaboličkog okruženja, odigraće se događaji koji će suštinski odrediti živote protagonista ovog romana. Ispod vulkana se smatra jednim od najvažnijih engleskih romana XX veka i nema nikakve sumnje da je izvršio veliki uticaj na mnoge autore širom sveta. Veliki Džon Hjuston je 1984. snimio istoimeni film sa Albertom Finijem u ulozi Džefrija Fermina, i to je samo učvrstilo ovaj roman na prestižnoj listi kultnih ostvarenja moderne svetske književnosti. Malkom Lauri (1909–1957), engleski prozni pisac i pesnik, nije mnogo toga objavio za života, ali je dosta njego­vih rukopisa ostalo nedovršeno, od kojih su neki objavljeni posthumno. Rođen je u imućnoj porodici. Nakon sred­nje škole otiskuje se na petomesečnu plovidbu, a doživljaje sa tog putovanja će opisati u Ultramarinu (1933), svom pr­vom romanu, koji je napisao još kao student. Po želji po­rodice, upisao je studije na Kembridžu i diplomirao sa do­brim ocenama. Sebe je krivio za samoubistvo svog cimera, bespoštedno se odavao alkoholu čitav život (prema nekim navodima, počeo je da pije još od 14. godine), pa je čak do­živeo i nervni slom i neko vreme proveo u psihijatrijskoj ustanovi. Svoje najuspelije delo, roman Ispod vulkana, za­počeo je tridesetih godina XX veka u Americi, dok je radio kao scenarista u Holivudu, nastavio ga je dok je živeo u Meksiku, i ozbiljno redigovao dok je živeo u Kanadi, da bi bio objavljen tek 1947, kao njegov drugi i poslednji završe­ni roman. Umro je u Engleskoj, u siromaštvu.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Četiri diskurzivne tačke plesne prakse - Izdavač: Fakultet za medije i komunikacije Godina izdanja: 2016 Broj strana: 134 Format: 21 cm Povez: Broširani Ples nema tako dugu tradiciju zapisivanja i teoretizacije kao što je imaju druge izvođačke umetnosti, te se još uvek traga za načinima da se artikulišu različite plesne prakse. Četiri diskurzivne tačke plesne prakse nude jednu šemu te artikulacije. Ovaj otvoreni model se bazira na jednom zamišljenom kvadratu, gde se jedna tačka (teme) odnosi na matricu tela, druga na politiku pokreta, treća na izvedbenu strukturu i četvrta na matricu drugog. Analizirano je osamnaest plesnih dela (među kojima su Hexentanz – Meri Vigman, Groosland – Megi Maran, Trio A – Ivon Rajner, Blaubart – Pina Bauš, Rosas danst Rosas – Rosas, Solo – Vilijam Forsajt, Strangefish – Lojd Njuson, The Perfect human – Hofeš Šehter, Le dernier spectacle – Žerom Bel, Tragédie – Oliver Duboa). Simulirajući postupak faktorske analize, izdvojeno je šest faktora koji su postali osnova multidimenzionalnog pristupa plesnoj analizi. Ovaj rad je pokušaj da se uz pomoć matrice diskurzivnih tačaka, kao i različitih teorijskih platformi (Lakan, Batlerova, Kristeva, Derida, Delez, Danto, Vitgenštajn, Fuko i dr.) ostvari doprinos u pravcu sistematičnog promišljanja o plesu.

Nova knjiga, necitana, nema posvete. Izgubljeno jutro - Gabrijela Adameštjanu Izdavač: Darma books Godina izdanja: 2022 Broj strana: 640 Format: 20 cm Povez: Broširani Roman Izgubljeno jutro Gabrijele Adameštjanu s pravom se smatra jednim od najznačajnijih ostvarenja savremene rumunske književnosti. U centru romana je živopisni lik madam Delke, priproste žene u 70-im godinama, koja odlazi u posetu Ivoni, pripadnici nekada bogate bukureštanske porodice koja je u međuvremenu osiromašila. Provodeći dan uz kafu i stvrdnute kolače, ove dve žene razgovaraju o svojim porodicama, prijateljima i yajedničkim poznanicima, gradeći nehotično, svaka na svoj način, panoramski portret rumunskog društva od Prvog svetskog rata pa sve do poslednjih decenija 20. veka. Služeći se širokom lepezom narativnih tehnika (od sveznajućeg pripovedanja, preko doživljenog govora, flešbekova, unutrašnjih monologa i dnevničkih zapisa), Gabrijela Adameštjanu stvara kompleksno delo prožeto brojnim dualnostima, pa se u njemu prepliću prošlost i sadašnjost, prosti svet i buržoazija, svakodnevne intrige i istorijske teme. Roman je preveden na 16 svetskih jezika, a sada je prvi put dostupan i našim čitaocima. Gabrijela Adamešteanu, vrsna je prozaistkinja koja se od samih svojih početaka proslavila u rumunskoj književnosti. Gabriela Adamešteanu je jedan od najpoznatijih i nagrađivanih pisaca i novinara u Rumuniji. Proslavila se romanom „Izgubljeno jutro” (1984), koji je doživeo sedam izdanja na rumunskom jeziku, nagrađena je nagradom Saveza rumunskih pisaca, prevedena je na mnoge jezike dok je rediteljka Katalina Buzojanu scenski postavila ovaj roman u nezaboravnoj predstavi u pozorištu Bulandra u Bukureštu (1986). Roman Gabrijele Adameštanu, „Fontana di Trevi“ (2018, izdavačka kuća Polirom) zaključuje trilogiju započetu 1979. knjigom „Jednaki svakodnevni put”, nastavljenu kratkom prozom „Pokloni sebi odmor” (1979) i knjigom „Leto-proleće” (1989), romanom „Susret” (2003) i knjigom publicistike „Romantične godine” (memoari, 2014). Gabriela Adamesteanu je četrnaest godina (1991-2005) bila glavni i odgovorni urednik političkog i društvenog nedeljnika „22“ koji je uređivala Grupa za socijalni dijalog sa dodatkom „Bucharest Cultural“, koji je ona pokrenula, a kojim je koordinirala do 2013.

Potpuno novo, nečitano, kao iz knjižare. Džin - Alen Rob-Grije Godina izdanja: 2021 Broj strana: 116 Povez: Mek Prva verzija romana Džin, pod nazivom Sastanak (Rendez-vous), objavlјena je 1980. u Americi kao priručnik za učenje francuskog. Autor ga je sastavio na molbu profesorice Ivon Lenard sa Univerziteta Domingez Hils u Kaliforniji. Ovo izdanje takođe se sastojalo od osam poglavlјa, koja su se završavala tipičnim pitanjima za đake. Pretvarajući knjigu u roman, autor je vežbe uklonio, pridodavši tekstu prolog i epilog.Izbor koncepta udžbenika istovremeno je pooštrio Rob-Grijeove poetičke nazore i na neki način ih rasteretio. Tekst se povinuje obrascu usvajanja jezika. U svakom poglavlјu postepeno se uvode nova gramatička pravila: prvo poglavlјe ispripovedano je u prezentu, a od drugog pa sve do kraja zastuplјena su sve zahtevnija vremena. S druge strane, udžbenička forma pružila je poligon za primenu Rob-Grijeovih književnih strategija. Protagonista, čije je pretežno ime Simon Leker, svoju nesigurnost izražava vežbajući kondicional. Suvoparni opisi tipični za ovog autora mogli su, fokusom na učenje jezika, da dobiju svrhu: uvođenje leksike svakodnevnih predmeta. Ovim prelamanjem književnih i gramatičkih sredstava autor je u knjizi postigao teorijsko-praktičnu celovitost.Druga osobenost po kojoj se Džin razlikuje od svih ostalih knjiga u Rob-Grijeovom opusu jeste humor. Autor ga je inače proterao iz svojih dela kao „preostatak humanizma“, kao sredstvo „prirodnog“ zbližavanja sa čitaocem. Ovde je i te kako prisutan i uglavnom zasnovan na autoironiji. Kada Simon priča bajku devojčici Mariji, najpre koristi običan perfekat, ali dete zahteva aorist. Narator nam tad poverava kako mora da razmisli nekoliko trenutaka „pošto nije navikao da koristi to glagolsko vreme“. Rob-Grijeovi čitaoci će se tim povodom setiti da on sam decidirano odbacuje aorist, to tipično pripovedačko vreme u francuskom, smatrajući ga bajkovitim ostatkom sveznajuće, „božje“ perspektive (zalažući se, naravno, za subjektivno Ja). Isto tako, kad nakon bajke o robotu mala Marija kritikuje pripovedača zamerajući mu što nije uspeo da stvori „žive i simpatične likove“, ona zvuči kao uobičajeni kritičar Rob-Grijeovih knjiga, koji ga, kao što smo videli, istim rečnikom osporavaju i danas.Naslovna grafija — Djinn — semantički upućuje na upućuje na dobrog duha. Rob-Grije je, međutim, koristi kao fonetsku transkripciju engleskog imena Jean („Džin“), prilagođenu francuskim govornicima. Potonja grafija u francuskom pravopisu upućuje na muško ime, Žan. Ova homonimija čitaoca odmah uvodi u postupak travestije i udvajanja, koji će se u knjizi primeniti na bezmalo sve protagoniste.Rob-Grije ne bi bio to što jeste da nije udžbenik francuskog iskoristio kao uvod u svoj život i delo. Razgovor za posao između naratora i Džin odvija se u prostoru koji podseća na mesto za susrete parova iz Sastajališta. Neodređene godine šarmantne Džin takođe pripadaju katalogu autorovih opsesivnih motiva. Opčinjenost mladim devojkama u središtu je mnogih njegovih knjiga, a vrhunac doživlјava u poslednjoj, pod naslovom Sentimentalni roman (2004). Ta „bajka za odrasle“ izlazi tik nakon što je Rob-Grije primlјen u Francusku akademiju, gde nikad nije kročio, jer je odbijao ceremonijalnost te ustanove kao zastarelu. Objavlјivanje ove knjige pod titulom (krnjeg) akademika moramo shvatiti kao još jedan nestandardni pedagoški gest.

Knjiga je potpuno nova, necitana, kao iz knjizare. Džin - Alen Rob-Grije Izdavač: Futura publikacije Godina izdanja: 2021 Broj strana: 116 Format: 20 cm Povez: Broširani Prva verzija romana Džin, pod nazivom Sastanak (Rendez-vous), objavlјena je 1980. u Americi kao priručnik za učenje francuskog. Autor ga je sastavio na molbu profesorice Ivon Lenard sa Univerziteta Domingez Hils u Kaliforniji. Ovo izdanje takođe se sastojalo od osam poglavlјa, koja su se završavala tipičnim pitanjima za đake. Pretvarajući knjigu u roman, autor je vežbe uklonio, pridodavši tekstu prolog i epilog. Izbor koncepta udžbenika istovremeno je pooštrio Rob-Grijeove poetičke nazore i na neki način ih rasteretio. Tekst se povinuje obrascu usvajanja jezika. U svakom poglavlјu postepeno se uvode nova gramatička pravila: prvo poglavlјe ispripovedano je u prezentu, a od drugog pa sve do kraja zastuplјena su sve zahtevnija vremena. S druge strane, udžbenička forma pružila je poligon za primenu Rob-Grijeovih književnih strategija. Protagonista, čije je pretežno ime Simon Leker, svoju nesigurnost izražava vežbajući kondicional. Suvoparni opisi tipični za ovog autora mogli su, fokusom na učenje jezika, da dobiju svrhu: uvođenje leksike svakodnevnih predmeta. Ovim prelamanjem književnih i gramatičkih sredstava autor je u knjizi postigao teorijsko-praktičnu celovitost. Druga osobenost po kojoj se Džin razlikuje od svih ostalih knjiga u Rob-Grijeovom opusu jeste humor. Autor ga je inače proterao iz svojih dela kao „preostatak humanizma“, kao sredstvo „prirodnog“ zbližavanja sa čitaocem. Ovde je i te kako prisutan i uglavnom zasnovan na autoironiji. Kada Simon priča bajku devojčici Mariji, najpre koristi običan perfekat, ali dete zahteva aorist. Narator nam tad poverava kako mora da razmisli nekoliko trenutaka „pošto nije navikao da koristi to glagolsko vreme“. Rob-Grijeovi čitaoci će se tim povodom setiti da on sam decidirano odbacuje aorist, to tipično pripovedačko vreme u francuskom, smatrajući ga bajkovitim ostatkom sveznajuće, „božje“ perspektive (zalažući se, naravno, za subjektivno Ja). Isto tako, kad nakon bajke o robotu mala Marija kritikuje pripovedača zamerajući mu što nije uspeo da stvori „žive i simpatične likove“, ona zvuči kao uobičajeni kritičar Rob-Grijeovih knjiga, koji ga, kao što smo videli, istim rečnikom osporavaju i danas. Naslovna grafija — Djinn — semantički upućuje na upućuje na dobrog duha. Rob-Grije je, međutim, koristi kao fonetsku transkripciju engleskog imena Jean („Džin“), prilagođenu francuskim govornicima. Potonja grafija u francuskom pravopisu upućuje na muško ime, Žan. Ova homonimija čitaoca odmah uvodi u postupak travestije i udvajanja, koji će se u knjizi primeniti na bezmalo sve protagoniste. Rob-Grije ne bi bio to što jeste da nije udžbenik francuskog iskoristio kao uvod u svoj život i delo. Razgovor za posao između naratora i Džin odvija se u prostoru koji podseća na mesto za susrete parova iz Sastajališta. Neodređene godine šarmantne Džin takođe pripadaju katalogu autorovih opsesivnih motiva. Opčinjenost mladim devojkama u središtu je mnogih njegovih knjiga, a vrhunac doživlјava u poslednjoj, pod naslovom Sentimentalni roman (2004). Ta „bajka za odrasle“ izlazi tik nakon što je Rob-Grije primlјen u Francusku akademiju, gde nikad nije kročio, jer je odbijao ceremonijalnost te ustanove kao zastarelu. Objavlјivanje ove knjige pod titulom (krnjeg) akademika moramo shvatiti kao još jedan nestandardni pedagoški gest.

Čigoja štampa, 2005. Prelepo izdanje, sa obimnim pogovorom akademika Milosava Tešića. edicija Arahna urednik: Leon Kojen Osnov za ovo izdanje izabranih pesama Vinavera čine one njegove pesničke knjige u kojima se, stvarno i nalaze njegove najbolje pesme. Izbor je raspoređen u sedam ciklusa. Priređivač, Milosav Tešić pristupio je temeljno jednom sveobuhvatnom poslu formiranju ciklusa i određivanju njihovih naziva. Po njegovom mišljenju Vinaverova poezija je vrednosno samerljiva pevanju najistaknutijih srpskih pesnika dvadesetog veka. Vinaver je i uticajan pesnik, ali uticajan diskretno, ispotiha. Ovaj izbor pesama ukazuje na Vinaverovu pesničku veličinu, na njegovo živo prisustvo u srpskoj pesničkoj umetnosti. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 — Niška Banja, 1. avgust 1955) bio je srpski pesnik, književni kritičar i prevodilac.[1] Biografija Vinaver je rođen u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona,[2] a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bi učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara.[3] Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa.[4] Diplomata i novinar Dva mlada pesnika - S. Vinaver i Milutin Bojić Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine.[5] Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine.[6] Radio je kao saradnik listova `Politika`, `Republika`, `Vreme` i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine.[7] Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista `Vreme` i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja.[8] Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine.[9] [8] Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande.[8] I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet.[10] Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine.[8] Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj,[11] [12] cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću.[13] U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine.[8] Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast.[14] [15] Njegove novinarske putopisne reportaže realizovane između dva svetska rata sadrže estetske intencije u žanru.[16] Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine.[17] Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine.[18] Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[11] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora.[19] Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića.[20] Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik.[21] Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Vinaverov grob na beogradskom Novom groblju Poslednje godine (1945—1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama)[22], Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov.[23] U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću.[24] Nasleđe Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu.[25] Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, „Misli“ (1913), Varoš zlih volšebnika - Beograd 1920, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, „Ikarov let“ (1937), Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao najznačajniji njegovog rad na temu o srpskom jeziku Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Evropska noć i druge pesme Stanislav Vinaver Izdavač: SKZ BEOGRAD, 1973g tvrd povez KOLO LXVI KNJIGA 444, Predgovor Miodrag Pavlović, VAROŠ ZLIH VOLŠEVNIKA, ČUVARI SVETA, EVROPSKA NOĆ, ROBOTI, RATNI DRUGOVI, Ćirilica, 209 str NAPOMENA UZ OVAJ IZBOR Pored već postojećih izbora Vinaverovih pesama u kojima je naglašavan satirični, humorni vid pesnikovog nadahnuća, ostala je čini mi se zanemarena filozofska, visoko misaona strana Vinaverovog pesništva, koja, iako ne- što teže pristupačna, ostaje, po našem uverenju, ona vrednost Vinaverove poezije koja ga čini značajnim srpskim pesnikom ovoga veka. Ovaj izbor Vinaverovih pesama naglašava baš tu, lirsko-refleksivnu liniju, pokušavajući da dokaže ispravnost ovakvog shvatanja Vinavera-pesnika i da istakne baš takav doprinos Vinaverov našoj modernoj poeziji. Ha predlog Upravnog odbora SKZ i jednog od recenzenata naknadno je uključen u ovu knjigu i jedan izbor iz Vinaverove knjige „Ratni drugovi“. Priređivač je bio saglasan sa ovim predlogom; mada pesme iz pomenute zbirke ne podvlače u najvećoj meri pesnikovu misaonost, one su zanimljiva i možda nezaobilazna etapa u Vinaverovom oblikovanju sopstvenog pesničkog dela. Stanislav Vinaver (Šabac, 1. mart 1891 – Niška Banja, 1. avgust 1955) je bio srpski pesnik i prevodilac jevrejskog porekla. Erudita, književnik i prevodilac Stanislav Vinaver, rođen je 1. marta 1891. godine u Šapcu u uglednoj jevrejskoj porodici. Otac Avram Josif Vinaver bio je lekar, a majka Ruža pijanistkinja. Osnovnu školu završio je u Šapcu. Gimnazijsko obrazovanje ja započeo u Šabačkoj gimnaziji iz koje je izbačen jer nije želeo da se učlani u Vidovdansko kolo. Zbog toga je školovanje nastavio u Beogradu, a na pariskoj Sorboni studirao je matematiku i fiziku. Diplomirao je na Univerzitetu u Beogradu 1930. godine. Već tada postao je sledbenik filozofskih ideja Anrija Bergsona, a 1911. objavio zbirku simbolističke poezije „Mjeća“. Balkanski i Prvi svetski rat Školovanje je privremeno prekinuo da bu učestvovao u balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu kao dobrovoljac, jedan od 1300 kaplara. Bio je poručnik u slavnom Đačkom bataljonu, prešao je golgotu povlačenja preko Albanije i na Krfu se angažovao kao urednik Srpskih novina i radio kao službenik Državnog presbiroa. Diplomata i novinar Godine 1916, upućen je na informativno-diplomatske poslove u Francusku i Veliku Britaniju, a potom i u Petrograd, kao član srpske diplomatske misije baš u vreme revolucije. Po povratku iz Rusije održao je jedno javno predavanje o Oktobarskoj revoluciji u Kasini na osnovu kojeg je publika stekla utisak da nije žalio sudbinu carske Rusije i da nije bio protivnik revolucionarnih previranja. Zbog toga su ga mnogi označili za levičara i ta etiketa mu je ostala u beogradskim krugovima do 1925. godine. Po okončanju rata, kratko je zaposlen u Ministarstvu prosvete, a potom se nemirni i razbarušeni duh posvetio novinarstvu i književnosti kao pripadnik šarolike grupe mladih i novih modernističkih srpskih književnika (Miloš Crnjanski, Dragiša Vasić, Rastko Petrović, Ljubomir Micić, Rade Drainac, Velibor Gligorić, Marko Ristić). Zvanično je postao član Jugoslovenskog novinarskog udruženja 20. novembra 1920. godine. Radio je kao saradnik listova „Politika“, „Republika“, „Vreme“ i drugih. Pisao je kao stalni kritičar za „Vreme“ i radio kao specijalni dopisnik tog lista u Bugarskoj, Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj i Sovjetskom Savezu. Jednom prilikom napisao je za Stevana Hristića „G. Hristić razmahan palicom kao kakav saobraćajni pozornik“ i za to je osuđen na tri dana zatvora i hiljadu dinara globe 1926. godine. Početkom 1927 godine bio je jedan od urednika lista „Vreme“ i potpredsednik Beogradske sekcije Jugoslovenskog novinarskog udruženja. Ninko Perić, preuzevši resor Ministarstva inostranih dela Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca krajem decembra 1926, zaposlio je Stanislava Vinavera kao dnevničara-dopisnika u Odeljenju za štampu Ministarstva inostranih dela, početkom januara 1927. godine. Na taj način je želeo da se oduži njegovim roditeljima, dr Avramu-Josifu i Ruži Vinaver, koji su pokazali posebnu brigu da bi spasili život Ninku Periću dok je bolovao od pegavog tifusa 1914. godine. Prvobitno je bilo planirano da ga postave za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Berlinu, ali je privremeno zadržan na radu u Ministarstvu, a potom premešten za dopisnika Odeljenja za štampu pri Poslanstvu u Bernu, februara 1927. godine. Jedan od prvih zadataka sa kojima se suočio u Švajcarskoj bila je dobro organizovana bugarska propaganda koju je predvodio VMRO u cilju borbe za prava bugarske manjine u Makedoniji i drugim krajevima Kraljevine SHS. Stanislav Vinaver je uložio veliku energiju i pokazao znatnu inicijativu u radu, dnevno pišući raznim redakcijama i istaknutim pojedincima lična pisma u kojima je pobijao navode bugarske propagande. I pored posvećenosti stručnim poslovima, ubrzo je došao u sukob sa Jovanom T. Markovićem, bivšim pomoćnikom ministra inostranih dela i tadašnjim poslanikom u Bernu, jer nije želeo da potpiše dvostruku dokumentaciju o zakupu zgrade za Poslanstvo kojim bi bio oštećen državni budžet. Potom je poslat na rad pri Stalnoj delegaciji pri Društvu naroda u Ženevi, maja 1927. godine. Konstantin Fotić, stalni delegat i njegov lični prijatelj, cenio je rad Stanislava Vinavera koji je odlično vladao francuskim, nemačkim i italijanskim jezikom, te je bio u mogućnosti ne samo da prati pisanje štampe već i da direktno komunicira sa redakcijama i novinarima švajcarskih listova. Međutim, upravo su njegovo znanje i umešnost izazivali surevnjivost dopisnika Odeljenja za štampu MID pri Stalnoj delegaciji u Ženevi Sretena Jakića. Pored toga, Jovan Marković nije zaboravio njegovu raniju neposlušnost i posrednim putem je pokušao da mu oteža položaj i rad u Švajcarskoj. Međutim, Konstantin Fotić je nastojao da ga zaštiti od svih intriga, visoko ceneći njegova znanja, umešnost, posvećenost poslu i inicijativu u radu. Posle zavođenja Šestojanuarskog režima, proveo je dva meseca u Kraljevini SHS, u jesen 1929, jer je želeo da se lično upozna sa novonastalom situacijom i obnovi svoje stare kontakte, kako bi mogao bolje da odgovori svojim dužnostima zastupanja jugoslovenskih teza pred švajcarskom javnošću. U to vreme je odlučeno da Stanislav Vinaver bude premešten u Nemačku. Postavljen je za atašea za kulturu pri Poslanstvu u Berlinu 29. oktobra. 1929. godine. Sa novim šefom, poslanikom u Berlinu Živojinom Balugdžićem imao je odlične odnose. On je pomagao dopisnicima Odeljenja za štampu MID, a potom dopisnicima Centralnog presbiroa Predsedništva Ministarskog saveta, u njihovim propagandnim, informacionim i političkim poslovima. Međutim, Stanislav Vinaver je ubrzo došao u sukob sa drugim dopisnikom u Berlinu Omerom Kajmakovićem usled nepoštovanja razgraničenja nadležnosti u poslu. Njihove rasprave su trajale od 1929. godine, a kulminirale su fizičkim obračunom 14. februara 1931. godine. Incident je okončan premeštajem Omera Kajmakovića iz Berlina i dodeljivanjem svih poslova Stanislavu Vinaveru, kada je i zvanično postavljen za atašea za štampu (dopisnika Centralnog presbiroa). Na tom položaju je ostao do 1934. godine, posvetivši veliku pažnju odbrani Jugoslavije od oštre kritike nemačke štampe u doba Vajmarske republike, a zatim promenama u političkom životu Nemačke po dolasku nacionalsocijalista na vlast. Ubrzo po premeštaju u Beograd, Stanislav Vinaver je postavljen za šefa Publicističkog odseka Centralnog presbiroa. Ovaj posao je obavljao do 1934. do 1938. godine. Po povratku u Jugoslaviju, bio je i jedan od osnivača `Ošišanog ježa`, decembra 1934. godine. Pošto je njegov zaštitnik Kosta Luković bio u nemilosti posle Marsejskog atentata i Stanislav Vinaver se našao na udaru šefa Centralnog presbiroa Teofila Đurovića, koji je želeo da ga otpusti iz državne službe. Ipak, pad vlade Bogoljuba D. Jevtića i formiranje vlade Milana Stojadinovića su mu poboljšali pozicije.[20] Sa novim predsednikom vlade i ministrom inostranih poslova, Vinaver je uspostavio prisne odnose, i čak mu pisao neke od njegovih govora. Upravo zbog bliskih odnosa sa Stojadinovićem, Stanislav Vinaver je penzionisan u vreme vlade Dragiše Cvetkovića. Prilikom posete francuskog ministra spoljnih poslova Ivona Delbosa Jugoslaviji 1937. godine, Vinaver je odlikovan IV stepenom ordena Legije časti. Ekspresionista Pesnik i esejista Vinaver, javlja se kao utemeljivač ekspresionističkog pokreta (napisao je „Manifest ekspresionističke škole“), najoštrije se zalažući za raskid s tradicionalnim umetničkim izrazom i osporavajući dotadašnje „patriotske i deseteračke kanone“ koje su bili postavili dotad neprikosnoveni književni kritičari Jovan Skerlić i Bogdan Popović. Drugi svetski rat Tokom Aprilskog rata zarobljen je kao rezervni kapetan I klase i ostatak Drugog svetskog rata je proveo u zarobljeništvu u nemačkom logoru Osnabrik. Osnivač Moderne i lucidni prevodilac Vinaver je još daleke 1911. u Parizu napisao „Mjeću“ kojom je započeo prevazilaženje srpske moderne. Parodijske pesme poput „Evdoksije“ subverzivnog su karaktera i suštinski su početak srpske avangarde. Evropska i srpska avangarda otuda su savremene u predratnom smislu. Vinaver je prvi preveo Hašekovog „Dobrog vojnika Švejka“, Rableovog „Gargantuu i Pantagruela“, Kerolovu „Alisu u zemlji čuda“, Tvenove „Doživljaje Toma Sojera“ imajući prilike da se sretne sa elementima parodije u književnosti. Posleratna aktivnost Poslednje godine (1945–1955) proveo je u Beogradu radeći kao profesionalni književnik, satiričar i prevodilac sa francuskog, engleskog, ruskog, češkog, poljskog i nemačkog jezika. Njegovi specifični prevodi, u kojima je zarad prenošenja najdubljeg smisla i tumačenja prevođenog teksta vidljivo odstupao od originala, ponekad su čak nailazili na odbijanje izdavača, ali su i danas ostali nenadmašni, skoro kao posebna književna dela. Na polju satire Vinaverove parodije odlikuju se beskrajno duhovitim obrtima, svežinom izraza i prefinjenim osećajem za grotesku, što je posebno došlo do izražaja u „Pantologijama novije srpske pelengirike“ (1920, 1922. i 1938), koje su zapravo parodijski pandan „Antologiji novije srpske lirike“ Bogdana Popovića. Među brojnim Vinaverovim radovima, najpoznatija su: „Priče koje su izgubile ravnotežu“ (1913), „Misli“ (1913), „Varoš zlih volšebnika“ (1920), „Gromobran svemira“ (1921), „Čuvari sveta“ (1926), „Ikarov let“ (1937), „Ratni drugovi“ (1939), „Evropska noć“ (1952), „Jezik naš nasušni“ (1952) i kao kruna njegovog razmišljanja o srpskom jeziku „Zanosi i prkosi Laze Kostića“ (1963). U ovoj poslednjoj knjizi, za koju je Vinaver vodio veliku bitku i za života nije mogao da nađe izdavača, autor je polemičkim majstorstvom do vrhunca doveo svoje kritike srpskog kulturnog mediokritetstva i mitomanstva. Iako je pokazao da se može biti moderan u kontekstu nacionalne kulture, on je i posle toga još pola veka ostao neshvaćen, potiskivan i prećutkivan, pa su „Zanosi“ ponovo štampani tek 2006. godine. U knjizi na skoro 600 strana eseja o velikom pesniku, Vinaver je uspeo da oslika kompletno duhovno i umetničko nasleđe srpske književnosti, kulture, mitologije, državnosti i da napiše ne samo monografiju o Lazi Kostiću, već i autopoetičko delo, koje spaja intelektualno-umetničku radoznalost, enciklopedijsku obaveštenost i autentični duh. „Zanosi i prkosi“ sadrže, naime, kompletnu Kostićevu biografiju i njegova dela, istorijski kontekst u kome su nastajala i beleške o njegovim savremenicima, ali je Vinaver pisao i o muzici, problemima stiha, posebno deseterca, troheja i heksametra, o jezičkim mogućnostima, melodiji jezika i o modernoj poeziji uopšte. Umro je u Niškoj Banji, 1. avgusta 1955. godine. Njegovoj sahrani na Novom groblju u Beogradu su prisustvovali Veljko Petrović, Ivo Andrić, Milan Bogdanović i dr. Imao je dva sina Vuka, rođenog u Bernu 1927, i Konstantina, rođenog u Berlinu 1930. godine. Stariji sin, po profesiji istoričar, bio je poput svog oca poznat kao poliglota. Mlađi sin, pijanista, muzikolog i operski dramaturg, je dobio ime po dobrom prijatelju njegovog oca Konstantinu Fotiću. Bibliografija Mjeća - Beograd 1911, Priče koje su izgubile ravnotežu - Beograd 1913, Varoš zlih volšebnika - Beograd 19120, Pantologija novije srpske pelengirike - Beograd 1920. Gromobran svemira - Beograd 1921, Nova pantologija pelengirike - Beograd 1922, Čuvari sveta - Beograd 1926, Goč gori, jedna jugoslovenska simfonija - Beograd 1927, Šabac i njegove tradicije - Beograd 1935, Čardak ni na nebu ni na zemlji - Beograd 1938, Momčilo Nastasijević - Beograd 1938, Najnovija pantologija srpske i jugoslovenske pelengirike - Beograd 1938, Živi okviri - Beograd 1938, Ratni drugovi - Beograd 1939, Godine poniženja i borbe, život u nemačkim „oflazima“ - Beograd 1945, Evropska noć - Beograd 1952, Jezik naš nasušni - Novi Sad 1952, Nadgramatika - Beograd 1963, Zanosi i prkosi Laze Kostića - Novi Sad 1963 Zanimljivosti Rebeka Vest je u svom putopisu Crno jagnje i sivi soko duhovito opisala svoje sukobe sa ženom Stanislava Vinavera. Stanislav i njegova žena su im bili pratioci na mnogim putovanjima po Jugoslaviji, ali je konstantna netrpeljivost dovela do toga da nastave put bez njih. U putopisu gospodin i gospođa Vinaver nisu navedeni pod svojim pravim imenima, a gospođa Vinaver je prikazana kao nacista, rasista, nemački nacionalista... U Šapcu postoji trg posvećen njemu. Potpisivao se pseudonimima Trajko Ćirić (u Veselim novinama), Čika Staša, Džim Dim Presni, Profesor Sveznanov. Petar Lubarda (Ljubotinj, 27. 7. 1907. – Beograd, 13. 2. 1974), jedan od najvećih jugoslovenskih slikara 20. veka. Bio je član SANU i JAZU. Osnovnu školu je pohađao u Ljubotinju, Cetinju i Herceg Novom, a gimnaziju u Herceg Novom, Šibeniku, Sinju i Nikšiću gde počinje da slika. Studije slikarstva započeo u Beogradu 1925. Umetničkoj školi, a nastavlja kratko u Parizu 1926. na Académie des Beaux Arts. U Crnu Goru se vraća 1932. i iste godine dolazi u Beograd. U Parizu drugi put boravi od 1938. do 1940. Prvu samostalnu izložbu imao je 1925. u Nikšiću a potom 1927. i 1929. u Parizu i Rimu. Od 1927. godine učestvovao je na mnogobrojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Bio je član Društva srpskih umetnika „Lada“ od 1938, Grupe „Samostalni“ od 1951, kao i ULUS-a, ULUCG-a i SULUJ-a. Ratne godine od 1941. do 1944. provodi u zarobljeništvu u logorima u Nemačkoj i Italiji. Njegovog oca, kraljevskog oficira, streljali su Titovi partizani, što je godinama negativno uticalo na njegovu umetničku karijeru, jer se smatrao ideološki nepouzdanim. Od 1945. radi kao profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu. Godine 1946. odlazi na Cetinje gde učestvuje u fomiranju prvih stručnih likovnih institucija u Crnoj Gori: otvara se Umjetnička škola na Cetinju u koji je bio predavač i direktor. Škola se 1947–1948. premešta u Herceg Novi. U Beograd se vraća 1950. godine gde ostaje do kraja života. Dopisni član SANU postaje 1959, a redovni 1961. Jedna od najomiljenijih tema njegovog slikarstva je Kosovski boj koju je uradio na raznim formatima u više desetina verzija. Slikarsku zaostavštinu poklanja Beogradu 1973. godine. U toku je renoviranje zgrade u kojoj se nalazi legat Petra Lubarde. Godine 1997. ustanovljeno je najveće priznanje „Petar Lubarda“ koje se dodeljuje za likovnu umetnost u Crnoj Gori. Slikarstvo Slikarski put Petra Lubarde započinje tamo gde je rođen – u crnogroskom kršu i brdima koji su mu se trajno urezali u stvaralačku memoriju. Praktično, u svemu što je slikao, kao plastička matrica može se identifikovati taj prvi vizuelni pejsaž koji ga je od rođenja okruživao. Kao da se u svakom od kasnijih znamenitih ciklusa vraćao linijama, oblicima i koloritu krajolika koji je poneo i nosio ma kuda da se kretao Crnom Gorom, Srbijom, Evropom i svetom. Počeo je da slika na svojevrsni realistički način koji je već poprimio svetlo-tamne valerske odnose svetla koji su tragali za naglašenim govorom slikarske materije. Dramatika slikarskog prizora podignuta je na prelazu tridesetih u četrdesete godine, a simbolično je vidljiva u Zaklanom jagnjetu (1940). Za ovu sliku su mnogi kritičari istakli da po surovosti prizora nagoveštava kataklizmu Drugog svetskog rata. Posle rata, Lubarda se upustio u dotad nepoznatu avanturu u srpskom i jugoslovenskom slikarstvu otvarajući potpuno slobodne puteve kreativnosti, najpre u maninirizmu kolorističkog ekspresionizma, u kome je formu redukovao do granice prepoznatljivosti, a odmah zatim je svoje slikarstvo uveo u asocijativnu i apstraktnu fazu koja je definitivno obeležila ne samo njegov opus već i celokupno naše slikarstvo druge polovine dvadesetog veka. Od istorijskog je značaja bila njegova izložba održana 1951. godine u Galeriji ULUS-a u Beogradu koja je pokazala ceo plastički program obnove našeg slikasrstva posle epohe socijalističkog realizma i otkrila taj tanani prelaz iz ekspresivnog realizma u asocijativnu apstrakciju. Neka od najpoznatijih dela iz tog perioda su: Bitka na Vučjem dolu (1950), Guslar (1952), Konji (1953), Kosovski boj (1953).