BROJEVI 50,37,49,38,34,39 IZDAVAC KNJIZEVNI KLUB BRANKO COPIC BEOGRAD CASOPISI SU VEOMA DOBRO OCUVANI

Srboljub Zdravković - Lirika Gustava Krkleca , izdanje Dečje novine / Književni klub . Knjiga - 4+

KOMUNIST KLUB CITALACA BEOGRAD 1971g. 90str. korice nesto losije,unutrsanjost u veoma dobrom stanju

Miodrag B. Šijaković: NAROD I STVARALAŠTVO, Klub pisaca Čukarica Beograd 1973, tvrdi povez, str. 155. Eseji. Očuvanost 4.

Stevan Radovanović : VASILIJE VASILIJEVIĆ - Vukov prijatelj i saradnik , Klub matične kulture Zemuna / Vukova zadužbina Beograd 2001, str. 118. Očuvanost 4.

Dušan Stojković: HLEB KAMENA I NEBA - Tekstovi o svrljiškim pesnicima, Kulturni centar Svrljig/Književni klub Branko Miljković Knjaževac 2010, str. 84. Očuvanost 4.

IZDAVAČ: Šahovski klub Bibliotekar, Muzička škola Kosta Manojlović Zemun GODINA: 2002. POVEZ: tvrd PISMO: ćirilica STRANA: 274 STANJE: dobro očuvana, ima posvetu, ocena 3

Tvrd povez, omot, 155 strane, 1973 godina, Izdavac: Klub pisaca, Cukarica Beograd Knjiga ocuvana, na predlistu knjige posveta autora U knjizi ima podvlacenja i pisanja K3/3

Prolom iz duse Knjizevni klub ``Branko Copic`` Beograd, 1989. Meki povez, format: 17x24 cm, 88 strana, ilustrovano, cirilica. Korice odlicne, kao na slikama. Unutra odlicna. Nema tragova pisanja. 22032023 ktj-37

Srboljub Zdravković - Lirika Gustava Krkleca [književna studija] Izdavač: Dečje novine,Gornji Milanovac i Književni klub, Smederevska Palanka 1978 Štampa: 10. oktobar, Smed. Palanka Broj stranica: 197 latinica ; meke korice ; 14cm x 20cm x 1,3cm težina 250 grama Očuvanost: 5-

MULTIMEDIJALNI KLUB IZGRADNJA Uzice, Serbia kao nova ilustrovana iz sadržaja: Ukida se ministarstvo komparativn književnosti Mehmed Begić / Noć koja slijedi, Dolaziš sa mrakom, Čudesni ljudi Kat-ap tehnika kao nauka o snovima Boris Sttarešina / Masne fote, Afrička balada Tobićeva šljam poezija Goran Bogunović / Tetoviranje kore, Ruke, Zlato Dnevnik Tehno Boga...

Izdavač:KNJIŽEVNI KLUB `BRANKO ĆOPIĆ` Beograd Broj strana:207 Pismo:Ćirilica Povez:Tvrd Dimenzije knjige:24 x 17 cm Godina:2010 Odlično očuvana knjiga,bez skrivenih mana i oštećenja,za očuvanost pogledajte slike u visokoj rezoluciji,na svako dodatno pitanje u vezi knjige rado ću vam odgovoriti ! Критички мозаик : о писцима и књигама Књижевног клуба `Бранко Ћопић` из Београда

Godišnjak grada Beograda, 1977. godina, knjiga 28, Sadržaj: Rimske terme na Studentskom trgu, Veliki (Rimski) bunar, Prelazak Emilijana Josimovića u Srbiju 1845.godine, Osnovne škole u srezu kolubarskom, Beogradski đaci 1862, Misija generala Milojka Lešjanina, Rad Janka Veselinovića u srpskom novinarstvu, Beogradska električna centrala, Beogradsko radničko društvo, Beogradski železnički čvor, Ambijenti i prostorne vrednosti Beograda, Problemi masovnog prevoza, Generalni urbanistički plan 1923, Jugoslovenski studenti u Švajcarskoj 1916-1918 Klub učitelja socijaldemokrata

Poetika i ideologija - Reinhard Lauer SADRŽAJ Poetika i ideologija Politički i književni aspekti ilirske ideje kod Južnih Slovena (od 16. do početka 19. veka) `Pesna na Izmail` - pesnički tekst u narodnom stilu iz 1791. godine Zapažanja o poetici i pesničkim rodovima kod Ivana Mažuranića `Vjekovi Ilirije` Ivana Mažuranića - strukture i idejne veze Igra rečima kod Laze Kostića Dučić i Matoš, Dve programatske pesme jugoslovenskog modernizma Problemi stila i žanra u Krležinim `Baladama Petrice Kerempuha` Istorija i karakter u Andrićevoj `Gospođici` Osmanlijsko carstvo kao model sveta. O paraboličnoj strukturi Andrićeve `Proklete avlije` Ivo Andrić umetnik Biografska beleška o autoru Bibliografija jugoslavističkih radova Reinharda Lauera Editorijal Registar imena Izdavač: Književni klub `Branko Čopič, Beograd Godina: 1987 Broj strana: 222 Meki povez Biblioteka: Pisano na najavnoj strani!! Ocena: 4. Vidi slike. Skladište: 2180 Težina: 260 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2023. godine. 21-100 gr-137 dinara 101-250 gr - 138 dinara 251-500 gr – 169 dinara 501-1000gr - 180 dinara 1001-2000 gr - 211 dinara U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

58050) IZABRANA DJELA II , Marko Marković , Svjetlost Sarajevo 1968 , eseji ; biblioteka Kulturno nasleđe ; TODOR KRUŠEVAC: MARKO MARKOVIĆ . TRAGOM KVARENJA NAŠEG JEZIKA U NEDAVNOJ PROŠLOSTI. SAVO SKARIĆ-ZEMBILJ POKRETAČKE SNAGE MLADE BOSNE IZ KULTURNOG ŽIVOTA U PERIODU IZMEĐU DVA RATA (ZAPISI) Počeci kulturnog života poslije prvog rata Borba protiv tudinštine Kako smo nekad pokretali književne časopise Izdavači Sudbina knjižara i knjiga Književno veče najmlađih Gostovanje beogradskog Pen-kluba u Sarajevu Predstavnik države protiv dvojice književnika Prva presuda po Zakonu o zaštiti autorskog prava Dan knjige Prvi spomenik Petru Kočiću Sevdalinka povod za polemiku dva književnika Kongres Pen-klubova u Dubrovniku Pjesma kao dokumenat vremena Književnik na optuženičkoj klupi Jedna neobična književna nagrada MOJI MRTVI DRUGOVI Dr Jovan Kršić Tri mrtva druga Emil S. Petrović Zvonimir Šubić Pripovedački lik Isaka Samokovlije Još dva mrtva druga Jovan Palavestra Borivoje Jevtić ZAPIS O SIMI DRAŠKOVIĆU MOJ PRVI »SUSRET« SA MAKSIMOM GORKIM II POZORIŠTE U BOSNI PRILOZI ZA ISTORIJU POZORIŠTA (FRAGMENTI) Pozorište u Bosni Karađoz. Prva pozorišna predstava u Bosni Pozorište u kući braće Despića Prvi pokušaj osnivanja stalnog pozorišta u Sarajevu Pozorišna zgrada u Sarajevu Fotije Ž. Iličić Sterija u počecima pozorišnog života u Bosni Prvo stalno pozorište u Bosni i Hercegovini Nikolićevo i pozorište ’’Dragoš’’ Zemaljsko narodno pozorište u Sarajevu Pred osnivanje Narodnog pozorišta Postanak Sarajevskog pozorišta Sjenka na otvaranju Narodnog pozorišta Kad je nastalo Sarajevsko pozorište Glumci prema domaćoj drami Dva činioca pozorišne atmosfere Premijere u našem Pozorištu ’’Pozorište bez dugova i deficita’’ Spor Kršić-Janjušević Gostovanje Sarajevskog pozorišta u Zagrebu Ko je autor Almase Sukobi koji su koristili kulturnom životu Osnivanje Dramskog amaterskog kluba Polemika o pozorišnoj kritici Kako nastaju polemike U odbranu dramskih pisaca POZORIŠNI I KNJIŽEVNI NATJEČAJI NAŠA DRAMSKA KNJIŽEVNOST PET LIKOVA NAŠIH DRAMSKIH UMETNIKA Olga Babić Jolanda Dačić Jelena Kešeljević-Gavrilović Miro Kopač Safet Pašalić III REČNIK BELEŠKE BIBLIOGRAFIJA O OVOM IZDANJU sadržaj : tvrd povez, format 14 x 19,5 cm , latinica, 491 strana , pečatni potpis na predlistu ,

Mr Irena Pavlović : VLADETA POPOVIĆ - ŽIVOT I DELO , Zadužbina Andrejević 1999, str. 100. Očuvanost 4- ; ima posvetu autora. Vladeta Popović rođen je u Paraćinu, 1894.godine, u porodici prosvetnih radnika. 1913.upisao se na Beogradski univerzitet, ali mu Prvi svetski rat prekida studije. Kao srpski vojnik prešao je Albaniju i bio ranjen na Kajmakčalanu. Pošto je zbog povrede bio oslobođen vojnih dužnosti, vraća se na studije i spletom srećnih okolnosti provodi tri godine u Engleskoj, kao gost ser Adolfusa Vorda, starešine Piterhauza, najstarijeg koledža u Kembridžu. Tamo je upoznao Meri Stensfild, buduću suprugu i najodanijeg saradnika. Vladeta Popović uspešno je završio studije i dobio akademski stepen B.A. Kembridžskog univerziteta 1921.godine. Iste te godine, po povratku u Beograd, postao je asistent Bogdana Popovića na Katedri za uporednu književnost Filozofskog fakulteta u Beogradu. Doktorsku disertaciju pod nazivom ”Shakespeare in Serbia” odbranio je 1925. na Londonskom univerzitetu. 1929.osnovana je Katedra za engleski jezik i književnost kao odsek XIX (germanske) grupe Filozofskog fakulteta u Beogradu. Na istoj sednici dr Vladeta Popović izabran je za docenta za engleski jezik i književnost. Tokom te pionirske faze, kada je ceo teret nastave počivao na profesoru Popoviću i Meri Stensfild-Popović, njegovoj supruzi,izgrađen je i sproveden u nastavi zaokružen četvorogodišnji program studija. U ovom periodu je, pored redovne nastave, pisao i objavio mnoge radove iz oblasti književnosti. „Kroz englesku književnost“ (1929) „Život i dela Viljema Šekspira“ (1938) „Bernard Šo i drugi eseji“ (1939) zbirke su koje sadrže većinu njegovih radova. Drugi svetski rat prekinuo je rad na Beogradskom univerzitetu. Profesor Popović i njegova supruga Meri Stensfild-Popović su, kao istaknuti propagatori britanske kulture, bili uhapšeni i poslati u koncentracione logore. Srećom, oboje su preživeli užase svog zatočeništva gde su ostali do 1945, kada su se vratili i otpočeli sledeću fazu u istoriji Katedre. Pored nastavno-naučne delatnosti i rada na organizaciji Katedre, profesor Popović učestvovao je u radu mnogih međunarodnih kulturnih organizacija kao što su PEN klub, International Student Service ( Međunarodno udruženje za pomoć studentima) kao i World Association for Adult Education (Međunarodno udruženje za obrazovanje odraslih). Vladeta Popović je kao osnivač prve Katedre za anglistiku u Jugoslaviji, u periodu od 1929. do 1951. godine, postavio temelje izučavanju engleskog jezika i književnosti, a svojim nastavno- naučnim radom i javnom delatnošću mnogo doprineo zbližavanju kultura Engleske i Srbije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u Klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 — Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista.[1] Biografija Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor.[1] Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti[2] (ili 1921.[3]). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine[1], a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Međutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Фотографија Поповића Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i pretanjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra).[4] O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju `Bogdan Popović`.

Autor - osoba Popović, Bogdan, 1864-1944 Naslov Članci i predavanja o književnosti, umetnosti, jeziku, i moralu / Bogdan Popović Vrsta građe prikaz Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1932 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1932 (Beograd : D. Gregorić) Fizički opis 277 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga ; ǂkolo ǂ35, ǂknj. ǂ236 (Karton) Predmetne odrednice Književnost Umetnost Jezik Moral Bogdan Popović (Beograd, 20. decembar 1863/1. januar 1864 – Beograd, 7. novembar 1944) bio je srpski književni kritičar i esejista. Rođen je 1864. godine u Beogradu. Pošto je završio studije na Velikoj školi u rodnom gradu i pariskom Filozofskom fakultetu, 1893. godine postao je profesor Visoke škole koju je završio, da bi 1905. sa prerastanjem Velike škole u univerzitet i postao i univerzitetski profesor. Predavao je francuski jezik, opštu istoriju, uporednu književnost, teoriju književnosti i estetiku. Tokom 1914. godine postao je i redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (ili 1921). Njegov brat je akademik Pavle Popović, a deda po majci Stefan Marković. Književnošću počinje da se bavi rano, već sa dvadeset godina. Ipak, najbitnije što je uradio je pokretanje najznačajnijeg i svakako najbolje uređenog časopisa - Srpskog književnog glasnika koji je počeo da izlazi početkom prošlog veka. Tokom prvih 14 godina izlaženja ovaj časopis je i kod pisaca i kod običnih čitalaca pojačao izvesne predstave o književnim uzorima prema najopštijim, ali jedinstvenim merilima. Bogdan Popović pokrenuo je i stvaranje PEN kluba, Društva za žive jezike i književnost, Colllegium musicum, Društva prijatelja Francuske. U svom kritičarskom delu pisao je relativno malo o srpskim književnicima, mada je smatran najbitnijim književnim kritičarem. Njegov odnos prema srpskoj književnosti najvidljiviji je u „Antologiji novije srpske lirike“ koja je izašla prvo u Zagrebu, 1911. godine, a zatim i u Beogradu, 1912. godine. Antologiju odlikuju dobar predgovor, strog izbor pesama i njihov raspored. U ovom delu našle su se pesme stvaralaca od Branka Radičevića do Jovana Dučića. Ipak, antologiji se zamera to što u nju nisu uvršćeni neki od najznačajnijih pesnika tog doba. Najpoznatiji primer je, sigurno, Vladislav Petković Dis. Poznat je i kao prva ljubav Drage Mašin. Često su se sastajali u klubu književnika, gde je Draga često navraćala. Меđutim, želje Draginih roditelja odvešće je daleko od Popovića. Popović je preminuo 1944. godine. Bavio se i likovnom kritikom. Od 1922. u „Politici” se redovno javljao člancima iz oblasti književne i, u manjoj meri, likovne kritike, kao i esejističkim napisima. Negovao je pozitivističku kritiku, zastupajući ideale „otmenosti i prefinjenosti ukusa”, kao i mišljenje da je estetska vrednost umetničkog dela važnija od njegove socijalno-etičke funkcije. S principijelno utvrđenih i u osnovi tradicionalnih estetičkih i kritičarskih pozicija, kao „naučni sudija”, u to vreme i svojevrsna književna institucija, smatran je prvosveštenikom i „ajatolahom” srpske književnosti (P. Palavestra). O ličnosti Bogdana Popovića, njegovom karakteru i stavovima prema književnosti, umetnosti i životu uopšte, naročito je obimno i pažljivo pisao Branko Lazarević, u eseju „Bogdan Popović“. MG23

Milan Predić: ČLANCI I BELEŠKE, Karić fondacija Beograd 2004, tvrdi povez, str. 287. Izabrani tekstovi o književnosti, kulturi i pozorištu. Očuvanost 4 - Sadržaj na slikama. ПРЕДИЋ Милан – позоришни управник и књижевник (Панчево, 24. XI 1881 – Београд, 9. XII 1972). Синовац сликара Уроша Предића. Основну школу је учио у Панчеву, а гимназију у Бгду. Студирао је српску књижевност на Филозофском факултету у Бгду, доста нередовно (1901-1908) због студија књижевности у Паризу (1903-1907). На Сорбони је стекао лисанс књижевности (1907); диплому му је, као декан, потписао Аристид Бријан. Радио је, затим, као гимназијски професор у Ужицу (1907) и Бгду (1908), а отада, све до одласка у пензију (1947), бавио се искључиво позориштем. М. Грол га је, чим је постао управник НП у Бгду, позвао да напусти место суплента у Трећој београдској гимназији и 25. VII 1909. поставио га за в. д. драматурга НП. Од тог тренутка је његова позоришна судбина тесно повезана са Гролом, са којим је делио добро и зло, постизао успехе и доживљавао падове. Заједно су поднели и оставку 3. IV 1910, када их је надјачао Глумачки клуб са М. Гавриловићем на челу. Вратио се свом суплентском месту да би 15. IV 1911, под другом управом М. Грола, поново био постављен за в. д. драматурга. Убрзо, 18. VII 1911, на основу нове Уредбе о НП у Бгду, постао је секретар VI класе. У име позоришне управе присуствовао је у Згбу сахрани Андрије Фијана (15. IX 1911), а своје позориште је заступао и на првом извођењу Дубравке И. Гундулића у Хрватском земаљском казалишту у Згбу (23. VII 1913). Студирајући у Француској, боравио је извесно време, ради позоришних студија, у Минхену и имао додира са Јоцом Савићем. Учествовао је у ратовима као резервни официр (1912-1918), истакавши се у одбрани Бгда. Извесно време је био лични секретар војводе Живојина Мишића. После оба велика рата такође је посвећивао сву своју позоришну снагу београдском НП, у којем је четири пута био управник (1924, 1925-1933, 1939-1940, 1944-1947). У периоду после Првог светског рата морао је да реорганизује и усмери целокупан позоришни рад јер је ратни вихор оставио општу пустош: уништио материјална добра (зграду и инвентар) и пореметио уметничке вредности. У свакој својој позоришној етапи радио је с несмањеним одушевљењем, непрестано подижући уметнички ниво представа (драмских, оперских и балетских). Првенствену бригу поклањао је репертоару, с подједнаким познавањем прилазио драмским, оперским и балетским остварењима. Привлачили су га сви елементи сценског приказа, па је свакоме од њих поклањао једнаку пажњу. Био је одличан познавалац француске и немачке књижевности и језика. Ипак је више нагињао француској књижевности па је и преводио са француског – за позориште, али и из других области. За репертоар НП у Бгду превео је (1910-1951) девет позоришних комада; Госпођа Икс (А. Бисон), Примроза (Р. де Флер и Г. де Кајаве), У новој кожи (Е. Реј), Нага жена (А. Батај), Кројачица из Линевила (А. Савоар), Лепа пустоловина (Р. де Флер и Е. Реј), Џаз-банд (М. Пањол), Наш попа код богатих (А. де Лорд и П. Шен, према роману К. Вотела) и Жорж Данден (Молијер), од којих су и на сцени СНП изведени У новој кожи и Наш попа код богатих.

Kao na slikama Posveta autora teatar gluma kritike ... Obeleženo grafitnom olovkom na nekim mestima i dobilo žute pegice od starosti Ostalo je u redu Gradimir Gojer, rođen 4. marta 1951. godine u Mostaru, je bosanskohercegovački pozorišni reditelj, književnik i kritičar. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Sarajevu, studij komparativne književnosti sa teatrologijom. Režirao je u pozorištima u BiH, Hrvatskoj, Srbiji, Makedoniji i Italiji. Sa književnikom Safetom Plakalom, režiserom Dubravkom Bibanovićem i tadašnjim direktorom Pozorišta mladih iz Sarajeva, ing. Đorđem Mačkićem osnovao i pokrenuo Ratni teatar u Sarajevu. Na poziv tadašnjeg gradonačelnika Sarajeva, Muhameda Kreševljakovića, preuzima Kamerni teatar 55 u funkciji umjetničkog rukovodioca i direktora. Bio je direktor i umjetnički rukovodilac u Narodnom pozorištu Sarajevo. Obavljao je dužnosti direktora Poslovne zajednice profesionalnih pozorišta BiH, dogradonačelnika Grada Sarajeva, ministra kulture i sporta Kantona Sarajevo, predsjednika Društva pisaca BiH, član uprave Hrvatskog kulturnog društva „Napredak`. U toku 1992. i 1993. godine bio je izabran za ministra bez portfelja u ratnoj vladi premijera Harisa Silajdžića. Između ostalog je i član uprave Sarajevskog fudbalskog kluba FK Željezničar Napisao je 34 knjige iz oblasti teatrologije, političke esejistike i publicistike, poezije i baletnih libreta. Bio je zastupnik u Zastupničkom domu Parlamenta FBiH, vijećnik u Općinskom vijeću Stari Grad i Gradskom vijeću Grada Sarajeva. Trenutno je potpredsjednik Stranke za Bosnu i Hercegovinu.[1] Nakon režiranja predstave Katarina Kosača 2005.godine Gradimir Gojer je izjavio: Katarinu Kosaču smatram prvom emancipiranom Bosankom i Hercegovkom…koja se u povijesnim razdjelnicima uspjela izboriti za osobni stav, za jasnu ideju BiH kao države, kao domovine i kao otadžbine. Katarinu Kosaču doživljavam kroz san tisuću domoljuba ove zemlje, i Bošnjaka i Hrvata i Srba i Židova i onih koji se ćute tek Bosancima i Hercegovcima, kroz san koji traje tisućljetno, od vremena mramorova bogumilskih do danas. [2] Bibliografija[uredi | uredi izvor] Bard s Miljacke, 2012.[3] Libri i biljeske, Šahinpašić, Sarajevo, 2000. ISBN 9789958410406 [4] Posljednji čavao u lijesu domaje, Sarajevo, 2009. ISBN 9789958787492 Euripidova kostrijet, Sarajevo, 2009. ISBN 9789958590733 Breza crvena, Šahinpašić, Sarajevo, 2008. ISBN 9789958412905 Kaze iz Ferhadije, Bemust, Sarajevo, 2008. ISBN 9789958725838 Osobni stav: obraćanja, uzvraćanja i odvraćanja, Rabic, Sarajevo, 2008. ISBN 9789958330018 Lijevo : (slike iz gorke svakodnevnice), Rabic, Sarajevo, 2006. ISBN 9789958703805 Prikazi : literarni mikrozapisi, Međunarodni centar za mir, Sarajevo, 2004. ISBN 9789958480423

Filip Višnjić, 1987. U odličnom stanju. Todor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev. Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča

Tvrd povez, 250 strana, nova knjiga, izdanje Catena mundi 2022, detaljniji opis: Nervozni čas pripovesti Mila Lompara je drugo, izmenjeno i dopunjeno izdanje njegove knjige o Dragiši Vasiću (Moderna vremena u prozi Dragiše Vasića, 1996). I posle 26 godina, ovo je jedina ozbiljna knjiga o romanima i pripovetkama poznatog međuratnog pisca. U njoj su detaljno analizirani roman Crvene magle, kao i sve najznačajnije pripovetke srpskog pisca. Knjigu su preporučili mnogi, a vreme koje je prošlo od prvog izdanja samo je pokazalo njenu vrednost. Među brojnim izmenama u odnosu na prvo izdanje, najznačajnija je ona iz završnog poglavlja. U njemu su zaključci knjige prožeti „biografskim, istorijskim i kulturnim kontekstima koji upotpunjuju predstavu o Dragiši Vasiću u istoriji srpske književnosti.” Milo Lompar o značaju Dragiše Vasića kao pisca Književna umetnost Dragiše Vasića obuhvata i vreme pre i vreme posle Prvog svetskog rata, jer je reč o umetničkoj prozi u kojoj se ospoljava moderno iskustvo. Dragiša Vasić je, dakle, pisac onog epohalnog ubrzanja koje je modernističke momente u srpskoj prozi pretvorilo u njen moderni horizont. U tom istorijskom i poetičkom procesu dolazi do stapanja tradicionalnih i modernih iskustava i postupaka. Otud ova proza korespondira sa tradicijama realizma i impresionizma, simbolizma i dekadencije, jer su one nužne za sam poetičko-epohalni prevrat u književnosti dvadesetih godina XX veka. Putokaz za analizu proze Dragiše Vasića podrazumeva osvetljavanje egzistencijalnog iskustva i pripovednih transformacija kao činilaca kojima ova proza korespondira sa modernim horizontom. Unutrašnja dvosmislenost epohalnog iskustva Vasićeve proze najizrazitije je tematizovana u romanu Crvene magle, jer se u njemu tehnika pripovedanja – vezana za realističku tradiciju – odupire njegovom egzistencijalnom iskustvu. Poetička pukotina između modernog iskustva i pripovednih oblika, koja postoji u romanu Dragiše Vasića, opominje čitaoca da moderno osećanje sveta postaje horizont pripovedanja. Iz zaključka knjige Nervozni čas pripovesti Njegova književnost je ostavila magistralno svedočanstvo o sukobu vrednosti, kao srži modernih vremena, koja onemogućava bilo kakvo shvatanje naroda kao homogenog junaka. Njeno iskustvo je prenebregnuto u korist neposrednog angažmana: bio je u godinama kada temperament i emocije u čoveku ne bi trebalo da prevagnu nad razboritošću, kada ambicije treba da utihnjuju, a skepsa da jača. Uprkos tome, kristalisala se velika tajna njegovih odluka. Čitava nacionalna elita, međutim, živela je u iluzijama da će srpske žrtve ponovo, kao u ratu koji je prenela na svojim plećima njihova mladost, dobiti priznanje, da je nemoguće da one budu ponovo izigrane. Nije li, uostalom, Dragiša Vasić, baš tih godina, kazao da mu je najmilija njegova knjiga Karakter i mentalitet jednog pokolenja? Ponovo je, dakle, prionuo uz ideju o smislu žrtve koja donosi lik naroda kao jedinstvenog bića, iako je njegova književnost svedočila koliko je netačna takva predstava o narodu. Ispod brojnih protivrečnosti, Dragiša Vasić je nosio u svom duhovnom stavu jednu celovitost. Nema velikog raskola između njegovog javnog angažmana i njegovog pripovednog umeća, ali istovremeno postoji raskol unutar tih iskustava i tih umeća. Jedna ambivalencija ispunjava celoviti duhovni stav koji uspostavlja odnos prema umetnosti i prema životu. Karakteristično je da vrednost jednog čina možemo proceniti u situacijama kada on uspostavlja odnos prema rečima koje su do njega dovele: ambivalencija reči Dragiše Vasića biva napuštena i u Prvom i u Drugom svetskom ratu. Čas u kojem Dragiša Vasić napušta svoju osnovnu ambivalenciju, kao čas prepoznavanja skrivene celovitosti, u oba slučaja vezan je za njegov čin. Istaknuti pripadnik Srpskog kulturnog kluba, Dragiša Vasić, u Drugom svetskom ratu nije u Londonu nego u planinama. To je momenat kada vidimo da protivrečni spoj tradicionalnog modernizma biva razrešen u korist osećanja odgovornosti i dužnosti. I baš kao što njegova proza pokazuje u svojim najboljim momentima, koji su eminentno modernistički momenti, da pisac ne može iskustvo žrtve nikada dovesti u istu ravan sa iskustvom istine, niti sa iskustvom saosećanja ili smisla, tako isto njegov angažman pokazuje da ključno u osećanju odgovornosti nije reč nego čin. Iako sam podleže brojnim tumačenjima, čin ne podleže nikakvoj relativizaciji, jer ostaje bezuslovan za čoveka koji za njim poseže. Otud je ambivalencija Dragiše Vasića razrešena u njegovom činu na način koji je bezuslovan. Poseban pečat ovoj ponovo pronađenoj odlučnosti i ubeđenosti daje okolnost da ovog gospodina, umesto u Londonu, ratnih godina zatičemo u suknenom seljačkom odelu, sa belom bradom, ostarelog, kako se krije po slobodnim srpskim planinama. Tih fotografija ostalo je najviše.

Književna omladina Srbije, 1998. Bibliotečki primerak, ali nekorišćen. Prva knjiga Slobodana Vladušića. Sadrži: Predgovor (5-7); Katalog sećanja : Vladimir Tasić, Pseudologija fantastika, Matica srpska, 1995 (8-11); Idila saznavanja : Snežana Žabić, U jednom životu, Književna omladina Srbije, 1996 (12-15); Razlikujem dakle dišem : Milovan Marčetić, Životi pesnika, Stubovi kulture, 1996 (16-19); Gusle od kutlače : Milica Mićić Dimovska, Poslednji zanosi MSS, Nolit, 1996 (20-23); Nepodnošljiva teškoća pastiša : Aleksandar Gatalica, Mimikrije, Stubovi kulture, 1996 (24-27); Problem distance : Ljiljana Jokić Kasper [tj. Kaspar], Četiri male žene, Stubovi kulture, 1996 (28-32); Junak o eseju : Marija Ivanić, Eseji o junaku, Radio B92, 1996 (33-36); Slutnja prostora : Boško Krstić, Kaštel Beringer, samostalno izdanje, 1996 (37-40); Zadovoljstvo u pisanju : Vasa Pavković, Hipnotisan, Stubovi kulture, 1996 (41-45); Poetika priče, poetika istorije : David Albahari, Mamac, Stubovi kulture, 1996 (46-50); Bes koji nedostaje : Vladimir [tj. Vladan] Matijević, R. C. neminovno, (roman o slučaju) Rad, 1997 (51-55); Penasta Anđelija i koherencija : Vladimir Arsenijević, Anđela, Stubovi kulture, 1997 (56-60); Zadovoljstvo konstrukcije : Vladimir Tasić, Radost brodolomnika, Svetovi, 1997 (61-65); Završetak skriptocentričnog? : Dragan Velikić, Danteov trg, Stubovi kulture, Beograd, 1997 (66-70); Mačoidni homo teoretikus : Igor Marojević, Obmana Boga, Stubovi kulture, 1997 (71-75); Znati i ne znati : Ljubica Arsić, Zona sumraka, Stubovi kulture, 1997 (76-80); Priča protiv istorije : Goran Petrović, Opsada crkve Svetog Spasa, Narodna knjiga, 1997 (81-85); Čovek: suziti i usmeriti : Ivan Negrišorac, Anđeli umiru, Stubovi kulture, 1998 (86-90); Modeli u nestajanju (91-98). Slobodan Vladušić (Subotica, 9. maj 1973) srpski je univerzitetski profesor, književnik i esejista. Biografija Osnovnu školu (1980–1988) i srednju školu (1988–1992) završio je u Subotici. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, Odsek za srpsku književnost i jezik (1993–1998). Godinu dana je proveo kao lektor za srpski jezik na Univerzitetu Adam Mickijevič u Poznanju. Magistrirao je 2005. na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu sa temom „Dezintegracija motiva mrtve drage u srpskoj poeziji HH veka“, a doktorsku disertaciju pod naslovom „Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“ odbranio 2008. Od oktobra 1998. do marta 1999. bio je urednik kritike u časopisu Reč. U toku 2001. godine bio je tri meseca honorarni urednik na Televiziji Subotica. Bio je urednik Letopisa Matice srpske (2013–2016). Osnovao je Centar za istraživanje i popularizaciju srpske književnosti pri Odseku za srpsku književnost na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, kao i „Blogeramu”, kurs pisanja blogova za učenike 4. razreda srednjih škola. Trenutno je zaposlen na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu na Odseku za srpsku književnost i jezik kao redovni profesor.[1] Uz akademsku karijeru aktivno neguje i spisateljsku. Član je književne grupe P-70, zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem, Nikolom Malovićem, Dejanom Stojiljkovićem i Markom Krstićem.[2] Publicistiku je objavljivao u NIN-u, Nedeljniku i Pečatu. „ Uzore nemam. Postoje pisci koje volim, koje čitam, o kojima razmišljam i o kojima pišem, ali to nisu uzori. To su moji prijatelji u prošlosti. Ja sam trenutno živi predstavnik našeg društva, a kada to ne budem, nadam se da će biti neko, pa da nas sve ponovo okupi u svojoj svesti. ” — Slobodan Vladušić, Slobodan Vladušić: Verujem da je ovaj narod sposoban za velike juriše (9. 11. 2018) Dela Periodika Prozom, prevodima, stručnim radovima i kritikom zastupljen je u listovima i časopisima: Reč (1996–2000), Pro Femina (1996, 1997), Polja (1996–1998, 2008, 2011), Sveske (1997, 1998), Književna reč (1997), Letopis Matice srpske (1997–2004, 2006, 2011, 2013–2017), Književna kritika (1998), Književne novine (2000, 2001), Luča (2000), Severni bunker (2000, 2001, 2003), Književni glasnik (2001), Književni magazin (2001, 2012, 2013), Povelja (2001), Zlatna greda (2002, 2004, 2006, 2010–2012), Književna istorija (2002, 2005), Gradina (2003), Koraci (2004, 2006), Politika (2004, 2005), Nasleđe (2004, 2006, 2009, 2010), Stanje stvari (2005, 2006), Književni list (2005), Književnost (2005, 2008), Rukovet (2006), Godišnjak Filozofskog fakulteta (2007, 2009, 2010, 2012, 2016, 2017), Raskršća (2007), Kultura (2009, 2013), Anali Borislava Pekića (2009), Vsesvіt (Ukrajina, 2009), Nova srpska politička misao (2009), Pravo & Društvo (2010), Sveske Zadužbine Ive Andrića (2010–2012), Nova Zora (2011), Sociološki pregled (2012), Oktoih (2013), Naš trag (2013). Književnoteorijska dela Degustacija strasti, eseji, Književna omladina Srbije, Beograd 1998. COBISS.SR-ID - 161805063[mrtva veza] Na promaji: studije, eseji i kritike, Agora, Zrenjanin 2007. COBISS.SR-ID - 223394311[mrtva veza] Portret hermeneutičara u tranziciji, stručna monografija, Dnevnik, Novi Sad 2007. COBISS.SR-ID - 224084999[mrtva veza] Ko je ubio mrtvu dragu?, stručna monografija, Službeni glasnik, Beograd 2009. COBISS.SR-ID - 168931340[mrtva veza] Crnjanski, Megalopolis, stručna monografija, Službeni glasnik, Beograd 2011. COBISS.SR-ID - 186356748[mrtva veza] Književnost i komentari: uputstvo za oružanu pobunu, eseji, Službeni glasnik, Beograd 2017. COBISS.SR-ID - 247240460[mrtva veza] Zavet i megalopolis, eseji, Bitije, Beograd, 2020.[3] Književnoumetnička dela Forward: krimikomedija, roman, Stubovi kulture, Beograd 2009. COBISS.SR-ID - 167705100[mrtva veza] Mi, izbrisani: video-igra, roman, Laguna, Beograd 2013. COBISS.SR-ID - 200621324[mrtva veza] Veliki juriš, roman, Laguna, Beograd 2018. COBISS.SR-ID - 267594508[mrtva veza] Omama, roman, Laguna, Beograd 2021. COBISS.SR-ID - 38233865[mrtva veza] Ostalo Košarka to je Partizan: mit o Košarkaškom klubu Partizan, monografija (2016). Teniser, drama koja se izvodila u Narodnom pozorištu u Subotici.

Vidosav - Monografija Monografija obelezava pedeset godina knjizevnog rada Vidosava Stevanovica Klub `Vidosav`, Kragujevac, 2011. Tvrd povez, veliki format, 512 strana, ilustrovano. Povodom 50. godišnjice književnog rada Vidosava Stevanovića objavljena je monografija o delu pripovedača, pesnika, romansijera, scenariste i dramskog pisca Vidosava Stevanovića. Monografija o piscu koji je najpolodnije stvaralačkog rada proveo u egzilu, pod naslovom `Vidosav`, ima 512 stranica i sadrži obilje informacija i izbor objavljenih tekstova o njemu. `To je izbor iz nekoliko stotina kritika koje su napisane o mojim knjigama, jedan deo krajnje negativan u odnosu na čoveka i pisca Stevanovića. Iako sam najnapadaniji pisac, to mi čini čast i očekujem da tako bude i ubuduće`, rekao je Stevanović na konferenciji za štampu. U Botunju kod Kragujevca promovisana je monografija Vidosav kojom je obeležena pedesetogodišnjica književnog rada Vidosava Stevanovića. Proslavi jubileja jednog od najčitanijih i najnapadanijih srpskih pisaca prisustvovali su brojni gosti iz Srbije i inostranstva. Vidosav Stevanović rođen je 1942. godine u Cvetojevcu kod Kragujevca. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Proslava poluvekovnog jubileja Vidosava Stevanovića podsetila je na njegove romane Nišči, Testament, Sneg u Atini, Ostrvo Balkan, Hristos i psi, političku biografiju Slobodana Miloševića, knjjige pripovedaka Refuz mrtvak, Periferijski zmajevi i Carski rez i njegovo najnovije delo Dnevnik samoće. `Ovo je za mene odavanje počasti tom naporu i tim knjigama, više nego meni lično. Ja se osećam dobro što sam ih završio i činim sve da završim ove tri, četiri koje smatranm svojim poslednjim projektima. Što se mene tiče ovo je kao kada se čovek popenje na vrh, pogleda iza sebe i kaže zar je moguće da sam se ja ovde popeo`, kaže Stevanović. Za pisca izuzetne biografije, koji je u proštlosti čestio bio u nemilosti vlasti, proslave ove vrste istovremeno su i podsećanja na neizbežno balkansko preplitanje i sučeljavanje književnosti i ideologije. `Ja sam bio poluzabranjen pod komunistima. Nekih sedam godia me nije bilo u javnosti. Bio sam izbačen iz svih školskih programa. Zatim su me vratili, pa sam još jednom izbačen, ovog puta temeljnije. To je vreme koje nazivamo Miloševićevom vlašću. Činilo se da je to nešto drugo, a u stvari to su bili oni isti ljudi iz prethodnog perioda, samo sada više nisu bili komunisti nego su se zvali nacionalisti`, kaže Stevanović. Vidoslav Stevanović, na promociji monografije kojom se obeležava pedeset godina njegovog rada, Kragujevc, 10. jul 2011. Nakon demokratskih promena i povratka u Srbiju pisca poznatog po jakim antiratnim stavovima, usledile su nove knjige, poput Dnevnika samoće, ali i nove ideološke diskvalifikacije. `Došli su na vlast ljudi koji bi trebalo da budu moji politički istomišljenici i saveznici, a oni su nastavivši staru politiku, nastavili da vuku pisce iz onog vremena, a mene, ako ne da zabranjuju, bar da odstranjuju gde god mogu. Tako da ja sada nisam ni zabranjen, ni dopušten, ni izbačen ni primljen`, kaže Stevanović. Stevanović sada radi na četiri pojekta, kojima namerava da zaokruži svoje književno delo, a trenutno je usresređen na sabiranju tekstova za nastavak Dnevnika samoće, koji će se zvati Kradljivci slobode. Kaže da istovremeno, pokušava da završi treću knjigu pariskih romana koja se zove Sekretum sekretorum, i da sabira snagu da završi treću verziju Stradije i komentara i zbirku priča koja se zove Intra muros, da kroz 15 priča ispriča razne sudbine pariske, kao što je kroz 15 priča Refuz mrtvaka ispričao razne sudbine kragujevačke. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović