PC Plants VS Zombies - Garden Warfare 2 Proizvođač: EA Datum izlaska: 23.02.2016. Borba za predgrađe je luđa nego ikad. U Plants vs. Zombies Garden Warfare 2, zombiji su pobedili, a biljke su po prvu put u napadu u ovoj urnebesnoj akcionoj pucačini. Sada kao kompletna igra nudi multiplayer mape za 24 igrača sa 6 različitih modova za igru, kao i co-op mod za 4 igrača. Zabavite se solo ili igrajte na split-screen sa prijateljem. Prvi Garden Warfare pokazao je da PopCap ume da napravi izuzetno zanimljivu igru u potpuno drugom žanru nego što je to Plants vs Zombies. Pored toga, pokazali su i da im korišćenje PvZ univerzuma za druge namene nije strano i da mogu podjednako uspešno i zabavno da postave borbu biljaka i zombija u ratno akciono okruženje, a ne samo strateško-logičko. Sada je potrebno da ubede igrače da mogu da ponude nešto novo u već viđenom konceptu. I to “nešto novo” dolazi već sa startovanjem igre. Za razliku od prvog dela sada je pred vama odmah “dvorišno borbeno polje” odnosno Backyard Battleground koji vrca od zanimljivih dešavanja. Posmatrajte ovaj mod kao svojevrisni Skirmish odnosno brzi okršaj u koji možete “upasti” iste sekunde. A kada uskočite na ovo bojno polje, sve vam je dostupno. Možete isprobavati nove likove, nova naoružanja, taktike i ultimativno pokušati da zauzmete centralnu zastavu dok protivnici žele da učine to isto. Kompjuterski vođeni likovi stajaće vam na putu ali se i vaši prijatelji mogu pridružiti ovoj instant zabavi, ukoliko žele. Zanimljivo je i to da ovaj mod igre krije veliki broj skrivenih sekcija, prolaza i bonusa, tu je i strelište tj. polje za vežbu oružja i dosta toga drugog – ostavićemo da nešto i sami otkrijete. Garden Warfare 2 vas mnogo više uvlači u singleplayer aktivnosti i solo igranje nego što je to bio slučaj sa kecom. Naravno, u skladu sa lošim EA politikama morate biti online sve vreme čak i kada igrate sami sa sobom. Baze u kojima započinjete avanture sada vam nude raznorazne zadatke, u stilu MMORPG naslova, gde imate prilike da isprobate u akciji nove jedinice na obe zaraćene strane. Šteta je što je realizacija ovih misija pomalo traljava u smislu izvođenja i samog kvaliteta zadataka. No nije sve tako crno. Pre svega, kompjuterski vođeni likovi koji su vam saborci zavređuju pohvale jer su dosta pametni i neočekivano solidno odgovaraju na sve zadatke koje im postavite. Druga dobra strana je prisustvo tradicionalno britkog humora kojim Plants vs Zombies, pa i drugi PopCap naslovi, obiluju. Ne samo da se šale na svoj račun i na račun biljaka i zombija, PopCapovci su ovoga puta ubacili i omaž velikom broju dobro poznatih video igara. Pohvalno. Gledajući priču, biljke su nažalost izgubile rat i sada su zombiji zavladali svetom. Slično kao na primer u skoro opisanom XCOM 2, ovo stvara drugačiju sliku o čitavom sukobu i menja postavku “u korenu” (pun intended!). Zombiji tako sada deluju više defanzivno nego u prvom izdanju pa ćete videti manje i veće izmene na klasama koje odgovaraju ovome. Naravno, pored starih znanaca pojavljuju se i novi, a pozajmljivanje motiva iz drugih igara samo doprinosi zabavnom aspektu. Ko ne bi želeo titana iz Titanfalla, samo u Plants vs Zombies varijanti? Može se reći da PvZ 2 zapravo zaista podseća na prvi deo, ali samo u segmentima u kojima je to zapravo potrebno – sistem izvođenja, koncept, misije, bonus izazovi, “glavonje” i likovi. Dovoljan broj stvari je osvežen, među kojima su i modovi. Turf Takeover je miks Gardens & Graveyards i Herbal Assault. Vanquish je standardni Deathmatch, a posebno zabavan je Obliteration iz Battlefield 4 koji se ovde zove Gnome Bomb. Jedina šteta je što Turf Takeover, kao jedan od najzabavnijih modova, poseduje samo četiri mape. Unlock sistem je prisutan i dalje, tu su i kartice za pojačavanje mogućnosti likova. Pohvalno je što radi sistem importovanja karaktera iz prvog dela igre ali je pomalo čudno da su karte za “pozivanje” likova dosta poskupele u odnosu na prvi deo. Ujedno, postoji i znatno više karata, što je dobro za mogućnost izbora u naprednom delu igre, ali na samom početku ume biti problematično kada konstantno izvlačite karte koje vam zapravo nisu potrebne. Priča za jednog igrača i zadaci pomalo su čudni i nismo baš sigurni koliko će naići na dobar odziv kod fanova serijala. Kompjuterski vođeni likovi kao vaši saborci ponašaju se dosta dobro a Backyard Battleground kao brzi vid okršaja i zabave donosi veliko osveženje i podiže ukupan rejting Garden Warfare 2. Nove jedinice i novi modovi takođe predstavljaju dodatke vredne hvale. Garden Warfare 2 definitivno nije revolucionaran kao prvenac pre dve godine, ali dobar multiplayer zasigurno obezbeđuje sate i sate zabave za sve koji žele opušten i interesantan shooter bez previše stresa. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

SPEED LINK gamepad strike 2 - playstation 2 (black) Nemački Speed-Link nije nepoznato ime na svetskom tržištu, pre svega zahvaljujući ultrapopularnim Razer miševima, ali je kod nas ipak prošao skoro nezapaženo. U protekloj godini na testu smo imali gamepadove ove kompanije i bili smo prijatno iznenađeni kako kvalitetom tako i veoma primamljivim cenama. Stoga je logično što smo i ovog puta dosta toga očekivali od pedantnih Nemaca, koji nas nisu izneverili ni sada. Speed-Link Strike2 je gamepad referentnog Sony PlayStation 2 dizajna, koji je možda i previše zastupljen kod igračkih uređaja. Slažemo se da su ovakav raspored tastera i oblik gamepada verovatno najbolji ikada napravljeni, ali bismo želeli da vidimo i neko drugačije rešenje. Ipak, treba imati u vidu nisku cenu ovih igračkih proizvoda pa je i to verovatno razlog zašto proizvođači ne eksperimentišu previše i drže se krilatice da tim koji pobeđuje ne treba menjati. S leve strane gamepada nalaze se digitalni D-pad i leva analogna palica koja se takođe, kao i D-pad, koristi za kretanje u igrama. Na sredini nalazimo dva tastera kojima je moguće dodeliti ulogu po želji i još tri tastera, Turbo, Macro i Clear. Prvi služi da vas oslobodi besomučnog pritiskanja jednog istog tastera u arkadnim igrama, dok se druga dva koriste kod kreiranja kombinacije tastera kako biste, na primer, što lakše izvodili kombo udarce u „tabačinama”. Ljubitelji simulacija vožnji biće obradovani prisustvom dual vibrationa koji nemaju ni neki skuplji modeli, kao na primer Logitechov Dual Action. Strike2 odlično leži u rukama, a plastika odaje utisak dugovečnosti. Na kvalitet izrade tastera nemamo zamerki, a posebno nas je obradovalo što su analogne palice izrađene od gume pa ne dolazi do bola u palčevima nakon višečasovnog igranja. Jedina primedba se odnosi na zbijenost komandi kod D-pada jer nam se nekoliko puta desilo da pritisnemo „stranu” koju nismo želeli. Za one koji brinu i o estetici i ne vole klasičnu sivu boju koja je i previše zastupljena kod kompjuterske opreme, Strike2 se može naći i u nesvakidašnjoj providnoplavoj. Speed-Link Strike2 predstavlja apsolutni best-buy na polju gamepadova. Pored odlične izrade, cena je njegov najveći adut, a naš savet da što lakše provedete hladnu zimu glasi: 1 x Pro Evolution Soccer 6, 4 x Speed-Link Strike2 i beskrajna zabava sa društvom.

PC Star Wars Battlefront 2 Proizvođač: EA Datum izlaska: 17.11.2017. Borite se u legendarnim bitkama kroz tri Star Wars ere. Doživite neispričanu priču Iden, elitnog Stormtroopera u single player avanturi. Borite se na zemlji ili u svemiru u proširenom multyplayer doživljaju. Star Wars franšiza ima baš sve, od legija poklonika koji su je doživljavali kao religijsko iskustvo do mase „razočaranih” koji su nakon nekog od filmova digli ruke od Lukasove bajke u dalekoj i davnoj galaksiji. U svakom slučaju, nema osobe u modernom svetu koja nije svesna Star Wars fenomena i koja nema svoj stav o njemu. Specijalna grupa smo mi, igrači kojima u opis radnog mesta ulazi to da smo SF fanovi. Svaki igrač s dužim stažom sigurno je ispoljio ceo dijapazon reakcija na Star Wars naslove – od oduševljenja njihovom genijalnošću, preko razočaranja zbog prosečnosti SW verzija trenutno popularnih žanrova, do rezignacije zbog inferiornih igara, pogotovo kada su zbog takvih „treševa” patili neki dugo očekivani („ne-Star Wars”) naslovi Lucas Artsa. Gde je ovde Battlefront II? Srećom, negde između prve i druge kategorije. Battlefront II u svakom pogledu ispunjava sve što smo mogli da očekujemo od (finansijski) najuspešnije igre Lucas Artsa. Skoro sve što smo mogli da vidimo u prvoj igri ispolirano je, doterano i unapređeno. Single-player mod Galactic Conquest ponovo je prisutan, a ovog puta osvajanje cele galaksije donosi više nagrada za svaku osvojenu planetu, kao i veći stepen slobode pri biranju sledećeg poteza. Srce igre je kampanja Rise of the Empire koja vas regrutuje u redove 501. pešadijske divizije klonova. Ove misije vas vode kroz bitke koje se odvijaju između „Revenge of the Sith” i „A New Hope”. Sem očiglednog vizuelnog unapređenja, promenjena je i struktura misija. Tako sada, za razliku od originala, više nije dovoljno samo potamaniti sve protivničke vojnike koji su inicijalno postavljeni na mapu. Ovog puta se protivnici iznova pojavljuju svaki put i jedini način da pobedite jeste da izvršite sve zadatke u okviru date misije. Druga novost je direktna kontrola nad herojima! Slavna imena Star Wars univerzuma bila su prisutna i u originalu, ali samo kao kompjuterski kontrolisane i (gotovo) nezaustavljive pojave. Sada možete sami da igrate kao Joda, Imperator, Leja... Prisutni su i mnogi džedaji, dartovi, ali i „obični” ljudi tj. heroji koji se ne oslanjaju na Silu, kao što su Han Solo ili članovi familije Fet. Ipak, heroji su više single-player orijentisani u ovoj igri jer, iako imaju impresivne moći, lako ih je zaustaviti s nekoliko preciznih hitaca, a i nije teško zamisliti svađu saigrača oko toga ko će da bude mali zeleni sa svetlećim štapom koji smešno priča... Najimpresivnija novost u odnosu na prethodnika jesu svemirske bitke. Možda zbog relativno malog broja igrača ili pak zbog hardverske zahtevnosti, ovo nisu epski okršaji svemirskih flota već dva kapitalna broda s malim pratećim borbenim grupama, ali to ne znači da ove mape nisu zabavne. Naprotiv. U ovim misijama igračima su dostupne samo dve klase: piloti i marinci. Prvi mogu da bolje upravljaju lovcima i popravljaju ih tokom leta, dok su drugi bolji u borbi prsa u prsa što je korisno kada krenete da zauzimate protivnički matični brod. Sem standardne borbe do smrti tu je i varijanta CTF moda u svemiru. Na klasičnim mapama, pored svih klasa iz originala, tu je i po jedna nova za svaku stranu. Klonovi tako imaju komandira koji je naoružan teškim chaingunom i koji svim vojnicima pod svojom komandom pojačava oklop. Pobunjenicima se pridružuju slavni (i nikad viđeni) botanski špijuni. Dosledno, oni raspolažu uređajem za nevidljivost, a kad dovoljno priđu protivniku, koriste bacač plamena. Ove klase, kao i heroji, dark trooperi i droideke, mogu da se koriste tek kasnije tokom svake misije kada izvršavanjem zadataka skupite malo poena. Single-player unapređenja donose izvestan broj noviteta, ali multiplayer ipak još uvek „krade slavu”. Na serveru se u isto vreme mogu naći između 24 i 64 igrača (u zavisnosti od toga da li igrate PS2, Xbox ili PC verziju). Iako se čini da je mogućnost da na računaru hostujete server za čak 64 osobe izuzetna prednost u odnosu na konzole, ubrzo ćete zaključiti da u Battlefront II arsenalu multiplayer mapa (ima ih 24) ne postoji dovoljno veliko ostvarenje na kojem svi ti igrači ne bi izgledali kao u autobusu GSP-a sredinom devedesetih. Oni koji vole timske online pucačine vrlo verovatno neće biti zadovoljni onim što Battlefront II nudi. Iako je kontrola mišem bolja nego bilo koji drugi vid komunikacije s uređajem, nije moguće odupreti se utisku da je novi Star Wars shooter napisan za konzole, a kasnije samo portovan na PC računar. Star Wars: Battlefront II uradiće s fanovima igre ono što je „Episode I” učinio sa poklonicima filma – razdvojiće zaljubljenike od pragmatika. Previše toga je već viđeno i tek malo doterano u odnosu na original, nekoliko novih mapa ne čini novu igru, a onaj rush koji smo osetili kada smo prvi put oborili AT-AT na Hotu već je doživljen u originalnoj igri. Takođe, tehnički gledano, Battlefront II nije u vrhu PC naslova ovog žanra ni što se tiče izgleda ni (još bitnije) što se tiče upravljanja. Originalna igra, ma koliko popularna u svetu, kod nas nije uspela da istisne Battlefield i njegove modove iz igraonica i sumnjamo da će nastavak biti nešto uspešniji. Zato je odlično što je Battlefront II mnogo kompletnije single-player iskustvo koje možda nije za izbirljive sledbenike timske akcije, ali predstavlja nezaobilazan naslov za svakog kome se (i dalje) sviđa Star Wars. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS4 Alien Isolation Proizvođač: Sega Datum izlaska: 07.10.2014. Stilski i koncepcijski uticaj koji je serijal filmova Alien imao na gotovo sve grane popularne umetnosti nemerljiv je i nastavlja se i danas, 35 godina nakon premijere prvog dela ove naučno-fantastične horor sage, kod nas nezgrapno prevedene kao „Osmi putnik” (što jedino može da bude Taško Načić u „Ko to tamo peva?”). Gigerove falusoidne fiksacije preinačene u jedinstveni biomehanički dizajn vanzemaljskog monstruma kopirane su u nedogled, a posebno je drugi deo serijala, film „Aliens” Džejmsa Kamerona, zbog svoje premise „Ameri u Vijetnamu na svemirski način” bio pogodan za beskrajnu eksploataciju koja je izrodila stotine akciono-pucačkih igara. Sam alien je u pomenutom nastavku devalviran kada je u pitanju količina generisane strave: u prvom filmu alien je samo jedan, posada pokušava da ga eliminiše i diskutabilno je da li na kraju uspeva u toj nameri, dok se protagonisti nastavka suočavaju sa čitavom legijom monstruma svedenih na pokretne mete. Bilo je potrebno nekoliko decenija da se neko doseti i napravi stealth šunjalicu direktno inspirisanu filmom koji je sve počeo, inteligentniju igru koja na pravi način shvata tadašnji reklamni slogan „in space, no one can hear you scream”. Radnja igre se nadovezuje na kraj prvog filma i prati doživljaje Amande Ripli, ćerke svima dobro poznate Elen. Petnaest godina nakon događaja iz originalnog Aliena, Amanda biva premeštena na svemirsku stanicu „Sevastopolj” i daje se u potragu za crnom kutijom sa „Nostroma” u nadi da će podaci koji su u njoj pohranjeni rasvetliti misteriozni nestanak njene majke. Očekivano, ubrzo sve kreće naopako i Amanda ostaje nasukana na „Sevastopolju”, odsečena od svojih saputnika i primorana da se probija kroz mračne hodnike ogromne stanice, izbegavajući na tom putu androide koji su „poludeli” iz (samo naizgled) čista mira, ljudstvo koje joj u nastalom metežu nije prijateljski nastrojeno i bori se za sopstvenu egzistenciju, a tu je i „sitnica” u vidu kreature iz naslova. Ostatak priče serviran je igraču kroz tekstualne i audio logove raštrkane po brojnim kompjuterskim terminalima kao i grafite ispisane po zidovima što podseća kako na System Shock 2, tako i na Dead Space, čime se krug inspiracije efikasno zatvara. Arsenal kojim raspolažete je ograničen i uglavnom se sastoji od gadgeta kao što su baterijska lampa, alat za obijanje i zaštitni znak serijala – motion tracker. „Potrošna roba” u vidu rezervnih baterija, sredstava za regeneraciju energije i slično proizvodi se putem jednostavnog crafting sistema, a komponente potrebne za svaki „recept” su, iako dostupne u dovoljnoj količini, teško uočljive u sveopštem mraku. Uprkos tome što u igri postoji vatreno oružje, čije pronalaženje i posedovanje nikako ne uliva sigurnost jer je uglavnom beskorisno u situaciji u kojoj se Amanda zatekla. Za uspešno preživljavanje kroz taktičko nadmudrivanje sa bićem koje praktično ne možete da ubijete, igra iziskuje do maksimuma izoštrena čula i pametnu upotrebu okruženja. Pošto se svaki direktan kontakt sa alienom završava pogubno po igrača, neophodno ga je izbegavati šunjanjem kroz senke, zavlačenjem u ventilacione otvore, skrivanjem po ormarima, a imperativ je pravovremena aktivacija motion trackera – trik je u tome što igra efikasno simulira periferni vid, pa ne možete istovremeno da se fokusirate na ekran trackera i ono što vam se nalazi tik ispred nosa. U slučajevima kada vrag odnese šalu i alienu padne na pamet da ispita krevet ispod koga ste se sakrili da odrecitujete Očenaš, jednostavno bacite baklju da biste mu odvratili pažnju i on će otrčati u pravcu bačenog predmeta. Ovo je samo jedan primer stvari koje možete (i morate) da uradite tokom neprijatnog boravka na „Sevastopolju”, a genijalnost AI rutine ogleda se u tome što ćete na istu „foru” prevariti aliena jednom, eventualno dvaput, nakon čega se on uveliko adaptirao i ignoriše distrakciju (da su domaći glasači makar malo nalik alienu, gde bi nam bio kraj). Mada se na početku čini da je aliena nemoguće izbeći, upozorenja o njegovom bliskom prisustvu su svuda i samo je potrebno otvoriti četvore oči. Pro tip: zaboravite „trening” iz većine FPS igara izdatih tokom proteklih desetak godina. Onog trenutka kada počnete da razmišljate kao alien, igra postaje donekle lakša, ali će uprkos tome do kraja ostati bezobrazno teška. Ipak, shvatanje kako se protivnik kreće ne znači da treba aktivno da ga vijate, već samo da uvek budete svesni njegove lokacije kako biste ga izbegli. Već nakon nekoliko sati provedenih uz igru Isolation se pretvara u Frustration jer igra ne prašta greške i kažnjava svaki, pa i najmanji trenutak nepažnje. Na najvećem nivou težine koji je ujedno i preporučen od strane autora (easy i normal su i onako pomoćni točkići za slabiće) stiče se utisak da alien vara i ima bezobraznu moć teleportovanja sa jednog kraja mape na drugi i to baš onda kada pomislite da ste mu utekli makar na trenutak. Veći problem predstavlja sistem snimanja statusa „kad vam igra dozvoli” koje se obavlja po međusobno prilično udaljenim checkpointima, pa se često dešava da određene deonice više puta morate da prelazite od početka, što nije nimalo interesantno jer neke od njih traju i po sat vremena. Kada vas alien „nahvata” po prvi put, osećaj je užasan; nakon desete smrti za redom na istom mestu, sve počinje da biva zamorno, a nakon dvadesete, gotovo identične pogibije psovaćete majku SEGI, ksenomorfu i Ridliju Skotu u paketu. Zamislite da gledate film Alien deset puta u jednom danu... Polje na kome Isolation briljira ogleda se u atmosferi i tenziji teškoj hiljadu tona – nigde, ni u jednom trenutku niste na sigurnom. Ako ste kojim slučajem imali tu nesreću da se vozite jednim od liftova u zgradi „Politike”, znate koliko je to traumatično iskustvo, a u Isolationu i samo čekanje lifta propraćeno dramatičnom muzikom kida nerve efikasnije od bilo koje manjinske parade. Višeminutno čučanje u ormaru dok alien šišti i balavi po prostoriji u kojoj ste potražili utočište možda deluje smešno na papiru, ali efikasno izaziva osećaj neprijatnosti i mučnine u stomaku kao retko koja igra i to bez neumerenog krvoprolića ili preteranog nasilja. Uprkos tome što se veći deo radnje odmotava u skučenim prostorijama i hodnicima, jeza koju igra izaziva nije proizvod klaustrofobije, naprotiv – strah postaje srazmerno jači kada shvatite da ste prepušteni samom sebi u ogromnom kompleksu svemirske stanice gde opasnost bukvalno vreba iza svakog ćoška. Pritisak koji na igrača vrši sama činjenica da nije u ulozi lovca nego neiskusne i slabo opremljene devojke ostavlja filmski uzor daleko iza sebe, a sa trona najjezivije kompjuterske igre svih vremena efikasno skida do sada neprikosnoveni System Shock 2. Kao i u slučaju potonjeg, za lavovski deo atmosfere odgovorni su maestralni zvučni efekti čije tekstualno opisivanje ne bi imalo smisla – za igre se obično kaže da ih treba videti, ali Isolation jednostavno treba čuti. Ovo ne znači da je igra podbacila po pitanju grafike, naprotiv. Nekima će smetati što se zahteva grafička karta kompatibilna sa standardom DirectX 11, ali je neosporno da su prelepo realizovane senke i izvori svetlosti koji krase ovaj naslov tehnički neizvodljivi sa deset godina starim DX9 API-jem koji je odavno zreo za penziju. Imajući to u vidu, optimizacija je vrhunska i za pokretanje ove grafičke ekstravagance nije potrebna mašina koja košta nekoliko hiljada evra. Dve DLC misije koje su bile dostupne u trenutku pisanja ovog teksta, Crew Expendable i Last Survivor, ne obaraju dužinske rekorde, ali će bez ikakve sumnje oduševiti sve fanove filmskog Aliena. Obe misije igrača direktno smeštaju u dobro poznate scene na „Nostromu” sa starom ekipom na okupu: neizostavna i svima omiljena „mama” Ripli, „čovek iz naroda” Parker koji bez grama suptilnosti hoće da bude Dalas umesto Dalasa, Lambertova na ivici nervnog sloma i Eš koji se zlokobno šetka po brodu – milina! Neopisiv je doživljaj konačno se naći u centru zbivanja koja smo protekle tri decenije isključivo konzumirali kao pasivni posmatrači.

PS4 Alien Isolation Proizvođač: Sega Datum izlaska: 07.10.2014. Stilski i koncepcijski uticaj koji je serijal filmova Alien imao na gotovo sve grane popularne umetnosti nemerljiv je i nastavlja se i danas, 35 godina nakon premijere prvog dela ove naučno-fantastične horor sage, kod nas nezgrapno prevedene kao „Osmi putnik” (što jedino može da bude Taško Načić u „Ko to tamo peva?”). Gigerove falusoidne fiksacije preinačene u jedinstveni biomehanički dizajn vanzemaljskog monstruma kopirane su u nedogled, a posebno je drugi deo serijala, film „Aliens” Džejmsa Kamerona, zbog svoje premise „Ameri u Vijetnamu na svemirski način” bio pogodan za beskrajnu eksploataciju koja je izrodila stotine akciono-pucačkih igara. Sam alien je u pomenutom nastavku devalviran kada je u pitanju količina generisane strave: u prvom filmu alien je samo jedan, posada pokušava da ga eliminiše i diskutabilno je da li na kraju uspeva u toj nameri, dok se protagonisti nastavka suočavaju sa čitavom legijom monstruma svedenih na pokretne mete. Bilo je potrebno nekoliko decenija da se neko doseti i napravi stealth šunjalicu direktno inspirisanu filmom koji je sve počeo, inteligentniju igru koja na pravi način shvata tadašnji reklamni slogan „in space, no one can hear you scream”. Radnja igre se nadovezuje na kraj prvog filma i prati doživljaje Amande Ripli, ćerke svima dobro poznate Elen. Petnaest godina nakon događaja iz originalnog Aliena, Amanda biva premeštena na svemirsku stanicu „Sevastopolj” i daje se u potragu za crnom kutijom sa „Nostroma” u nadi da će podaci koji su u njoj pohranjeni rasvetliti misteriozni nestanak njene majke. Očekivano, ubrzo sve kreće naopako i Amanda ostaje nasukana na „Sevastopolju”, odsečena od svojih saputnika i primorana da se probija kroz mračne hodnike ogromne stanice, izbegavajući na tom putu androide koji su „poludeli” iz (samo naizgled) čista mira, ljudstvo koje joj u nastalom metežu nije prijateljski nastrojeno i bori se za sopstvenu egzistenciju, a tu je i „sitnica” u vidu kreature iz naslova. Ostatak priče serviran je igraču kroz tekstualne i audio logove raštrkane po brojnim kompjuterskim terminalima kao i grafite ispisane po zidovima što podseća kako na System Shock 2, tako i na Dead Space, čime se krug inspiracije efikasno zatvara. Arsenal kojim raspolažete je ograničen i uglavnom se sastoji od gadgeta kao što su baterijska lampa, alat za obijanje i zaštitni znak serijala – motion tracker. „Potrošna roba” u vidu rezervnih baterija, sredstava za regeneraciju energije i slično proizvodi se putem jednostavnog crafting sistema, a komponente potrebne za svaki „recept” su, iako dostupne u dovoljnoj količini, teško uočljive u sveopštem mraku. Uprkos tome što u igri postoji vatreno oružje, čije pronalaženje i posedovanje nikako ne uliva sigurnost jer je uglavnom beskorisno u situaciji u kojoj se Amanda zatekla. Za uspešno preživljavanje kroz taktičko nadmudrivanje sa bićem koje praktično ne možete da ubijete, igra iziskuje do maksimuma izoštrena čula i pametnu upotrebu okruženja. Pošto se svaki direktan kontakt sa alienom završava pogubno po igrača, neophodno ga je izbegavati šunjanjem kroz senke, zavlačenjem u ventilacione otvore, skrivanjem po ormarima, a imperativ je pravovremena aktivacija motion trackera – trik je u tome što igra efikasno simulira periferni vid, pa ne možete istovremeno da se fokusirate na ekran trackera i ono što vam se nalazi tik ispred nosa. U slučajevima kada vrag odnese šalu i alienu padne na pamet da ispita krevet ispod koga ste se sakrili da odrecitujete Očenaš, jednostavno bacite baklju da biste mu odvratili pažnju i on će otrčati u pravcu bačenog predmeta. Ovo je samo jedan primer stvari koje možete (i morate) da uradite tokom neprijatnog boravka na „Sevastopolju”, a genijalnost AI rutine ogleda se u tome što ćete na istu „foru” prevariti aliena jednom, eventualno dvaput, nakon čega se on uveliko adaptirao i ignoriše distrakciju (da su domaći glasači makar malo nalik alienu, gde bi nam bio kraj). Mada se na početku čini da je aliena nemoguće izbeći, upozorenja o njegovom bliskom prisustvu su svuda i samo je potrebno otvoriti četvore oči. Pro tip: zaboravite „trening” iz većine FPS igara izdatih tokom proteklih desetak godina. Onog trenutka kada počnete da razmišljate kao alien, igra postaje donekle lakša, ali će uprkos tome do kraja ostati bezobrazno teška. Ipak, shvatanje kako se protivnik kreće ne znači da treba aktivno da ga vijate, već samo da uvek budete svesni njegove lokacije kako biste ga izbegli. Već nakon nekoliko sati provedenih uz igru Isolation se pretvara u Frustration jer igra ne prašta greške i kažnjava svaki, pa i najmanji trenutak nepažnje. Na najvećem nivou težine koji je ujedno i preporučen od strane autora (easy i normal su i onako pomoćni točkići za slabiće) stiče se utisak da alien vara i ima bezobraznu moć teleportovanja sa jednog kraja mape na drugi i to baš onda kada pomislite da ste mu utekli makar na trenutak. Veći problem predstavlja sistem snimanja statusa „kad vam igra dozvoli” koje se obavlja po međusobno prilično udaljenim checkpointima, pa se često dešava da određene deonice više puta morate da prelazite od početka, što nije nimalo interesantno jer neke od njih traju i po sat vremena. Kada vas alien „nahvata” po prvi put, osećaj je užasan; nakon desete smrti za redom na istom mestu, sve počinje da biva zamorno, a nakon dvadesete, gotovo identične pogibije psovaćete majku SEGI, ksenomorfu i Ridliju Skotu u paketu. Zamislite da gledate film Alien deset puta u jednom danu... Polje na kome Isolation briljira ogleda se u atmosferi i tenziji teškoj hiljadu tona – nigde, ni u jednom trenutku niste na sigurnom. Ako ste kojim slučajem imali tu nesreću da se vozite jednim od liftova u zgradi „Politike”, znate koliko je to traumatično iskustvo, a u Isolationu i samo čekanje lifta propraćeno dramatičnom muzikom kida nerve efikasnije od bilo koje manjinske parade. Višeminutno čučanje u ormaru dok alien šišti i balavi po prostoriji u kojoj ste potražili utočište možda deluje smešno na papiru, ali efikasno izaziva osećaj neprijatnosti i mučnine u stomaku kao retko koja igra i to bez neumerenog krvoprolića ili preteranog nasilja. Uprkos tome što se veći deo radnje odmotava u skučenim prostorijama i hodnicima, jeza koju igra izaziva nije proizvod klaustrofobije, naprotiv – strah postaje srazmerno jači kada shvatite da ste prepušteni samom sebi u ogromnom kompleksu svemirske stanice gde opasnost bukvalno vreba iza svakog ćoška. Pritisak koji na igrača vrši sama činjenica da nije u ulozi lovca nego neiskusne i slabo opremljene devojke ostavlja filmski uzor daleko iza sebe, a sa trona najjezivije kompjuterske igre svih vremena efikasno skida do sada neprikosnoveni System Shock 2. Kao i u slučaju potonjeg, za lavovski deo atmosfere odgovorni su maestralni zvučni efekti čije tekstualno opisivanje ne bi imalo smisla – za igre se obično kaže da ih treba videti, ali Isolation jednostavno treba čuti. Ovo ne znači da je igra podbacila po pitanju grafike, naprotiv. Nekima će smetati što se zahteva grafička karta kompatibilna sa standardom DirectX 11, ali je neosporno da su prelepo realizovane senke i izvori svetlosti koji krase ovaj naslov tehnički neizvodljivi sa deset godina starim DX9 API-jem koji je odavno zreo za penziju. Imajući to u vidu, optimizacija je vrhunska i za pokretanje ove grafičke ekstravagance nije potrebna mašina koja košta nekoliko hiljada evra. Dve DLC misije koje su bile dostupne u trenutku pisanja ovog teksta, Crew Expendable i Last Survivor, ne obaraju dužinske rekorde, ali će bez ikakve sumnje oduševiti sve fanove filmskog Aliena. Obe misije igrača direktno smeštaju u dobro poznate scene na „Nostromu” sa starom ekipom na okupu: neizostavna i svima omiljena „mama” Ripli, „čovek iz naroda” Parker koji bez grama suptilnosti hoće da bude Dalas umesto Dalasa, Lambertova na ivici nervnog sloma i Eš koji se zlokobno šetka po brodu – milina! Neopisiv je doživljaj konačno se naći u centru zbivanja koja smo protekle tri decenije isključivo konzumirali kao pasivni posmatrači.

PS3 Call of Duty Ghosts Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 01.01.2000. Priča ove igre, za razliku od ranijih naslova vrlo je jasna i prati elitnu grupu specijalnih jedinica poznatih pod imenom Ghosts (Duhovi) čiji pripadnici nose fantomke ofarbane tako da liče na lobanje. Kampanju pratite kroz jednog od glavnih likova Logana Walkera, koji zajedno sa bratom Davidom pristupa Američkim specijalcima, a kasnije i pomenutom odredu. Bore se protiv nove pretnje miru u svetu, Federaciji koju predvodi odmetnuti bivši pripadnik Ghosts-a. Član vašeg tima je i nemački ovčar Riley, saborac kome izdajete naredbe za napad, a u pojedinim nivoima koristite i kameru na njegovim leđima za pregled i izviđanje terena, te napada iz prikrajka. Kao i u ranijim naslovima, očekuje vas vožnja u stilu visokobudžetnih akcionih filmova, prepuna eksplozija i fijuka metaka. Magija CoD serijala nalazi se u multiplayer-u. Tu imamo nekoliko novih sistema među kojima je i stvaranje vlastitog vojnika. Možete mu birati opremu, odeću, a po prvi put u serijalu i pol, te igrati kao ženski vojnik. Tu su i dva moda. Squad mode, u kome možete zajedno sa botovima ili sa prijateljima kao što naslov kaže, napraviti odred i boriti se protiv kompjuterski vođenih timova ili drugih igrača. Extinction menja popularni zombi mod iz Black Ops serijala. U ovom modu borite se protiv vanzemaljaca, a glavni cilj jeste uništiti im gnezdo. Call of Duty Ghosts kampanja je potpuno ludilo, posebno kada je nekome prepričavate. Prvo malo trčite, onda pucate okolo, onda ste na zemlji, odjednom ste pod vodom, onda ubijate pod vodom, onda odjednom – svemir! Sve izgleda kao Old Spice reklama, događa se brzo, ne možete da pohvatate o čemu se radi. Onda letite helikopterom, onda vozite tenk, tu se negde pojavljuje i kuče, eksplozije, krici, umiranje, sve zviždi i pišti i puca i dere se oko vas. Haos na sve strane. Onda ste u zgradi, onda u njoj pucate na ljute protivnike, onda zgrada pada, vi ste još u njoj, nekako se izvlačite iz tog haosa – pravo ludilo jednog akcionog holivudskog filma, samo što je ovo na vašem ekranu i vi ste u glavnoj ulozi. Međutim, to sve deluje lepo na papiru i donekle dok vi igrate singleplayer kampanju. U suštini, tu nema nikakvog izazova. Let Apač helikopterom je prost da prostiji ne može biti, na ekranu na sve strane iskaču obaveštenja šta da radite dalje i kako da reagujete, sve se odigrava vama u korist, sve vam je podređeno i na vama je jedino da klikćete levim mišem uz minimum pomeraja. Da je još jednostavnije, zvalo bi se The House of the Dead. Ukratko – singleplayer kampanja je pasivna, ne puno izazovna za nekoga ko je iskusni igrač FPS-ova i kao da je pravljena za šestogodišnje dečake sa Xbox kontrolerom u ruci (je l’ smo otkrili toplu vodu?). Nije samo to problem – zanimljivi zevzeti i oružja stoje vam na raspolaganju, ali samo kada vam igra to dozvoli. Hoćete snajper koji se kontroliše na daljinu? Može, ali samo u jednoj misiji. Zanimljiv vam je pasji kompanjon Rajli pa biste često voleli da ga pustite na protivnike? Neće moći, samo kada vam igra dozvoli. Nekako, efekat “imao pa nemao” odnosno “uzimala davala” kod Ghost singleplayer kampanje više je nego izražen. Pomešane emocije ovde je potrebno dodatno pojasniti – nije da je Ghost kampanja loša, nije da je loše smišljena, jednostavno – kratka je i pasivna, ne zahteva previše aktivnosti od vas, a to jeste šteta. Primera radi, scena u svemiru. Gledali ste Gravity? Sad zamislite da su Sandra Bulok i Džordž Kluni imali velike puške! Sve izgleda odlično, ali na kratke staze. Naravno, najveći broj igrača uzima Call of Duty zbog multiplayera i to je nešto što im ne možemo zameriti. Preporuka je da odigrate nekoliko singleplayer misija čisto da steknete utisak o tome kako funkcioniše novi CoD, mada je malo toga zaista promenjeno. Problem sa druge strane izazvaće činjenica da u okršajima za više igrača nema ništa od onih sjajnih mapa poput svemirske ili podvodne, već ste “osuđeni” na tradicionalna vojna ratišta – razruđene gradove, manja naselja, šumske okršaje i slično. Deathmatch mod je verovatno najkonfuzniji od svih i donosi bezbroj ubistava za kojih niti znate ko vas je ubio, niti koga ste ubili. Protivnici se pojavljuju po slučajnom odabiru lokacije, nekada i tik iza vas iako ste ih pre sekund ubili, pa pored sočnih psovki putem glasovne komunikacije ne očekujte puno toga. Neki “inteligentniji” modovi, poput Search and Rescue, ipak donose nešto više zabave. Tu jedan tim postavlja bombu, drugi brani određeni objekat a jednom ubijen protivnik se ne diže (osim uz korišćenje dog-tag-a). Counter Strike u Call of Duty-ju. Ground War mod je takođe jedan od zanimljivijih modova napravljen za veći broj igrača, koji takođe ima našu preporuku za isprobavanje. Kao što smo već pomenuli u našem previewu Ghostsa sa GamesCom sajma, otključavanje novog oružja vremenom i dužim igranjem zamenjeno je za “timske poene”. Oni omogućavaju da bilo kada otključate bilo koje oružje ukoliko ste skupili dovoljan broj poena. Ovo je promena koja se može dvojako shvatiti pa ćemo za sada ostati neutralni. Naime, nekome se možda može dopasti što na ovaj način štedi vreme i lakše može doći do željene opreme, dok sa druge strane postoje i oni koji ipak žele da trudom i radom dođu do bitnog oružja kao i da to isto ne mogu da urade oni koji su odigrali Ghost znatno kraće od njih samih. Međutim, ono što moramo da još jednom potenciramo a pomenuli smo tokom GamesCom previewa – Ghost je jako brza igra, posebno u multiplayeru. Ubistva se događaju skoro svake sekunde, konstantno ste u trku, konstantno razmišljate nekoliko koraka napred i svaka greška vas skupo košta. Ovo je nešto što će zasigurno odgovarati određenom broju igrača ali je jasno da će biti znatno veći broj onih koji se u ovakvom okruženju neće najbolje snaći. Preporuka je stoga da ukoliko ste iskusni multiplayer FPS-ovac, bolje ni ne pokušavate da se priključite nekom serveru, osim ukoliko ne želite da obrišu patos vama. Nesumnjivo, MP komponenta je svakako dobro urađena, ispolirana, sa balansiranim naoružanjem i sistemom “budženja” opreme o kojem smo već pisali u prošlosti. Ipak, ostaje pitanje da li je to dovoljno, da li Ghost zaista ima da ponudi nešto novo kao deseta igra u serijalu (i šesta koju razvija Infinity Ward) ili je ipak potrebno da dizajneri sednu i iznova razmisle o svemu a ne isključivo dorade već postojeći koncept. Sećamo se svi kako je Modern Warfare primljen u javnosti – potrebno je da se i Activision toga priseti. Tada možemo da pričamo o novom i kul Call of Duty naslovu. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS4 The Lego Movie Videogame Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 04.02.2014. Upoznajte Emeta, običnog Lego graditelja koji spletom neverovatnih okolnosti postaje jedini spas za Lego svet. Kroz veliku avanturu će sresti nove prijatelje, Master graditelje i obići neke od neverovatnih lokacija. The LEGO Movie Videogame prenosi stil animacije iz filma i donosi novine poput Master builders i uputstava za pravljenje novih kreacija. U igri je dostupno oko 90 likova iz filma (Gandalf, Batman, Nindže i mnogi drugi) i 15 nivoa, a kao i uvek možete igrati sa prijateljem na istoj konzoli. Ah, igre po filmovima... do sada smo verovatno svi naučili, na lakši ili teži način, da treba da ih izbegavamo, ali nakon dobrog provoda u bioskopu teško je odoleti želji da ih probamo barem na kratko. Kod LEGO Movie Videogamea ističu se dve pozitivne stvari. Na prvom mestu je činjenica da je jedna od retkih Lego igara po predlošku u kom su zaista Lego kocke što nekako celu stvar čini mnogo prirodnijom i prijatnijom. S druge strane je višegodišnje iskustvo dizajnera odgovornih za ovu igru. Tt Games je u poslednjih devet godina izbacio čak dvadeset četiri naslova s etiketom Lego. Štaviše, od 2009. godine prave isključivo igre u ovoj franšizi, pa su, na sreću, do sada potpuno ispekli zanat. Priča igre, u standardnom maniru ove vrste igara, prati radnju istoimenog filma, uz proširivanje sekvenci raznim igračkim sadržajem. Tu su platformske misije, arkadne borbe, sekvence sa spajanjem nizova, izbegavanjima prepreka kao i vožnjama/rail shooterima. Kao u filmu, glavni junak u igri je Emet, obična Lego figura koja provodi dane u Bricktownu na gradilištu gde dosledno prati uputstva kao i sve njegovi kolege, sluša istu muziku i gleda iste TV serije. Kada zli lord Biznis reši da zavlada svim Lego svetovima i ukrade moćnu relikviju Kraggle od čarobnjaka Vitruvijusa, jedini način da bude zaustavljen jeste da se pronađe specijalni graditelj i skrivena kocka zvana Piece of Resistance. Igrom slučaja Emet biva spojen upravo s ovom specijalnom kockom i tako postaje meta i milicije i tajnog pokreta otpora protiv Biznisa. Mehanika u LEGO Movie Videogameu nastavlja se na sve što smo videli u ranijim Lego igrama. Od nivoa do nivoa na raspolaganju su vam različiti timovi likova sa specijalnim sposobnostima. Tako neki likovi probijaju prepreke, drugi bolje skaču, treći aktiviraju specijalne prekidače, pomeraju posebne kocke i tako dalje. Uvek vodite samo jednog lika, ostale vodi AI relativno korektno. Žongliranje s likovima radi prevazilaženja prepreka i rešavanja problema okosnica je igre. Naravno, ovo ne bi bila Lego igra kada ne bi bilo neke vrste gradnje pa je osnovna struktura nivoa skupljanje uputstava za gradnju nekog objekta ili vozila, onda mini-igra za sastavljanje i na kraju upotreba u toku same igre. Tu je i jednostavnija „popravka” prilikom koje vaš lik gomilicu kocki sastavi u početni objekat, a napredni, master building podrazumeva lociranje ključnih grupa kocaka oko vašeg lika nakon čega kreće mini-animacija sastavljanja. Ova igra vas svako malo oduševi sa koliko maštovitosti su osmišljene ove Lego zagonetke, iako su sve uglavnom varijacija na jednostavnu ideju da se neki objekat (ili grupa objekata) rasturi na kocke i zatim sastavi na drugom mestu ili u drugom obliku. Nakon što pređete neki nivo otvara se free play mod gde slobodno istražujete Bricktown. Što igranjem nivoa, što skupljanjem „novčića” (zlatne i srebrne lego kockice) otključavate likove koje proizvoljno birate u slobodnom modu i do kraja igre možete da ih sakupite preko devedeset. Gomilanje novih likova ne služi samo za ispunjavanje kolekcionarskih ambicija, nego pošto imaju pomenute jedinstvene sposobnosti novi likovi polako otvaraju sve veći deo Bricktowna što omogućuje otključavanje novih likova i tako u krug. LEGO Movie Videogame izgleda veoma lepo, u skladu s onim na šta su nas ljudi iz Traveller’s Talesa već navikli tokom godina. Čak je i interfejs koji vidite na ekranu puka evolucija, odnosno tematski prilagođena varijanta šablona koji koriste već godinama. Da li to smeta? Naravno da ne. Suština ovog naslova su razigrana zabava i jednostavna razonoda. Tradicionalna doza humora koja se provlači kroz lego serijal neprimetno se uklapa u otkačeni ton filma po kom je rađen. Kao eventualni „problem” (jer prilično zavisi od ličnog utiska) mogli bi da budu delovi filma koji su ubačeni između nivoa i sekvenci animiranih u endžinu igre. Pošto je film rađen kombinacijom stop-motion animacije i kompjuterske grafike, kocke u tim delovima izgledaju fantastično realno, sa prirodnom refleksijom pa čak i ogrebotinama karakterističnim za starije kocke. S druge strane, sam gejmplej je potpuno ispoliran, sjajan, sterilan. Da nema kontrasta koji pružaju filmski klipovi ne biste imali utisak da nešto prosto nedostaje. z filma su preuzeti i glumci koji daju glasove. Nekako je sve lepše kada čujete glas Morgana Frimena. Preuzete su i razne zone inspirisane tradicionalnim Lego svetovima. Od Divljeg zapada, preko srednjovekovnih vitezova do podvodnih i svemirskih avantura. Ipak, pored svega pomenutog što je pozitivno, to strogo pridržavanje strukturi filma nije idealno. Propuštene su prilike za pravljenje još zanimljivih nivoa koji možda ne bi pratili priču direktno, ali bi bilo sigurno zabavno da provedemo ove šašave likove kroz još apsurdnih situacija. Možda su dizajneri nešto čuvali za nastavak (pošto znamo da prave ove igre prilično brzo).Pored sveg veselja koje i odrasla osoba može da doživi uz LEGO Movie Videogame, u pitanju je ipak naslov namenjen mlađim igračima i njima je zabava gotovo zagarantovana. Igra će da se svidi i onima koji se nisu ranije sreli sa naslovima iz serijala Lego, ali im se dopao film po kom je rađen. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PS4 The Lego Movie Videogame Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 04.02.2014. Upoznajte Emeta, običnog Lego graditelja koji spletom neverovatnih okolnosti postaje jedini spas za Lego svet. Kroz veliku avanturu će sresti nove prijatelje, Master graditelje i obići neke od neverovatnih lokacija. The LEGO Movie Videogame prenosi stil animacije iz filma i donosi novine poput Master builders i uputstava za pravljenje novih kreacija. U igri je dostupno oko 90 likova iz filma (Gandalf, Batman, Nindže i mnogi drugi) i 15 nivoa, a kao i uvek možete igrati sa prijateljem na istoj konzoli. Ah, igre po filmovima... do sada smo verovatno svi naučili, na lakši ili teži način, da treba da ih izbegavamo, ali nakon dobrog provoda u bioskopu teško je odoleti želji da ih probamo barem na kratko. Kod LEGO Movie Videogamea ističu se dve pozitivne stvari. Na prvom mestu je činjenica da je jedna od retkih Lego igara po predlošku u kom su zaista Lego kocke što nekako celu stvar čini mnogo prirodnijom i prijatnijom. S druge strane je višegodišnje iskustvo dizajnera odgovornih za ovu igru. Tt Games je u poslednjih devet godina izbacio čak dvadeset četiri naslova s etiketom Lego. Štaviše, od 2009. godine prave isključivo igre u ovoj franšizi, pa su, na sreću, do sada potpuno ispekli zanat. Priča igre, u standardnom maniru ove vrste igara, prati radnju istoimenog filma, uz proširivanje sekvenci raznim igračkim sadržajem. Tu su platformske misije, arkadne borbe, sekvence sa spajanjem nizova, izbegavanjima prepreka kao i vožnjama/rail shooterima. Kao u filmu, glavni junak u igri je Emet, obična Lego figura koja provodi dane u Bricktownu na gradilištu gde dosledno prati uputstva kao i sve njegovi kolege, sluša istu muziku i gleda iste TV serije. Kada zli lord Biznis reši da zavlada svim Lego svetovima i ukrade moćnu relikviju Kraggle od čarobnjaka Vitruvijusa, jedini način da bude zaustavljen jeste da se pronađe specijalni graditelj i skrivena kocka zvana Piece of Resistance. Igrom slučaja Emet biva spojen upravo s ovom specijalnom kockom i tako postaje meta i milicije i tajnog pokreta otpora protiv Biznisa. Mehanika u LEGO Movie Videogameu nastavlja se na sve što smo videli u ranijim Lego igrama. Od nivoa do nivoa na raspolaganju su vam različiti timovi likova sa specijalnim sposobnostima. Tako neki likovi probijaju prepreke, drugi bolje skaču, treći aktiviraju specijalne prekidače, pomeraju posebne kocke i tako dalje. Uvek vodite samo jednog lika, ostale vodi AI relativno korektno. Žongliranje s likovima radi prevazilaženja prepreka i rešavanja problema okosnica je igre. Naravno, ovo ne bi bila Lego igra kada ne bi bilo neke vrste gradnje pa je osnovna struktura nivoa skupljanje uputstava za gradnju nekog objekta ili vozila, onda mini-igra za sastavljanje i na kraju upotreba u toku same igre. Tu je i jednostavnija „popravka” prilikom koje vaš lik gomilicu kocki sastavi u početni objekat, a napredni, master building podrazumeva lociranje ključnih grupa kocaka oko vašeg lika nakon čega kreće mini-animacija sastavljanja. Ova igra vas svako malo oduševi sa koliko maštovitosti su osmišljene ove Lego zagonetke, iako su sve uglavnom varijacija na jednostavnu ideju da se neki objekat (ili grupa objekata) rasturi na kocke i zatim sastavi na drugom mestu ili u drugom obliku. Nakon što pređete neki nivo otvara se free play mod gde slobodno istražujete Bricktown. Što igranjem nivoa, što skupljanjem „novčića” (zlatne i srebrne lego kockice) otključavate likove koje proizvoljno birate u slobodnom modu i do kraja igre možete da ih sakupite preko devedeset. Gomilanje novih likova ne služi samo za ispunjavanje kolekcionarskih ambicija, nego pošto imaju pomenute jedinstvene sposobnosti novi likovi polako otvaraju sve veći deo Bricktowna što omogućuje otključavanje novih likova i tako u krug. LEGO Movie Videogame izgleda veoma lepo, u skladu s onim na šta su nas ljudi iz Traveller’s Talesa već navikli tokom godina. Čak je i interfejs koji vidite na ekranu puka evolucija, odnosno tematski prilagođena varijanta šablona koji koriste već godinama. Da li to smeta? Naravno da ne. Suština ovog naslova su razigrana zabava i jednostavna razonoda. Tradicionalna doza humora koja se provlači kroz lego serijal neprimetno se uklapa u otkačeni ton filma po kom je rađen. Kao eventualni „problem” (jer prilično zavisi od ličnog utiska) mogli bi da budu delovi filma koji su ubačeni između nivoa i sekvenci animiranih u endžinu igre. Pošto je film rađen kombinacijom stop-motion animacije i kompjuterske grafike, kocke u tim delovima izgledaju fantastično realno, sa prirodnom refleksijom pa čak i ogrebotinama karakterističnim za starije kocke. S druge strane, sam gejmplej je potpuno ispoliran, sjajan, sterilan. Da nema kontrasta koji pružaju filmski klipovi ne biste imali utisak da nešto prosto nedostaje. z filma su preuzeti i glumci koji daju glasove. Nekako je sve lepše kada čujete glas Morgana Frimena. Preuzete su i razne zone inspirisane tradicionalnim Lego svetovima. Od Divljeg zapada, preko srednjovekovnih vitezova do podvodnih i svemirskih avantura. Ipak, pored svega pomenutog što je pozitivno, to strogo pridržavanje strukturi filma nije idealno. Propuštene su prilike za pravljenje još zanimljivih nivoa koji možda ne bi pratili priču direktno, ali bi bilo sigurno zabavno da provedemo ove šašave likove kroz još apsurdnih situacija. Možda su dizajneri nešto čuvali za nastavak (pošto znamo da prave ove igre prilično brzo).Pored sveg veselja koje i odrasla osoba može da doživi uz LEGO Movie Videogame, u pitanju je ipak naslov namenjen mlađim igračima i njima je zabava gotovo zagarantovana. Igra će da se svidi i onima koji se nisu ranije sreli sa naslovima iz serijala Lego, ali im se dopao film po kom je rađen. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PSV The Lego Movie Videogame Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 04.02.2014. Upoznajte Emeta, običnog Lego graditelja koji spletom neverovatnih okolnosti postaje jedini spas za Lego svet. Kroz veliku avanturu će sresti nove prijatelje, Master graditelje i obići neke od neverovatnih lokacija. The LEGO Movie Videogame prenosi stil animacije iz filma i donosi novine poput Master builders i uputstava za pravljenje novih kreacija. U igri je dostupno oko 90 likova iz filma (Gandalf, Batman, Nindže i mnogi drugi) i 15 nivoa, a kao i uvek možete igrati sa prijateljem na istoj konzoli. Upoznajte Emeta, običnog Lego graditelja koji spletom neverovatnih okolnosti postaje jedini spas za Lego svet. Kroz veliku avanturu će sresti nove prijatelje, Master graditelje i obići neke od neverovatnih lokacija. The LEGO Movie Videogame prenosi stil animacije iz filma i donosi novine poput Master builders i uputstava za pravljenje novih kreacija. U igri je dostupno oko 90 likova iz filma (Gandalf, Batman, Nindže i mnogi drugi) i 15 nivoa, a kao i uvek možete igrati sa prijateljem na istoj konzoli. Ah, igre po filmovima... do sada smo verovatno svi naučili, na lakši ili teži način, da treba da ih izbegavamo, ali nakon dobrog provoda u bioskopu teško je odoleti želji da ih probamo barem na kratko. Kod LEGO Movie Videogamea ističu se dve pozitivne stvari. Na prvom mestu je činjenica da je jedna od retkih Lego igara po predlošku u kom su zaista Lego kocke što nekako celu stvar čini mnogo prirodnijom i prijatnijom. S druge strane je višegodišnje iskustvo dizajnera odgovornih za ovu igru. Tt Games je u poslednjih devet godina izbacio čak dvadeset četiri naslova s etiketom Lego. Štaviše, od 2009. godine prave isključivo igre u ovoj franšizi, pa su, na sreću, do sada potpuno ispekli zanat. Priča igre, u standardnom maniru ove vrste igara, prati radnju istoimenog filma, uz proširivanje sekvenci raznim igračkim sadržajem. Tu su platformske misije, arkadne borbe, sekvence sa spajanjem nizova, izbegavanjima prepreka kao i vožnjama/rail shooterima. Kao u filmu, glavni junak u igri je Emet, obična Lego figura koja provodi dane u Bricktownu na gradilištu gde dosledno prati uputstva kao i sve njegovi kolege, sluša istu muziku i gleda iste TV serije. Kada zli lord Biznis reši da zavlada svim Lego svetovima i ukrade moćnu relikviju Kraggle od čarobnjaka Vitruvijusa, jedini način da bude zaustavljen jeste da se pronađe specijalni graditelj i skrivena kocka zvana Piece of Resistance. Igrom slučaja Emet biva spojen upravo s ovom specijalnom kockom i tako postaje meta i milicije i tajnog pokreta otpora protiv Biznisa. Mehanika u LEGO Movie Videogameu nastavlja se na sve što smo videli u ranijim Lego igrama. Od nivoa do nivoa na raspolaganju su vam različiti timovi likova sa specijalnim sposobnostima. Tako neki likovi probijaju prepreke, drugi bolje skaču, treći aktiviraju specijalne prekidače, pomeraju posebne kocke i tako dalje. Uvek vodite samo jednog lika, ostale vodi AI relativno korektno. Žongliranje s likovima radi prevazilaženja prepreka i rešavanja problema okosnica je igre. Naravno, ovo ne bi bila Lego igra kada ne bi bilo neke vrste gradnje pa je osnovna struktura nivoa skupljanje uputstava za gradnju nekog objekta ili vozila, onda mini-igra za sastavljanje i na kraju upotreba u toku same igre. Tu je i jednostavnija „popravka” prilikom koje vaš lik gomilicu kocki sastavi u početni objekat, a napredni, master building podrazumeva lociranje ključnih grupa kocaka oko vašeg lika nakon čega kreće mini-animacija sastavljanja. Ova igra vas svako malo oduševi sa koliko maštovitosti su osmišljene ove Lego zagonetke, iako su sve uglavnom varijacija na jednostavnu ideju da se neki objekat (ili grupa objekata) rasturi na kocke i zatim sastavi na drugom mestu ili u drugom obliku. Nakon što pređete neki nivo otvara se free play mod gde slobodno istražujete Bricktown. Što igranjem nivoa, što skupljanjem „novčića” (zlatne i srebrne lego kockice) otključavate likove koje proizvoljno birate u slobodnom modu i do kraja igre možete da ih sakupite preko devedeset. Gomilanje novih likova ne služi samo za ispunjavanje kolekcionarskih ambicija, nego pošto imaju pomenute jedinstvene sposobnosti novi likovi polako otvaraju sve veći deo Bricktowna što omogućuje otključavanje novih likova i tako u krug. LEGO Movie Videogame izgleda veoma lepo, u skladu s onim na šta su nas ljudi iz Traveller’s Talesa već navikli tokom godina. Čak je i interfejs koji vidite na ekranu puka evolucija, odnosno tematski prilagođena varijanta šablona koji koriste već godinama. Da li to smeta? Naravno da ne. Suština ovog naslova su razigrana zabava i jednostavna razonoda. Tradicionalna doza humora koja se provlači kroz lego serijal neprimetno se uklapa u otkačeni ton filma po kom je rađen. Kao eventualni „problem” (jer prilično zavisi od ličnog utiska) mogli bi da budu delovi filma koji su ubačeni između nivoa i sekvenci animiranih u endžinu igre. Pošto je film rađen kombinacijom stop-motion animacije i kompjuterske grafike, kocke u tim delovima izgledaju fantastično realno, sa prirodnom refleksijom pa čak i ogrebotinama karakterističnim za starije kocke. S druge strane, sam gejmplej je potpuno ispoliran, sjajan, sterilan. Da nema kontrasta koji pružaju filmski klipovi ne biste imali utisak da nešto prosto nedostaje. z filma su preuzeti i glumci koji daju glasove. Nekako je sve lepše kada čujete glas Morgana Frimena. Preuzete su i razne zone inspirisane tradicionalnim Lego svetovima. Od Divljeg zapada, preko srednjovekovnih vitezova do podvodnih i svemirskih avantura. Ipak, pored svega pomenutog što je pozitivno, to strogo pridržavanje strukturi filma nije idealno. Propuštene su prilike za pravljenje još zanimljivih nivoa koji možda ne bi pratili priču direktno, ali bi bilo sigurno zabavno da provedemo ove šašave likove kroz još apsurdnih situacija. Možda su dizajneri nešto čuvali za nastavak (pošto znamo da prave ove igre prilično brzo).Pored sveg veselja koje i odrasla osoba može da doživi uz LEGO Movie Videogame, u pitanju je ipak naslov namenjen mlađim igračima i njima je zabava gotovo zagarantovana. Igra će da se svidi i onima koji se nisu ranije sreli sa naslovima iz serijala Lego, ali im se dopao film po kom je rađen.

PSV The Lego Movie Videogame Proizvođač: WB Games Datum izlaska: 04.02.2014. Upoznajte Emeta, običnog Lego graditelja koji spletom neverovatnih okolnosti postaje jedini spas za Lego svet. Kroz veliku avanturu će sresti nove prijatelje, Master graditelje i obići neke od neverovatnih lokacija. The LEGO Movie Videogame prenosi stil animacije iz filma i donosi novine poput Master builders i uputstava za pravljenje novih kreacija. U igri je dostupno oko 90 likova iz filma (Gandalf, Batman, Nindže i mnogi drugi) i 15 nivoa, a kao i uvek možete igrati sa prijateljem na istoj konzoli. Upoznajte Emeta, običnog Lego graditelja koji spletom neverovatnih okolnosti postaje jedini spas za Lego svet. Kroz veliku avanturu će sresti nove prijatelje, Master graditelje i obići neke od neverovatnih lokacija. The LEGO Movie Videogame prenosi stil animacije iz filma i donosi novine poput Master builders i uputstava za pravljenje novih kreacija. U igri je dostupno oko 90 likova iz filma (Gandalf, Batman, Nindže i mnogi drugi) i 15 nivoa, a kao i uvek možete igrati sa prijateljem na istoj konzoli. Ah, igre po filmovima... do sada smo verovatno svi naučili, na lakši ili teži način, da treba da ih izbegavamo, ali nakon dobrog provoda u bioskopu teško je odoleti želji da ih probamo barem na kratko. Kod LEGO Movie Videogamea ističu se dve pozitivne stvari. Na prvom mestu je činjenica da je jedna od retkih Lego igara po predlošku u kom su zaista Lego kocke što nekako celu stvar čini mnogo prirodnijom i prijatnijom. S druge strane je višegodišnje iskustvo dizajnera odgovornih za ovu igru. Tt Games je u poslednjih devet godina izbacio čak dvadeset četiri naslova s etiketom Lego. Štaviše, od 2009. godine prave isključivo igre u ovoj franšizi, pa su, na sreću, do sada potpuno ispekli zanat. Priča igre, u standardnom maniru ove vrste igara, prati radnju istoimenog filma, uz proširivanje sekvenci raznim igračkim sadržajem. Tu su platformske misije, arkadne borbe, sekvence sa spajanjem nizova, izbegavanjima prepreka kao i vožnjama/rail shooterima. Kao u filmu, glavni junak u igri je Emet, obična Lego figura koja provodi dane u Bricktownu na gradilištu gde dosledno prati uputstva kao i sve njegovi kolege, sluša istu muziku i gleda iste TV serije. Kada zli lord Biznis reši da zavlada svim Lego svetovima i ukrade moćnu relikviju Kraggle od čarobnjaka Vitruvijusa, jedini način da bude zaustavljen jeste da se pronađe specijalni graditelj i skrivena kocka zvana Piece of Resistance. Igrom slučaja Emet biva spojen upravo s ovom specijalnom kockom i tako postaje meta i milicije i tajnog pokreta otpora protiv Biznisa. Mehanika u LEGO Movie Videogameu nastavlja se na sve što smo videli u ranijim Lego igrama. Od nivoa do nivoa na raspolaganju su vam različiti timovi likova sa specijalnim sposobnostima. Tako neki likovi probijaju prepreke, drugi bolje skaču, treći aktiviraju specijalne prekidače, pomeraju posebne kocke i tako dalje. Uvek vodite samo jednog lika, ostale vodi AI relativno korektno. Žongliranje s likovima radi prevazilaženja prepreka i rešavanja problema okosnica je igre. Naravno, ovo ne bi bila Lego igra kada ne bi bilo neke vrste gradnje pa je osnovna struktura nivoa skupljanje uputstava za gradnju nekog objekta ili vozila, onda mini-igra za sastavljanje i na kraju upotreba u toku same igre. Tu je i jednostavnija „popravka” prilikom koje vaš lik gomilicu kocki sastavi u početni objekat, a napredni, master building podrazumeva lociranje ključnih grupa kocaka oko vašeg lika nakon čega kreće mini-animacija sastavljanja. Ova igra vas svako malo oduševi sa koliko maštovitosti su osmišljene ove Lego zagonetke, iako su sve uglavnom varijacija na jednostavnu ideju da se neki objekat (ili grupa objekata) rasturi na kocke i zatim sastavi na drugom mestu ili u drugom obliku. Nakon što pređete neki nivo otvara se free play mod gde slobodno istražujete Bricktown. Što igranjem nivoa, što skupljanjem „novčića” (zlatne i srebrne lego kockice) otključavate likove koje proizvoljno birate u slobodnom modu i do kraja igre možete da ih sakupite preko devedeset. Gomilanje novih likova ne služi samo za ispunjavanje kolekcionarskih ambicija, nego pošto imaju pomenute jedinstvene sposobnosti novi likovi polako otvaraju sve veći deo Bricktowna što omogućuje otključavanje novih likova i tako u krug. LEGO Movie Videogame izgleda veoma lepo, u skladu s onim na šta su nas ljudi iz Traveller’s Talesa već navikli tokom godina. Čak je i interfejs koji vidite na ekranu puka evolucija, odnosno tematski prilagođena varijanta šablona koji koriste već godinama. Da li to smeta? Naravno da ne. Suština ovog naslova su razigrana zabava i jednostavna razonoda. Tradicionalna doza humora koja se provlači kroz lego serijal neprimetno se uklapa u otkačeni ton filma po kom je rađen. Kao eventualni „problem” (jer prilično zavisi od ličnog utiska) mogli bi da budu delovi filma koji su ubačeni između nivoa i sekvenci animiranih u endžinu igre. Pošto je film rađen kombinacijom stop-motion animacije i kompjuterske grafike, kocke u tim delovima izgledaju fantastično realno, sa prirodnom refleksijom pa čak i ogrebotinama karakterističnim za starije kocke. S druge strane, sam gejmplej je potpuno ispoliran, sjajan, sterilan. Da nema kontrasta koji pružaju filmski klipovi ne biste imali utisak da nešto prosto nedostaje. z filma su preuzeti i glumci koji daju glasove. Nekako je sve lepše kada čujete glas Morgana Frimena. Preuzete su i razne zone inspirisane tradicionalnim Lego svetovima. Od Divljeg zapada, preko srednjovekovnih vitezova do podvodnih i svemirskih avantura. Ipak, pored svega pomenutog što je pozitivno, to strogo pridržavanje strukturi filma nije idealno. Propuštene su prilike za pravljenje još zanimljivih nivoa koji možda ne bi pratili priču direktno, ali bi bilo sigurno zabavno da provedemo ove šašave likove kroz još apsurdnih situacija. Možda su dizajneri nešto čuvali za nastavak (pošto znamo da prave ove igre prilično brzo).Pored sveg veselja koje i odrasla osoba može da doživi uz LEGO Movie Videogame, u pitanju je ipak naslov namenjen mlađim igračima i njima je zabava gotovo zagarantovana. Igra će da se svidi i onima koji se nisu ranije sreli sa naslovima iz serijala Lego, ali im se dopao film po kom je rađen.

PC Diablo 3 Proizvođač: ActiVision Dvadeset godina je prošlo od kako je Prvobitno Zlo poraženo i prognano iz Utočišta. Sada se morate vratiti u grad Tristram gde je sve počelo i istražiti glasine o paloj zvezdi jer je na prvi znak ponovnog rađanja zla i predznak da su Konačna Vremena počela. Zatresite zemlju, raznesite neprijatelje vatrom i ledom, prizovite nezemaljske pomoćnike i još više dok upravljate moćima vaseg naslednog herojstva. Uništite legije zla, suočite se sa bezbrojnim demonskim zlikovcima, otrijte skrivene potrage na novim lokcijama i pokupite različiti plen svaki put kad igrate. Ne postoje dve iste igre. Sakupite gomile zlata od leševa palih neprijatelja i iskoristite ga za kupovinu čudesnog oruzja ili pozovite majstore zanatlije da vam iskuju i ojačaju vaš stalnorastući arsenal. Od tajanstvenih tornjeva Caldeum-a do opsednutih zidina Bastion’s Keep-a smrtni svet je pao pod pokvareni uticaj paklenih moći. Pomozite u odbrani Utočišta koje je na samoj ivici da bude uništeno od demonskih sila. Zlo se vratilo! Zabava bez prestanka (sa pauzama za promenu miša i fiziološke potrebe) može ponovo da počne. Najnoviji član serijala Diablo verno nastavlja tekovine svojih predaka. Mehanika je jednostavna, grafika je solidna (a igra i dalje radi na mašinama starim četiri-pet godina) i najbitnije - igra je ekstremno zarazna. Sve ono zbog čega je jedna grupa ljubitelja kompjuterskih RPG-ova volela, a druga žestoko kritikovala prethodne delove Diabla integrisano je i u ovaj naslov. Možda je u nekim slučajevima pojednostavljivanje i približavanje igre širem auditorijumu prekoračilo granicu igrivosti za neke od purista među starijim fanovima, ali to je uglavnom u domenu ličnog ukusa. Kada se uzme u obzir to da je ovo prvi naslov u franšizi Diablo na kojem nije radio niko iz originalnog Blizzard Northa, ono što je pošlo za rukom novom razvojnom timu Blizzarda je u najmanju ruku impresivno. Dok su se priče prve dve igre (i njihove ekspanzije) direktno nadovezivale jedna na drugu, radnja Diabla III počinje dvadeset godina kasnije. Na nebu se pojavljuje čudna kometa koja pada baš u staru tristramsku katedralu. Nedugo zatim kreće nova najezda undeadova i demona koja preti stanovništvu Novog Tristrama. Srećom, naš hrabri heroj (ili heroina) došao je tragom komete da pomogne u borbi protiv snaga podzemlja. Naracija Diabla III funkcioniše fantastično kao uvod novom igraču u svet Sanctuaryja. Situacija nije tako blistava ako ste stariji igrač, jer su vam mnoge stvari koje se pominju već poznate iz ranijih delova. Kada to prvi put primetite, to predstavlja samo još jedan od elemenata koji u vama potpiruju žar nostalgije za Diablom. Kako vreme odmiče, za igrače koji su proveli najviše vremena sa ovim serijalom radnja postaje bledunjava i transparentna, a mnogi momenti u priči za koje je neko zamislio da budu iznenađenje vide se izdaleka. Ipak, kada prođete kroz priču i prvi put odgledate odjavni sinematik, uredno ćete se naježiti, kao kod većine Blizzardovih igara. Brzina prolaska kroz igru, naravno, zavisi od grupe u kojoj igrate, sreće pri nalaženju opeme i izbora veština, ali, uopšteno govoreći, za inicijalni prolazak kroz Diablo III, sa gledanjem sinematika i slušanjem dijaloga, biće vam potrebno nekih petnaestak sati. Naravno, kada jednom obrnete Diablo III zbog priče, počinje ono što zbog čega smo stvarno došli – dani, nedelje i meseci borbe sa sve jačim protivnicima i sakupljanje sve jačih predmeta! Dok na početnom, „normalnom” stepenu težine ni oprema ni veštine koje koristite nisu toliko bitni za uspešan prelazak, stvari kasnije postaju mnogo interesantije. Počevši od Nightmarea, na svakih nekoliko nivoa, a pogotovu sa prelaskom na viši stepen težine, igra vam brutalno stavlja do znanja da oprema koju posedujete jednostavno nije u skladu sa zonom u kojoj se trenutno nalazite. Tada je potrebno da se vratite nazad i nadate se da će vam slučajni generator predmeta biti naklonjeniji. Za one koji baš nemaju sreće sa predmetima, artisani mogu donekle da pomognu. Ove NPC zanatlije, kovač i draguljar, u stanju su da od materijala koje dobijate rastavljanjem nepotrebnih predmeta naprave ono što vam treba, ali i ti predmeti imaju slučajno generisane atribute. Planirani Treći artisan, koji bi pravio amajlije i napitke, nije preživeo betu. Druga opcija za nabavku više nego potrebnih predmeta je aukcijska kuća, koja je integrisana u osnovni ekran za odabir likova. Pomoću nje možete da za zlato koje nalazite u igri kupite predmete od bilo kog igrača na battle.netu. Plan da se kupovina vrši i za stvarne dolare nije bio implementiran u trenutku pisanja ovih redova. Kada je o runama reč, ako ste pratili razvoj Diabla III, iz podatka da se rune sada otključavaju očigledno je da su one pretrpele bitnu promenu u odnosu na betu. One više nisu predmeti koje nalazite kao ostalu opremu, nego se i automatski otključavaju u meniju za izbor veština na odgovarajućem nivou. Funkcija runa je ista – izborom neke rune menjate mehaniku date veštine. Inicijalno se sticao utisak da će rune služiti samo da prilagodite veštine date klase svom stilu igre, ali stvarnost je malo drugačija. Dok na početku mahom samo gledate kako da što više povređujete protivnike, na višim nivoima težine na površinu isplivavaju rune koje vam povećavaju šanse da preživite. Slično je i sa samim veštinama, što aktivnim što pasivnim. Kod svake klase aktivne veštine podeljene su u šest grupa. Bez dodatnog podešavanja igra vas tera da veštine iz prve grupe mapirate na levi taster miša, druge na desni i ostale redom na prva četri numerička tastera. Srećom, u opcijama postoji Elective Mode, koji pruža veću slobodu pri izboru i kombinovanju aktivnih veština. Menjanje veština „u hodu”, kao što je bio slučaj u Diablu II, više nije moguće, nego je potrebno da obavite nekoliko koraka. Prvo, da veština koju želite da menjate nije na kuldaunu, onda da otvorite meni za veštine i da u njemu mapirate željeni skill/runu na dati taster, i na kraju sačekate još deset sekundi da biste mogli da koristite izabranu veštinu. Ovo zvuči npotrebno komplikovano, ali neće proći mnogo vremena pre nego što se budete navikli na ova ograničenja, koja zaista doprinose izazovnosti igre. Takođe, neće proći ni mnogo vremena pre nego što se za svaku klasu izdvoji nekoliko optimalnih „buildova” za igranje na najvećem stepenu težine. Druga stvar koja doprinosi izazovnosti su sposobnosti protivnika. U Blizzardu su tokom godina rada na World of Warcraftu mnogo naučili o mehanici borbi sa bosovima, i to se primećuje u Diablu III, naročito kod viših težina. Naravno da taktike nisu isuviše kompleksne (ipak je ovo hack ’n’ slash), ali napredak je prisutan. Svaka od pet klasa ima sopstveni sistem resursa za upotrebu veština, tj. više ne postoji univerzalni resurs i nema napitaka koji ga obnavlja. Kod svake klase veštine se dele na one koje generišu i one koje troše resurse za upotrebu. Takav dizajn je dodatna smernica za za izbor, pa i upotrebu veština, jer ako koristite „jače” veštine koje samo troše vaš borbeni resurs, brzo ćete se naći u nebranom grožđu. Barbarian koristi rage, koji se stvara kad on udara i kad udaraju njega. Na višim stepenima težine ovo drugo poprilično boli, a barbarian se sve manje orijentiše ka zadavanju udaraca, a više ka „upijanju”. Tako smo kroz barbariana po prvi put dobili pravog tenka u serijalu Diablo. Mnogi ljubitelji ove klase iz dvojke moraće da razmisle o tome šta žele da igraju, jer su na najvećem stepenu težine za barbariana jedini pravi izbor mnogo oklopa i vitalnosti u kombinaciji sa defanzivnim veštinama. Isto pitanje nameće se i igračima koji se odluče za monka. Na višim nivoima monk postaje „podrška iz prvog reda”, jer se u grupi fokusira na lečenje i jačanje saboraca, te slabljenje protivnika, a da bi to mogao uspešno da radi, mora da priđe neprijateljima i bori se prsa u prsa. Monk mnogo bolje izbegava napade od barbariana, ali lošije podnosi udarce, pa upotreba štitova na višim nivoima uopšte nije loša ideja. Ostale tri klase su demon hunter, witch doctor i wizard i sve tri mogu da se bore sa distance. Ipak, i njima na visokim nivoima treba solidna količina zdravlja kako bi pretrpeli teže okršaje. Svaka od ovih klasa pri izboru svojih veština i opreme mora da nađe delikatan balans između nekoliko oprečnih pravaca razmišljanja: što jači sopstveni udarci, što veća mogućnost preživljavanja i što više veština koje usporavaju ili onesposobljavaju protivnike. Dok igrate sami, možete da imate i NPC pratioca koji se bori uz vas i stiče nivoe otprilike istom brzinom kao vaš lik. To su templar, scoundrel i enchantress. Ipak, koliko god da su ovi NPC-ovi dobro osmišljeni, sa vickastim nasumičnim komentarima, oni nikako ne mogu da zamene ljudske saigrače. Diablo III omogućava mrežnu igru za do četiri igrača, uz automatsko skaliranje snage protivnika. Tako su u igri sa četiri igrača na serveru neprijatelji najjači, ali je tada najveća i šansa da nađete veću količinu boljih predmeta. Sem toga, još jedna prednost kod timske igre je mogućnost oživljavanja. Kad god jedan od boraca padne tokom bitke, neko od članova grupe može da ga oživi, pod uslovom da niko od neprijatelja ne prekine taj proces koji traje pet sekundi. Na najvećem stepenu težine, kvalitetna koordinacija i komunikacija između igrača su apsolutno neophodne. Kao i u prethodnim igrama, kada pređete normalni mod dolazite na teži – nightmare, pa još teži – hell. Diablo III donosi novi stepen težine inferno, u koji je moguće ući tek onda kada dostignete maksimalni, 60. nivo. Specifičnost Inferna je u tome što vaši likovi više ne mogu da stiču nivoe, ali nivo i snaga neprijatelja nastavljaju da rastu, tako da kvalitet opreme postaje mnogo bitniji. Kao da podsvesna želja igrača za gomilanjem predmeta i unapređivanjem likova nije dovoljna, Diablo III ima i opsežan sistem achievementa, čije ispunjavanje može da traje i više meseci. Tipične (i verovatno objektivne) zamerke na priču i jednostavnost mehanike nisu bitne igračima koji vole ovaj serijal. Najveći problem Diabla III odnosi se na tehničku stranu. Ovo je prva igra u serijalu koja ne podržava ni igranje u LAN-u niti offline. Kao i StarCraft II, i Diablo III zahteva da budete ulogovani na svoj battle.net nalog da biste ga igrali, pa makar i single player. Još gore, i pored stres testova servera tokom aprila, battle.net nije bio spreman za cunami igrača koji su hteli da igraju već od prvih minuta posle ponoći. Igra je aktivirana u talasima: prvo Australija i Azija, zatim Evropa, i na kraju Severna i Južna Amerika. U svakoj zoni tokom prvih nekoliko sati desetine hiljada igrača nisu mogle da se uloguju usled preopterećenosti. Na sreću, stvari su se normalizovale za nekoliko dana, no to nije interesovalo ljude koji su hteli svoju igračku odmah! Nema sumnje u to da je Diablo III jednako zabavan i zarazan kao i njegovi prethodnici. Ipak, ostaje pitanje kakav će biti dugoročni život ove igre, tačnije koliko dugo će ljudi farmovati predmete u Infernu pre nego što im i to postane monotono? Odgovor na ovo pitanje naći ćemo samo višenedeljnim obračunom sa Diablom i njegovim slugama. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Amerika

PC Diablo 2 Gold (Diablo 2 + Exp) Proizvođač: ActiVision Datum izlaska: 01.01.2000. Sadrži osnovnu igru i ekspanziju Lord of Destruction. Diablo II Više od tri godine „Blizzard Entertainment” je podgrevao atmosferu među nestrpljivim igračima, plasirajući vesti o nastavku igre koja je toliko učinila na polju elektronske zabave. Prvenstveno, zasluga joj pripada zato što je reinkarnirala skoro zamrli žanr RPG/FRP igara. Da nije bilo Diabla, nikada ne bismo videli dragulje poput Baldur’s Gatea ili Planescape: Tormenta. Nastavak je u pretprodaji već oborio sve rekorde, postavši najprodavanija igra svih vremena na PC-u, za prvih nedelju dana. Dobar marketing mnogo znači, pogotovo ako je u pitanju prosečan proizvod. Svi elementi igre su detaljnije i studioznije odrađeni u odnosu na prethodnu. Nažalost, čini se da su momci iz Ostina (tzv. „Blizzard North”) preterali u svom perfekcionizmu. Mnoga unapređenja nekako remete jednostavnost i ritam igre koji je krasio Diablo. Uz to treba dodati će Diablo 2 ući u istoriju kao prva igra koja je imala oficijelnu zakrpu za greške programskog koda pre nego što je izašla na tržište. Pozadinska priča se odmotava kroz predivno animirane sekvence (koje zajedno traju oko pola sata) i razgovore sa sporednim likovima u igri. Na kraju prve igre, heroj je porazio Diabla i uzeo njegov rog (Soulstone, moć i dušu demona) i stavio ga sebi kako bi poštedeo svet zla. Pokušavajući da u sebi kontroliše demona, on ističe (u svom monologu) da će potražiti mir na istoku. Na svom putu heroj polako gubi u neprestanoj borbi sa Diablom i postaje lutalica koja za sobom ostavlja trag uništenja. Novi heroj ga mora zaustaviti pre nego što bude kasno i ujedno saznati šta pored mira mračni lutalica traži na istoku... Diablo 2 čine četiri poglavlja i svako je veoma dugačko u poređenju s prethodnim delom. Prateći mističnu lutalicu, svako poglavlje uvodi vaš lik u novi region, karakterističnog izgleda i s respektivno rastućim brojem protivnika. Prvo poglavlje odvija se u kampu nedaleko od gradića Tristrama koji je bio poprište događaja u Diablu. Naime, demonka Andariel zaposela je obližnji manastir i logično, potrebna je pomoć heroja za prinudno iseljenje. Drugo poglavlje vodi junaka u pustinjski grad Lut Gholein. Pored njega se nalazi grobnica velikog maga Tal Raše koji je čarolijom u sebe zarobio Diablovog mlađeg brata Baala. Može se pretpostaviti ko je posle čarobnjakove smrti preuzeo njegove moći. U trećem poglavlju, u džunglama oko močvarnog grada Kurasta heroj mora obići Diablovog starijeg brata Mephista u zatočeništvu. Konačni obračun s demonom u četvrtom poglavlju vodi junaka u sam pakao. Umesto tri, odnosno četiri lika (ako se računa sveštenik iz dodatka Hellfire), izbor je sada proširen na pet likova. To su amazonka, nekromanser, varvarin, čarobnica i sveti vitez (paladin). Karakteristike i veštine likova veoma se razlikuju, ali su izbalansirane, te nijedna klasa heroja nije superiorna u odnosu na drugu. Svaki heroj ima četiri osnovne karakteristike: snaga, okretnost, vitalnost i energija. Manji novitet je kondicija (stamina) i mogućnost bacanja predmeta, kao npr. eksplozivnih i otrovnih napitaka, sekira, noževa i kratkih kopalja za bacanje (dževelini). Kondicija (žuta linija u donjem levom uglu ekrana) određuje koliko dugo heroj može da trči i zavisi od osnovnih karakteristika lika. Još jedna novost je ta da heroj poseduje po trideset unikatnih veština koje omogućuju kreiranje različitih likova iste klase zavisno od veštine koja se razvija. Napredovanjem kroz nivoe (ili kao nagrada nakon završenog questa) lik dobija poene kojima može da razvija veštine (aktivne i pasivne). Pasivne veštine koriste se automatski i upotrebljavaju se sve istovremeno (npr. Nekromanser ima nekoliko karakteristike za poboljšavanje prizvanih stvorenja). Za upotrebu aktivnih veština potrebna je magična energija (mana), a istovremeno se mogu koristiti samo dve. Više uloženih poena u jednu veštinu uvećava njeno dejstvo. Amazonka je ratnica veoma slična liku lutalice (rogue) iz Diabla. Ona je veoma umešna sa kopljem, pored luka i strela s kojima je idelan par. Prva kategorija njenih veština posvećena je kopljima (napada brže i snažnije ili ojačava svako koplje otrovom i čarolijom). Veštine za lukove i samostrele ojačavaju strele vatrenom ili ledenom magijom i omogućavaju istovremnu paljbu više strela. Tu su takođe pasivne i magične veštine za izbegavanje protivnikovih napada, nanošenja više štete neprijatelju ili prizivanje vile Valkire da se bori na njenoj strani. Nekromanserova osobina je prizivanje stvorenja da se bore umesto njega. Na nižim nivoima to su kosturi palih neprijatelja, golemi i kosturi-čarobnjaci, da bi na višim nivoima vaskrsavao mrtve neprijatelje u svoju korist. Pasivne veštine povećavaju broj potčinjenih i poboljšavaju njihove karakteristike. Kakav bi to nekromanser bio da ne deli smrt iz prve ruke, te njegove aktivne veštine obuhvataju razne otrove i prokletstva, omogućavajući mu da pomoću magija napadne iz daljine, oslabi ili uspori protivnika, zarobi ih u kavez od kostiju ili ih natera da napadaju jedni druge. Varvarin je fizički najsnažniji heroj u igri, ali je najslabiji s magične strane. On je jedini lik urođene sposobnosti da nosi dva oružja istovremeno, ili da nosi dvoručna oružja u jednoj ruci. Varvarinove veštine dodatno popravljanju njegove mogućnosti na bojnom polju. Tu su pasivne veštine koje uvećavaju efikasnost sa mačevima, sekirama, buzdovanima, kopljima, helebardama i pri upotrebi oružja za bacanje. Dodatne pasivne veštine povećavaju brzinu i otpornost na obične i magijske napade. Aktivne veštine unapređuju varvarinov napad, omogućuju mu da skoči na neprijatelja i napadne više protivnika odjednom. Pored toga, može da izvede borbene pokliče kojima tera ili privlači neprijatelje, dodatno ojačava svoj oklop ili oslabi napad protivnika. U pokliče spada „majka” svih veština u Diablu II – Battle Commmand (privremeno podiže nivoe svih izučenih veština). Nakon fizičke sile varvarina dolazi hirurška preciznost čarobnice. Sve njene aktivne veštine su čarolije, a pasivne veštine ojačavaju magije polju vatre, leda, munje ili ubrzavaju regenerisanje mane od koje joj zavisi život. Za razliku od prvog Diabla gde su svi likovi mogli da nauče magije, iste su sada rezervisane isključivo za čarobnicu (vatrene lopte, nova ili teleport). Ledene magije su novina i pored što nanose štetu, usporavaju protivnike, a mogu da ih i potpuno zalede. Čarolije koje nijedan lik ne može da nauči su town portal i identify, a za njih su potrebni skrolovi i knjige. Poslednji borac na strani svetla je paladin. Ovaj sveti čovek je sledbenik učenja Zakarum i snagu razvijanu vojnim treningom povećava molitvama. Iako nema nijednu pasivnu veštinu lik je savršeni balans između moći i magije. Njegove borbene veštine omogućavaju da ojača napad žrtvujući sopstvenu životnu energiju, da napadne više protivnika ili da preobrati zlo čudovište na stranu dobra. Paladin može da ojača svoj štit i njime napadne neprijatelja, a tu su veštine posebno namenjene borbi protiv nemrtvih (poput čarolije holy bolt iz prve igre). Paladinove molitve daju mu ofanzivne i defanzivne aure koje ga leče i jačaju, ili oslabljuju neprijatelje. Što se igračke atmosfere tiče, tu su mišljenja definitivno podeljena. Diablo 2 nesumnjivo je zarazna i veoma zabavna igra, ali prvenstveno zahvaljujući svom prethodniku kome duguje sve elemente koji magnetički privlače i u ovom delu. Izbalansiranost igre je na nuli. Dodeljivanje poena iskustva potpuno je degradirano, čime se stiče utisak da je sistem isključivo tu da bi zadovoljio etiketu RPG -akcione igre. Vrlo brzo se napreduje do viših nivoa, lik jača do neslućene snage, da bi na kraju opet bio suviše slab za neke zadatke. Posebno je razočaravajuće da postoji mali broj NPC likova, pritom kao i u prvom delu ograničenog kretanja (ne računajući što se mrdaju gore-dole na istom mestu). U kombinaciji sa masom magičnih predmeta i slabim protivnicima, Diablu 2 nedostaje šarm koji je prethodni deo imao. I pored brojnih inovacija i unapređenja, igra boluje od žrtvovanja kvaliteta zarad kvantiteta. Konstantno je prisutan arkadni element napredovanja i ubijanja mase protivnika uz veoma loše Questove i bljutavu pričicu (koja je već ispričana u prvom delu). Odluka dizajnera da se okrenu mnogo više ka akcionom elementu sasvim je logična, s obzirom da kompleksnost zadataka i atmosferu Planescapea ili Baldur’s Gatea - Diablo 2 nikada ne bi postigao. Snimanje pozicije veoma je bolno. Postoji opcija za snimanje i izlazak iz igre. To znači da igra snima isključivo statistike i predmete lika, dok ne snima preciznu lokaciju na kojoj se nalazi. Povratak u igru znači nanovo ubijanje protivnika u istom poglavlju, koje su više puta eliminisani (Final Fantasy serijal makar ima lepu priču). Jednostavna opcija poput „Save & Continue” iz prvog dela bila bi poželjna, a ne da igrač bude primoran da prekine igru kada želi da snimi poziciju. AI protivnika u Diablu 2 dosta je dobar. Protivnici imaju posebne karakteristike u zavisnosti od vrste kojoj pripadaju. Tako na primer, sva manja stvorenja imaju vođu koji se krije i napada iza ostalih, a kada poginu vaskrsava ih čarolijom. Kada ubijete vođu, ostala stvorenja beže u strahu. Veoma interesantan element igre su NPC likovi koji idu u istraživanje s herojem. Mogu se iznajmiti plaćenici, pronaći srodne duše u traganju za Diablom ili vaskrsavati mrtvi. Ova novina je veoma korisna, pošto na kasnijim nivoima nije lako boriti se protiv svih protivnika. No, u iščekivanju nove zakrpe, ova opcija daleko je od savršenstva. Saputnici se često zaglavljuju po uglovima prostorija, ne dozvoljavaju liku da prođe itd. Tako npr. „minjoni” koje je vaskrsao nekromanser stoje ispred svog gazde i ne puštaju ga da prođe kroz uzanu pećinu. Jedino rešenje je da se vrate među mrtve. Druga zanimljivost je da čarolijom nekromanser napravi barijeru od kostiju, a potčinjeni je napadnu i unište. Grafika je detaljna i lepo dizajnirana, naročito u kasnijim poglavljima. Šteta što je ograničena na prevaziđenu rezoluciju od 640x480. Svi nedostaci će nesumnjivo biti ispravljeni u zakrpama, ali je posle više od tri godine trebalo da igra bude završena. Posle Warcrafta, StarCrafta, Diabla i sada Diabla 2, „Blizzard” se nesumnjivo popeo na tron jedne od najuspešnijih firmi za proizvodnju kompjuterskih igara, pritom ostavljajući gorak ukus pobede kod svih ljubitelja elektronske zabave. Diablo II - Lord of Destruction Po prvi put, nakon šest godina tradicionalnog pomeranja datuma i kašnjenja, „Blizzard” je uspeo da na vreme objavi igru. Pre godinu dana igrači su ostajali bez daha gledajući poslednju filmsku sekvencu u Diablu II koja otkriva da i pored uništenja Diabla njegov mlađi brat Baal, Gospodar uništenja, još uvek živi i pokušava da pretvori svet u predvorje pakla. Diablo II: Lord of Destruction pruža vam priliku da zaustavite Baala i oslobodite svet Sanctuary od poslednjeg iskonskog zla. Iako ovaj expansion pack donosi mnoštvo dodataka i nekoliko kozmetičkih i tehničkih modifikacija u odnosu na originalnu igru, u osnovi se ništa nije promenilo. Opet se sve svodi na tamanjenje protivnika, unapređivnje lika i sakupljanje novih i moćnijih predmeta. Bez obzira na jednostavan koncept, igra je još uvek zarazna kao pre godinu dana. Glavna novost Lord of Destructiona su masivni peti čin igre i dva nova lika: druid i ubica (assasin). Oba noviteta čine igru izazovnijom jer su rezultat „Blizzardovog” istraživanja među stotinama hiljada igrača na Battle.net-u. Takođe je primećeno da većina igrača igra ili samostalno ili u parovima. Da bi motivisali formiranje većih družina, sva tri nivoa su sada mnogo teži. Tako ćete pred kraj Normala primetiti da stvari ne idu tako glatko kao pre, da bi završili igru na Nightmareu trebaće vam mnogo sreće, a za igranje na Hellu potrebna je veća doza mazohizma. Pored velike snage protivnika, peti čin odlikuje njegova fizička veličina. Retke kritike ljubitelja Diabla II bile su vezane za četvrti čin – prekratak, sa samo tri questa, predstavljao je antiklimaks nakon beskrajnih prašuma Kurasta u trećem činu. S petim činom ova greška je više nego ispravljena. Smrznuta prostranstva oko planine Areat izgledaju svežije i detaljnije od prethodnih činova, a nastanjuju ih potpuno nove klase čudovišta. Ovde treba skrenuti pažnju na Impove, koji će vam postati novi krvni neprijatelji. Oni su stvorenja brža od Flayera iz trećeg čina, imaju sposobnost teleportacije i bacanja magija... Još kada se uzme u obzir da je u expansion packu smanjena brzina trčanja svih likova, dobijate novu noćnu moru. Oba nova lika kojima možete da upravljate odlično se uklapaju u postojećih pet klasa. Druidi su potomci lutajućih ratničkih pesnika koji su se kroz vekove zbližili sa prirodom. Njihove magije se oslanjaju na vatru, zemlju i vetar, a u stanju su da pozovu životinje da se bore uz njih, ili čak da se sami pretvore u divlje zveri. Na drugoj strani je kult ubica, žena koje još od vezirskih ratova progone zle magove. Zato koriste zamke, a godine meditacije i treninga borilačkih veština im omogućavaju i posebne napade. Svetla tačka expansion packa su plaćenici koje u originalnoj igri gotovo niko nije primećivao, jer bi po izlasku na bojno polje jurnuli bezglavo među neprijatelja i završili karijeru. Sada su plaćenici mnogo otporniji, pa će često imati bolje karakteristike od vašeg lika i, što je još bitnije, njihova veštačka inteligencija je prilično unapređena. Igra je mnogo interesantnija kada vas od početka prati još jedan lik i napreduje paralelno sa vašim herojem. Ako se desi da vaš plaćenik pogine, možete ga vaskrsnuti za razumnu sumu zlatnika. Novost je i pojednostavljeni inventar vašeg pomoćnika, pa možete da mu date oklop, šlem, oružje, štit i time povećate njegovu efikasnost. Nažalost, plaćenici još uvek imaju jednu manu. Ako poželite da zamenite svog starog saborca za neku drugu klasu kao što je mag ili varvarin, dobićete krhkog guštera, a ne pratioca čiji vam nivo odgovara. Iako je priča i dalje interesantna, a animirane sekvence podjednako impresivne, Diablo II igra se zbog razvoja likova i sakupljanja što boljih predmeta. Lord of Destruction efektno je utrostručio količinu predmeta koji se pojavljuju u igri. Pored mnoštva novih svojstava postojećih predmeta, Lord of Destruction donosi još dve klase: prozračne i elitne predmete. Prozračni ne mogu da se popravljaju, pa im je ograničeno vreme upotrebe. Elitne predmete koji se pojavljuju samo na nivou Hell zbog visokih uslova za opremanje mogu da koriste samo likovi najviših nivoa. Tradicionalni kritičari „Blizzardovih” igara uvek ističu zastarelu rezoluciju od 640x480 piksela. Iako niko ne igra Diablo II zbog rezolucije nego zbog neverovatno zaraznog koncepta, Lord of Destruction je izašao gnjavatorima u susret podigavši rezoluciju na 800x600, ali i to ima svoju cenu. Jedan od razloga zašto mnogo ljudi kupuje „Blizzardove” igre je što rade na low end konfiguracijama. Lord of Destruction menja tu tradiciju, ali su njegovi hardverski zahtevi i dalje mnogo manji nego kod većine današnjih igara.

PC Street Fighter 5 Proizvođač: 2K Datum izlaska: 06.02.2017. Street Fighter V nasleđuje side-scrolling borbeni sistem svojih prethodnika, u kom dva borca koriste različite napade i posebne sposobnosti da pobede svog protivnika. Igra ima 16 boraca, od kojih su četiri nova u Street Fighter seriji. Preko redovnog ažuriranja igre, dodaće se još boraca, počevši od šest trenutno planiranih tokom 2016. godine. Street Fighter V poseduje filmski režim priču koja služi da se premosti jaz između Street Fighter III i Street Fighter IV, sa M. Bison i Shadaloo u ključnu ulogama. Mnogo godina pre igraonica, multimilionskih turnira i uopšte pojma eSports, takmičili smo se na arkadnim aparatima u takozvanim buvarama i fliperanama. Među brojnim mašinama je bio kralj, Street Fighter 2, igra u kojoj su se rešavali najveći megdani i trošio i poslednji dinar od novca za užinu. Ko bi rekao da je od tog vremena prošlo više od dve decenije? Vremena su se menjala, igre su dolazile i odlazile, ali se Street Fighter nekako uvek održao, kroz nebrojena izdanja i proširenja, da bi pred nama bio potpuno novi sa brojem 5 u naslovu. Novi Street Fighter se vodi principima na kojima se serijal zasnivao poslednje tri decenije – 2D ravan u kojoj su dva borca i 6 tastera za udarce. Ali, daleko od toga da je ovo jednostavna i plitka igra. Sve, naravno, kreće od izbora lika, a svaki borac u Street Fighter V ima specifičan način na koji ćete ga igrati. Igra dolaz sa 16 likova od kojih je četvoro novajlija u serijalu i vremenom će Capcom dodavati još kroz DLC pakete (moguće ih je osvajati igranjem). Iako zvuči malo kada bismo uporedili sa Ultra Street Fighter 4, treba se setiti da je osnovni SF4 imao takođe manje od dvadeset boraca i da su sve izmene igre kao i novi likovi dodavani kroz reizdanja igre po punoj ceni i cepkali komunu igrača. Odluka da igra bude osnova na koju će se vremenom dodavati novi sadržaj je daleko bolja od ranije prakse koju je Capcom imao sa serijalom i apsolutno je podržavamo. Samo igranje se, kao što smo već konstatovali, ne razlikuje puno od prethodnih igara u srži i vrlo lako se prelazi na SF5 sa prethodne igre. Kada dublje zagrebemo po površini primećuje se ne tako mali broj novina. EX skala jeste identična onoj iz prethodne igre, dok je potpuni novitet Variable System kojim svaki lik dobija dodatni set poteza. Naime, v-skala će se puniti kako primate udarce ili izvodite specifičan potez izabranog lika, a ima različit broj podeoka za svakog od boraca. Ispunjavanjem cele skale možete da aktivirate tzv. V-trigger kojim vaš lik izvodi određeni potez i privremeno ima pojačanje svojih specijalnih napada. Takođe, sada se iz nezaustavljivog protivničkog naleta udaraca možete izvući blokom, propraćenim kombinacijom tastera kojima protivnika izbacujete na kratko iz ravnoteže i dajete sebi prostora za kontranapad. Ceo sistem je sjajan i provešćete dosta vremena otkrivajući sve njegove primene i pronalaziti nove kombinacije poteza sa poznatim likovima. Takođe, po prvi put u serijalu je vidljiva stun skala. Ako ste se ikada pitali kako Street Fighter određuje kada će vaš lik da se onesvesti dok mu oko glave cvrkuću ptičice, sada ćete jasno znati preko pomenute skale ispod linije zdravlja. Upoznavanje sa borcima je zamišljeno kroz kratke story misije za svakog, gde kroz odlično nacrtane stripove i par borbi saznajete nešto pozadinske priče i njihove ciljeve koji će biti detaljnije obrađeni u velikoj solo kampanji koja će biti besplatan DLC u junu. Igra, nažalost, dolazi bez određenih modova, štaviše sa očiglednim rupama u menijima gde će isti biti dodati. Trenutna kampanja je smešan izgovor za priču jer nije izazov kao nekadašnji Arcade mode niti ima naročito trajanje – potrebno je po desetak minuta za prelaženje svake od ovih pričica. Iako Street Fighter nikada nije bio prvenstveno solo igra, određenom broju igrača će smetati što deluje kao da je Capcom izdao samo ”kostur”, ali je ipak igra ciljana za igranje u društvu i online, gde ne manjka modova. Ono što nas ipak čudi je nedostatak challenge modova kroz koje učite poteze i komboe svakog od likova, mada će to stići kao besplatan patch početkom marta. S druge strane, prijatno nas je iznenadio Survival mod u kome smo provodili najviše vremena dok nismo razmenjivali hadoukene sa igračima putem Interneta. Survival čini niz borbi protiv kompjuterskog protivnika gde posle svake runde birate jedan od mnogobrojnih modifikatora za sledeći meč. To mogu da budu bonusi na napad, dopunjavanje neke od skala, ali i postavljanje nekog hendikepa i udvostručavanje broja osvojenih bodova. Dakle, neka vrsta score attack moda koji na najvišim nivoima težine može poprilično da potraje. Prisutan je, naravno, i trening mod gde ćete podešavati ogroman broj parametara za AI protivnika, čak i snimati čitave sekvence poteza protiv kojih želite da navežbate odbranu. Street Fighter 5 je zadržao poznatu stilizovanu grafiku iz četvorke sa očekivanim povećanjem broja poligona na likovima kao i detalja na arenama. Nova verzija Unreal Engine-a je zaslužna da sva akcija izgleda odlično i teče glatko u 60 sličica u sekundi nebitno da li igrate na PC-u ili Playstation-u 4. Možda još bitnija stavka koju je prelazak na ovaj popularni engine doneo je mogućnost da PC i PS4 igrači konačno igraju zajedno na istim serverima. Nema više ograničenja po platformama niti regionskih blokiranja, a to sve znači i najveću do sada bazu igrača. Online komponenta igre je još veća nego u dosadašnjim delovima serijala, sa CFN mrežom preko koje možete da pratite uspehe svojih prijatelja kao i omiljenih igrača, delite snimke najboljih mečeva i pregledate detaljne statistike svog učinka u igri. Sve to bi bila samo lepa stvar na papiru da nije unapređen netcode, redovna boljka borilačkih igara. Street Fighter 5 ima do sada najmanji online lag u serijalu i mečevi su nam često prolazili toliko glatko da smo imali utisak da igramo protiv igrača u lokalnoj mreži, a ne osobe sa drugog kraja Evrope. Već sa glavnog ekrana možete uključiti fight request koji će u pozadini, na osnovu zadatih parametara, tražiti suparnika za sledeći meč dok se igrate u nekom drugom modu. Naposletku, ovo je i dalje dobri, stari Street Fighter, igra u kojoj mečeve odlučuju munjeviti potezi, ali i nadmudrivanje protivnika. Sadržajno, nije najbogatija borilačka igra koju smo videli i u trenutnom stanju je teže opravdati cenu od 60 evra u odnosu na npr. Mortal Kombat X koji je dolazi sa hrpom sadržaja, ali je i sve naknadno poprilično masno naplaćivao. Capcom ima veliki, dugoročni plan za Street Fighter 5, ”igru kao servis” kako je sami nazivaju, sa brojnim dodacima koji će izlaziti svakog meseca i biti besplatni za sve igrače, tako da je ocena koju smo dali igri samo trenutno stanje stvari i verujemo da će biti veća kako igra bude dobijala proširenja. Nova generacija hadoukena je počela i pred njom je svetla budućnost. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Japan

PSP Sid Meier's Pirates! ProizvoÄ‘ač: 2K Datum izlaska: 22.11.2014. Kada je 1987. godine Sid Mejer pravio Pirates! za Commodore 64, teško da je očekivao da će stvoriti remek-delo elektronske interaktivne zabave poznate pod terminom „kompjuterska igra”... Pirates! su ubrzo dobili status legende, našavši se u vrhu svih mogućih top-lista najboljih igara svih vremena, po svim svetskim časopisima, sajtovima itd. A autoru ovih redova promenili su život na nesvakidašnji način jer je to bila prva igra koju je opisao za „Svet kompjutera” i već 17 godina se bavi tim poslom... Mejer je tada (kao i danas) jednostavno pravio igre kakve bi i sam poželeo da igra i to mu je bila jedina ideja-vodilja. Pirates! su i tada, kao i danas, iskakali iz žanrovskih odrednica. Daleko od toga da je to pucačka igra, premda pucanja i te kako ima (doduše, više okeanskog prepucavanja...). Ne mogu se smatrati strateškom igrom, premda su neprestane strateške odluke nezaobilazne. Avantura svakako nije, ali je igranje prožeto avanturističkim elementima. Nije ni rolplej, a osobine glavnog junaka su promenljive i svojevrsni questovi su sastavni deo priče... U suštini, Pirates! je skup jednostavnih i kratkih mini-igara, zaodenutih u konzistentno i šareno gusarsko ruho, vešto utkanih u dugotrajnu pustolovinu podstaknutu istraživačkim duhom kakav svako od nas nosi u sebi. Osnova igre je ostala ista. Krstarite Karipskim morem, susrećete brodove s kojima možete zapodenuti bitku ili samo razmeniti vesti, uplovljavate u primorske gradiće... Možete biti običan krotki trgovac, moreplovac koji prihvata razne poverljive zadatke ili divlji, neobuzdani gusar koji sabljom u ruci zadobija vredan plen, sanduke krcate draguljima, zlatom i ostalim dragocenostima... Možete uz pomoć nepreciznih mapa tražiti zakopano blago ili članove porodice koje u uvodnoj sekvenci igre jedna hulja odvodi u ropstvo. Sve to je protkano pojednostavljenim, ali ništa manje uzbudljivim pomorskim bitkama tokom kojih na sve strane lete plotuni različite Ä‘uladi – kada je u grozdovima, uništava „živu silu”, a uvezana lancima oštećuje jedra i jarbole protivničkog jedrenjaka. Slično je i sa mačevalačkim duelima, nezaobilaznim delom gusarskih pustolovina – nekoliko jednostavnih, vešto isprepletenih načina napada i odbrane dovode do onog poznatog stiha Sirana de Beržeraka: „Na kraju balade, probošÄ‡u te, gade”... Uvedene su dve nove opcije, to jest mini-igre. Jedna je šunjanje kroz grad, u situaciji kada nije moguće slobodno uploviti (kada previše napadate brodove te nacije). Već pri pogledu iz ptičje perspektive na lavirint gradskih ulica postaje jasno da je u pitanju varijacija na temu Pac-Mana. Treba neopažen od strane gradskih čuvara doći do guvernerove rezidencije na koju upućuju bele strelice rasute po lavirintu. Druga mini-igra je tricky one. Za šarmiranje guvernerskih ćerki, koje zauzvrat daju vredne informacije (a s ponekom je moguće i oženiti se), sada je potrebno biti dobar igrač, ali u drugačijem smislu ove reči. Potrebno je, naime, vešto plesati. Doduše, ples se svodi na usklaÄ‘ivanje svojih pokreta s njenim, to jest pritiskanje tastera na numeričkoj tastaturi čim neki od njih zasvetli na komandnom interfejsu u desnom uglu ekrana. Lakše reći nego učiniti. Kopneni napad na grad pretrpeo je odreÄ‘ene promene – sada je to potezno strateško nadmudrivanje s nekoliko jedinica na obe strane. Gusarski oficiri i mornari bore se sabljama „prsa u prsa”, dok bukaniri mogu da pre toga zapucaju iz daljine i tako smanje broj protivničkih vojnika. Mejerova ekipa je ovo dobro osmislila, a svakako bolje nego što je on sam to realizovao 1987. godine. S vizuelne strane, Pirates! izgleda živopisno, kao gusarski filmovi Erola Flina i Berta Lankastera iz šezdesetih godina. Karipsko more sa tirkiznoplavim prelivima i inače pruža mogućnosti za raskošno grafičko poigravanje. Boje su jarke, likovi na granici karikatura, ali najviše oduševljavaju detalji: delfini koji ponekada prate brod, kapci topovskih otvora koji se podižu pred ispaljivanje plotuna, različit izgled Ä‘uladi dok leti ka protivničkom brodu... Skriptovane sekvence tokom mačevalačkih dvoboja odlično se uklapaju i doprinose utisku interaktivnog bioskopskog spektakla. Na istom, zavidnom nivou je i zvučna komponenta – škripa brodova, nadimanje jedara, fijuk Ä‘uleta, mreškanje talasa...

PSP Sid Meier's Pirates! ProizvoÄ‘ač: 2K Datum izlaska: 22.11.2014. Kada je 1987. godine Sid Mejer pravio Pirates! za Commodore 64, teško da je očekivao da će stvoriti remek-delo elektronske interaktivne zabave poznate pod terminom „kompjuterska igra”... Pirates! su ubrzo dobili status legende, našavši se u vrhu svih mogućih top-lista najboljih igara svih vremena, po svim svetskim časopisima, sajtovima itd. A autoru ovih redova promenili su život na nesvakidašnji način jer je to bila prva igra koju je opisao za „Svet kompjutera” i već 17 godina se bavi tim poslom... Mejer je tada (kao i danas) jednostavno pravio igre kakve bi i sam poželeo da igra i to mu je bila jedina ideja-vodilja. Pirates! su i tada, kao i danas, iskakali iz žanrovskih odrednica. Daleko od toga da je to pucačka igra, premda pucanja i te kako ima (doduše, više okeanskog prepucavanja...). Ne mogu se smatrati strateškom igrom, premda su neprestane strateške odluke nezaobilazne. Avantura svakako nije, ali je igranje prožeto avanturističkim elementima. Nije ni rolplej, a osobine glavnog junaka su promenljive i svojevrsni questovi su sastavni deo priče... U suštini, Pirates! je skup jednostavnih i kratkih mini-igara, zaodenutih u konzistentno i šareno gusarsko ruho, vešto utkanih u dugotrajnu pustolovinu podstaknutu istraživačkim duhom kakav svako od nas nosi u sebi. Osnova igre je ostala ista. Krstarite Karipskim morem, susrećete brodove s kojima možete zapodenuti bitku ili samo razmeniti vesti, uplovljavate u primorske gradiće... Možete biti običan krotki trgovac, moreplovac koji prihvata razne poverljive zadatke ili divlji, neobuzdani gusar koji sabljom u ruci zadobija vredan plen, sanduke krcate draguljima, zlatom i ostalim dragocenostima... Možete uz pomoć nepreciznih mapa tražiti zakopano blago ili članove porodice koje u uvodnoj sekvenci igre jedna hulja odvodi u ropstvo. Sve to je protkano pojednostavljenim, ali ništa manje uzbudljivim pomorskim bitkama tokom kojih na sve strane lete plotuni različite Ä‘uladi – kada je u grozdovima, uništava „živu silu”, a uvezana lancima oštećuje jedra i jarbole protivničkog jedrenjaka. Slično je i sa mačevalačkim duelima, nezaobilaznim delom gusarskih pustolovina – nekoliko jednostavnih, vešto isprepletenih načina napada i odbrane dovode do onog poznatog stiha Sirana de Beržeraka: „Na kraju balade, probošÄ‡u te, gade”... Uvedene su dve nove opcije, to jest mini-igre. Jedna je šunjanje kroz grad, u situaciji kada nije moguće slobodno uploviti (kada previše napadate brodove te nacije). Već pri pogledu iz ptičje perspektive na lavirint gradskih ulica postaje jasno da je u pitanju varijacija na temu Pac-Mana. Treba neopažen od strane gradskih čuvara doći do guvernerove rezidencije na koju upućuju bele strelice rasute po lavirintu. Druga mini-igra je tricky one. Za šarmiranje guvernerskih ćerki, koje zauzvrat daju vredne informacije (a s ponekom je moguće i oženiti se), sada je potrebno biti dobar igrač, ali u drugačijem smislu ove reči. Potrebno je, naime, vešto plesati. Doduše, ples se svodi na usklaÄ‘ivanje svojih pokreta s njenim, to jest pritiskanje tastera na numeričkoj tastaturi čim neki od njih zasvetli na komandnom interfejsu u desnom uglu ekrana. Lakše reći nego učiniti. Kopneni napad na grad pretrpeo je odreÄ‘ene promene – sada je to potezno strateško nadmudrivanje s nekoliko jedinica na obe strane. Gusarski oficiri i mornari bore se sabljama „prsa u prsa”, dok bukaniri mogu da pre toga zapucaju iz daljine i tako smanje broj protivničkih vojnika. Mejerova ekipa je ovo dobro osmislila, a svakako bolje nego što je on sam to realizovao 1987. godine. S vizuelne strane, Pirates! izgleda živopisno, kao gusarski filmovi Erola Flina i Berta Lankastera iz šezdesetih godina. Karipsko more sa tirkiznoplavim prelivima i inače pruža mogućnosti za raskošno grafičko poigravanje. Boje su jarke, likovi na granici karikatura, ali najviše oduševljavaju detalji: delfini koji ponekada prate brod, kapci topovskih otvora koji se podižu pred ispaljivanje plotuna, različit izgled Ä‘uladi dok leti ka protivničkom brodu... Skriptovane sekvence tokom mačevalačkih dvoboja odlično se uklapaju i doprinose utisku interaktivnog bioskopskog spektakla. Na istom, zavidnom nivou je i zvučna komponenta – škripa brodova, nadimanje jedara, fijuk Ä‘uleta, mreškanje talasa...

PC The Witcher - Enhanced Edition Proizvođač: Namco Datum izlaska: 01.01.2000. Ako se čuvena izreka o vinu i starenju može primeniti na svet video igara, idelna paralela bila bi sa ponajboljim kompjuterskim RPG-om u poslednjih nekoliko godina, famoznim The Witcherrom. Burni uspeh koji je usledio bukvalno preko noći sigurno je zatekao nespremne autore, ali ih je u isto vreme i naterao da posvete dodatnu pažnju svom prvencu i isprave i doteraju malobrojne ali primetne i bolne nedostatke ovog igračkog dijamanta. Godinu dana nakon premijere originalne igre, luckasti Poljaci iz CD Projekta na pravi način su pokazali kako se tretira legija Witcher fanova širom planete (koja raste iz dana u dan), u isto vreme deleći pljuske i domaće zadatke mnogo većim igračima u industriji video igara. Unapređena verzija dostupna je u dva oblika. Svi vlasnici originalne (i registrovane) igre mogu, bez ikakvih nadoknada, sa zvaničnog sajta igre skinuti dodatni sadržaj, koji je izdeljen na zasebne download pakete; oni sa skupljim ulaznicama sigurno će se opredeliti za luksuznu kutijetinu prepunu slasti i masti, u kojoj se nalaze tri DVD-a i dva audio diska sa soundtrackom iz igre, kao i papirne verzije mape Witcher sveta i kratke novele „Witcher” Andžeja Sapkovskog, koja je i započela celu ovu ujdurmu. Osim poster mape i knjižice, ako se opredelite za masivni download sa Neta, očekuje vas isto – unapređena verzija automatski podiže trenutno instaliranog Witchera na verziju 1.4, donosi ispravku i najsitnijih bagova iz originala, kao i vidno brže učitavanje lokacija (uz mogućnost isključivanja smarajuće autosave opcije, yes!). Za svakog igrača originala najvažnija novina tiče se redizajniranog inventarskog ekrana, gde se svi oni predmeti koji u sebi sadrže alhemičarske sastojke sada smeštaju u poseban odeljak (bez mešanja sa ostatkom inventara, uz mogućnost njihovog filtriranja po nazivu dominantnog elementa). Ostali predmeti se, kao i ranije, trpaju zbrda-zdola kako ih nabavljate, ali uz mogućnost njihovog automatskog sortiranja po grupi kojoj pripadaju (napici, ulja, alkoholna pića, rune, pokloni i slično), opet uz mogućnost zahvalnog auto-lootinga na terenu. Obogaćeni dijaloški segment sada blista u svoj svojoj produženoj i mature content prezentaciji onako kako je u početku zamišljeno (a potkresano u prvobitnoj verziji igre), sa mogućnošću instalacije do deset različitih jezičkih modula kojima će likovi u igri razgovarati. Ovome treba dodati i dve dodatne zvanične mini-kampanje („The Price of Neutrality” i „Side effects”), koje dele iste produkcione vrednosti kao i original i u kojima će se Geralt suočiti sa odlukom da li da žrtvuje mladu Diedre, povezanu sa mračnim proročanstvom, koja je potražila zaklon u citadeli Kael Moren, odnosno misijom spasavanja starog znanca barda Dandilajona, koji je ponovo našao nevolju među mračnim sokacima Vizime. U trenutku dok ovo čitate trebala bi da bude dostupna i treća kratka avantura u kojoj će se Geralt dati u spasavanje Božića, a tome takođe treba dodati i nekoliko user-made modula koje možete skinuti i isprobati sa zvaničnog sajta igre (pravljenje sopstvenih avantura omogućeno je robusnim D’jinni adventure editorom, koji je sastavni deo enhanched paketa). Grafički zahvati u novoj verziji odnose se na redizajn postojećih i ubacivenje nekoliko novih, bitnih NPC-ova iz originalne igre i nove i detaljnije animacije većine njih kojima se često odražava karakter ili trenutno raspoloženje lika (glasovi su takođe dopunjeni ili promenjeni). Varijacije frizura, facijalnih karakteristika, odeće i detaljnijih tekstura kod ostalih daju kao rezultat prizore u kojima ćete često sretati slične, ali jako retko i identične modele likova (ovo se odnosi i na čudovišta koja su sada „ofarbana” različitim kolornim šemama kako bi se dobilo na raznovrsnosti). „Pitamo ih: Ljudi, dokle? Čekaj, kažu, još šnenokle...”. Sledeći na meniju jeste poseban making of DVD prepun dokumentaraca i intervjua sa simpatičnim autorima igre, koji do sitnih crevaca opisuju i objašnjavaju sve aspekte razvoja Witchera. Tu su čak i dva soundtracka vezana za igru (jedan sa konkretnim, bravuroznim vokal-instrumentalima Adama Skorupe, koji vas prate tokom igranja, dok je drugi inspirisan Witcher svetom i njegovim avanturama – u prevodu, puno etno muzike i hard rok i hevi metal entuzijasta). Manual, kompletan i superdetaljan walkthrough kroz igru, kao i dve digitalne mape Witcher sveta (kraljevstva Temerije, sa svim bitnim lokalitetima koje ćete posećivati u glavnoj kampanji, kao i mapa Severnih kraljevstva koja će postati aktuelna tek u nastavcima) zaokružuju ovaj kapitalni paket koji bi svaki ljubitelj igara uopšte (a ne samo RPG žanra) rado zatekao ispod svoje novogodišnje jelke. Unapređeni Witcher podseća na studenta koji se, nazadovoljan osvojenom solidnom devetkom, vratio da sa lakoćom pokaže strogom, ali pravednom profesoru (koga u ovoj analogiji predstavlja igračka publika) šta zaista zna i ume. Svi bitni nedostaci su ispravljeni, sve što je bilo okrnjeno pažljivo je izbrušeno i zakrpljeno, a svaka škripuća sitnica stručno je podmazana, te nema razloga da biser zvani Witcher ne dobije ocenu koju konačno i zaslužuje. Uvoznik:GameS Zemlja porekla:Poljska