Nekorisceni konci sa slike!!!

Konci i ovaj mali goblen sa slike!!!

Prečnika 85 cm, može da se opara i konac koristi za vez

Duga košulja narodne nošnje za devojčice lep pun vez na pamučnom platnu stara je oko 50 godina, korišćena, vidi se da je oprana više puta, boja konca u vezu odlično očuvana dužina košulje 66 cm ramena 30 cm pazuh 40cm rukav 28 cm dužina, obim 26 cm vez oko vrata 4 cm širina vez kod poruba 3 cm širina

➡️ http://www.kupindo.com/Clan/Chuma/SpisakPredmeta Azbuka u zlatovezu od Etno Mreže. Azbuka se koristila kao ”vezilačka početnica” (prvi komad mlade vezilјe) i model za širenje prosvetitelјskih ideja sa cilјem opismenjavanja stanovništva. Koreni zlatoveza su u Vizantiji gde je veština veza bila veoma cenjena, a vez zlatnom i srebrnom žicom bio je privilegija bogatog sloja građana i sveštenstva. U srednjovekovnoj srpskoj državi na dvoru su nošene odore od svile i kadife ukrašene zlatovezom koji je kasnije krasio i svečanu gradsku odeću. Uz prigodni ram, azbuka postaje rafiniran detalј koji oplemenjuje prostor duhom kulture. • Tehnika izrade: vez, zlatovez • Materijal: platno, zlatni konac • Dimenzije sa ramom: 34,5 x 35 cm • Vreme izrade: 60 sati Trenutno stanje vidite na slikama.

VINTAGE: RUČNO VEŽENI STOLNJAK IZ 1935. Vezeni stolnjak Proizvedeno u: domaćoj radinosti Zemlja porekla: Vojvodina Vreme: oko 1935.godine Materijal: Kudeljna tkanina Boja: Osnova: bela potka od kudelje Motiv: Ručni vez ljubičastim koncem buketća od dva ljubičasta cveta Materijal: Pamuk Dimenzije: dužina 160 cm x 90 cm Status: Vintage Detaljno stanje: Iz štafira moje bake iz fruškogorskog sela Irig. Kvalitet ovog stolnjaka - 100 % prirodna vlakna. Opis: Ovaj komad platna od kojeg je izvežen stolnjak izrađen na materijalu koji je otkan u kućnoj radinosti, prirodnom platnu koji se koristio isključivo za odeću i vez. Očigledno da je otkano na razboju male širine, jer je stolnjak je sastavljen iz dva uzdužna komada ( 160 cm x 45 cm + 160 cm x 45 cm). To je tkanica sa razboja širine 45-50 cm na kojem se vezlo pamučnim kvalitetnim koncem. Celom površinom stolnjaka su rasuti buketići ljubičastog cveća. Boje konca kojim je vežen u bojama: ljubičasta, zelena, žuta… Jednostavan i sveden vez na stolnjaku čini da je ovaj vintage komad i danas vrlo privlačan i zgodan za etno ambijenat .

Kao nova knjiga puna krojeva i objašnjenja, plus reklame najpoznatijih fabrika za izradu konaca 1978

Male šustikle kombinacija heklanog i platna. Dimenzije su 30x30cm. Neobičnog oblika i neobične zbog kombinacije materijala. Bez oštećenja su kako se vidi i na slikama jer nisu korišćene. Korišćen je samo veći stoljnjak koji na sredini ima deo baš kao ove šustiklice i oko toga veći zeleni deo koji se takodje završava sa talasastim heklanim obrubom, ali on je malo oštećen (na nekim mestima se pokidao konac). Šustikle za kolekcionare starih skoro zaboravljenih ručnih radova ili kao lep ukras za Vaš dom. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi sa predmetom pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili.

Heklani milje od konca Koral dimenzije 33x58cm. Milje je bez oštećenja kao što se vidi i na slikama. Za Vašu kolekciju ili da ukrasite Vaš dom. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi sa predmetom pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili.

Raskošni gornji deo kostima za filmsku industriju, pozorište, maskenbal. Bakarne boje, a materijal je sve svetliji prema dnu. Fantastičan, unikatan komad. Napred je komplet urađen bogatim vezom od debelog konca, sa perlicama od štrasa. Na leđima se vezuje, što njegovu veličinu čini univerzalnom. Postavljen lanom, a u osnovi je saten. Dužina 60cm ramena 40cm širina u grudima 47cm struk podesiv

Bela heklana kragna od konca, ručni rad. Da upotpunite Vašu kolekciju ručnih radova ali i uvek lep i interesantan ukras Vašoj garderobi. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi sa predmetom pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Predmet se prodaje u vidjenom stanju - kao na slikama

Figurica, ukras - Opanak muški od kože. Ovaj opanak zajedno sa ženskim je dugi niz godina stajao kao ukras i sad bi malo da prošeta, da promeni mesto. Za sve kolekcionare etno predmeta ali i one koji žele svoj dom da ukrase nekim minijaturnim etno predmetom..Opanak je kao što se vidi bez oštećenja. Može služiti i za odlaganje sitnih predmeta. Ako ga koristite kao par sa ženskim opankom može poslužiti za držanje nekih konaca ili za dugmad, na primer. Dimenzije Dužina je 11 cm Visina 6 cm Prečnik otvora 4 cm Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi sa predmetom pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Pravi kolekcionarski primerak

Raskošna etno vezena bluza sa dugačkim rukavima Proizvedeno: U domaćoj radinosti Materijal: Ručno tkanje Motiv: Puni vez, cvetovi raznih boja Boja: podloga: bež cvetovi – boje konca: plava, žuta, crvena, ljubičasta, zelena i crna Vezeni motiv na prednjici: Visina: 25 cm, Širina 20 cm Dugmeta: 3 pamučna Veličina: procenjuje se da je broj 38 Dimenzije: Ukupna dužina: 60 cm Rukavi dužina : Ranglan (iz ramena): 72 cm, širina, obim (ispod pazuha): 40 cm, obim na ručnom zglobu:18 cm Obim prsa ispod pazuha: 114 cm Obim ukupan po obodu: 150 cm Porub: 0,7 cm Detaljno stanje: Bluza je sačuvana potpuno. Ne postoji ni jedan feler. Opis: Bluza je širokog kroja, tako da je raskošna i u kroju i u motivima jarkih boja. Cvetni motivi izveženi su savršenim vezom, koji se zove puni bod. Puni bod se uglavnom koristio za ispunjavanje cvetnih motiva, koji se radi od ivice do ivice mustre, gusto zbijeno, tako da deluje reljefno. I na ovoj bluzi punim bodom je izveženo 25 cvetova sa plavim, žutim, crvenim, ljubičastim, zelenim i crnim koncem koji je postojanih boja. Podloga je ručno otkano tanko, meko, a opet pomalo rustično platno.

3 mala heklana miljea plave boje. Vrlo interesantna, neobična mala miljea u plavoj boji. Možda Vam da ukrasite Vašu sobu treba baš nešto plavo i ne tako veliko. Miljei su u obliku romba i bez oštećenja su. Radjena su od vrlo mekanog plavog konca ali ako hoćete da budu čvršća možete ih užtirkati kao i naše bake. Dimenzije su Dužina 21 cm Širina 15 cm Dužina stranice romba je takodje 15 cm Kako se ova veština skoro izgubila pravi su primerak za kolekcionare. Ako i danas kad je to manje-više izašlo iz mode, kada se sve više teži minimalizmu, volite da ovakvim ručnim radovima ukrasite vaš dom možete pogledati neke ručne radove koje povremeno postavljam na mojim stranama, a ako se i sami bavite vezom ili heklanjem možete pogledati i neke od starinskih šema na mojim stranama Limunda ili Kupinda. Ovi “mali” miljei su bez oštećenja jer nisu korišćeni i stajali su u ormanu sa dosta drugih stvari. Stanje kao na slikama a za bolji pregled pogledajte uvećane slike. Ako imate bilo kakvih pitanja ili nedoumica u vezi sa predmetom pitajte pre kupovine kako biste se što bolje obavestili. Pravi kolekcionarski primerak

ISTORIJSKI SUVENIR - KUVARICA VEŽENA CRVENIM BODOM Zemlja porekla: Kraljevina Jugoslavija Vreme veza: 1935. godine Boja: Osnova: bela , Motiv: ručni vez crvenim koncem cveća Materijal: Pamuk Dimenzije: 95 x 80 cm Detaljno stanje: Ganc novi, nikad korišćeni. Kvalitet ovog vezenog komada - 100 % prirodna vlakna. Istorija: Danas Kuvarica više nema na zidovima u kuhinjama. Moderan način života poslao ih je u etnografske muzeje, na stare fotografije i u kolektivno sećanje, a ranije generacije su rasle uz hranu spremljenu na šporetima iznad kojih su ponosno stajale vežene zidne slike - kuvarice. Ali, one su ostale istorijski suveniri... na njima su najčešće zapisane naivne i idilične poruke iz svakodnevnog života, ali često su ti tekstovi satkani sa puno ženskog duha i vrcavosti. Tako, kada danas posmatramo sve te motive i poruke izvežene u različitim bojama konca ( a ima različitih Kuvarica preko 80)... kada ih malo analiziramo možemo da u njima vidimo zidne novine sa blagom ironijom i kritikom društva. Na početku 20. veka u školama je postojao predmet - ženski ručni rad. Sve devojke su morale da znaju da vezu, a obavezni deo devojačke spreme za udaju bili su rukom vezeni radovi. Devojačka sprema obuhvatala je: vezene jorganske čaršave, vezene jastučnice, čaršave, stolnjake, košulje, spavaćice ... pa i kuvarice ... Zidne vezene slike, poznatije kao `kuvarice`, takođe su bile jedan obavezan segment devojačkog štafira. A da li se zna koliko je duga njihova tradicija i odakle su naše bake, prabake dobile ideju za ovakav ručni rad? Iz Holandije, preko Nemačke, Austrije i Mađarske početkom 20. veka kuvarice su stigle u Srbiju. Prvo u Vojvodinu, a odatle i u južne krajeve naše zemlje. Spretne domaćice vezle su ih na pravougaonom komadu pamučnog platna, domaćem tkanom platnu, a mogle su se i kupiti u trukerskim radnjama, na vašarima i pijacama. Kuvarice su početkom 20. veka su bile nezaobilazni detalj u svakoj kući. Sa privlačnim slikama, u kojima su prizori iz svakodnevnog života, sa porukama koje su najčešće šaljive. Postavljane su pored umivaonika, iznad šporeta i kreveta da bi zaštitile zidove, ali i kao ukras. Najčešće je tu bio natpis:“Kuvarice manje zbori, da ti ručak ne zagori!“, po kome su, priča kaže, ova mala naivna umetnička dela i dobila naziv Kuvarice.

Posle pobedonosne 1914, srpska vojska se 1915, odmarala i vidala rane u devetomesečnom primirju. S druge strane, postojala je očajnička potreba centralnih sila da probiju put do verne saveznice Turske, kako bi mogli da je snabdevaju ratnim materijalom i ostalim potrebama. U leto 1915, obrazovana je Grupa armija Makenzen, koju su činile nemačka 11. armija, austrougarska 3. armija i bugarska 1. armija. Ovim snagama koje je trebalo da izvedu glavni udar, komandovao je proslavljeni nemački vojskovođa sa istočnog fronta - feldmaršal Makenzen. Kada je birao komandanta za ovu operaciju, nemački Car Vilhem II izjavio je - Učiniću veliku čast hrabrim srpskim vojnicima: protiv njih ću poslati feldmaršala Makenzena. Veliko poštovanje prema protivniku pokazao je i Makenzen. U saopštenju koje je pročitano postrojenim vojnicima pred početak napada na Srbiju, navodi se: - Vi ne polazite ni na italijanski, ni na ruski, ni na francuski front. Vi polazite u borbu protiv jednog novog neprijatelja, opasnog, žilavog i oštrog. Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji iznad svega voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe slavne nemačke armije. Simbolična pomoć saveznika Prema obaveštajnim podacima kojima je raspolagala srpska Vrhovna komanda, austro-nemački napad postajao je sve izvesniji. Takođe, procenjivalo se da je skoro siguran ulazak Bugarske u rat, na strani centralnih sila. Svesni da neće moći dugo da pružaju otpor višestruko nadmoćnijem neprijatelju, srpska vlada od saveznika traži da pošalju pomoć od 150.000 vojnika. Umesto pomoći, saveznici traže da Srbija nipošto ne provocira Bugarsku, koja ih je lukavo uveravala da joj ne pada na pamet da ulazi u rat. Tako je propuštena prilika da se bugarskoj vojsci zada smrtni udarac u osetljivom momentu, kada je sprovođena mobilizacija i koncentracija trupa. Saveznička pomoć je bila više simbolična: Francuzi su poslali osam aviona tipa Farman sa 99 ljudi, dve brdske i tri poljske baterije, a za odbranu Beograda i jednu bateriju obalskih topova kalibra 140 mm. Britanci dva torpedna čamca sa posadom i osam topova od 120 mm, čije su pancirne granate držale na odstojanju austrougarske monitore, nekoliko meseci pred početak glavnog napada. Rusija je, takođe, poslala dva mornarička topa kalibra 150 mm i odred marinaca, koji su zajedno sa engleskim kolegama minirali deo dunavskog i savskog toka oko Beograda. Sva obalska artiljerija stacionirana kod Beograda, bila je pod komandom britanskog admirala Trubridža. Neprijateljske snage su krajem septembra završile koncentraciju trupa u zonama napada. Austrougarska 3. armija, ojačana nemačkim 22. rezervnim korpusom, imala je zadatak da zauzme Beograd i preduzme pomoćne napade preko Save, kod Progara i Jarka. Nemačka 11. armija planirala je glavni prelaz preko Dunava kod Rama, pomoćni kod Smedereva i demostrativni kod Oršave. Pravac nastupanja u srce Srbije, vodio je dolinom Morave. Za datum napada obe armije, određen je 6. oktobar. Dotad neviđena koncentracija artiljerije (ukupno 1.300 artiljerijskih oruđa), bila je karakteristika ove kampanje. Samo za napad na Beograd namenjeno je oko 400 topova, haubica i merzera raznih kalibara, pa i onih najtežih. Austrougarski merzeri Škoda od 305 mm i tri nemačke Debele Berte kalibra 420 mm. Za napad na Smederevo, sa ruskog fronta dovučena su dva dalekometna topa od 420 mm na železničkom lafetu. Vatreni uragan nad gradom Već 5. oktobra 1915, uz pomoć aviona, artiljerija je počela sa korekturnim gađanjem koje je trajalo do pred mrak. Maglovito jutro 6. oktobra, nije dozvolilo artiljerijsku pripremu. A onda, oko 14,00 h, nastao je pakao. Preko 400 artiljerijskih oruđa, računajući i one na monitorima, počelo je paljbu. Uragan od čelika spustio se na srpsku prestonicu. Za samo nekoliko časova Odbrani Beograda uništeni su svi reflektori i polovina artiljerije. Sve telefonske linije bile su pokidane. Ruska obalska baterija postavljena na Kalemegdanu zbrisana je pogotkom zrna od 305 mm, kao i srpska baterija na Velikom Vračaru. Vatra koja je pretvorila grad u ruševine trajala je neprekidno, da bi posle 24 časa dostigla najveću žestinu na mestima planiranim za prelaz, a zatim se ponovo prenela u pozadinu srpskih položaja. Ovo je označilo početak desanta. Na stotine pontona krenulo je preko Dunava i Save, ali branioci su bili na svojim mestima. Trupe Odbrane Beograda, pod komandom generala Mihajla Živkovića, činile su: 10. kadrovski puk, 7. puk II poziva, 7, 11. i 15. puk III poziva, Sremski dobrovoljački odred, odred beogradskih žandarma i dva eskadrona konjice. Ukupno, oko 16.000 ljudi sa samo 75 raznih artiljerijskih oruđa. Razvile su se strahovite borbe na Adi Ciganliji, ušću i Dunavskom keju. Pripadnici tadašnje najveće svetske vojne sile - Nemci, bili su nov neprijatelj za Srbe, koji su jedva čekali da se sa njima okušaju u borbi. Disciplinovani, u tamnozelenim (feld-grau) uniformama i arhaičnim šlemovima sa šiljkom na vrhu, ipak na srpske vojnike nisu ostavljali utisak. Po starom srpskom običaju, podcenjivanje neprijatelja se podrazumevalo. Malobrojni branioci prestonice borili su se kao lavovi, nanevši neprijatelju velike gubitke. Zaustavivši neprijatelja na obalama, nisu imali snage da ga odbace nazad. Trudili su se da održavaju što tešnji kontak sa napadačima, kako bi izbegli ubistvenu artiljerijsku vatru. Međutim, na scenu su stupali monitori, koji su svojim teškim topovima razorili čitave ulice na Dorćolu. S druge strane, u šipražju Ade Ciganlije vodila se ogorčena borba 1. bataljona 7. puka II poziva, protiv nemačkih trupa, u kojoj je učestvovala i srpska improvizovana rečna flotila. Flotilu su činili ruski i britanski torpedni čamci, oklopljeni patrolni brod `Timok` sa revolverskim topom (sistema Hočkis), oklopljeni motorni čamci `Jadar`, `Pobeda` i `Sveti Đorđe` naoružani mitraljezima. U sastav flotile, uključeno je i preko stotinu mesnih sredstava (ribarski čamci, dereglije i šlepovi), od kojih su neka manje ili više adaptirana. Tako je jedan šlep oklopljen, a na njegovom koritu načinjeni otvori-puškarnice. U unutrašnjost šlepa postavljene su skele, sa kojih su vojnici dejstvovali kroz puškarnice. Flotila je za kratko vreme, koliko je bila operativno sposobna, učinila niz herojskih zadataka, održavajući vezu sa trupama na Adi i dejstvovanja po neprijatelju u bok i leđa, po kiši od zrna i granata. Govor majora Gavrilovića Vrhovna komanda, trupama Odbrane Beograda 7. oktobra upućuje Timočku diviziju II poziva. Usled hitnosti, njen 14. puk prebacivan je železnicom do Beograda i istog dana dva bataljona su već stigla na Dunavski kej. Nešto više od sat vremena, pre pristizanja ovog pojačanja, major Dragutin Gavrilović okupio je oko sebe na Dunavskom keju preostale vojnike II bataljona 10. kadrovskog puka, delove žandarmerijskih četa i Sremskog odreda. Izdao im je onu čuvenu naredbu, koja je bila ogledalo srpskog borca iz tog davnog, prošlog, romantičnog vremena, koje su obeležavali ljudi drugačijeg kova nego danas: - Tačno u tri časa neprijatelj se ima razbiti vašim silnim jurišem, razneti vašim bombama i bajonetima. Obraz Beograda, naše prestonice, ima da bude svetao. Vojnici!... Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnog stanja, naš puk je žrtvovan za čast Beograda i otadžbine. Vi nemate više da se brinete za svoje živote, koji više ne postoje. Zato napred u slavu! Za kralja i otadžbinu... Živeo kralj!. Živeo Beograd!. Sa urlikom `Ura` krenuli su u juriš na austro-nemačke jedinice udaljene samo 20-30 m, utvrđene pored pruge i sa velikim brojem mitraljeza. Malo je ovih hrabrih ljudi preživelo masakr na Dunavskom keju, a skoro svi su lakše ili teže ranjeni. Među njima i major Gavrilović, čiji je život nekoliko dana visio o koncu. Sutradan, 8. oktobra, nikakva pojačanja više nisu vredela. Neprijatelj, zauzevši Adu Ciganliju, prelazio je u masama, preko mosta koji je povezivao Adu sa srpskom obalom. Srpske jedinice nisu uspele da sruše most, jer su postavljene mine slagale. Ubrzo su Nemci zauzeli Banovo Brdo, a zatim i Čukaricu i Topčidersko Brdo. Trupe na Dunavskom keju i Kalemegdanu još su se držale, izdržavajući strahovitu artiljerijsku vatru sa monitora, koji su i pored gubitaka od srpske i engleske artiljerije, nastavljali svoj krvavi posao. Krajem dana, neprijatelj se probio do Dušanove ulice, gde se zabarakadirao. Nastale su teške ulične borbe. Veliki gubici u ljudstvu Noć nije prekidala borbena dejstva. Beograd je bio osvetljen sablasnom svetlošću mnogobrojnih snažnih reflektora i raketa, dopunjenu neprekidnim eksplozijama granata. Otpor je pružan iza svakog ugla, ručne bombe su bacane sa krovova polurazrušenih kuća. Sve je bilo uzalud, neprijatelj je bivao sve mnogobrojniji. Nedugo posle ponoći, komandant Odbrane Beograda izdaje naređenje za povlačenje na liniju Veliki Vračar-Dedinje-Petlovo Brdo-Železnik-Ostružnica. Savezničke vojne misije i posade napuštaju Beograd 9. oktobra. Dedinje je napušteno pošto je, bukvalno, preorano granatama. Posle više neuspelih kontra-napada i povlačenja na nove položaje, srpskoj Vrhovnoj komandi je 11. oktobra bilo jasno da je bitka za Beograd izgubljena. U ovim petodnevnim borbama, gubici srpske vojske iznosili su oko 5.000 ljudi, ne računajući civile koji su poginuli i ranjeni prilikom bombardovanja. Austro-nemačke snage imale su 1.182 poginula i 8.619 ranjenih vojnika. izvor : Branislav V. STANKOVIĆ

omiljeni slikar pisca Jovana Radulovica iz Bukovice i Ravnih Kotara za koga niste ni culi. Njegovi radovi su ektremno retki, a ime mu je: Dusan BRKIC (Obrovac, 6. april. 1913 - Beograd, 28. juli 2000) Obrovac, Zrmanja ili drugi krajiski motiv akvarel 36 x 52 cm plus ram potpis dole levo Verovatno je sledeci tekst razlog zasto se o njemu u javnosti malo zna, jer da nije bilo Dusana Brkica granica izmedju Hrvatske i Srbije, navodno, danas bi bila u Zemunu... Датум и време објављивања: 9.3.2013 10:38 Како је Душан Бркић сачувао Срем у Србији Висило је о концу, Хрватска је била одлучна да узме Срем, са Земуном, комунисти у Београду су ћутали, и данас би ушће Саве у Дунав вероватно била погранична зона да се у ту причу, у Загребу, није умешао један Србин из Обровца Кад су оно комунисти, дошавши на власт, цртали „административне линије“ између шест тек успостављених република, упакованих у Федеративну Народну Републику Југославију, Србија је добро и прошла, имајући у виду ко је бранио њене интересе. Осим што су јој натоварили два тега у виду аутономних покрајина – Војводина и Косово и Метохија – Србија је замало остала без једног дела данашње Војводине, упркос томе што је већ било припремљено додељивање Барање Хрватској, Барање која је до 1945. године административно, географски и животно саставни део Војводине. Али, хрватске интересе бранили су мозгови са далекосежним плановима, мозгови који су знали да ће тада исцртане линије кад-тад постати државне, међународно признате границе. Комунисти су тих година делимично – у целости је било неизводљиво – остварили програмске смернице са Четвртог конгреса КПЈ, одржаног 1928. године у Дрездену, али су припремили терен да се тај застрашујући, антисрпски Програм, једнога дана оствари. СРПСКОЈ ЈАВНОСТИ НИЈЕ ПОЗНАТО… Догодило се то 1991. године. Остали су још само радови на пројекту осамостаљења Војводине, а ту се ствари убрзавају, игранка је почела, а све ће, у виду ултимативног испуњења захтева за стварање „републике Војводине“ осванути на столу Владе Србије, пошто Србија добије датум отпочињања преговора за чланство у ЕУ. Српској јавности није познато, чак ни неким историчарима, да су Срем и делови Бачке, териториједанашње Војводине и Србије, за мало ушли у састав Републике Хрватске. То би се и догодило да није било Душана Бркића, Србина из Хрватске. По окончању ратних операција, док су поражени, гладни, потпуно изгубљени војници Вермахта лутали друмовима Европе или у сабирним логорима за ратне заробљенике чекали да виде шта им доноси судбина, југословенски комунисти, победници у грађанском рату, утврђивали су власт и делили тек освојену државу. У Београду се гнездила елита КПЈ, са својим „папом“ на челу. Знали су да им главна опасност прети од памети и традиције са српским предзнаком, па је грађански слој српског друштва тих првих месеци по завршетку рата, уништаван систематски, педантно, све док посао није окончан. Они који су реално могли, а било их је више десетина хиљада, да засметају новој идеологији и новим владарима, да стану на пут остварењу давно зацртаних планова, завршили су у гробу. Нешто мало је претекло у иностранство, али је многе од њих стигла удбашка рука. За то време хрватски комунисти радили су исти посао у својој авлији. И тамо, у Хрватској, требало је изоловати и држати под контролом „српски вирус“. Тито је у Београду, ту се ломи српска кичма, а у Хрватској, где су српске ране још биле отворене и крваве, давно утврђене послове преузима Владимир Бакарић. Одлуке ЗАВНОХ-а гурнуте су у орман и закључане, Србима се дозвољава само да буду Срби, али се одбацује свака могућност озакоњења њихових институција, територијална заокруженост простора где су у већини или где су у већини били пре геноцида проведеног од стране Независне Државе Хрватске. Повремена окупљања су дозвољена, ћирилица у срединама са српском већином такође, али све остало се лагано потапа и гура испод прекривача на којем пише „братство и јединство“. РЕШЕЊЕ ЗА „МУКУ“ Српски крајеви; Банија, Кордун, Лика, Далматинска Загора, Славонија… падају у други план у вези са питањем електрификације, подизања индустријских капацитета, путева. Морамо, говорио је Бакарић, да подигнемо она места где је усташки покрет био снажан, да тај народ не осети да се ми светимо, да не изазовемо њихов бес. Срби су ионако на нашој Страни – умиривао је Бакарић, звани Свилени, повремене гласове упозорења, који су долазили са терена. Ратни хероји Срба из Хрватске, генерали, пуковници, сагињу главе и ћуте. Почетак пропасти сопственог народа гледају из тек добијених станова у Загребу и Сплиту. Интерес народа бацили су под ноге зарад сопствене користи и приземних уживања. Неке од њих Бакарић и Стево Крајачић, само да би ослабили српску компактност у Хрватској, шаљу у Београд где су их дочекале туђе виле по Дедињу, београдском брду на којем су се већ угнездили црногорски и босански генерали. Тако је за веома кратко време у Хрватској створена клима повољна да се активирају нека додатна територијална питања. Свесни да српско становиште не постоји, да интересе Срба и Србије нико не брани, хрватски комунисти и партизани излазе са ставом да је ионако масакрирана Србија територијално превелика (самим тим и опасна), па излазе са „решењем“ за ту муку. Владимир Назор, песник и председник ЗАВНОХ-а износи у Загребу мишљење да би цео Срем, заједно са Земуном, морао да припадне Републици Хрватској. Баш као што је било за време трајања Павелићеве НДХ. Отворено га подржава Андрија Хебранг, у то време код Хрвата омиљенији него Бакарић. На једном од сусрета са највишим партијским руководиоцима Тито изјављује да на тим питањима нова власт мора да буде опрезна, али нема дилеме око ширења Хрватске на рачун Србије. Није баш за то да се Хрватској додели цео Срем, већ само његов западни део, али Барања, тврдио је, никако не сме територијално да припадне Србији, с тим што би Сомборски и Суботички округ морао да уђе у састав Хрватске – казао је Тито. ВИСОКА ЦЕНА ЈЕДНОГ УСПЕХА То би се, нема сумње и догодило да није било једног човека који ће касније за своје ставове из тих дана платити високу цену. У питању је Душан Бркић. Рођен 1913. године у Обровцу, Бркић пре Другог светског рата уписује и завршава Правни факултет у Београду. Прихвата идеју комунизма и са првим данима немачке окупације одлази на простор НДХ, где се ставља на располагање партијском врху и партизанском покрету. Ради на подизању устанка у Славонији, обављао је и дужност политичког комесара Првог славонског корпуса. Био је већник АВНОЈ-а и члан Извршног одбора ЗАВНОХ-а. После рата, у првој влади Социјалистичке Републике Хрватске, министар правосуђа је Душан Бркић. У трагању за новим знањима, а гоњен унутрашњим уметничким потребама, Бркић наставља да се школује, па на Филолошком факултету најпре завршава енглески језик, а потом на Педагошкој академији у Београду сликарство и вајарство. За разлику од других Срба из Хрватске, интелектуалаца и оних који то нису били, а рат их је избацио на површину друштвених и политичких догађања, Бркић одбија да ћути пред антисрпским тенденцијама нове државе. Улази у отворени сукоб са Владимиром Бакарићем. Чувши неке од гореспоменутих изјава о повлачењу „административних линија“ између република и народа, Бркић одлази на разговор са Бакарићем и тражи да му овај објасни на основу чега, којих историјских и других права, Хрватска хоће Срем, све до последње стопе Земуна. У данашњим историјским архивима нове Југославије, загребачким и београдским, податак о овом разговору тешко ћете пронаћи, чак и то да је одржан, али његов значај је такав да објашњава управо ово игнорисање. Наиме, Бркић је успео да неутралише амбиције Хрватске да Срем и делове Бачке (Сомборски и Суботички округ) укњижи у своје катастарске књиге. Како је то постигао? Нема материјалних доказа, али из сећања савременика – са једним од њих управо о томе разговарао сам 1990. године у Загребу – може се закључити да је Бркић Владимиру Бакарићу наговестио могућност тражења политичко-територијалне аутономије за Србе у Хрватској уколико Хрватска настави да инсистира на припајању Срема. Све што се касније догађало са Бркићем и његовим јединим саборцима из корпуса угледних Срба из Хрватске, Радетом Жигићем и Станком Ћаницом Опачићем, било је одређено разговорима о унутрашњим територијалним питањима тадашње Југославије, пре свега односима Хрватске и Србије. За разлику од других Срба комуниста, Бркић схвата и одбацује антисрпску линију југословенског комунизма и тражи за свој народ оно што су Хрвати комунисти тражили за свој. Доживљава да њега, Жигића и Опачића издају њихови сународници у врху режима тадашње Хрватске, леђа им окрећу готово сви, српски народ је уплашен и повучен, не схвата ни шта се догађа, ни због чега се његови представници, интелектуалци и високи официри, бивши ратни хероји, понашају како се понашају и тај први и једини послератни покушај Срба да се изборе за стварну равноправност у Хрватској, бива поражен. Сва тројица – Душан Бркић, Раде Жигић и Станко Опачић завршавају на Голом отоку. Жигић тамо окончава живот, а Бркић се по изласку из затвора сели у Београд. Ту су га, ни крива, ни дужна, 1975. године оптужили за „контрареволуционарно деловање“ и осудили на казну затвора у трајању од осам година. Бркић је умро 2000. године. Као један од мојих највећих пропуста у професионалној каријери бележим то што нисам успео да га наговорим на велики интервју, исповест. Покушао сам, крајем деведесетих, неколико пута, али без резултата. Што би народ казао, нека ми бог опрости ако грешим, али мислим да су ти покушаји пропали зато што је Бркић све до смрти био уплашен човек. Са разлогом. Не знам треба ли Србија само Душану Бркићу да захвали што се данас са Хрватском не граничи ту испод Калемегдана, али да би име овог човека у Београду требало чешће да се спомиње, у то нема никакве сумње. Пише Ратко Дмитровић Извор: ПЕЧАТ besplatna dostava za srbiju, prodavac ne ucestvuje u troskovima dostave za inostrane adrese.