Mila Milosavljević Srpski velikani / Lektira Tvrdi povez Izdavač JRJ

Autor: Stanko Lasić Godina izdanja: 2001. Br. str.: 434 Povez: Tvrd Format: 160mm x 240mm Pismo: Latinica Iz moje lektire – portreti U knjizi Stanka Lasića „Iz moje lektire – portreti” pratimo četiri portreta, četiriju važnih figura iz teoretske panorame druge polovice dvadesetog stoljeća. Američkog filozofa i antropologa koji je možda najvredniji kao književni teoretičar i analitičar – Rene Girarda. Zatim judaističkog mislioca kojemu se etika nametnula kao „prva filozofija” – Emmanuela Levinasa. Najsvestranijeg pisca i intelektualca našeg doba koji se kretao iz ekstrema u ekstrem tražeći Rješenje – Jean-Paul Sartrea. I francuskog književnog kritičara bez kojeg bi se teško mogla procjeniti snaga koja je potrebna da čovjek ostane vjeran sebi – Maurice Nadeaua. Svaki je od njih drama za sebe. Svi zajedno izražavaju političku, moralnu i estetsku dramu koju smo proživjeli i koja nas još prati. Oni nipošto ne iscrpljuju teoretsku raznolikost epohe, ali naznačuju glavne dileme. Vrijedno ih je čitati, jer pripadaju u nezaobilaznosti europske i svjetske intelektualne povijesti.

Srpske zemlje pre Nemanjića – od 7. do 10. veka autor Marko Aleksić Sveobuhvatna i živopisna priča o počecima srpske istorije Srpske zemlje pre Nemanjića naučno su delo koje se čita kao istorijska lektira, jedinstven izvor znanja o vremenu koje prethodi slavi Nemanjića, knjiga koja uspostavlja nov pristup u traganju za otkrićima iz trinaest vekova duge istorije Srba. Knjiga je u odlicnom stanju

Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka.Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svo...

Izdavač: Dereta, br. str.: 563, povez: tvrd, format: 24 cm Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku.

ISBN: 978-86-7346-735-1 Broj strana: 563 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 17x24.5 Godina izdanja: 2009 Izdavač: Dereta Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Milan Arsenić

HERODOTOVA ISTORIJA Herodot prvi i drugi deo - komplet Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Milan Arsenić Kultura Banja Luka 600 stre. K.S.N.

Marko Aleksić - Srpske zemlje pre Nemanjića od 7. do 10. veka Izdavač: Laguna Godina izdanja: 24. april 2020. Broj strana: 384 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 13 x 20 cm NOVO!!! Sveobuhvatna i živopisna priča o počecima srpske istorije Srpske zemlje pre Nemanjića naučno su delo koje se čita kao istorijska lektira, jedinstven izvor znanja o vremenu koje prethodi slavi Nemanjića, knjiga koja uspostavlja nov pristup u traganju za otkrićima iz trinaest vekova duge istorije Srba. Razdoblje od 7. do 10. veka predstavlja najzamagljenija stoleća srpske prošlosti. U to vreme na ruševinama antičkog sveta izrastaju temelji Evrope kakvu danas poznajemo i prelamaju se ključni događaji za njenu istoriju, a na našim prostorima rađa se jedan sasvim nov svet. Slovenska plemena se šire i kreću ka jugoistoku Evrope, a među njima se vrlo rano izdvaja ime Srba. Naši preci otpočeli su epsko putovanje od reke Labe na istoku današnje Nemačke koje se posle više od 1500 kilometara završilo u okolini Soluna, da bi se zatim trajno naselili na Balkanu. Prvi put jedna knjiga jezikom istorijske i arheološke nauke studiozno i uzbudljivo priča priču o tom putovanju. Koristeći arhivske pisane izvore kao i nova arheološka istraživanja, ona govori o prvom po imenu poznatom srpskom knezu Dervanu i zemlji Bojki, nastanku titule župana, drevnim slovenskim naseljima sa ostacima paganskih hramova. Knjiga sadrži izuzetno važna otkrića poput postojanja vladarske palate na tlu Srbije iz 8. veka, koja predstavlja najraniju poznatu takvu građevinu u slovenskom svetu, ili više crkava znatno starijih od Raške episkopije, što pokazuje da su Srbi prihvatili hrišćanstvo ranije nego što se to do sada verovalo i da su se tu nalazili prvi poznati hrišćanski hramovi među Slovenima. Izdanje je obogaćeno istorijskim kartama i ilustracijama značajnih arheoloških nalaza, građevina, utvrđenja i naselja najstarije srpske države.

U vrlo dobrom stanju, nekorišćena Njegoševa biblioteka / Vesna Kilibarda, Jelena Knežević Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 2021 Novi Sad : Akademska knjiga, 2021 ([Subotica : 1909. Minerva]) Fizički opis 203 str. ; 24 cm Zbirka Biblioteka Horizonti / [Akademska knjiga, Novi Sad] ISBN 978-86-6263-316-3 (karton sa omotom) Napomene Tiraž 1.000 Na presavijenom delu omot. lista beleška o autorkama Napomene i bibliografske reference uz tekst Registri. Predmetne odrednice Petrović Njegoš, Petar II, 1813-1851 -- Lična biblioteka -- Katalozi U cetinjskoj osami, daleko od centara evropske duhovnosti i kulture, Njegoš se najradije družio s knjigama: čitao, učio jezike, pisao stihove. Podaci o tome šta je čitao i kakvo je moglo biti njegovo obrazovanje, u prvom redu književno, uglavnom se traže u naslovima ili sadržajima knjiga iz njegove biblioteke. Pitanje Njegoševe lektire, s obzirom na to da je do znanja većinom dolazio posredstvom knjiga, za proučavaoce Njegoša od izuzetnog je značaja. Njegoševa biblioteka, koja je privlačila pažnju i nekih savremenih stranih posjetilaca Cetinja, nastala je 1838. godine tako što je Njegoš svjetovne knjige, koje su do tada njegov prethodnik, iskusni i obrazovani Petar I i on nabavili, odvojio od crkvenih i iz Cetinjskog manastira prenio ih u svoju novu rezidenciju u Biljardi.

DESET DANA KOJI SU POTRESLI SVET - Džon Rid Autor: Džon Rid Izdavač: Mlado pokoljenje, Beograd Godina izdanja: 1967. Broj strana: 310 Povez: Tvrd Format: 20cm Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starst. Korice i listovi požuteli od starosti, na koricama ima fleka, izuev toga u dobrom stanju. Knjiga Deset dana koji su potresli svet je u svoje vreme (1920) potresla svekoliku čitalačku javnost na Zapadu. Američki novinar Džon Rid koji je izveštavao za socijalistički časopis The Masses, lično je iskusio Oktobarsku revoluciju i svoje svedočasnstvo preneo u ovoj knjizi. I nakon jednog veka ona je nezaobilazna lektira za svakog ko o ovom istorijskom događaju želi da sazna činjenice iz prve ruke i da razume njegov smisao. Opisujući krvave događaje na ulicama, dramatične pregovore u Kremlju između belogardejaca, menjševika i boljševika, opsade petrogradskih i moskovskih ulica, govore Lenjina, Trockog i drugih revolucionara, Džon Rid je ovom knjigom predstavio samu suštinu socijalističke revolucije, borbe za pravdu i novi poredak u kojem su se radnici i siromašni seljaci oslobodili eksploatacije vladajuće klase – plemstva i kapitalista. Džon Rid (engl. John Reed; 1887—1920), bio je američki novinar, pesnik i socijalistički aktivista, dopisnik iz Srbije i svedok stradanja srpskog stanovništva od strane austrougarske vojske. Kao ratni dopisnik s početka 20. veka bio je na svim frontovima reporterski opisujući ratne užase i stradanja. Obišao je Meksiko, Rusiju, Grčku, Srbiju, Bugarsku, Francusku, Italiju, Poljsku, kako bi upoznao američko javno mnjenje sa pravom i užasnom istinom. Dolaskom u Srbiju, njegovo putovanje je trajalo je 28 dana, od 20. aprila do 18. maja 1915. godine. Krećući se maršrutom Niš-Kragujevac-Beograd-Rakovica-Ada Ciganlija-Obrenovac-Šabac-Prnjavor-Loznica-Gučevo-Krupanj-Zavlaka-Valjevo-Niš, mogao je samo da potvrdi strašne zločine koje su na svakom koraku činili vojnici Austrougarske monarhije. Njegovo svedočanstvo je objavio u knjizi „Srbija – zemlja smrti”, gde je zabeležio:[2] U vreme prve invazije mnogi su ostali u Šapcu, nadajući se da će biti bezbedni. Ali vojnici su nasrnuli kao divlje zveri po gradu, paleći, pljačkajući, silujući. Videli smo opustošeni hotel ’Evropu’ i pocrnelu i unakaženu crkvu u koju je tri hiljade ljudi, žena i dece bilo sabijeno bez hrane i vode i držano unutra tri dana, a zatim podeljeno u grupe: jedni su bili poslati u Austriju kao ratni zarobljenici, a drugi terani pred vojskom dok je ona nastupala na jug protiv Srba. Ovo nije neosnovana priča ili histerična optužba, kao što je često bio slučaj u Francuskoj i Belgiji, to je činjenica dokazana mnoštvom svedočanstava koja su pod zakletvom dale stotine učesnika tog užasnog marša... Ostao je upamćen kao pisac antologijskih knjiga „Deset dana koji su potresli svet“, „Ustanički Meksiko“ i „Rat u istočnoj Evropi“, u kojoj je i deo o ratu u Srbiji. Umro je u Moskvi od tifusa i sa nepune trideset tri godine sahranjen je u zidine Kremlja, 17. oktobra 1920. godine. Njegovi tekstovi o Srbiji i Srbima s proleća 1915. godine stigli su u Srbiju tek 1975. godine.

GALSKI RAT GRADJANSKI RAT Gaj Julije Cezar Niš, 2020. Meki povez, format 21 cm Ćirilica, 420 strana Pored svoga državničkog i vojničkog dara Gaj Julije Cezar se istakao i kao odličan književnik. Najobimnije i stilski najdotjeranije mu je istorijsko djelo Zabilješke o galskom ratu (Commentarii de bello Gallico) u osam knjiga. Od toga je sedam Cezarevih, a osmu je napisao njegov oficir Aul Hircije. U knjizi Zabilješke o galskom ratu opisani su ratovi koje je Cezar vodio ne samo u Galiji, već i u Germaniji i Britaniji, gdje je postigao ogroman uspjeh. Cezaru je stalo da ovim djelom opravda i sebe i Rimljane zbog okupacije ovih zemalja i da ukaže na svoje ogromne zasluge za Rim. Komentari su značajni kako u istorijskom, tako isto i u geografskom pogledu: u istorijskom, jer nam služe kao prvoklasan izvor za galske ratove, a u geografskom, jer je u njima dosta vjerno iznesena ne samo topografija tih krajeva, nego su tu opisani i narodi i njihovi običaji, pa se, dakle, Komentarima ne koriste samo istoričari, već i geografi i etnolozi, pa štaviše i vojni komandanti. Drugo, takođe značajno Cezarevo istorijsko djelo je Zabilješke o građanskom ratu (Commentarii de bello civili) u tri knjige. Kako je Cezar ove Komentare pisao u teškim ratnim prilikama, čini se da ih je pisao na brzinu pa nije čudo što su manji i po obimu i po vrednosti, odnosno stilski slabiji od Komentara o galskom ratu. Djelo je imalo za cilj da se sva krivica za rat svali na Cezareve protivnike i ukaže na njihovu političku i državničku nesposobnost. Da bi izgledao što objektivniji, Cezar uvijek upotrebljava treće lice, a nikada prvo. Zbog laka, jednostavna i pristupačna stila Cezarevi Komentari se i ranije, a i danas se upotrebljavaju kao klasičan primer školske lektire.

U dobrom stanju, zaštitni omot lošiji Autor - osoba Konteno, Žorž Naslov Babilon i Asirija / Georges Conteanu ; [prevela Tatjana Domiter] Jedinstveni naslov La vie quotidienne à Babylone et eu Assyrie. Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1978 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Naprijed, 1978 Fizički opis 277 str. : geogr. karta ; 21 cm Drugi autori - osoba Domiter, Tatjana Zbirka Biblioteka Svakodnevni život ISBN (Karton sa omotom) Napomene Prevod dela: La vie quotidienne à Babylone et eu Assyrie Predgovor: str. 5-6 Bibliografija: str. 269-273. Predmetne odrednice Mesopotamija – Kulturna istorija Ovo je jedna od knjiga iz NAPRIJEDOVE serije o civilizaciji u zemljama starih kultura, o čemu i solidno naobraženi ljudi razmjerno malo znaju. Čak i viša znanja kreću se prvenstveno oko duhovnih vrijednosti, dok se o materijalnoj kulturi, u kojoj su te najveće vrijednosti ukorijenjene, obično nedovoljno zna. A ipak, potpunije znanje bilo bi neophodno upravo za stvarno razumijevanje najviših dostignuća kulture i umjetnosti, pa i prošlosti čovječanstva uopće. Popularno i gotovo beletristički uzbudljivo i dokumentarno govori ova knjiga o jednom ograničenom, ali možda najkarakterističnijem razdoblju tri milenija duge povijesti Babilona i Asirije, vremenu oko godine 700. prije n. e. Ona ne priča povijest ratova, vladara, dinastija, nego oživljuje detalje te daleke civilizacije, od načina gradnje kuće i obrade zemlje, do zabave, muzike, plesova; od pripremanja hrane i vina, do vjerskog života, magije, čaranja, astrologije, smrti, pogrebnih svečanosti. Iznad svega iznenađuje velika množina životnih pojedinosti, jer one nisu plod proizvoljne, više ili manje vjerodostojne kombinatorike nekog stručnog suvremenog pera, već autentični podaci klinasto urezani rukom živog svjedoka na bezbrojnim glinenim pločicama (što su nam se sačuvale do danas kao kompletne velike biblioteke), ili na kraljevskoj steli Hamurabijeva zakonika, u kozmogonijskim, duhovnim, mitskim epovima, u kronogramima, natpisima, praktičnim zabilješkama — ukratko, na velikom broju jezičnih spomenika što su do nas doprli, i na osnovi kojih je suvremena znanost izradila već savršene gramatike i rječnike koji omogućuju točno čitanje i razumijevanje cjelokupne sačuvane babilonsko-asirske ostavštine. Istinsko je uzbuđenje danas zaviriti u autentične prizore i prikaze najtrivijalnijih, običnih dnevnih beznačajnih sitnica koje su značile život prije nekoliko tisuća godina, na odsjeku zemlje koji čak ni geografski više ne izgleda kao što je tada izgledao (Perzijski zaljev, na primjer, ulazio je mnogo dublje u kopno, a rijeke Eufrat i Tigris imale su u donjem toku posve druga korita). To može biti uzbudljivije nego čitati o velikim ratovima ili o kataklizmama, i može biti ravno doživljaju što ga pobuđuju reljefni prizori iz lova, najljepša likovna djela Mezopotamije. Ovo djelo i druga djela iz ove serije, zasnovana do u tančine na znanstvenim spoznajama i dokumentima, a nadahnuta željom da se ožive odsječci ljudske prošlosti u svijesti suvremenika, omogućuju laiku da se na jednostavan, uzbudljiv i zabavan način okoristi saznanjima za koja je bio potreban dug i mukotrpan studijski rad mnogih ljudi. Ono što mnogima ne bi nikad bilo dostupno, kroz ovakvu lektiru postaje njihovom svojinom i dijelom njihove naobrazbe. istorija, društvena istorija, istorija svakodnevnog života vavilonija, asirsko carstvo

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Prema antičkim svedočanstvima, Herodot se rodio u Halikarnasu, grčkoj koloniji na maloazijskoj obali. Bio je u srodstvu s poznatim epskim pesnikom Panijazisom, s kojim je učestvovao u pobuni protiv halikarnaškog tiranina Ligdamida. Zbog toga je morao i Herodot otići s članovima svoje porodice u progonstvo na ostrvo Sam. Tu je verovatno boravio duže vreme, jer dobro poznaje ostrvo i njegovu istoriju. Nakon svrgavanja Ligdamida s vlasti, Herodot se vratio u domovinu, ali koliko je u njoj boravio, ne zna se pouzdano. Smatra se da je između povratka u Halikarnas i odlaska u Turij preduzeo svoja poznata velika putovanja te da je boravio u Atini, koja mu je postala drugom domovinom. U Atini je dobio najvažnije podatke za svoje delo o Grčko-persijskim ratovima. Svim je srcem pristao uz Periklovu politiku i stekao je u Atini mnogo uglednih prijatelja. Periklovo prijateljstvo bilo je najverovatnije i povod da se Herodot pridruži atinskim kolonistima koji su 444―443. st. e. na Periklovu inicijativu otišli u južnu Italiju da na mestu razorenoga Sibarisa podignu novi grad koji su nazvali Turij. Tu se Herodot, živeći u miru, posvetio pisanju svoje istorije, kojom je želeo proslaviti Atinu kao spasiteljicu Grčke i istaći zasluge koje je taj grad stekao u borbi za oslobođenje cele Grčke od persijske vlasti. O vremenu Herodotove smrti nema pouzdanih podataka, pa se to vreme približno određuje na osnovu podataka u njegovom delu, gde vidimo da je doživeo Peloponeski rat (441. st. e.), ali ne zna za sicilijski poraz (415―413. st. e.). Po tome se zaključuje da je umro između 430. i 424. god. st. e. Premda se kao mesta njegove smrti pominju Atina, Turij i Pela u Makedoniji, ipak je najverovatnije da je umro u Turiju. Najvažniji događaji u Herodotovom životu svakako su njegova velika putovanja, pa se i čitavo njegovo istorijsko delo uglavnom zasniva na onome što je na tim putovanjima video i saznao. Proputovao je čitavu Grčku i obišao je mesta gde su se vodile znamenite bitke s Persijancima. Najznačajnija su ipak tri njegova putovanja. Prvo je putovanje na sever, u Skitiju i Trakiju, kada je došao do Crnoga mora, gde je posetio mnoga grčka naselja. Prešao je i u skitsku zemlju i najduže se zadržao u miletskoj koloniji Olbiji. Drugo je bilo putovanje na jug, u Egipat, koji je na Herodota ostavio veoma snažan utisak. U Egiptu je dobijao podatke od sveštenika, posebno onih u Memfisu, Tebi, Heliopolisu i Saisu. Prošao je donji i srednji Egipat i stigao do ostrva Elefantine u gornjem Egiptu. Treće je putovanje na istok, u Aziju, gde je upoznao dve velike kulture: persijsku i vavilonsku. Herodot je, dakle, proputovao veći deo tada poznatog sveta. Od njegovih su putovanja veliku korist imale posebno geografija, etnografija i istorija. On je na svojim putovanjima ne samo mnogo toga naučio, nego je stekao sposobnost da upoređuje strane običaje i kulturu s grčkim običajima i kulturom, te da iz tih poređenja izvlači zaključke. Na putovanjima je skupio ogromnu građu kojom se poslužio pri pisanju pripovesti (λόγοι) o tzv. varvarskim zemljama. Te je pripovesti na svom putu po Grčkoj javno čitao u većim gradovima. Delo Glavni članak: Istorija (Herodot) Svoju istoriju zove Herodot ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje (izlaganje) onoga što je ispitivanjem saznao. U antici su njegovo delo navodili pod imenom Ιστορίαι (Povesti ili Pripovesti), a mi ga danas nazivamo jednostavno ― Istorija. U aleksandrijsko doba delo je bilo podeljeno na devet knjiga, koje su nazvane imenima devet Muza. U prve četiri knjige svoje istorije pisac izlaže događaje koji su prethodili Grčko-persijskim ratovima. Nakon uvoda, u kojem govori o legendarnim uzrocima sukoba između Grka i varvara, opisuje istoriju Liđana, koju prekida ekskursima o istoriji Atine i Sparte. Zatim nastavlja istoriju Lidije i govori kako je Kir Stariji pobdedio Kreza i pokorio Lidiju. Tom prilikom pripoveda o Međanima i Persijancima, a na kraju o Kirovom osvajanju Vavilona. Kad god spomene neki narod, Herodot opisuje i znamenitosti njihove zemlje i narodne običaje. Podaci o Egiptu zauzimaju celu drugu knjigu. U trećoj knjizi pisac prikazuje Kambizov pohod na Egipat, pohod na Etiopljane i Amonjane, smrt Kambizovu, vlast lažnoga Smerdisa, Darijev dolazak na vlast i pad samoskog vladara Polikrata. Osim toga, govori o unutrašnjem uređenju persijske države i podeli na dvadeset satrapija, a na kraju knjige o pobuni Vavilonjana i ponovnom osvajanju Vavilona od strane Darija. U četvrtoj knjizi prikazuje se Darijevo ratovanje protiv Skita. Ovde Herodot govori i o zemljama i narodima na severnoj strani Crnog mora. Budući da su Persijanci u isto vreme pripremali i drugi pohod da zauzmu severnu Afriku, pisac opisuje i istoriju grada Kirene i severne Libije. U petoj knjizi prikazuje se persijsko osvajanje Trakije i Makedonije. Na to se nadovezuje istorija jonskog ustanka pod vođstvom Aristagore, koji je pomoć potražio od Atine i Sparte. Tu Herodot nastavlja istoriju Atine i Sparte, koju je prekinuo u prvoj knjizi. Sparta odbija Aristagorinu molbu za pomoć, ali Atina i Eretrija pomažu jonski ustanak, koji se ipak završio neuspehom. U šestoj knjizi prikazuje se Darijevo pripremanje osvetničkog rata protiv Grčke jer je pomagala jonski ustanak. Prvi se pohod pod vođstvom Darijevog zeta Mardonija izjalovi jer je persijska flota nastradala u oluji kod Atosa. U drugom pohodu, koji su predvodili Datis i Artafren, budu Persijanci poraženi kod Maratona. Usput Herodot izlaže i istoriju spartanskih kraljeva i Alkmeonida u Atini. U sedmoj knjizi pripoveda se o Darijevoj smrti i o dolasku na vlast Kserksa koji sprema veliku vojsku protiv Grčke. Nabrajaju se plemena i narodi od kojih je bila sastavljena ogromna Kserksova vojska. Zatim se prikazuje put Kserksove vojske kroz Aziju, prelaz preko Helesponta i dolazak do granice Tesalije i grozničavo pripremanje Grka na otpor. Ta se knjiga završava bitkom kod Termopila. U osmoj knjizi izlaže se bitka kod rta Artemisija, dolazak Persijanaca na Eubeju, u Fokidu, Delfe i u Atiku, zatim zauzimanje Atine, sakupljanje i savetovanje Grka kod ostrva Salamine, a na kraju se nalazi bitka kod Salamine i Kserksov povratak u Aziju. U devetoj knjizi opisuje se Mardonijevo ratovanje po Grčkoj. Poslednji događaji koje Herodot pominje jesu zauzimanje Sesta, vrlo jakog utvrđenja na Hersonesu, i ubistvo Artaikta, Kserksovog namesnika u hersoneskoj satrapiji. Herodot je, proputovavši istok i zapad, dobro uočio velike razlike između ta dva dela sveta, tj. između Azije i Evrope, a posebno između Grka i Persijanaca. Na jednoj strani video je skroman, jednostavan i trezven život, a na drugoj veliku raskoš i pohlepu za tuđim. Osim toga, zapazio je i oštru suprotnost društveno-političkih shvatanja, koja su takođe doprinosila sukobu istoka i zapada: na istoku je npr. postojao princip apsolutne vlasti i ropska pokornost vladaru, a na zapadu princip slobode i slobodan život u samostalnoj narodnoj državi. Tako je Herodot svoju Istoriju zasnovao na suprotnosti između istoka i zapada, koja je pak dovela do borbe, tj. do Grčko-persijskih ratova. Ova glavna tema služi Herodotu kao okvir u koji on na prikladnim mestima umeće pripovesti o različitim zemljama i narodima, dajući dragocene geografske i etnografske podatke. Osim toga, upleo je u svoju istoriju i mnogo grčkih i istočnjačkih narodnih priča, novela i anegdota kojima obiluju posebno prve četiri knjige. Ispod osnovne teme i sporednih pripovesti nazire se pak tendencija s kojom je Herodot svoje delo napisao: da, naime, proslavi Atinu kao spasiteljicu cele Grčke i istakne njene zasluge za oslobođenje svih Grka. Kad Herodot navodi izvore svoje istorije, on razlikuje ono što je sam video (όψις), ono što je čuo (ακοή), ono što je ispitivanjem od drugih saznao (ιστορίη), te ono što prema svom mišljenju smatra istinitim (γνώμη). Premda nigde ne iskrivljuje namerno istorijske činjenice, opet je naučna strana njegove istorije mala i u priličnoj meri arhaična. On veruje u snove i proročanstva, a pokretne snage istorijskih zbivanja u krajnoj liniji vidi u natprirodnim silama. Herodot smatra da svetom upravlja božanstvo koje se neprekidno meša u ljudske poslove. Svaka nesreća koja zadesi nekoga posledica je ili krivica tog čoveka ili njegovih predaka. Ali veoma je često uzrok nesreće i prevelika sreća jer bogovi zavidno paze i kažnjavaju svakoga ko bi hteo da preskoči prirodnu granicu snage i sreće. To je tzv. zavist bogova (φθόνος θεών), koju Herodot smatra pokretnom snagom istorijskih zbivanja. Tako je npr. i Kserksov poraz božja kazna, upravo kao i u Eshilovoj tragediji Persijanci. Takvo shvatanje istorije daje Herodotovom pripovedanju dozu naivnosti, a to je verovatno i razlog što u svoje delo unosi mnogo legendarnih i anegdotskih podataka. Herodotovo izlaganje ipak se odlikuje velikom savesnošću i istinoljubivošću. On se trudi da prodre do istine, ali je ne dostiže uvek u punoj meri jer je vrlo često bio upućen samo na usmene izjave nepouzdanih sagovornika. Stajale su mu na putu do istine i predrasude vremena u kojem je živeo, nedovoljna kritičnost prema pribavljenim podacima te veoma slabo vojničko i političko znanje i iskustvo. On doduše pokušava da se kritički postavi prema predaji, ali se njegova kritičnost zasniva na subjektivnom osećanju, a ne na strogo naučnim i objektivnim razlozima. To se vidi iz načela njegove kritike, koju je formulisao u VII, 152: »Ja moram da pripovedam ono što se propoveda, ali u to nikako ne moram da verujem, i ovo neka vredi za svaku moju pripovest«. I pored svih nedostataka, Herodot daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, koji hronološkim redom prikazuju ili rodoslovlja (genealogije) mitskih junaka ili istoriju svojih rodnih gradova od mitskih vremena do svoga doba. Nasuprot njima, Herodot sakuplja ogroman istorijski materijal koji se odnosi na nedavnu prošlost i sređuje ga oko jedinstvene teme, oko borbe Azije i Evrope, stvarajući tako prvo opšteevropsko istorijsko delo. Poseban značaj Herodotovog dela sastoji se u tome što u njemu nalazimo mnogo podataka o istoriji Grka i mnogih drugih antičkih naroda. Osim toga, dragoceni su njegovi prilozi iz kulturne istorije. Time što je u svoju istoriju pored političkih i ratnih događaja uvrstio i podatke iz kulturne istorije, nadmašio je i svoga naslednika Tukidida, najvećeg grčkog istoričara. Istinitost mnogih Herodotovih podataka potvrdila su novovekovna istorijska istraživanja i arheološka iskopavanja u Maloj Aziji. Svoju istoriju Herodot je napisao u jonskom dijalektu, koji je tada bio jezik grčke proze. U jeziku se, dakle, poveo za svojim prethodnicima, jonskim logografima, ali njegov jezik nije čisto jonski jer u njemu nalazimo, pored mnogo starojonskih elemenata iz Homera, i drugih pesničkih izraza i aticizama. Prema tome, Herodot je stvorio veštački jonski jezik koji su nazivali »šarena jonština« (Ιάς ποικίλη). Herodotov stil odlikuje se jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije. Herodot je prvi stvorio delo na osnovu sopstvenih istraživanja i prvi je je shvatio i definisao istoriju kao ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje, razlaganje istraživanja. Odbacio je mitološke tradicije svojih prethodnika i posvetio se pravoj istorijskoj tradiciji opisujući gotovo sebi savremene događaje. Zbog toga mu je do danas ostao naziv pater historiae (»otac istorije«), koji mu je dao još Ciceron.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Prema antičkim svedočanstvima, Herodot se rodio u Halikarnasu, grčkoj koloniji na maloazijskoj obali. Bio je u srodstvu s poznatim epskim pesnikom Panijazisom, s kojim je učestvovao u pobuni protiv halikarnaškog tiranina Ligdamida. Zbog toga je morao i Herodot otići s članovima svoje porodice u progonstvo na ostrvo Sam. Tu je verovatno boravio duže vreme, jer dobro poznaje ostrvo i njegovu istoriju. Nakon svrgavanja Ligdamida s vlasti, Herodot se vratio u domovinu, ali koliko je u njoj boravio, ne zna se pouzdano. Smatra se da je između povratka u Halikarnas i odlaska u Turij preduzeo svoja poznata velika putovanja te da je boravio u Atini, koja mu je postala drugom domovinom. U Atini je dobio najvažnije podatke za svoje delo o Grčko-persijskim ratovima. Svim je srcem pristao uz Periklovu politiku i stekao je u Atini mnogo uglednih prijatelja. Periklovo prijateljstvo bilo je najverovatnije i povod da se Herodot pridruži atinskim kolonistima koji su 444―443. st. e. na Periklovu inicijativu otišli u južnu Italiju da na mestu razorenoga Sibarisa podignu novi grad koji su nazvali Turij. Tu se Herodot, živeći u miru, posvetio pisanju svoje istorije, kojom je želeo proslaviti Atinu kao spasiteljicu Grčke i istaći zasluge koje je taj grad stekao u borbi za oslobođenje cele Grčke od persijske vlasti. O vremenu Herodotove smrti nema pouzdanih podataka, pa se to vreme približno određuje na osnovu podataka u njegovom delu, gde vidimo da je doživeo Peloponeski rat (441. st. e.), ali ne zna za sicilijski poraz (415―413. st. e.). Po tome se zaključuje da je umro između 430. i 424. god. st. e. Premda se kao mesta njegove smrti pominju Atina, Turij i Pela u Makedoniji, ipak je najverovatnije da je umro u Turiju. Najvažniji događaji u Herodotovom životu svakako su njegova velika putovanja, pa se i čitavo njegovo istorijsko delo uglavnom zasniva na onome što je na tim putovanjima video i saznao. Proputovao je čitavu Grčku i obišao je mesta gde su se vodile znamenite bitke s Persijancima. Najznačajnija su ipak tri njegova putovanja. Prvo je putovanje na sever, u Skitiju i Trakiju, kada je došao do Crnoga mora, gde je posetio mnoga grčka naselja. Prešao je i u skitsku zemlju i najduže se zadržao u miletskoj koloniji Olbiji. Drugo je bilo putovanje na jug, u Egipat, koji je na Herodota ostavio veoma snažan utisak. U Egiptu je dobijao podatke od sveštenika, posebno onih u Memfisu, Tebi, Heliopolisu i Saisu. Prošao je donji i srednji Egipat i stigao do ostrva Elefantine u gornjem Egiptu. Treće je putovanje na istok, u Aziju, gde je upoznao dve velike kulture: persijsku i vavilonsku. Herodot je, dakle, proputovao veći deo tada poznatog sveta. Od njegovih su putovanja veliku korist imale posebno geografija, etnografija i istorija. On je na svojim putovanjima ne samo mnogo toga naučio, nego je stekao sposobnost da upoređuje strane običaje i kulturu s grčkim običajima i kulturom, te da iz tih poređenja izvlači zaključke. Na putovanjima je skupio ogromnu građu kojom se poslužio pri pisanju pripovesti (λόγοι) o tzv. varvarskim zemljama. Te je pripovesti na svom putu po Grčkoj javno čitao u većim gradovima. Delo Glavni članak: Istorija (Herodot) Svoju istoriju zove Herodot ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje (izlaganje) onoga što je ispitivanjem saznao. U antici su njegovo delo navodili pod imenom Ιστορίαι (Povesti ili Pripovesti), a mi ga danas nazivamo jednostavno ― Istorija. U aleksandrijsko doba delo je bilo podeljeno na devet knjiga, koje su nazvane imenima devet Muza. U prve četiri knjige svoje istorije pisac izlaže događaje koji su prethodili Grčko-persijskim ratovima. Nakon uvoda, u kojem govori o legendarnim uzrocima sukoba između Grka i varvara, opisuje istoriju Liđana, koju prekida ekskursima o istoriji Atine i Sparte. Zatim nastavlja istoriju Lidije i govori kako je Kir Stariji pobdedio Kreza i pokorio Lidiju. Tom prilikom pripoveda o Međanima i Persijancima, a na kraju o Kirovom osvajanju Vavilona. Kad god spomene neki narod, Herodot opisuje i znamenitosti njihove zemlje i narodne običaje. Podaci o Egiptu zauzimaju celu drugu knjigu. U trećoj knjizi pisac prikazuje Kambizov pohod na Egipat, pohod na Etiopljane i Amonjane, smrt Kambizovu, vlast lažnoga Smerdisa, Darijev dolazak na vlast i pad samoskog vladara Polikrata. Osim toga, govori o unutrašnjem uređenju persijske države i podeli na dvadeset satrapija, a na kraju knjige o pobuni Vavilonjana i ponovnom osvajanju Vavilona od strane Darija. U četvrtoj knjizi prikazuje se Darijevo ratovanje protiv Skita. Ovde Herodot govori i o zemljama i narodima na severnoj strani Crnog mora. Budući da su Persijanci u isto vreme pripremali i drugi pohod da zauzmu severnu Afriku, pisac opisuje i istoriju grada Kirene i severne Libije. U petoj knjizi prikazuje se persijsko osvajanje Trakije i Makedonije. Na to se nadovezuje istorija jonskog ustanka pod vođstvom Aristagore, koji je pomoć potražio od Atine i Sparte. Tu Herodot nastavlja istoriju Atine i Sparte, koju je prekinuo u prvoj knjizi. Sparta odbija Aristagorinu molbu za pomoć, ali Atina i Eretrija pomažu jonski ustanak, koji se ipak završio neuspehom. U šestoj knjizi prikazuje se Darijevo pripremanje osvetničkog rata protiv Grčke jer je pomagala jonski ustanak. Prvi se pohod pod vođstvom Darijevog zeta Mardonija izjalovi jer je persijska flota nastradala u oluji kod Atosa. U drugom pohodu, koji su predvodili Datis i Artafren, budu Persijanci poraženi kod Maratona. Usput Herodot izlaže i istoriju spartanskih kraljeva i Alkmeonida u Atini. U sedmoj knjizi pripoveda se o Darijevoj smrti i o dolasku na vlast Kserksa koji sprema veliku vojsku protiv Grčke. Nabrajaju se plemena i narodi od kojih je bila sastavljena ogromna Kserksova vojska. Zatim se prikazuje put Kserksove vojske kroz Aziju, prelaz preko Helesponta i dolazak do granice Tesalije i grozničavo pripremanje Grka na otpor. Ta se knjiga završava bitkom kod Termopila. U osmoj knjizi izlaže se bitka kod rta Artemisija, dolazak Persijanaca na Eubeju, u Fokidu, Delfe i u Atiku, zatim zauzimanje Atine, sakupljanje i savetovanje Grka kod ostrva Salamine, a na kraju se nalazi bitka kod Salamine i Kserksov povratak u Aziju. U devetoj knjizi opisuje se Mardonijevo ratovanje po Grčkoj. Poslednji događaji koje Herodot pominje jesu zauzimanje Sesta, vrlo jakog utvrđenja na Hersonesu, i ubistvo Artaikta, Kserksovog namesnika u hersoneskoj satrapiji. Herodot je, proputovavši istok i zapad, dobro uočio velike razlike između ta dva dela sveta, tj. između Azije i Evrope, a posebno između Grka i Persijanaca. Na jednoj strani video je skroman, jednostavan i trezven život, a na drugoj veliku raskoš i pohlepu za tuđim. Osim toga, zapazio je i oštru suprotnost društveno-političkih shvatanja, koja su takođe doprinosila sukobu istoka i zapada: na istoku je npr. postojao princip apsolutne vlasti i ropska pokornost vladaru, a na zapadu princip slobode i slobodan život u samostalnoj narodnoj državi. Tako je Herodot svoju Istoriju zasnovao na suprotnosti između istoka i zapada, koja je pak dovela do borbe, tj. do Grčko-persijskih ratova. Ova glavna tema služi Herodotu kao okvir u koji on na prikladnim mestima umeće pripovesti o različitim zemljama i narodima, dajući dragocene geografske i etnografske podatke. Osim toga, upleo je u svoju istoriju i mnogo grčkih i istočnjačkih narodnih priča, novela i anegdota kojima obiluju posebno prve četiri knjige. Ispod osnovne teme i sporednih pripovesti nazire se pak tendencija s kojom je Herodot svoje delo napisao: da, naime, proslavi Atinu kao spasiteljicu cele Grčke i istakne njene zasluge za oslobođenje svih Grka. Kad Herodot navodi izvore svoje istorije, on razlikuje ono što je sam video (όψις), ono što je čuo (ακοή), ono što je ispitivanjem od drugih saznao (ιστορίη), te ono što prema svom mišljenju smatra istinitim (γνώμη). Premda nigde ne iskrivljuje namerno istorijske činjenice, opet je naučna strana njegove istorije mala i u priličnoj meri arhaična. On veruje u snove i proročanstva, a pokretne snage istorijskih zbivanja u krajnoj liniji vidi u natprirodnim silama. Herodot smatra da svetom upravlja božanstvo koje se neprekidno meša u ljudske poslove. Svaka nesreća koja zadesi nekoga posledica je ili krivica tog čoveka ili njegovih predaka. Ali veoma je često uzrok nesreće i prevelika sreća jer bogovi zavidno paze i kažnjavaju svakoga ko bi hteo da preskoči prirodnu granicu snage i sreće. To je tzv. zavist bogova (φθόνος θεών), koju Herodot smatra pokretnom snagom istorijskih zbivanja. Tako je npr. i Kserksov poraz božja kazna, upravo kao i u Eshilovoj tragediji Persijanci. Takvo shvatanje istorije daje Herodotovom pripovedanju dozu naivnosti, a to je verovatno i razlog što u svoje delo unosi mnogo legendarnih i anegdotskih podataka. Herodotovo izlaganje ipak se odlikuje velikom savesnošću i istinoljubivošću. On se trudi da prodre do istine, ali je ne dostiže uvek u punoj meri jer je vrlo često bio upućen samo na usmene izjave nepouzdanih sagovornika. Stajale su mu na putu do istine i predrasude vremena u kojem je živeo, nedovoljna kritičnost prema pribavljenim podacima te veoma slabo vojničko i političko znanje i iskustvo. On doduše pokušava da se kritički postavi prema predaji, ali se njegova kritičnost zasniva na subjektivnom osećanju, a ne na strogo naučnim i objektivnim razlozima. To se vidi iz načela njegove kritike, koju je formulisao u VII, 152: »Ja moram da pripovedam ono što se propoveda, ali u to nikako ne moram da verujem, i ovo neka vredi za svaku moju pripovest«. I pored svih nedostataka, Herodot daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, koji hronološkim redom prikazuju ili rodoslovlja (genealogije) mitskih junaka ili istoriju svojih rodnih gradova od mitskih vremena do svoga doba. Nasuprot njima, Herodot sakuplja ogroman istorijski materijal koji se odnosi na nedavnu prošlost i sređuje ga oko jedinstvene teme, oko borbe Azije i Evrope, stvarajući tako prvo opšteevropsko istorijsko delo. Poseban značaj Herodotovog dela sastoji se u tome što u njemu nalazimo mnogo podataka o istoriji Grka i mnogih drugih antičkih naroda. Osim toga, dragoceni su njegovi prilozi iz kulturne istorije. Time što je u svoju istoriju pored političkih i ratnih događaja uvrstio i podatke iz kulturne istorije, nadmašio je i svoga naslednika Tukidida, najvećeg grčkog istoričara. Istinitost mnogih Herodotovih podataka potvrdila su novovekovna istorijska istraživanja i arheološka iskopavanja u Maloj Aziji. Svoju istoriju Herodot je napisao u jonskom dijalektu, koji je tada bio jezik grčke proze. U jeziku se, dakle, poveo za svojim prethodnicima, jonskim logografima, ali njegov jezik nije čisto jonski jer u njemu nalazimo, pored mnogo starojonskih elemenata iz Homera, i drugih pesničkih izraza i aticizama. Prema tome, Herodot je stvorio veštački jonski jezik koji su nazivali »šarena jonština« (Ιάς ποικίλη). Herodotov stil odlikuje se jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije. Herodot je prvi stvorio delo na osnovu sopstvenih istraživanja i prvi je je shvatio i definisao istoriju kao ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje, razlaganje istraživanja. Odbacio je mitološke tradicije svojih prethodnika i posvetio se pravoj istorijskoj tradiciji opisujući gotovo sebi savremene događaje. Zbog toga mu je do danas ostao naziv pater historiae (»otac istorije«), koji mu je dao još Ciceron.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Herodot je, svakako, jedan od velikana koji pripadaju celom kulturnom svetu, a njegovo je ime na listi najznačajnijih i najinteresantnijih svetskih pisaca. Iako ga od nas deli više od dve hilјade godina, on ipak živi kroz svoje delo u svakoj kulturnoj sredini. Zato je sasvim na mestu što ga je isto tako slavni Ciceron nazvao ocem istorije i što su ga, kao takvog, potvrdili i nauka i bezbrojna pokolenja tokom dvadeset i četiri veka. Delo ovog pasioniranog putnika, neumornog i radoznalog pripovedača, pobožnog pesnika, slikara lјudskih sudbina i strasnog propagatora slobode i demokratije Periklove Atine, još je uvek tražena i dragocena lektira u skoro svim civilizovanim zemlјama, iako on nije bio, u pravom smislu te reči, ni prvi ni pravi istoričar. Pa, i pored toga, o životu toga velikana, „oca svetske istoriografije“, ostalo nam je vrlo malo, i oskudnih, podataka. Po običaju antičkih velikana, on nije nalazio za potrebno da nam priča o sebi i o svome životu, kao da je znao da će mu slava i ime živeti dokle god čovek bude u mogućnosti, i dokle god bude osećao potrebu, da se bavi proučavanjem svoje prošlosti i, najzad, dokle god bude težio da vaspitava svoj podmladak u duhu lјubavi prema čoveku. Prema antičkim svedočanstvima, Herodot se rodio u Halikarnasu, grčkoj koloniji na maloazijskoj obali. Bio je u srodstvu s poznatim epskim pesnikom Panijazisom, s kojim je učestvovao u pobuni protiv halikarnaškog tiranina Ligdamida. Zbog toga je morao i Herodot otići s članovima svoje porodice u progonstvo na ostrvo Sam. Tu je verovatno boravio duže vreme, jer dobro poznaje ostrvo i njegovu istoriju. Nakon svrgavanja Ligdamida s vlasti, Herodot se vratio u domovinu, ali koliko je u njoj boravio, ne zna se pouzdano. Smatra se da je između povratka u Halikarnas i odlaska u Turij preduzeo svoja poznata velika putovanja te da je boravio u Atini, koja mu je postala drugom domovinom. U Atini je dobio najvažnije podatke za svoje delo o Grčko-persijskim ratovima. Svim je srcem pristao uz Periklovu politiku i stekao je u Atini mnogo uglednih prijatelja. Periklovo prijateljstvo bilo je najverovatnije i povod da se Herodot pridruži atinskim kolonistima koji su 444―443. st. e. na Periklovu inicijativu otišli u južnu Italiju da na mestu razorenoga Sibarisa podignu novi grad koji su nazvali Turij. Tu se Herodot, živeći u miru, posvetio pisanju svoje istorije, kojom je želeo proslaviti Atinu kao spasiteljicu Grčke i istaći zasluge koje je taj grad stekao u borbi za oslobođenje cele Grčke od persijske vlasti. O vremenu Herodotove smrti nema pouzdanih podataka, pa se to vreme približno određuje na osnovu podataka u njegovom delu, gde vidimo da je doživeo Peloponeski rat (441. st. e.), ali ne zna za sicilijski poraz (415―413. st. e.). Po tome se zaključuje da je umro između 430. i 424. god. st. e. Premda se kao mesta njegove smrti pominju Atina, Turij i Pela u Makedoniji, ipak je najverovatnije da je umro u Turiju. Najvažniji događaji u Herodotovom životu svakako su njegova velika putovanja, pa se i čitavo njegovo istorijsko delo uglavnom zasniva na onome što je na tim putovanjima video i saznao. Proputovao je čitavu Grčku i obišao je mesta gde su se vodile znamenite bitke s Persijancima. Najznačajnija su ipak tri njegova putovanja. Prvo je putovanje na sever, u Skitiju i Trakiju, kada je došao do Crnoga mora, gde je posetio mnoga grčka naselja. Prešao je i u skitsku zemlju i najduže se zadržao u miletskoj koloniji Olbiji. Drugo je bilo putovanje na jug, u Egipat, koji je na Herodota ostavio veoma snažan utisak. U Egiptu je dobijao podatke od sveštenika, posebno onih u Memfisu, Tebi, Heliopolisu i Saisu. Prošao je donji i srednji Egipat i stigao do ostrva Elefantine u gornjem Egiptu. Treće je putovanje na istok, u Aziju, gde je upoznao dve velike kulture: persijsku i vavilonsku. Herodot je, dakle, proputovao veći deo tada poznatog sveta. Od njegovih su putovanja veliku korist imale posebno geografija, etnografija i istorija. On je na svojim putovanjima ne samo mnogo toga naučio, nego je stekao sposobnost da upoređuje strane običaje i kulturu s grčkim običajima i kulturom, te da iz tih poređenja izvlači zaključke. Na putovanjima je skupio ogromnu građu kojom se poslužio pri pisanju pripovesti (λόγοι) o tzv. varvarskim zemljama. Te je pripovesti na svom putu po Grčkoj javno čitao u većim gradovima. Delo Glavni članak: Istorija (Herodot) Svoju istoriju zove Herodot ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje (izlaganje) onoga što je ispitivanjem saznao. U antici su njegovo delo navodili pod imenom Ιστορίαι (Povesti ili Pripovesti), a mi ga danas nazivamo jednostavno ― Istorija. U aleksandrijsko doba delo je bilo podeljeno na devet knjiga, koje su nazvane imenima devet Muza. U prve četiri knjige svoje istorije pisac izlaže događaje koji su prethodili Grčko-persijskim ratovima. Nakon uvoda, u kojem govori o legendarnim uzrocima sukoba između Grka i varvara, opisuje istoriju Liđana, koju prekida ekskursima o istoriji Atine i Sparte. Zatim nastavlja istoriju Lidije i govori kako je Kir Stariji pobdedio Kreza i pokorio Lidiju. Tom prilikom pripoveda o Međanima i Persijancima, a na kraju o Kirovom osvajanju Vavilona. Kad god spomene neki narod, Herodot opisuje i znamenitosti njihove zemlje i narodne običaje. Podaci o Egiptu zauzimaju celu drugu knjigu. U trećoj knjizi pisac prikazuje Kambizov pohod na Egipat, pohod na Etiopljane i Amonjane, smrt Kambizovu, vlast lažnoga Smerdisa, Darijev dolazak na vlast i pad samoskog vladara Polikrata. Osim toga, govori o unutrašnjem uređenju persijske države i podeli na dvadeset satrapija, a na kraju knjige o pobuni Vavilonjana i ponovnom osvajanju Vavilona od strane Darija. U četvrtoj knjizi prikazuje se Darijevo ratovanje protiv Skita. Ovde Herodot govori i o zemljama i narodima na severnoj strani Crnog mora. Budući da su Persijanci u isto vreme pripremali i drugi pohod da zauzmu severnu Afriku, pisac opisuje i istoriju grada Kirene i severne Libije. U petoj knjizi prikazuje se persijsko osvajanje Trakije i Makedonije. Na to se nadovezuje istorija jonskog ustanka pod vođstvom Aristagore, koji je pomoć potražio od Atine i Sparte. Tu Herodot nastavlja istoriju Atine i Sparte, koju je prekinuo u prvoj knjizi. Sparta odbija Aristagorinu molbu za pomoć, ali Atina i Eretrija pomažu jonski ustanak, koji se ipak završio neuspehom. U šestoj knjizi prikazuje se Darijevo pripremanje osvetničkog rata protiv Grčke jer je pomagala jonski ustanak. Prvi se pohod pod vođstvom Darijevog zeta Mardonija izjalovi jer je persijska flota nastradala u oluji kod Atosa. U drugom pohodu, koji su predvodili Datis i Artafren, budu Persijanci poraženi kod Maratona. Usput Herodot izlaže i istoriju spartanskih kraljeva i Alkmeonida u Atini. U sedmoj knjizi pripoveda se o Darijevoj smrti i o dolasku na vlast Kserksa koji sprema veliku vojsku protiv Grčke. Nabrajaju se plemena i narodi od kojih je bila sastavljena ogromna Kserksova vojska. Zatim se prikazuje put Kserksove vojske kroz Aziju, prelaz preko Helesponta i dolazak do granice Tesalije i grozničavo pripremanje Grka na otpor. Ta se knjiga završava bitkom kod Termopila. U osmoj knjizi izlaže se bitka kod rta Artemisija, dolazak Persijanaca na Eubeju, u Fokidu, Delfe i u Atiku, zatim zauzimanje Atine, sakupljanje i savetovanje Grka kod ostrva Salamine, a na kraju se nalazi bitka kod Salamine i Kserksov povratak u Aziju. U devetoj knjizi opisuje se Mardonijevo ratovanje po Grčkoj. Poslednji događaji koje Herodot pominje jesu zauzimanje Sesta, vrlo jakog utvrđenja na Hersonesu, i ubistvo Artaikta, Kserksovog namesnika u hersoneskoj satrapiji. Herodot je, proputovavši istok i zapad, dobro uočio velike razlike između ta dva dela sveta, tj. između Azije i Evrope, a posebno između Grka i Persijanaca. Na jednoj strani video je skroman, jednostavan i trezven život, a na drugoj veliku raskoš i pohlepu za tuđim. Osim toga, zapazio je i oštru suprotnost društveno-političkih shvatanja, koja su takođe doprinosila sukobu istoka i zapada: na istoku je npr. postojao princip apsolutne vlasti i ropska pokornost vladaru, a na zapadu princip slobode i slobodan život u samostalnoj narodnoj državi. Tako je Herodot svoju Istoriju zasnovao na suprotnosti između istoka i zapada, koja je pak dovela do borbe, tj. do Grčko-persijskih ratova. Ova glavna tema služi Herodotu kao okvir u koji on na prikladnim mestima umeće pripovesti o različitim zemljama i narodima, dajući dragocene geografske i etnografske podatke. Osim toga, upleo je u svoju istoriju i mnogo grčkih i istočnjačkih narodnih priča, novela i anegdota kojima obiluju posebno prve četiri knjige. Ispod osnovne teme i sporednih pripovesti nazire se pak tendencija s kojom je Herodot svoje delo napisao: da, naime, proslavi Atinu kao spasiteljicu cele Grčke i istakne njene zasluge za oslobođenje svih Grka. Kad Herodot navodi izvore svoje istorije, on razlikuje ono što je sam video (όψις), ono što je čuo (ακοή), ono što je ispitivanjem od drugih saznao (ιστορίη), te ono što prema svom mišljenju smatra istinitim (γνώμη). Premda nigde ne iskrivljuje namerno istorijske činjenice, opet je naučna strana njegove istorije mala i u priličnoj meri arhaična. On veruje u snove i proročanstva, a pokretne snage istorijskih zbivanja u krajnoj liniji vidi u natprirodnim silama. Herodot smatra da svetom upravlja božanstvo koje se neprekidno meša u ljudske poslove. Svaka nesreća koja zadesi nekoga posledica je ili krivica tog čoveka ili njegovih predaka. Ali veoma je često uzrok nesreće i prevelika sreća jer bogovi zavidno paze i kažnjavaju svakoga ko bi hteo da preskoči prirodnu granicu snage i sreće. To je tzv. zavist bogova (φθόνος θεών), koju Herodot smatra pokretnom snagom istorijskih zbivanja. Tako je npr. i Kserksov poraz božja kazna, upravo kao i u Eshilovoj tragediji Persijanci. Takvo shvatanje istorije daje Herodotovom pripovedanju dozu naivnosti, a to je verovatno i razlog što u svoje delo unosi mnogo legendarnih i anegdotskih podataka. Herodotovo izlaganje ipak se odlikuje velikom savesnošću i istinoljubivošću. On se trudi da prodre do istine, ali je ne dostiže uvek u punoj meri jer je vrlo često bio upućen samo na usmene izjave nepouzdanih sagovornika. Stajale su mu na putu do istine i predrasude vremena u kojem je živeo, nedovoljna kritičnost prema pribavljenim podacima te veoma slabo vojničko i političko znanje i iskustvo. On doduše pokušava da se kritički postavi prema predaji, ali se njegova kritičnost zasniva na subjektivnom osećanju, a ne na strogo naučnim i objektivnim razlozima. To se vidi iz načela njegove kritike, koju je formulisao u VII, 152: »Ja moram da pripovedam ono što se propoveda, ali u to nikako ne moram da verujem, i ovo neka vredi za svaku moju pripovest«. I pored svih nedostataka, Herodot daleko premašuje svoje prethodnike ― jonske logografe, koji hronološkim redom prikazuju ili rodoslovlja (genealogije) mitskih junaka ili istoriju svojih rodnih gradova od mitskih vremena do svoga doba. Nasuprot njima, Herodot sakuplja ogroman istorijski materijal koji se odnosi na nedavnu prošlost i sređuje ga oko jedinstvene teme, oko borbe Azije i Evrope, stvarajući tako prvo opšteevropsko istorijsko delo. Poseban značaj Herodotovog dela sastoji se u tome što u njemu nalazimo mnogo podataka o istoriji Grka i mnogih drugih antičkih naroda. Osim toga, dragoceni su njegovi prilozi iz kulturne istorije. Time što je u svoju istoriju pored političkih i ratnih događaja uvrstio i podatke iz kulturne istorije, nadmašio je i svoga naslednika Tukidida, najvećeg grčkog istoričara. Istinitost mnogih Herodotovih podataka potvrdila su novovekovna istorijska istraživanja i arheološka iskopavanja u Maloj Aziji. Svoju istoriju Herodot je napisao u jonskom dijalektu, koji je tada bio jezik grčke proze. U jeziku se, dakle, poveo za svojim prethodnicima, jonskim logografima, ali njegov jezik nije čisto jonski jer u njemu nalazimo, pored mnogo starojonskih elemenata iz Homera, i drugih pesničkih izraza i aticizama. Prema tome, Herodot je stvorio veštački jonski jezik koji su nazivali »šarena jonština« (Ιάς ποικίλη). Herodotov stil odlikuje se jednostavnošću i jasnoćom, te se može uporediti sa stilom narodnih pripovedaka. Herodotovo pripovedanje odvija se mirno, bez žestine ili strasti. Plastičnost slikanja, živa karakterizacija i jasan stil čine Herodota velikim majstorom pripovedanja, što je naročito vidljivo u novelističkim delovima njegove istorije. Herodot je prvi stvorio delo na osnovu sopstvenih istraživanja i prvi je je shvatio i definisao istoriju kao ιστορίης απόδεξις, tj. pripovedanje, razlaganje istraživanja. Odbacio je mitološke tradicije svojih prethodnika i posvetio se pravoj istorijskoj tradiciji opisujući gotovo sebi savremene događaje. Zbog toga mu je do danas ostao naziv pater historiae (»otac istorije«), koji mu je dao još Ciceron.

Milovan Vitezović Misli Srpski Tvrdi povez Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића

Autor - osoba Elleinstein, Jean, 1927-2002 = Elenstajn, Žan, 1927-2002 Naslov Marx : život i djelo / Jean Elleinstein ; [preveo Krešimir Čvrljak] Jedinstveni naslov Marx sa vie, son oeuvre. hrv Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Globus, 1986 (Ljubljana : Delo) Fizički opis 285 str. ; 25 cm Drugi autori - osoba Čvrljak, Krešimir Mikecin, Vjekoslav Zbirka Plava biblioteka (Pl. sa omotom) Napomene Prevod dela: Marx sa vie, son oeuvre Tiraž 3.000 Str. 5-8: Predgovor / Vjekoslav Mikecin Napomene i bibliografske referene uz tekst Registar. Predmetne odrednice Marks, Karl, 1818-1883 MG140 Elleinsteinova biografija Karla Magha obiluje mnoštvom manje poznatih činjenica i podataka i brojnim izazovnim pitanjima i komentarima. Iz nje iskrsava doista gorostasna, no u isti mah sasvim ljudska figura Karla Magha. Bio je to enciklopedijski um, istodobno revolucionar i znanstvenik, „čovjek renesanse više od bilo kojeg istraživača 19. stoljeća“, koji je griješio u nizu stavova i ocjena, ali koji je kao nitko prije njega zadužio čovječanstvo nezaobilaznim spoznajama o svijetu u kojem živimo i putovima za njegovo mijenjanje da bi postao svijet po ljudskoj mjeri. Ova monografija potiče na kritičko mišljenje. Ona ne robuje nikakvim dogmatskim predrasudama, apologetici autoriteta, nikakvim kanonizacijama. Ona je u tom pogledu pisana doista u marksovskom duhu: ona savjetuje – upravo protiv svake dogmatske kanonizacije - medice cura te ipsum. Jean Eileinstein, do prije nekoliko godina istaknuti član rukovodstva Komunističke partije Francuske i poznati povjesničar, autor je niza značajnih historiografskih djela kojima se predstavio kao izuzetno oštrouman analitičar i istraživač marksističke orijentacije. Glavna su mu djela Historija SSSR-a, Historijat staljinskog fenomena, Svjetska historija socijalizma, Stanovita ideja komunizma te monografije Staljin i Marx. Karl Hajnrih Marks (nem. Karl Heinrich Marx; Trir, 5. maj 1818 – London, 14. mart 1883) je bio nemački filozof, politički ekonomista, istoričar, novinar, sociolog i jedan od najvećih kritičara kapitalizma i teoretičar socijalističke misli, vođa radničkog pokreta i vodeća ličnost Prve internacionale. Rođen je u Triru u obrazovanoj porodici pravnika, posle gimnazije studirao je pravo u Bonu i Berlinu ali se paralelno bavio i filozofijom, političkom ekonomijom, istorijom, sociologijom, novinarstvom i umetnošću. U toku i nakon studija postao je član mladohegelovskog Doktor kluba. Doktorirao je u Jeni 1841. sa temom iz istorije filozofije: Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode. Bio je glavni urednik Rajnskih novina u Kelnu 1842. koje je pruska vlada ubrzo zabranila. U Parizu 1843. je pokrenuo Nemačko-francuske godišnjake i upoznao svog kasnijeg 40-godišnjeg prijatelja i saradnika Fridriha Engelsa. Nakon progona iz Francuske 1845. preselio se u Brisel. Tamo je sa Engelsom stekao priznanje za pisanje a njegova socijalno-politička orijentacija je sazrela. Pridružio se jednoj tajnoj levičarskoj grupi Savez pravednih u Londonu. 1848. je organizovao prvi Rajnski demokratski kongres u Nemačkoj i suprotstavio se pruskom kralju zbog raspuštanja pruske skupštine. Kada je prognan iz Nemačke i ponovo iz Francuske, konačno se preselio u London 1849. gde je proveo ostatak života. Radio je kao evropski dopisnik za Njujork tribjun (1851–62). Gotovo ceo život je proveo u emigraciji, (Francuska, Belgija, V. Britanija), često proganjan i u velikoj materijalnoj oskudici. Svestrano je učestvovao u osnivanju i političkom organizovanju radničkog pokreta u evropskim industrijskim centrima. U svojim delima stvorio je potpuno nov i originalan pogled na svet i društvo, novu interpretaciju svetske istorije i izložio analizu društvenih odnosa. Smatra se za jednog od osnivača moderne sociologije. Njegova misao svoje izvore ima u evropskom humanizmu, engleskoj političkoj ekonomiji, nemačkom klasičnom idealizmu i socijalnom utopizmu. Njegov pisani opus je impozantan; smatra se pojedinačnim piscem koji je izvršio najveći uticaj na svetsku istoriju. Teško je izdvojiti koje mu je delo najuticajnije. Iz interpretacija njegovih pogleda i teorijskog rada i pisanih dela izrastao je jedan od najdominantnijih pravaca u evropskoj i svetskoj filozofiji XX veka: marksizam. Neki smatraju da je njegovo najznačajnije delo „Kapital“ (prvo izdanje 14. septembar 1867), u kojem je praktično uspostavio i modernu političku ekonomiju kao nauku. Njegova anticipacija novog komunističkog društva delimično je izložena u Komunističkom manifestu (u čijem pisanju je učestvovao i Fridrih Engels). Osnovne ideje Manifesta će kasnije uticati na formiranje i širenje komunističkog pokreta, pojavu socijalističkih revolucija i razvoj socijalizma u svetu. Njegovi pogledi na bitna filozofska, sociološka, ekonomska i politička pitanja ovde su samo fragmentarno ocrtani izlaganjem njegove biografije. Detinjstvo Karl Marks je rođen 5. maja u Triru, rimokatoličkom gradu, u rajnskoj pokrajini u Pruskoj, kao treće dete advokata Hajnriha Marksa i Henriete Presburg. Njegovi preci su već od XVII veka bili rabini u Triru, deda Mordehaj Marks Levi, bio je rabin od 1788. do 1804. Samo prezime Marks bilo je od skoro prezime očeve porodice. Njihovo pravo prezime Halevi prešlo je u Levi a potom od Merc u germanizovano Marks. Brat njegovog oca, Samuel, je sve do smrti 1827. bio rabin. Deda njegove majke, Henriete Presburg, odnosno Presbrok, je takođe bio rabin u Nimegeu. Karlov otac se, u stvari, zvao Heršel ali je prilikom prelaska u hrišćanstvo (1816. ili 1817.?) to ime germanizovano u Hajnrih. Karlov otac, Heršel Marks, bio je prvi u porodici koji je dobio sekularno obrazovanje. Da bi izbegao antisemitizam on se opredelio za luteranstvo koje je u katoličkom Triru bilo u manjini. Za Heršela je pripajanje Porajnja Pruskoj značilo profesionalnu katastrofu jer prema Proglasu pruskog cara Fridriha Vilhelma III od 11. mart 1812. koji je regulisao prava Jevreja zabranio im je da obavljaju određena zanimanja, naročito advokaturu. Karl, njegova braća i sestre kršteni su 26. avgusta 1824. u evanđelističkoj crkvi u Triru. Luteran Hajnrih Marks hteo je svojoj deci da pruži takvo vaspitanje i obrazovanje da njegova porodica bude jednaka sa drugim i ona nisu imala jevrejsko vaspitanje. Hajnrih je 1. oktobra kupio kuću za svoju mnogobrojnu porodicu od osmoro dece: Sofija (1816), Herman (1819), Henrieta (1820), Lujza (1821), Emilija (1822), Karolina (1824) i Eduard (1826). Do svoje dvanaeste godine Karl je išao u luteransku osnovnu školu. Ništa značajnije o njegovom detinjstvu se ne zna. Njegov otac je postao javni tužilac 1821, bavio se sudskim poslovima, potom je postao pravni savetnik i svoju karijeru završio je kao predsednik trirske advokatske komore. Heršel Marks postao je relativno bogat, i posedovao je nekoliko vinograda u Mozelu. Bio je i član jedne vrste rotari kluba koji se zvao Kasino klub. Bio je poznata i ugledna ličnost u Triru. Kao čovek prosvetiteljstva, Hajnrih je bio zainteresovan za ideje filozofa Imanuela Kanta i Voltera, učestvovao je u agitaciji za ustav i reforme u Pruskoj, koja je tada bila apsolutna monarhija. Njegov uticaj na mladog Karla bio je velik. Maternji jezik njegove majke Henrijete bio je holandski. Loše je govorila nemački. Karl prema njoj nije gajio nežna osećanja, Henrijeta Presburg, bila je polupismena holandska Jevrejka, jer je mnogo vremena posvećivala svojoj porodici. Poticala je iz prosperitetne poslovne porodice koja je kasnije osnovala kompaniju Filips. Njen brat, Marksov ujak, Bendžamin Filips bio je bogati bankar i industrijalac, od koga će Karl i Dženi Marks kasnije često tražiti pozajmice dok su bili u progonstvu u Londonu. U oktobru 1830. Karl je započeo školovanje u gimnaziji Fridrih Vilhelm koja je nekada bila isusovački koledž. Gimnaziju je pohađao do 1835. Direktor gimnazije bio je Johan Hugo Vitenbah, Kantov učenik, profesor istorije, pisac i filozof, prijatelj Karlovog oca. Gimnazija je bila žarište političkog slobodoumlja a sam Vitenbah pripadao je grupi profesora privrženih idejama francuske revolucije. Vitenbah je zajedno sa Marksovim ocem bio jedan od predvodnika Kasino kluba. Na jednom od sastanaka oni su otpevali La Marseljezu i druge revolucionarne pesme. Nakon carevog pisma trirskom gradonačelniku usledilo je zatvaranje književnog kluba Kasino. U godinama svog ranog intelektualnog formiranja mladi Karl je imao saznanja o francuskoj revoluciji, Deklaraciji o pravima čoveka i građanina, političkoj demokratiji i Kantovoj filozofiji pod uticajem svog oca i Johana Vitenbaha. Jedan od prvih nemačkih socijalista, Ludvig Gal, živeo je u Triru do 1832. Karl se u gimnaziji ipak nije bavio nikakvom političkom aktivnošću. Tajni vladin doušnik Nohl nije ga stavio na spisak osumnjičenih. Završni ispit u gimnaziji polagao je od 17. do 23. septembra 1835. Ispit se sastojao iz veronauke, prevoda jedne Horacijeve ode sa latinskog, jednog sastava o Avgustovom carstvu, po jednog prevoda odlomka iz Ilijade, Tukidida i Sofokla sa grčkog i jednog prevoda iz Monteskjeove knjige Razmatranja o uzrocima veličine i propasti Rimljana. Iz istorije je imao pitanja o Serviju Tuliju i zauzimanju Carigrada u Petom krstaškom ratu. Završni maturski pismeni rad je bio na nemačkom jeziku: Razmišljanja mladića prilikom izbora zanimanja. Ideje koje je mladi Karl izložio u tom radu bile su pod Kantovim uticajem i one se mogu sresti i u mnogim njegovim tekstovima iz zrelog doba. Tu zadaću je ocenjivao Vitenbah: ona sadrži veliko izobilje ideja, ali joj na mnogim mestima nedostaje jasnoće i preciznosti. Neki misle da se takva kritika može primeniti i na mnoge kasnije Marksove spise. Nakon primanja završnog svedočanstva provodi vreme duž obala Mosele, zanima se za devojke i zaljubljuje u svoju buduću suprugu Dženi fon Vestfalen. Njen mlađi brat, Edgar, je bio u istom razredu gimnazije sa Karlom. Njen otac, baron Ludvig fon Vestfalen, bio je vladin savetnik, takođe luteran i pripadnik Kasino kluba. Ludvig, čovek velike kulture i izuzetne intelektualne istančanosti je mladom Karlu otvorio nove intelektualne vidike, upoznao ga sa delom: Homera, Šekspira i Servantesa. Ti pisci će ostati sve do smrti njegovi omiljeni autori. Svom predragom očinskom prijatelju, poverljivom vladinom savetniku, g. Ludvigu fon Vestfalenu... kao svedočanstvo sinovske ljubavi Karl je, kasnije, posvetio i svoju doktorsku disertaciju. Roditelji i prijatelji mladog Karla zovu nadimkom Mohr. Nakon tajne veridbe odlazi na Univerzitet u Bon 17. oktobra 1835. da studira pravo. Prvi put napušta roditeljski dom. Van porodične sredine prepušten je samom sebi. Mladi Marks Karl se po očevoj želji upisao na pravni fakultet ali je osećao da ga privlači umetnost, pesništvo i književnost. U prvom semestru univerzitetske 1835-36. godine sluša predavanja iz šest predmeta, tri od njih nisu pravni predmeti: Grčko-rimska mitologija, Pitanja o Homeru i Istorija moderne umetnosti. Postao je član Trirskog kluba, (studenata iz Trira). Gubi zanimanje za svoju porodicu. Piše pesme a otac mu se brine zbog njegovih predavanja i da mu sin ne postane tričavi stihoklepac. U drugom semestru 1836. izabran je za predsednika kluba studenata iz Trira. Obilazio je kafane, dvorane za ples, provodio veseo život nemačkih studenata. Između studentskih klubova bilo je čestih prepirki i sukoba. Klubovi su se delili na studente buržoaskog porekla i klubove aristokratskih studenata. U jednom takvom sukobu koji je prerastao u stvarni dvoboj sa aristokratskim klubom Borusija-korps Marks je u maju 1836. bio lakše ranjen u desno oko.[13] Izdaci mladog studenta Marksa bili su pozamašni. Tokom drugog semestra je popustio u učenju i pokazao otvoreno pomanjkanje interesa za studij prava. U tom semestru jedino predavanje koje je bilo ocenjeno kao marljivo i pažljivo pohađano bilo je latinska književnost kod profesora A. V. Šlegela. Tema predavanja bila je Elegije Propercija, pesnika Avgustova veka. Pesnički kružok u koji je zalazio s političkog gledišta nije bio bezazlen, među članovima bio je i Karl Grin, budući socijalist, kasniji direktor nemačkog sedmičnog lista Vorwarts (Napred). Otac Hajnrih mu je 1. juna sasvim službeno javio da ga namerava prebaciti s Bonskog na Berlinski univerzitet, verujući da će se tamo urazumiti i uozbiljiti. U napomeni otpusnog svedočanstva Bonskog univerziteta pisalo je :zbog noćnog uznemiravanja i pijanstva bio je u jednodnevnom pritvoru. Nije bio osumnjičen da je bio član klubova koji su za studente zabranjeni. Karl se vratio u Trir i proveo u porodici svoj poslednji odmor. Svoje pesme posvetio je svojoj voljenoj Dženi fon Vestfalen. U Starolajpciškoj ulici br.1 iznajmio je skromnu sobu. Smatralo se da je univerzitet u pruskoj prestonici najbolji po izvrsnosti svojih profesora i ozbiljnosti studenata, hram rada. Carska cenzura bila je, takođe, izvrsna. Počinje da se bavi književnim radom, piše nekoliko poglavlja istorijskog romana, prvi čin tragedije a sve pod uticajem romantizma. U napisanom se osećao snažan uticaj Lesinga, Šilera i Getea. Prvi objavljeni tekstovi su mu bili poezija, u berlinskom nedeljniku Atenaum. Ubrzo prekida svoju književnu karijeru. U martu 1837. obavestio je Ludviga fon Vestfalena o veridbi sa njegovom ćerkom Dženi. Posećuje dva sata predavanja iz veronauke sedmično. Vrlo temeljno uči grčki i latinski, izučava Cicerona, Tacita, Horacija, Platona, Tukidida, Homera i Sofokla. Pohađa predavanja iz francuskog i hebrejskog. U njegovom programu iz prve godine tu su još sledeća gradiva: nemačka književnost, matematika, fizika i istorija. U oktobru 1837. poslao je ocu poslednje pesme koje je napisao. Nakon letnje duhovne slabosti po nagovoru lekara odlazi u selo Strelov, blizu Berlina. U tom selu je napisao filozofski dijalog Kleant ili o polaznoj tački i nužnom daljem kretanju filozofije. Sve pesme i skice za romane tu spaljuje. Otac ga obaveštava pismom 10. februara 1838. da je teško bolestan i da je razočaran Karlovim trošenjem novca. Ugledu Berlina kao intelektualnog centra doprineo je Hegel koji je do svoje smrti 1831. tamo držao univerzitetsku katedru filozofije. Marks je mogao da oseti Hegelov posmrtni sjaj. Svi profesori, ipak, nisu bili Hegelovi učenici. Marks je da ispuni obećanje ocu upisao tri predmeta: Pandekta, kod istoričara prava Savinjija; Krivično pravo kod Eduarda Gansa, (vrlo uglednih profesora prava), i Antropologiju kod Stefensa. Savinji je bio jedan od glavnih teoretičara konzervativne istorijske pravne škole. Marks je marljivo pohađao Savinjijeva predavanja ali ne veoma marljivo kako je pisalo za predavanja Eduarda Gansa, Hegelovog učenika. U svom delu iz 1836. Gans piše o svojim susretima sa sensimonistima u vreme julske revolucije u Parizu. Moguće je u Marksovom delu naći čitave Gansove rečenice. U letnjem semestru 1837. Marks je slušao tri predavanja iz prava: Kanonsko pravo, Opšti nemački građanski postupak i Pruski građanski postupak. U zimu 1837-38. pohađao je samo predavanja iz Krivičnog postupka. U letnjem semestru 1838. upisao je tri predmeta: Logiku, Opštu geografiju i Prusko građansko pravo koje je slušao izvanredno vredno. Hegela je proučavao 1837. Čitao je filozofe Fihtea, Kanta i Bekona, i pravnike Savinjija i Tibauda. Uveo je običaj da u beležnice jezgrovito unosi sadržaje pročitanih knjiga. Čita Šelinga, Aristotela. Dok me držala zlovolja, navikao sam se da s kraja na kraj uranjam u Hegela, kako je to činio veliki broj njegovih učenika, zapisao je. Marks istrajava u studiranju prava i pismom obaveštava oca da želi da krene u sudije. 1837. je umro Marksov brat Eduard. Karl počinje da posećuje Doktorklub, koji je bio mesto gde su se skupljali filozofi, istoričari i teolozi koji su bili od njega mnogo stariji. U to vreme hegelovstvo je bila službena pruska filozofija. Hegelovi učenici su se delili na dve grupe: levica i desnica. Starohegelovci su se zalagali za izmirenje filozofije i religije. Opravdavali su hrišćanstvo i ulogu crkve. Branili su prusku državu. Hegelovska levica je naglašavala dijalektiku i nastojali su da je primene na područje ideja i stvarnost sveta. Odnosili su se kritički prema postojećoj religiji, hrišćanstvu i prema svakoj religiji, postojećoj pruskoj državi, i svakoj drugoj. Hegelovska levica je objedinila pokret političke opozicije u Prusiji koji se razvijao od julske revolucije 1830. Nespokojne zbog toga pruske vlasti su zabranile protivverske i protivpruske članke i tekstove. Habsburško carstvo pod Meternihom i dalje je vladalo srednjom Evropom. Izgledalo je da tadašnje rusko carstvo jača. Mladohegelovski pokret oblikovao se u takvom raspoloženju i okolnostima kao i misao mladog Marksa. Marks je bio u prilici da čuje sve rasprave poslehegelovskog razdoblja. Haleški godišnjaci koje je pokrenuo Arnold Ruge 1838. postali su mladohegelovski list. Doktorklub je okupljao nekoliko predstavnika hegelovske levice. Jedan od članova bio je Bruno Bauer, koji je na univerzitetu predavao teologiju. U klubu se pored filozofije raspravljalo o politici. Policijski izveštaji su, međutim, pisali da je razbludan život članova kluba. Deo novca Marks je trošio i na te pijanke. U polugodištu 1838-39. Marks je nastavio studiranje prava, međutim u letnjem semestru 1839. on napušta studij. Njegovo završno svedočanstvo sa studija sadrži ocenu samo iz jednog predmeta: O Isaiji, kod Brune Bauera. Odlučio je da bude filozof i da odbrani doktorat iz filozofije. U oktobru 1839. Bruno Bauer napušta Berlin i odlazi u Bon gde je imenovan za privatnog docenta na teološkom fakultetu. Bauer se nadao da će Marksu osigurati nastavničko mesto na Bonskom univerzitetu što ga je podstaklo da sastavi svoju tezu i proučavanje klasične grčke filozofije izloži u disertaciji. Godine 1840. u Prusiji je na vlasti bio Fridrih Vilhelm IV koji je bio još konzervativniji od svog prethodnika. U to vreme je novi ministar prosvete smenio Šelinga sa mesta rektora Berlinskog univerziteta. Po savetu Brune Bauera Marks tekst svoje disertacije:Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode predaje na Univerzitet u Jeni, koji se nalazio van pruske teritorije. Marks je 6. aprila 1841. poslao svoju tezu a 15. aprila 1841. dobio je svedočanstvo u kom je pisalo da je doktor filozofije. Odlučio je da napusti Berlin i odlazi u Porajnje, odlazi u Keln. Rajnske godine 1841–1843. Nakon kraćeg boravka u Kelnu i Triru u maju 1841. doktor Marks i Bruno Bauer planiraju da pokrenu časopis Arhiv ateizma. Bauer se vratio u Berlin, međutim, bio je smenjen sa svog položaja na Bonskom univerzitetu, na zahtev samog cara. To je značilo da se i za Marksa zatvaraju univerzitetska vrata. Grupa liberalnih pripadnika kelnske buržoazije osnovala je 15. decembra 1841. u formi deoničarskog društva Rajnske novine za politiku, trgovinu i industriju. Novine se pojavljuju 1. januara 1842. Marks je imao određeni uticaj na redakciju novina ali je bio nastanjen u Bonu i nije mogao da aktivno sudeluje u redakciji. 24. decembra je pruska vlada objavila Ukaz u kom preporučuje da se u štampi i u literaturi uguše sve kritike temeljnih verskih principa i uvrede morala i dobrih običaja. (3. marta 1842. preminuo je Ludvig fon Vestfalen.) Marks taj Ukaz kritikuje u svom članku: Bez slobode štampe sve druge slobode postaju iluzorne. U leto 1842. preminuo je njegov brat, Herman, i Marks je morao da se vrati porodici u Trir koja mu je uskratila materijalnu pomoć. Dana 9. avgusta Rajnske novine su objavile Marksov tekst Filozofski manifest istorijske pravne škole, njegova saradnja je postala redovna. U tom članku on kritikuje, svog bivšeg profesora, Savinjija, koji je od strane cara bio imenovan za ministra zakonodavstva. U leto 1842. mladohegelovski krug u Berlinu se reorganizovao i na mestu Doktor kluba pojavio se klub „Freien“ (Slobodni). Tom klubu su pored Brune Bauera pripadali: Edgar Bauer, Eduard Mejen, Maks Štirner i Fridrih Engels. Posle poziva iz redakcije Rajnskih novina doktor Marks 15. oktobra 1842. napušta Bon i nastanjuje se u Kelnu da bi uređivao dnevne novine i sudelovao u raspravama Kelnskog kruga pokretača Rajnskih novina. Tih meseci Marks je čitao francuske socijalističke pisce: Šarl Furijea, Pjer Leroa, Viktora Konsiderana i Pjera Prudona. U Rajnskim novinama piše i Mozes Hes koji je 21. aprila 1842. objavio manifest francuskih komunista. Marks čita tek izašlu Prudonovu knjigu Šta je vlasništvo?. Augsburške novine su 15. oktobra 1842. kritikovale Rajnske novine i optužile ih za komunizam. Marks kao glavni urednik odmah je odgovorio i u svom članku pomenuo pre svega Prudonovo oštroumno delo svedočeći time o svom zanimanju za socijalistička pitanja. Novinarski posao naveo je Marksa da se vrlo detaljno zanima konkretnim pitanjima. Sastavio je niz članaka o raspravama u Rajnskoj zemaljskoj skupštini povodom krađe drva. Novi zakon je pooštrio mere protiv drvokradica. Tim povodom je u Porajnju na sudovima bilo 150.000 postupaka. Marks piše, pod uticajem Prudona, o vlasništvu kao krađi i smatra da je vlasništvo nastalo na tuđi račun. Marks je u to vreme odbio veliki broj članaka od berlinskog kluba Slobodnih koje je okvalifikovao kao misaono isprazne brbljarije u neozbiljnom stilu i mokrenje na stari način. Tako je njegov sukob s njima postao oštar. Istovremeno, cenzura ga svakodnevno nepoštedno osakaćuje i novine često jedva mogu da izađu. Smatrao je da je suština novina u obrazovanju publike. Bio je za kritiku religije, kao i Slobodni, ali i da se manje poigrava firmom ateizma... a da se njen sadržaj širi među narodom. Raskinuo je veze sa Brunom Bauerom i berlinski Slobodni smatraju da je oportunist. Prvi lični susret između Marksa i Engelsa bio je hladan. Marks je Engelsu izgledao sumnjiv zbog ljubaznosti prema vlasti. S druge strane, uspeh Rajnskih novina pruskoj vladi je bio razlog za nespokoj. Za manje od godinu dana broj stalnih pretplatnika popeo se sa 400 na 3400. Zbog stalnih pritisaka na redakciju od vlade zaduženih za cenzuru sam ministar za cenzuru je smatrao da se ton novina neosporno stišava. Međutim, Rajnske novine su objavile pisma o položaju mozelskih vinogradara. Vlada je onda zatražila da se objave i službene ispravke koje opovrgavaju argumentaciju mozelskog dopisnika koji govori o vampirima koji već dugo sišu krv. Marks je sastavio niz članaka o mozelskim vinogradarima koji žive u nečuvenoj bedi. U člancima on tvrdi da je za njihov teški položaj odgovorna vlada. Seriju njegovih članaka je zaustavila cenzura kod članaka: Zla koja pojedoše Mozele i Vampiri Mozela, koji su ostali neobjavljeni. Pruska vlada je nakon što je već zabranila da se distribuiraju Opšte lajpciške novine, najvažnije liberalne novine u Nemačkoj, zabranila na zahtev cara, Rugeove Nemačke godišnjake a nakon što su Rajnske novine 4. januara 1843. objavile članak protiv ruskog carskog apsolutizma 21. januara usledila je i zabrana Rajnskih novina. Do te zabrane je došlo posle protesta cara Nikole I kod pruskog ambasadora u Petrogradu a iza zabrane je stajao Fridrih Vilhelm IV, lično. Marks je tada zapisao:Ja sam se umorio od pretvaranja, gluposti, sirovog autoriteta i našeg prenemaganja, izvrtanja, okretanja leđa i preganjanja rečima. Vlada mi je, dakle, ponovo vratila slobodu. Zbog načina na koji se provodila cenzura Marks je 18. marta objavio da se povlači iz uredništva Rajnskih novina. Rajnske novine su prestale da izlaze 31. marta 1843. To razdoblje značilo je ozbiljnu prekretnicu u Marksovom životu, počeo je da se zanima ekonomskim problemima i otkriva francuski socijalizam. Ostao je bez mesečne zarade a bio se i razišao sa svojom porodicom; sve dok mu je majka bila živa nije imao pravo na porodičnu imovinu. Otišao je u Bad Krojcnah kod Majnca. Tamo se u evanđelističkoj crkvi 19. juna 1843. venčao sa svojom sedmogodišnjom verenicom Dženi od Vestfalenovih. Na venčanju u crkvi niko od Marksove rodbine nije bio prisutan a od Dženi bila je samo majka i polubrat Edgar. Karl, ateista, venčao se u luteranskoj crkvi a Dženini aristokratski rođaci, pijetisti, verovali su u gospoda na nebu i gospoda u Berlinu i nisu bili prisutni. Pred Karlom i Dženi bilo je 38 godina teškog života a one su počele medenim mesecom na slapovima Rajne, kraj Šafthauzena u Švajcarskoj. U Bad Krojcnahu Marksovi stanuju sve do odlaska u Pariz krajem oktobra 1843. Karl mnogo čita i piše. Proučava istoriju Francuske, sastavlja liste i indekse građe o raznim temama: plemstvu, izvršnoj vlasti, birokratiji, porodici, državnim staležima, društvenim slojevima, itd. Detaljno proučava francusku revoluciju, istoriju Engleske, Nemačke, Švedske i Sjedinjenih Država. Čita Rusoov Društveni ugovor, Monteskjeov Duh zakona, Makijavelijevu raspravu O državi. U to vreme počinje da otkriva ekonomiju i stiče istorijsko obrazovanje. Piše Prilog kritici Hegelove filozofije državnog prava, (pisan od marta do avgusta 1843, a izdato tek 1927). Čita dva Fojerbahova dela: Suština hrišćanstva, objavljena u novembru 1841. i `Principi filozofije budućnosti, objavljeni 1843. Pored Fojerbaha na Marksa ponovo utiče Bruno Bauer. Nakon čitanja njegova dva članka: Jevrejsko pitanje i Sposobnost današnjih hrišćana i Jevreja da postanu slobodni, objavljena 1842. Karl u leto 1843. piše svoj Prilog jevrejskom pitanju. Marks se lično nije osećao kao Jevrej. Njegova pisma vrve antisemitskim refleksijama. Prilog jevrejskom pitanju je nesumnjivo antisemitski tekst. On piše:Koja je svetovna osnova Jevrejstva? Praktična potreba, sebičnost. Koji je svetovni kult jevrejstva? Trgovanje. Ko je njegov svetovni bog? Novac. Pa dobro! Emancipacija od trgovanja i novca, dakle od praktičnog stvarnog jevrejstva, bila bi samoemancipacija našeg vremena. Dalje piše: Jevrej se emancipovao na jevrejski način, ne samo tako što je prisvojio novčanu moć, nego što je pomoću njega i bez njega novac postao svetska sila, a praktični jevrejski duh praktičnim duhom hrišćanskih naroda, ...Novac je revnosni bog Izraelov, pred kojim ne sme da postoji nijedan drugi bog... Marks se zadovoljio tim da Jevreje označi kao metu i predloži ih za društveni progon. Ali, Marks šuti o progonstvu Jevreja kroz istoriju a žrtva je bio i njegov otac Heršel, on je u Prusiji morao da pređe u luteranstvo da bi zadržao posao. Međutim, Marks nije sam u tom mišljenju i socijalisti Furije i Prudon su napisali antisemitske tekstove. Jevrej je neprijatelj ljudskog roda. Tu rasu valja vratiti nazad u Aziju i iskoreniti je, pisao je Pjer Prudon u svom Dnevniku. Marksa sve više zanima i pitanje otuđenja. Pojavu otuđenja on vidi u religiji, politici i društvu i vezuje je za privatno vlasništvo. Izgrađujući i precizirajući svoju političku kritiku on sve više ulazi u socijalni sadržaj i pretpostavlja novu dimenziju, dimenziju ukidanja privatnog vlasništva a to je značilo bezobzirnu kritiku svega postojećeg. On nastoji da iznese istinu o društvenim odnosima. Karl i Dženi kreću u Pariz. U Pariz je porodica Marks stigla 11. oktobra 1843. Pariz 1843–1845. Po dolasku u Pariz porodica Marks se nastanila u predgrađu Sen Žermen gde su prebivali i mnogi nemački iseljenici. Arnold Ruge iznajmio je za njih stan u ulici Vaneu 23. Dženi Marks je bila u četvrtom mesecu trudnoće. U istoj ulici na broju 22 nalazilo se uredništvo Nemačko-francuskog godišnjaka. Karl je došao u milionsku metropolu čiju noviju prošlost je detaljno izučio. 1. maja Dženi je rodila ćerku. Ruge i Marks nisu uspeli u pronalaženju francuskih saradnika za Godišnjak. Francuski socijalisti od kojih su očekivali da će sarađivati pokazali su da su uznemireni ateističkim težnjama časopisa. Prvi i poslednji broj časopisa izašao je u martu 1844. U njemu je objavljen deo prepiske između Marksa i Rugea, dva Engelsova članka: Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije, studija Položaj Engleske; Pisma iz Pariza Mozesa Hesa, Marksov Prilog jevrejskom pitanju i Uvod u Prilog kritici Hegelove filozofije prava. Marks je pisao: Religija je uzdah potlačenog stvorenja... Ona je opijum naroda... Nemačko-francuskih godišnjaka je nestalo tek što su se pojavili. Samog Rugea je uplašila komunistička orijentacija koju je uočio na stupcima, prvenstveno Marksovih članaka. Pruska vlada je zaplenila primerke na granicama i izdala nalog da se uhapse glavni urednici: Marks, Ruge i Hajne. Časopis je bio odštampan u 3000 primeraka i slabo se prodavao u Francuskoj a u Nemačkoj se nije mogao prodavati. Ruge je odustao od daljeg rada i ostavio Marksa bez sredstava. Upravo u to vreme Marks je otkrio političku ekonomiju. Na to je uticao Engelsov članak Nacrt za kritiku nacionalne ekonomije. Marks je zaključio da mora proučiti ekonomiste. I pored novčanih nevolja, oskudice i što mu se rodila ćerka, Marks je uronio u novo zanimanje – ekonomske studije. Između februara i avgusta sastavio je Ekonomsko-filozofske rukopise iz 1844. U njima opisuje vezu nacionalne ekonomije sa državom, pravom, moralom, građanskim životom. Marks u Parizu čita ekonomiste i od tada se više neće razdvajati od političke ekonomije. Prvi deo Rukopisa iz 1844 upravo je posvećen tumačenju odlomaka iz dela ekonomista: nadnica, profit od kapitala, zemljišne rente i otuđeni rad. Njegovo štivo iz 1844: Adam Smit :Istraživanje prirode i uzroka bogatstva naroda, Vilhelm Šulc:Kretanje proizvodnje, David Rikardo:O načelima političke ekonomije i oporezivanja... Nadnica se određuje neprijateljskom borbom između kapitaliste i radnika. Marks dolazi do definicije proletera, onog koji živi bez kapitala i zemljišne rente, jedino od rada i to jednostranog, apstraktnog rada. Marks uvodi nove pojmove u svoje mišljenje: proizvodne snage, proizvodni odnosi...; do kojih je došao asimilacijom građe i kroz analizu kretanja proizvodnje u Šulcovim radovima i analizom istorije engleske političke ekonomije. Reč proleterijat dolazi od latinske reči proles (potomstvo). Proleteri su u Rimu sačinjavali centuriju siromašnih građana koji su državi mogli ponuditi samo svoje potomstvo. Po Marksu, moderni proleter nije posedovao ništa osim svoje radne snage. Marks istražuje jeziv položaj radnika u svom vremenu. Sudelovao je na sastancima pariskih radnika. U Parizu je od 1834. postojao Savez prognanih koji je 1846. prešao u Savez pravednih. Bila je to piramidalna organizacija koja je organizovana kao tajno društvo. Obavestio je pismom Fojerbaha da su komunisti tog leta dva puta sedmično pohađali predavanja o njegovoj knjizi Suština hrišćanstva. (Marks je Savezu pravednih službeno pristupio 1847) U izveštajima pruskog Ministarstva za unutrašnje poslove u Parizu pisalo je: Iznajmili su prostoriju i u njoj drže govore kojima otvoreno podstiču na ubijanje kralja, ukidanje svakog vlasništva, likvidiranje bogatih i vere, jednom rečju strahota. Ističe se da se okupi oko 30 a neretko i 100 do 200 Nemaca. Dok je boravio u Parizu Marks je bio veoma povezan sa pesnikom Hajnrih Hajneom. Sa Pjerom Prudonom je vodio mnogo rasprava i njihovo prijateljstvo je trajalo sve do Marksovog odlaska iz Pariza. Družio se sa Mihajlom Bakunjinom. Sa Engelsom je krajem 1844. napisao knjigu Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Knjiga je izašla u februaru 1845. i bila je oštra kritika teza braće Bauer. Bauer hoće da tvorac istorije bude duh i negira ulogu mase u istoriji. Marks potom želi da se prihvati detaljnijih analiza razvoja političke ekonomije. Istovremeno pruskom caru je sve nesnosnije delovanje nemačkih revolucionara u francuskoj prestonici. Dana 3. avgusta 1844. objavljen je Bernaisov članak u „Vorwarts“-u (Napredu) naslovljen Atentat na pruskog cara. To je izazvalo burnu reakciju pruskog ambasadora u Parizu. Tadašnji francuski ministar unutrašnjih poslova piše francuskom ministru inostranih poslova:Još danas možemo iz Francuske udaljiti one nitkove, a imaće muke da negde drugde izdaju svoje novine; to je istina. Članak je naprasit i gnusan. Progon mi se čini vrlo opravdan. Njih su trojica: odgovorni urednik g. Borštajn, dr Ruge i neki g. Marks... Francuski ministar odredio je 25. januar 1845. za progon nitkova. Karl Marks je dobio rešenje o proterivanju i saopšteno mu je da ima 24 sata da ode iz Francuske. Marksu je pošlo za rukom da dobije još osam dodatnih dana. Karl Marks se 1. februara 1845. kočijom odvezao u Lijež. U Briselu je bio 3. februara. Brisel, Marks komunist 1845–1847. Trir, Bon, Berlin, Keln, Bad Krojcnah, Pariz, pa Brisel i Belgija Leopolda I. Karl Marks je bez sredstava. 7. februara 1845. tražio je odobrenje da u Belgiji zasnuje mesto svog boravka. Belgijski ministar pravosuđa dao je nalog da Marks bude pod prismotrom jer je protiv njega u Prusiji bio izdat nalog za hapšenje. 22. februara Marks je potpisao obavezu:U svrhu dobivanja odobrenja za prebivanje u Belgiji, svojom čašću preuzimam obavezu da u Belgiji neću objaviti nijedno delo o dnevnoj politici. Zimi 1844-1845 Fridrih Engels piše Položaj radničke klase u Engleskoj. 22. februara Engels piše Marksu:Čim je stigla vest o expulsion, smatrao sam nužnim da odmah započnemo sa subskripcijom, kako bi komunistički raspodelili na sve nas posebne troškove, koje si ti imao. Engels predlaže Marksu da mu isplati svoja autorska prava za knjigu o Engleskoj. Tako on počinje Marksa novčano da ispomaže što će trajati i narednih godina. Marks je 1. februara potpisao ugovor sa izdavačem Laskeom za isključivo pravo objavljivanja njegove knjige Kritika politike i nacionalne ekonomije, trebalo je samo da je napiše. Za to delo nacrt su bili Ekonomsko-filozofski rukopisi koji nisu bili objavljeni. Od februara 1845. do marta 1848. gomila beleške o čitanju, petnaest beležnica sa više od šest stotina stranica iz Sismondi Studije o političkoj ekonomiji 1837, Istorija političke ekonomije Adolfa Blankija, Istorija političke ekonomije u Italiji J. Pekija 1830... područje Marksove lektire se još proširuje, proučava mašine, filozofiju manufaktura, P. Rosijeva Predavanja iz političke ekonomije Brisel, 1843. Nastanio se u jednom malom stanu u Briselu u ulici Pačeko br. 35. Tu piše svoje čuvene Teze o Fojerbahu. Marksov tekst sadrži jedanaest teza. Jedanaesta je najpoznatija:Dosada su filozofi samo različito tumačili svet a radi se o tome da se on treba promeniti. Marks promenu sveta smatra najvažnijom. To značajno i iz korena utiče na njegovo delovanje. U aprilu 1845. u Brisel je doselio Engels. Marks je preselio u ulicu Alijanse da bi bili bliže. Marks je u Briselu intenzivno čitao. U avgustu je Engels poveo Marksa u njegov prvi boravak u Engleskoj. Boravili su u Mančesteru i Londonu. Tamo su upoznali radnike iz organizacije trade-union vođe Saveza pravednih, određen broj čartista okupljenih oko lista „Northern Star“ (Zvezda Severnjača). Marks je upoznao fond biblioteke u Mančesteru i British Museum. Sve to će koristiti u svom kasnijem istraživačkom radu. Njegova lektira u Engleskoj iz leta 1845. popisana je u tri beležnice. On se upoznaje sa kreditnim mehanizmima, kretanjem cena, demografskim evolucijama i određenim brojem dela iz političke ekonomije do kojih nije mogao doći u Briselu. 26. septembra rodila se njegova druga kćer, Laura. Krajem avgusta bio je opet u Briselu. Radio je sa Engelsom na novoj knjizi: Nemačka ideologija. Sastavljanje te knjige trajaće od septembra 1845. do avgusta 1846. A knjiga je odgovor Baueru i Štirneru na njihove kritike Svete porodice. Velik deo Nemačke ideologije posvećen je kritici knjige Maksa Štirnera Ego i njegovo vlasništvo. U toj knjizi njihova kritika obuhvata i Fojerbaha. ...nijednom od ovih filozofa nije uopšte palo na pamet da postave pitanje o vezi nemačke filozofije sa nemačkom stvarnošću, o vezi njihove kritike sa njihovom vlastitom materijalnom okolinom. Odatle polazi nagoveštaj Marks-Engelsovog shvatanja istorije sa proučavanjem odnosa između proizvodnih snaga, podele rada i različitih oblika vlasništva. Njihove formulacije kasnije će dobiti svoje ime istorijski materijalizam. Marksova filozofija postaje sve više ekonomizam. Poslednji značajan tekst u Nemačkoj ideologiji je napad na takozvani istinski socijalizam Karla Grina. Nakon putovanja u Englesku da bi ostali u vezi sa „Fraternal Democrats“ (Bratskim demokratama) iz Londona i sa Londonskim udruženjem za obrazovanje nemačkih radnika Marks i Engels su osnovali Komunistički dopisni komitet. Bilo je to začinjanje Prve internacionale. 30. marta 1846. petnaestak komunista se sastalo u Marksovoj kući. Krajem 1847. Marks i Engels su počeli da pišu njihov najpoznatiji rad – program aktivnosti Saveza komunista. Zajedničko delo Marksa i Engelsa pisano je od decembra 1847. do januara 1848. godine, a prvi put je objavljeno 21. februara 1848. godine pod nazivom Komunistički manifest. Komunistički manifest izložio je verovanja novog Saveza komunista. Više to nije bilo tajno društvo, Savez komunista je sada hteo da ciljeve i namere jasno prikaže široj javnosti. Uvod Manifesta je jasno utvdio glavnu osnovu marksizma, da je `Istorija svih dosadašnjih društava istorija klasnih borbi.` U nastavku se ispituju antagonizmi za koje je Marks tvrdio su nastali sukobom interesa buržoazije (bogata kapitalistička klasa) i proletarijata (radnička klasa). Polazeći dalje od toga, Manifest predstavlja argumente zašto je Savez komunista, za razliku od drugih socijalističkih i liberalnih političkih partija i grupa u to vreme, bio jedina partija koja je zaista delovala u interesu proletarijata i koja se zalagala za svrgavanje kapitalizma i uspostavljanje socijalizma. Kasnije te godine, Evropa je doživela niz protesta, pobuna i nasilnih revolucija koji su poznati kao revolucija iz 1848. godine. U Francuskoj, revolucija je dovela do svrgavanja monarhije i uspostavljanja Francuske Druge republike. Marks je podržavao takve aktivnosti, a pošto je nedavno dobio značajno nasledstvo od svog oca, navodno koristi trećinu od toga da naoruža belgijske radnike koji su planirali revolucionarni ustanak. Iako je istinitost ovih navoda sporna, belgijsko Ministarstvo pravde ga optužuje zbog toga i potom ga hapsi, a on je bio primoran da pobegne nazad u Francusku, gde je verovao da će biti bezbedan. Keln 1848–1849, Marks revolucionar u vreme revolucije U nadi da će videti širenje revolucije u Nemačkoj, 1848. Marks se vratio u Keln, gde je počeo štampanje letaka pod naslovom Zahtevi Komunističke partije u Nemačkoj, u kome se zalagao za samo 4 od 10 načela iz Manifesta, smatrajući da u Nemačkoj u to vreme, buržoazija mora prvo da zbaci feudalnu monarhiju i aristokratiju pre nego što proletarijat zbaci buržoaziju. Dana 1. juna, Marks je počeo štampanje dnevnih novina `Neue Rheinische Zeitung`, a finansirao se nasledstvom svog oca. Novine su bile dizajnirane da prenesu vesti iz cele Evrope sa marksističkom interpretacijom događaja. Za vreme izdavanja ovih novina, Marks i drugi revolucionarni socijalisti su redovno maltretirani od strane policije, a Marks je čak i privođen u nekoliko navrata. Optuživan je za razne stvari, između ostalog za vređanje Glavnog javnog tužioca i za podsticanje oružane pobune, međutim, svaki put je bio oslobođen. U međuvremenu, Pruski parlament je raspušten, a kralj Fridrih Vilhem IV je uveo novi kabinet, koji je imao zadatak da sprovede kontra-revolucionarne mere i da ukloni levičarske i druge revolucionarne elemente iz zemlje.[24] Na osnovu ovoga, `Neue Rheinische Zeitung` su ubrzo ukinute i Marksu je naređeno da napusti zemlju 16. maja. Marks se nakon ovoga vratio u Pariz, u kome je tada sprovođena oštra kontra-revolucije, a i vladala je velika epidemija kolere, pa je Marks ubrzo i odavde izbačen od strane gradskih vlasti, koje su ga smatrale velikom pretnjom. Sa suprugom Dženi, očekujući četvrto dete, i u nemogućnosti da se vrati u Nemačku ili Belgiju, u avgustu 1849. godine pronašao je utočište u Londonu. Život i rad u Londonu Pisanje za New York Tribune Privatni i lični život [ikona] Ovaj odeljak bi trebalo proširiti. Možete pomoći dodavanjem sadržaja. Bibliografija Razlika između Demokritove i Epikurove filozofije prirode, (doktorska disertacija) (1841. izdata 1902) Kritika Hegelove filozofije državnog prava (1843. izd. 1927) Prilog jevrejskom pitanju (1843) Pisma Rugeu iz 1843. Ekonomsko-filozofski rukopisi iz 1844. (1844. izd. 1932) Sveta porodica ili Kritika kritičke kritike. Protiv Bruna Bauera i drugova, sa Engelsom. (1845) Teze o Fojerbahu (1845. izd. 1888, u Engelsovoj redakciji) Nemačka ideologija (1845. izd. 1932) Bijeda filozofije (1847) Manifesta komunističke partije (sa Engelsom) (1848) Najamni rad i kapital (1849) Klasne borbe u Francuskoj (1850) Adresa Centralnog komiteta Saveza komunista Osamnaesti brimer Luja Bonaparte (1852) Otkrića o istoriji diplomatije 18. veka Prilog kritici političke ekonomije (1859) Teorije o višku vrednosti (izd. 1905) Kapital. Kritika političke ekonomije, prva knjiga (1867) Kritika Gotskog programa (1875. izd. 1891) MG140

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sve ostalo uredno! Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine - Ivo Andrić Disertaciju Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine (Die Entnjicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einnjirgung der turkischen Herrschaft) Ivo Andrić je odbranio je na Univerzitetu u Gracu 1924. godine. Ovaj istoriografski Andrićev rad preveden je na srpski jezik i prvi put objavljen u časopisu Sveske Zadužbine Ive Andrića, u broju 1 za 1982. godinu. Uzevši u celini, Andrićev doktorski rad ima neuporedivo više literarnog nego naučno-istorijskog značaja. U njemu su nagoveštene uglavnom sve teme koje će pisca okupirati u njegovim proznim delima. U disertaciji se, isto tako, nalazi jezgro gotovo svih budućih Andrićevih zamisli utemeljenih na istorijskoj građi. Mnoge knjige do kojih je došao pišući tezu, Andrić je docnije koristio kao izvor podataka za svoje romane i priče (Travnička hronika, Na Drini ćuprija, ciklus priča o fratrima, i drugo). Ivo Andrić je u doktorskoj tezi sa jednakom pažnjom pratio istorijsku sudbinu sve četiri nacionalne zajednice u Bosni i Hercegovin i (Srbi, Hrvati, Turci i Jevreji) i objektivno, bez literarne mistifikacije, sagledavao osobenosti i odnose među njima. Osim toga, u disertaciji je formiran Andrićev hroničarsko-istorijski stil koji se u njegovim književnim delima preobražava i iskazuje glasom objektivnog pripovedača. Ivo Andrić (Dolac, kod Travnika, 9. oktobar 1892 — Beograd, 13. mart 1975) bio je srpski i jugoslovenski književnik i diplomata Kraljevine Jugoslavije.[a] Godine 1961. dobio je Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“.[5] Kao gimnazijalac, Andrić je bio pripadnik naprednog revolucionarnog pokreta protiv Austrougarske vlasti Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije. U austrijskom Gracu je diplomirao i doktorirao, a vreme između dva svetska rata proveo je u službi u konzulatima i poslanstvima Kraljevine Jugoslavije u Rimu, Bukureštu, Gracu, Parizu, Madridu, Briselu, Ženevi i Berlinu.[6] Bio je član Srpske akademije nauka i umetnosti u koju je primljen 1926. godine. Njegova najpoznatija dela su pored romana Na Drini ćuprija i Travnička hronika, Prokleta avlija, Gospođica i Jelena, žena koje nema. U svojim delima se uglavnom bavio opisivanjem života u Bosni za vreme osmanske vlasti. U Beogradu je osnovana Zadužbina Ive Andrića, prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe. Na osnovu piščeve testamentarne volje, svake godine dodeljuje se Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku Ivo Andrić je rođen 9. oktobra ili 10. oktobra 1892. godine[7][8][9] u Docu pored Travnika u tadašnjoj Austrougarskoj od oca Antuna Andrića (1863—1896)[10], školskog poslužitelja, i majke Katarine Andrić (rođena Pejić). Budući veliki pisac se rodio u Docu sticajem okolnosti, dok mu je majka boravila u gostima kod rodbine. Andrić je kao dvogodišnji dečak ostao bez oca koji je umro od posledica tuberkuloze. Ostavši bez muža i suočavajući se sa besparicom, Ivina majka je zajedno sa sinom prešla da živi kod svojih roditelja u Višegrad gde je mladi Andrić proveo detinjstvo i završio osnovnu školu.[11][12][13][14] Andrić je 1903. godine upisao sarajevsku Veliku gimnaziju, najstariju bosansko-hercegovačku srednju školu. Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u „Bosanskoj vili“ objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“.[15] Kao gimnazijalac, Andrić je bio vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik naprednog nacionalističkog pokreta Mlada Bosna i strastveni borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda od Austrougarske monarhije.[16] Dobivši stipendiju hrvatskog kulturno-prosvetnog društva „Napredak“, Andrić oktobra meseca 1912. godine započinje studije slovenske književnosti i istorije na Mudroslovnom fakultetu Kraljevskog sveučilišta u Zagrebu. Naredne godine prelazi na Bečki univerzitet ali mu bečka klima ne prija i on, nasledno opterećen osetljivim plućima, često boluje od upala. Obraća se za pomoć svom gimnazijskom profesoru, Tugomiru Alaupoviću, i već sledeće godine prelazi na Filozofski fakultet Jagelonskog univerziteta u Krakovu. U Krakovu je stanovao kod porodice čija je ćerka Jelena Ižikovska mogla da bude prototip za „Jelenu, ženu koje nema”.[17] Prvi svetski rat Godine 1914, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje studentske kofere, napušta Krakov i dolazi u Split. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija ga hapsi i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik i pripadnik Mlade Bosne, ostati do marta 1915. godine. Za vreme boravka u mariborskom zatvoru, Andrić je intenzivno pisao pesme u prozi.[18] Po izlasku iz zatvora, Andriću je bio određen kućni pritvor u Ovčarevu i Zenici u kojem je ostao sve do leta 1917. godine, kada je objavljena opšta amnestija, posle čega se vratio u Višegrad. Između dva rata Nakon izlaska iz kućnog pritvora zbog ponovljene bolesti pluća, odlazi na lečenje u Zagreb, u Bolnicu Milosrdnih sestara gde dovršava knjigu stihova u prozi koja će pod nazivom „Ex Ponto“ biti objavljena u Zagrebu 1918. godine. Nezadovoljan posleratnom atmosferom u Zagrebu, Andrić ponovo moli pomoć Tugomira Alaupovića, i već početkom oktobra 1919. godine počinje da radi kao činovnik u Ministarstvu vera u Beogradu. Beograd ga je srdačno prihvatio i on intenzivno učestvuje u književnom životu prestonice, družeći se sa Milošem Crnjanskim, Stanislavom Vinaverom, Simom Pandurovićem, Sibetom Miličićem i drugim piscima koji se okupljaju oko kafane „Moskva“. Ivo Andrić u svom domu u Beogradu koji je pretvoren u Spomen-muzej Ive Andrića. Andrić je imao veoma uspešnu diplomatsku karijeru: godine 1920. bio je postavljen za činovnika u poslanstvu u Vatikanu, a potom je radio kao diplomata u konzulatima u Bukureštu, Trstu i Gracu.[19] U to vreme objavio je zbirku pesama u prozi „Nemiri“, pripovetke „Ćorkan i Švabica“, „Mustafa Madžar“, „Ljubav u kasabi“, „U musafirhani“ i ciklus pesama „Šta sanjam i šta mi se događa“. U junu 1924. godine je na Univerzitetu u Gracu odbranio doktorsku tezu „Razvoj duhovnog života u Bosni pod uticajem turske vladavine“ (Die Entwicklung des geistigen Lebens in Bosnien unter der Einwirkung der türkischen Herrschaft). Na predlog Bogdana Popovića i Slobodana Jovanovića, 1926. godine, Ivo Andrić biva primljen za člana Srpske kraljevske akademije, a iste godine u Srpskom književnom glasniku objavljuje pripovetku „Mara milosnica“. Tokom 1927. godine radio je u konzulatima u Marselju i Parizu, a naredne godine u poslanstvu u Madridu. Iste godine objavljena je njegova pripovetka „Most na Žepi“. Od 1930. do 1933. godine bio je sekretar stalne delegacije Kraljevine Jugoslavije pri Društvu naroda u Ženevi. 1934. godine postaje urednik Srpskog književnog glasnika i u njemu objavljuje pripovetke „Olujaci“, „Žeđ“ i prvi deo triptiha „Jelena, žena koje nema“. Po dolasku Milana Stojadinovića na mesto predsednika vlade i ministra inostranih poslova, jula 1935. je postavljen za vršioca dužnosti načelnika Političkog odeljenja Ministarstva unutrašnjih poslova.[20] U vladi Milana Stojadinovića više od dve godine, od 1937. do 1939, obavljao je dužnost zamenika ministra inostranih poslova.[21] Ivo je 16. februara 1939. na godišnjoj skupštini Srpske kraljevske akademije, na predlog profesora Bogdana Popovića, slikara Uroša Predića i vajara Đorđa Jovanovića, izabran jednoglasno u zvanje redovnog člana Akademije.[22] Diplomatska karijera Ive Andrića tokom 1939. godine doživljava vrhunac: prvog aprila izdato je saopštenje da je Ivo Andrić postavljen za opunomoćenog ministra i izvanrednog poslanika Kraljevine Jugoslavije u Berlinu.[23] Andrić stiže u Berlin 12. aprila, a 19. aprila predaje akreditive kancelaru Rajha – Adolfu Hitleru.[24] Drugi svetski rat U jesen, pošto su Nemci okupirali Poljsku i mnoge naučnike i umetnike odveli u logore, Andrić interveniše kod nemačkih vlasti da se zarobljeništva spasu mnogi od njih. Zbog neslaganja sa politikom vlade u rano proleće 1941. godine Andrić nadležnima u Beogradu podnosi ostavku na mesto ambasadora, ali njegov predlog nije prihvaćen i 25. marta u Beču, kao zvanični predstavnik Jugoslavije prisustvuje potpisivanju Trojnog pakta. Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem napušta Berlin. Naredna dva meseca su proveli na Bodenskom jezeru. Odbio je da se skloni u Švajcarsku,[25] i sa osobljem i članovima njihovih porodica, 1. juna 1941. je specijalnim vozom doputovao u Beograd, čime se završila njegova diplomatska karijera. Novembra 1941. je penzionisan na sopstveni zahtev, mada je odbio da prima penziju.[26] Rat provodi u Beogradu u izolaciji. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru.[27] Iz moralnih razloga je odbio poziv kulturnih radnika, da se njegove pripovetke uključe u „Antologiju savremene srpske pripovetke“ za vreme dok „narod pati i strada“: „Kao srpski pripovedač, kao dugogodišnji saradnik Srpske književne zadruge i član njenog bivšeg Književnog odbora, ja bih se u normalnim prilikama, razumljivo, odazvao ovom pozivu. Danas mi to nije moguće, jer u sadašnjim izuzetnim prilikama, ne želim i ne mogu da učestvujem u ni u kakvim publikacijama, ni sa novim, ni sa ranije već objavljenim svojim radovima.” U tišini svoje iznajmljene sobe u Prizrenskoj ulici, piše prvo roman Travnička hronika, a krajem 1944. godine okončava i roman Na Drini ćuprija. Oba romana objaviće u Beogradu nekoliko meseci po završetku rata. Krajem 1945. godine u Sarajevu izlazi i roman Gospođica.[28] Nakon rata Andrićev grob u Aleji zaslužnih građana na beogradskom Novom groblju. Godine 1946. postaje predsednik Saveza književnika Jugoslavije.[26] Tokom 1946. godine objavljuje „Pismo iz 1920. godine“. Između 1947. i 1953. godine objavljuje pripovetke „Priča o vezirovom slonu“, nekoliko tekstova o Vuku Karadžiću i Njegošu, „Priča o kmetu Simanu“, „Bife Titanik“, „Znakovi“, „Na sunčanoj strani“, „Na obali“, „Pod Grabićem“, „Zeko“, „Aska i vuk“, „Nemirna godina“ i „Lica“. Godine 1954, postao je član Komunističke partije Jugoslavije. Potpisao je Novosadski dogovor o srpskohrvatskom književnom jeziku. Roman „Prokleta avlija“ je štampao u Matici srpskoj 1954. godine. Oženio se 1958. godine kostimografom Narodnog pozorišta iz Beograda, Milicom Babić, udovicom Andrićevog prijatelja, Nenada Jovanovića.[29] Nobelov komitet 1961. godine dodeljuje Andriću Nobelovu nagradu za književnost „za epsku snagu kojom je oblikovao teme i prikazao sudbine ljudi tokom istorije svoje zemlje“. Besedom „O priči i pričanju“ se 10. decembra 1961. godine zahvalio na priznanju. Andrić je novčanu nagradu od milion dolara dobijenu osvajanjem Nobelove nagrade u potpunosti poklonio za razvoj bibliotekarstva u Bosni i Hercegovini.[30] Dana 16. marta 1968. Andrićeva supruga Milica umire u porodičnoj kući u Herceg Novom. Sledećih nekoliko godina Andrić nastoji da svoje društvene aktivnosti svede na najmanju moguću meru, mnogo čita i malo piše. Zdravlje ga polako izdaje i on često boravi u bolnicama i banjama na lečenju. Bio je član Upravnog odbora Srpske književne zadruge od 1936. do 1939. i od 1945. do smrti 1975. godine.[31] Andrić umire 13. marta 1975. godine na Vojnomedicinskoj akademiji u Beogradu. Sahranjen je na Novom groblju u Aleji zaslužnih građana. Književni rad Andrić je u književnost ušao pesmama u prozi „U sumrak“ i „Blaga i dobra mesečina“ objavljenim u „Bosanskoj vili“ 1911. godine.[32] Pred Prvi svetski rat, u junu 1914. godine, u zborniku Hrvatska mlada lirika objavljeno je šest Andrićevih pesama u prozi („Lanjska pjesma“, „Strofe u noći“, „Tama“, „Potonulo“, „Jadni nemir“ i „Noć crvenih zvijezda“).[32] Prvu knjigu stihova u prozi - „Ex Ponto“ - Andrić je objavio 1918. godine u Zagrebu, a zbirku „Nemiri“ štampao je u Beogradu 1920. godine.[33] Spomenik Ivi Andriću u Beogradu Andrićevo delo možemo podeliti u nekoliko tematsko-žanrovskih celina. U prvoj fazi, koju obeležavaju lirika i pesme u prozi (Ex Ponto, Nemiri), Andrićev iskaz o svetu obojen je ličnim egzistencijalno-spiritualnim traganjem koje je delimično bilo podstaknuto i lektirom koju je u to vreme čitao (Kirkegor na primer). Mišljenja kritike o umetničkim dosezima tih ranih radova podeljena su: dok srpski kritičar Nikola Mirković u njima gleda vrhunsko Andrićevo stvaralaštvo, hrvatski književni istoričar Tomislav Ladan smatra da se radi o nevažnim adolescentskim nemirima koji odražavaju piščevu nezrelost i nemaju dublje ni univerzalnije vrednosti. Druga faza, koja traje do Drugog svetskog rata, obeležena je Andrićevim okretanjem pripovedačkoj prozi i, na jezičkom planu, definitivnim prelaskom na srpsku ekavicu. Po opštem priznanju, u većini pripovedaka Andrić je našao sebe, pa ta zrela faza spada u umetnički najproduktivnije, s većinom Andrićevih najcenjenijih priča. Pisac nije bio sklon književnim eksperimentima koji su dominirali u to doba, nego je u klasičnoj tradiciji realizma 19. veka, plastičnim opisima oblikovao svoju vizuru Bosne kao razmeđa istoka i zapada, natopljenu iracionalizmom, konfesionalnim animozitetom i emocionalnim erupcijama. Ličnosti su pripadnici sve četiri etničko-konfesionalne zajednice (Muslimani, Jevreji, Hrvati, Srbi – uglavnom prozvani po konfesionalnim, često pejorativnim imenima (Vlasi, Turci)), uz pojave stranaca ili manjina (Jevreji, strani činovnici), a vremensko razdoblje pokriva uglavnom 19. vek, ali i prethodne vekove, kao i 20. Treća faza obeležena je obimnijim delima, romanima Na Drini ćuprija, Travnička hronika, Gospođica i nedovršenim delom Omerpaša Latas, kao i pripovetkom Prokleta avlija. Radnja većine ovih dela je uglavnom smeštena u Bosni, u njenu prošlost ili u narativni spoj prošlosti i sadašnjosti gde je pisac, na zasadama franjevačkih letopisa i spore, sentencama protkane naracije, uspeo da kreira upečatljiv svet „Orijenta u Evropi“. Piščevo se pripovedanje u navedenim delima odlikuje uverljivo dočaranom atmosferom, upečatljivim opisima okoline i ponašanja i psihološkim poniranjem. Osim tih dela, autor je u ovom periodu objavio i niz pripovedaka, putopisne i esejističke proze i poznato i često citirano delo, zbirku aforističkih zapisa Znakovi pored puta (posthumno izdato), nesumnjivo jedno od Andrićevih najvrednijih dela. Andrić o umetnosti Ivo Andrić 1922. godine Svoje shvatanje smisla i suštine umetnosti Andrić je izlagao, bilo u posebnim napisima bilo implicitno, u pojedinim pasažima svog umetničkog dela. U tom pogledu posebno se ističe njegov esej Razgovor sa Gojom, pripovetka Aska i vuk, beseda povodom dobijanja Nobelove nagrade, „O priči i pričanju“ i zbirka aforističkih zapisa „Znakovi pored puta“. Umetničko stvaranje je po Andriću složen i naporan čin koji se vrši po diktatu čovekove nagonske potrebe za stvaranjem. U osnovi nagonska, čovekova potreba za lepotom odbrana je od umiranja i zaborava; ona je dijalektička suprotnost zakonima prolaznosti. U igri jagnjeta iz alegorijske pripovetke Aska i vuk simbolizovan je umetnički nagon čovekov kao „instinktivan otpor protiv smrti i nestajanja“ koji „u svojim najvišim oblicima i dometima poprima oblik samog života“. Umetnost i volja za otporom, kazuje Andrić na kraju ove pripovetke, pobeđuje sve, pa i samu smrt, a svako pravo umetničko delo čovekova je pobeda nad prolaznošću i trošnošću života. Život je Andrićevom delu divno čudo koje se neprestano troši i osipa, dok umetnička dela imaju trajnu vrednost i ne znaju za smrt i umiranje. Stvaralački akt, po Andrićevom shvatanju, nije prost reproduktivan čin kojim se gola fotografije unosi u umetničko dela. Umetnost, istina, mora da ima dubokih veza sa životom, ali umetnik od materijala koji mu pruža život stvara nova dela koja imaju trajnu lepotu i neprolazan značaj. Fenomen stvaralaštva ogleda se u tome što umetnici izdvajaju iz života samo one pojave koje imaju opštije i dublje značenje. Dajući takvim pojavama umetnički oblik, umetnici ih pojačavaju „jedva primetno za jednu liniju ili jednu nijansu u boji“, stvarajući umetničku lepotu koja otada sama nastavlja svoju slobodnu sudbinu. Sve što u životu postoji kao lepota – delo je čovekovih ruku i njegova duha. Sastavni je deo „života i autentičan oblik ljudskog ispoljavanja“, stvoren za jedan lepši i trajniji život. Mostovi i arhitektonske građevine najbolje ilustruju Andrićevo shvatanje trajnosti lepote koju čovek stvara. Anonimni neimar iz Mosta na Žepi spasava se od zaborava time što svoju stvaralačku viziju prenosi u kamenu lepotu luka razapetog nad obalama pod kojima kao prolaznost protiču hučne vode Žepe. Funkcija umetnosti je i u naporu umetnika da svoje delo uključi u trajne tokove života, da čoveka izvede iz „uskog kruga ... samoće i uvede ga u prostran i veličanstven svet ljudske zajednice“. Postojanje zla u čoveku i životu ne sme da zaplaši umetnika niti da ga odvede u beznađe. I zlo i dobro, kao dijalektičke autonomne sile, samo su latentnost života i ljudske prirode. Dužnost je umetnika da otkriva i jedno i drugo, ali, istovremeno, i da svojim delom utire put spoznaji da je moguće pobediti zlo i stvoriti život zasnovan na dobroti i pravdi. Umetnost je dužna da čoveku otkriva lepotu napora podvižnika koji koračaju ispred savremenika i predosećaju buduće tokove života. Tako umetnost stalno otvara perspektive životu pojedinaca, naroda i čovečanstva, u podvizima i porazima onih koji su prethodili umetnost nalazi nataložena iskustva čovečanstva. Prohujala stoleća sublimišu čovekovo iskustvo oko nekolikih legendi, koje potom inspirišu umetnika. Smisao savremenosti je u stvaralačkom prenošenju iskustva prošlosti u one vrednosti savremenog stvaranja koje će, nadživljavajući nas, korisno poslužiti potomcima. „Samo neuki, nerazumni ljudi – kaže Andrić – mogu da smatraju i da je prošlost mrtva i neprolaznim zidom zauvek odvojena od sadašnjice. Istina je, naprotiv, da je sve ono što je čovek mislio i osećao i radio neraskidivo utkao u ono što mi danas mislimo, osećamo i radimo. Unositi svetlost naučne istine u događaje prošlosti, znači služiti sadašnjosti“. Svrha umetnosti je u povezivanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, u povezivanju „suprotnih obala života, u prostoru, u vremenu, u duhu“. Po Andrićevom shvatanju umetnik je i vesnik istine, a njegovo delo poruka kojom se iskazuje složena stvarnost ljudske istorije. On je „jedan od bezbrojnih neimara koji rade na složenom zadatku življenja, otkrivanja i izgrađivanja života“. Opisujući svoje stvaralačke trenutke, Andrić kazuje: „Ni traga da se vratim sebi. Samo da mogu, kao surovo drvo i studen metal, u službi ljudske slabosti i veličine, u zvuk da se pretvorim i da ljudima i njihovoj zemlji potpuno razumno prenesem bezimene melodije života ...“ Govoreći o opasnostima koje vrebaju umetnika, Andrić posebno upozorava na formalizam reči i dela: „Beskrajno nagomilavanje velikih reči sve nam manje kazuje što se više ponavlja i pod njim izdišu istina i lepota kao robinje“. Najdublji poraz doživljuje onaj umetnik koji smatra da „prasak reči i vitlanje slika mogu biti umetnička lepota. Istina, svakom pravom umetničkom delu potreban je i estetski sjaj, ali on se ostvaruje samo u jednostavnosti. „Savršenstvo izražavanja forme – kaže Andrić – služba je sadržini“. Pružajući „zadovoljstvo bez patnje i dobro bez zla“, umetničko delo će pružiti čoveku najviši vid života – česta je poruka Andrićevog dela. Andrićeva vizija harmoničnog života budućeg čovečanstva zasnovana je upravo na uverenju da će umetnička lepota uništiti zlo i izmiriti protivrečnosti čovekovog bitisanja. Napomena: Tekst ovog članka je delom, ili u potpunosti, prvobitno bio preuzet sa prezentacije Znanje.org uz odobrenje. Umetnički postupak Poštanska marka s likom Ive Andrića, deo serije maraka pod imenom „Velikani srpske književnosti“ koju je izdala Srbijamarka, PTT Srbija, 2010. godine U načinu izgrađivanja likova i umetničkom postupku pri oblikovanju svojih misli o životu i ljudima, Andrić se ne odvaja od najlepših tradicija škole realističke književnosti, iako takav njegov postupak ne znači i ponavljanje tradicionalnih realističkih manira.[34] Njegove slike života nisu samo realistički izraz određene životne i istorijske stvarnosti, jer on u njih utkiva i znatno šira uopštavanja i opštija, gotovo trajna životna značenja. Legendarni bosanski junak Alija Đerzelez nije samo tip osmanlijskog pustolova i avanturiste, već i večiti čovek pred večitim problemom žene. Tamnica iz pripovetke Prokleta avlija ima znatno šire značenje: ona je izvan vremena i mesta kojima ih je pisac lokalizovao. Iako se u Andrićevom književnom delu najčešće javlja Bosna, gotovo svi njeni likovi se izdižu izvan životnog kruga u kome ih pisac nalazi. Andrić, prirodno, nikada ne izneverava tipičnost sredine i vremena, ali on pri tom tako kompleksne ličnosti ume da dogradi i u njima podvuče ono što je opštije i životno šire od osobenosti određenih konkretnom sredinom i vremenom. Ono po čemu se Andrić naročito ističe u srpskoj savremenoj književnosti, to su vanredne analize i psihološka sagledavanja onih čovekovih stanja koja su u srpskoj književnosti, do njega, bila izvan značajnih literarnih interesovanja. Njega najviše zanima onaj tamni i neizrecivi nagon u čoveku, koji je izvan domašaja njegove svesti i volje. Polazeći od nekih savremenih postavki psihološke nauke, Andrić je prikazao kako ti tajanstveni unutrašnji impulsi fatalno truju i opterećuju čoveka. Osim toga, on je sa posebnom sugestivnošću slikao dejstvo seksualnih nagona i čulnih percepcija na duševni život čoveka. Zbog svega toga Andrić se prvenstveno pokazuje kao moderni psihoanalitičar u našoj savremenoj književnosti. U sudbini svake ličnosti ovog našeg pripovedača je i neka opštija ideja, izvesna misao o životu, čoveku i njegovoj sreći. Zato se za njegovu prozu s pravom kaže da nosi u sebi obeležja filozofskog realizma. Andrić je i majstor i reči i stila. Njegova proza je sačuvala apsolutnu, kristalnu jasnost izraza. On ne traži stilski efekat u neobičnoj metafori ili u naglašenom izrazu. Skladna i jednostavna rečenica, uverljivost i sugestivna estetska i misaona funkcionalnost pripovedačkih slika čine da Andrićevo delo predstavlja najsuptilniju umetničku vrednost koju srpska književnost poseduje. Andrićevo delo je postalo ponos srpske kulture, a sa visokim međunarodnim priznanjem, oličenim u Nobelovoj nagradi, ono danas živi i kao trajna svojina svetske literature. Zadužbina Ive Andrića Ivo Andrić iz profila Glavni članak: Zadužbina Ive Andrića Zadužbina Ive Andrića je počela sa radom 12. marta 1976. godine na temelju testamentarne volje Ive Andrića.[35] Prva i najvažnija odredba piščeve oporuke bila je da se njegova zaostavština „sačuva kao celina i da se, kao legat odnosno, zadužbina, nameni za opšte kulturne i humanitarne potrebe“. Organizujući naučne skupove o Andrićevom delu i o različitim aspektima savremene srpske književnosti, Zadužbina služi najdubljim intersima srpske književnosti, umetnosti i kulture. Veliki je broj diplomaca i postdiplomaca koji su dobili stipendiju Andrićeve zadužbine za radove iz oblasti književnosti, a takođe su kao gosti i stipendisti, u piščevoj Zadužbini boravili i radili mnogobrojni slavisti iz celoga sveta. Andrićeva nagrada Glavni članak: Andrićeva nagrada Na osnovu piščeve testamentarne volje, počev od 1975. godine, svake godine se dodeljuje Andrićeva nagrada za priču ili zbirku priča napisanu na srpskom jeziku. Prvi dobitnik nagrade je bio Dragoslav Mihailović za delo Petrijin venac.[36] Spomen-muzej Ive Andrića Glavni članak: Spomen-muzej Ive Andrića U okviru Zadužbine Ive Andrića spada i Spomen-muzej Ive Andrića se nalazi u sastavu Muzeja grada Beograda i otvoren je 1976. godine u stanu na Andrićevom vencu 8, u kome je pisac živeo sa suprugom Milicom Babić od 1958. godine. Sačuvani su autentični raspored i izgled ulaznog hola, salona i Andrićeve radne sobe, a nekadašnje dve spavaće sobe preuređene su u izložbeni prostor gde je otvorena stalna postavka koja raznovrsnim eksponatima predstavlja Andrićev životni put i markantne tačke njegove stvaralačke biografije. Pored reprezentativnih dokumenata (indeksi, pasoši, plakete, diplome, Nobelova plaketa i medalja, Vukova nagrada, počasni doktorati) i fotografija, u izložbenoj postavci mogu se videti i originalni rukopisi Andrićevih dela, pisma, izdanja njegovih knjiga na raznim jezicima, kao i neki piščevi lični predmeti. Sveske Zadužbine Ive Andrića Glavni članak: Sveske Zadužbine Ive Andrića Od 1982. godine Zadužbina izdaje časopis Sveske Zadužbine Ive Andrića koje izlaze jednom godišnje. Ova publikacija objavljuje nepoznate i nepublikovane Andrićeve rukopise, prepisku, naučne i kritičke studije o Andrićevom slojevitom delu i njegovom životu, njegovom duhovnom prostoru kao i o vremenu i svetu u kojem je živeo.[37] Andrićgrad Glavni članak: Andrićgrad Andrićgrad ili Kamengrad je grad, kulturni centar i vrsta etno-sela, koji se nalazi na lokaciji Ušće na samom ušću reka Drina i Rzav u Višegradu čiji je idejni tvorac režiser Emir Kusturica. Za posetioce je otvoren 5. jula 2012.[38] Grad je izgrađen od kamena i u njemu se nalazi pedesetak objekata.[39] U gradu će postojati gradsko pozorište, moderni bioskop, gradska uprava, akademija lijepih umjetnosti, zgrada Andrićeve gimnazije, riječna marina i pristanište, hoteli, trgovi, crkva, stari han, dućani i spomen kuća Ive Andrića.[39] U okviru akademije lepih umetnosti koja će postojati u Kamengradu, radiće Fakultet za režiju.[39] Očekuje se i da Srbija, a možda i neke druge zemlje, otvore svoje konzulate i počasne konzulate u Andrićevom gradu.[39] Dana 28. juna 2013. godine otvoren je Andrićev institut.[40] Ivo, Srbin i srpski pisac Ivo se izravno i nedvosmisleno izjašnjavao kao Srbin i srpski pisac, kako je on to volio da kaže, u `njegovim zrelim godinama i ne od juče`. U svom pismu komesaru Srpske književne zadruge (1942) ističe da je srpski pisac.[41] dok u svojim ličnim dokumentima, ličnoj karti (1951), vojnoj knjižici (1951), partijskoj knjižici (1954), izvodima iz matične knjige rođenih i venčanih, u rubrici `narodnost`, Ivo unosi `srpska`. S druge strane, dva puta se eksplicitno distancira od hrvatstva: 1933. odbijanjem da njegove pesme uđu u Antologiju hrvatske lirike [42], a zatim 1954. odbija da se u njegovoj biografiji u Jugoslovenskoj enciklopediji pomene da je hrvatskog porekla[43] Kao neku vrstu potvrde Ivine narodnosti spomenimo kanadsko-američkog istoričara MekNila (William H. McNeil) koji piše da su roditelji Ivine majke bili Srbi[44] te Vojnovićevo pismo svom bratu Luji u kome kaže: „Šaljem to djelo Ex ponto koje je probudilo veliku senzaciju. Pisac mladi katolički Srbin iz Bosne, idealan mladić, 26 god.`.[45] Jednako treba dodati dva druga stranca, Ivine prijatelje i savremenike L. F. Edvardsa (Lovett F. Edwards), koji u svom predgovoru prevodu knjige (1944) kaže da je Ivo istovremeno i Srbin i Bosanac[46], te stalnog sekretara Švedske kraljevske akademije Osterlinga (Anders Österling), koji u svom govoru prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade Ivi, ističe da se je Ivo, kao mlad srpski student, priključio nacionalnom revolucionarnom pokretu, bio progonjen pa zatvoren 1914 na početku Prvog svetskog rata. Srpska književna kritika vidi Andrića kao srpskog književnika srpske avangarde i međuratnog modernizma 20. veka[47] i književnika koji je izrastao iz srpske književne tradicije [48] Bibliografija Ivo Andrić sa suprugom Milicom na vest o Nobelovoj nagradi (1961) Autor je brojnih eseja, zapisa i kritičkih osvrta o srpskim piscima, kao što su Simo Matavulj, Bora Stanković, Branko Radičević, Petar Kočić, koji se odlikuju dokumentarnošću, bogatstvom podataka i racionalnom analizom istorijskih i aktuelnih problema.[49] Ex Ponto, stihovi u prozi, 1918. Nemiri, stihovi u prozi, 1920. Put Alije Đerzeleza, 1920. Most na Žepi, 1925. Anikina vremena, 1931. Portugal, zelena zemlja, putopisi, 1931. Španska stvarnost i prvi koraci u njoj, putopisi, 1934. Razgovor sa Gojom, esej, 1936. Na Drini ćuprija, roman, 1945. Deca, zbirka pripovedaka Gospođica, roman, 1945. Travnička hronika, roman, 1945. Na Nevskom prospektu, 1946. Na kamenu, u Počitelju Priča o vezirovom slonu, 1948. Prokleta avlija, roman, 1954. Igra, 1956. O priči i pričanju, beseda povodom dodele Nobelove nagrade, 1961. Jelena, žena koje nema, pripovetka, 1963. Šta sanjam i šta mi se događa, lirske pesme, objavljene posthumno 1977. Omerpaša Latas, nedovršen roman, objavljen posthumno 1977. Na sunčanoj strani, nedovršen roman, objavljen posthumno Znakovi pored puta, knjiga, objavljena posthumno Sveske, knjiga, objavljena posthumno Dela Ive Andrića su prevođena na više od 50 jezika