Odlično očuvana, kultna knjiga XX veka. „Slabi ili jaki, pametni ili priprosti, svi smo mi braća. Nijedna životinja nikad ne sme ubiti neku drugu. Sve životinje su jednake. A sada, drugovi, ispričaću vam šta sam prošle noći sanjao. Ne mogu vam opisati taj san. Bio je to san o tome kako će zemlja izgledati pošto Čovek sa nje iščezne. Ali podsetio me je na nešto što sam odavno već zaboravio.“ Povod za nastanak Životinjske farme nalazio se u Orvelovoj analizi posledica Ruske revolucije koja je prerasla u totalitarni režim i diktaturu stvorenu oko kulta ličnosti, kao i u njegovom iskustvu stečenom tokom Španskog građanskog rata. Iako je javnost često insistirala na momentu kritike sovjetske vlasti, Orvel je uvek naglašavao da se Životinjska farma iako prvenstveno satira o Ruskoj revoluciji, odnosi na svaku nasilnu revoluciju koju predvode nemarni ljudi gladni vlasti. „Hteo sam da naravoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju kako da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao. Trebalo je da prekretnica u priči bude trenutak kada svinje zadrže mleko i jabuke za sebe“, isticao je Orvel razočaran što je čitaocima možda promakao ovaj ključni momenat teksta. I pored piščeve bojazni, ova alegorijska antiutopija odmah je privukla veliku pažnju. Danas se smatra jednim od najboljih romana XX veka, postala je neizostavna lektira svakog savremenog čitaoca, a 1996. godine dobila je nagradu Hugo. Danas je možda više nego ikad pre potrebno da ovo delo čitamo i razumemo. „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.“ Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, 95 strana, format 21 com; Biblioteka Novosti 2004.

Odlično stanje Nasradin hodža je lik iz kratkih satiričnih priča naroda Balkana, Bliskog i Srednjeg istoka i Sredozemlja. U pričama je predstavljen kao šaljivdžija koji šalama ostvaruje veliku korist varajući naivni narod. Najvjerovatnije je lik stvoren po istorijskoj ličnosti koja je živjela u 13. vijeku na području Srednjeg istoka. UNESKO je 1996—1997. godinu proglasio za „Međunarodnu godinu Nasradina hodže“.[1] U turskom gradu Akšehiru se svake godine od 5. do 10. jula održava festival posvećen Nasradinu hodži.[2] Krater Nasradin na Plutonovom mesecu Haronu je imenovan po Nasradin-hodži. Naslov Nasrudin hodža : anegdote / priredio Alija Isaković ; [ilustracije Hamid Lukovac] Vrsta građe knjiga Jezik srpski, hrvatski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Sarajevo : Svjetlost, 1984 Fizički opis 239 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Isaković, Alija Lukovac, Hamid (Karton) Napomene Riječ čitaocu: str. 5-21 Napomene priređivača: str. 227-228 Bibliografija: str. 229-230. NAPOMENE PRIREĐIVAČA Ovaj izbor rađen je prema našim postojećim zbirkama i, manje, prema anegdotama štampanim u časopisima. Razumije se da su dosadašnji priređivači uvrštavali dio građe ranijih priređivača, tako S. Sremac od E. Mulabdića, a mnogi od S. Sremca, i slično. Od poratnih izdanja želim da istaknem zbirku Nasrudin-hodža, priče i dosjetke koje je sakupio Ahemt H. Jašaroglu i A. Bejtića u Priče Orijenta. Moj izbor nije antologijski već time što je najobimni¬ji do sada na našem jeziku. Želio sam da čitalac ima što veći izbor anegdota, a njihova vrijednost je pokazana intenzivnim preštampavanjima. U podjeli anegdotske građe odustao sam od ustaljenih načina: Nasrudin i njegova žena, npr., ili Nasrudin i Timur-Lenk i ponudio nešto novo: ne formalan predmet¬ni odnos već karakter odnosa, ne priču-sadržaj već „stil” pričanja. Mada je ovo moj vlastiti odnos, vjerujem da će se dopasti čitaocu. Razumije se, i u ovakvoj podjeli ima humornog jer pojmovi nisu striktno književnohistorijski. Dakle, podtekst, a ne tekst sam. Pri ovome, neke anegdote mogle bi podnijeti dvostruku podjelu, npr. istovremeno i filozofsku i vedru. Zašto ovako? Nasrudin je živ, on je dio naših domišljanja. I, nama je potrebna ova lektira, ona je zdrava i razumljiva. Oblici Nasradin, Nasredin, Nasruddin u pojedinih autora i priređivača zamijenjeni su oblikom Nasrudin koji je u Bosni i Hercegovini dominantan. Termin Nasrudin-efendija (osobito u Kapetanovića – Ljubušaka i E. Mulabdića) zamijenjeni su uobičajenim: Nasrudin-hodža. Iz citiranih tekstova sovjetskih autora vidi se raznovrsnost tih termina prema narodima i jezicima. Pošto su anegdote uzete iz raznih izvora, s raznim jezičkim, osobito leksičkim, svojstvima, ovdje su jezički ujednačene, uglavnom prilagođene onom načinu govorenja kako je uobičajeno u Bosni i Hercegovini. Slično je S. Sremac postupao uzimajući građu od E. Mulabdića, dajući joj svoj jezički vid. Naslovi nekih anegdota su promijenjeni. Rječnik turcizama nije dat. Upućujem čitaoca na „Turcizme u srpskohrvatskom jeziku” A. Škaljića, „Svjetlost”, 1965, i kasnija izdanja. Žao mi je što, zbog suženog obima, nismo uz ovo izdanje štampali i Bibliografiju radova o Nasrudin-hodži koju je priredio Mustafa Ćeman. A. I. Sarajevo, oktobra 1982. Nasredin-hodža ili Nasrudin-hodža je lik iz kratkih satiričnih priča naroda Jugozapadne i Centralne Azije, te Balkana i Sredozemlja. U pričama je predstavljen kao šaljivdžija koji šalama ostvaruje veliku korist varajući naivni narod, ponekad je predmet poruge, dok se u drugim pričama javlja kao mudrac i filozof čije šaljive opaske imaju pedagoški karakter. Lik je najvjerovatnije stvoren po historijskoj ličnosti koja je živjela u kasnom srednjem vijeku, no precizno vrijeme i mjesto nije moguće utvrditi. Historičari i etnolozi najčešće ga datiraju u seldžučki ili timuridski period, a predložena mjesta rođenja su ili centralnoazijska Buhara, ili područje Iranskog Azarbajdžana i istočne Anadolije. Postoji i mogućnost da je lik stvoren na temelju dvije ličnosti sličnog karaktera koje su živjele u različitim gradovima odnosno vremenima. UNESCO je 1996–1997. godinu proglasio za „Međunarodnu godinu Nasredin-hodže“. U turskom gradu Akšehiru se svake godine od 5. do 10. jula održava festival posvećen Nasredin-hodži.[1] Nasredin nasradin muslimanska književnost narodna usmena književnost muslimana

Simo Klarić: LJUDI NAROČITOG KOVA, Cvetnik Novi Sad 1995, str. 190. Satirični roman. Očuvanost 4-. Simo KlarićУ четвртак, 10. јануара 2019. године, преминуо је књижевник Симо Кларић. Симо Кларић је рођен 1924. године у Боријама, код Калиновика. Учесник је НОР-а од 1941. Године 1946. Симо Кларић је отишао у Београд из среских структура. Изабрали су га да иде у новинарску школу коју је и завршио и почео своје прве новинарске кораке у омладинском листу „Омладина“. Послије пет година вратио се у Сарајево и био новинар Ослобођења. У Ослобођењу је Кларић радно провео скоро 30 година. Из ове новинске агенције је отишао у Русију, у Москву, да ради као дописник. У Москви је Симо Кларић провео пет година. Давне 1963. године у књизи „Адам, Ева и хљеб“ (стр. 167) забиљежено неколико његових реченица из предговора заједничкој збирци хумора „Ми, шала и живот“: „Ако сам или ћу ишта допринијети релативно сиромашној ризници нашег хумора, ја прије свега треба да захвалим људима свога краја, с којима сам јео јечмену погачу све до своје двадесете године. Отишао сам од њих у опанцима, са основном школом и убјеђењем да је „Хајдук Станко“ највећи домет свјетске литературе. Па ипак, данас видим да сам отуда понио највећи дио свог литерарног пртљага“. Од 1955. године када је објављена прва Кларићева књига „Глигорова Стијена“ до романа „Они људи и оне године“ (2015) протекло је јубиларних 60 година. Својим првим дјелом Симо Кларић је био уврштен у обавезну лектиру у основним школама. Са још 12 хумориста, заступљен је у првој југословенској антологији хумора „Савремени југословенски смијех“ штампаној 1959. године. За потребе школа у Србији приредио је велику књигу од 100 Ћопићевих прича и пјесама под насловом „Златне бајке о људима – Бранко Ћопић у сто лекција“. „Људи нарочитог кова“, сатирични роман о животу у једној босанској касаби од 1945. до 1970. књига је штампана у Новом Саду, у тиражу од 1.000 примјерака и распродата за три мјесеца, а 200 примјерака откупило је Министарство културе у Србији за све библиотеке Србије и Црне Горе. „Изабрана дјела“ објавио му је Завод за уџбенике у Источном Сарајеву 2014. године. Изабрана дјела Симе Кларића сврстана су у шест књига: „Борјани“, „Људи нарочитог кова“, „Расуло“, „Ловачке приче“, Завичајне приче“ и „Босанске баладе“. Осим ових објавио је и: двије књиге хумористичке прозе: «Ми, шала и живот» (1957) и «Адам, Ева и хљеб» (1963). Романе: «Колиба на Зобишту» (1983), роман о грађанском рату и избјеглицама из Босне и Херцеговине «Раскућени» (1997), збирку «Ловчеве приче» (1998, друго издање 2004), књигу хумористичке прозе «Насмијте се људи» (1999), роман «Милионер» (2001), збирку поезије «Босанске баладе» (2002, друго издање 2003), роман «Борјани» (2005) и роман «Расуло» (2006).

Kultna knjiga XX veka. „Slabi ili jaki, pametni ili priprosti, svi smo mi braća. Nijedna životinja nikad ne sme ubiti neku drugu. Sve životinje su jednake. A sada, drugovi, ispričaću vam šta sam prošle noći sanjao. Ne mogu vam opisati taj san. Bio je to san o tome kako će zemlja izgledati pošto Čovek sa nje iščezne. Ali podsetio me je na nešto što sam odavno već zaboravio.“ Povod za nastanak Životinjske farme nalazio se u Orvelovoj analizi posledica Ruske revolucije koja je prerasla u totalitarni režim i diktaturu stvorenu oko kulta ličnosti, kao i u njegovom iskustvu stečenom tokom Španskog građanskog rata. Iako je javnost često insistirala na momentu kritike sovjetske vlasti, Orvel je uvek naglašavao da se Životinjska farma iako prvenstveno satira o Ruskoj revoluciji, odnosi na svaku nasilnu revoluciju koju predvode nemarni ljudi gladni vlasti. „Hteo sam da naravoučenije bude da revolucije donose radikalno poboljšanje samo kada su mase budne i znaju kako da zbace svoje vođe čim ovi obave svoj posao. Trebalo je da prekretnica u priči bude trenutak kada svinje zadrže mleko i jabuke za sebe“, isticao je Orvel razočaran što je čitaocima možda promakao ovaj ključni momenat teksta. I pored piščeve bojazni, ova alegorijska antiutopija odmah je privukla veliku pažnju. Danas se smatra jednim od najboljih romana XX veka, postala je neizostavna lektira svakog savremenog čitaoca, a 1996. godine dobila je nagradu Hugo. Danas je možda više nego ikad pre potrebno da ovo delo čitamo i razumemo. „Sve životinje su jednake, ali neke životinje su jednakije od drugih.“ Džordž Orvel (engl. George Orwell), pravo ime Erik Artur Bler (engl. Eric Arthur Blair; Motihari, 25. jun 1903 — London, 21. januar 1950) je bio engleski književnik. Stekao je slavu romanima, među kojima se posebno ističu „Životinjska farma“ i „1984-ta“, kritikama, političkim i književnim radovima. Orvel se smatra jednim od najpoznatijih engleskih esejista 20. veka Njegov otac Ričard Bler je bio druga generacija britanskih vojnika. Majka mu je bila francuskog porekla, Ida Mejbel Bler, ćerka neuspešnog trgovca. Kada je napunio godinu dana, majka ga je odvela u London. Oca nije video sve do 1907. godine, kada je ovaj došao u tromesečnu posetu, nakon koje se vratio u Indiju. Erik je imao dve sestre, stariju, Mardžori i mlađu, Avril. Sa šest godina krenuo je u Anglikansku parohijsku školu. Rastao je kao mrzovoljan, povučen, ekscentričan dečak, a sve nesreće ovog perioda opisao je u posthumno objavljenoj autobiografiji. Dobio je stipendiju za dve najprestižnije škole u Engleskoj, Velington i Iton. Prvi semestar proveo je na Velingtonu, ali se potom prebacio na Iton, gde je studirao u periodu između 1917. i 1921. Neki navode da je bio izuzetan student, dok drugi tvrde potpuno suprotno. Već kao dečak je odlučio da će biti pisac i na Itonu izučava britanske pisce. Ne interesuje se previše za nauku pa završava sa slabim uspehom, nije osvojio stipendiju za univerzitet, pa je morao da prekine sa daljim zvaničnim obrazovanjem i zaposli se. Stupio je u indijsku imperijalnu policiju. Služio je u Burmi pet godina, a onda napustio službu. Ovde su uočena prva moguća neslaganja sa sistemom. Imperijalna vlast i njeni metodi su ga duboko razočarali, a svoja iskustva i stavove o njoj izneo je u romanu „Burmanski dani“ i u dve fantastične autobiografske priče „Ubijanje slona“ i „Vešanje“. Napustio je policiju i izvesno vreme radio kao lučki radnik u Burmi, da bi se 1927. godine vratio u Englesku. Odmah po povratku proglasio je sebe anarhistom i to je činio nekoliko narednih godina; tokom 1930-ih, počeo je sebe smatrati socijalistom, premda je bio previše slobodouman da bi napravio i naredni korak i postao komunista. Posvetio se pisanju. U proleće 1928. godine preselio se u Pariz, opet u nadi da će moći da živi kao honorarni pisac. Ipak, to mu ni ovoga puta nije pošlo za rukom, pa je morao da se izdržava kao perač sudova u hotelima i restoranima. Godine 1929, bolestan i bez para, vratio se u London, a svoja iskustva iz ovog perioda kasnije je opisao u romanu „Niko i ništa u Londonu i Parizu“ (engl. Down and out in Paris and London). Tada je uzeo pseudonim Orvel i sva svoja buduća književna dela potpisao je pod pseudonimom, mada su nepoznati motivi koji su ga podstakli na njegovu upotrebu. Po povratku u London, uselio se u staru porodičnu kuću i počeo sa pisanjem „Burmanskih dana“. Postao je učitelj u privatnoj školi 1932. godine, a 1936. je otvorio seosku prodavnicu u Velingtonu, Hertfortšir, i oženio se sa Elin O`Šonesi. Od izdavačke kuće Left Book Club dobio je zadatak da istraži kako žive siromašni u Engleskoj, pa se zaposlio u rudniku (iako je iz srednjeg staleža) i napisao knjigu „Put za dok Vigan“. Tom prilikom napao je engleski socijalizam. Španski građanski rat Krajem 1936. otišao je u Španiju da izveštava o građanskom ratu, koji je izbio između fašista i republikanaca. U Barseloni mu se svidela atmosfera, izgledalo je kao da anarhija funkcioniše. Pridružio se komunističkoj miliciji (POUM). Borio se na frontovima Aragon i Teruel i dobio čin potporučnika. Bob Edvards, koji se borio sa njim u Španiji, piše: „Imao je fobiju od pacova. Imali smo ih u rovovima i oni su nam grizli čizme. Orvel ih nije trpeo i jednoga dana je zgrabio pištolj i ubio jednog od njih. Ovaj pucanj je doveo do velike zabune i ceo front se uzbunio, obe strane krenule su u akciju.” Na ovom potonjem teško je ranjen u grkljan, što će trajno uticati na njegov glas. Orvelu su izneverena iščekivanja i on se sukobio sa režimom. Iz Španije je morao da pobegne, jer su komunisti želeli da ga ubiju. Šest meseci se oporavljao u Maroku. U ovom periodu 1938. oboleo je od tuberkuloze i zimu proveo u Maroku. Počeo je Drugi svetski rat i Orvel je želeo da se bori protiv fašista kao i u Španiji, ali su ga proglasili nesposobnim za vojsku. Radio je kao novinar, ostao šef Indijskog servisa Bi-Bi-Sija, a s namerom da se podstaknu Indijski interesi u ratu. Britansko Ministarstvo rata kasnije mu je poslužilo kao model za Ministarstvo istine u romanu `1984-ta`. Bio je član civilne zaštite, u kojoj se angažovao koliko je mogao. Izveštavao je iz raznih krajeva sveta. Usvojio je sina Ričarda 1944, kada je završio roman Životinjska farma, koji je objavljen u Engleskoj 17. avgusta 1945, a u SAD 26. avgusta 1946. godine. Sa ovim romanom, Orvel je po prvi put u karijeri stekao svetsku popularnost. U njoj, grupa životinja iz seoskog dvorišta progna ljudske gospodare i uspostavi sopstvenu vlast. Na kraju, inteligentne životinje, željne moći, svinje, ruše revoluciju i stvaraju oblik diktature čiji lanci su gori i bezdušniji nego ljudski. Prema Njujork Tajmsu, Odelenje psihološkog rata CIA-e je otkupilo filmska prava “Životinjske farme” od Orvelove udovice odmah nakon piščeve smrti. Orvel nije nikada video “Životinjsku farmu” kao sredstvo američke propagande. Moralna poruka ove njegove knjige nije bila isključivo usmerena protiv komunista nego protiv svih država koje guše prava i slobode svojih građana. CIA je odabrala Luja d Rošmona (Louis de Rochemont) kao reditelja crtanog filma po motivima “Životinjske farme”. U svom predgovoru ovom romanu, koji nikad nije bio uključen u originalna izdanja romana, a koji je pronađen u Orvelovim neobjavljenim radovima, Orvel piše da se nepopularne ideje u Engleskoj mogu da potisnu bez upotrebe sile. Razlog za to je da je štampa svojina bogatih ljudi koji imaju sve načine da učine da nepoželjne ideje nikad ne budu ni javne ni slobodne. Drugi način da se nepoželjne ideje potisnu je kroz `dobro` obrazovanje. U najboljim školama Engleske i Zapada se đaci i studenti upoznaju sa stavom da o nekom stvarima ne treba razmišljati niti govoriti. Taj stav je rezultat efektivne indoktrinacije koja je deo obrazovnog sistema.[3] `1984-ta` i smrt Godinu dana kasnije mu je umrla supruga tokom operacije. Napisao je čuveni esej „Politika i engleski jezik“ o jeziku iz kojeg su proistekla Orvelova pravila o pisanju. Odselio se na ostrvo Juru na škotskoj obali. Tamo je napisao roman „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta“. Ovo je priča o vlasti koja održava svoju vlast sistemskim izvrtanjem istine i neprestanim prepravljanjem istorije radi svojih ciljeva. Klima na ostrvu štetila je njegovom zdravlju, loše se osećao i zbog toga je po njegovom sopstvenom priznanju roman toliko sumoran. Ženi se Sonjom Bromvel. Džordž Orvel umro je 21. januara 1950. Sahranjen je u Crkvi Svih Svetih, u Satou, Kortenej, Oksfordšir... Tvrdi povez sa zaštitnim omotom, broj strana 109. Izdanje `Avgust Cesarec`

Milovan Vitezović Srce me je otkucalo Izabrani aforizmi Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Milovan Vitezović sjajni poznavalac i one najskrivenije istorije srpskog naroda, suvereno to demonstrirajući u svojim književnim delima, u knjizi Misli srpski, odlučio je da ostvari još nešto na polzu svog naroda. U svojim kraćim istorijskim esejima ona se bavi najznačajnijim pojmovima, događajima, kao i ličnostima iz srpske ali i istorije Balkana. Objavljujući svoj lični brevijar iz srpske istorije, Vitezović čitaocu, ne samo kroz poznate podatke, već i neverovatne anegdote, daje jednu literarnu, ali i istorijski veoma ubedljivu povest o svetu i veku na ovom balkanskom prostoru. Zato su Vitezovićevi tekstovi za čitaoca izuzetan podsticaj da se još jednom osvrne na istoriju srpskog naroda, ali još više i da, na osnovu svega toga, promišlja budućnost svog naroda. Милован Витезовић (Тубићи, код Косјерића, 11. септембар 1944 — Београд, 22. март 2022) био је српски књижевник, сценариста и универзитетски професор. Писао је песме, романе, есеје, критике, афоризме, филмска и ТВ сценарија. Објавио је око педесет књига у преко двеста издања; заступљен је у преко педесет антологија српске и светске поезије, прозе, књижевности за децу, афоризама, фантастике и телевизијских драма. Књиге је објављивао на немачком, енглеском, румунском, француском, италијанском, словеначком, македонском, руском, мађарском, и грчком језику. Превођен је и објављиван у периодици и антологијама на пољском, чешком, летонском, мађарском, француском, шведском, хебрејском, кинеском, бугарском и албанском језику. Афоризми су му објављивани у низу европских новина, од хамбуршког Стерна, до московске Недеље, превођени и на грчки, румунски, хебрејски, шведски, италијански и друге језике. Био је један од ретких српских писаца чија је књига била забрањена, па чак и спаљивана у свом првом издању; ради се о збирци афоризама Срце ме је откуцало. Његови сатирични текстови често су објављивани у Јежу. Аутор је многих телевизијских драма и серија, текстова за позоришна извођења и филмских сценарија. Телевизијски филмови снимљени по његовим сценаријима приказивани су на европским телевизијама ОРФ и ЗДФ. Серија Вук Караџић донела му је Европску награду за телевизију. Биографија Рођен је у селу Тубићи (у засеоку Витезовићи) код Косјерића 11. септембра 1944. године. Школовао се у Тубићима, Косјерићу, Ужицу и Београду; дипломирао је на Филолошком факултету, одсек општа књижевност, потом и на Факултету драмских уметности, одсек драматургија. Био је оперативни уредник у Књижевним новинама; у омладинској ревији Сусрет омладине, радио је као уредник за књижевност до 1969. године, а од тада као уредник гласила Чивија. Функцију уредника играних серија на РТС-у имао је од 1977. до 1991. године, када постаје главни уредник Уметничко–забавног програма РТС-a. Био је члан Удружења књижевника Србије и српског ПЕН центра; говорио и писао за Националну ревију, магазин о националној баштини Србије. Изабран је за председника Удружења књижевника Србије 2018. године. Када је у ратном стању током НАТО бомбардовања добио наредбу да направи списак људи Уметничког програма за принудне одморе и изгледно отпуштање, послао је списак са само једним именом – Милован Витезовић. Зато је суспендован, смењен и послат на принудни одмор, који се одужио годинама. На Академију уметности позван је да у звању доцента од 2001. године предаје Филмски и ТВ сценарио. Након тога био је у звању редовног професора на Катедри за драматургију. Управни одбор Удружења књижевника Србије предложио га је 30. марта 2012. за дописног члана Српске академије наука и уметности, али није изабран.[1] Изабран је за академика Академије науке и умјетности Републике Српске 2021. године. Отворио је 64. Београдски сајам књига 20. октобра 2019. године.[2] Преминуо је у Београду, 22. марта 2022. године, услед компликација изазваних корона вирусом.[3][4] Сахрањен је 26. марта на гробљу Лешће.[5] Награде Добитник је бројних награда од којих су најзначајније: Змајеве дечје игре (1978. год.), Велика базјашка повеља (2005), Кочићева награда (2005. год.) – Република Српска, Златно Гашино перо (2006. год.), награда Гласа јавности Меша Селимовић друго место (2000. год.). Био је кандидат за Антологију најбољих светских сатиричара која је објављена у САД 2007. године. У Новом Саду, јуна 2007. године, припала му је част да добије Змајев песнички штап и отвори Змајеве дечје игре, највећи фестивал дечјег стваралаштва у Европи. Добитник је руског одликовања `Златни витез`. Примљен је у руски ред Витезова словенске духовности, културе и уметности. Екранизација његовог романа Лајање на звезде освојила је престижну домаћу награду Златна новосадска арена и награду фестивала у Херцег Новом. Патријарх српски Иринеј га је 22. фебруар 2012. одликовао Орденом Светог деспота Стефана,[6][7] а 2. фебруара 2017. Орденом Светог Саве другог степена.[8] Од 2020. године био је члан међународне Словенске академије.[9] Књижевни рад На промоцији књига Првослава Вујчића, 2005. године Са Божидаром Кљајевићем на сајму књига у Београду, 2013. године Као приповедач, ток радње водио је неосетно, спонтано и с много хумора прилагођеног ситуацији; дела му се одликују развијеном фабулом, анегдотском нарацијом, потпуно дочараном атмосфером доба о коме је говорио. Опсег тема којима се Витезовић служио веома је широк, од историјских личности и догађаја, преко измишљених ликова нашег времена, па до омладинског штива које представља хронику младости свих нас. У својим делима пружао је не само увид у живот и свет ликова, већ слика различите пределе дајући општу слику простора и времена. Радови Милована Витезовића заузели су место у школској лектири, такође и у немачкој средњошколској читанки. Као гост-уредник у Заводу за уџбенике и наставна средства, у едицији капиталних издања уредио је изабрана дела Богдана Поповића, Јована Скерлића, Милана Кашанина и Стојана Новаковића. Саставио је неколико антологија, међу којима и Антологију савремене српске сатиричне приче (1979).[10] Један је од приређивача Сабраних дела Симе Милутиновића Сарајлије (Бачка Паланка). Његов роман „Чарапе краља Петра” је 2013. године преведен на италијански језик.[11] У 2013. приредио је и објавио капитално дело „Свети Сава у руском царском летопису”.[12] Хајдук Вељко Петровић, Европске године кнеза Милоша и Чарапе краља Петра су историјски романи на чијој је грађи Витезовић радио готово двадесет година. У рукопису му је остао „Роман са Ћопићем”.[13] Десет одабраних афоризама Партијске књижице се најчешће носе у новчанику! Ко пева зло не мисли. Ко мисли није му до песме! У мрачним временима храброст је бити свитац! Пао је за отаџбину природном смрћу! Не вреди преврнути лист. Књига је иста! У лажи су кратке ноге, али се не виде иза говорнице! Лака им била црна отаџбина! Мислим, дакле, сумњам да постојим! Жене често не знају шта хоће, али остварују своје намере! Голуб мира је превртач![14] Дела Романи Шешир професора Косте Вујића (1983) Лајање на звезде (28 издања) (1978) Милена из Кнез Михаилове Света љубав Хајдук Вељко Петровић Европске године кнеза Милоша Чарапе краља Петра Симфонија Винавер Синђелић се са сунцем смирио Принц Растко Бурлеска у Паризу Кад је невен био сунце Госпођица Десанка Књиге афоризама Срце ме је откуцало Мождане капи Мисларица Луди драги камен Човече, наљути се Витешки кодекс Збирке песама за децу Ја и клинци ко песници (1971) Ђачко доба Шумарице (1972) Ђачко доба (1977) Наименовања (1981) Изабрано детињство (1981) Мој деда је био партизан (1981) Како подићи небо (1986) Детињство памети (1987) Телевизијске драме и серије Где цвета лимун жут Краљевина Србија Кнежевина Србија Димитрије Туцовић Вук Караџић Онда лоле измисли пароле Ђачко доба Снохватице I и II Шешир професора Косте Вујића Срећни људи Текстови за позоришна извођења Диско Тесно доба Усклађивао луд збуњеног Добро дошли.. Сценарија за филм Ванбрачна путовања Бранислав Нушић Снови, живот, смрт Филипа Филиповића Лајање на звезде Шешир професора Косте Вујића