KRSNE SLAVE U SRPSKOM NARODU I VELIKI HRIŠĆANSKI PRAZNICI Izdavac: MANDARIN - MANANA PRESS - MONO Tvrd povez 243 str. Knjiga sadrzi posvetu. SADRZAJ: O poreklu slava - Slavski obredni predmeti - Slavski obred - O obicajima uz slavski obred - O hriscanskim praznicima - Gospodnji praznici - Bozic - Nova godina - Sretenje - Bojojavljanje - Preobrazenje - Cveti - Veliki cetvrtak - Veliki petak - Uskrs - Spasovdan - Duhovi - Krstovdan - Bogorodicini praznici - Mala Gospojina - Vavedenje - Blagovesti - Velika Gospojina

Knjiga je nova. ,,Рођен је 15. октобра 1952. године у Криваји код Приједора, Република Српска. Завршио је основну школу у Омарској, 1968. године, а потом Богословију „Свети Арсеније Сремац“ у Сремским Карловцима 1973. године.[1] У Аустралију се досељава 24. јула 1976. године, где је извесно време студирао теологију на Англиканској колеџу, при Сиднејском универзитету. Рукоположен је у Сиднеју, августа 1976. године и постављен за пароха Ливерпулског, црква Светог архиђакона Стефана.[1] У почетку је служио у Скофилду, а касније на новом имању у Рути Хил, где успева да сагради цркву, старачки дом и црквену салу. При овој парохији је основао омладинску групу, са којом је организовао редовне трибине под називом „Разговори о вери“, на којима са упознаје младе о православљу и српству.[1] Повремено је опслуживао црквену парохију Светог Саве у Мона Вејлу. Служио је такође, око две године у парохији Св. кнеза Лазара у Александрији, затим на Новођ Зеланду, у Јужној Африци, Француској и у Америци. У току школске 1994. радио је као хонорарни наставник у богословији Манастира Крка и обављао дужност секретара Епархије далматинске. Чином протојереја, одликован је на Божић, 1998. Од јуна 2000. године налази се на дужности пароха манастирске парохије Св. цар Лазар, Манастир Нова Грачаница, Треће Језеро, Илиноис, САД, и управника имања Манастира Нова Грачаница. Издавао је око пет година лист Црквено Братство српских православних црквених општина из Новог Јужног Велса и Канбере, написао велики број верских и националних чланака, који су објављивани у разним часописима. Бави се и књижевним радом. Написао је и објавио књиге: Запис из Кумбаруше, објавила издавачка кућа Октоих из Подгорице 2002. године и збирку песама, Позив на васкрсење 2003. године, у издању исте издавачке куће, као и две књиге беседа под називом Духовне цртице. Примљен је у Удружење књижевника Србије 2004. године.``

Autor - osoba Guénon, René, 1886-1951 = Genon, Rene, 1886-1951 Naslov Simbolika krsta / Rene Genon ; preveo sa francuskog Miodrag Marković Jedinstveni naslov ǂLe ǂsymbolisme de la Croix. srp Vrsta građe knjiga ; odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 2019 Izdanje 2. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : B. Kukić ; Čačak : Gradac K, 2019 (Sopot : Slava) Fizički opis 118 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- = Marković, Miodrag, prevodilac, 1953- Zbirka Alef / Gradac K ; ǂknj. ǂ38 (GK; broš.) Napomene Prevod dela: ǂLe ǂsymbolisme de la Croix / René Guénon Tiraž 300 Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Simboli -- Krst Filozofija religije Nema sumnje da u duhovnoj istoriji Evrope XX veka Rene Genon, sa svojim učenjem „integralnog tradicionalizma“, predstavlja sasvim jedinstvenu, iznimnu pojavu. Ne možemo označiti njegove učitelje i prethodnike, tim pre što i sam Genon, na jednom mestu, izričito odbija da nas obavesti o pravim izvorima svojih saznanja („ni na jedan način nismo skloni da obavestimo publiku o našim realnim izvorima, pošto su za nas prevashodno u pitanju znanja koja se nipošto ne nalaze u knjigama“). Uvod u delo Renea Genona „Sumnjam da neko, sa normalnim ukusima i prtljagom modernog intelektualnog obrazovanja, pri prvom susretu sa Genonovim delom ne oseća odbojnost.” Posredstvom predočene tematske zbirke radova Renea Genona (1886-1951), u prostor naše kulture prvi put1 značajnije ulazi stvaralaštvo... Na ovom mestu, obeleženom trima tačkama – koje čitalac može shvatiti i kao trostruki udarac Heraldovog štapa pri ceremonijalnoj objavi ulaska veličine u dvoranu kulture – zastaje nam misao, prožeta zapitanošću: kako predstaviti Renea Genona? Nije legitimno usvojiti stav reprezentativnih istoričara masonske misli i reći da je Genon najznačajniji izdanak i tumač ezoterijske doktrine operativne masonerije, jer takvo određenje ne samo ograničava i umanjuje magnitude Genonovog duha, već i samo biva ograničeno i umanjeno jednom činjenicom duhovne biografije: pri kraju mladosti, Genon je napustio lože i potom objavio možda najprodornije kritike zabluda i izrođavanja moderne masonerije.2 Uostalom, skoro sva dela, svakako sva najznačajnija, Genon je stvorio i objavio na muslimanskom putu religioznosti, pod okriljem i uz pomoć značajnih upućivanja islamske tradicije. Ali predstaviti Genona atributom jednog od najvećih mislilaca u istoriji islamske metafizičke misli – takođe nije potpuno tačno, jer su njegovi spoznajni pogledi i zaključci često daleko prevazilazili horizonte islama, stricto sensu, težeći otkriću i određenju vrednosti univerzalne i jedinstvene Tradicije, koja idealno prethodi i ishodišno nadvisuje sve potonje izvode, partikularne doktrine i regularne religiozne puteve metafizičkog postvarenja čoveka. Možda ćemo biti najbliži istini ako Renea Genona predstavimo kao velikog učitelja metafizičke misije čoveka, čiju katedru poštuju i najkvalifikovaniji duhovi Istoka i Zapada, od Kumarasvamija do Evole. Po najsažetijem određenju, Genon je univerzalni učitelj vertikalnog pokreta i kvalitativnog preobražaja ljudskog elementa na nad-racionalnim putevima uspona ka idealu „Istinskog Čoveka”, odnosno, dalje i više, ka onom vrhuncu koji dalekoistočna tradicija označava sintagmom „Univerzalni čovek”.3 Sa zadivljujućom veštinom i spregom ezoterijske erudicije i uzvišene nadahnutosti, Genonov pogled na svet tradicija prevazilazi granice prostora i vremena kultura Istoka i Zapada, osvetljavajući jedinstvena ishodišta i odredišta metafizičkog pregnuća čoveka. Istraživački i egzegetski, Genonov pogled obuhvata basnoslovne trezore nasleđa, od sinkretizma operativne masonerije i zapadne alhemije, preko katoličkog i islamskog ezoterizma, do vedantističkih i taoističkih doktrina. Izvanredna otvorenost i dalekosežnost Genonovog pogleda izraz su i uverenja u idealno (prvobitno realno a danas samo virtuelno) jedinstvo svih regularnih metafizičkih tradicija. Nagovestivši, poslednjim redovima, osnovnu liniju snage Genonove spoznajne perspektive – koju ćemo kasnije podrobnije osvetliti – ovde moramo otvoriti zagradu da bismo predočili uobičajene teškoće u pristupu Genonovom učenju. Uprkos spektakularnosti značenja i značaja tog učenja, ono privlači veoma ograničeni, zapravo elitni, auditorijum, jer i njegove formalne osobine predstavljaju teško premostive prepreke za forma mentis modernog čoveka. Impersonalni ton retorike, asketska ekonomija izraza i suvoparnost, ekskluzivizam terminologije, „matematička” struktura mišljenja i dokazivanja, sklonost apsolutizaciji i dogmatizaciji, ekstremizam ideja, uz totalna poricanja osnovnih ideja i vrednosti ustanova modernog sveta – to su najuočljivije osobine Genonovog stila i učenja koje prosečnom modernom intelektualcu izazivaju nesavladiva osećanja odbojnosti. Posebnu prepreku pristupima Genonovom učenju uspostavlja ograničena priroda njegovog opusa: svako pojedino delo iziskuje od čitaoca poznavanje celine da bi se u potpunosti otvorilo htenjima spoznaje. Ograničena priroda Genonovog opusa zahteva da pristup jednom aspektu njegovog učenja – koji predstavljamo zbirkom radova pod naslovom Mračno doba4 – olakšamo osvetljavanjem barem osnovnih koordinata celine. Krajnjim uopštavanjem, Genonov opus možemo svesti na dve osnovne teme: izrazi manifestacija „Primordijalne Tradicije” i kritika modernog sveta. Prva tema prožima čitav Genonov opus, već od prvih objavljenih radova u časopisu La Gnose (1909), dakle u dvadeset trećoj godini života, preko Introduction generale a l’etude des doctrines hindoues (1921), Orient et Occident (1924), L’Homme et son devenir selon le Vedanta (1925), L’Esoterisme de Dante (1925), Le Roi du monde (1927), Autorite spirituelle et pouvoir temporel (1929), Le Simbolisme de la croix (1931) i Les Etats multiples de l’etre (1932), do Le Grande riade (1946), Aperçus sur l’esoterisme chretien (1954) i Simboles fondamentaux de la Science sacree (1962). Sa druge strane, skoro svako Genonovo delo sadrži makar implicitne kritike modernog sveta, ali je ona najpotpunije izložena u delima La Teosophisme, histoire d’une pseudo-religion (1921), L’Erreur spirite (1923), La Crise du monde moderne i najsveobuhvatnije u Le Regne de la quantiute et les signes des Temps (1945). „Primordijalna Tradicija” Ne poričući snagu i značaj uticaja istorijskih, geografskih, društvenih i etničkih faktora na oblikovanje posebnih, dakle delimičnih i posrednih, manifestacija sadržaja „Primordijalne Tradicije”, Genon teži spoznajnom prevazilaženju horizonata sveta kontigencija i uglavnom negativnih uslovljavanja, i otkriću superiornog i jedinstvenog znanja, primordijalnih formativnih i informativnih principa svih regularnih tradicija i doktrina metafizičke misije čoveka. Izloženu težnju – od inferiornog i partikularnog ka superiornom i univerzalnom – sam Genon je definisao jednom jezgrovitom formulom: „Jedinstvena Tradicija postoji od početka sveta i upravo to nastoji da osvetli naše razmatranje.”5 Usvojivši tradicionalna učenja o cikličnoj strukturi razvoja prostora-vremena i odgovarajuće doktrine o četvordobnoj i regresivnoj dinamici svakog ciklusa, Genon u „Primordijalnoj Tradiciji” prepoznaje spomenik prvog, „zlatnog”, doba i zaveštanje ne-ljudskog ili nad-ljudskog porekla. Pretnje regresivnih procesa prinudile su poslednje čuvare „Primordijalne Tradicije” da njene vrednosti sačuvaju, prenesu budućim pokolenjima i sačuvaju od zaborava, posredstvom pogodnih oblika skrivanja i očuvanja, dakle posredstvom mitova i legendi: „Kada jedan tradicionalni oblik dođe do tačke iščezavanja, njegovi poslednji zastupnici mogu da kolektivnom nasleđu voljno predaju zaveštanje, koje bi, u protivnom, bilo nepovratno izgubljeno. To je i jedini način da se spase ono što može biti spaseno. Istovremeno, nerazumevanje masa je dovoljna garancija da ono što poseduje ezoterijski karakter neće zbog toga taj karakter izgubiti, ali će ostati neka vrsta svedočanstva za one koji će u nekoj drugoj epohi biti sposobni za razumevanje.”6 Drugim rečima, po Genonu, mitovi i legende, regularne religije i metafizičke doktrine, tradicionalni simboli i obredi, nisu ništa drugo do popularni oblici očuvanja i prenošenja primordijalnog znanja, parčad organona „Primordijalne Tradicije” prevedeni u šifre i enigme – u očekivanju pojava ljudskih moći kadrih za obnovu verodostojnih značenja, za restauraciju i rehabilitaciju integralnog trezora istina. Pod svetlom tradicionalne indoevropske doktrine četvorodobnog i regresivnog ciklusa, jasno je da će potpuna restauracija i rehabilitacija „Primordijalne Tradicije” obeležiti početak novog ciklusa, obnovu „zlatnog doba”. Genonovo učenje sadrži uverenje da sila cikličnog determinizma nije dovoljna za obnovu „zlatnog doba”, ona iziskuje i ljudsko učešće, pa je zadatak posvećenih da čuvaju ostatke primordijalnog znanja i da teže restauraciji i rehabilitaciji originalnih vrednosti.7 Po Genonu, ovaj zadatak je najjasnije i najsažetije izražen jednom masonskom formulom, koja prosijava perspektive kosmogonijskih spoznaja niza tradicionalnih doktrina: „Širiti svetlost i okupljati ono što je rasuto.”8 Genon se istrajno posvećivao tom supremnom zadatku, nastojeći da razagna privide razlika i osvetli jedinstva i saglasnosti mnoštva tradicija Istoka i Zapada, težeći najvišem mogućem približavanju primordijalnom znanju, sa one strane aktuelnog sveta, u znaku finalnih i ubrzavajućih procesa raspadanja i izobličavanja nasleđa. Izložena težnja karakteriše čitavu životnu putanju Renea Genona. Premda je Genon – u skladu sa tradicionalnim idealom impersonalnosti i nad-individualnosti – pred javnošću brižljivo prikrivao svaki izraz svoje individualnosti, njegova korespondencija sa Julijusom Evolom (koju nam je primalac, pred smrt, ljubazno pružio na uvid)otkriva ne samo potvrde uverenja da je verodostojni metafizički preobražaj nemoguć bez regularne inicijacije, već i život u znaku skoro očajničkog traganja za takvom inicijacijom, za „lancem inicijacije”, i ezoterijskom organizacijom legitimnog zastupanja „Primordijalne Tradicije”. Na početku svoje duhovne pustolovine, Genon je pristupio masoneriji, verujući u primordijalno poreklo njene doktrine i organizacije. Potom, razočaran osvedočenjima sekularizacije spekulativne masonerije,9 on istupa i, sudeći po nekim usmenim svedočanstvima savremenika, već 1916. pristupa islamu, uveren da je u pitanju najočuvaniji i najdirektniji lanac prenosa vrednosti „Primordijalne Tradicije”. Godine 1930. on napušta Evropu i seli se u Kairo, pod okrilje piramida, gde preuzima titulu sheikh i novo ime: Abdel Vafid Jaša. Kraj mračnog doba U već povelikoj biblioteci „apokaliptičnih” i katastrofoloških osuda modernog sveta, Genonovo delo se izdvaja kritikom koja poriče i samu mogućnost postojanja alternative spasa unutar moderne kulture i civilizacije. Za Genona, moderni svet je skup simptoma krajnjeg stadijuma regresivnog, cikličnog, procesa, koji odgovaraju prizorima poslednjeg perioda „mračnog doba”, kakve su predvidela drevna učenja, poput onog izloženog u Vishnu-purana.10 Genonova kritika modernog sveta nastoji da bude izrazito pozitivna, odnosno zasnovana na principima i primerima vrednosti „Primordijalne Tradicije” i odgovarajućih, najvernijih, manifestacija tradicionalnih kultura i ljudskih zajednica. Tako Genon svojom kritikom obrazuje manihejski poredak dualizma: sa jedne strane je svet apsolutizma sakralnosti koja metafizički inspiriše i osmišljava svaku ljudsku delotvornost i instituciju (što još samo islam odražava), a sa druge strane je svet totaliteta, sekularizacije, apsurda i otuđenja od duhovnih suština. Idealni svet Genonove vizije je otvoren nad-individualnim perspektivama razvoja ljudskih mogućnosti, u znaku „vladavine kvaliteta” – a moderni svet je podvrgnut demoniji kvantiteta koja zatomljava pozitivne mogućnosti čoveka i usmerava ga ka larvalnim i pod-ljudskim stanjima egzistencije, odnosno stanjima van-bitnosti. Tradicionalnu zajednicu karakteriše ograničenost poretka i pluralizam puteva delotvornosti, saobraznih ljudskim prirodama, dok je moderno društvo mehanički aglomerat koji vrši prinudnu masifikaciju i uniformizaciju. Regresivni procesi se ubrzavaju u znaku „solidifikacije” (odnosno umrtvljenja energija) i „disolucije” (odnosno raspadanja vrednosti). Danas, „ni jedna snaga superiorne prirode ne može intervenisati da bi se suprotstavila” regresivnim procesima i odgovarajućim, pokretačkim, silama; „dakle, svet je napušten i bez odbrane od svojih neprijatelja, a napadi su tim opasniji zbog stanja aktuelnog mentaliteta koji potpuno ignoriše opasnosti”.11 Skoro svaki značajniji domen moderne kulture i civilizacije Genon je podvrgao bespoštednoj analizi i kritici: od moderne nauke i njene fasciniranosti kvantitativnim aspektima predmeta istraživanja, preko racionalizma, pozitivizma, istoricizma, sociologizma, psihoanalize i „iluzija statistike”, do degeneracije prirode, funkcije monete i vulgarnog materijalizma. Premda je stajalište Genonove kritike čisto metafizičke i spiritualne prirode, ono ništa manje nije nemilosrdno spram modernih oblika „spiritualizma” ili „druge religioznosti”, od mistifikacija teozofije do praznoverja spiritizma. U tim oblicima pseudo-spiritualnosti i kvazi-religioznosti, Genonova analiza ubedljivo probija prividne i izveštačene antiteze modernog pozitivizma i racionalizma, te sredstva tajnog rata okultnih sila protiv ostataka verodostojnih vrednosti. Praznine i slabosti Genonovog učenja Ako čitalac uspe da savlada predočavane odbojnosti prema Genonovoj misli, preostaju mu još dve mogućnosti da susret sa Genonovim učenjem bude promašen, da izgubi dragocene vrednosti koje ono sadrži. Prva mogućnost: nekritički usvajati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost: nekritički odbacivati sve što Genon tvrdi. Druga mogućnost, svojstvena modernoj „akademskoj” kulturi, dovoljno je rasprostranjena, pa je ovde nije potrebno podrobnije opisivati. Prva mogućnost karakteriše takozvane „genoniste”. Genonov prezir prema modernim naukama i filozofskim pokretima, preuzet bezrezervno i primenjen dogmatski, poprima oblik nepremostivih prepreka intelektualnim napredovanjima i spoznajnim obogaćivanjima. Prenebregavanjem rastućeg bogatstva naučno-istraživačkih spoznaja – upravo u domenima Genonovih razmatranja – izostaju vanredne mogućnosti za ispravke, potvrde i dopune Genonovog učenja. Takva intelektualna slepila onemogućavaju razvoj spoznajnih perspektiva izvedenih iz Genonovog učenja. Uostalom, sam Genon, uprkos deklarisanom preziru prema modernim naukama i odbijanju da pruži uvide u izvore svojih saznanja, pomno je pratio istraživanja modernih naučnika, o čemu svedoči, posredno, argumentovanost njegovih kritika, i njegovi brojni osvrti na pojedine moderne teorije.12 Dakle, uzimamo slobodu da čitaocu preporučimo „zlatnu sredinu” pristupa Genonovom učenju: biti oslobođen od predrasuda i slepila svojstvenih modernom obrazovanju, ali pri tom sačuvati intelektualnu distancu, koju omogućuje upravo nasleđe modernog kriticizma. Stoga je naša dužnost da čitaoca upozorimo na bar neke od značajnih praznina i slabosti Genonovog učenja. Osnovna slabost Genonove spoznajne optike jeste posledica voluntarističke greške u perspektivi sagledavanja manifestacija „Primordijalne Tradicije”. Naime nizom indikacija Genon posredno i neposredno sugeriše ideju o „hiperborejskom” ili „polarnom”, odnosno indo-evropskom poreklu takve Tradicije. Ipak, pod svetlom najviših katedri indo-evropskih istraživanja, mnogi elementi „Primordijalne Tradicije” ne dopuštaju takvo određenje porekla. Sa druge strane, Genonovoj mapi „Primordijalne Tradicije” ne samo da nedostaju mnogi bitni spomenici indo-evropskog kontinenta duhovnosti, već i čitava, ogromna i nezaobilazna, prostranstva tih kultura. U tom pogledu veoma je simptomatično totalno ignorisanje slovenskih tradicija, i samo sporadično obraćanje germanskim tradicijama. Genonov odnos prema gnozi operativne masonerije jasno potvrđuje voluntarističku i pristrasnu prirodu njegove spoznaje: on je uporno želeo da vidi organički spomenik Tradicije u tom isključivo mehaničkom i sinkretičkom skupu izobličenih fragmenata često nespojivih tradicija. Dosledno potcenjujući stvarni značaj manifestacije istorije, Genon je usiljeno nastojao da sve izraze temeljnih kulturnih razlika i odgovarajućih dualizama vidi u nekakvom idealnom, ali često himeričnom, poretku harmoničnih dualnosti ili komplementarnosti koje, navodno, potiču iz jedinstvenog ishodišta. Dakle, njegova vizija „Primordijalne Tradicije” bliža je nekoj modernoj konstrukciji nego metafizičkoj stvarnosti. U tom izveštačenom nastojanju da sve različitosti privede jedinstvenom ishodištu, Genon je prečesto koristio sekularne elemente određenih doktrina ili religija, zaobilazeći ili ignorišući njihove osnovne stožere i sadržaje. U suštini, Genonova „Primordijalna Tradicija” je znatnim delom spekulativni proizvod koji odražava svetlost zalaska sunca duhovnih energija na poprištima nekad velikih duhovnih borbi, gde su ostale samo ruševine ruševina. Ni njegova misao, inače prodorna, nije uspela da potpuno prevlada regresivne procese kraja „mračnog doba”, jer ih i sama osvedočava. Ipak, naš izloženi sud nikako ne osporava vrednost i idealnu osnovanost Genonove intuicije postojanja neke Primordijalne Tradicije i njene potonje disperzije. Na žalost, njegova intuicija najviše doseže drugo, „srebrno”, doba intuicija, prožeta „lunarnim” duhom, lišena duhovne virilnosti svojstvene spomenicima solarne kulture „zlatnog doba”, najdrevnijim spomenicima indo-evropske tradicije. Izložena svojstva Genonove intuicije jasno odaju jednu individualnu ali manjkavu psihologiju čija uslovljavanja Genon nije uvek uspevao da prevaziđe, uprkos usvajanja ideala impersonalnosti nad-individualnog duha. Sklonosti i idiosinkrazije te psihologije posebno odaje Genonova verzija tročlane strukture indo-evropske zajednice, gde prvoj, suverenskoj, funkciji samo „kroz zube” priznaje „aktivistička” svojstva, premda najdrevniji spomenici tradicije koju evocira nedvosmisleno svedoče da je prva funkcija ravnopravno integrisala moći kontemplacije i akcije.13 Otuda i Genonovo ignorisanje figure ksatriya i odgovarajućih, aktivističkih, puteva metafizičkog ostvarenja čoveka, i potpuni previd niponske tradicije gde figuru idealnog čoveka otelotvoruje samuraj.14 Premda Genon usvaja ideju da različiti oblici tradicija izražavaju i različite, etničke, prirode čoveka, premda on u evropskom čoveku jasno prepoznaje prirodu prevashodno sklonu putevima akcije, pri razmatranju evropskih tradicija Genon potpuno prenebregava odgovarajuće metafizičke perspektive, osvedočene templarskom i gibelinskom tradicijom. Uostalom, izložena Genonova idiosinkrazija i logički protivureči istini: ako prvu i zaista primordijalnu figuru, suverensku, karakteriše venčanje moći kontemplacije i akcije – što Genon priznaje – kako je moguće potom dati svu prednost figurama kontemplacije i potpuno potceniti ili ignorisati figure akcije? Posebna Genonova slabost zove se „Istok”. Njegova „lunarna” priroda gajila je, često razložne, netrpeljivosti prema modernom Zapadu i bezrazložne i himerične nade da na Istoku još postoje živa predanja „Primordijalne Tradicije”, to jest da će sa tog i takvog Istoka doći spas Zapadu. Da Istok zaista raspolaže takvim spasilačkim moćima – on bi pre svega sebi pomogao. A nije, niti može, pa je postao samo provincija modernog Zapada. Razmatrajući „orijentalizam” Genonove nade, Julijus Evola je lucidno uočio da ona protivureči upravo „cikličnim zakonima” tradicija koje Genon usvaja. Po logici upravo tih „cikličnih zakona”, upravo je Zapad – budući daleko ispre Istoka na liniji cikličnog propadanja – „bliži kraju ciklusa, time i novom početku”,15 dakle, početku novog „zlatnog doba”. Na kraju, neophodno je istaći da izložene praznine Genonovog učenja ne karakterišu samo slabosti njegove forma mentis ili individualne psihologije, već i snage uslovljavanja modernog sveta kojima nije uspevao da potpuno odoli. Stoga i Genonovi pozitivni primeri, koje suprotstavlja institucijama i idejama modernog sveta, često imaju izgled simetričnih antiteza, kao da su uslovljavani predmetima osporavanja. Međutim, pri ocenjivanju Genonovog dela treba imati u vidu i činjenicu da vrednost neke doktrine ne odmeravaju samo kriterijumi istine, već i plodnosti.16 Genonovo delo je vršilo i vrši plodonosne uticaje na niz značajnih protagonista duhovnog uspravljanja na Istoku u na Zapadu. Poučno je priznanje jednog zakasnelog čitaoca Genonovih dela, Andrea Žida: da je u mladosti, umesto u starosti, susreo Genonova dela, njegov životni put bio bi potpuno drugačiji. Genon je sazdao jedan od onih spomenika koji, uprkos oštećenja ili manjkavosti, mogu inspirisati bitne pozitivne odluke u životu, po formuli pesnika Rilkea, ispisanoj pred ruševinom jednog arhajskog Apolonovog torza: „Du musst dein Leben ändern!” „Moraš drukčije živeti!” (Ovaj tekst prvobitno je objavljen kao predgovor za knjigu ogleda Renea Genona Mračno doba, prevod sa francuskog Nada Šerban, izbor i predgovor Dragoš Kalajić, „Gradac”, Čačak, 1987) NAPOMENE 1 Po našim saznanjima, prvi srpskohrvatski prevod Genonovog rada je u Panorami savremenih ideja Gaetana Pikona. Mnogo godina kasnije, usledio je prevod jednog odlomka iz L’Esoterisme de Dante, objavljen u hrestomatiji koju smo pod naslovom Ezoterija objavili u časopisu Delo, avgust-septembar 1976. Potom, Genonove Beleške o angelologiji arapskog alfabeta srećemo u zborniku Sufizam koji su priredili Darko Tanasković i Ivan Šop (Beograd, 1981). Poslednji nagoveštaj potpunijeg otvaranja za delo Renea Genona je Bilten autora br. 12, izdat u Lučanima, decembar 1986, u redakciji Branka Kukića, posvećen jednom od fundamentalnih Genonovih radova, Ideja centra u antičkim tradicijama. 2 V. Rene Guenon: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnade, Pariz, 1934. Neophodno je precizirati da se Genonove kritike odnose prevashodno na takozvanu „spekulativnu”, dakle sekularizovanu i politizovanu masoneriju, na njene para-masonske emanacije i forme direktne subverzivne intervencije u profanom svetu, kao što su teozofizam, spiritizam i mnoštvo drugih, sličnih, oblika „novog spiritualizma”. Po Genonu, godina 1717. nije datum osnivanja već degeneracije masonerije (kako smo pročitali u njegovom pismu od 20. jula 1949, upućenom Julijusu Evoli). Do kraja života Genon je čuvao respekt i odgovarajuću nadu spram anglosaksonske masonerije, uveren da u njoj, ipak, istrajavaju originalna nasleđa. 3 V. Rene Guenon: La Grande Triade, Pariz, 1946. 4 Ovom zbirkom radova nastojimo da jugoslovenskom čitaocu predstavimo Genonov pogled na ustanove i ideje moderne kulture i civilizacije. Izbor smo izvršili iz La Crise du monde moderne (1927) i Le Regne de la quantite et les signes des Temps (1945). Naslov uvodnog poglavlja prve knjige proširili smo na čitavu zbirku, premda izabrani Genonovi radovi, strcto sensu, osvetljavaju finalni period „mračnog doba”. 5 V. Rene Guenon: Etudes sur la Franco-Maçonnerie et le Compagnonnade, Pariz, 1934. 6 Rene Guenon: Le Saint Graal, u „Le Voile d’Isis”, , br. 170, Pariz, 1934. 7 O izloženom uverenju svedoči zapravo čitavo Genonovo spoznajno i egzegetsko preduzeće i javna predaj „tajnih” znanja. U formalno-filozofskom smislu, takvo uverenje idealno počiva na etosu Advaita Vedanta, dakle na etici škole apsolutnog monizma vedantističke tradicije koju je Genon u značajnoj meri asimilovao. (V. Rene Guenon: L’Homme et son devenir selon Vedanta, Pariz, 1925) 8 Rene Guenon: Rassembler ce qui est epars, u „Etudes Traditionalles”, Pariz, oktobar-novembar 1946. 9 „Masonerija je bila žrtva infiltracija modernog duha, kao što je to na egzoterijskom nivou danas katolička crkva, i sve više...” (Po našem prepisu Genonovog pisma Julijusu Evoli, od 20. jula 1949) 10 Genon često pominje te podudarnosti, ali ih nije dokumentarno predočio. U našem radu Smak sveta (Zagreb, 1980), u poglavlju „Kali yuga” pružili smo delimično uvid u dokumentarnu osnovu poređenja između „proročanstva” Vishnu-purana i odgovarajućih simptoma u modernom svetu. 11 Rene Guenon: Le Regne de la quantite et les signes des Temps, Pariz, 1945. 12 Uzgred rečeno, pri osvrtima na moderne teorije, a osobito na kritike njegovih radova, Genon je često prenebregavao ideal impersonalističkog i nad-individualnog stava, otkrivajući veoma razdražljivu i uvredljivu psihologiju. 13 Ista drevnost, potom, daje prednost putu akcije: „Kako ničeg nema višeg od” ksatra, brahmani „tokom kraljevske žrtve sede na jednom stepeniku niže od ksatriya.” (Brhad-aranyaka-upanisad, I, 4, 11) U istoj, najdrevnijoj upanišadi, ksatriye podučavaju brahmane o supremnim znanjima (VI, 2, 7 ili VI, 1, 15). 14 Samuraj (zbirka tekstova Jamamotoa Cunetomoa, Jukija Mišime i Ivana Morisa), Beograd, 1986. 15 Julius Evola: Introduzione, u Rene Guenon, La crisi del mondo moderno, Rim, 1953. 16 Umetnost pruža dobar primer, zasnivajući se često na svojim ili tuđima naučnim teorijama koje vreme potom odbacuje, ne umanjujući vrednost i plodotvorne uticaje takvih umetničkih dela. MG64