Kraj TRILOGIJE NEVIDLJIVOG... Bestseler godine u Francuskoj! Broj ocena: 90 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Istorijski romani Šifra Proizvoda: 6505 Poslednja cena bila je: 430 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Gospodin Ibrahim i Cvetovi Iz Kurana, Erik-Emanuel Šmit Gospodin Ibrahim i Cvetovi Iz Kurana Pisac : Erik-Emanuel Šmit Format : 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 94 Opis proizvoda: Gospodin Ibrahim i Cvetovi Iz Kurana, Erik-Emanuel Šmit *** O Knjizi : Sa trinaest godina Momo se nalazi prepušten sam sebi. Ima jednog jedinog prijatelja, gospodina Ibrahima, arapskog bakalina iz Plave ulice. Ali ništa nije onako kako izgleda: Plava ulica nije plava. Arapin nije Arapin. A život možda i ne mora uvek da bude tužan. BESTSELER GODINE U FRANCUSKOJ! *** O Piscu : Erik-Emanuel Šmit rođen je 1960. u Lionu. Tokom studija izučavao je muziku i književnost. Godine 1983. diplomirao je filozofiju na Ecole Normale Supérieure, a 1987. je i doktorirao. Šest godina kasnije, posle sjajnih odziva na njegov književni rad, odlučuje da se potpuno posveti pisanju. Šmit je pre svega pozorišni pisac. Dobitnik je nagrade Francuske akademije nauka za celokupno pozorišno delo, a mnogi njegovi komadi, od prvog, izvedenog 1991, pa do danas, višestruko su nagrađivani, sa još mnogo više nominacija. Tokom tri meseca, za svako izvođenje Zagonetnih varijacija, njegovog slavnog komada poznatog i beogradskoj publici, tražila se karta više. Tada su otkupljena prava za prikazivanje u mnogim zemljama: Finska, Grčka, Japan, Poljska, Argentina, Rusija... Svuda su u glavnoj ulozi čuveni, najbolji glumci nacionalnih glumišta. I sve tri novele koje čine Trilogiju nevidljivog – Oskar i gospođa u ružičastom mantilu, Gospodin Ibrahim i cvetovi Kurana i Milarepa – izvode se na pozorišnim scenama Francuske, ali i Velike Britanije, SAD, Nemačke. Šmitov uspeh zasniva se na njegovoj sposobnosti da majstorski postavi zaplet o promišljanju vere, o traganju za istinom i samospoznajom, ili o prefinjenim psihološkim odnosima i složenom unutrašnjem životu "običnih" i manje običnih ljudi, koji za Šmita obični nikad ne mogu biti. *** Odlomak : S jedanaest godina sam razbio kasicu-prasicu i otišao kurvama. Kasica-prasica je bila od glaziranog porcelana, boje povraćke, s rupom kroz koju je novčić mogao da uđe, ali ne i da izađe. Tu jednosmernu kasicu izabrao je moj otac, jer je odgovarala njegovoj životnoj filozofiji: novac služi da se čuva, a ne da se troši. U utrobi kasice-prasice bilo je dvesta franaka. Četiri mesečne plate. Dok sam se jednog jutra spremao za školu, otac mi je rekao: Mojsije, ništa ne razumem. Ima manje novca nego što bi trebalo. Ubuduće ćeš sve troškove upisivati u svesku u kuhinji. Znači, nije bilo dovoljno što me grde i u školi i kod kuće, što perem, učim, kuvam, snabdevam, što sam živim u velikom, crnom, pustom stanu, bez trunke ljubavi, što sam više rob nego sin advokata bez parnica i bez žene; još mi je samo falilo da budem proglašen lopovom! A kad sam već osumnjičen, što onda ne bih bar stvarno krao. U utrobi kasice-prasice bilo je, dakle, dvesta franaka. Upravo toliko je koštala usluga devojaka u ulici Paradi*. To je bila cena zrelosti. Prve kojima sam prišao tražile su mi ličnu kartu. Uprkos glasu i težini bio sam debeo kao slon sumnjale su da stvarno imam šesnaest godina, mora da su me svih ovih godina gledale kako prolazim i rastem, večito nosajući svoj ceger s povrćem. Na kraju ulice, pod tremom, stajala je jedna nova. Bila je punačka i lepa kao slika. Pokazao sam joj novac. Nasmešila mi se. Ti kao imaš šesnaest godina?! Nego šta, od jutros. Popeli smo se u sobu. Nisam mogao da verujem, imala je dvadeset dve godine, znala je svoj posao i bila je samo moja. Objasnila mi je kako se treba prati, a onda i kako se vodi ljubavů Naravno da sam sve to već znao, ali sam je pustio da priča kako bi se prijatnije osećala, a i sviđao mi se njen glas, pomalo prkosan i tužan. Sve vreme sam imao utisak da ću se onesvestiti. Na kraju me je nežno pomilovala po kosi i rekla: Da dođeš ponovo i da mi doneseš neki poklončić. To mi je zamalo pokvarilo užitak: zaboravio sam poklončić. Eto, postao sam muškarac, doživeo sam vatreno krštenje između nogu jedne žene. Noge su mi još uvek toliko drhtale da sam jedva stajao na njima, a problemi su već bili tu: zaboravio sam čuveni poklončić. Dotrčao sam do stana i uleteo u svoju sobu tražeći pogledom najdragocenije što bih mogao da joj dam, a onda se trkom vratio u ulicu Paradi. Devojka je još uvek bila pod tremom. Poklonio sam joj svog plišanog medu. Svi proizvodi iz: Istorijski romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Ljubav, rasipništvo, uspeh - niko u tome nije bolji od holivudskih supruga... Broj ocena: 90 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Ljubavni romani Šifra Proizvoda: 6362 Poslednja cena bila je: 990 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Holivudske Supruge, Džeki Kolins Holivudske Supruge Pisac : Džeki Kolins Format: 13 x 20 cm Izdavač : Laguna Broj strana : 500 Opis proizvoda: Holivudske Supruge, Džeki Kolins *** O knjizi *** Ljubav, rasipništvo, uspeh - niko u tome nije bolji od holivudskih supruga... One su u svemu privilegovane, glamurozne, lepe i veoma, veoma jake. Kada je život tako brz, onda nema nikakvih garancija. Status je sve - a on zavisi od uspeha poslednjeg filma vašeg muža... Elejn Konti - supruga zvezde u zalasku, koja će učiniti sve da njegovu karijeru povrati u orbitu; Ejndžel Hadson - zapanjujuće lepa starleta koja ima ambicioznog lepotana za muža; Montana Grej - zanosna prevrtljivica, koja ne preza ni od čega da bi postigla uspeh u svetu sa druge strane kamere, u kojem dominiraju muškarci. Roman Holivudske supruge postigao je nezapamćen uspeh i na pravi način je prikazao glamurozni svet Beverli Hilsa kao nijedan do sada. Od prve do poslednje stranice on hita ka neočekivanom i upečatljivom završetku... *** O piscu *** Još od svog prvog romana (Svet je pun oženjenih muškaraca iz 1968.) Džeki Kolins je stekla titulu Šarlota Bronte bezobraznih misli, opravdavajući je u narednim ostvarenjima, čija se radnja uglavnom vrtela oko poročnih stanovnika Holivuda, njihovih odnosa, spletki, razvoda, osveta i svega onoga što je Kolinsovu učinilo stalno prisutnom na listama bestselera. Iako često u nemilosti kritike, Džeki Kolins se odaje priznanje na analitičnosti i autentičnosti u prikazivanju skrivenih i neretko amoralnih zbivanja iza kulisa Los Anđelesa i onoga što se naziva industrijom zabave. Ponekad su ovakva priznanja neumerena. Tako je za roman Američka zvezda glumac Džo Kvinan izjavio da nije ništa manje do lament nad raspadanjem američke porodice kao takve. Pojedini izvodi iz štampe možda najbolje oslikavaju rad Kolinsove. "Bilo bi lako proglasiti njene knjige bezvrednim", piše Detroit News, "ali ona ima talenat da čitaoca uvuče u krevet holivudskih magnata i natera ga da sanjari o tome pošto pročita knjigu. Namerno ili ne, ona jasno prikazuje ispraznost života onih koji naizgled imaju sve, francuske pudlice i meksičke kućne pomoćnice." Možda najbolji prikaz romana Džeki Kolins daje efektni moto koji je lansirao časopis People: "embarrassing to pick up, impossible to put down." *** Odlomak *** Stajao je u dnevnoj sobi male kuće u Filadelfiji. Stajao je i buljio u njih troje. Tri svinje. Tri nasmejana lica. Zubi, oči i kosa. Tri svinje. Bio je obuzet mračnim gnevom. Gnevom koji mu je dobovao u glavi. U sobi je bio uključen televizor. Arči Banker deklamuje svoje tričave šale. Čuje se studijski snimljen efekat smeha. I još smeha. U istoj sobi. Još više šupljeg smeha. Njegova majka. Smeđa kosa slična mišjem krznu. Mlohavo telo i mlohav mozak. Njegov otac. Proćelav. Mršav. Veštačka vilica koja ispada kad joj se hoće. Džoi. Mislio je da je ona drugačija. Tri svinje. Otišao je do televizora i pojačao ton. Nisu obratili pažnju. Bili su previše zaokupljeni smejanjem. Njemu. Da. Smejali su mu se. Bes je ključao u njemu, ali spolja je bio miran. Znao je kako da ih natera da prestanu. Znao je... Brzo i munjevito. Pre nego što budu imali vremena da prestanu da se smeju i počnu da misle... Brzo i munjevito. Mačeta je napravila smrtonosni luk. Brzo i munjevito, kao i krv koja je šikljala. Majka i otac pali su pod prvim ubistvenim zamahom. Ali Džoi. Brža, mlađa. Oči su joj izbuljene od užasa dok se hvata za ranjenu ruku teturajući se ka vratima. Sad se više ne smeješ, Džoi. Sada se više ne smeješ. Ponovo je zamahnuo mačetom oborivši je pre nego što je dospela ikuda dalje. Nisu vrištali. Niko od njih nije ni vrisnuo. Iznenadio ih je, baš onako kako se uči u vojsci. Samo što on nije vojnik, zar ne? Nije vojnik... Telo su mu protresli siloviti jecaji. Čudni, tihi jecaji grčili su mu telo dok je razmahivao mačetom. Obračunavajući se sa sve troje podjednako. Mahnito se prepuštajući jezivim smrtonosnim udarcima. Zvuk televizora prigušio je zvuke pokolja. Arči Banker. Studijski smeh. A mačeta je nastavila da kruži i seče, kao da je pokreće nekakva demonska sila. PRVA KNJIGA Elejn Konti se probudila u raskošnoj postelji u svojoj raskošnoj vili na Beverli Hilsu, pritisnula dugme da razmakne zavese i suočila se s prizorom mladića, u beloj majici i prljavim farmerkama, koji u savršenom luku piša u njen mozaikom popločani bazen. Skočila je iz kreveta, pozvonila služavki, Meksikanki Lini, istovremeno ogrćući svilenu kućnu haljinu s perjem marabua i obuvajući zagasitoružičaste papuče. Mladić je završio svoj posao, zakopčao farmerke i lagano odšetao iz njenog vidokruga. „Lina!“, vrisnula je Elejn. „Gde si?“ Služavka se pojavila, nedokučiva, smirena, potpuno nezainteresovana za to što njena gazdarica vrišti. „Neki uljez je napolju pored bazena“, uzbuđeno viknu Elejn. „Zovi Migela. Zovi policiju. I proveri da li su sva vrata zaključana.“ Nimalo uznemirena, Lina je počela da raščišćava hrpu otpadaka s Elejninog noćnog stočića. Prljave papirne maramice, dopola ispijenu čašu vina, ispreturanu bombonjeru. „Lina!“, povikala je Elejn. „Ne uzbuđivati se, senjora“, ravnodušno je rekla služavka. „Nema uljez. Samo dečko koga Migel poslao da očisti bazen. Migel bolestan. On ne dođe ove nedelje.“ Elejn je pocrvenela od besa. „Zašto mi to, do đavola, ranije nisi rekla?“, a zatim besno otišla u kupatilo, zalupivši vratima tako jako da je jedna uramljena grafika sletela sa zida i pala na pod, a staklo se razbilo. Glupa služavka. Glupa dupeglava žena. Čovek više ne može da pronađe dobru poslugu. Dođu i odu. Nije ih briga da li će neko da te siluje ili opljačka u rođenoj kući. I ovo je baš moralo da se desi dok je Ros na snimanju. Da je Ros u gradu, Migel se nikada ne bi usudio da se pravi da je bolestan. Elejn zbaci kućnu haljinu, izmigolji se iz spavaćice i stade pod osvežavajuću oštrinu ledenog tuša. Stegla je zube. Hladna voda je najbolja za kožu, sve lepo zategne; sam bog zna da je koži čak i pored teretane, joge i časova modernog plesa potrebno još zatezanja. Nije bila debela. Ni slučajno. Na njenom telu sve je bilo na svom mestu. Sasvim pristojno za tridesetdevetogodišnjakinju. Više nego pristojno. Sa trinaest sam bila najdeblja devojčica u školi. Zvali su me Slonica Eta. I zasluživala sam taj nadimak. Samo, kako je trinaestogodišnja klinka mogla da zna bilo šta o ishrani, dijeti, vežbanju i svemu tome? Kako je klinka od trinaest godina mogla da se odbrani kada ju je baka Stajnberg kljukala kolačima i palačinkama od krompira, dimljenim lososom i pecivom, štrudlama i pohovanom piletinom. Neprestano. Elejn se ljutito nasmešila. Slonica Eta, poreklom iz Bronksa, pokazala im je svima. Slonica Eta, bivša sekretarica u Njujorku, sada je bila vitka i vižljasta. Sada se zvala Elejn Konti i živela je u jebenom dvorcu na Beverli Hilsu, sa šest spavaćih soba i sedam kupatila. Nije se zaglavila u nekakvim brdima ili negde daleko u Brentvudu. U dolini je. Na najboljem zemljištu. Slonica Eta više nije imala šiljast nos, mišju kosu, zube na razdeljak, naočare s metalnim okvirom i ravne sise. Promenila se tokom godina. Nos joj je sada bio prćast i sladak. Zapravo, savršena kopija nosa Bruk Šilds. Mišja kosa sada je bila raskošno smeđa, kratko ošišana i prošarana zlatnim pramenovima. Koža joj bila bela poput alabastera i glatka, zahvaljujući redovnim tretmanima lica. Zubi su dobili navlake. Sad su beli i jednaki. Zaslugom Čarlijevih anđela. Neprikladne naočare odavno su zamenila meka kontaktna sočiva plave boje; bez njih su joj oči bile sive poput škriljca i čkiljila bi dok čita. Mada i nije mnogo čitala. Osim časopisa, naravno. Vog, Pipl, As. Prelistala bi časopise iz branše, Varajeti i Holivud riporter, koncentrišući se na Armija Arčerda i Henka Grenta. Gutala je Vimens vear dejli, ali je nije previše zanimalo ono što je zvala teškim vestima. Na politiku je pomislila jedan jedini put – onog dana kada je Ronald Regan izabran za predsednika. Ako može Ronald Regan, možda bi mogao i Ros? Sise su joj, mada ni blizu klase Rakel Velč, bile savršena četvorka, zahvaljujući pomoći njenog prvog muža, dr Džona Soltvuda. Stajale su prkosno isturene, nikakva sila Zemljine teže njima nije mogla da naudi. A ukoliko se to i dogodi, pa... otići će kod dobrog starog Džonija. Upoznala ga je u Njujorku dok je gubio vreme baveći se plastičnom hirurgijom u gradskoj bolnici. Sreli su se na jednoj zabavi i ona je prepoznala jednostavnog, usamljenog čoveka sličnog sebi. Venčali su se mesec dana kasnije i u roku od godinu dana sredila je nos i sise. Onda ga je nagovorila da se presele na Beverli Hils i da započne privatnu praksu. Tri godine kasnije bio je glavni čovek za sise, a ona se razvela i postala gospođa Konti. Čudno je kako se stvari okrenu. Ros Konti. Suprug. Filmska zvezda. Prvoklasno govno. A ona to zna. Napokon, u braku su dugih deset godina; nije sve bilo lako, niti je postajalo išta lakše. Znala je o Rosu Kontiju ponešto od čega bi pozlilo gospođama u godinama, koje su ga još volele jer, na kraju krajeva, imao je blizu pedeset i njegove obožavateljke nisu baš bile klinke. I kako je koja godina prolazila, tako je postajalo sve gore i gore, i sam bog zna da ni s parama ne stoje dobro kao nekada, a svaki film bi mogao da mu bude poslednji i... „Senjora“, Lina je lupala na vrata kupatila. „Dečko, sada on ići. On hoće pare.“ Elejn izađe ispod tuša. Pobesnela je. Za šta hoće pare? Za to što mi piša bazen? Ogrnula se debelim mekanim frotirskim ogrtačem i otvorila vrata. „Kaži mu“, rekla je kao da govori nešto značajno, „da odjebe!“ Lina je tupo buljila u nju. „Dvajes dolar, gospoja Konti. On dođe opet za tri dana.“ Ros Konti opsova u sebi. Bože. Šta mu se događa? Nije u stanju da zapamti taj jebeni tekst. Osam puta ponavljaju i on svaki put zajebe. „Samo mirno, Rose“, reče režiser polako, tapšući ga po ramenu. Jebeni režiser. Dvadeset i tri, ako ima i toliko. Kosa mu visi niz leđa kao da se maskirao za Noć veštica. Leviske su mu toliko uske da mu se sve nabudžilo kao svetionik. Ros strese ruku koja ga je ponižavala. „Potpuno sam miran. To je zbog gomile – odvlače mi pažnju.“ „Naravno“, smirivao ga je Čip, dajući znakove prvom asistentu. „Smiri ih, zaboga, oni su samo statisti, nisu na audiciji za mjuzikl.“ Prvi asistent klimu glavom i obrati im se preko megafona. „Jesi li spreman za još jedan pokušaj?“, upita Čip. Ros klimnu glavom. Režiser se okrenu preplanuloj plavuši. „Još jednom, Šeron, žao mi je, dušo.“ Ros je poludeo. Žao mi je, dušo. Taj mali kurac zapravo hoće da kaže: žao mi je, dušo, ali moraćemo da ugađamo starom prdežu zato što je on nekada bio najveća zvezda u Holivudu. Šeron se nasmeši. „Važi, Čipe.“ Naravno. Važi, Čipe. Ugađaćemo staroj budali. Moja mama ga je obožavala. Gledala je sve njegove filmove. I svaki put je vlažila gaćice. „Šminka“, zatraži Ros, a zatim glasom punim sarkazma dodade, „ako niko nema ništa protiv.“ „Naravno. Šta god hoćeš.“ Aha. Sve što hoću. Zato što je ovoj takozvanoj velikoj zverki potreban Ros Konti u njegovom filmu. Zato što Ros Konti znači gomilu prodatih ulaznica. Ko će da stoji u redu da bi video Šeron Ričmen? Ko je uopšte čuo za Šeron Ričmen, osim onih par miliona televizijskih manijaka koji uključuju televizor da bi gledali nekakvu glupu emisiju o devojkama instruktorima skijanja na vodi. Uglačano sranje. Šeron Ričmen je bila samo frizura i usta puna zuba. Ne bih je jebao čak ni da na kolenima dopuzi do moje prikolice i da me moli. Pa sad, možda i bih, ako bi baš molila. Šminkerka je došla da mu pomogne. Ona je već u redu. Zna ona ko je zvezda u ovom filmu. Užurbano se vrzmala oko njega, upijajući ogromnim jastučićem za puder sjaj od znoja oko nosa i češljićem mu popravljajući obrve. Površno je uštinu za dupe. Zahvalno mu se nasmešila. Dođi posle u moju prikolicu, dušo, da ti pokažem kako se puši jednoj zvezdi. „Dobro“, reče Čipid-bolid. „Jesmo li spremni, Rose?“ Spremni smo, seronjo. Klimnuo je glavom. „OK. Ajmo onda.“ Scena je dobro počela. Kratka scena u kojoj je Ros trebalo da kaže tri replike na Šeroninih šest, i da onda nemarno išeta iz kadra. Problem je bio u Šeron. Tupo je zurila u njega, terajući ga da svaki put zabrlja u drugoj rečenici. Kučka. Namerno to radi. Hoće da se pokažem loše. „Božjeg mu sina!“, prasnu napokon Čip. „Pa ovo nije jebeni monolog iz Hamleta.“ Tačno. E, sad je dosta. Obraća mi se kao da sam nekakav epizodista. Ros se okrenu i gordim korakom, ne osvrnuvši se nijednom, ode s mesta snimanja. Čip pogleda Šeron napravivši grimasu. „Evo šta se dešava kada imaš posla s nekim ko nema dara.“ „Moja mamica ga je obožavala“, budalasto se nasmešila. „Onda je tvoja mamica još veći kreten od svoje kćerke.“ Zakikotala se. Nisu joj smetale Čipove uvrede. U krevetu je on slušao nju, a to je ono što je zaista važno. Elejn Konti vozila je polako svoj svetloplavi mercedes niz Bulevar La Sijenega. Vozila je sporo kako ne bi pokvarila lak na noktima, koje je upravo sredila u senzacionalnom novom salonu za manikiranje pod imenom „Klinika za nokte – Oživljavanje noktiju“. Sjajno mesto. Zalepili su joj slomljeni nokat na palcu tako dobro da čak ni ona nije mogla da primeti razliku. Elejn je volela da pronalazi nova mesta, to joj je davalo dodatnu snagu. Pustila je Barbaru Strejsend i pitala se, kao i nebrojeno puta do sada, zašto draga Barbara nikada nije operisala nos. U gradu toliko opsednutom savršenim licem... a sam bog zna, ona barem ima para... Ipak... To očigledno nije škodilo njenoj karijeri... niti njenom ljubavnom životu. Elejn se namršti i poče da razmišlja o svom ljubavnom životu. Ros joj već mesecima nije ni prišao. Đubre. Samo zato što se njemu neće... Elejn je imala dve avanture za vreme braka. Nijedna je nije zadovoljila. Mrzela je ljubavničke odnose, na njih se gubi mnogo vremena. Usponi i padovi. Čas ovako, čas onako. Vredi li to uopšte svega toga? Ranije je bila odlučila da nije, ali je sada počinjala da se pita. Poslednja veza desila se pre dve godine. Pocrvenela bi kad se toga seti. Kakvim se besmislenim rizicima izlagala. I to s čovekom koji nije mogao ništa da učini za nju, osim da joj popravi zube, ionako već savršene. Milton Lengli, njen zubar i verovatno zubar svih ostalih imućnih stanovnika Beverli Hilsa. Kako je bilo neoprezno što je našla baš njega. Ali u stvari, on je nju našao. Jednog dana je poslao medicinsku sestru po neku narudžbinu pa su se na brzinu kresnuli na zubarskoj stolici. Dobro je pamtila taj dan, zato što je svršio na njenu novu suknju Sonje Rikel. Elejn se naglas zakikota na tu pomisao, iako joj tada nije bilo do smeha. Milton je prosuo tečnost za ispiranje usta po uništenoj odeći i kada se njegova sestra vratila, poslao ju je do Saksa da kupi novu suknju. Posle toga su se još dva strasna meseca sastajali dvaput nedeljno u nekom groznom motelu u Santa Moniki. A onda, jednog dana, Elejn je odlučila da ne ode. Bio je to kraj ove kratke epizode. O drugoj vezi nije vredelo ni da se razmišlja. Glumac u jednom od Rosovih filmova. Spavala je s njim dva puta i oba puta zažalila zbog toga. Kad god bi Rosu spomenula nedostatak seksualnog života, on bi pobesneo. „Šta sam ja, koji kurac? Mašina?“, zarežao bi. „Diže mi se kada se meni hoće, a ne samo zato što si ti čitala neki usrani ženski časopis u kome piše da treba da doživiš deset orgazama dnevno.“ To bi bilo odlično, ali nema šanse. Srećna je ako doživi deset za godinu dana. Poludela bi da nije bilo njenog vernog vibratora. Možda mu se vrati potencija ako film koji sada snima postane hit. Da. To je ono što mu treba – snažna injekcija uspeha. Pomogla bi oboma. Nema ničeg boljeg za erekciju od uspeha. Pažljivo je skrenula levo u Melrouz aveniju. Petkom je bio ručak u restoranu Ma Mezon. Svako ko je nešto značio, a bio je u gradu u tom trenutku, morao je da bude tamo. Elejn je imala stalnu rezervaciju. Skrenula je desno na mali parking i ostavila kola čuvaru. Patrik Terej, vlasnik Ma Mezona, pozdravio ju je na ulazu u malu baštu restorana. Nakon što ju je poljubio u oba obraza, krenula je za kelnerom do svog stola, usput pažljivo gledajući treba li u restoranu nekome da se javi. Marali Grej, jedna od njenih najboljih prijateljica, već ju je čekala. Pijuckala je špricer s kiselim izrazom na licu. Marali je u trideset i sedmoj zadržala više od senke svoje nekadašnje lepote. Svojevremeno je bila proglašena za najpopularniju devojku u srednjoj školi i za Mis Hot Roda 1962. Bilo je to pre nego što se upoznala sa, udala za i razvela od Nila Greja, filmskog režisera. Njen otac, sada u penziji, bio je vlasnik Sandersonovih studija. Novac nikada nije brinuo Marali. Samo muškarci. „Draga. Nisam valjda zakasnila?“, upita zabrinuto Elejn, ovlaš dodirnuvši obraz svoje prijateljice. „Ma, ne. Mislim da sam ja došla ranije.“ Razmenile su reči „Prelepo izgledaš“, divile se odeći one druge i preletale pogledom po restoranu. „I kako se Ros snalazi na snimanju?“, upita Marali, vadeći iz elegantne zlatne tabakere dugačak crni cigarilos. „Znaš ti Rosa – on se svuda snađe.“ Obe su se nasmejale. Jedna od starih holivudskih šala ticala se Rosove jebačke reputacije. „Zapravo, sve ga nervira“, poverila se Elejn. „Scenario, režiser, ekipa, hrana, klima – čitav taj šugavi projekat, kako ga on šarmantno zove. Ali, Marali, veruj mi…“, poverljivo se nagnula prema prijateljici, „biće prava bomba u ovom filmu. Stari Ros Konti – u punoj formi“ „Mogu da zamislim“, promrmlja Marali. „Znaš da ga ja nikada nisam otpisala.“ Elejn klimnu glavom. Marali je bila prava prijateljica, kakvih ovde nema baš mnogo. U Holivudu si zanimljiv koliko i tvoj poslednji hit – a prošlo je mnogo vremena između hitova. „Operisaću kapke“, dramatično je najavila Marali. „Kažem to samo tebi, a ti ne smeš nikome da spomeneš.“ „Znaš da neću!“, odgovori Elejn, prilično uvređena. „Ko će da te operiše?“ Marali se nasmeja. „Našla sam nekoga u Palm Springsu, naravno. Provešću onde nekoliko nedelja – ionako tamo imam kuću – a onda ću se vratiti i niko neće primetiti razliku. Svi će misliti da sam samo bila na odmoru.“ „Odlična ideja“, reče Elejn, misleći u sebi: Da li je Marali stvarno toliko glupa ili šta joj je? Niko ne odlazi na odmor u Palm Springs, čak i ako tamo ima kuću. Tamo se ide ili na vikend ili u penziju. „Kada?“, upita, dok je pogledom i dalje nemirno šetala po restoranu. Marali sleže ramenima. „Što pre. Sledeće nedelje ako uspe da me ubaci. Vrlo je zauzet.“ Obe su zaćutale da bi gledale Silvestera Stalonea kako ulazi. Elejn mu lagano mahnu, ali je on, izgleda, nije primetio. „Verovatno mu trebaju naočare“, frknula je. „Upoznali smo se na nekoj zabavi prošle nedelje.“ Marali je izvadila malu zlatnu pudrijeru i proverila šminku. „Neće on dugo“, sklanjajući trag karmina sa zuba, primetila je nemarno. „Nemojmo se zavaravati – on ipak nije Klerk Gejbl.“ „Oh, daaa, tako... nemoj da staneš... nemoj nikada da staneš. Oh, da, daa... samo nastavi, ljubavi, samo tako nastavi.“ Ros Konti je slušao reči koje su mu izlazile iz usta i pitao se koliko ih je puta do sada izgovorio. Mnogo. To je bilo sigurno. Klečeći, šminkerka Stela marljivo se trudila oko njegove slabe erekcije. Sisala ga je i cimala kao da pokušava da ga napumpa. Tehnika bi mogla da joj bude i bolja. Ali nekada, u njegovo vreme, Rosu su pušile neke od najboljih pušačica u poslu. Starlete čije je puko preživljavanje zavisilo od dobrog pušenja. Kurve koje su se specijalizirale za to. Dokone domaćice s Beverli Hilsa koje su sisanje kurca uzdigle na nivo umetnosti. Osetio je kako mu erekcija popušta i jako je zario prste u devojčinu glavu. Povikala je od bola i prestala s onim što je radila. Nije mu bilo žao. Brzinom munje sakrio ga je u pantalone i čvrsto zakopčao rajsferšlus. „Bilo je odlično!“ Zapanjeno je piljila u njega. „Ali, nisi svršio.“ Nije mogao da laže. „Ponekad je bolje ovako“, tajanstveno je promrmljao, uzimajući flašu tekile sa stola na kom je stajalo piće u njegovoj hotelskoj sobi. „Stvarno?“, nastavila je da zuri. „Naravno. Tako svi sokovi ostanu unutra. To me drži u napetosti. Kada radim, više volim ovako.“ Ako poveruje u to, onda može da poveruje u bilo šta. „Mislim da razumem na šta misliš“, počela je razdragano.“To je kao kod boksera pre meča – ne sme da izgubi dragocenu energiju. Umesto toga, mora da obezbedi da ta energija radi za njega.“ „Baš tako. Shvatila si!“, nasmešio se, lenjo otpio gutljaj tekile pravo iz flaše i poželeo da ona ode. „Da li bi hteo... još nešto od mene?“, pitala je iščekujući, nadajući se da će zaželeti da se ona skine i ostane. „Milion stvari bih voleo“, odgovorio je. „Ali zvezda mora malo i da spava. Razumeš?“ „Naravno, gospodine Kon... Rose.“ Nije joj rekao da sme da ga zove po imenu. Gospodin Konti bi bilo sasvim u redu. Žene. Daš im dvadesetak centimetara i one se jebeno usele. „Laku noć, Šila.“ „Ja sam Stela.“ „Da.“ Svi proizvodi iz: Ljubavni romani Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Posledice oproštaja sa dečkom pred njegov odlazak na godinu dana mogu biti zaista nenadane ... Broj ocena: 97 Artikal je RASPRODAT ! Pogledaj Aktuelnu Ponudu: Komedije Šifra Proizvoda: 7290 Poslednja cena bila je: 690 din Obavesti me kad stigne Karakteristike proizvoda: Devet Meseci, Sara Bol Naziv Knjige : Devet Meseci Autor: Sara Bol Format: 13x20 cm Broja strana: 316 Izdavač: Laguna Opis proizvoda: Devet Meseci, Sara Bol *** O Knjizi *** Tek kad je njen mladić Tom otputovao na čitavu godinu dana, Holi je shvatila koliko će joj nedostajati. Samo, Tom joj je ostavio nešto malo više od strasne uspomene na poslednju noć koju su proveli zajedno. Odeća joj je otešnjala, poprsjem može da se podiči prvi put u životu, a mučnine za koje misli da su posledica preterivanja od sinoć traju po ceo dan. Holi Pajper će imati bebu! Nenadano bačena u tuđinski svet priprema za porodilje, strija i velikih gaća za buduće mame, Holi jedino olakšanje oseća u društvu svojih prijateljica Alis i Megi, koje joj pružaju svesrdnu podršku. Ali šta je s Tomom? Holi čak nije sigurna ni šta zaista oseća prema njemu, a kamoli šta on oseća prema njoj. Osim toga, trenutno nema nikakav način da razgovara s njim. Godina njegovog odsustva je dugačka. Prvih devet meseci za Holi će biti najteži... *** O Autoru *** Sara Bol je nova autorka na britanskoj književnoj sceni, rođena 1973. u Lafborou, u pokrajini Lesteršir. Napustila je školu jer je želela da se bavi jedino pisanjem i posvetila se stvaranju poezije, sve dok je životne potrebe i zabrinuti roditelji nisu primorali da pronađe neki plaćeniji posao. Izvesno vreme radila je kao pomoćnica direktora jednog vegetarijanskog restorana, gde je i upoznala svog budućeg muža Dejvida. Kad je Dejvid premešten na novi posao u Češir, Sara se zatekla bez posla i trudna. U dokolici, napisala je svoj prvi roman, Devet meseci, i on se pokazao kao pun pogodak. Danas je Sara majka dveju devojčica i tiražan pisac, koji s velikim zadovoljstvom radi na svom novom romanu. *** Odlomak Iz Knjige *** POGLAVLJE JEDAN Dok sam krstarila beskrajnim kosmosom, moja kao bičem gonjena, duga svilenkasta kosa jurila je za mnom vitlajući tamo-amo. Uz vitko telo pripijala mi se svetlucava crvena haljina, otkrivajući impresivan dekolte naspram kojeg su grudi Pamele Anderson izgledale kao dve ping-pong loptice na terenu za golf. Srebrna zvona su se čula s mesta koje nisam mogla da otkrijem. Promenila sam pravac, tražeći izvor hipnotišućih nota, kad sekira iznenada pade s obližnje planete i rascepi mi glavu na dva jednaka dela. „Sranje!“ Uspravila sam se pokušavajući da sastavim delove lobanje i pala na nos s kreveta na hladni drveni pod. Lakat mi se susreo i upoznao s noćnim stočićem kad sam jurnula na budilnik koji je zvonio. Oborila sam ga brzo pored sebe na pod, i na tren smo oboje ležali u tišini kao žrtve svakodnevne borbe. „O, bože. Zašto ja moram da ustajem kad je napolju još mrak? To nije normalno.“ Podigla sam sat. „Pet i trideset. Kladim se da čak i Loren Keli slatko spava u ovo doba dana.“ Inače sam ranoranilac, ustajem kad i mlekadžije, da tako kažem. Ali poslednjih nekoliko dana otkrila sam da me to veoma podseća na rođenje, izbacivanje iz tople čaure na hladni decembarski vazduh. Uopšte me ne bi iznenadilo kad bi moje mušterije ušle i ispljeskale me po guzi dok se ne rasplačem. Osećala sam kako se Božić bliži, a kad su do praznika preostala još dvadeset dva dana, seme manije je konačno proklijalo. Bat su odjedared preplavile najezde lovaca na poklone i turista. Imati kafić u srcu grada u vreme Božića obično je uzbudljivo i podsticajno, ali me ove godine praznično raspoloženje još nije bilo zahvatilo. Ustala sam polako i oprezno protrljala slepoočnicu. „Sranje!“ – ponovo sam opsovala i trapavo jurnula prema kupatilu. U poslednjem trenutku sam stala pred klozetskom šoljom, gde mi je jako pozlilo. Pošto sam se onako malaksala jedva oprala, odvukla sam se ponovo u krevet i pozvala Megi. „Meg, ja sam.“ „Šta je bilo, drugarice? Zvučiš grozno.“ „Osećam se gore nego grozno. Upravo sam povratila sinoćnji kari.“ „Hvala, Holi, baš sam htela da doručkujem.“ „Ozbiljno, osećam se kao pred smrt.“ Oglasila se nekim neodređenim sažaljivim zvukom. „I učinilo mi se da si sinoć izgledala pripita.“ Nasmejala se, pa dodala: „Čekaj malo, jedva da si popila dve čaše vina, da nisi nešto krišom uzela kad nisam pazila?“ Skupila sam stopala, privlačeći kolena grudima, i pogladila stomak koji je bućkao kao mašina za veš. „Ne, zaista, nije mamurluk, gotovo ništa nisam ni pila. Mislim da ću se razboleti.“ „Jesi li sigurna da nije od karija?“ „Pa, kako se ti osećaš?“ „Odlično. Dobro, onda nije to. Mora da je virus.“ „Prva je subota u decembru. Ne mogu da budem bolesna“, zacvilela sam. „Moram da proverim zalihe i napišem božićni raspored. Nameravala sam da jutros okitim kafić, pre nego što sam pomislila na kuvanje za nekoliko stotina gostiju.“ U glavi sam imala osećaj kao da mi svi oni irski igrači skaču po mozgu. „Gledaj, ne uzbuđuj se. Nisam ja pomoćnik direktora tek tako, znaš. Doći ću i počeću da kuvam. Mogu da pozovem osoblje koje radi subotom da dođe ranije. Raspored i zalihe mogu da sačekaju još neki dan. Ako budeš imala sreće, možda i okačim neki ukras na šank. Svratiću za dva-tri sata da vidim kako ti je.“ Zvučala je žustro i umešno, što je samo pojačalo moju bespomoćnost. „Stvarno si drugar, jesi li sigurna da ćeš moći da postigneš?“ – uzdahnula sam zahvalno. „Naravno. A sad, nazad u krevet, pa se vidimo uskoro.“ Spustila je slušalicu pre nego što sam stigla da odgovorim. Duboko sam uzdahnula i zatvorila oči, zahvaljujući gospodu što Megi ima snage i za sebe i za mene. Megi Mej mi je jedna od najbližih prijateljica još iz nižih razreda osnovne škole. Svađale smo se više nego Kraka i gospođica Gica, ali sam je cenila više nego ikog živog. Kad je Meg imala deset godina, otac joj je pobegao s nekom daljom rođakom, i nikad ga više nisu videli. Megi često kaže da bi želela da i njena majka sledi njegov primer i, moram da kažem, ponekad je potpuno razumem. Obožavateljka Roda Stjuarta (po čijoj je pesmi i rođenu ćerku krstila imenom Megi Mej) sve do svojih kubanskih potpetica, Irena je za svoju kćer predstavljala nepresušni izvor velike sramote. Šepurila se naokolo kao Tina Tarner na zabavi popova i bludnica, s ogromnim grudima koje su se prelivale iz crnog kožnog prslučeta kao nekakve ćosave bilderske zadnjice i, nije joj bilo dosta što je izgledala, nego je i pila poput ogromnog morskog sisara. Mnoge nam je večernje izlaske upropastio strah da ćemo morati da se stidimo i crvenimo ako natrčimo na nju u nekom baru ili klubu. Ni prošlo veče nije bilo izuzetak. Izašla sam na kari s Megi i Alis. Posle smo srele Alisinog dečka Olivera i njegovog druga Noa (živi afrički Adonis) u Hramu, modernom novom klubu u centru grada. Ni pola sata nismo proveli tu, kad stiže Megina majka s jatom sredovečnih kurvi. Suviše pijane da bi zaigrale na stolu, okružile su nas sa svojim natapiranim frizurama i besramno flertovale s Oliverom i Noom. Irena je prešla sve granice kad je pokušala da zavuče ruku u Oliverove vojničke pantalone, zbog čega joj je Megi svašta izgovorila. Posle ovoga su se momci izgubili u masi i više se nisu pojavili, a Alis se borila sa suzama ubeđena da će je Oliver ostaviti. S obzirom na to kako sam se jutros osećala, žalila sam što sinoć nisam ostala kod kuće, uz džin-tonik i sa maskom na licu. Svi proizvodi iz: Komedije Sve iz: Knjižara - Knjige, Udžbenici i Pribor * Sve Za Kucu doo nastoji da bude što preciznija u opisu svih proizvoda. Pored toga, ne možemo da garantujemo da su svi opisi kompletni i bez grešaka. ** Sve cene, prikazane na sajtu svezakucu.rs su sa uracunatim popustima i PDV-om.

Detalji predmeta Stanje Polovno Odlično očuvano, posveta na prvom listu Аутор - особа Радмиловић, Ана, 1974- Наслов Тезге, пумпе у брдима манастири / Ана Радмиловић Врста грађе роман Језик српски Година 2012 Издавање и производња Београд : Весна Инфо, 2012 (Београд : Графо сан) Физички опис 232 стр. : илустр. ; 21 cm ISBN 978-86-88147-04-0 (брош.) Напомене Тираж 500 Напомене уз текст. УДК 821.163.41-31 zoran radmilović Povodom nove knjige Ane Radmilović, u izdanju Vesne info doo, upoznaćemo čitaoce sa osnovnim pojmovima na kojima je knjiga građena. Napominjemo da je pisana u formi romana, da su mnoga lica izmišljena, uključujući i glavnu protagonistknjinju, nazovinovinarku Hadži-Raspopović kao i pripovedača, izvesnog Zapisničara koji je na osnovu materijala i građe koju je dobijao od lica sa terena, prilično nezadovoljan pomenutom, pokušao da sklopi jedan mozaik i prepriča čitaocu Srpsko Kosovo. „Kao planina Prokletije – paradigmatski simbol Kosova, koje svojim imenom „... ne samo da precizno opisuje mesto nego mu i proriče sudbinu, a smak sveta se jednostavno mora odigrati na mestu koje se tako zove...“ (opservacija jednog od lica knjige), Srpsko Kosovo na koje nailazimo podseća na mesto na kojem se smak sveta uveliko odigrao. Odlomci ...Na kraju, kada sam je napokon upoznao, došlo mi je da od svega odustanem. Nekakav strašan osećaj praznine i misli o besmislu su me obuzeli. Išetala je, ubrzo iz moje kuće, ušetala u moju knjigu – za šta sam čak dobio i dozvolu, koja mi doduše, nije bila potrebna. Kasnije je pričala na nekoj TV stanici da se više nikad neće baviti Kosmetom. Mesec dana nakon te emisije, bila je ponovo u Prištini. Očekivano. Budale se uvek vraćaju na mesto zločina, čak i kad nisu zločinci... ... Ja sam sa svoje strane ispao korektan i pošten, kao i uvek, i uplatio sam joj više nego pristojnu sumu na račun. Mislim da je, kada je videla da je uplata legla, morala da se seti svoje Kosovske opsesije – kurvi. Ravnodušna prema parama, a nikad ih nije odbijala. Ravnodušna prema dostojanstvu. Bez iluzija. Kao i Kosovo, uostalom. Ako je to što je donela sa sobom uopšte bilo Kosovo. Te noći – bar smo Anđelija i ja tako zamišljali, (u stvari Anđelija, a ja sam slušao) – izašla je iz naše zgrade, ušla u auto, okrenula ključ, dodala gas i vozila se kišnim beogradskim ulicama. Sama. Pevušila je neku tužnu pesmu koju je sama smislila. Složio sam se s Anđelijom da sto posto nije ni plakala. Mehanička radnja (kvačilo, menjač, prva, gas, žmigavac, malo brža vožnja preko mosta...) i brisači koji su ravnomerno išli levo-desno, levo-desno, verovatno su je umirili. I ta pesma, koja uopšte nije bila pesma, a koju je pevušila: Na severu tezge i pumpe. Na jugu sela i manastiri... I tezge i pumpe. U brdima moteli i bazeni... I tezge i pumpe. Na granici Prizren i sećanja na Ljevišku... I tezge i pumpe. Na planinama Albanci i Srbi. U dolini Turci i Cigani... I tezge i pumpe. Babe se sećaju, jedna Ciganka priča kako je pevala u Podujevu. Lepa žena, stara i mudra. Gleda u karte – Ciganka je, šta drugo da radi. Bivši vojnici sede po kafanama, sećaju se rata s nostalgijom. Sede s bivšim neprijateljima i piju. Pesme su na turskom i srpskom. Panduri se vozikaju džipovima. Niko nikoga ne nadgleda i svi sve nadgledaju. Ne čeka se više ništa, a deluje kao da se čeka. Kada su praznici, puca se iz kalašnjikova – veselje. I kad je neko ljut, hoće da stane na prozor ili izađe na terasu i zapuca u ništa. Upucano ništa pada mtrvo, na zemlju. Pojmovnik Ja. Zapisničar. Lice koje je sve ovo zabeležilo i prikuplio konfuznu građu, revno se trudeći da od jedne papazjanije napravi priču – iole moguću za čitanje. Star sam čovek, ako negde i pogrešim neka čitalac ne zameri. Posla sam se prihvatio jer sam mu vičan više no iko drugi. Pozvan sam da zabeležim, i pozivu sam se odazvao. Ponekad me, u mojim staračkim i usamljenim noćima, zabrine strašna pomisao kako nikakvog poziva nikada nije ni bilo, nego sam ga ja izmislio – jer sam jedan lenj čovek, na smrt preplašen od poštenog rada. I da sam se dohvatio tog zapisivanja ko pijan plota ne bih li izbegao, (meni zaista odvratne), dnevne obaveze. Ali, brzo ja oteram remetilačku misao, i vratim se pozivu – sve i da ga nije ni bilo. Neko mora da zapiše: ako ne ja – ko onda? Za sakupljača građe dali su mi neku nazovinovinarku. Ambivalentna je, lenja, površna i podmitljiva. Ali, nije važno, jer ona za ovu priču nije bitna. Veruje da je otišla da izveštava iz Južne srpske pokrajine i da će se vratiti u Prestonicu za par nedelja. Ispostavlja se da se neće vratiti nikad. Srpsko Kosovo, pojavljuje se, (u ovoj i ostalim dramama), nekad kao lice, često kao osobina, a najčešće kao ukleti pokojnik koji podseća pleme na nečistu savest. Ponekad se pojavljuje i kao geografski pojam, mada dosta neobičan. Nema granice. Pošto ne postoji, razni koji se pojavljuju uzimaju kartu Srbije i po njoj crtkaju nešto proizvoljno, za potrebe trenutka. Pa se tu i tamo pojavi, (ili nestane), i Kosovo. Srpsko Kosovo je najčešće entitet, mada je zapravo ideja. Nešto kao zlatno runo. Ili Sveti Gral. Kao lice, Srpsko Kosovo se javlja kao neko problematično i malo retardirano dete koje državnici u Srbiji, (koja takođe ne postoji, ali se svi prave da postoji, dok se oko Srpskog Kosova više niko i ne pravi da postoji), dete, koje dakle državnici RS kriju. I šutiraju ga. A ponekad, kad idu da prosjače, vode ga sa sobom ko Ciganka bolesnu bebu, i onda kamče pomoć. Posle se pohlepno otimaju među sobom o plen. Detetu bace ostatke. To dete je napušteno i povređeno. Ono se često ponaša delikventno. Nesnosno je i, kao sva napuštena deca, ume da privlači na sebe iritirajuću pažnju. Mnogo plače. I bije drugu decu. Da čita i piše ne ume – nisu hteli da ulažu u njegovo školovanje. Kad dođu fini gosti kriju ga u podrumu, da ih ne izbruka. Kao osobina, Srpsko Kosovo javlja se u ljudima koji proborave tamo neko vreme, pa im je onda potreban dug period resocijalizacije. Ogleda se u kršenju svih mogućih zakona, ponašanju kao da je sutra smak sveta pa je sve svejedno. Ogleda se u neredu i različitim oblicima rizičnog ponašanja. Za one koji su odande to ne važi – resocijalizacija je nepotrebna i nemoguća. Izgubljeni slučajevi. Kako postoji uverenje da su svi Srbi zapravo s Kosova, iz ovoga se bi se dao izvesti zaključak da celom tom plemenu nema spasa. I da ne moraju da brinu ni zbog čega. Tako se i ponašaju. Ludo pleme koje živi svoj smak sveta. Sve bitke su završene. Sve izgubljene. Mrtvih je više nego živih – a i ne razlikuju se. Živi se ponašaju ko upokojeni, a mrtvaci su živahniji nego ikad. Kao geografski pojam, Srpsko Kosovo bi se moglo uporediti sa Atlantidom. Svi verujući znaju da postoji ali niko ne zna gde je. Opšte je poznato da je odavno potonulo. Međutim, kao i ostali srpski mrtvaci, što je mrtvije – to je prisutnije. Jeretici sumnjaju da je ikada postojalo, a ateisti urlaju kako je to sve izmišljotina nekih pokvarenih popova i kako je Srpsko Kosovo jedan opijum za srpski narod. Kao parče zemlje, to je mesto koje se nalazi na rudama zlata i olova, na izvorima mineralne vode i planinama ispod čije trave postoji svakojako dragoceno kamenje. Srpskokosovski Metoh, crkveni posed, nalazi se na oko dve hiljade metara nadmorske visine. Tamo umesto crnogorice rastu razne mediteranske biljke. Pošto to izgleda nestvarno, nije čudno što mnogi ne veruju da postoji. Kao ideja, Srpsko Kosovo je specijalno srpski Novi Zavet koji niko drugi nema – kao ni krsnu slavu, lične svece, porodične svece, gradske, seoske i, uopšte, svece svih vrsta i značenja. Srpsko Kosovo je, dakle, ideja o izboru između dva carstva. Zemaljskog – otužno skučenog u ideji o tome da je život samo ovde i sada – i Nebeskog, ozbiljnog – koje zna da je mnogo manji problem izgubiti glavu nego svoju izgubiti dušu. Car Lazar, knez koji je poveo verne Srbe u izgubljenu bitku protiv Murata, (nečastivog), srpski je eksluzivni Hrist. Njegov arhi-Juda, Vuk Branković, čovek je koji je izdao braću, ostao je živ ali, proklet do kraja sveta i veka. Pošto su svi verni Srbi izginuli u Kosovskom boju, ovi koji sada žive – potomci su Vuka Brankovića i zato su prokleti. Premda sam Hrist kaže da ne sme da se kune ni proklinje, pravilo ne važi za srpskog kneza – koji je u ponekoj pesmi i Car. Naizgled deluje da je to u suprotnosti s Božjom zapovesti: Ne čini sebi drugih idola, ali nije. Lazar je i sam jedno je od lica Božjih. On je taj koji donosi odluku u odsudnom času, nakon srpske „Tajne večere“ na svojemu kneževskome dvoru. I kreće u unapred izgubljenu bitku. Na zemlji. Onu drugu, važniju i konačnu i koja je na nebu – on, naravno, dobija. Lazar gine sa svojim vitezovima – kao što je i najavio na svojoj kneževskoj večeri, gde je odlučio kojem će se prikloniti carstvu. To je ateistima i farisejima smešno jer oni ne veruju u Carstvo. Srpski književnici i ostali fariseji neretko pominju Srpsko Kosovo, uglavnom na dva načina. Kao lažni prepodobnici koji se kunu u svoje svetilište[1] ili kao predmet najgrublje poruge. Ponekad su u tome toliko strastveni da su u stanju da pucaju neistomišljeniku u leđa, mada su ove dve krajnosti suštinski istomišljeničke. Slepe vođe ne veruju u Srpsko Kosovo, kao što ni fariseji ne veruju u Boga – iako mu se mole. U tom smislu ateisti su pošteniji. Ali su dosta odvratni. Liče na besprizorne poklonike nekog čudnog kulta, koji, tako mahniti, idu uokolo po misionarskom poslu uvođenja i ostalih u tu svoju, kosovomrziteljsku, ateističku sektu.

Miodrag Bulatović Heroj na magarcu Meki povez Izdavač Bigz Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena `kopiletu, kurvaru i komunisti` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je `spasenje`, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih `istina`. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na `pogrešnoj`, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i `spasava` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u `merdoznom` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, `merdoznu` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i `binjadžija`, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju `novi svetski poredak`, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov `superiorni` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu `govnarnica istorije`, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu `govnarnicu istorije`, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja `svete i slavne prošlosti`: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog `mosta` i `zajedničke teritorije` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i `zborit i tvorit`, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu `merdoznog` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno `uneređena`, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao `normom` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, `merdoznih` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Otokar Keršovani, 1967. Prvo izdanje najambicioznijeg Bulatovićevog romana. Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena ``kopiletu, kurvaru i komunisti`` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je ``spasenje``, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih ``istina``. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na ``pogrešnoj``, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i ``spasava`` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u ``merdoznom`` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, ``merdoznu`` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i ``binjadžija``, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju ``novi svetski poredak``, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov ``superiorni`` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu ``govnarnica istorije``, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu ``govnarnicu istorije``, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja ``svete i slavne prošlosti``: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog ``mosta`` i ``zajedničke teritorije`` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i ``zborit i tvorit``, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu ``merdoznog`` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno ``uneređena``, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao ``normom`` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, ``merdoznih`` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Kolja Micevic Fransoa Vijon (franc. François Villon; rođen 1431. ili 1432 - nestao 1463) je bio prvi moderni francuski pesnik[1] i predstavnik poslednje faze u razvoju srednjovekovne francuske književnosti. Biografija Fransoa Vijon (pravo ime Francois de Montcorbier) rođen je u Parizu, u vreme engleske okupacije, pri kraju stogodišnjeg rata. Siromašna i neobrazovana majka rano ga je poverila učenom i uglednom crkvenom čoveku Gijomu Vijonu, čije je prezime nasledio. Upisuje studije i stiče sve predviđene univerzitetske stepene, ali već tada pokazuje sklonost ka razuzdanom i nemirnom životu. Zbog jedne žene, izazvan, 1455. godine ubija nekog sveštenika i beži.[1] Sledeće godine, koristeći se amnestijom francuskog kralja Šarla Sedmog, vraća se u Pariz i učestvuje u provali u Navarski kolež, zajedno sa grupom kaluđera i klerika. Otada luta širom Francuske i piše poeziju. Opet ga hapse 1461. u mestu Meung sur-Loire, ali zbog prolaska novoizabranog kralja Luja Jedanaestog oslobađaju ga. Krajem 1462. godine, zbog učestvovanja u nekom okršaju, osuđen je na smrt.[1] Vrhovni sud ga oslobađa u januaru 1463. i proteruje na deset godina iz Pariza. Otada mu se gubi svaki trag, ali nastavljaju da kruže priče o njegovom kasnijem životu. Te priče saopštava i Rable, ali one nisu nikad potvrđene. Delo Vijon predstavlja tradiciju necenzurisanog, intimnog govora, smatra Paund. On nije mario puno za srednjovekovne tradicije, niti je hteo da oživi retoriku Rimljana. Paund tvrdi da Vijon nije imao prave prethodnike u srednjem veku – u poeziju se po njemu nije unelo ništa novo od Dantea do Vijona. 14 i 15 vek. su vreme opadanja kurtoaznog ideala. Ipak, Gijom de Mašo je stvorio, ili doveo do savršenstva forme Balade, kraljevske poeme, ronda i tužbalice – koje će Vijon koristiti Međutim kod Dešana, Kristine Paizanske, alana Šartijea i Šarla Orleanskog ne nalazimo nekonvencijalnost Vijona – poezija je okrenuta ka formalizmu Mašoovog Ars Poetique koga je poznavanje versifikacije učinilo šefom pesničke škole. Pesnici 15 veka učestvovali su u poetici angažovanja, debate, i takmičenja. Imali su skupove koje su zvali puy na kojima su razmenjivali ideje o strofama i obradi standardnih motiva.. Tako su dovodili u vezu moć i simbolički poredak. Budući prijatelj Šarla Orleanskog, i učen u umetnosti, Fransoa Vijon je bio produkt jedne takve poetike. Može se dokazati da je Vijon na određen način učestvao u ovoj debatnoj kulturi srednjeg veka.. U tim lirskim pesmama i pitanjima koja kristalizuju može se uočiti razgovor sa prethodnicima i čitaocima ili slušaocima Vijon sa druge strane rođen je 1431 kao Fransoa de Monkobje Od dvanaeste godine (1443) studirao je na Sorboni zahvaljujući Gijomu Vijonu koji ga je prihvatio. Stekao je master 1452. godine. Međutim, pravo da predaje izgubio je tri godine od tada ubivši Popa. Oprošteno mu je sledeće godine, ali je opet optužen zbog provale na Navarski univerzitet, pa je morao da ode u progonstvo. Tada piše Malo Zaveštanje, i otpočinje život lutalice, člana bande lopova, ali opet stiže u zatvor.1461. osudio ga je Tibo d Osinji, a oslobodio dekret Luja XI. 1461. po oslobađanju iz zatvora piše Veliko zaveštanje. Nakon toga je zbog novog dela osuđen na vešanje, 1463. i od tada se Vijonu gubi trag. Vijonova poezija i život blisko su vezani zato što on po svom liku stvara lirski subjekat koji zatim sklapa ta šaljiva zaveštanja. U njima, što ih takođe vezuje, šala nije sama sebi cilj – u njima se osuđuje društvena nejednakost i nepravda među slojevima. Sama ideja potiče od građanske poezije 13. veka i zaveštanja Bodela, Fastuma i de la Hala, a ovom se tematikom bavio i pesnikov savremenik Alan Šartije. Forme u kojima Vijon piše, takođe su obilno korišćene pre njega, a ono novo što on unosi u poeziju i zbog čega ga zovu prvim modernim pesnikom je čitava burleskna slika stvorena u maniru darovanja sa kalamburima i dvosmislicama; živost potaknutu vulgarizmima, uličarskim govorom i bogatim upečatljivim rimama Vijon je bio veliki inovator u poetskim temama, a kroz njih i inovator formi. Razumeo je savršeno sednjovekovni dvorski ideal, ali se odlučivao da piše protiv njega u korist ološi i nikogovića osuđenih na vešanje, srećno ulazeći u parodiju i niske viceve. Konstantno je usavršavao dikciju i rečnik. Zaveštanja su pozajmljena forma u kojoj je Alan Šartije pre Vijona dostigao savršenstvo. Balade takođe nije izmislio. Ipak, ideja da oktave prepliće baladama, pa i ostalim formama, kao načelo organizacije, predstavlja u potpunosti Vijonovu novinu. Tek kada imamo u vidu narcisoidno brižnu organizaciju, ulazimo u suštinu Vijonovog dela. Tu se autobiografski momenti nižu u sekvencama po pet-šest strofa. U studiranju tema kojima se bavio shvata se neposredan dodir pesnika sa Smrću, preranim starenjem i Zaveštanja su sastavljena kao testament – pun ironije. Mićević kaže da Vijon, pomiren sa svojom bedom, kao jedinim uzrokom ljubavnih neuspeha i bolesti, okreće pravac podžemlju, svetu kurvi, drolja, lopova i propaliteta.. Tu pronalazi, rečju i ritmom, plemenitost i svevremenost poezije. Mićević zaključuje kako je Vijonov delo veliko pismo čovečanstvu i sadrži ono što i treba – pobunu i poruku nade. Vijonova umetnost postoji zbog Vijona. On se ne pretvara da se žrtvovao svom delu. Vijon nikada ne zaboravlja svog fascinantnog revoltiranog sebe. Njegova pesma je sebična kroz samoapsorpciju. Vijonov jezik je zato jezik patnje, ruganja, a pesnik zauzima svoje jedinstveno mesto u književnosti jer je jedini pesnik bez iluzija. Vijon nema srama, i ne pravda se – ni pred Bogom, nit pred sobom. Njegova veličina je u tome što nesvesno poručuje je da čovek ima pravo da bude taj ko je. Kako Vijon inkorporira tradiciju srednjovekovlja – Već smo pominjali formu testamenta, ali da bi ona postigla komičan efekat pesnik se igra sa motivom ranjenog viteza nesrećno zaljubljenog u nemilosrdnu damu. Komika proplivava iz siromaštva i prgavosti onoga koji daruje. Pesnik je ispevao Zaveštanja kao ođek svog neprikrivenog ličnog stava. I zato je on lirski, iskazuje raznovrstan i širok spektar intenzivnih ljudskih emocija. Ipak, Zaveštanja se mogu gledati kao sazrevanje pesnikovog duha. Dok je Malo odraz šaljivog, divljeg mladog doba, Veliko je zrelo ostvarenje – zbirka svih Vijonovih ostvarenja koje ujedinjuje osnovna tema – opraštanje od života i sveta. Malo Zaveštanje pesnik sastavlja kako nam sam kaže, o Božiću – Novo rađanje i nov početak, u kom se pesnik odriče svih veza koje su ga sputavale. Odmah uspostavlja svoju parodiju pravnog stila u kome svaka nova zaostavština počinje sa «item», a klasifikacija predmeta podseća na sholastiku. Ovakvo tretiranje šaljivog objekta čini ga još smešnijim. On zavešta kao pravi bogataš – prvo svoje ime, raspusnika i pariske lutalice, svome poočimu Gijomu de Vijonu. Iako prati aristokratski testament, da se zaveštaju mač, konj, lovački pas i slično – da bi to zaveštanje pričalo pesnikovu životnu priču, i odražavalo shvatanje nižih slojeva on kaže da mač treba otkupiti iz kafane, a da se konj nalazi kao firma iznad vrata kafane. U istom maniru, berberinu ostavlja isečke kose, obućaru stare cipele, a krojaču odelo. Njegovo darivanje ide do svreposti – daruje zatvorenicima naklonost tamničarke, a siromasima koji spavaju ispred, pesnicu u oko da se razbude. Malo zaveštanje sastoji se od 320 oktosilabičkih stihova podeljenih u 40 stanci po 8 stihova. U prvom dobijamo datum sastavljanja (1456), a u drugom ime autora, što je bio srednjovekovni običaj. Pesma je vrlo lična i govori određene podatke o Vijonovim saradnicima i kratanjima. Pred begom u Anže pesnik zavešta svoju imovinu onima koji ostaju. Gijomu Vijonu zaveša slavu dok srce ostavlja okrutnoj Katarini. Raznim slojevima društva ostavlja apstrakcije i trivijalnosti. Delovi pesme su naizmenično realistični, satirični, lirični, farsični. Uzvišeno i groteskno u Malom Zaveštanjima su pod ruku. Ta književna tehnika ponovo je oživela u romantizmu. Veliko zaveštanje napisano je pet godina kasnije, i pokazuje zrelost. Centralna tema u njemu služi i kao okvir jer je u tekst od 2000 stihova utkano 16 balada, 2 rondoa, pesma, i pokajanje. Znatno je bogatije ljudima, svih profila, a počinje sa okrutnim biskupom Tibo d Osinjijem koji ga je pritvorio. Teme Velikog Zaveštanja su osećaj gorčine zbog patnji i razočarenja u ljubav; pokajanja, Vijonovih misli tokom perioda kajanja kao i izgubljenog života. Neizbežna je tema smrti, bliske ili daleke. Ali čak i melanholični delovi i očajavajuće scene, prekinuti su ugodnostima i klovnarijama koje ih u takvom kontrastu čine još jednostavnijim. Veliko zaveštanje je nastavak i razvijanje Malog. Opet je aktivan motiv opraštanja, priroda stihova je lirska – pesnikov najličniji stav prema svetu i ljudima, sa tim što je Veliko Zaveštanje gorče, ozbiljnije i dublje. Pesnik ga počinje sa trideset godina kao i Dante svoju Komediju – što je za njega, pola puta između mudrosti i ludosti. Počinjući prvim zaveštanjima, on uvodi homersku temu obaveznosti smrti i toga da je ona lakša za siromahe. Da bi bolje ilustrovao tu temu on uvodi šest balada o ljudima prošlih vremena. Smrt učini da drhti, bledi Nos savije se, breknu vene, Rat naduje se, koža sledi ruke i žile izdužene O tako nežno telo žene Gizdavo, zdravo, željno plesa Zar će u takvom zlu da svene? Da, il još žio na nebesa. Vijon plastično i šaljivo opisuje kako mi je ljubav izmenila percepciju sveta – nebo velika tučna tava. Oblak debela koža vola – stvari koje imaju duhovni značaj postaju materijalne. Kraj toga je njegov pad Tako me ljubav bedno slaga, I dovede me pred dver ovu. Ali, brzo se ispravlja Vijon u svojoj igri kajanja i oprosta – zar ljubav tako ne čini sa svima ? Svak daće gaće njoj i lovu Ako ovako bude tlačen. Jedna od balada, o ženama prošlih vremena ima sjajan refren o lanskim snegovima. Želeći da pokaže kako i jezik tokom vekova gubi svoj oblik, upotrebljava starofrancuski koji se fovorio u XIII veku. Nekadašnja gospa iz «Žal lepe šlemarke» poredi njeno nekadašnje telo sa sadašnjim, deo po deo, i plastično. Tek od oko 800 stiha Vijon otpočinje pravi testament uz Item pred svaku strofu. Dušu zavetuje svetom trojstvu, a telo zemlji i tada njegove igre sa darovanjem postaju uzvišene: Crvi u mom telu neće naći masti Mnogo ga je izmučila teškim ratom glad. Vijon se odriče ulog ljubavnika, jer je za ljubav «samo šaka praha». Vijon izmišlja i Fremena, fiktivnog pisara kome diktira svoj testament. Jedine ne apstraktne stvari on poklanja poočimu – svoju Biblioteku i jedan roman Đavaljev prd, dok majci ostavlja molitvu za Bogorodicu. U toj pesmi majstorski oblikuje snažno i vatreno, Ali detinjasto i naivno verovanje neobrazovane srednjovekovne žene sa refrenom «za tu veru živim i umreću». Ucvala sam nemam telo mlado Ništa ne znam, tupa sam i stara Al`u tvojoj Crkvi gledam rado Raj naslikan, pun pesme i šara.... Odatle, darovi postaju nemogući i neobični i ovde se Vijon sveti svojim neprijateljima – Balada Žanu Kotaru, ljubitelju vina kojom se sve pijanice mole za blagoslov. Svoje verbalno bogatstvo i smelost najbolje je izrazio u baladi o zavidljivim jezicima. Balada o pariskim ženama je ljupka i simpatična balada koja govori o govoru Parižanki sa refrenom – Nigde nema takvih jezika kao u Parizu. Tu je i Balada o debeloj Margot – predstavnici žena koje je nimalo platonski nastrojeni Vijon, posećivao. Prostitutka se slavi zbog svoje iskrenosti, zbog toga što od nje znamo šta tačn da očekujemo Istog greha označi nas ljaga Lepši ko je? – tu ne treba vaga Lako krpa nađe krpu zadnju Ološ mi smo, ološ nam kraj praga Nismo skloni časti, čast nas slaga... Balada za nevernu dragu, koja se završava sva na R poseduje akrostih u kome je njegovo ime – Fransao. Refren je «Siromah jedan da nađe svoj mir». Crna lepota i opsena mu ne daju mira. Druga strofa počinje sa akrostihom Marthe, što je bilo uobičajeno ime za ženu sumnjivog morala. Tu se ljubav na komičan način proklinje. Balada obešenih je nešto što odlično pripremaju završni stihovi Zaveštanja. Vijon peva o smrti i jednakosti ljudi pred kosturnicom pariskog groblja. Vršeći pripreme za vešanje. Vijon se još jednom obraća posetiocima (Braćo ljudska što živite duže), i tako piše svoj Epitaf. Poziv na razumevanje i praštanje iz usta očajnika kontrastiran je zbog jačeg efekta sa slikama vrana koje kljucaju obešene ljude – i to je jedan od najuzbudljiviji umetnički uobličenih izliva ljudskog bola. Sve vreme se zalažući za male ljude i podžemlje, i u zadnjem momentu Vijon ostavlja za njih mesta. Sebe, i to društvo lupeža on stavlja za primer onima koji su u životu imali više sreće – to je Vijonov put od ličnog do univerzalnog, stila koji sazdaju pariska skitnica i magistar umetnosti koji manipuliše jezikom. Taj raskošan stil je dakle pesnikovo sredstvo a ne cilj. Epitaf se nastavlja na verset ili rondo, i tu Vojon govori povest svojih zaveštanja – kako je sve razdao i poklonio, i dodaje to da iako se pokajao, biće pogubljen. Tema oproštaja kulminira – moli posetioce da dođu da mu oproste, i kaže ... jer ljubavna stra ga seta njoj žrtvova muda bolna kada krenu s ovog sveta. Kneza koga je ranije zazivao radi oprosta sada zove izdrugih razloga da pre nego što Vijona pogube, popije pola galona crnog vina. Druga Vijonova dela svrstana su u Razne pesme, a ona se takođe odnose na tematiku kajanja, i opraštanja – Balada poslanica – prijateljima iz zatvora traži milost, sa refrenom « Zar tu pustit jadnoga Vijona», sa očitim ciljem da izazove jako sažaljenje za svoj položaj. On je kriv za iste stvari koje njegovi prijatelji na slobodi rade. Moli za oprot od Cara

Autor - osoba Acker, Kathy, 1947-1997 = Aker, Keti, 1947-1997 Naslov Don Kihot : roman / Keti Aker ; prevod sa engleskog Nina Živančević Jedinstveni naslov Don Quixote. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Niš : Gradina, 1986 Fizički opis 190 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živančević, Nina Zbirka Otkrivanja ; 23 Napomene Prevod dela: Don Quixote / Kathy Acker. Keti AKER pripada najzanimljivijim i najprovokativnijim američkim piscima koji stvaraju sedamdesetih i osamdesetih. Stil Keti AKER jeste svojstven samo njoj – generaciji grube erotike osamdesetih. Njena prodornost viđenja graniči se sa bezumnom silinom i prodornošću videa, pop-kulture i koncerata suvremenih rok muzičara. U romanu „DON KIHОТ“ Keti AKER razlaže samu sebe, spajajući „pikarstvo“ svog pisanja sa iskrenošću slikanja svoje erotske i seksualne žudnje. Keti AKER je u Americi hvaljena, uzdizana i istovremeno osporavana od strane kritičara isto koliko i Čarls Bukovski. Avangardna spisateljica Keti Aker volela je da kaže da ona nije jedna osoba, nego mnoge: „Sigurna sam da postoje stotine Keti Aker”, rekla je u jednom intervjuu pred kraj karijere. Već letimično upoznavanje sa njenim životom to i potvrđuje. Bila je prvo razočaravajuća Karen Aleksander, samu sebe je opisala kao „dobru devojčicu” koja se nije usuđivala da izaziva roditelje sve dok nije došla u tinejdžerske godine. Bila je žena koja širi nelagodu na žurci u potkrovlju svojom „grubo nanetom šminkom i zapanjujućom pank frizurom”, ali je pažljivije posmatrače ipak ostavljala zatečene kao „fragilna” i „detinjasta”. Bila je seksualna radnica, radila je na zameni u kancelariji, bila je instruktorka na koledžu i jedna od najpoznatijih spisateljica na londonskoj sceni. Kasnije u životu bila je nešto poput feminističke ikone, nabildovana motociklistkinja koja je uživala da je fotografišu u toplesu, da bi se bolje šepurila sa svojim tetovažama. Akerova je ovu raznolikost, koju je povremeno nazivala „šizofreničnim” kvalitetom, načinila glavnu temu svoje transgresivne, ponekad otuđujuće književnosti. U 14 romana, raznovrsnim kratkim pričama i zbirci eseja meta su joj bili veliki i mali nitkovi: nemarni roditelji, momci zlostavljači, agresivne i ambiciozne gazde, Nikson, Regan i sam kapitalizam. Pod uticajem konceptualnih umetnika iz 1960-ih i 1970-ih, rešena da ispita revolucionarni potencijal književnog jezika, odbacila je književne konvencije (doslednu karakterizaciju, jasan zaplet) i zamenila ih ukradenim tekstovima, nestalnim protagonistima, eksplicitnim scenama seksa i crtežima mapa svojih snova. Cilj je bio da se probije kroz represivne političke strukture koje su ljude svodile na jedno ime, jedan pol, jednu društveno determinisanu sudbinu. Njena književnost nije pitala „ko sam ja”, nego, pre svega, u filozofskijem ključu, šta to znači imati svoje „ja”, jedno ili nekoliko. Danas je već opšte mesto reći da je ličnost društveni konstrukt. Ali je Akerova jedna od prvih ljudi koji su to prihvatili kao aksiom, spisateljica koja ne samo što je intuitivno prihvatila promenljivost ličnosti, nego je to uzela i za svoj kredo. Nesigurna u to ko je bila, a indignirana pretpostavkom da bi trebalo da ostane nepromenljiva, uvek je bila spremna da napusti određeni grad ili vezu i potraži sebe na nekom novom mestu, u nečemu novom. Ishod toga bio je da je prijateljima i poznanicima delovala kao kontradiktorna osoba koju je nemoguće upoznati. „Ketina kompletna persona zavisila je od beskrajnog niza odraza fiktivnih persona, poput hodnika sa ogledalima”, rekla je umetnica Marta Rozler. Naučnik Mekenzi Vork, koji je bio u vezi sa Akerovom sredinom devedesetih, ponovio je njene reči: „Postoje samo Akerove, u množini”. U novoj biografiji, Pojedi svoj um: Radikalni život i delo Keti Aker (Sajmon & Šuster), Džejson Mekbrajd piše da je Akerova „upravljala kontradikcijama i na njima se razvijala”. U ovoj oštroj, živoj knjizi, saznajemo da je Akerova bila skeptična prema autobiografijama, a ipak je iznova i iznova crpela iz sopstvenog života; osećala je da je književni kanoni oslobađaju, a ipak se osećala porobljeno u njima; očajnički su joj bili potrebni ljudi, a ipak ih je gurala od sebe. Mekbrajd, koji je podrobno istražio život svog subjekta, nema nameru da razrešava ove kontradikcije i objašnjava da Akerova „nije tražila da bude razrešena”. Pošteno. Ali biografija, u najboljem slučaju, ne nudi samo portret, nego i teoriju o svom subjektu. Ne možemo a da se ne zapitamo zašto se Akerova toliko opirala ideji o stabilnoj ličnosti i kako se taj strah odrazio na njen život i na njeno delo. Srećom, njena fikcija nudi mnoštvo tragova. Njeni romani, puni siročadi, prostitutki, mornara i pirata, govore o ljudima u bednim okolnostima koji nemaju drugog izbora nego da se menjaju. Oni beže; napuštaju stare ljubavi; transformišu se iz nečega u nešto drugo. U njenom najoptimističnijem delu, Mačkica, kralj pirata (Pussy, King of the Pirates, 1996), poslednjem romanu, takvi neprilagođeni likovi se udružuju i nalaze načina da prežive u surovom svetu. Ali u mnogim drugim njenim knjigama begunci uspevaju da pobegnu iz sobe za mučenje samo da bi otkrili da ih čeka sledeća; ona izlazi iz loše veze i završava kao seksualna robinja ili se ratosilja grube porodice samo da bi završila sa zlostavljačem. „Bežim od bola”, kaže naratorka Velikih očekivanja (The Great Expectations), romana Keti Aker iz 1982. godine. A naratorka zna i da „jedinu muku stvara bežanje”. Ako život i delo Akerove nude lekciju o tome kako se izvući iz zamki okoštalog identiteta, one služe i kao upozorenje šta može da usledi ako se u tome uspe. „Pokušala sam da pobegnem od patnje zvane detinjstvo”, piše Akerova u knjizi Moja majka: Demonologija (My Mother: Demonology), romanu iz 1993. Patnja je, po svemu sudeći, počela pre nego što je Akerova uopšte i rođena. Njena majka, Kler, lepo dete iz imućne jevrejske porodice, zatrudnela je posle kratke romanse; otac je otišao pre nego što se porodila. Kler je srela Alberta (Bada) Aleksandera, a onda se na brzu ruku i udala za njega, nežnog, iako ne baš impresivnog, čoveka, koji se saglasio da će se prema detetu odnositi kao prema svom. Akerova je rođena na Mehnetnu 18. aprila 1947. godine; dobila je ime Karen, po Badovoj sestri, ali se ono nije dopadalo Kler i nije htela svoju ćerku da zove tako, nego ju je zvala Keti. Ubrzo nakon porođaja, kod Kler je dijagnostikovana upala slepog creva, što je poslednja trauma u priči o poreklu Akerove. Akerova je za ovaj deo svoje prošlosti saznala kao tinejdžerka i opsesivno mu se vraćala u svojim književnim delima. „Pre nego što sam rođena, majka me je mrzela jer ju je otac napustio (jer je zatrudnela?), a i zato što je moja majka htela da ostane dete svoje majke više nego da meni bude majka”, piše ona u Velikim očekivanjima, koji predstavljaju elegiju za Kler, koja se ubila 1978. godine. „Slika moje majke u meni izvor je moje kreativnosti”. Kler je oblikovala detinjstvo svoje ćerke, kao i njenu književnost. Bila je inteligentna, ali slabo obrazovana, zbog čega joj se njen blesavi muž rugao, nezadovoljna svojim životom matrone Saton plejsa i majke dve devojčice. Prema sećanju Akerove, njena majka iskaljivala je frustracije na svojoj starijoj ćerki zadubljenoj u knjige, podstičući je da bude manje promišljena, manje emotivna, više nalik svima drugima. Ali u Lenoksu, privatnoj školi za devojčice sa Aper Ist Sajda, Akerova se izdvajala među bogatim školskim drugovima iz konzervativnih belačkih protestantskih porodica. Nije baš bila privlačna, sećaju se njeni vršnjaci; razbarušena, neprijatna. Takođe je rano počela da upražnjava seks i razmetala se time kao neki dečak u adolescenciji. Kada je preskočila probu za bal novajlija da bi se videla sa starijim dečkom, majka ju je ošamarila i nazvala je kurvom. „Moji roditelji su prema meni bili kao čudovišta”, sećala se Akerova u intervjuu iz 1997. godine. „Jedino kada sam mogla da imam malo slobode ili radosti bilo je kada sam bila sama u sobi” i pisala. Drugačiju vrstu slobode pronaći će u peripatetičkom spisateljskom životu, onakvom kakav će je voditi tamo-amo po obe obale, a povremeno i po svetu. Takav život počeo je u Brandajsu, u druženju sa bitnicima i mladim intelektualcima na koledžu na koji se Akerova upisala 1964. Studirala je klasike, ta oblast će uticati na njenu fikciju, prevashodno joj nudeći estetičarske teorije da ih preispituje, a koristila je to što su stege popustile i odlazila je na orgije koje su priređivali klinci iz pozorišta. Na kraju se skrasila u vezi sa studentom istorije Bobom Akerom. Par se venčao i preselio u San Dijego, gde je Bob počeo studije na Kalifornijskom univerzitetu, a Akerova je diplomirala. Nije bila oduševljena njihovim novim domom. Kasnije je pisala: „Sunčana Kalifornija je totalno dosadna; ima previše plavoguzih surferskih ložana”. Ali baš u San Dijegu se Akerova srela sa dve osobe koje imale najveći formativni uticaj na nju: pesnik Dejvid Antin i njegova žena Elinor, konceptualna umetnica. Eli je istraživala „transformativnu prirodu ličnosti” preko nekonvencionalnih metoda portretisanja. Dejvid je u međuvremenu svoje studente poezije učio kontroverznom pristupu kompoziciji: podsticao ih je da odu u biblioteku, pronađu knjige na teme koje iz zanimaju i „kradu” im sadržaj. Onda bi sklapali odlomke iz različitih dela, „kao film” ili kao „saobraćajne nesreće na putu I-5”. Za samo nekoliko nedelja, studenti su stvarali „predivno brze, promenljivo lepe stvari, kao što vozači na trkama menjaju opremu”. Ovaj metod, koji je Akerova prvo zvala „prisvajanje”, a kasnije, znatno provokativnije, „plagiranje”, definisao je kasnije njenu karijeru. Ako su joj Antini obezbedili formu za ranu fikciju, godine života u Njujorku, gde se preselila 1970. godine ostavljajući Boba za sobom, obezbedile su joj sadržinu. Otuđena od porodice, a tražeći načina da plati račune tako da joj to ne ugrozi vreme za pisanje, Akerova i njen tadašnji momak našli su posao u industriji seksa. Počeli su da glume u porno filmovima, a potom su se okrenuli živim nastupima u seks-šouovima na Tajms skveru. Bili su dobro plaćeni, 20 dolara po nastupu, ali je Akerova bila ambivalentna u vezi s takvim iskustvom. Kako je rekla, šou joj je otkrio „politiku ulice”, to jest brz i naopak način da razume „odnose moći u društvu”. U Detinjastom životu Crne Tarantule (The Childlike Life of the Black Tarantula), delu sa kojim se probila, a objavila ga je sama u nastavcima 1973. godine, Akerova je ponudila poduži opis šoua: Iznenada, kad sam krenula da se poljubim u bradavicu, stanem; vidim kako me stotine muškaraca gleda. Spopadaju me deluzije: muškarci me prate, muškarci hoće da me povrede, muškarci žele da imaju seksualne aktivnosti sa mnom bez mog pristanka i želje… Psihijatar mi kaže da čujem deluzije; sečem svoju kosu; Jovanka Orleanka sam. Predvodim vojnike u povlačenju i pobijem svakoga. Postajem vrela: cepam odeću sa sebe, počinjem da masturbiram, muškarci me čine ooo takoo vrelom. Psihijatar me jebe, oboje svršavamo pet miliona puta. OOOO O da da to je to ne ne? o molim te o da o hajde brže… brže daj mi ga sad SAD oooo (nisko) ooooo (više) oooo oooo oah auahhh oahh eha (ponovo nisko). Sve moje bolesti ko rukom odnete. Uprkos žestokom stilu, odlomak nudi pažljivu analizu seksualnog egzibicionizma. Naratorka je na sceni, izložena, ugrožena („muškarci hoće da me povrede”), ali je istovremeno, paradoksalno, i osnažena. Seks je predstavljen kao lekovit, ali ipak komika poslednjih nekoliko redova (orkestracija groktanja i uzdaha koji autorka kontroliše poput dirigenta) otežava nam da taj opis prihvatimo kao ozbiljan. On zvuči kao da Akerova i dalje nastupa pred publikom, pružajući joj šou kakav želi. Ovakva proza, povremeno proganjajuće direktna i poremećena, karakteriše dobar deo Tarantule. Akerova je, prema njenim beleškama, verovala da će joj knjiga omogućiti da „eliminiše identitet”. Pa ipak, tekst sadrži mnoge priče iz života same Akerove, a neke su čak prepisane iz njenog dnevnika. One su stavljene u zagrade, kao sekundarne; glavna priča sastavljena je od napisa u prvom licu, izvučenih pravo iz dela V. B. Jejtsa, Markiza de Sada i Violet Leduk, između ostalih. Ponekad se dva pripovedačka modela u knjizi tematski nadovezuju. Na primer, na jednom mestu se scena sa novinarom iz devetnaestog veka, u kojoj žena opisuje svoj košmar, glatko preliva u deo dat u zagradama koji počinje sa „Svake noći imam košmare”. Drugde Akerova ističe diskontinuitet: halucinacija žene ubice se prekida, usred rečenice, refleksijom o ponižavajućoj vezi, datom u zagradama. Ova knjiga je briljantan primer za to kako tehnika prisvajanja može da identitet autora/ke istovremeno i podrije i učvrsti. Akerova nikada nije verovala u „pronađi svoj glas” školu pisanja, ali je sa Tarantulom pronašla glas koji je mogla da iskoristi da bi opisala snažne emotivne doživljaje bez toga da zapadne u nešto što je sa podsmehom nazivala „autoekspresivnošću”. Za razliku od mnogih autora i autorki autobiografske fikcije, Akerovu nije zanimalo da širi priče o sebi da bi drugi mogli da im se čude ili da se u njima pronalaze. Niti je prvo lice videla kao katarzično. Njen cilj uvek je bio da poništi sopstveni identitet, da dozvoli sebi da drugi prodiru u nju. „Zanimaju me moje veze sa drugim ljudima, mogućnost da izađem sama iz sebe”, napisala je jednom prijatelju ubrzo nakon što je poslala poštom poslednje poglavlje Tarantule. Da bi podvukla tu poentu, svoja dela je objavljivala sama, pod pseudonimom Crna Tarantula. Akerova je ubrzo, na svoje zadovoljstvo, saznala da je postala „neka vrsta zvezde” na Menhetnu, gde su umetnici sa uzbuđenjem govorili o spisateljici nepoznatog imena. „Moj stil me primorava da živim u San Francisku ili u Njujorku”, napisala je Akerova u Tarantuli. Nakon kratkog perioda u San Francisku ranih sedamdesetih, vratila se u Njujork sa Piterom Gordonom, muzičarem koji će joj kasnije biti drugi muž. Bili su više cimeri nego ljubavnici (retko su imali seks, a oboje su imali druge partnere), ali se Akerova oslanjala na to da Gordon finansira njihov način života. „Običan posao bi mi došao kao lobotomija”, rekla je. Teško je zamisliti bolje mesto za mladu Akerovu od donjeg Menhetna sredinom sedamdesetih. Kirija je bila niska; galerije i izvođački prostori pristupačni; tržište širom otvoreno. Akerova je napredovala. Ispunjena nekolikim ljubavnim aferama počela je da piše Život odraslog Tuluz Lotreka, knjigu izraslu iz istraživanja seksa i sopstvene ličnosti, što je već počela u Tarantuli i njenom nastavku Sanjala sam da sam nimfomanka! Maštanje. (Prva rečenica: „Apsolutno volim da se jebem”.) Podržavala ju je zajednica umetnica među kojima su bili Lesli Dik, Bernadet Majer, Ajlin Majls i Lin Tilman. Mnoge od ovih spisateljica, koje su se poigravale žanrovima i formama, čitale su svoje radove u okviru projekta čitanja poezije u crkvi Svetog Marka ili u prostoru zvanom Kičen (eng. kuhinja, prim. prev). Akerova, već iskusna performerka, na sceni se osećala sasvim opušteno. Tilmanova se seća kako je sebi davala „mnogo slobode” tokom čitanja, nagovarala je publiku da ustane sa sedišta i priđe joj ili se izvijala preko stola, verovatno da bi videla određene ljude koje je prikazivala u svojim delima. Prekoračivala je vremenska ograničenja i insistirala na tome da nastupa poslednja. „Pomišljala sam: kako može tako nešto da radi”, seća se Majlsova. Ali „ljudi su bili zaneti”. Ako je Akerova delovala ambiciozno, samouvereno, ponekad čak i manipulativno, bila je takođe i ranjiva i nesigurna, posebno u romantičnim vezama. (Izjašnjavala se kao kvir.) Čeznula je za tim da izlazi sa poznatim umetnicima (u Tarantuli je napisala da je jedna od prednosti kada si slavan to što su „umetnici u koje sam se zaljubljivala hteli da me pojebu”) i to joj je povremeno i polazilo za rukom. Ali te veze, obično kratkog daha, često su uticale na to da se potom oseća gore nego pre njih. „Tako sam nepodnošljivo željna da ne mogu ni da mislim na umetnost”, napisala je u Tuluz Lotreku. „Ne bi trebalo da toliko želim da budem sa drugom osobom”. Njen očaj otkrio je i drugu stranu njenog anti-identitetskog projekta: ako je postojala „samo kada neko traži da me dodirne”, kao što je napisala u Tarantuli, onda se bez posvećenog ljubavnika osećala kao da nestaje. Upravo je taj sklop teskoba, o tome da je neželjena, ili napuštena, predstavila tako uverljivo u Krvi i utrobama u srednjoj školi (Blood and Guts in High School), romanu koji je napisala krajem sedamdesetih. Sa didaskalijama, pornografskim crtežima i arapskim pisanim slovima, ta knjiga je do danas ostala njeno najpriznatije delo. Počinje dijalogom devojčice Džejni i njenog oca, zapravo njenog „dečka, brata, sestre, novca, zabave i oca”, za kojeg Džejni veruje da je rešen da je ostavi zarad starije žene. Džejni pokušava da ostane pribrana i „racionalna”, ali što više nastoji da potisne svoju intuiciju, to više njeni strahovi počinju da „izbijaju i poplavljuju”. Ona uskoro provocira oca (koji je, da ne bude zabune, ujedno i njen ljubavnik) da joj saopšti sve šta joj zamera. Džejni sluša njegovu dugu listu primedbi, zamišljajući sebe „kao konja u Zločinu i kazni, delimično odrane kože, tako da se vidi crveno meso. Muškarci dugim štapovima tuku konja”. Džejnina vizija pretučenog konja samo je jedna od mnogih prizvanih slika bola, koji postaje glavna tema knjige. Pošto otac ostavi Džejni („JA VIŠE NISAM JA”, razmišlja za sebe), ona se priseća mučnog doživljaja iz klinike za abortuse. „Narandžasti zidovi bili su dovoljno debeli da priguše vrisku što izbija iz operacione sale”, piše Akerova, koja je imala nekoliko abortusa. Zahvat je predstavljen kao stravičan, a opet nekako nežan i utešan: Obavljanje abortusa je očigledno baš kao jebanje. Ako zažmurimo i raširimo noge, pobrinuće se za nas. Poskidali su nam odeću. Dali nam bele čaršave da pokrijemo golotinju. Odveli nas nazad u bledo zelenu prostoriju. Volim kada se muškarci pobrinu za mene. Ali uskoro to prerasta u nasilje: lokalna anestezija ne uspeva da deluje „tamo gde boli”; „slabašna plavuša” prolazi kroz zahvat u agoniji, a oči su joj „otvorene široko ko kod ribe”. U ostatku romana, Džejni biva pretučena, naterana da se prostituiše, bačena iza rešetaka, a onda dobije rak. Knjiga se završava golubicama koje guguču kraj njenog groba. „Uskoro će mnoge druge Džejni biti rođene i te Džejni će pokriti zemlja”, piše Akerova. Lepa je to slika umnožavanja, ali je zasenjena užasom. Ako je život originalne Džejni bio toliko bolan, šta li će tek njene naslednice morati da preguraju? Danas, više od 40 godina od kako je napisana, Krv i utroba u srednjoj školi nesumnjivo je najpoznatije delo Keti Aker, delimično možda i zbog onoga zbog čega je bilo zabranjeno u Zapadnoj Nemačkoj kao „štetno po maloletne”. Ali je tek roman koji je potom napisala, Velika očekivanja skrenuo pažnju kritike i šire publike na Akerovu. (U Grouv presu su 1982. godine pristali da objave Velika očekivanja i ostale knjige Keti Aker uz ukupnu naknadu od 5.000 dolara.) Napisan posle smrti oba roditelja (Bad je umro od srčanog udara godinu pre nego što je Kler oduzela sebi život), roman je natopljen bolom i liričan je, sa meditacijama o detinjstvu, nasilju, napuštanju i gubitku. Kliford, zasnovan na jednom od autorkinih nasilnih ljubavnika, zauzima svoje mesto među negativcima u panteonu Keti Aker, a njegovi unutrašnji monolozi svedoče o njenom dubokom razumevanju samozavaravanja. Ona je mogla, kad je to htela, da predstavi heteroseksualnog muškarca bolje od bilo kog pisca svog doba. Velika očekivanja označila su evoluciju u namerama Keti Aker, ako ne i u njenom pristupu. Ona ponovo pozajmljuje od drugih pisaca (Dikensa, Melvila, Pjera Gijote) da bi ispričala duboko ličnu priču. Ali, dok njene rane knjige slave rasipanje identiteta, Velika očekivanja predstavljaju iskorenjivanje lične prošlosti, a i čvrstog „ja”, kao gubitak: Shvatam da je ceo moj život u završecima. Ne završecima, to su samo događaji; nego u rupama. Na primer, kada mi je umrla majka, to „ja” koje sam uvek poznavala je propalo. Celokupna moja prošlost je iščilela. Atmosfera je ovde setna, daleko od trijumfa iz Tarantule. Sve vreme se provlači osećaj da naratorkina usamljenost i bol izviru iz toga što je bila neželjeno dete koje nikada nije saznalo odakle potiče, pa tako nije znala ni ko je. „Nemam predstavu kako da počnem da opraštam nekome ko mi je mnogo manje od majke”, lamentira naratorka na jednom mestu. „Nemam predstavu kako da počnem”. Akerova nikada nije bila sklona frojdovskoj psihologiji, ali u Velikim očekivanjima nudi nam pronicljivu studiju o tome kako nas uskraćenost u detinjstvu uslovljava da se nosimo sa budućim bolom, pa čak i da ga očekujemo. Ipak, Akerova je imala smisla za to da gubitak pretvori u oslobađanje. Bez roditelja, stoga oslobođena porodice iz koje potiče, rastavljena od Gordona, a uz iznenadni priliv nasledstva od bake sa majčine strane, mogla je da gradi sopstveni imidž, i da živi, jedan ili više života, po svome. Počela je da diže tegove i da telo oblikuje do detalja onako kako je htela. (Volela je da se pojavljuje u teretani nakon sadomazohističkih sesija sa svojim ljubavnikom, tako da druge žene mogu da zure u njena izbrazdana leđa.) Zainteresovala se za odeću modnih dizajnera i punila je garderober komadima Betsi Džonson i Žan-Pola Gotjea. Preselila se 1983. godine u London, gde je bila predmet divljenja mladih pankera, ali i starijih ljubitelja književnosti. Akerovoj je ta pažnja uglavnom prijala; jednom sagovorniku je rekla da voli da je fotografišu, pošto je to podseća „na istu vrstu igre sa identitetom koju ona primenjuje u onome što piše… Uvek me zanima da vidim kako se imidž pretapa u drugačiji imidž”. Ali samo nekoliko godina kasnije delovalo je da je brine to što ta persona ometa njene čitaoce i što više ne može da je kontroliše. „Da kažem da vole ono što radim, ne, ne bih rekla”, ispričala je u intervjuu, misleći na svoju britansku publiku. „Oni od onoga što radim prave fetiš”. Pa ipak, rado je dočekivala fotografe, novinare i dokumenariste koji su nastojali da uhvate tu čvrstu, seksi spisateljicu sa „energijom rok zvezde”. Kada je bila pozvana na turneju u tri grada u Australiji, u leto 1995. godine, bila je predstavljana kao „Keti Aker, američka superstar pank feministička spisateljica”. Bio joj je to imidž koji nije do kraja priznavala, ali ga je ipak prihvatila. Akerovoj je 1995. godine, dok je predavala u San Francisku, otkriven rak dojke. Bolest joj se proširila na limfne čvorove, pa joj je lekar preporučio hemoterapiju, što bi joj povećalo izglede za 10 odsto. Akerova, koju su doktori loše lečili u prošlosti, bila je skeptična: zašto bi patila zarad tako malo efekta? Kako je napisala u eseju za Gardijan, odlučila je „da se udalji od konvencionalne medicine” i time se „udalji od normalnog društva”. Umrla je sledeće godine u alternativnom centru za tretmane protiv kancera u Meksiku. Imala je 50 godina. Iako je Pojedi svoj um predstavljen kao prva „kompletno autorizovana biografija”, ona donosi umnogome istu priču, koristeći se mnogim istim izvorima, kao i knjiga Posle Keti Aker Krisa Krausa iz 2017. godine. Glavna razlika je u tonu. Tamo gde Kraus, koji se kretao u istim kreativnim krugovima kao i Akerova, a i oženio se jednom od njenih bivših ljubavnica, piše sa ambivalentnošću nekog ko joj je blizak, Mekbrajd piše sa divljenjem fana. (Akerova ga je inspirisala da uradi svoju prvu tetovažu.) Obojica primećuju da je Akerova iritirala mnoge ljude na gradskoj sceni; da je ohrabrivala koleg(inic)e po peru, a onda se iznenada okretala protiv njih; da je imala lošu naviku da zavodi partnere drugih. (Njeni potezi inspirisali su jednu njenu poznanicu da napiše Bluz nesigurne devojke ili Ne kradi mi dečka.) Dok je Mekbrajd sklon tome da Akerovoj oprašta na indiskrecijama, Kraus ume da bude i kritički nastrojen. On navodi da je Akerova bila odrešita, da nije bila ranjiva devojka nego ambiciozna žena, spremna da uradi sve što je potrebno da bi postala slavna. „Akerova je, u neku ruku, tačno znala šta radi”, piše Kraus. „Ako bismo se pretvarali da je drugačije, to bi značilo nipodaštavanje lude hrabrosti i širine zamaha njenog dela”. Ali Akerova je bila odrešita upravo zato što je bila toliko ranjiva. Malo je pisaca koji su toliko ogoljavali sopstvenu patnju onako kako je ona to radila; još je manje onih koji su to radili tako da im delo provocira ili zapanjuje umesto što samo izaziva saosećanje. „Želim ljubav”, objavljuje devojka u njenom romanu Don Kihot, što je bio san (Don Quixote, Which Was a Dream): Nećeš dobiti ljubav. OK. Nego ćeš ponovo biti povređena. Znam. Glavna stvar je da se uvek kikoćeš. Cele prošle nedelje kada sam bila zaista povređena osećala sam se kao da sam se razbolela. Biti povređena znači razboleti se. Ovaj pasus odiše očajem i samokritičnošću, ali je i blago satiričan i radoznao, kao da nečije autodestruktivne sklonosti mogu da budu generativne. Nakon što je objavila Don Kihota, Akerova je objavila da je završila sa kopiranjem starih priča. Htela je da stvori nešto novo, nešto što je zvala „mit kakav bi ljudi mogli da ižive”. Njena proza je postala harmoničnija; likovi u njenim poslednjim romanima su tragači, a ne begunci. Kao da se i sama Akerova promenila. Poveravajući se timu „vidara”, uključujući tu i nutricionistu, duhovnog savetnika i terapeuta koji je ljude vodio kroz regresije prošlih života, napisala je da se ona ne suprotstavlja toliko kanceru koliko se „suprotstavlja sebi”. Ako je taj proces bolan, neka tako i bude. „Postepeno će”, pisala je, „i strahu doći kraj”. Piše: Megi Doerti Keti Aker (Kathy Acker; 1947, Njujork, SAD – 1997, Tihuana, Meksiko), američka spisateljica eksperimentalnih romana, pank poezije, drama i eseja. Pohađala je osnovne klasične studije na Univerzitetu Brandeis i klasične postdiplomske studije na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (1974), Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986, Don Kihot: roman, prevela Nina Živančević, Niš: Gradina, 1986), Empire of the Senseless (1988), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996), Bodies of Work: Essays (1997). Dobitnica je Puškartove nagrade (Pushcart Prize) za 1979. godinu. MG69 (N)