Autor - osoba Bolanjo, Roberto, 1953-2003 = Bolaño, Roberto, 1953-2003 Naslov Isprave za ples : izbor priča / Roberto Bolanjo ; izabrao i sa španskog preveo Igor Marojević Jedinstveni naslov Llamadas telefonicas. scc Putas asesinas. scc Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 2002 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2002 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 207 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Marojević, Igor Zbirka ǂBiblioteka ǂBIS. Džepna knjiga ; ǂknj. ǂ66 Sadržaj S a d r ž a j: Telefonski pozivi (5-106): Jedna književna avantura (7-19); Crv (20-34); Đoana Silvestri (35-52); Život En Mur (53-86); Sensini (87-106). - Kurve ubice (107-194): Gomes Palasio (109-120); Dani 1978. (121-136); Oko Silva (137-153); Prefiguracija Lala Kure (154-172); Isprave za ples (173-184); Susret sa Enrikeom Linom (185-194). `Rasprsnuće stvarnosti` : pogovor / Igor Marojević (195-205). (broš.) Napomene Stv. nasl. izvornika: 1. Llamadas telefonicas; 2. Putas asesinas / Roberto Bolaño Str. 195-205: `Rasprsnuće stvarnosti` / Igor Marojević Na koricama beleška o autoru. Predmetne odrednice Bolanjo, Roberto, 1953- Roberto Bolanjo je rođen 1953. u Santjago de Čileu. Umro je 2003. u Barseloni. Najpoznatiji je kao autor romana, kojih ima 12: „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984; koautorski; nagrada Ámbito literario), „Ledena staza“ (La pista de hielo, 1993; Nagrada grada Alkala de Enares), „Staza slonova“ (La senda de los elefantes, 1994; nagrada Feliks Urabajen), „Nacistička literatura u Americi“ (La literatura nazi en America, 1996), „Udaljena zvezda“ (Estrella distante, 1996), „Divlji detektivi“ (Los detectives salvajes, 1998, nagrade Romulo Galjegos i Eralde, Nagrada Čileanskog saveta), „Amajlija“ (Amuleto, 1999), Monsieur Pain (1999), „Čile noću“ (Nocturno de Chile, 2000), „Antverpen“ (Amberes, 2002), „Lumpenromančić“ (Una novelita lumpen, 2002) i 2666 (posthumno; nagrade Salambo i Hose Manuel Lara, Nagrada grada Barselone). Značajan i kao pisac zbirki priča „Telefonski pozivi“ (Llamadas telefónicas, 1997, Nagrada grada Santjago de Čilea), „Kurve ubice“ (Putas asesinas, 2001) i „Nesnosni gaučo“ (El gaucho insufrible, posthumno). Objavio je i šest knjiga poezije. Bolanjo je svojevremeno bio aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je i u Meksiku (desetak godina) i Španiji (od kasnih sedamdesetih do smrti). Prevođen je na oko dvadeset jezika. Značajan je pre svega kao autor koji je, podržan mlađim hispanskim piscima koji ga u velikoj meri smatraju pretečom, svojim istovremeno neposrednim, bespoštednim i vrlo poetičnim jezikom i originalnim formama, praktično ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti. MG117 (N)

Autor - osoba Bagić, Krešimir Gregorić, Boris Naslov Svako je slovo kurva / Krešimir Bagić, Boris Gregorić Vrsta građe poezija Jezik hrvatski Godina 1988 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Goranovo proljeće, 1988 (Zagreb : Grafički zavod Hrvatske) Fizički opis 47 str. ; 20 cm Zbirka Goranovo proljeće. Edicija Nagrađeni pjesnici ISBN ((Broš.)) Napomene Tiraž 500 Listovi povezani na japanski način. Krešimir Bagić/Boris Gregorić: SVAKO JE SLOVO KURVA, „Goranovo proljeće“, Zagreb, 1988. Dvojac Bagić – Gregorić zaplovio je u književne vode na pomalo neuobičajen način, naročito kad je poezija u pitanju: knjigom koju ispisuju zajednički. Već tim gestom desakralizuju poetski čin: on nije više individualno raspinjanje, produkt jedne samoće, već namerno proizvođenje određenih znakova, jezička i poetska igra dve ličnosti. U toj nameri (bez obzira kako je realizovali: da li su stihove smišljali istovremeno ili su ih sastavljali naizmenično, pa uklapali u jednu celinu) pomogla im je generacijska (i životna, pretpostavljam) bliskost, s njom i senzibilitet, tako da nema većih odstupanja u rukopisu (jer se, uglavnom, ne pozna kad koji od njih ispisuje stih) i to je još jedno poništavanje autora, još jedna mistifikacija svojstvena našem vremenu, koje su se prihvatili „oberučke“ i zdušno. Još od naslova knjige („Svako je slovo kurva“) očigledna je humoristička usmerenost: kroz parodiranje, persiflaže, svojevrsne književne viceve i grotesknost ispoljavaju svoje zabavljačke ambicije i odaju, pre svega, dobro raspoloženje. A to je utisak koji poeziji uglavnom nedostaje (ona je često mučna i tugaljiva). Zato ovakva akcija zaslužuje komplimente. Reč je o humoru bez naličja: ne bezrazložnom i karikaturalnom izrugivanju, već nepretencioznom ludiranju i neusiljenom humoru, pri čemu se (što je za poeziju najhitnije) oslobađa jezik a stihovi nesputano nižu i provociraju svojim postupcima. Ovoj poeziji pristaje i odrednica koju je Lipovetsky prepoznao kao postmoderni, new-wave humor. Njime se odlikuju i samostalne knjige koje su i Bagić i Gregorić u međuvremenu objavili. Zoran Đerić, „Polja“ Krešimir Bagić Rođen 1962. u Gradištu. Pjesnik, stilističar i kritičar. Uređivao je emisije o književnosti na Trećem programu Hrvatskog radija (1990-1995), predavao hrvatski jezik i književnost na Sorboni (1996-1999) te bio voditelj Zagrebačke slavističke škole (2005-2009). Profesor je stilistike na Filozofskome fakultetu u Zagrebu i urednik portala stilistika.org. Pjesme i stručni tekstovi prevođeni su mu na dvadesetak jezika. Objavio je zbirke pjesama: Svako je slovo kurva (s B. Gregorićem, 1988; nagrada Goran za mlade pjesnike, 1988), Između dva snažna dima (1989), Krošnja (1994), Bršljan (1996), Jezik za svaku udaljenost (2001), Le palmier se balance (Pariz, 2003), U polutami predgrađa (2006), Trebalo bi srušiti zidove (2011; nagrada Dobriša Cesarić; nagrada Duhovno hrašće, 2011), Plaši li te moja boja (2013), Tko baca mrvice kruha dok hoda šumom / Qui sème des miettes de pain en traversant les bois (Rennes, 2016) i Ponornice (Zagreb, 2021; nagrada Zvonko Milković, 2021; nagrada Tin Ujević, 2022). K tome: znanstvenoesejističke knjige Četiri dimenzije sumnje (koautor, 1988), Živi jezici (1994), Umijeće osporavanja (1999), Treba li pisati kako dobri pisci pišu (2004), Uvod u suvremenu hrvatsku književnost (2016; nagrada Josip i Ivan Kozarac, 2016), knjige kritika Brisani prostor (2002; nagrada Julije Benešić, 2003) i Pogled iz Dubrave (2017) te Rječnik stilskih figura (2012; Državna nagrada za znanost; Godišnja nagrada Filozofskoga fakulteta; nagrada Kiklop za znanstvenu knjigu godine, 2013). Uredio je Rječnik Trećeg programa (1995), Leksikon hrvatskih književnih kritičara (2012), zbornike Važno je imati stila (2002), Bacite stil kroz vrata, vratit će se kroz prozor (2006), Ivan Slamnig, ehnti tschatschine Rogge! (2011), suuredio Jezik in fabula. Pisci o jeziku i stilu (2017) i Jezik in fabula: zbornik radova (2018), sastavio izbore proze Poštari lakog sna (1996) i Goli grad (2003; slovenski prijevod: Golo mesto, 2005; poljski prijevod: Nagie miasto, 2009), priredio izbore iz poezije Stjepana Gulina, Zvonka Makovića i Josipa Severa. Pisac kratke proze, esejist, kritičar, prevodilac, jezični tutor, lektor i likovni umjetnik Boris Gregorić (9. ožujak 1961) proveo je veći dio života u Sloveniji, Zagrebu i Iowa Cityu, SAD. U Zagrebu je bio stalni suradnik kulturne rubrike Vjesnika, magazina Start, te Nedjeljne Dalmacije. Objavio je pet zbirki kratkih priča, od kojih se, po njemu, najviše ističu Bestseler (Globus, 1990) te elektroničko izdanje prozne zbirke Kali Juga (2009): http://www.elektronickeknjige.com/gregoric_boris/kali_juga/index.htm Redovito piše kratke oglede za emisiju „Riječi” te radi na prijevodima emisije „Dnevnici i pisma” trećega programa Radio Zagreba HR3. Od 1979. objavljivao kratke proze, oglede, teorijske tekstove i prikaze, književne i filmske kritike, radeći kao lektor, novinar i kritičar u redakcijama „Večernjeg lista“, „Vjesnika“ (rubrika kulture), „Quoruma”, „Starta“, „Danasa”, „Oka”, „Nedjeljne Dalmacije“, „Globusa”. Surađivao je u programima Radio-Zagreba III, Omladinskog radija 101, Radio-Sljemena. Proze izvođene na Omladinskom radiju 101, Radio-Beogradu III, Radio-Ljubljani i dr. U ljeto 1991. emigrirao je u SAD, točnije Iowa City, Iowa, gdje je gostovao u International Writers` Program uz potporu fondacije Lilian Hellman & Dashiel Hammett, te američkog PEN Centra. Studirao je slikarstvo i crtanje pri University of Iowa u Iowa Cityu. Piše i na američkom engleskom jeziku objavljivao prozu i poeziju u 100 Words, The Iowa Review, eXchanges, Primordial Traditions, Whim`s Place (Online Flash Fiction), The Vocabula Review, http://www.ahundredgourds.com/ (haiku poezija). Proze su mu prevođene na engleski, bugarski, slovenski, makedonski, njemački (Klaus Detlef Olof) te poljski jezik. Uvršten je u razne antologije hrvatske i ex-Yu kritike i kratke proze, među ostalima, Krhotine vremena, Kritika futura drugog, Najbolje priče 1989 (antologija najbolje ex/Yu priče, pr. David Albahari i Mihajlo Pantić), Goli grad (2003). Objavljene knjige: Svako je slovo kurva (ko-autor K. Bagić, 1988) Teorijska Gramatika (1989) Prvo lice tuge (1990) Bestseler (1990) Kali Juga (2009) Kali Juga (elektronično izdanje, 2012) Noviji radovi: Kali Juga, zbirka kratke proze, Meandar, Zagreb, 2009. Strah i mržnja u hotelu „Brighton”, natječaj za kratku priču Večernjeg lista, Večernji list, Zagreb, 2011. Poetic Realism, The Vocabula Review, Writing Contest, Fall, 2011, Rockport, MA Pet lakih komada, proza, časopis Forum, Zagreb, 2011. Kali Juga (elektronična verzija), http://www.elektronickeknjige.com/, Zagreb, 2012. Prijevodi: Miklavž Komelj, Hippodrome, zbirka pjesama, sa slovenskog na engleski; University of Iowa, International programs, Iowa City 2010. Branko Čegec, Breath-Hold Diving (Blesok no. 71/73, zbirka pjesama; Skopje, trojezično izdanje/trilingual edition, 2010) Henry Miller, Razmišljanja o pisanju (Knjigomat br. 9-11, ogled iz knjige „Mudrost srca”, Zagreb, 2010.) D.H. Lawrence, More i Sardinija (putopis, emisija „Dnevnici i pisma”, III program Radio-Zagreb, 2011) Frank O’Connor, Svoga oca sin (autobiografija, emisija „Dnevnici i pisma”, III program Radio-Zagreb, 2011) Edward Abbey, Desert Solitaire (emisija „Dnevnici i pisma”, III program Radio Zagreb, 2011) Vlasta Žanić, Naći se sa sobom/To Meet Myself, likovna monografija, Meta, Zagreb, 2011 (na engleski) Ivan Kožarić, Preko crte/Across the Line, radovi na papiru, katalog izložbe u Muzeju suvremene umjetnosti, Zagreb, 2011 (engleski) Slavica Jakobović Fribec, Zagreb in Zagorka’s Footsteps, cultural guide, Centar za ženske studije, Zagreb 2011 Henry Miller, Raimu, emisija Dnevnici i pisma, 2012. Samuel Beckett, Mercier i Camier, emisija Strana Proza, HR3, 2012 (ur. Gordana Crnković) Shunryu Suzuki, Pisma iz praznine, izbor predavanja iz Zen filozofije Shunryu Suzukija, emisija Dnevnici i pisma, 2013. * Noviji prevodilački radovi uključuju slovenske autorice Ines Cergol (poezija), Maja Gal-Štromar (igrokaz za djecu), romane za djecu Sanje Pilić i Sonje Zubović (hrvatski na engleski), kao i nove prijevode za nekoliko programa HR3, uključujući antologiju suvremene japanske Tanka poezije (priredio Makoto Ueda), izbor iz poezije suvremenog slovenskog pjesnika i povjesničara umjetnosti Miklavža Komelja, te Šest života u potrazi za likom kineskog Nobelovca Mo Yana. Još neobljavljeni prijevodi uključuju izbor iz poezije Srečka Kosovela (9 pjesama na engleski jezik), Zofke Kvedrove (kraća proza, na engleski), te 28 Micro Poems for Ezra Pound Ante Armaninija (s hrvatskog jezika na engleski). MG105

U dobrom stanju Udaljena zvezda / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveo Igor Marojević Jedinstveni naslov Estrella distante. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2004 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 159 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Marojević, Igor Zbirka Biblioteka BIS. Džepna knjiga ; knj. 73 Tiraž 1.000 Prevod dela: Estrella distante / Roberto Bolaño Str. 156-159: Provetravanje biblioteke / Igor Marojević Na koricama beleška o autoru i delu. Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Roberto Bolanjo (Santjago de Čile 1953 - Barselona 2003), za kratko vreme se pokazao jednim od najznačajnijih savremenih latinoameričkih autora. Njegove knjige prevođene su na više od deset jezika, a dobitnik je mnogih književnih nagrada: „Romulo Galjegos”, „Eralde”, Gradska nagrada Santjaga de Čile, Nagrada kruga kritičara umetnosti... Iako dugo godina pesnik, status povlašćenog autora stekao isključivo prozom: romanima „Naći literatura u Amerikama” (1996), „Udaljena zvezda” (1996), „Divlji detektivi” (1997), „Amajlija” (1999), „Čileanski nokturno” (2001)... i zbirkama priča „Telefonski pozivi” (1997) i „Kurve ubice” (2001) koje su na srpskom jeziku objavljene u izboru pod naslovom „Isprave za ples” (2002). Post-humno će biti objavljen njegov roman „2666”. Udaljena zvezda je uzbudljiv i sugestivan roman o Čileu u doba Aljendea i Pinočeovog prevrata. Ispreplićući strast za književnošću grupe mladih ljudi i idealizam jednog virtuelnog sveta sa nadirućom surovošću politike, Bolanjo, jedna od najmarkantnijih pojava nove latinoameričke književnosti, na osoben način pripoveda o odnosu unutarnjih strasti i jednog sveta čiji je jezik tvrd i neporeciv. Smrt i izgnanstva postaju sudbina mladih ljudi, a njihova senka se ocrtava kao jedna vrsta stvarnosti koja se preokreće između neposrednosti zla i političkog i literarne fikcije.

Kad je muškarac peder / Kad je žena kurva, Vedrana Rudan VBZ, Zagreb, 2008. mek povez nova knjiga u celofanu Vedrana Rudan ponovno jaše. I to u velikom stilu. Autorica koju najviše volite mrziti ovog puta nudi dvije knjige u jednoj, uz dva (više nego) provokativna naslova „Kad je žena kurva/ Kad je muškarac peder“. Ovo je nadasve neumoljiv, blasfemičan pogled na ovdašnju svakodnevicu i sve nas - muškarce i žene. Rukopis Vedrane Rudan oštar je poput smrtonosnog štektanja strojnice. Starost, smrt, gubljenje ljepote, loš seks, mržnja, nasilje, pokvareni, ustajali međuljudski odnosi – sve su to naličja onih ljepših tema koje zapravo pokreću autoricu: mladosti, života, ljepote, dobrog seksa, ljubavi, blagosti, dobrih, svježih ljudskih odnosa. Ali, kao istinski moralistički pisac koji neprestano pretražuje skrovita područja i, sa strašću nevjernog Tome, gura prst u bolnu ranu, opipava šavove i spojna mjesta, Vedrana Rudan uvijek je spremna podsjetiti nas da stvari nisu ni izbliza onoliko jednostavne koliko bi možda neko volio vjerovati i da se na kraju svake potrage za smislom krije tek po jedno kozmičko razočaranje. Stoga, ne dopustite da vas prevare! Da će ova knjiga, kao i sva ranija djela Vedrane Rudan, iznervirati mnoge u to nema baš nikakve sumnje, ali bi do sada već svima moralo biti jasno da je to i bila osnovna autoričina namjera. Tko to još nije shvatio, najbolje da zaobiđe ovu knjigu. Ovo je esencijalna literatura isključivo za one koji su spremni da zarone i prođu kroz sve slojeve globalnog “smetlišta” u kome živimo vođeni sigurnom rukom paklene jahačice. Vladimir Arsenijević

Роберт Ломакс је млади Британац који, након завршетка националне службе , одлази да ради на плантажи у британској Малаји . Током свог боравка у Малаји, Ломакс одлучује да годину дана настави нову каријеру уметника. Ломакс посећује Хонг Конг у потрази за инспирацијом за своје слике. Он се пријављује у хотел Нам Кок, не схватајући у почетку да је то бордел који служи углавном британским и америчким морнарима. Међутим, ово само чини хотел шармантнијим у Ломаксовим очима и бољим извором тема за његове слике. Ломакс се брзо спријатељи са већином хотелских барских девојака , али је фасциниран архетипском „ курвом са златним срцем “, Сузи Вонг. Вонг му се раније представила као Вонг Ми-линг, богата девица чији отац поседује четири куће и више аутомобила него што она може да изброји, а која се касније претвара да га не препознаје у хотелу. Ломакс је првобитно одлучио да неће имати секс ни са једном од девојака у хотелу јер му недостају средства да плати њихове услуге. Међутим, убрзо се испоставило да је Сузи Вонг заинтересована за њега не као муштерију, већ као озбиљно љубавно интересовање. Иако Вонг постаје задржана женаод двојице других мушкараца, а Роберта Ломакса накратко привлачи млада британска медицинска сестра, Ломакс и Вонг су на крају уједињени и роман се завршава срећно њиховим венчањем. Izdavač:BRATSTVO-JEDINSTVO Novi Sad Godina: 1961 Broj strana:386 Povez:TVRDOKORIČENO Pismo:Latinica Dimenzije knjige:20 cm

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Udaljena zvezda / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveo Igor Marojević Jedinstveni naslov Estrella distante. scc Vrsta građe roman Jezik srpski Godina 2004 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 2004 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 159 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Marojević, Igor Zbirka ǂBibliotekaǂ BIS. Džepna knjiga ; ǂknj. ǂ73 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Prevod dela: Estrella distante / Roberto Bolaño Str. 156-159: Provetravanje biblioteke / Igor Marojević Na koricama beleška o autoru i delu. Udaljena zvezda je uzbudljiv i sugestivan roman о Čileu u doba Aljendea i Pinočeovog prevrata. Ispreplićući strast za književnošću grupe mladih ljudi i idealizam jednog virtuelnog sveta sa nadirućom surovošću politike, Bolanjo, jedna od najmarkantnijih pojava nove latinoameričke književnosti, na osoben način pripoveda о odnosu unutarnjih strasti i jednog sveta čiji je jezik tvrd i neporeciv. Smrt i izgnanstva postaju sudbina mladih ljudi, a njihova senka se ocrtava kao jedna vrsta stvarnosti koja se preokreće između neposrednosti zla i političkog i literarne fikcije. Ko je onda bio tamo? Bibijano ne zna. Jedino što je u tom trenutku možda znao bilo je da želi da ode, da se oprosti od Ruis-Tagla i da se više nikad ne vrati u taj goli i krvavi stan. Tim rečima. Mada, tako kako ga opisuje, teško da je stan mogao da bude besprekornije sređen: čistih zidova, knjiga složenih u metalnu policu, fotelja pokrivenih sa dva južnjačka ponča. Na drvenoj klupici bila je Ruis-Taglova lajka, koju je jednog popodneva iskoristio da nas privoli da napravi fotografije svih članova radionice. Kuhinja, koju je Bibijano video kroz pritvorena vrata, izgledala je normalno, ništa od gomila prljavog posuđa svojstvenih kući studenta-samca. (Ali, Ruis-Tagl nije bio student.) Najzad, nije bilo ničega iole atipičnog, ako ne računamo buku koja je, ako hoćete, lako mogla da dopire i iz susednog stana. Dok je Ruis-Tagl govorio, navodno nije želeo da Bibijano ode; sudeći po Bibijanovim rečima, pričao je upravo da bi ga zadržao. Taj utisak, lišen iole pouzdanije podloge, doprineo je da nervoza mog prijatelja, po njemu samom sudeći, postane nepodnošljiva. Najzanimljivije je što je Ruis-Tagl izgledao kao da zapravo uživa: mogavši da uvidi da je Bibijano sve bleđi i uznojeniji, nastavio je da priča (pretpostavljam, o Bergmanu) osmehujući se. Stan je i dalje bio uokviren tišinom... „Najuticajniji i najobožavaniji romansijer svoje generacije na španskom govornom području.“ – Suzan Zontag „Najbleštavija zvezda trenutne latinoameričke panorame.“ – El Pais Roberto Bolanjo je rođen 1953. u Santjago de Čileu. Umro je 2003. u Barseloni. Najpoznatiji je kao autor romana, kojih ima 12: „Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu“ (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984; koautorski; nagrada Ámbito literario), „Ledena staza“ (La pista de hielo, 1993; Nagrada grada Alkala de Enares), „Staza slonova“ (La senda de los elefantes, 1994; nagrada Feliks Urabajen), „Nacistička literatura u Americi“ (La literatura nazi en America, 1996), „Udaljena zvezda“ (Estrella distante, 1996), „Divlji detektivi“ (Los detectives salvajes, 1998, nagrade Romulo Galjegos i Eralde, Nagrada Čileanskog saveta), „Amajlija“ (Amuleto, 1999), Monsieur Pain (1999), „Čile noću“ (Nocturno de Chile, 2000), „Antverpen“ (Amberes, 2002), „Lumpenromančić“ (Una novelita lumpen, 2002) i 2666 (posthumno; nagrade Salambo i Hose Manuel Lara, Nagrada grada Barselone). Značajan i kao pisac zbirki priča „Telefonski pozivi“ (Llamadas telefónicas, 1997, Nagrada grada Santjago de Čilea), „Kurve ubice“ (Putas asesinas, 2001) i „Nesnosni gaučo“ (El gaucho insufrible, posthumno). Objavio je i šest knjiga poezije. Bolanjo je svojevremeno bio aktivni levičar, zatvaran u vreme Pinočeove diktature. Osim u Čileu, značajan deo života proveo je i u Meksiku (desetak godina) i Španiji (od kasnih sedamdesetih do smrti). Prevođen je na oko dvadeset jezika. Značajan je pre svega kao autor koji je, podržan mlađim hispanskim piscima koji ga u velikoj meri smatraju pretečom, svojim istovremeno neposrednim, bespoštednim i vrlo poetičnim jezikom i originalnim formama, praktično ukinuo magijski realizam kao vodeći pravac latinoameričkih književnosti. MG105 (N)

Odlično stanje Vojislav Despotov MRTVO MIŠLJENJE Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

Autor - osoba Babić, Goran Naslov Sitna slova / Goran Babić Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1991 Izdavanje i proizvodnja Sremski Karlovci : Kulturni centar Karlovačka umetnička radionica, 1991 (Sremski Karlovci : Artprint) Fizički opis 196 str. ; 20 cm Zbirka Edicija `Krovovi` Sadržaj S a d r ž a j: Nevidljiva djevojčica (5-34). - Životinje (35-96): Rođen za nešto veliko (39-42); Svinja za tov (43); Bolesno govedo (44-45); Zatvorenikov kanarinac (46); Papagaj (47); Uškopljeni vol (48); Umjetna krava (49); Dresirani lav (50); Mrtvi vuk kojeg nose po selima (51); Lisica (52); Ustreljen vepar (53); Jastog u sanduku (54-55); Školjka na užetu (56); Ulovljena zmija (57); Izrezana jegulja (58); Štiglić na smoli (59); Vojskovođin konj (60-61); Slavuj za jelo (62-63); Pijevac za borbu (64); Srndać u lovištu (65); Bijesan pas (66); Kokoš za udava (67); Punjeni paun (68); Majmun za opite (69); Tigar ljudožder (70); Svilena buba (71); Magarac na školju (72); Glista na udici (73-74); Leptir za zbirku, proboden iglom (75); Jelen u živom blatu (76); Noj s glavom u pijesku (77); Pas u živodernici (78); Štavljena mama vučica (79); Pripitomljeni konj (80-81); Jarac za žrtvu (82); Osinjak u plamenu (83); Tetrijeb, dok pjeva (84-85); Zazidani čovjek (86); Puž (87); Slijepčev pas (88-89); Mečka na lancu (90); Pas u minskom polju (91); Puran za Božić (92); Jegulja u čatrnji (93); Pijavica na bolesniku (94); Opkoljen zec (95); Slijepi rudarski konj (96). - Bića vatre, svjetlosti (97-152): Patuljci i gljive (99); Čarolija, zlo (100-101); Jelen, zmija (102); Braća noći, djeca svaroga (103-104); Crni kukurijek (105-106); Dragi kamen, lastavica i jorgovan (107); 18 kraljica (108); Drvena kruška, slamnata lutka (109-110); Nebo, paučina (111); Iće (112); Leptirica i vosak (113-114); Srebro na staklu (115); Nejasno, nejasno (116); Sretni, mladi vampiri (117); Vid, čelik i biser (118-119); Prugasti heroj (120); Vrt vila i vještica (121-122); Rupa u svjetlosti (123-124); Pustolovi, slučajni i nužni (125); Duga, dio sjaja (126-127); Blizu i daleko (128); Nevid, morija (129); Crna munja (130); Zašto se ubio Pinocchio? (131); Volja duše (132); Prsten od dima (133-134); Glava zmaja sa suzom (135); Znak, hladno željezo (136); Nekoć davno, paljevine (137); Nevidljivi manihejac (138); Mijena nezamislivog (139); Žar ptica (140-141); Zrikavci i zmije (142-143); Je l` vam bilo vruće? (144-145); Upamti, sad si mrtav! (146-147); Ljudi od nesreće (148); Rumenilo i ulje (149); Prijateljica rđe (150); Žena od sapuna (151); Klinasto pismo, zeleni Asirac (152). - Lapot i druge listine iz ljetopisa (153-196): Povijest (157); Glava (158); Tvorac (159); Druga priča o čovjeku bez lica (160); Navada (161); Dalmacija (162); Prva priča o čovjeku bez lica (163); Maestral (164); Divovi (165); Zbirka (166); Pomor (167); Sanjar (168); Groznica (169); Pisac (170); Zmija (171); Matija i Andrija (172); Plivač (173); Greda (174); Prsten (175); Kurve (176); Otac (177); Žeđa (178); Meštrova glazbala (179); Mrtvaja (180); Lapot (181); Pošast (182); Jug (183); Zator (185); Petak (186); Bijeg (187); Blizanci (188); Kolajna (189); Dužd (190); Selidba (191); Sud (192); Igra (193); Sjever (194); Plovidba (195); Ludosti (196). (Broš.) Napomene Tiraž 500. BABIĆ, Goran, pjesnik, prozaik i dramski pisac (Vis, 18. X 1944). Djetinjstvo i mladost proveo je u raznim mjestima (Split, Makarska, Opuzen, Zagreb, Metković, Mostar, Podhum). Gimnaziju je polazio i završio (1963) u Mostaru. Studirao je na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu i diplomirao 1968. God. 1969. osniva Centar za društvene djelatnosti omladine RK SOH (bio je tajnik ustanove, a poslije glavni urednik biblioteke). Od 1973. je glavni urednik Oka. — Javio se pjesmom Za prvu zbirku (Sloboda, 1958, 28. XI). Pjesme, prozne i dramske tekstove, književne prikaze te polemike objavljuje u publikacijama: Mlada Hercegovina (1959, 1960), Sloboda (1959, 1962–1964, 1966), Mladost (1964, 1968, 1970), Republika (između 1966. i 1980), Telegram (1966, 1968, 1969, 1972), Encyclopaedia moderna (1967, 1971/1972), Polja (između 1967. i 1980), Vidik (1967, 1968, 1970, 1972), Kolo (1969), Forum (između 1970. i 1979), Umjetnost i dijete (1970, 1979), Hrvatski tjednik (1971), Mogućnosti (1971, 1973), Odjek (1971, 1973–1975), Zadarska revija (1971, 1972), Modra lasta (1972–1974), Književna reč (1973, 1977, 1979), Oko (1975–1980), Književne novine (1979), Revija (1980) i dr. Pseudonim mu je G. B. Matin. Piše i poeziju za djecu. Sklon je pjesničkom eksperimentiranju, rušenju tradicije na tematskoj i formalnoj razini te se okušao u grafičkoj i vizualnoj poeziji. U kazalištu su mu izvedene drame Čaj s mrljom (1972); Baš-Čelik (1977); autor je TV drama Kratka noć (s K. Klarićem, 1971), Naša stvar (1975), Blesan i Tulipan (s K. Babić, 1976) te radio-dramâ Devet, devet, devet (1973), Dan kad je poludio telefon u Jugoslaviji (1974), Autostoper (1976) i dr. Za roman Smrt u snu, koji je počeo izlaziti u Forumu (1977), dobio je nagradu Željezare Sisak (1980). Pjesme su mu uvrštene u više antologija, a prevođene su na albanski, engleski, makedonski, rumunjski i slovenski. DJELA: Ptico jedna glupa u smrt zaljubljena. Zagreb 1966. — Lapot i druge listine iz ljetopisa. Zagreb 1969. — Ostale otvorene igre. Zagreb 1969. — Krabulja. Zagreb 1970. — Strašna djeca. Zagreb 1973. — Tri poeme. Beograd 1974. — Vjetrenjače trulo srce. Cetinje 1974. — Nova djeca. Dubrovnik 1975, Gornji Milanovac 1978. — Mjesečina, noćni lijes. Čakovec 1975. — Naša stvar. Rijeka 1975. — Blesan i Tulipan. Novi Sad 1977. — Dim i zima. Zagreb 1977. — Bića vatre, svjetlosti. Beograd 1978. — Dramski tekstovi, 1. Osijek 1979. — Kako se uči ljubav. Beograd 1979. — Noćna rasa. Zagreb 1979. — Smrt u snu. Zagreb 1979. LIT.: Jakša Fiamengo: Strasti avanture. Vidik, 17(1970) 21, str. 98–100. — Vjeran Zuppa: Goran Babić: Lapot i druge listine iz ljetopisa. Telegram, 11(1970) br. 508. — Branko Bošnjak: Geografija sile. Pitanja, 4(1972) 35, str. 1365–1369. — Stanka Bručić-Dvoržak: Goran Babić: Strašna djeca. Knjiga i čitaoci, 7(1973) 7/10 str. 202–203. — Jakov Jurišić: Svježina poetskog izričaja. Odjek, 27(1974) 13, str. 20–21. — Srba Ignjatović: Pesništvo Gorana Babića od Lapota do Tri poeme. Književna reč, 4(1975) br. 33. — Zvonimir Kostić: Tri poeme Gorana Babića. Letopis Matice srpske, 151(1975) CDXVI/4, str. 401–403. — Rade Prelević: Poezija kao kritika poezije. Život, 24(1975) XLVII/2, str. 220–222. — Lidija Švagel: Vjetrenjače trulo srce. Zadarska revija, 24(1975) 5/6, str. 527–528. — Marijan Tomislav Bilosnić: Čitljiva i jasna zbirka. Rukovet, 22(1976) XLIII/5–6, str. 288–289. — Ljubomir Cvijetić: Goran Babić: Mjesečina noćni lijes. Odjek, 29(1976) 10, str. 18–19. — Zvonko Kovač: Nova podloga angažmana. Stih, 1(1976) 2, str. 166–168. — Sreten Perović: Ironija kao samoodbrana. Stvaranje, 31(1976) 1, str. 135–137. — Draško Ređep: Srce domaje. Detinjstvo, 1976, 1, str. 55–60. — Lukša Fiamengo: Goran Babić: Bića vatre. OFF, 1978, 1, str. 91–93. — Ivan Božičević: Goran Babić: Noćna rasa. Republika, 36(1980) 6, str. 823–824. — Srbo Ignjatović: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/9, str. 1534–1538. — Draško Ređep: Goran Babić: Noćna rasa. Književnost, 35(1980) LXX/8, str. 1331–1335. — Ranko Risojević: Smrt u snu. Odjek, 33(1980) 4, str. 17. — Ljiljana Šop: Goran Babić: Smrt u snu. Književne novine, 32(1980) br. 601. — Velimir Visković: Goran Babić: Smrt u snu. Književna reč, 9(1980) br. 139. Goran Babić je studirao i diplomirao na Ekonomskom fakultetu u Zagrebu. Od 1969. godine vodio je Centar za društvene djelatnosti omladine u sklopu kojega je objavljen niz knjiga mladih hrvatskih pisaca. Od 1973. godine glavni je urednik časopisa Oko, gdje dolazi do izražaja njegova kontroverzna polemičarska strast; zastupajući dogmatske stavove vladajuće stranke (SKJ) izaziva svojim polemikama žestok prezir i odbojnost većeg dijela hrvatske javnosti. Godine 1991. napušta Hrvatsku Babić polemičar Spomenuti je esej... svojevremeno prozvao onaj brkati i bradati zlohudi patuljak iz šume Striborove hrvatske književnosti. Naime drug Goran Babić je na moju tvrdnju da u određenom razdoblju* nije bilo pravih književnih časopisa, odnosno realne mogućnosti da se oni pojave a pogotovo prežive, rekao i napisao,... da sam mimoišao Krležine časopise, valjda misleći da sam vesla sisao, te da uistinu vjerujem da su Krležini časopisi u poslijeratnom razdoblju bili sinonim književne živosti u nas.... takav časopis kome bi urednik bio Miroslav Krleža nije naprosto izlazio, a to što je on bio urednik, i to urednik u sjeni, prvih brojeva Foruma, ne predstavlja neko osobito sretno razdoblje hrvatske književnosti. Pjesme Ostale otvorene igre, Mladost, Zagreb, 1969. Mjesečina, noćni lijes, „Zrinski“, Čakovec, 1975. Noćna rasa, Nolit, beograd, 1979. Duša, „Zrinski“, Čakovec, 1987. Vizuelna konkretna concrete poetry eksperimentalna knjizevnost poezija umetnicki strip bosch+bosch Avangardni omotači Omoti Ovitak montaža kolaž avant-garde design Artists book zenit časopis zenitizam nadrealizam ljubomir micic konstruktivizam ruska avangarda flaker prva izdanja međuratna književnost Slavko Matković Bogdanović Balint Sombati Katalin Ladik Vladan Radovanović signalizam vokovizuel Bosch+Bosch Judita Šalgo neoavangarda Vojislav Despotov Vujica Rešin Tucić postmoderna srpska književnost xx veka avangardna poezija bit international dada dadaizam dragan aleksić uj symposion grupa OHO kod e-kod mixed media bora cosic casopis rok index MG19

Miodrag Bulatović Heroj na magarcu Meki povez Izdavač Bigz Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena `kopiletu, kurvaru i komunisti` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je `spasenje`, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih `istina`. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na `pogrešnoj`, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i `spasava` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u `merdoznom` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, `merdoznu` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i `binjadžija`, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju `novi svetski poredak`, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov `superiorni` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu `govnarnica istorije`, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu `govnarnicu istorije`, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja `svete i slavne prošlosti`: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog `mosta` i `zajedničke teritorije` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i `zborit i tvorit`, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu `merdoznog` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno `uneređena`, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao `normom` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, `merdoznih` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Otokar Keršovani, 1967. Prvo izdanje najambicioznijeg Bulatovićevog romana. Razgrađivanje tradicionalnih kulturnih modela u romanima Miodraga Bulatovića Heroj na magarcu i Rat je bio bolji Likovi u pomenutim romanima, inače učesnici najznačajnijeg istorijskog događaja XX vijeka i stoga nosioci krupnih istorijskih promena, pobednici koji pišu istoriju, modelovani su na izopačanom arhetipskom principu luda, maloumnika, lakrdijaša i pajaca iz karnevalske povorke. Na taj način je njihova uzvišena, sakralna funkcija spasavanja sveta i uspostavljanja novog svetskog poretka duboko karnevalizovana, a pošto su heroji i oslobodioci ispali iz uobičajenog životnog koloseka i fatičkih obrazaca kulture jer njih proizvodi i uspostavlja ratno vreme, vreme haosa, nasilja i blasfemije, njihovo ponašanje je u visokoj meri nekultivisano, odnosno neuređeno socijalnim zabranama i ograničenjima: ’Montenegrino, Crnogorče, daj da te zagrlim! Da ti poželim da preživiš ovaj seksualni, zaraženi, nedostojanstveni, ovaj u svakom pogledu prljavi i glupi, talijanski rat! Don Grubane od Bijelog Polja, pre-ži-vi, izdrži, pobedi nas, oteraj nas odavde! Obogati se! Ukoliko sačuvam glavu, bradu i kožu, primi me za portira jedne od svojih budućih javnih kuća, Svjetskih! Tamo ću klijentima i kurvama pripovedati kako smo, godina četrdesetih, misleći da otvaramo nove stranice istorije, Svjetske, po Balkanu i Africi, govna jeli, Svjetska!’ Da bi se sveta i uzvišena funkcija spasavanja, koja u hrišćanskoj semiosferi deluje kao kanonska vrednost, razgradila i desakralizovala, u semantičkom sistemu Bulatovićevog romanesknog diptiha , ona je dodeljena ``kopiletu, kurvaru i komunisti`` Grubanu Maliću, dakle, junaku potpuno nedostojnom tako svete i uzvišene hrišćanske dužnosti. Pošto su Heroj na magarcu i Rat je bio bolji tekstovi koji nastaju u okviru hrišćanske kulture i predstavljaju njenu veoma moćno artikulisanu desemantizaciju, na status istorijske činjenice u tim semantičkim sistemima bitno utiče intenzivan proces osporavanja i poništavanja opštehrišćanskih načela, odnosno ideologema. Proučavajući stav hrišćanstva prema istoriji i istorijskom vremenu, Mirča Elijade zaključuje da hrišćanstvo nastoji da spase istoriju jer istorijski događaj hrišćaninu može preneti nadistorijsku poruku, koju je on dužan da odgoneta. Stoga hrišćanin svakom istorijskom događaju pristupa sa strahom i drhtanjem jer on može u sebi kriti novo božje posredovanje u istoriji. Dakle, u hrišćanskoj kulturi i istoriji događaj koji nesumnjivo izaziva ’’strah i drhtanje’’ jeste Drugi svetski rat, pri čemu je antifašistička borba stavljena u službu božjeg posredovanja i objavljivanja nadistorijske poruke – božanskog zahtjeva da se svijet spasava od zla, istorijski manifestovanog u fašizmu. Upravo ta ključna semantička struktura hrišćanskog religijskog koda – spasavanje sveta, tematizovana je u Bulatovićevim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, ali je ``spasenje``, modelativnim postupcima groteske i karnevalizacije, transformisano u svoju suprotnost – u uništavanje i razaranje hrišćanskog sveta i semiotičkog prostora, njegove istorije, poretka, kulturnih kodova, vrednosnog sistema, svetinja i čuvenih hrišćanskih ``istina``. Duboko u hrišćanskoj svesti zatomljena je žudnja da se istorijski događaj proglasi emanacijom božje volje, koja nam prenosi specifično kodiranu nadistorijsku poruku. Naime, Bogojavljenje ili božja pojava u svijetu prouzrokuje zaokret povjesti, a upravo Drugi svetski rat omogućava taj moćni zaokret svetske povjesti, koji deli istoriju na period pre i period posle, jer dovodi do uspostavljanja novog svetskog poretka. Na osnovu tako značajnog istorijskog događaja nastao je ceo niz tekstova, kako umjetničkih (književnih, slikarskih, vajarskih, kinematografskih), tako i neumjetničkih (dokumentarnih, istorijskih, antropoloških, memoarskih, hroničarskih), koji između sebe komuniciraju formirajući specifičan semiotički prostor, sa fenomenom Drugog svetskog rata u svom centru, odnosno kultnom antifašističkom borbom i njenim stabilnim aksiološkim i ideološkim parametrima. Upravo takvo, herojsko doba i istorijski fenomen sa veoma složenim funkcijama u hrišćanskoj semiosferi autor je izabrao kao adekvatnu semantičku podlogu za razgrađivanje i desemantizaciju istorije, pobedničkog morala i opštehrišćanskih ideologema, što svakako predstavlja najčistiji oblik svetogrđa, koje je maestralno transponovano u estetsku informaciju, u okviru visoko entropičnog semantičkog sistema. Pri tom se, u grotesknoj konstelaciji i rasporedu sila dobra i zla, čak i Bog našao na ``pogrešnoj``, crnoj strani fašizma: `Paolone, ne uznemiravaj Boga! Bog je sad zauzet našim pobedama, crnom bojom! Paolone, dete moje, i Bogu je teško i vruće danas! Zato ne huli, već trpi! Bog se sad znoji i misli na celu diviziju Venecija, na svih pet hiljada njenih duša! Naš Bog nema vremena za sitnice! Trpi, sine, koji se približavaš Bogu! U trpljenju je smisao, a smisao je Bog! Bog je u tebi, a ti, koji se udaljuješ, u Bogu! A obojica ste istina, naša istina! Ne huli, već ponovi, da te čujem, da je Bog sadržaj svega! Da je Bog znanje ljudsko! Da je Bog pravda, samilost, da je Bog ljubav prema svemu što je naše naše naše, i prema svemu što će tek naše naše naše biti! Salvatore, da li si shvatio šta je Bog?` (Padre, katolički sveštenik, artikuliše ovu repliku. Prim., T. B.). `Nisam!` Odbrana, kao kulturna kategorija čvrsto je povezana sa religijom, koja štiti kulturu od tuđeg uticaja zbog čega je, po pravilu, nesklona kulturnom poliglotizmu. Stoga su nosioci religijskih kodova: pop Vukić, Padre, i hodža Merdanović groteskno izobličeni i deformisani, pa postaju nosioci srama i pornografije, to jest rata koji je izgubio svoju odbrambenu, uzvišenu funkciju. Budući da su lišeni normalnog, odgovarajućeg položaja na lestvici socijalne zajednice koja je ozbiljno poremećena i uzdrmana ratnim vremenom, likovi kreiraju svoj dijabolični, karnevalizovani univerzum, pri čemu izgrađuju vrlo nestabilnu hijerarhiju u kojoj se detronizacija uspostavlja kao stalan proces, pa se dojučerašnji, slavom ovjenčani pobjednici, danas valjaju u sramu i prljavštini poraza. Oni su ratnici, oslobodioci, heroji, u stvari, nasilnici i ubice, tako da se njihovo klasifikaciono polje, to jest semantički prostor u čijim okvirima im je dozvoljeno kretanje, formira na zločinu, bludu, kriminalnim radnjama, nasilju i blasfemiji, koje rat uspostavlja kao pravila ponašanja, odnosno kao društvenu normu. U ratnom, invertovanom i karnevalskom univerzumu vladaju izokrenuta pravila; u ratom zahvaćenoj socijalnoj zajednici nastaje naličje kulture, čija pravila postaju norma ratne, (anti)herojske semiosfere prema kojoj se odmerava i vrednuje ponašanje likova, pa je dozvoljeno i poželjno sve ono što je u nekarnevalskom, mirnodopskom hronotopu strogo zabranjeno. Gruban Malić javlja se u ulozi karnevalskog kralja, a njegovo osvajačko i herojsko putovanje po zemljama Zapadne Evrope takođe je karnevalizovano, jer se u svom pobedničkom pohodu junak stapa sa semantičkim antipoljem i usvaja njegova pravila, što u stvari podrazumeva ukidanje svih ograničenja i zabrana koje se pojedincu nameću u okviru jedne normalne, nekarnevalske socijalne zajednice. Glavni junak stalno putuje, menja svoju poziciju u prostoru, i pri tom osvaja i ``spasava`` svet, ali se hronotop putovanja modeluje pod razornim uticajem karnevalizacije i stilskog mehanizma groteske, pa je to izopačeno, skaredno putovanje, čija osnovna funkcija postaje – osvojiti svet i obojiti ga u crveno. Latinska izreka Per aspera ad astra u ``merdoznom`` univerzumu takođe podleže parodijskoj transformaciji, pa da bi ukazao na muke svog slavodobitnog i dostojanstvenog osvajačkog pohoda, Gruban Malić artikuliše odgovarajuću, ``merdoznu`` sentencu, koja glasi: Put slave i uspeha posut je govnima! Djelovanje redukovanog karnevalskog smijeha, koji umjetnički organizuje i osvjetljava prikazani svijet, može se prepoznati u romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji, što nije u suprotnosti s mračnom atmosferom rata i osvajanja. Naime, karnevalski ambivalentni smeh kroz suze poseduje ogromnu stvaralačku energiju, poima pojavu u procesu promene i prelaza, u njihovoj neprekidnoj stvaralačkoj obnavljajućoj izmenljivosti , pa se tako u smrti naslućuje rođenje, u rođenju smrt, a u pobedi poraz, što je posebno tematizovano u romanu Rat je bio bolji. U svijetu heroja i osvajača, junaka i ``binjadžija``, pobeda i poraz, vrh i dno ratničke hijerarhije munjevito se smjenjuju, što potvrđuje osnovni karnevalski princip da se u pobedi već nalazi poraz, a u krunisanju svrgavanje. U skladu s tim, likovi se modeluju kao učesnici karnevalske povorke, u čijem je poremećenom aksiološkom sistemu nerazlučivo povezano izrugivanje i klicanje, pohvala i pokuda. Stoga cela tragikomična povorka karnevalskih spodoba naseljava Bulatovićev dijabolični univerzum: Don Gruban od Bijelog Polja, Antonio Peduto, pop Vukić, Padre, hodžica Merdanović, pukovnik Alegreti, Marika, Salvatore Paolone, Đuzepe Bonaća, Romana, Agata Kristli i mnogi drugi. U desakralizovanom hronotopu Drugog svetskog rata oni se bave ’’svetim’’, ritualnim radnjama, odnosno pornografijom koja, po definiciji Antonija Peduta, sadrži osnovna karnevalska načela: ’Pornografija je sveobuhvatniji pojam, Montenegrino. Od pornografije, dakle bestiđa, beščašća, bezverja u svakom pogledu, nema sadržajnije i uzvišenije reči. Por-no-grafija, o kakav sklop slova, kakav zvuk! Pornografija ti je, recimo, i život, i ljubav, i smrt! Pornografija, ratna i talijanska pornografija: tanketa, zasrana i zapišana, pornografija apeninska je preduga puška koju jedva nosi Salvatore, vojnik koji već drugi ili treći mesec ne dobija smenu, pornografija su i one dve ratne zastave, ratne i nazovibratske, talijanska i crnogorska, obje Svjetske, kako bi ti rekao!’ Rat, omiljeni ritual plemensko-patrijarhalne svesti, nije više mehanizam za proizvodnju heroja i spasilaca istorije; rat je postao pornografija, skaredna i sramna aktivnost koja proizvodi pajace, kurvare, psovače, besramnike a sve patriotske svetinje i simboli nacionalnog ponosa rastaču se u blasfemiji, što dovodi do potpunog raspadanja i truljenja tradicije. Osvajači su ljudi odvojeni od svoje otadžbine i naroda, pa njihov život ne liči na normalan život u domovini, njihovo ponašanje nije uslovljeno položajem koji su zauzimali u svojoj zemlji, jer su oni izmešteni iz svoje domovine i kulture da bi osvojili tuđi prostor u koji treba da instaliraju ``novi svetski poredak``, fašistički ili komunistički, svejedno. Tako se u pomenutim romanima formira karnevalski kolektiv pobednika, heroja i revolucionara, koji postoji van normi i poretka običnog, normalnog života i mirnodopske socijalne zajednice, pri čemu njihov ``superiorni`` osvajački položaj, herojski odnosi i ponašanje postaju neobični, nenormalni, ekscentrični i skandalozni oblici oksimoronske van-životne egzistencije: I život robijaša i život kockara, uza svu njihovu sadržajnu razliku – jednako je ’život izuzet iz života’. Dakle, kao što su robijaši i kockari karnevalizovani kolektivi kod Dostojevskog, tako su osvajači, pobednici i heroji duboko karnevalizovan kolektiv u Bulatovićevim (anti)ratnim romanima-hronikama: Neki mrtvaci bili su sasvim sveži, čak mladi i lepuškasti, a neki potpuno isceđeni, pod ordenjem i oružjem, s cipelama ili u čizmama, uglavnom isturenih germanskih vilica. Jednom rečju, bili su to pravi pobednici, sad skloni razmišljanju i snu. (Podvukla T. B.). Vreme rata i osvajanja ekvivalentno je vremenu kockarske igre i vremenu zločina; sve je to, u stvari, vreme krize, pa Bulatovićevi junaci svoju narativnu egzistenciju ostvaruju u vremenu na pragu, a ne u biografskom, nekarnevalskom vremenu onih koji nisu izbačeni iz koloseka. Karneval je izgradio čitav jezik simboličnih konkretno-čulnih formi – od velikih i složenih masovnih igara do pojedinih karnevalskih pokreta. Masovne igre u romanu Heroj na magarcu održavaju se u nužniku, nad fekalijama, uz nepodnošljivi smrad raspadanja svih kanonizovanih vrednosti i kulturnih obrazaca koje je tradicija uspostavila kao uzore dostojne oponašanja. Karnevalski život je život koji je skrenuo iz uobičajene kolotečine, život okrenut naopačke, svet s druge strane. Zakoni, zabrane i ograničenja koji određuju sistem i poredak običnog, nekarnevalskog života za vreme karnevala se ukidaju, dakle, ukida se društvena hijerarhija, pa karneval zbližava i sjedinjuje sveto i profano, uzvišeno i nisko, veliko i ništavno, mudro i glupo, pri čemu profanacija ili karnevalsko svetogrđe deluje kao osnovni mehanizam razaranja svetinja i kanonskih vrednosti. Karnevalsko ambivalentno, sveuništavajuće i sveobnavljajuće vrijeme, ispunjeno je ritualnim smehom koji je usmeren ka uzvišenom i svetom, pa se ismejavaju i psuju svetinje, a svrha karnevalskog nasilja je obnavljanje i snaženje fenomena koji se izvrgavaju ruglu i ritualnom smehu. U semantičkom sistemu romanesknog diptiha fenomen koji treba da vaskrsne posle Bulatovićevog bespoštednog karnevalskog obračuna sa istorijom, tradicijom i njenim svetim tekstovima i obredima, jeste čovečnost. Na planu spoljašnje semantike, zavisno od predmeta sa kojim tekst komunicira, na koji se odnosi, izdvajaju se dve orijentacije: orijentacija na prirodni jezik i orijentacija na tuđi tekst ili jezik kulture. Svaki kulturni kanon nameće odgovarajući horizont očekivanja, a tekstovi koji nadilaze taj horizont spadaju u kategoriju prezentativnih tekstova, koji narušavaju i potkopavaju vladajući estetički kanon; takvu razgrađivačku funkciju u crnogorskoj književnosti neosporno imaju literarana ostvarenja Miodraga Bulatovića. U romanu Rat je bio bolji intenzivira se orijentacija na jezik kulture, pa se u tekst uvodi ceo niz kulturnih ikona i simboličkih znakova, nosilaca zapadnoevropske kulture, čije se groteskno izobličene svetinje uključuju u karnevalizovani lanac znakova koji treba da rekonstruiše naličje kulture i njenu skarednost, perverziju i bolest, skrivene ispod doteranog i ulepšanog lica istorijske istine i zvanične religije. Citatni tekst koji kreira nov i neočekivan smisao uzimajući tuđi tekst i njegove citate samo kao povod za stvaranje vlastitih nepredvidljivih značenja, i koji pri tom ne postupa s kulturnom tradicijom kao s riznicom vrednom oponašanja, već se orijentiše na originalno autorovo iskustvo ili nesvakidašnju sliku i doživljaj sveta, ne uvažavajući horizont očekivanja i kulturne konvencije kojima raspolaže čitalac, spada u kategoriju iluminativnih citatnih tekstova, čija je osnovna težnja da sami sebe prezentiraju i nametnu kao bolje od svih dosadašnjih. Na pragmatičkom planu Bulatovićevi romani pokazuju dinamičnu orijentaciju na autorovo nepoznato i entropično viđenje kulturne tradicije koje razbija uhodane receptivne navike, a na planu kulturne funkcije dominira načelo prezentacije vlastitog teksta i vlastite (anti)kulture, nasuprot tuđim tekstovima i tuđoj kulturi. Dakle, pomenuti romani, kao tipični prezentativni tekstovi, u sferi intertekstualnih relacija imaju naglašene desemantizujuće funkcije koje urušavaju kulturni poredak, odnosno kanonizovane semantičke strukture i interpretativne modele crnogorske (Heroj na magarcu) i zapadnoevropske semiosfere (Rat je bio bolji), što znači da je u njima aktiviran iluminativni tip citatnosti, tipičan za avangardne poetike. Osim toga, realizacija metafore i razgrađivački odnos prema tradiciji javljaju se kao invarijantne jedinice avangardnih kodova, koji su značajno uticali na formiranje poetike posleratnog modernizma, tako da su delovali i na uobličavanje stvaralačke paradigme Miodraga Bulatovića. Jedna od ključnih metafora u romanu Heroj na magarcu ``govnarnica istorije``, koja se javlja na sintagmatskoj ravni teksta sa velikom učestalošću, realizovana je pomoću složenih značenja i funkcija prostorne strukture Kraljičine ćenife. Na taj način jezik prostora poslužio je kao sredstvo realizacije metafore i parodiranja istorije i njene monumentalnosti, pri čemu su istorija i herojsko vreme Drugog svetskog rata, različiti kulturni i religijski simboli, nosioci herojskog, epskog modela sveta i mišljenja, kao i neki značajni istorijski događaji (bitke na Kosovu, Fundini i Vučjem dolu) smešteni u nedoličnu, karnevalsku prostornu strukturu javnog nužnika, koji u stvari predstavlja realizovanu ``govnarnicu istorije``, što nužno dovodi do profanacije, bezočnog skrnavljenja ``svete i slavne prošlosti``: Zidove su krasili gobleni s opisima muhamedanskog raja, dženeta – jezero, gole žene oko njega, med i mleko pri ruci zaslužnih, paradajz i tikve vise s mitoloških grana; cetinjski vezovi na venecijanskoj svili boje žabokrečine predstavljali su bitke kao što su one na Kosovu polju krvavome, na Fundini, na Vučjem dolu; zastakljeni i u okvirima od lažnog zlata, šareneli su se talijanski plakati, na kojima su se videle vatikanske palate, rimski zvonici, Coloseum. Crnogorske kape, gusle, medalje, krstovi, revolveri kolaši bez metaka, muslimanski pojasevi i tamburice, đuguni, ibrici... Dakle, najznačajniji istorijski događaji prekodirani su u ručni rad, obesmišljeni i okovani u kič, postaju gobleni koji vise na zidu Kraljičinog nužnika, dok se njihova slava i monumentalnost guše u smradu fekalija jer istorija zaudara na sram i skerednost, što će Antonio Peduto, obrazlažući ideju svoje hronike Heroj na magarcu, jasno artikulisati: `Čovek i njegova sudbina, gospodine generale. Čovek i poraz. Poraz u sramu, poraz u beščašću, poraz u blasfemiji!` `A što ne bi bilo, majore, naš čovek i njihov poraz?` `Čovek i poraz uopšte, gospodine generale`, reče Peduto i uzbudi se: `Čovek pred nemogućnošću izbora. Čovek, bez obzira na to koji i čiji, čovek u govnarnici istorije. `Merdaio!` reče general Besta i zavrte glavom: `Govnarnica, slična ovoj u kojoj sam dobio sablju od zelenkastog čelika?` . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . `Rat, slava i pornografija, gospodine generale`, reče Antonio Peduto s tihom setom u glasu: `U stvari, to je jedno isto, i meni je veoma žao što postoje tri reči za jedan pojam. Za pojam – srama!` Za čoveka kao socijalno biće najvažniji način prenošenja informacije svakako je verbalna komunikacija, a moć izgovorene reči, gotovo pesnički, opisuje čuveni ruski teoretičar književnosti Mihail Bahtin: Reč je most izgrađen između mene i drugog. Ako se on jednim krajem oslanja na mene, onda se drugim krajem oslanja na sabesednika. Reč je zajednička teritorija između govornika i sagovornika. Pa da vidimo šta je od tog ``mosta`` i ``zajedničke teritorije`` učinio karnevalski mag Miodrag Bulatović u svojim antiratnim romanima. Naime, u njegovim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji učtivost kao strateška manipulacija jezika i način za lakše postizanje konverzacijskih ciljeva potpuno je ukinuta, uvedena u minus-postupak, a verbalno opštenje likova je vulgarizovano i usklađeno s agresivnim parodijskim i karnevalskim organizacionim principima makrostrukture. Poznavanje pravila učtivosti u jednoj sredini, socijalnoj zajednici i kulturi preduslov je za ostvarivanje uspešnih odnosa sa drugim ljudima. Ratni hronotop ukida konverzacijska pravila, koja postaju besmislena u vreme rata kada se redundanca u semiosferi znatno umanjuje, što umnogome otežava komunikaciju i pomera je u sferu verbalnog nasilja. Deformacije komunikativnog akta uklapaju se u sveopštu agresivnost i podivljalost sveta, čija je kulturna paradigma, odnosno gusta mreža zabrana i ograničenja u potpunosti razorena. Članovi socijalne zajednice poseduju određene predstave o tome kakvo se lingvističko ponašanje od njih očekuje u smislu učtivosti. Međutim, rat remeti i narušava uobičajene, redundantne lingvističke i komunikativne obrasce i uspostavlja nove, disensne i agresivne, koje su namenjene jezičkoj interakciji animalizovanih likova, ljudi-zveri. Dakle, sifilis, bolest pobednika, znak njihovog moralnog i egzistencijalnog raspadanja i dekadence, zahvata i razara, između ostalog, i jezičko tkivo, koje se raspada u veoma značajnom istorijskom trenutku kada bi trebalo uzvišeno i ``zborit i tvorit``, ali epska, ratnička i viteška uzvišenost rastače se u nepodnošljivom smradu fekalija monumentalne Bulatovićeve građevine, povlačeći za sobom čitav niz redundantnih i tradicijom utvrđenih verbalnih formula, automatizovanih i klišetiranih oblika koji služe za uspostavljanje dijaloga. Naime, u ovim romanima autor narušava ustaljene pragmatičke principe i principe učtivosti, na taj način uskraćujući svojim likovima mogućnost da dosegnu čovečnost. U semantičkom sistemu ``merdoznog`` univerzuma lingvistička kategorija kakva je verbalna komunikacija izjednačava se sa etičkom kategorijom čovečnosti, a pošto je likovima verbalna komunikacija ozbiljno ``uneređena``, posredno im je uneređena i etička kategorija čovečnosti. Formule učtivosti su u suštini redundantne. Svakodnevno verbalno ponašanje najčešće je usmereno ka skladnoj komunikaciji, pa se neučtivost smatra odstupanjem od norme. Rat, međutim, grubo narušava očekivano i uobičajeno lingvističko ponašanje, a likovi u ratnom vrtlogu, suočeni sa smrću i stalnim nasiljem kao ``normom`` ratne kulture, nemaju ni vremena ni strpljenja za fatičku funkciju jezika i mirnodopske konvencije, koje inače regulišu međuljudsku, intersubjektivnu komunikaciju. Uzvišena viteška i pobednička, to jest ratnička situacija, u Bulatovićevim antiratnim romanima Heroj na magarcu i Rat je bio bolji izvrnuta je naopačke, pri čemu su ukinute sve konvencije kojima podleže herojsko ponašanje, a u romanima se uspostavlja antiherojsko, životinjsko, neljudsko ponašanje i komunikacija jer pobeda traži animalnost! Inače, pretvara se u poraz! Na taj način provocira se konfliktno stanje jer se, pod uticajem ratnog hronotopa, isuviše remeti i ugrožava redundantna, fatička funkcija jezika i kulture uopšte, koja se zasniva na predvidljivom i očekivanom ponašanju, čija je norma jasno fiksirana kulturnim formulama. Govorni činovi su uspešni samo ako zadovoljavaju određene kriterijume ’’za sreću’’. U govorne činove spadaju: molba, zahtev, naredba, zabrana, upozorenje, savet, ucena, pretnja, a u činove konvencije i učtivosti: pozdravljanje, oslovljavanje, čestitanje, saučešće, izvinjavanje, zahvaljivanje. U komunikacionom modelu uspostavljenom u pomenutim romanima izostali su upravo činovi, to jest formule učtivosti, ili su pak parodijski prekodirani, pri čemu im je oduzeta osnovna lingvistička funkcija i ugrožen interakcijski cilj. Strategija jezičke interakcije predstavlja veoma značajan element svake komunikacije jer govornici, u zavisnosti od interakcijskog cilja, biraju određene govorne činove koji će im pomoći da taj cilj ostvare. Pri tom se ima u vidu ilokucijska moć pojedinih činova, odnosno perlokucijski efekat koji oni mogu imati na sagovornika a time i na realizaciju cilja, tako da jezička, komunikacijska strategija može biti usmerena na konsens (kooperativnost) ili disens (nekooperativnost). Pri tom se pod konsensom ne razumijeva samo apsolutna saglasnost s partnerom nego i svi ostali oblici neagresivnog djelovanja da bi se stabilizirao ili održao odnos i postiglo nekonfliktno stanje... Za disensne je situacije, naprotiv, karakteristično da oba ili samo jedan sudionik inzistiraju na svojim zahtjevima, koji su u neskladu sa općim kooperativnim komunikacijskim ciljevima. Stoga, u izrazito konsensne činove spadaju: izvinjenje, opravdanje, samokritika, prihvatanje, dok su disensni činovi protivkritika, poricanje, pretnja, ismejavanje, ruganje, vređanje. U Bulatovićevim romanima komunikacija je u potpunosti usmerena na disensne činove, pri čemu dominantnu ilokucijsku snagu imaju pretnje, upozorenja, psovke, kletve i ostali oblici verbalnog nasilja, ali se ta agresivna jezička energija prenosi i neverbalnim kodovima, odnosno paralingvističkim i ekstralingvističkim sistemima znakova. Dakle, autor organizuje komunikacioni model oslanjajući se gotovo isključivo na destruktivnu ilokucijsku i performativnu snagu i energiju govornog čina, pri čemu disensnu intonaciju pojačava selekcijom odgovarajućih, ``merdoznih`` verbalnih jedinica (vulgarizmi, pejorativi, psovke, uvrede) koje, iako su elementi mikroceline, dobijaju izuzetno semantičko opterećenje pa odražavaju osnovna, destruktivna svojstva i načela makrostrukture, to jest prikazanog sveta u celini. Miodrag Bulatović (Okladi, kod Bijelog Polja, 20. februar 1930 — Igalo, 15. mart 1991) bio je srpski pisac[1] i novinar. Važi za jednog od naših najboljih romansijera i najprevođenijih pisaca, iako je status njegove književnosti marginalizovan.[2][3] Biografija Neredovno se školovao. Gimnaziju je završio u Kruševcu 1950. godine, a na Beogradskom univerzitetu je studirao psihologiju i književnost.[4][1] Neko vreme je radio kao novinar. Tokom devedesetih godina bio je angažovan u Socijalističkoj partiji Srbije. U trenucima raspada Jugoslavije branio je stanovište srpskog nacionalizma.[5] Njegovi rani radovi pokazuju uticaj narodne poezije i književnosti. Bulatović je bio pod trajnim uticajem Rablea i Boša.[2] Sarađivao je sa časopisima i novinama: Letopis Matice srpske, Naša stvarnost, Omladina, Studentski književni list, Narodni student, Jugoslovenski Crveni krst, Čačanski glas, Politika, Borba i Pobjeda. Njegova slika sveta je morbidna, a likovi su karnevalski, istovremeno groteskni i tragični. U Bulatovićem delima česti motivi su zlo, crni humor, demonsko i đavo.[3] Svoje knjige je opisivao kao „opasne, paprene, slobodarske”.[6] Govorio je francuski jezik.[7] Osvojio je NIN-ovu nagradu za roman Ljudi sa četiri prsta 1975. godine.[8][1] Po njemu se zove biblioteka u Rakovici. Izabrana dela Đavoli dolaze (1955) Vuk i zvono (1958) Crveni petao leti prema nebu (1959) [9] Heroj na magarcu (1967) Rat je bio bolji (1969) Ljudi sa četiri prsta (1975) Peti prst (1977) Gullo Gullo (1983) Tetoviranje srca

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Preveo: Kolja Micevic Fransoa Vijon (franc. François Villon; rođen 1431. ili 1432 - nestao 1463) je bio prvi moderni francuski pesnik[1] i predstavnik poslednje faze u razvoju srednjovekovne francuske književnosti. Biografija Fransoa Vijon (pravo ime Francois de Montcorbier) rođen je u Parizu, u vreme engleske okupacije, pri kraju stogodišnjeg rata. Siromašna i neobrazovana majka rano ga je poverila učenom i uglednom crkvenom čoveku Gijomu Vijonu, čije je prezime nasledio. Upisuje studije i stiče sve predviđene univerzitetske stepene, ali već tada pokazuje sklonost ka razuzdanom i nemirnom životu. Zbog jedne žene, izazvan, 1455. godine ubija nekog sveštenika i beži.[1] Sledeće godine, koristeći se amnestijom francuskog kralja Šarla Sedmog, vraća se u Pariz i učestvuje u provali u Navarski kolež, zajedno sa grupom kaluđera i klerika. Otada luta širom Francuske i piše poeziju. Opet ga hapse 1461. u mestu Meung sur-Loire, ali zbog prolaska novoizabranog kralja Luja Jedanaestog oslobađaju ga. Krajem 1462. godine, zbog učestvovanja u nekom okršaju, osuđen je na smrt.[1] Vrhovni sud ga oslobađa u januaru 1463. i proteruje na deset godina iz Pariza. Otada mu se gubi svaki trag, ali nastavljaju da kruže priče o njegovom kasnijem životu. Te priče saopštava i Rable, ali one nisu nikad potvrđene. Delo Vijon predstavlja tradiciju necenzurisanog, intimnog govora, smatra Paund. On nije mario puno za srednjovekovne tradicije, niti je hteo da oživi retoriku Rimljana. Paund tvrdi da Vijon nije imao prave prethodnike u srednjem veku – u poeziju se po njemu nije unelo ništa novo od Dantea do Vijona. 14 i 15 vek. su vreme opadanja kurtoaznog ideala. Ipak, Gijom de Mašo je stvorio, ili doveo do savršenstva forme Balade, kraljevske poeme, ronda i tužbalice – koje će Vijon koristiti Međutim kod Dešana, Kristine Paizanske, alana Šartijea i Šarla Orleanskog ne nalazimo nekonvencijalnost Vijona – poezija je okrenuta ka formalizmu Mašoovog Ars Poetique koga je poznavanje versifikacije učinilo šefom pesničke škole. Pesnici 15 veka učestvovali su u poetici angažovanja, debate, i takmičenja. Imali su skupove koje su zvali puy na kojima su razmenjivali ideje o strofama i obradi standardnih motiva.. Tako su dovodili u vezu moć i simbolički poredak. Budući prijatelj Šarla Orleanskog, i učen u umetnosti, Fransoa Vijon je bio produkt jedne takve poetike. Može se dokazati da je Vijon na određen način učestvao u ovoj debatnoj kulturi srednjeg veka.. U tim lirskim pesmama i pitanjima koja kristalizuju može se uočiti razgovor sa prethodnicima i čitaocima ili slušaocima Vijon sa druge strane rođen je 1431 kao Fransoa de Monkobje Od dvanaeste godine (1443) studirao je na Sorboni zahvaljujući Gijomu Vijonu koji ga je prihvatio. Stekao je master 1452. godine. Međutim, pravo da predaje izgubio je tri godine od tada ubivši Popa. Oprošteno mu je sledeće godine, ali je opet optužen zbog provale na Navarski univerzitet, pa je morao da ode u progonstvo. Tada piše Malo Zaveštanje, i otpočinje život lutalice, člana bande lopova, ali opet stiže u zatvor.1461. osudio ga je Tibo d Osinji, a oslobodio dekret Luja XI. 1461. po oslobađanju iz zatvora piše Veliko zaveštanje. Nakon toga je zbog novog dela osuđen na vešanje, 1463. i od tada se Vijonu gubi trag. Vijonova poezija i život blisko su vezani zato što on po svom liku stvara lirski subjekat koji zatim sklapa ta šaljiva zaveštanja. U njima, što ih takođe vezuje, šala nije sama sebi cilj – u njima se osuđuje društvena nejednakost i nepravda među slojevima. Sama ideja potiče od građanske poezije 13. veka i zaveštanja Bodela, Fastuma i de la Hala, a ovom se tematikom bavio i pesnikov savremenik Alan Šartije. Forme u kojima Vijon piše, takođe su obilno korišćene pre njega, a ono novo što on unosi u poeziju i zbog čega ga zovu prvim modernim pesnikom je čitava burleskna slika stvorena u maniru darovanja sa kalamburima i dvosmislicama; živost potaknutu vulgarizmima, uličarskim govorom i bogatim upečatljivim rimama Vijon je bio veliki inovator u poetskim temama, a kroz njih i inovator formi. Razumeo je savršeno sednjovekovni dvorski ideal, ali se odlučivao da piše protiv njega u korist ološi i nikogovića osuđenih na vešanje, srećno ulazeći u parodiju i niske viceve. Konstantno je usavršavao dikciju i rečnik. Zaveštanja su pozajmljena forma u kojoj je Alan Šartije pre Vijona dostigao savršenstvo. Balade takođe nije izmislio. Ipak, ideja da oktave prepliće baladama, pa i ostalim formama, kao načelo organizacije, predstavlja u potpunosti Vijonovu novinu. Tek kada imamo u vidu narcisoidno brižnu organizaciju, ulazimo u suštinu Vijonovog dela. Tu se autobiografski momenti nižu u sekvencama po pet-šest strofa. U studiranju tema kojima se bavio shvata se neposredan dodir pesnika sa Smrću, preranim starenjem i Zaveštanja su sastavljena kao testament – pun ironije. Mićević kaže da Vijon, pomiren sa svojom bedom, kao jedinim uzrokom ljubavnih neuspeha i bolesti, okreće pravac podžemlju, svetu kurvi, drolja, lopova i propaliteta.. Tu pronalazi, rečju i ritmom, plemenitost i svevremenost poezije. Mićević zaključuje kako je Vijonov delo veliko pismo čovečanstvu i sadrži ono što i treba – pobunu i poruku nade. Vijonova umetnost postoji zbog Vijona. On se ne pretvara da se žrtvovao svom delu. Vijon nikada ne zaboravlja svog fascinantnog revoltiranog sebe. Njegova pesma je sebična kroz samoapsorpciju. Vijonov jezik je zato jezik patnje, ruganja, a pesnik zauzima svoje jedinstveno mesto u književnosti jer je jedini pesnik bez iluzija. Vijon nema srama, i ne pravda se – ni pred Bogom, nit pred sobom. Njegova veličina je u tome što nesvesno poručuje je da čovek ima pravo da bude taj ko je. Kako Vijon inkorporira tradiciju srednjovekovlja – Već smo pominjali formu testamenta, ali da bi ona postigla komičan efekat pesnik se igra sa motivom ranjenog viteza nesrećno zaljubljenog u nemilosrdnu damu. Komika proplivava iz siromaštva i prgavosti onoga koji daruje. Pesnik je ispevao Zaveštanja kao ođek svog neprikrivenog ličnog stava. I zato je on lirski, iskazuje raznovrstan i širok spektar intenzivnih ljudskih emocija. Ipak, Zaveštanja se mogu gledati kao sazrevanje pesnikovog duha. Dok je Malo odraz šaljivog, divljeg mladog doba, Veliko je zrelo ostvarenje – zbirka svih Vijonovih ostvarenja koje ujedinjuje osnovna tema – opraštanje od života i sveta. Malo Zaveštanje pesnik sastavlja kako nam sam kaže, o Božiću – Novo rađanje i nov početak, u kom se pesnik odriče svih veza koje su ga sputavale. Odmah uspostavlja svoju parodiju pravnog stila u kome svaka nova zaostavština počinje sa «item», a klasifikacija predmeta podseća na sholastiku. Ovakvo tretiranje šaljivog objekta čini ga još smešnijim. On zavešta kao pravi bogataš – prvo svoje ime, raspusnika i pariske lutalice, svome poočimu Gijomu de Vijonu. Iako prati aristokratski testament, da se zaveštaju mač, konj, lovački pas i slično – da bi to zaveštanje pričalo pesnikovu životnu priču, i odražavalo shvatanje nižih slojeva on kaže da mač treba otkupiti iz kafane, a da se konj nalazi kao firma iznad vrata kafane. U istom maniru, berberinu ostavlja isečke kose, obućaru stare cipele, a krojaču odelo. Njegovo darivanje ide do svreposti – daruje zatvorenicima naklonost tamničarke, a siromasima koji spavaju ispred, pesnicu u oko da se razbude. Malo zaveštanje sastoji se od 320 oktosilabičkih stihova podeljenih u 40 stanci po 8 stihova. U prvom dobijamo datum sastavljanja (1456), a u drugom ime autora, što je bio srednjovekovni običaj. Pesma je vrlo lična i govori određene podatke o Vijonovim saradnicima i kratanjima. Pred begom u Anže pesnik zavešta svoju imovinu onima koji ostaju. Gijomu Vijonu zaveša slavu dok srce ostavlja okrutnoj Katarini. Raznim slojevima društva ostavlja apstrakcije i trivijalnosti. Delovi pesme su naizmenično realistični, satirični, lirični, farsični. Uzvišeno i groteskno u Malom Zaveštanjima su pod ruku. Ta književna tehnika ponovo je oživela u romantizmu. Veliko zaveštanje napisano je pet godina kasnije, i pokazuje zrelost. Centralna tema u njemu služi i kao okvir jer je u tekst od 2000 stihova utkano 16 balada, 2 rondoa, pesma, i pokajanje. Znatno je bogatije ljudima, svih profila, a počinje sa okrutnim biskupom Tibo d Osinjijem koji ga je pritvorio. Teme Velikog Zaveštanja su osećaj gorčine zbog patnji i razočarenja u ljubav; pokajanja, Vijonovih misli tokom perioda kajanja kao i izgubljenog života. Neizbežna je tema smrti, bliske ili daleke. Ali čak i melanholični delovi i očajavajuće scene, prekinuti su ugodnostima i klovnarijama koje ih u takvom kontrastu čine još jednostavnijim. Veliko zaveštanje je nastavak i razvijanje Malog. Opet je aktivan motiv opraštanja, priroda stihova je lirska – pesnikov najličniji stav prema svetu i ljudima, sa tim što je Veliko Zaveštanje gorče, ozbiljnije i dublje. Pesnik ga počinje sa trideset godina kao i Dante svoju Komediju – što je za njega, pola puta između mudrosti i ludosti. Počinjući prvim zaveštanjima, on uvodi homersku temu obaveznosti smrti i toga da je ona lakša za siromahe. Da bi bolje ilustrovao tu temu on uvodi šest balada o ljudima prošlih vremena. Smrt učini da drhti, bledi Nos savije se, breknu vene, Rat naduje se, koža sledi ruke i žile izdužene O tako nežno telo žene Gizdavo, zdravo, željno plesa Zar će u takvom zlu da svene? Da, il još žio na nebesa. Vijon plastično i šaljivo opisuje kako mi je ljubav izmenila percepciju sveta – nebo velika tučna tava. Oblak debela koža vola – stvari koje imaju duhovni značaj postaju materijalne. Kraj toga je njegov pad Tako me ljubav bedno slaga, I dovede me pred dver ovu. Ali, brzo se ispravlja Vijon u svojoj igri kajanja i oprosta – zar ljubav tako ne čini sa svima ? Svak daće gaće njoj i lovu Ako ovako bude tlačen. Jedna od balada, o ženama prošlih vremena ima sjajan refren o lanskim snegovima. Želeći da pokaže kako i jezik tokom vekova gubi svoj oblik, upotrebljava starofrancuski koji se fovorio u XIII veku. Nekadašnja gospa iz «Žal lepe šlemarke» poredi njeno nekadašnje telo sa sadašnjim, deo po deo, i plastično. Tek od oko 800 stiha Vijon otpočinje pravi testament uz Item pred svaku strofu. Dušu zavetuje svetom trojstvu, a telo zemlji i tada njegove igre sa darovanjem postaju uzvišene: Crvi u mom telu neće naći masti Mnogo ga je izmučila teškim ratom glad. Vijon se odriče ulog ljubavnika, jer je za ljubav «samo šaka praha». Vijon izmišlja i Fremena, fiktivnog pisara kome diktira svoj testament. Jedine ne apstraktne stvari on poklanja poočimu – svoju Biblioteku i jedan roman Đavaljev prd, dok majci ostavlja molitvu za Bogorodicu. U toj pesmi majstorski oblikuje snažno i vatreno, Ali detinjasto i naivno verovanje neobrazovane srednjovekovne žene sa refrenom «za tu veru živim i umreću». Ucvala sam nemam telo mlado Ništa ne znam, tupa sam i stara Al`u tvojoj Crkvi gledam rado Raj naslikan, pun pesme i šara.... Odatle, darovi postaju nemogući i neobični i ovde se Vijon sveti svojim neprijateljima – Balada Žanu Kotaru, ljubitelju vina kojom se sve pijanice mole za blagoslov. Svoje verbalno bogatstvo i smelost najbolje je izrazio u baladi o zavidljivim jezicima. Balada o pariskim ženama je ljupka i simpatična balada koja govori o govoru Parižanki sa refrenom – Nigde nema takvih jezika kao u Parizu. Tu je i Balada o debeloj Margot – predstavnici žena koje je nimalo platonski nastrojeni Vijon, posećivao. Prostitutka se slavi zbog svoje iskrenosti, zbog toga što od nje znamo šta tačn da očekujemo Istog greha označi nas ljaga Lepši ko je? – tu ne treba vaga Lako krpa nađe krpu zadnju Ološ mi smo, ološ nam kraj praga Nismo skloni časti, čast nas slaga... Balada za nevernu dragu, koja se završava sva na R poseduje akrostih u kome je njegovo ime – Fransao. Refren je «Siromah jedan da nađe svoj mir». Crna lepota i opsena mu ne daju mira. Druga strofa počinje sa akrostihom Marthe, što je bilo uobičajeno ime za ženu sumnjivog morala. Tu se ljubav na komičan način proklinje. Balada obešenih je nešto što odlično pripremaju završni stihovi Zaveštanja. Vijon peva o smrti i jednakosti ljudi pred kosturnicom pariskog groblja. Vršeći pripreme za vešanje. Vijon se još jednom obraća posetiocima (Braćo ljudska što živite duže), i tako piše svoj Epitaf. Poziv na razumevanje i praštanje iz usta očajnika kontrastiran je zbog jačeg efekta sa slikama vrana koje kljucaju obešene ljude – i to je jedan od najuzbudljiviji umetnički uobličenih izliva ljudskog bola. Sve vreme se zalažući za male ljude i podžemlje, i u zadnjem momentu Vijon ostavlja za njih mesta. Sebe, i to društvo lupeža on stavlja za primer onima koji su u životu imali više sreće – to je Vijonov put od ličnog do univerzalnog, stila koji sazdaju pariska skitnica i magistar umetnosti koji manipuliše jezikom. Taj raskošan stil je dakle pesnikovo sredstvo a ne cilj. Epitaf se nastavlja na verset ili rondo, i tu Vojon govori povest svojih zaveštanja – kako je sve razdao i poklonio, i dodaje to da iako se pokajao, biće pogubljen. Tema oproštaja kulminira – moli posetioce da dođu da mu oproste, i kaže ... jer ljubavna stra ga seta njoj žrtvova muda bolna kada krenu s ovog sveta. Kneza koga je ranije zazivao radi oprosta sada zove izdrugih razloga da pre nego što Vijona pogube, popije pola galona crnog vina. Druga Vijonova dela svrstana su u Razne pesme, a ona se takođe odnose na tematiku kajanja, i opraštanja – Balada poslanica – prijateljima iz zatvora traži milost, sa refrenom « Zar tu pustit jadnoga Vijona», sa očitim ciljem da izazove jako sažaljenje za svoj položaj. On je kriv za iste stvari koje njegovi prijatelji na slobodi rade. Moli za oprot od Cara

Autor - osoba Acker, Kathy, 1947-1997 = Aker, Keti, 1947-1997 Naslov Don Kihot : roman / Keti Aker ; prevod sa engleskog Nina Živančević Jedinstveni naslov Don Quixote. scc Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1986 Izdavanje i proizvodnja Niš : Gradina, 1986 Fizički opis 190 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Živančević, Nina Zbirka Otkrivanja ; 23 Napomene Prevod dela: Don Quixote / Kathy Acker. Keti AKER pripada najzanimljivijim i najprovokativnijim američkim piscima koji stvaraju sedamdesetih i osamdesetih. Stil Keti AKER jeste svojstven samo njoj – generaciji grube erotike osamdesetih. Njena prodornost viđenja graniči se sa bezumnom silinom i prodornošću videa, pop-kulture i koncerata suvremenih rok muzičara. U romanu „DON KIHОТ“ Keti AKER razlaže samu sebe, spajajući „pikarstvo“ svog pisanja sa iskrenošću slikanja svoje erotske i seksualne žudnje. Keti AKER je u Americi hvaljena, uzdizana i istovremeno osporavana od strane kritičara isto koliko i Čarls Bukovski. Avangardna spisateljica Keti Aker volela je da kaže da ona nije jedna osoba, nego mnoge: „Sigurna sam da postoje stotine Keti Aker”, rekla je u jednom intervjuu pred kraj karijere. Već letimično upoznavanje sa njenim životom to i potvrđuje. Bila je prvo razočaravajuća Karen Aleksander, samu sebe je opisala kao „dobru devojčicu” koja se nije usuđivala da izaziva roditelje sve dok nije došla u tinejdžerske godine. Bila je žena koja širi nelagodu na žurci u potkrovlju svojom „grubo nanetom šminkom i zapanjujućom pank frizurom”, ali je pažljivije posmatrače ipak ostavljala zatečene kao „fragilna” i „detinjasta”. Bila je seksualna radnica, radila je na zameni u kancelariji, bila je instruktorka na koledžu i jedna od najpoznatijih spisateljica na londonskoj sceni. Kasnije u životu bila je nešto poput feminističke ikone, nabildovana motociklistkinja koja je uživala da je fotografišu u toplesu, da bi se bolje šepurila sa svojim tetovažama. Akerova je ovu raznolikost, koju je povremeno nazivala „šizofreničnim” kvalitetom, načinila glavnu temu svoje transgresivne, ponekad otuđujuće književnosti. U 14 romana, raznovrsnim kratkim pričama i zbirci eseja meta su joj bili veliki i mali nitkovi: nemarni roditelji, momci zlostavljači, agresivne i ambiciozne gazde, Nikson, Regan i sam kapitalizam. Pod uticajem konceptualnih umetnika iz 1960-ih i 1970-ih, rešena da ispita revolucionarni potencijal književnog jezika, odbacila je književne konvencije (doslednu karakterizaciju, jasan zaplet) i zamenila ih ukradenim tekstovima, nestalnim protagonistima, eksplicitnim scenama seksa i crtežima mapa svojih snova. Cilj je bio da se probije kroz represivne političke strukture koje su ljude svodile na jedno ime, jedan pol, jednu društveno determinisanu sudbinu. Njena književnost nije pitala „ko sam ja”, nego, pre svega, u filozofskijem ključu, šta to znači imati svoje „ja”, jedno ili nekoliko. Danas je već opšte mesto reći da je ličnost društveni konstrukt. Ali je Akerova jedna od prvih ljudi koji su to prihvatili kao aksiom, spisateljica koja ne samo što je intuitivno prihvatila promenljivost ličnosti, nego je to uzela i za svoj kredo. Nesigurna u to ko je bila, a indignirana pretpostavkom da bi trebalo da ostane nepromenljiva, uvek je bila spremna da napusti određeni grad ili vezu i potraži sebe na nekom novom mestu, u nečemu novom. Ishod toga bio je da je prijateljima i poznanicima delovala kao kontradiktorna osoba koju je nemoguće upoznati. „Ketina kompletna persona zavisila je od beskrajnog niza odraza fiktivnih persona, poput hodnika sa ogledalima”, rekla je umetnica Marta Rozler. Naučnik Mekenzi Vork, koji je bio u vezi sa Akerovom sredinom devedesetih, ponovio je njene reči: „Postoje samo Akerove, u množini”. U novoj biografiji, Pojedi svoj um: Radikalni život i delo Keti Aker (Sajmon & Šuster), Džejson Mekbrajd piše da je Akerova „upravljala kontradikcijama i na njima se razvijala”. U ovoj oštroj, živoj knjizi, saznajemo da je Akerova bila skeptična prema autobiografijama, a ipak je iznova i iznova crpela iz sopstvenog života; osećala je da je književni kanoni oslobađaju, a ipak se osećala porobljeno u njima; očajnički su joj bili potrebni ljudi, a ipak ih je gurala od sebe. Mekbrajd, koji je podrobno istražio život svog subjekta, nema nameru da razrešava ove kontradikcije i objašnjava da Akerova „nije tražila da bude razrešena”. Pošteno. Ali biografija, u najboljem slučaju, ne nudi samo portret, nego i teoriju o svom subjektu. Ne možemo a da se ne zapitamo zašto se Akerova toliko opirala ideji o stabilnoj ličnosti i kako se taj strah odrazio na njen život i na njeno delo. Srećom, njena fikcija nudi mnoštvo tragova. Njeni romani, puni siročadi, prostitutki, mornara i pirata, govore o ljudima u bednim okolnostima koji nemaju drugog izbora nego da se menjaju. Oni beže; napuštaju stare ljubavi; transformišu se iz nečega u nešto drugo. U njenom najoptimističnijem delu, Mačkica, kralj pirata (Pussy, King of the Pirates, 1996), poslednjem romanu, takvi neprilagođeni likovi se udružuju i nalaze načina da prežive u surovom svetu. Ali u mnogim drugim njenim knjigama begunci uspevaju da pobegnu iz sobe za mučenje samo da bi otkrili da ih čeka sledeća; ona izlazi iz loše veze i završava kao seksualna robinja ili se ratosilja grube porodice samo da bi završila sa zlostavljačem. „Bežim od bola”, kaže naratorka Velikih očekivanja (The Great Expectations), romana Keti Aker iz 1982. godine. A naratorka zna i da „jedinu muku stvara bežanje”. Ako život i delo Akerove nude lekciju o tome kako se izvući iz zamki okoštalog identiteta, one služe i kao upozorenje šta može da usledi ako se u tome uspe. „Pokušala sam da pobegnem od patnje zvane detinjstvo”, piše Akerova u knjizi Moja majka: Demonologija (My Mother: Demonology), romanu iz 1993. Patnja je, po svemu sudeći, počela pre nego što je Akerova uopšte i rođena. Njena majka, Kler, lepo dete iz imućne jevrejske porodice, zatrudnela je posle kratke romanse; otac je otišao pre nego što se porodila. Kler je srela Alberta (Bada) Aleksandera, a onda se na brzu ruku i udala za njega, nežnog, iako ne baš impresivnog, čoveka, koji se saglasio da će se prema detetu odnositi kao prema svom. Akerova je rođena na Mehnetnu 18. aprila 1947. godine; dobila je ime Karen, po Badovoj sestri, ali se ono nije dopadalo Kler i nije htela svoju ćerku da zove tako, nego ju je zvala Keti. Ubrzo nakon porođaja, kod Kler je dijagnostikovana upala slepog creva, što je poslednja trauma u priči o poreklu Akerove. Akerova je za ovaj deo svoje prošlosti saznala kao tinejdžerka i opsesivno mu se vraćala u svojim književnim delima. „Pre nego što sam rođena, majka me je mrzela jer ju je otac napustio (jer je zatrudnela?), a i zato što je moja majka htela da ostane dete svoje majke više nego da meni bude majka”, piše ona u Velikim očekivanjima, koji predstavljaju elegiju za Kler, koja se ubila 1978. godine. „Slika moje majke u meni izvor je moje kreativnosti”. Kler je oblikovala detinjstvo svoje ćerke, kao i njenu književnost. Bila je inteligentna, ali slabo obrazovana, zbog čega joj se njen blesavi muž rugao, nezadovoljna svojim životom matrone Saton plejsa i majke dve devojčice. Prema sećanju Akerove, njena majka iskaljivala je frustracije na svojoj starijoj ćerki zadubljenoj u knjige, podstičući je da bude manje promišljena, manje emotivna, više nalik svima drugima. Ali u Lenoksu, privatnoj školi za devojčice sa Aper Ist Sajda, Akerova se izdvajala među bogatim školskim drugovima iz konzervativnih belačkih protestantskih porodica. Nije baš bila privlačna, sećaju se njeni vršnjaci; razbarušena, neprijatna. Takođe je rano počela da upražnjava seks i razmetala se time kao neki dečak u adolescenciji. Kada je preskočila probu za bal novajlija da bi se videla sa starijim dečkom, majka ju je ošamarila i nazvala je kurvom. „Moji roditelji su prema meni bili kao čudovišta”, sećala se Akerova u intervjuu iz 1997. godine. „Jedino kada sam mogla da imam malo slobode ili radosti bilo je kada sam bila sama u sobi” i pisala. Drugačiju vrstu slobode pronaći će u peripatetičkom spisateljskom životu, onakvom kakav će je voditi tamo-amo po obe obale, a povremeno i po svetu. Takav život počeo je u Brandajsu, u druženju sa bitnicima i mladim intelektualcima na koledžu na koji se Akerova upisala 1964. Studirala je klasike, ta oblast će uticati na njenu fikciju, prevashodno joj nudeći estetičarske teorije da ih preispituje, a koristila je to što su stege popustile i odlazila je na orgije koje su priređivali klinci iz pozorišta. Na kraju se skrasila u vezi sa studentom istorije Bobom Akerom. Par se venčao i preselio u San Dijego, gde je Bob počeo studije na Kalifornijskom univerzitetu, a Akerova je diplomirala. Nije bila oduševljena njihovim novim domom. Kasnije je pisala: „Sunčana Kalifornija je totalno dosadna; ima previše plavoguzih surferskih ložana”. Ali baš u San Dijegu se Akerova srela sa dve osobe koje imale najveći formativni uticaj na nju: pesnik Dejvid Antin i njegova žena Elinor, konceptualna umetnica. Eli je istraživala „transformativnu prirodu ličnosti” preko nekonvencionalnih metoda portretisanja. Dejvid je u međuvremenu svoje studente poezije učio kontroverznom pristupu kompoziciji: podsticao ih je da odu u biblioteku, pronađu knjige na teme koje iz zanimaju i „kradu” im sadržaj. Onda bi sklapali odlomke iz različitih dela, „kao film” ili kao „saobraćajne nesreće na putu I-5”. Za samo nekoliko nedelja, studenti su stvarali „predivno brze, promenljivo lepe stvari, kao što vozači na trkama menjaju opremu”. Ovaj metod, koji je Akerova prvo zvala „prisvajanje”, a kasnije, znatno provokativnije, „plagiranje”, definisao je kasnije njenu karijeru. Ako su joj Antini obezbedili formu za ranu fikciju, godine života u Njujorku, gde se preselila 1970. godine ostavljajući Boba za sobom, obezbedile su joj sadržinu. Otuđena od porodice, a tražeći načina da plati račune tako da joj to ne ugrozi vreme za pisanje, Akerova i njen tadašnji momak našli su posao u industriji seksa. Počeli su da glume u porno filmovima, a potom su se okrenuli živim nastupima u seks-šouovima na Tajms skveru. Bili su dobro plaćeni, 20 dolara po nastupu, ali je Akerova bila ambivalentna u vezi s takvim iskustvom. Kako je rekla, šou joj je otkrio „politiku ulice”, to jest brz i naopak način da razume „odnose moći u društvu”. U Detinjastom životu Crne Tarantule (The Childlike Life of the Black Tarantula), delu sa kojim se probila, a objavila ga je sama u nastavcima 1973. godine, Akerova je ponudila poduži opis šoua: Iznenada, kad sam krenula da se poljubim u bradavicu, stanem; vidim kako me stotine muškaraca gleda. Spopadaju me deluzije: muškarci me prate, muškarci hoće da me povrede, muškarci žele da imaju seksualne aktivnosti sa mnom bez mog pristanka i želje… Psihijatar mi kaže da čujem deluzije; sečem svoju kosu; Jovanka Orleanka sam. Predvodim vojnike u povlačenju i pobijem svakoga. Postajem vrela: cepam odeću sa sebe, počinjem da masturbiram, muškarci me čine ooo takoo vrelom. Psihijatar me jebe, oboje svršavamo pet miliona puta. OOOO O da da to je to ne ne? o molim te o da o hajde brže… brže daj mi ga sad SAD oooo (nisko) ooooo (više) oooo oooo oah auahhh oahh eha (ponovo nisko). Sve moje bolesti ko rukom odnete. Uprkos žestokom stilu, odlomak nudi pažljivu analizu seksualnog egzibicionizma. Naratorka je na sceni, izložena, ugrožena („muškarci hoće da me povrede”), ali je istovremeno, paradoksalno, i osnažena. Seks je predstavljen kao lekovit, ali ipak komika poslednjih nekoliko redova (orkestracija groktanja i uzdaha koji autorka kontroliše poput dirigenta) otežava nam da taj opis prihvatimo kao ozbiljan. On zvuči kao da Akerova i dalje nastupa pred publikom, pružajući joj šou kakav želi. Ovakva proza, povremeno proganjajuće direktna i poremećena, karakteriše dobar deo Tarantule. Akerova je, prema njenim beleškama, verovala da će joj knjiga omogućiti da „eliminiše identitet”. Pa ipak, tekst sadrži mnoge priče iz života same Akerove, a neke su čak prepisane iz njenog dnevnika. One su stavljene u zagrade, kao sekundarne; glavna priča sastavljena je od napisa u prvom licu, izvučenih pravo iz dela V. B. Jejtsa, Markiza de Sada i Violet Leduk, između ostalih. Ponekad se dva pripovedačka modela u knjizi tematski nadovezuju. Na primer, na jednom mestu se scena sa novinarom iz devetnaestog veka, u kojoj žena opisuje svoj košmar, glatko preliva u deo dat u zagradama koji počinje sa „Svake noći imam košmare”. Drugde Akerova ističe diskontinuitet: halucinacija žene ubice se prekida, usred rečenice, refleksijom o ponižavajućoj vezi, datom u zagradama. Ova knjiga je briljantan primer za to kako tehnika prisvajanja može da identitet autora/ke istovremeno i podrije i učvrsti. Akerova nikada nije verovala u „pronađi svoj glas” školu pisanja, ali je sa Tarantulom pronašla glas koji je mogla da iskoristi da bi opisala snažne emotivne doživljaje bez toga da zapadne u nešto što je sa podsmehom nazivala „autoekspresivnošću”. Za razliku od mnogih autora i autorki autobiografske fikcije, Akerovu nije zanimalo da širi priče o sebi da bi drugi mogli da im se čude ili da se u njima pronalaze. Niti je prvo lice videla kao katarzično. Njen cilj uvek je bio da poništi sopstveni identitet, da dozvoli sebi da drugi prodiru u nju. „Zanimaju me moje veze sa drugim ljudima, mogućnost da izađem sama iz sebe”, napisala je jednom prijatelju ubrzo nakon što je poslala poštom poslednje poglavlje Tarantule. Da bi podvukla tu poentu, svoja dela je objavljivala sama, pod pseudonimom Crna Tarantula. Akerova je ubrzo, na svoje zadovoljstvo, saznala da je postala „neka vrsta zvezde” na Menhetnu, gde su umetnici sa uzbuđenjem govorili o spisateljici nepoznatog imena. „Moj stil me primorava da živim u San Francisku ili u Njujorku”, napisala je Akerova u Tarantuli. Nakon kratkog perioda u San Francisku ranih sedamdesetih, vratila se u Njujork sa Piterom Gordonom, muzičarem koji će joj kasnije biti drugi muž. Bili su više cimeri nego ljubavnici (retko su imali seks, a oboje su imali druge partnere), ali se Akerova oslanjala na to da Gordon finansira njihov način života. „Običan posao bi mi došao kao lobotomija”, rekla je. Teško je zamisliti bolje mesto za mladu Akerovu od donjeg Menhetna sredinom sedamdesetih. Kirija je bila niska; galerije i izvođački prostori pristupačni; tržište širom otvoreno. Akerova je napredovala. Ispunjena nekolikim ljubavnim aferama počela je da piše Život odraslog Tuluz Lotreka, knjigu izraslu iz istraživanja seksa i sopstvene ličnosti, što je već počela u Tarantuli i njenom nastavku Sanjala sam da sam nimfomanka! Maštanje. (Prva rečenica: „Apsolutno volim da se jebem”.) Podržavala ju je zajednica umetnica među kojima su bili Lesli Dik, Bernadet Majer, Ajlin Majls i Lin Tilman. Mnoge od ovih spisateljica, koje su se poigravale žanrovima i formama, čitale su svoje radove u okviru projekta čitanja poezije u crkvi Svetog Marka ili u prostoru zvanom Kičen (eng. kuhinja, prim. prev). Akerova, već iskusna performerka, na sceni se osećala sasvim opušteno. Tilmanova se seća kako je sebi davala „mnogo slobode” tokom čitanja, nagovarala je publiku da ustane sa sedišta i priđe joj ili se izvijala preko stola, verovatno da bi videla određene ljude koje je prikazivala u svojim delima. Prekoračivala je vremenska ograničenja i insistirala na tome da nastupa poslednja. „Pomišljala sam: kako može tako nešto da radi”, seća se Majlsova. Ali „ljudi su bili zaneti”. Ako je Akerova delovala ambiciozno, samouvereno, ponekad čak i manipulativno, bila je takođe i ranjiva i nesigurna, posebno u romantičnim vezama. (Izjašnjavala se kao kvir.) Čeznula je za tim da izlazi sa poznatim umetnicima (u Tarantuli je napisala da je jedna od prednosti kada si slavan to što su „umetnici u koje sam se zaljubljivala hteli da me pojebu”) i to joj je povremeno i polazilo za rukom. Ali te veze, obično kratkog daha, često su uticale na to da se potom oseća gore nego pre njih. „Tako sam nepodnošljivo željna da ne mogu ni da mislim na umetnost”, napisala je u Tuluz Lotreku. „Ne bi trebalo da toliko želim da budem sa drugom osobom”. Njen očaj otkrio je i drugu stranu njenog anti-identitetskog projekta: ako je postojala „samo kada neko traži da me dodirne”, kao što je napisala u Tarantuli, onda se bez posvećenog ljubavnika osećala kao da nestaje. Upravo je taj sklop teskoba, o tome da je neželjena, ili napuštena, predstavila tako uverljivo u Krvi i utrobama u srednjoj školi (Blood and Guts in High School), romanu koji je napisala krajem sedamdesetih. Sa didaskalijama, pornografskim crtežima i arapskim pisanim slovima, ta knjiga je do danas ostala njeno najpriznatije delo. Počinje dijalogom devojčice Džejni i njenog oca, zapravo njenog „dečka, brata, sestre, novca, zabave i oca”, za kojeg Džejni veruje da je rešen da je ostavi zarad starije žene. Džejni pokušava da ostane pribrana i „racionalna”, ali što više nastoji da potisne svoju intuiciju, to više njeni strahovi počinju da „izbijaju i poplavljuju”. Ona uskoro provocira oca (koji je, da ne bude zabune, ujedno i njen ljubavnik) da joj saopšti sve šta joj zamera. Džejni sluša njegovu dugu listu primedbi, zamišljajući sebe „kao konja u Zločinu i kazni, delimično odrane kože, tako da se vidi crveno meso. Muškarci dugim štapovima tuku konja”. Džejnina vizija pretučenog konja samo je jedna od mnogih prizvanih slika bola, koji postaje glavna tema knjige. Pošto otac ostavi Džejni („JA VIŠE NISAM JA”, razmišlja za sebe), ona se priseća mučnog doživljaja iz klinike za abortuse. „Narandžasti zidovi bili su dovoljno debeli da priguše vrisku što izbija iz operacione sale”, piše Akerova, koja je imala nekoliko abortusa. Zahvat je predstavljen kao stravičan, a opet nekako nežan i utešan: Obavljanje abortusa je očigledno baš kao jebanje. Ako zažmurimo i raširimo noge, pobrinuće se za nas. Poskidali su nam odeću. Dali nam bele čaršave da pokrijemo golotinju. Odveli nas nazad u bledo zelenu prostoriju. Volim kada se muškarci pobrinu za mene. Ali uskoro to prerasta u nasilje: lokalna anestezija ne uspeva da deluje „tamo gde boli”; „slabašna plavuša” prolazi kroz zahvat u agoniji, a oči su joj „otvorene široko ko kod ribe”. U ostatku romana, Džejni biva pretučena, naterana da se prostituiše, bačena iza rešetaka, a onda dobije rak. Knjiga se završava golubicama koje guguču kraj njenog groba. „Uskoro će mnoge druge Džejni biti rođene i te Džejni će pokriti zemlja”, piše Akerova. Lepa je to slika umnožavanja, ali je zasenjena užasom. Ako je život originalne Džejni bio toliko bolan, šta li će tek njene naslednice morati da preguraju? Danas, više od 40 godina od kako je napisana, Krv i utroba u srednjoj školi nesumnjivo je najpoznatije delo Keti Aker, delimično možda i zbog onoga zbog čega je bilo zabranjeno u Zapadnoj Nemačkoj kao „štetno po maloletne”. Ali je tek roman koji je potom napisala, Velika očekivanja skrenuo pažnju kritike i šire publike na Akerovu. (U Grouv presu su 1982. godine pristali da objave Velika očekivanja i ostale knjige Keti Aker uz ukupnu naknadu od 5.000 dolara.) Napisan posle smrti oba roditelja (Bad je umro od srčanog udara godinu pre nego što je Kler oduzela sebi život), roman je natopljen bolom i liričan je, sa meditacijama o detinjstvu, nasilju, napuštanju i gubitku. Kliford, zasnovan na jednom od autorkinih nasilnih ljubavnika, zauzima svoje mesto među negativcima u panteonu Keti Aker, a njegovi unutrašnji monolozi svedoče o njenom dubokom razumevanju samozavaravanja. Ona je mogla, kad je to htela, da predstavi heteroseksualnog muškarca bolje od bilo kog pisca svog doba. Velika očekivanja označila su evoluciju u namerama Keti Aker, ako ne i u njenom pristupu. Ona ponovo pozajmljuje od drugih pisaca (Dikensa, Melvila, Pjera Gijote) da bi ispričala duboko ličnu priču. Ali, dok njene rane knjige slave rasipanje identiteta, Velika očekivanja predstavljaju iskorenjivanje lične prošlosti, a i čvrstog „ja”, kao gubitak: Shvatam da je ceo moj život u završecima. Ne završecima, to su samo događaji; nego u rupama. Na primer, kada mi je umrla majka, to „ja” koje sam uvek poznavala je propalo. Celokupna moja prošlost je iščilela. Atmosfera je ovde setna, daleko od trijumfa iz Tarantule. Sve vreme se provlači osećaj da naratorkina usamljenost i bol izviru iz toga što je bila neželjeno dete koje nikada nije saznalo odakle potiče, pa tako nije znala ni ko je. „Nemam predstavu kako da počnem da opraštam nekome ko mi je mnogo manje od majke”, lamentira naratorka na jednom mestu. „Nemam predstavu kako da počnem”. Akerova nikada nije bila sklona frojdovskoj psihologiji, ali u Velikim očekivanjima nudi nam pronicljivu studiju o tome kako nas uskraćenost u detinjstvu uslovljava da se nosimo sa budućim bolom, pa čak i da ga očekujemo. Ipak, Akerova je imala smisla za to da gubitak pretvori u oslobađanje. Bez roditelja, stoga oslobođena porodice iz koje potiče, rastavljena od Gordona, a uz iznenadni priliv nasledstva od bake sa majčine strane, mogla je da gradi sopstveni imidž, i da živi, jedan ili više života, po svome. Počela je da diže tegove i da telo oblikuje do detalja onako kako je htela. (Volela je da se pojavljuje u teretani nakon sadomazohističkih sesija sa svojim ljubavnikom, tako da druge žene mogu da zure u njena izbrazdana leđa.) Zainteresovala se za odeću modnih dizajnera i punila je garderober komadima Betsi Džonson i Žan-Pola Gotjea. Preselila se 1983. godine u London, gde je bila predmet divljenja mladih pankera, ali i starijih ljubitelja književnosti. Akerovoj je ta pažnja uglavnom prijala; jednom sagovorniku je rekla da voli da je fotografišu, pošto je to podseća „na istu vrstu igre sa identitetom koju ona primenjuje u onome što piše… Uvek me zanima da vidim kako se imidž pretapa u drugačiji imidž”. Ali samo nekoliko godina kasnije delovalo je da je brine to što ta persona ometa njene čitaoce i što više ne može da je kontroliše. „Da kažem da vole ono što radim, ne, ne bih rekla”, ispričala je u intervjuu, misleći na svoju britansku publiku. „Oni od onoga što radim prave fetiš”. Pa ipak, rado je dočekivala fotografe, novinare i dokumenariste koji su nastojali da uhvate tu čvrstu, seksi spisateljicu sa „energijom rok zvezde”. Kada je bila pozvana na turneju u tri grada u Australiji, u leto 1995. godine, bila je predstavljana kao „Keti Aker, američka superstar pank feministička spisateljica”. Bio joj je to imidž koji nije do kraja priznavala, ali ga je ipak prihvatila. Akerovoj je 1995. godine, dok je predavala u San Francisku, otkriven rak dojke. Bolest joj se proširila na limfne čvorove, pa joj je lekar preporučio hemoterapiju, što bi joj povećalo izglede za 10 odsto. Akerova, koju su doktori loše lečili u prošlosti, bila je skeptična: zašto bi patila zarad tako malo efekta? Kako je napisala u eseju za Gardijan, odlučila je „da se udalji od konvencionalne medicine” i time se „udalji od normalnog društva”. Umrla je sledeće godine u alternativnom centru za tretmane protiv kancera u Meksiku. Imala je 50 godina. Iako je Pojedi svoj um predstavljen kao prva „kompletno autorizovana biografija”, ona donosi umnogome istu priču, koristeći se mnogim istim izvorima, kao i knjiga Posle Keti Aker Krisa Krausa iz 2017. godine. Glavna razlika je u tonu. Tamo gde Kraus, koji se kretao u istim kreativnim krugovima kao i Akerova, a i oženio se jednom od njenih bivših ljubavnica, piše sa ambivalentnošću nekog ko joj je blizak, Mekbrajd piše sa divljenjem fana. (Akerova ga je inspirisala da uradi svoju prvu tetovažu.) Obojica primećuju da je Akerova iritirala mnoge ljude na gradskoj sceni; da je ohrabrivala koleg(inic)e po peru, a onda se iznenada okretala protiv njih; da je imala lošu naviku da zavodi partnere drugih. (Njeni potezi inspirisali su jednu njenu poznanicu da napiše Bluz nesigurne devojke ili Ne kradi mi dečka.) Dok je Mekbrajd sklon tome da Akerovoj oprašta na indiskrecijama, Kraus ume da bude i kritički nastrojen. On navodi da je Akerova bila odrešita, da nije bila ranjiva devojka nego ambiciozna žena, spremna da uradi sve što je potrebno da bi postala slavna. „Akerova je, u neku ruku, tačno znala šta radi”, piše Kraus. „Ako bismo se pretvarali da je drugačije, to bi značilo nipodaštavanje lude hrabrosti i širine zamaha njenog dela”. Ali Akerova je bila odrešita upravo zato što je bila toliko ranjiva. Malo je pisaca koji su toliko ogoljavali sopstvenu patnju onako kako je ona to radila; još je manje onih koji su to radili tako da im delo provocira ili zapanjuje umesto što samo izaziva saosećanje. „Želim ljubav”, objavljuje devojka u njenom romanu Don Kihot, što je bio san (Don Quixote, Which Was a Dream): Nećeš dobiti ljubav. OK. Nego ćeš ponovo biti povređena. Znam. Glavna stvar je da se uvek kikoćeš. Cele prošle nedelje kada sam bila zaista povređena osećala sam se kao da sam se razbolela. Biti povređena znači razboleti se. Ovaj pasus odiše očajem i samokritičnošću, ali je i blago satiričan i radoznao, kao da nečije autodestruktivne sklonosti mogu da budu generativne. Nakon što je objavila Don Kihota, Akerova je objavila da je završila sa kopiranjem starih priča. Htela je da stvori nešto novo, nešto što je zvala „mit kakav bi ljudi mogli da ižive”. Njena proza je postala harmoničnija; likovi u njenim poslednjim romanima su tragači, a ne begunci. Kao da se i sama Akerova promenila. Poveravajući se timu „vidara”, uključujući tu i nutricionistu, duhovnog savetnika i terapeuta koji je ljude vodio kroz regresije prošlih života, napisala je da se ona ne suprotstavlja toliko kanceru koliko se „suprotstavlja sebi”. Ako je taj proces bolan, neka tako i bude. „Postepeno će”, pisala je, „i strahu doći kraj”. Piše: Megi Doerti Keti Aker (Kathy Acker; 1947, Njujork, SAD – 1997, Tihuana, Meksiko), američka spisateljica eksperimentalnih romana, pank poezije, drama i eseja. Pohađala je osnovne klasične studije na Univerzitetu Brandeis i klasične postdiplomske studije na Gradskom univerzitetu u Njujorku. Njena najznačajnija dela su: I Dreamt I Was a Nymphomaniac: Imagining (1974), Great Expectations (1983), Don Quixote: Which Was a Dream (1986, Don Kihot: roman, prevela Nina Živančević, Niš: Gradina, 1986), Empire of the Senseless (1988), Hannibal Lecter, My Father (1991), My Mother: Demonology (1994) i Pussy, King of the Pirates (1996), Bodies of Work: Essays (1997). Dobitnica je Puškartove nagrade (Pushcart Prize) za 1979. godinu. MG69 (N)