Odlično stanje Naslov Mrtvo mišljenje / Vojislav Despotov Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1989 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1989 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 156 str. ; 19 cm Zbirka Edicija Novi Sad ; ǂknj. ǂ169 ǂKolekcija ǂ`Semafor` ; 13 Sadržaj S a d r ž a j: 1. Cepanje cipela (5); 2. Amor est titillatio (6-7); 3. Ovde nema štamparskih grešaka (8); 4. Muška materica (9); 5. Šubi dubi du a (10); 6. Panker-jugend (11); 7. Moždana kora, zemljina kora (12-13); 8. Sedamdeset i deveta generacija (14); 9. I najkvalitetnije zdravlje je pola smrti (15-17); 10. Večiti kalendar (18); 11. Riđa prostitutka (kurva) (19-20); 12. Mi samo vodimo poreklo od ljudi (21); 13. Bela braća (22-26); 14. Body art (27-30); 15. Hare krsna (31-33); 16. Drug fašista (34-35); 17. Prisluškivanje i snimanje (36-37); 18. Telefon 988 (38); 19. Prisluškivanje i snimanje II (39-40); 20. Nekoliko stotina hiljada starica (41); 21. Ljubičasti stratokumulus (42-43); 22. Ljubavni par (44); 23. Ništa nije O. K., bog ih materin (45); 24. Zakon džungle (46); 25. Twenty Century Fox (47); 26. Probušili smo vam himen, druže svemir (48-49); 27. Antiporođajni bolovi (50); 28. Prevrnuti Filips (51-52); 29. Padajuća oplodnja (53); 30. Jadni duhovni sitnosopstvenici (54); 31. Udruženje književnika (55); 32. Ima boga (56); 33. Mali tanatisti (57); 34. Krvavi zamotuljak (58); 35. Knjitaa bo ma mpinge (59-60); 36. As above as below (61-62); 37. Gradska priroda (63-65); 38. Sava-centar (66-67); 39. Isus revolucija (68-69); 40. Ubistvo u Sava centru (70-76); 41. Boli me migrena (77-78); 42. Trula višnja (79); 43. Lezbejka (80); 44. Vranin mozak (81); 45. Opsadno stanje (82); 46. Naše zanimanje je sporedna opasnost (83-84); 47. Good evening (85); 48. Veoma brza besmrtnost (86); 49. Für uns alle - kaufhalle (87); 50. Evropa je puna nesrećnih plavuša (88-89); 51. Školjka (90-91); 52. Rudolf Štajner (92-94); 53. Divna nova umetnost (95-96); 54. Gajenje cveća (97); 55. Nova genetska objektivizacija (98-99); 56. Sprej protiv bubica (100); 57. Beznadežne tune (101); 58. Simpatična karijatida (102); 59. Nevin je onaj ko to isto skrivi (103-106); 60. Tropical moral insanity (107); 61. Astralna zanatska radnja (108-109); 62. Mačka (110); 63. Još jedna trudnoća (111); 64. Duplo grlo (112-113); 65. Vežbe letenja (114-117); 66. Da li smo još uvek ljudi? (118-119); 67. Dvonožno krdo (120-121); 68. Let, let (122-125); 69. Follow me (126-129); 70. Svinjska koža (130-131); 71. Sveži beton (132-134); 72. Električni stub (135); 73. Sova u Vrnjačkoj banji (136-139); 74. Marihuana (140-141); 75. Evena, jesi li mrtva? (142-143); 76. Godišnji odmor (144); 77. Biće spašeni samo spasioci (145); 78. Gde si bila? (146-147); 79. Novo doba (148-153); 80. Ovog? Onog? (154-155). ISBN 86-7331-152-7 (broš.) Napomene Tiraž 1.000 Slika autora i beleška o autoru na koricama. Vojislav Despotov rođen je 1950. u Zrenjaninu, umro je 2000. godine u Beogradu. Živeo je u Novom Sadu. Bio je vlasnik i urednik prvog jugoslovenskog privatnog časopisa za književnost HEY JOE. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Radio je kao urednik dramskog programa u Radio Novom Sadu. Objavio je knjige pesama: Prvo, tj. pesmina slika reči (1972), Dnjižepta bibil zizra uhunt (1976), Trening poezije (1978), Perač sapuna (1979), Pada dubok sneg (1986), Prljavi snovi (1988), Veseli pakao evropoezije (1990), Deset deka duše (1994) i Veseli pakao poezije (izabrane pesme, 1996), esejistički spev Neočekivan čovek (1992), romane: Mrtvo mišljenje (1989), Petrovgradska prašina (1990), Jesen svakog drveta (1997), Andraci, jepuri i ostala najvažnija čudovišta Petrovgrada i Srednjeg Banata (1998), Evropa broj 2 (1998) i Drvodelja iz Nabisala (1990), kao i knjigu eseja Vruć pas (1985). Pisao je i radio i TV drame. Prevodio je sa engleskog, nemačkog i slovenačkog jezika. Jedna književna nagrada nosi njegovo ime. postmoderna književnost neoavangarda vojvođanska avangarda čekić tautologije Vujica resin tucic katalin ladik judita salgo slavko matkovic

Autor - osoba Bolaño, Roberto, 1953-2003 = Bolanjo, Roberto, 1953-2003 Naslov Sabrana poezija / Roberto Bolanjo ; sa španskog preveli Bojana Kovačević Petrović, Ivan Radosavljević, Dušan Vejnović Vrsta građe poezija Jezik srpski Godina 2023 Izdavanje i proizvodnja Kikinda : Partizanska knjiga ; Novi Sad : Kulturni centar Novog Sada, 2023 (Novi Sad : Sajnos) Fizički opis 674 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- = Kovačević-Petrović, Bojana, 1971- Radosavljević, Ivan, 1969- = Radosavljević, Ivan, 1969- Vejnović, Dušan, 1981- = Vejnović, Dušan, 1981- Vilas, Manuel, 1962- = Vilas, Manuel, 1962- Zbirka ǂEdicija ǂIntegrali ; ǂknj. ǂ9 ISBN 978-86-6477-108-5 Napomene Tiraž 500 Str. 5-13: Poezija Roberta Bolanja / Manuel Vilas Beleška o prevodiocima: str. 659-660 Napomene i objašenja u beleškama uz tekst Bibliografija Registar. Roberto Bolanjo je u poeziji video oblik pobune i egzistencijalni zaplet koji oplemenjuje život. To je značajno jer bez takvog odnosa prema poeziji nemoguće je razumeti celinu njegovog dela, naročito njegova dva najpoznatija romana: Divlje detektive i 2666. Ta svest o pobuni manifestuje se stalnom zaokupljenošću prikazivanjem života onih koji su propali, sudbinom prokleti, demoralisani, onih ljudskih bića koja nisu uspela da puste koren, koja su obespravljena, zlosrećna, čudna, neshvaćena, prerano umrla. A iznad svega prikazivanjem života siromašnih. Ima mnogo očaja u poeziji Roberta Bolanja. Možda zato što je razmišljanje o životu i svetu krajem XX veka stvaralo otuđenje, nezadovoljstvo i teskobu. Stvaralo je inteligentni očaj. Rekao bih da upravo to osećanje preovladava u ovoj poeziji: teskoba koja dolazi iz same srži i na kraju postaje blistava. U Bolanjovoj poeziji, kao i u njegovoj prozi, veoma je važan ogoljeni, fiziološki ili eksplicitni seks. Pesnici nisu imali novca, ali jesu vodili ljubav. Uvek raspoloženi za promiskuitet. Divlji detektivi su divlji zato što su podjednako siromašni i promiskuitetni, ili pohotljivi, kako bi rekao Dostojevski. Pohotljivost ili promiskuitet pokazuju se kao infrarealističke emocije ili postulati. Treći svet, odnosno Meksiko, nudi nam jedino bedu i promiskuitet. Bolanjo je slavio Treći svet izmišljajući književni ples siromaštva i seksa. Jer siromaški seks je nadmoćan u odnosu na seks među bogatima. Siromaštvo seks pretvara u bes, najprovokativniji bes u univerzumu. (iz predgovora Manuela Vilasa) Roberto Bolanjo (Roberto Bolaño; Santijago de Čile, 28. april 1953 – Barselona, 15. jul 2003) bio je čileanski pesnik, pripovedač, esejista i romanopisac. Rođen je kao sin boksera i kamiondžije Leona Bolanja i učiteljice Viktorije Avalose. Sama porodica je pripadala nižoj srednjoj klasi, te se često selila po različitim mestima u Čileu, tragajući za boljim životom, da bi se, kada je Bolanju bilo petnaest, preselila u Meksiko. U Meksiku, kao i u Čileu, živeo je u više gradova. U meksičkoj prestonici je napustio srednju školu i zaposlio se kao novinar, zastupajući i braneći ideologiju levice. Da bi pružio podršku revoluciji i socijalističkim reformama Salvadora Aljendea, Bolanjo se 1973. vraća u rodni Čile. Međutim, nakon što je Pinoče vojnim udarom srušio Aljendovu vladu, počela su masovna likvidiranja i hapšenja levičara, kada je, između ostalih, uhapšen i Bolanjo. Proveo je osam dana u pritvoru, odakle je uspeo da se izvuče uz pomoć jednog čuvara, koga je znao iz školskih dana. Vrativši se u Meksiko, mladost je proveo živeći kao boem i književni enfant terrible, to jest kao profesionalni provokator, koji je neretko upadao i prekidao književne skupove. U ovom periodu je strastveno pisao poeziju. Zajedno sa prijateljem Mariom Santijagom Papaskijarom pokrenuo je pesnički pokret infrarealizam, ili utrobni realizam. Godine 1977. preselio u Španiju, to jest Kataloniju, gde je živeo u malom stanu u Blanesu, katalonskom gradiću na obali u blizini Barselone. Radio je kao perač sudova, čuvar u kampu, portir i čistač ulica. Godinama je danju radio, a noću pisao. U Španiji se oženio i dobio sina i ćerku. U svojim četrdesetim je počeo aktivno da piše prozu. U intervjuu je izjavio da je prozu počeo da piše jer se osetio odgovornim za finansijsku budućnost svoje porodice, pošto je znao da poezijom ne može obezbediti dovoljno novca. Ovo je potvrdio i njegov urednik Horhe Heralde, koji je objasnio da je Bolanjo napustio „svoju bitničku egzistenciju u oskudici“ zato što se nakon rođenja sina 1990. osetio odgovornim za budućnost porodice. Uprkos tome, nastavio je da se do kraja života prvenstveno identifikuje kao pesnik. Za deset godina, od 1993. do 2003, objavio je preko deset proznih ostvarenja. Za roman Divlji detektivi dobija prestižnu špansku književnu nagradu za roman „Romulo Galjegos“. Nakon dužeg pogoršavanja zdravstvenog stanja, umire 2003. usled otkazivanja jetre. Iako je još za života privukao pažnju kritičara i čitalaca, pogotovo onih u španskom govornom području, tek je nakon smrti stekao slavu širom sveta. Ovakvom statusu je posebno doprineo posthumno objavljen roman 2666. Ovu knjigu, koja u španskom izdanju broji više od hiljadu stranica, kritika je oduševljeno pozdravila. Roman je nagrađen nagradama „Altazor“, „Salambo“ i „Hose Manuel Lara“. Odabrana bibliografija: Romani: Saveti jednog Morisonovog učenika Džojsovom fanu (Consejos de un discípulo de Morrison a un fanático de Joyce, 1984) Ledena staza (La pista de hielo, 1993) Staza slonova (La senda de los elefantes, 1994) Nacistička literatura u Americi (La literatura nazi en America, 1996) Udaljena zvezda (Estrella distante, 1996) Divlji detektivi (Los detectives salvajes, 1998) Amajlija (Amuleto, 1999) Čile noću (Nocturno de Chile, 2000) Antverpen (Amberes, 2002) Lupenromančić (Una novelita lumpen, 2002) 2666 (objavljen posthumno, 2004). Treći rajh (objavljen posthumno, 2010). Nedaće istinskog policajca (objavljen posthumno, 2011). Zbirke pripovedaka: Telefonski pozivi (Llamadas telefónicas, 1997) Kurve ubice (Putas asesinas, 2001) Nesnosni gaučo (El gaucho insufrible, objavljen posthumno)

Prvo izdanje iz 1982. Veoma dobro očuvano. Autor - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Naslov Subjektivnost i nasilje : nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma / Zoran Đinđić Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1982 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Beograd : Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije, 1982 (Smederevska Palanka : `10. oktobar`) Fizički opis 241 str. ; 20 cm Zbirka ǂBiblioteka ǂIzazovi ISBN (Broš.) Napomene Tiraž 1.500 Beleška o autoru: str. [243] Zusammenfassung: Subjektivität und Gewalt. Predmetne odrednice Nemačka filozofija -- 18-19v Subjekt (filozofija) Iako je Marks upućivao na granice političkog , možda je politika i dalje okvir emancipacije. Mislim da je to još uvek veoma aktuelna Đinđićeva pozicija u kojoj se on, iako to ne čini eksplicitno, približava Hani Arent. Neutralisanje disensa u komunizmu će tako biti protumačeno kao neutralisanje pluralizma individualnosti. Osnova kritike Hane Arent u odnosu na Marksa je upravo to da je marksistički projekat, kao bitno ekonomski, u nemogućnosti da realizuje projekat slobode. Ekonomija se, na kraju krajeva, bavi samo prirodnim potrebama, a politika nas iz stanja prirode uzdiže ka slobodi. To je, uostalom, bila već Aristotelova pozicija. Ostaviću ovde po strani kritiku Hane Arent, koja je inače veoma inspirisala i marksiste kao što je to Habermas. Habermas je, tako, preko Hane Arent shvatio značaj pojma interakcije. Jer, ako već u perspektivi rada i ekonomije nije došlo do emancipacije, kao što je to pokazao komunizam, onda je neophodno promeniti paradigmu na osnovu koje tumačimo svet. Promena kapitalizma je i promena paradigme na osnovu koje se odnosimo prema socijalnom svetu. I tu Habermas preuzima pojam interakcije Hane Arent vodeći ga ka pojmu komunikativne racionalnosti. Vezujući se, od samih početaka, za individuuma i za disens i dovodeći time u pitanje metafiziku nasilja, Đinđić se, sa različite strane, takođe približava Hani Arent. Marksizmu nedostaje pojam politike, tu bi se Đinđić i Arent složili. Da li je, međutim, Moderna i dalje politička inspiracija – to bi možda bio kontekst njihovih razlika. Ali, siguran sam u jedno. Siguran sam da bi i Hana Arent imala duboko poštovanje za Đinđićevu misao. Za tu misao bez oslonca, kako bi ona rekla. Za njegovu odvažnost i u preispitivanju Moderne i, naročito, u preispitivanju jugoslovenske tradicije. Na kraju krajeva, pojam modernog građanina nije samo ekonomski. On je takođe u vezi i sa pitanjem kritičke imaginacije koju je Đinđić vezao za pojam individue i njenih političkih prava. U tome je osobenost njegove pozicije usmerene i protiv metafizike uma i protiv metafizike partijnosti. Sećam se da mi je, kada smo se ovde u Brazilu poslednji put videli, dugo objašnjavao kako, na kraju krajeva, nije važno šta neka država čini za pojedinca, ili šta pojedinac čini za državu, već šta taj pojedinac čini za samog sebe. U Zoranu je bujao život tog pojedinca koga ni Tradicija ni Moderna nisu uspele da uguše. (Miroslav Milović) O subjektivnosti, o nasilju SRETEN UGRIČIĆ Narodna biblioteka Srbije i Fondacija Dr Zoran Đinđić objavili su novo izdanje knjige Zorana Đinđića Subjektivnost i nasilje, u okviru Izabranih dela ovog autora. Reč je o trećem izdanju knjige Subjektivnost i nasilje; prvo je objavljeno 1982, a drugo 2003. godine, neposredno pre atentata na Zorana Đinđića. A neposredno posle ubistva, Narodna biblioteka Srbije bila je jedina nacionalna ustanova kulture koja je priredila komemoraciju na kojoj se govorilo pre svega o Zoranu Đinđiću kao filozofu i angažovanom intelektualcu, o njegovim knjigama, člancima, prevodima i pisanju. Predgovor za ovo izdanje Subjektivnosti i nasilja napisao je prof. Dr Miroslav Milović. Za grafičko oblikovanje edicije zaslužan je Borut Vild. Naredni tom edicije doneće izabrane članke, intervjue i polemike, a priređivač i pisac predgovora biće Latinka Perović. Subjektivnost i nasilje ima podnaslov: Nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma. Đinđićevo polazište je da nastanak sistema u filozofiji nemačkog idealizma kreće iz nastanka filozofije istorije, kao pojmovnog i sistemskog razumevanja i obuhvatanja istine ukupnog istorijskog procesa. A istorijski proces vidi se kao emancipacija tj. kao napredovanje slobode u zadatim okvirima nužnosti i dužnosti. Ali prava tema je, u stvari, nastanak novog veka – prosvetiteljske epohe i modernosti – nastanak koji se pokazao, kako to Đinđić kaže „kao uvod u permanentnu krizu današnjice“. Bez razumevanja filozofije nemačkog idealizma ne mogu se razumeti zbivanja koja su konstituisala novu epohu, istu onu u čijim bolnim i kontroverznim posledicama i danas živimo. Hegelova metafizička teza o identitetu istorije i pojma, stvarnosti i uma, predmet je Đinđićeve pronicljive analize i kritike. Tog identiteta, kao ni identiteta uopšte, nema bez nasilja: onog imanentnog, u mišljenju, kao i onog realnog, u delanju i u konkretnim istorijskim okolnostima. To je pokazala Francuska revolucija kao prvo obećanje univerzalne slobode, sa Deklaracijom o ljudskim pravima na jednoj strani i sa revolucionarnim terorom na drugoj. Đinđić ukazuje na problematičnost i protivrečnost veze između filozofskog sistema i života, na nepomirljivu suprotnost između apstraktne opštosti sistema i konkretnosti i egzemplarnosti života. Život proizvodi sistem kao svoju istinu, ali kad sistem u istoriji pokuša da se obistini, pojavljuje se nasilje, u raznim vidovima, izbija i traje kriza, jer je nasilje strašna nadoknada za raskorak između sveta u našoj glavi i sveta izvan naše glave. Ali kriza je i rodno mesto saznanja i refleksije, bez čega nema subjektivnosti, tj. slobodnog samosvesnog delanja. Đinđića inspiriše Hegelova percepcija epohe kao kriznog sklopa i subjektivnosti kao samosvesne delatnosti, kao forme apsolutne slobode, kao emancipacije ljudskosti i kao produkcije smisla. Misliti raskorak između istorije i filozofije, koji se ogleda u emanaciji nasilja, znači misliti i razumeti krizu. Zoran Đinđić je neposredno pokazao, i umom i životom, kako se ukida podela između onih koji se bave teorijom i onih koji proizvode materijalni život. Njegova filozofija kao mišljenje slobode je, u stvari, pitanje prakse i pitanje odgovornosti. Aktuelnost Đinđićeve pozicije u svim njegovim knjigama je višestruka. Njegovi kritički nalazi su duboki i odvažni. On nam saopštava bitne uvide u probleme koji su vitalni i presudni koliko u vreme kada je pisao, toliko i danas, a danas možda i više: nedovršenost (Jugoslavija kao nedovršena država), neutemeljenost (Jesen dijalektike) i nasilje (Subjektivnost i nasilje) moraju biti osvešteni, moraju im se razumeti koren i posledice, da bi bili savladani. I zato, Zoran Đinđić – to je angažovano kritičko mišljenje kao vrhunska forma delatnosti i akcije, a u isto vreme konkretno produktivno delovanje – političko, javno, državničko – kao vrhunska forma mišljenja. Đinđić je delao i delovao mišljenjem, kao što je mislio svojim delima i neumornom energijom. Zato je neporeciv i neprevaziđen i nenadoknadiv za sve nas. Sadržaj: Uvod – filozofija istorije i permanentna kriza novog veka Holderlin, Schelling, Hegel – susret sa neizvesnim ishodom I na desnoj obali Rajne nešto se događa Glava prva, u kojoj se za filozofiju još ne zbiva ništa značajno, ali svakako za neke buduće filozofe Klupko se odmotava Strast i teror Strast i lepota Georg Wilhelm Friedrich Hegel – ali prošlost se sada nastavlja kao zaboravljanje prošlosti Sistem filozofije i obilje života Glava druga, u kojoj bi se čitalac s pravom začudio ako bi neko nepromišljeno tvrdio da postoji bilo kakva veza između filozofije i života Logika i problem početka sistema Nevolje sa Fenomenologijom duha Dvosmislenost problema uvoda u sistem Fenomenologija duha kao posredni član između nauke i njenog praktičnog okruženja Lepa duša i prvi pokušaj mirenja sa realnošću Glava treća, u kojoj Hegel konačno pronalazi put do nauke Svođenje računa Kriza epohe kao rezultat raspada legitimnosti hrišćanstva „Potreba za filozofijom“ kao momenat same filozofije Lepa duša i drugi, sada uspešni, pokušaj mirenja sa realnošću Glava četvrta, u kojoj se obećava izmirenje svih protivrečnosti epohe Refleksija i spekulacija: nastanak dijalektike Fenomenologija duha – utopija totalitarnog prosvetiteljstva Ekskurs – filozofija identiteta i dijalektička teorija rata Strategija „odozgo“ – kolonizacija srca Strategija „odozdo“ – povlačenje Immanuel Kant – sanjar sinteze Konačno uspelo hvatanje pojedinačnog u mrežu opštosti Glava peta, u kojoj teleologija još ne pokazuje svoje prave namere, ali pokazuje svoju ćud Glava šesta, u kojoj postaje jasno da je stav „Jedino kultura može da bude ona poslednja svrha koja se u pogledu ljudskog roda može pripisati prirodi“ fatalan za sve one koji su isključeni iz kulture Autonomija i privatna svojina ___O tome kako su gradske žene, izučivši veštinu dopadanja, zasenile prljave pustinjske kurve, ___i kakve je to posledice imalo za napredak „Ijudskog roda“ Pomirenje kao poraz Johann Gottlieb Fichte – volja za um kao perpetuum mobile Jedinstvo teorijskog i praktičnog uma Glava sedma – filozofija slobode i egzistencijalni izbor Znanje i svet Glava osma – Schelling i romantička sinteza u apsolutu Fichteova sinteza Subjektivnost i dijalektika Umesto facita – delić anti-Istorije Na desnoj obali Rajne nešto se dogodilo Glava deveta, u kojoj se za trenutak pojavljuju oni koji se inače nikad ne pojavljuju Zusammenfassung Beleška o autoru fihte hegel kant MG134 (N)