Broj strana: 389 Pismo: Ćirilica Povez: Tvrd Format: 21 cm Godina izdanja: 2019. Izdavač: Balkanija „...Evropskom tradicijom mi želimo da nazivamo samo ono bez čega se Evropa ne bi u istoriji čovečanstva ni pojavila kao nešto posebno, označena pojmom koji nikako nije geografski! A ona nije posebna po metafizici: nju ima i Azija, zavičaj matafizike je u Aziji, povratak u zavičaj metafizike je „Hodočašće na Istok“ (Herman Hese). Tako je za nas i Azija, kao i Evropa, jedan istorijski, a ne geografski pojam. Od vremena predsokratovaca do Sopenhauera, Ničea i Hajdegera metafizika traži svoje izvorište, a ono je azijsko! A Evropa je za nas poseban istorijski (nazvan „zapadni“) sistem vrednosti... koji polazi od ličnosti pojedinačnog čoveka kao osnovne i najrealnije pojave u istoriji, kao realnosti bez obzira da li mi tu realnost možemo da shvatimo (i filosofskim pojmovima obuhvatimo) ili ne!... Osnova civilizacije Zapada je hrišćanska po tome što njen pravni poredak nije uslovljen nikakvom filosofijom (pogotovo metafizičkom) niti znanjem, nego jedino samosvešću čoveka kao ličnosti...Metafizika je, međutim, pretnja ne samo čovekovoj ličnosti i samosvesti, nego danas već i opstanku sveta...“

Izdavač: Sfairos, Beograd Biblioteka Slovesna sfera, knjiga 1 Povez: broširan Broj strana: 376 Sadržaj priložen na slikama. Blago zakošena, vrlo dobro očuvana. „...Evropskom tradicijom mi želimo da nazivamo samo ono bez čega se Evropa ne bi u istoriji čovečanstva ni pojavila kao nešto posebno, označena pojmom koji nikako nije geografski! A ona nije posebna po metafizici: nju ima i Azija, zavičaj matafizike je u Aziji, povratak u zavičaj metafizike je „Hodočašće na Istok“ (Herman Hese). Tako je za nas i Azija, kao i Evropa, jedan istorijski, a ne geografski pojam. Od vremena predsokratovaca do Sopenhauera, Ničea i Hajdegera metafizika traži svoje izvorište, a ono je azijsko! A Evropa je za nas poseban istorijski (nazvan „zapadni“) sistem vrednosti... koji polazi od ličnosti pojedinačnog čoveka kao osnovne i najrealnije pojave u istoriji, kao realnosti bez obzira da li mi tu realnost možemo da shvatimo (i filosofskim pojmovima obuhvatimo) ili ne!... Osnova civilizacije Zapada je hrišćanska po tome što njen pravni poredak nije uslovljen nikakvom filosofijom (pogotovo metafizičkom) niti znanjem, nego jedino samosvešću čoveka kao ličnosti... Metafizika je, međutim, pretnja ne samo čovekovoj ličnosti i samosvesti, nego danas već i opstanku sveta...“ (K-144)

Fridrih Niče: Borac protiv svojeg vremena / Rudolf Štajner Zrenjanin 2005. Mek povez, 171 strana. Knjiga je odlično očuvana. B2 U poslednjoj epohi svojeg stvaranja traži Niče da iz same stvarnosti dobije ono što je ranije verovao da je dostigao u iluziji, u jednoj idealnoj oblasti. Život dobija zadatak, koji je u tom životu čvrsto ukorenjen, a ipak vodi izvan tog života. Čovek ne može u neposrednom postojanju, u stvarnom životu da stane; takođe ne ni u tom koji je obasjan prirodnom naukom. I u ovom životu se mora propatiti. To je ostalo Ničeovo mišljenje. I .„nadčovek” je sredstvo da se postojanje podnese. Sve ovo upućuje na to, da je Niče bio rođen za „patnje postojanja”. U traženju povoda za utehu sastojao se njegov genije. Borba za poglede na svet je često rađala mučenike. Niče nije stvorio ideje novog pogleda na svet. Sve više će se saznavati da se njegov genijene nalazi u produkciji novih misli. On je pak na mislima svoje okoline duboko propatio. Za tu patnju je pronašao zanosne tonove svojeg „Zaratustre”. On je postao pesnik novog pogleda na svet; himne „nadčoveku” su lični,pesnički odgovor na pitanja i saznanja novije prirodne — nauke. Sve ono što je devetnaesto stoleće stvorilo od ideja, bilo bi tu i bez Ničea. On za budućnost neće biti originalni filozof, niti utemeljitelj religije ili prorok; on će za nju biti mučenik saznanja, koji je u poeziji našao reči, da bi iskazao zašto je patio. Rudolf Štajner Sadržaj: Fridrih Niče, borac protiv svojeg vremena Predgovor prvom izdanju (1895) Ničeova dela I. Karakter II. Nadčovek III. Put Ničeovog razvoja Filozofija Fridriha Ničea kao psiho-patološki problem (1900) Ličnost Fridriha Ničea i psiho-patologija (1900) Ličnost Fridriha Ničea. Govor u spomen, Berlin, 13. septembar 1900. Iz knjige „Moj životni put”, poglavlje XVIII Indeks imena Rudolf Štajner (hronološka skica života) Izdanje celokupnih dela Rudolfa Štajnera (ICD)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Justin Popović ili Sveti Justin Ćelijski ] (svetovno: Blagoje Popović; Vranje, 6. april 1894 — manastir Ćelije, 7. april 1979) novokanonizovani je srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po julijanskom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Porodica Popovića se doselila u selo Gornje Žapsko iz okoline Tetova, kasnije se spustila u Vranje.[12] Bila je kroz generacije sveštenička porodica, jedino je Blagojev, otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.[13] U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji episkop dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.[14] Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.[15] Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu dobija jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa Hrišćanski život. Poznati su njegovi članci „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Svetog Isaka Sirijskog i Svetog Makarija Egipatskog. Ali ipak je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga hirotoniše kao episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Zatim je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem i svetim Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sveti vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. godine je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 1938. zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filosofsko društvo u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Sveti Justin Ćelijski se obraća vojnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini leta 1944. godine u Manastiru Kalenić, sa leve strane je Miodrag Palošević. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U svome životu u Ćelijama stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji bi stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović — lelićki paroh, avvini učenici i poštovaoci... Otac Justin, upokojio se na dan posle svog rođendana — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.[16] Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC kao Prepodobni Justin Ćelijski sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru. Njegove mošti su prenete u crkvu manastira Ćelije 14. juna 2014. godine.[17] Spomenik Justinu Popoviću u gradskom parku njegovog rodnog grada Vranja Književno-bogoslovski rad Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.[18] Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom Dostojevski o Evropi i Slovenstvu (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Drugi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata. Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika. Značajnija dela: Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923), Dogmatika pravoslavne crkve, 1-3 (1932), Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940), Svetosavlje kao filosofija života (1953), Filosofske urvine (Minhen, 1957), Žitija svetih, 1-12 (1972 — 1977), Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974), Put bogopoznanja (1987). Duhovnik manastira Ćelije Grob (do 2014. godine) svetog Justina u manastiru Ćelije Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“.[19] Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih. Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“. Čuda koja se pripisuju Svetom Justinu Nova zavetna crkva Svetog Oca Justina u manastiru Ćelije 6 km od Valjeva u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja NA GROBU OCA JUSTINA Na grobu oca Justina, Kod manastira Ćelije, Sestra zamenjuje cveće I tepa mu da brže raste. Vidiš, kaže mi crnorizac Amfilohije, Ava nije imao dece po telu, Otkako je briznuo u plač za Hristom Ničim se na zemlji nije mogao utešiti, A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu. One mu humku greju vrućim suzama, Poljske cvetove smenjuju neuvelkom, Neutešnoj sveći ne daju da presvisne, A tolikim roditeljima, pored rođene dece, Grob negde samotari urušen u šikari. autor: Matija Bećković, 1992. godina., [20] Ovde se navode neka čuda koja se pripisuju Svetom Justinu. Godina 1952. Te godine desilo se čudo u manastirskoj pekari, u Ćelijama. U manastiru je bilo četrdeset sestara, a u kuhinji je poslovala mati Nina. Pošto je umesila hleb za večeru, ostala je još jedna vangla brašna. Za večerom požalila se sestrama, a ava Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra kad je mati Nina otišla u pekaru našla je puna dva okna (sanduka) brašna. Ava Justin, mati Sara i sve sestre videle su ovo čudo i zajedno zablagodarili su Gospodu.[21]. Godina 1953. Žena iz okoline Valjeva je bolovala dvanaest godina. Verovalo se da je bila opsednuta demonima. Često je viđala đavole, a oni su je mnogo tukli, mučili i mrcvarili. Dok su njeni ukućani kadili kuću, videla je đavole kako beže od tamjana. Često se ispovedala i pričešćivala kod oca Justina i tako je potpuno ozdravila. Posle toga se zamonašila i postala monahinja Tatijana. Časopis Dveri Srpske, Spasovdan 2004. godine, dvobroj 3, Izdavač: Dveri Srpske ISBN 1451-6993 stranica u časopisu: 91[21] Godina 1959. Kćerka jednog čoveka iz Strmne Gore kod Lelića bila je bolesna. Tri godine je nepokretno ležala na postelji. Jednom su je kolima dovezli i u ćebetu je uneli u crkvu. Ava Justin joj je čitao molitve. Posle molitve se uspravila, a posle tri godine je prohodala. I tada je, kao i prvi put došla u crkvu kolima, a posle molitve, sama je došla do kola i sela. Motor, međutim nije hteo da upali. Ljudi su počeli da guraju kola ali uzalud. Ona je izašla iz kola i motor je proradio; kad je ponovo sela u kola motor je stao. Tako je bilo nekoliko puta. Onda je rekla: „Idem peške na brdo“. Bila je sa malim detetom, uzela je dete u ruke i sa njim se popela na najviše brdo....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zdravorazumski pogled na svet čije je obrise Česterton oslikao u Obrisu zdravog razuma, svet vlasnika zemlje, malih farmera koji obrađuju svoju zemlju, i nezavisnih, na selo oslonjenih zanatlija, predstavlja izraziti odmak od sveta u kome trenutno opstajemo, jer za one koje imaju veru i stvarni, konkretan osećaj civilizacije koju je vera stvorila za sebe i svoje pripadnike, „opstanak“, pre nego razvijen život na zemlji u skladu sa našim sopstvenim željama, jeste naš trenutni usud. Ono što Obris zdravog razuma može da ostvari je da nam da i viziju ekonomskog poretka u skladu sa našom istinskom prirodnom i natprirodnom sudbinom, kao i da nas pouči kako da stvorimo taj „društveni krug“, krug „ljudi koji znaju početak i kraj i međutok naših malih života“. Hajde da prihvatimo viziju i bacimo se na posao! Stvarni posao. Piter Čojnovski U savremenom svetu prvenstveno smo suočeni sa izvanrednom pojavom da se ljudi okreću novim idealima, a da nisu probali stare. Ljudi se nisu umorili od hrišćanstva; nikada nisu imali dovoljno hrišćanstva da bi ga se umorili. Ljudi se nikada nisu umorili od političke pravde; umorili su se čekajući na nju. Česterton Gilbert Keith Chesterton (Campden Hill, 29. svibnja 1874. - London, 14. lipnja 1936.), engleski književnik. Njegov bogat i raznolik stvaralački opus uključuje novinarstvo, poeziju, biografiju, religiozna djela, fantaziju i detektivsku fikciju. Chestertona su nazivali `princom paradoksa`. Njegova proza je lepršava, isprepletena začuđujućim formulafcijama. Jedan je od rijetkih kršćanskih mislilaca kojemu se podjednako dive liberalni i konzervativni kršćani, a i mnogi ne-kršćani. Chestertonovi vlastiti teološki i politički stavovi bili su prerafinirani da bi se mogli jednostavno ocijeniti `liberalnima` ili `konzervativnima`. Ne smije ga se zamijeniti za njegovog rođaka, A. K. Chestertona. Rođen u Campden Hillu, Kensington, London, Chesterton se obrazovao u Školi St. Paul. Pohađao je Slade School of Art kako bi postao ilustrator, a pohađao je i satove književnosti u University College, no nije završio nijedan fakultet. Godine 1896. počeo je raditi za Londonskog izdavača Redway, i T. Fisher Unwin, gdje je ostao sve do 1902. Tijekom ovog perioda započeo je i svoja prva honorarna djela kao novinar i književni kritičar. Godine 1901. oženio se za Frances Blogg, i sa njom ostao do kraja svog života. `Daily News` dodijelio mu je tjednu kolumnu 1902., zatim 1905. dobija tjednu kolumnu u `The Illustrated London News`, koju će pisati narednih trideset godina. Chesterton se prema vlastitim priznanjima kao mladić zainteresirao za Okultno, a sa svojim bratom Cecilom eksperimantirao je sa zvanjem duhova. Sazrijevanjem je međutim, postajao sve više ortodoksan u svojim krišćanskim uvjerenjima, kulminirajući preobraćanjem u katolicizam 1922. Chesterton je bio velik čovjek, visok 1.93m, težak 134kg. Iz njegovog obima izrodila se poznata anegdota. Tijekom prvog svjetskog rata, neka Londonska dama ga je upitala zasto nije na fronti (en. `out at the front` na fronti ili vani sa prednje strane); odgovorio joj je `Ako prođete sa strane, vidjet ćete da jesam`. Drugom je prilikom prigovorio svom prijatelju, Georgeu Bernardu Shawu, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da Engleskom vlada glad`. Shaw mu je odgovorio, `Gledajuć tebe, svatko bi pomislio da si ju ti prouzrokovao`. Obično je nosio ogrtač i zgužvan šešir, sa štapom u ruci i cigarom u ustima. Često bi zaboravljao kuda je krenuo, i propuštao bi vlakove koji su ga trebali tamo odvesti. U nekoliko je navrata slao telegrame supruzi sa neke daleke (i pogrešne) lokacije, primjerice `Ja sam u Market Harboroughu. Gdje sam ono trebao biti?`, na što bi mu ona odgovorila `Kod kuće`. Chesterton je obožavao debate i često se u njih upuštao sa prijateljima kao George Bernard Shaw, Herbert George Wells, Bertrand Russell i Clarence Darrow. Prema njegovoj autobiografiji, on i Shaw igrali su kauboje u nijemom filmu koji nikada nije izdan. Godine 1935., predložen je za Nobelovu nagradu za književnost, što mu je bila jedina nominacija.[1] Preminuo je 14. lipnja, 1936. kod kuće u Beaconsfieldu, Buckinghamshire. Govor na posmrtnoj misi u Westminsterskoj katedrali održao je Ronald Knox. Chesterton je pokopan na katoličkom groblju u Beaconsfieldu. Vrijednost njegove ostavštine utvrđena je na 28,389 funti. Pogledi i suvremenjaci Korijeni Chestertonovog pristupa smatraju se već postojećim u dvije linije engleske književnosti, jedna od njih Dickensova. Zbog korištenja paradoksa namjesto spokojnog prihvaćanja postojećeg stanja, često ga svrstavaju sa Oscarom Wiledom i Gerogeom Bernardom Shawom, koje je dobro poznavao, u grupu viktorijanskih satiričara i društvenih komentatora Butlerove tradicije. Chestertonov stil i razmišljanja su međutim sasvim individualni, a njegovi zaključci dijametrano oprečni njegovim prethodnicima i suvremenicima. U svojoj knjizi Heretici (en. Heretics), Cesterton je o Wildeu pisao ovako: Wikiquote „Istu lekciju [pesimističnog hedonizma] prenosila je i vrlo moćna i pusta filozofija Oscara Wildea. To je carpe diem religija; no carpe diem nije religija sretnih, već vrlo nesretnih ljudi. Velika sreća ne ubira ružine pupoljke gjde god stigne; njene su oči uprte na besmrtnu ružu koju je vidio Dante. “ (―) Poznato je prijateljstvo Chestertona i George Bernard Shawa. Uživali su u zajedničkim argumentima i diskusijama. Iako su se rijetko slagali, održavali su dobru volju i međusobno poštovanje. No u svom je pisanju Chesterton jasno obrazložio u čemu su se razlikovali i zašto. U djelu Heretici o Shawu piše: Wikiquote „Nakon što je godinama konstantno kritizirao ljude zbog nenaprednosti, gospodin Shaw je otkrio, sa njemu karakterističnim razumom, da je vrlo upitno može li ijedan čovjek na dvije noge uopće biti napredan. Sumnjajući može li se čovječanstvo uopće kombinirati sa naprednošću, većina bi se ljudi lako zadovoljila izborom odbacivanja napretka, i predala se čovječanstvu. No gospodin Shaw, kojeg nije lako zadovoljiti, odluči da odbaci čovječanstvo sa svim svojim ograničenjima, i da se umjesto toga preda napretku kao svrsi. Ako čovjek kakav je nama poznat, nije sposoban za filozofiju napretka, gospodin Shaw ne traži novu filozofiju, već novog čovjeka. To je upravo kao dadilja koja dugo pokušava hraniti dijete grokom hranom, i kada otkrije da je hrana neadekvatna, ne baci hranu u potrazi za novom, već izbaci dijete kroz prozor, i traži novo.“ (―) Shaw je predstavljao novi princip humanizma, koji se uzdizao u to vrijeme. S druge strane, Chestertonovi su stavovi postajali sve više polarizirani u odnosu na crkvu. U ortodoksiji piše: Wikiquote „Obožavanje volje je negacija volje. . . Ukoliko bi mi gospodin Bernard Shaw rekao, `Htjedni nešto` to je isto kao da mi kaže `Nije mi važno što hoćeš`, a to je isto kao da je rekao `Moja volja nema ništa s tim`. Nije moguće diviti se volji uopće, zato sto je srž volje određenost.“ (―) Ovaj stil argumentacije Chesterton zove korištenje Nezdravog ili Neobičnog razuma (en. `Uncommon Sense`) - tj. mislioci i popularni filozofi tog vremena, smatrani izuzetno pametnim, govorili su stvari koje su se njemu činile besmislenim. To je ponovo ilustrirano u Ortodoksiji: Wikiquote „Tako kada gospodin Herbert George Wells kaže (kao što jest negdje rekao), `Sve su stolice različite,` ne samo da je izgovorio pogrešnu izjavu, nego i kontradikciju. Ako su sve stolice zaista različite, ne bismo ih mogli zvati `sve stolice`.“ (―) Ili, opet iz Ortodoksije: Wikiquote „Divlje obožavanje bezakonja i materijalističko obožavanje zakona skončaju u istom bespuću. Nietzsche savladava zapanjujuće planine, no na koncu ipak stiže u Tibet. Sjeda pored Tolstoja u zemlji ništavnosti i Nirvane. Obojica su bespomoćni-jedan jer ne smije ništa dokučiti, a drugi jer ne smije ništa odriješiti. Tolstojevska je volja smrznuta u budističkom instinktu da su sva posebna djela zla. Ali Nietzschevska je volja podjednako smrznuta njegovim stanom da su sva posebna djela dobra; no ako su sva posebna djela dobra, onda nijedno djelo nije posebno. Nalaze se na raskršću, jedan mrzi sve putece, drugi voli sve puteve. Rezultat je-neke stvari nije teško izračunati. Stoje na raskršću.“ (―) Oštri kometari i primjedbe u Chestertonovom se pisanju pojavljuju gotovo impulzivno. Poznata je izreka iz sredine njegovog epa Balada o Bijelom Konju (en. `The Ballad of the White Horse`): Jer sve Galce Irske Bog napravi lude Svi ratovi im sretni A sve pjesme pune tuge Djela Chesterton je napisao oko 80 knjiga, nekoliko stotina pjesama, 200-tinjak kratkih priča, 4000 eseja, i nekoliko scenarija. Bio je književni i društveni kritičar, povjesničar, scenarist, teolog i branilac katoličke crkve, debatirao je i pisao misterije. Bio je kolumnist za Daily News, za Illustrated London News, i za vlastitu tiskovinu, G. K.`s Weekly; pisao je i članke za Enciklopediju Britannicu. Njegov najpoznatiji lik je detektiv-svećenik Otac Brown (en. Father Brown), koji se pojavljivao samo u kratkim pričama, dok je njegov neosporivo najpoznatiji roman Čovjek koji je bio četvrtak (en. `The Man Who Was Thursday`). Uvjereni kršćanin bio je puno ranije nego je primljen u katoličanstvo, a kršćanske se teme i simboli pojavljuju kroz mnoga njegova djela. U Sjedinjenim se Američkim Državama njegovo pisanje distribuiralo i populariziralo kroz `The American Review`, izdavača Seward Collins iz New Yorka. Većina njegove poezije malo je poznata, iako se u njoj dobro odražavaju njegova uvjerenja i mišljenja. Vjerovatno najbolje napisan je `Lepanto`, dok je `The Rolling English Road` najpoznatija, a `Tajni ljudi` (en. `The Secret People`) se najviše citira (`mi smo engleski narod; i zborili još nismo` en. `we are the English people; and we have not spoken yet`). Još jedna odlična pjesma je `Balada samoubojstva` (en. `A Ballad of Suicide`). Njegov `Charles Dickens` (1903.) primio je neke od najširih pohvala. Ian Ker piše (`The Catholic Revival in English Literature, 1845.-1961.`, 2003.) `U Chestertonovim očima Dickens pripada `Veseloj` a ne puritanskoj Engleskoj` (v. Merry England). U četvrtom poglavlju svoje knjige, Ker piše kako Chestertonova misao proizlazi prvenstveno iz njegovog iskrenog poštivanja Dickensa, ponešto komercijaliziran stav u očima drugih književnih mislilaca tog vremena. Chestertonova djela konstantno izlažu njegovu dosjetljivost i smisao za humor. Ozbiljno komentirajući svijet, vladu, politiku, ekonomiju, filozofiju, teologiju i mnoge druge teme, koristio se paradoksom. Kada je `The Times` pozvao nekoliko eminentnih autora da napišu esej na temu `Što je naopako u svijetu?` (en. `What is Wrong with the World?`), Chesterton je odgovorio pismom: Draga Gospodo, Ja sam. S poštovanjem, G. K. Chesterton Chesterton je ovdje tipično kombinirao dosjetljivost sa ozbiljnom porukom (ljudska griješnost) i samoomalovažavanje. Mnogo Chestertonovih djela se i dalje tiska, uključujući zbirke detektivskih priča o ocu Brownu. Ignatius Press je trenutno u tijeku objavljivanja cjelokupnog djela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[8] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo Najverovatnije 1487. godine,[9] siromaštvo[10]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[10]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[11], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[12] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [13] [14]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[15] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[16] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[17] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[17] Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma....

Autor - osoba Erasmus Roterodamus, 1466-1536 = Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Naslov Pohvala ludosti / Erazmo Roterdamski ; [prevela s latinskog izdanja iz 1676, Bazel, Darinka Nevenić Grabovac] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdanje [3. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 151 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 = Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Zbirka Reč i misao. Ponovljena izdanja ; 208 Napomene Prevod dela : Stultitiac laus Erazmo Roterdamski / Veljko Korać : str. 147-[152]. Predmetne odrednice Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski. Napisana je u šesnaestom veku, 1509. godine. Prvo svetlo dana Pohvala ludosti je videla 1511 i to u Parizu, gde je odmah podvrgnuta napadima. To se dešava u slavno vreme Kopernika, Holbajna, Leonarda, Mikelanđela, Direra, Makijavelija, Mora i Lutera. U Erazmovoj ličnosti se prelamaju dva velika događaja svetskoistorijskih razmera – Otkriće Amerike i reformacija. Prvome Erazmo duguje intelektualno samopouzdanje, a drugome je, iako je to poricao, pripremio tlo. Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 – Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu. Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogatstva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao naš Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. Ovaj budući kosmopolita čas bio je u Belgiji, čas u Nemačkoj, čas u Holandiji, ako nije bio u Italiji. Holanđanin po rođenju, umro je kao Švajcarac, u Bazelu, 1536. godine. Mogao je lako postati i Francuz. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljstvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutim, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstvu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijatelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosti, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posledicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosti duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosti naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosti. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je sa krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogatstvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma. MG24

Odlično Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 — Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma.[1][2][3] Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Detinjstvo[uredi | uredi izvor] Rođen je 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu.[1] Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista.[4] Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo[uredi | uredi izvor] Enchiridion militis Christiani (1503). Enchiridion militis Christiani (1503). Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogastva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao i Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljsgvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Smrt[uredi | uredi izvor] Kada je njegova snaga počela da opada, odlučio je da prihvati poziv mađarske kraljice Marije, regenta Holandije, da se preseli iz Frajburga u Brabant. Međutim, tokom priprema za selidbu 1536. godine, iznenada je umro od dizenterije tokom posete Bazelu.[5] Ostao je odan papskim vlastima u Rimu, ali nije imao priliku da primi poslednje obrede Katoličke crkve; izveštaji o njegovoj smrti ne pominju da li je tražio sveštenika ili ne. Prema Janu van Hervardenu, ovo je u skladu sa njegovim stavom da spoljni znakovi nisu bili važni; bitan je neposredan odnos vernika sa Bogom, koji je primetio „kako veruje [katolička] crkva.` Međutim, Hervarden primećuje da „nije odbacio obrede i sakramente iz ruke, već je tvrdio da umiruća osoba može postići stanje spasenja bez svešteničkih obreda, pod uslovom da su njihova vera i duh prilagođeni Bogu.`[6] sa velikom ceremonijom u tamošnjem Bazel Minsteru (bivša katedrala).[7] Njegove poslednje reči, kako ih je zabeležio njegov prijatelj Beatus Renanus, bile su očigledno „Dragi Bože“.[6] Njegova bronzana statua postavljena je u gradu njegovog rođenja 1622. godine, zamenjujući ranije delo u kamenu. Hirotonija i monaško iskustvo[uredi | uredi izvor] Najverovatnije 1487. godine,[8] siromaštvo[9]je primoralo Erazma na posvećeni život kao kanonski redovnik Svetog Avgustina u kanonariji Stejn, u Južnoj Holandiji. Tamo je položio zavet krajem 1488. godine[2] i zaređen je za katoličko sveštenstvo 25. aprila 1492.[9]Kaže se da izgleda da nikada dugo nije aktivno radio kao sveštenik[10], a određene zloupotrebe verskih redova bile su među glavnim ciljevima njegovih kasnijih poziva na reformu Crkve iznutra. Dok je bio u Stajnu, Erazmo se zaljubio u kolegu kanonika Servatija Rodžera,[10] i napisao niz strastvenih pisama u kojima je Rodžera nazvao „pola duše moje“, napisavši da „nesrećno i neumoljivo sam se divio.` [11] [12]Ova prepiska naglo je u suprotnosti sa generalno odvojenim i mnogo uzdržanijim stavom koji je pokazivao u svom kasnijem životu. Kasnije, dok je podučavao u Parizu, iznenada ga je otpustio staratelj Tomasa Greja. Neki su ovo shvatili kao dokaz nezakonite afere.[13] Međutim, tokom njegovog života nije bilo ličnog denunciranja Erazma, a on se potrudio u kasnijem životu da udalji ove ranije epizode ​​osuđujući sodomiju u svojim delima i hvaleći seksualnu želju u braku između muškaraca i žena.[14] Ubrzo nakon svešteničkog ređenja, dobio je priliku da napusti kanonik, kada mu je ponuđeno mesto sekretara biskupa Henrija iz Bergena, zbog njegovog velikog umeća u latinskom i njegove reputacije kao čoveka pisama. Da bi mu omogućio da prihvati tu dužnost, dobio je privremenu distancu od svojih verskih zaveta zbog slabog zdravlja i ljubavi prema humanističkim studijama, iako je ostao sveštenik. Papa Lav H je kasnije izdavanje izdao za trajnu, što je bila velika privilegija u to vreme. Dani slave[uredi | uredi izvor] Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Filozofija[uredi | uredi izvor] Pohvala ludosti, koju Erazmo napisao 1509. godine, odražava humanističke ideje koje su tek počele da se šire po Evropi tokom ranih godina renesanse, i trebalo je da igraju ključnu ulogu u reformaciji. To je duhovita satira o korupciji i doktrinarnih prepirki katoličke crkve. Međutim, takođe ima ozbiljnu poruku, navodeći da je bezumlje, pod kojim je Erazmo podrazumevao naivno neznanje, od suštinske važnosti za čoveka, i šta na kraju donosi najviše sreće i zadovoljstva. On nastavlja da tvrdi da znanje, s druge strane, može biti teret i može dovesti do komplikacija koje može stvoriti problematičan život.[15] Kako Erazmo navodi, religija je takođe oblik ludosti i u tom istinskom uverenju može se zasnivati samo na veri, nikad na racionalnosti. On odbacuje mešanje starogrčkog racionalizma sa hrišćanskom teologijom kao što su to radili srednjovekovnim filozofi, poput svetog Avgustina i Tome Akvinskog, tvrdeći da je to osnovni uzrok korupcije religijske vere. Umesto toga, Erazmo se zalaže da se vrati jednostavnim iskrenim verovanjima, sa pojedincima koji stvaraju lični odnos sa Bogom, i to ne jedan propisan katoličkom doktrinom. Erazmo savetuje da se prihvati ono što on vidi kao pravi duh, Sveto pismo, jednostavnost, naivnost, i poniznost. To su, kaže, to temeljne ljudske osobine koje drže ključ srećnog života.[15] Uticaj na savremenike[uredi | uredi izvor] I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutime, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijetelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosši, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posedicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosši duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosši naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosši. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je ca krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogastvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma.

Lepo očuvano 1955 srpsko izdanje Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik. Platon je bio Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih Platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za politički život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demoralisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija[uredi | uredi izvor] Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća).[1] Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti oko 407. godine pre nove ere upoznao Sokrata i postao je njegov učenik.[2] Prema njegovim rečima, prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Posle Sokratove smrti, Platon je pobegao u Megaru, a posle toga putovao je i u Egipat. U Atinu se vratio 395. godine pre nove ere.[2] Sa njegovim učenicima kupio je jedan vrt u Atini i tu je osnovao školu 387. godine pre nove ere koju je nazvao Akademija.[3] Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akademiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče ispričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Rad[uredi | uredi izvor] `Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. `Sokrat` igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja tzv. Sokratovski problem. Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam[uredi | uredi izvor] Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. [4] U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i perceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminiscencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država[uredi | uredi izvor] „ On je prvi, a možda i poslednji, smatrao da državom ne treba da upravljaju najbogatiji, najčastoljubiviji ili najlukaviji, već najmudriji.­ ” — Šeli [Shelley] Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže:[5] Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju[uredi | uredi izvor] Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova djela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za Platonove dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinom ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi[uredi | uredi izvor] Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogrešaka poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik[uredi | uredi izvor] Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, posebno u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja[uredi | uredi izvor] Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon utvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnenja i područje znanja. Najniži stadijum saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stadijum saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stadijum saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stadijum znanja je umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja su pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? Kritika[uredi | uredi izvor] Aristotel u Metafizici (A 987b 1–10; M 1087b 30–32) tvrdi da je Platon `odvajao` ideje, što Sokrat nije činio. U svojoj kritici teorije ideja Aristotel tvrdi da, prema platonovcima, ideje postoje odvojeno od čulnih stvari. Ali kako nešto, zbog čega neka stvar jeste ono što jeste, može postojati odvojeno od te stvari koju bi svojim prisustvom trebalo da čini? U Timaju Platon jasno kaže da bog ili `demijurg` stvara čulni svet po uzoru na ideje. To bi značilo da ideje ne samo da postoje odvojeno od čulnih stvari, koje su modelovane prema njima, nego da istovremeno postoje odvojeno i od boga, koji ih uzima za svoj uzor. Na taj način, kažu kritičari, Platon: podvostručava stvarni svet, uvodi mnoštvo bivstvujućih suština bez ikakve čvrste metafizičke osnove, jer su one nezavisne čak i od demijurga, ne uspeva da definiše odnos između ideja i čulnih stvari, osim preko metafora kao što su `podražavanje` (μίμησις) ili `učestvovanje` (μέθεξις), ne uspeva da objasni međusobni odnos ideja, na primer vrste prema rodu, pa tako ne pronalazi ni neko stvarno načelo jedinstva u mnoštvu ideja. Većina prigovora na teoriju ideja potiče, ovako precizno formulisana, od Aristotela, ali mnoge od njih predvideo je još sam Platon: on je sam, na primer, jasno uviđao neophodnost načela jedinstva u mnoštvu ideja, i sam je pokušao taj problem da reši. Danas se, između ostaloga, smatra da Platon nikada u stvari nije hteo da kaže – premda on, prisiljen da govori jezikom ljudi, koristi prostornu terminologiju – da ideje postoje odvojeno u smislu prostorne odvojenosti, niti da one uopšte postoje na nekom mestu. Izraz odvojeno od u kontekstu nepromenljivih bivstvujućih suština može jedino značiti to da ideje poseduju realnost nezavisnu od čulnih stvari. Dalje, u tom kontekstu transcendentnost ideja može značiti samo to da one ne nastaju i ne propadaju zajedno s čulnim stvarima koje u njima učestvuju, a ne to da ideje borave u nekoj vlastitoj nebeskoj sferi. Najzad, ideja je nešto što je po svojoj biti duhovno, umno, a tome naprosto ne pripadaju kategorije vremenske i prostorne razdvojenosti. U vezi s preegzistencijom duše u svetu ideja, treba voditi računa o tome da se Platon ponekad služio mitom kako bi pružio objašnjenje, verovatno ne očekujući da ono bude uzeto s istom ozbiljnošću s kojom se uzimaju njegovi više `naučni` argumenti. Pa čak ako bi duša i postojala u nekom stanju preegzistencije i opažala ideje, to ne znači nužno, osim metaforički, da se ideje nalaze na bilo kojem mestu. Pored toga, ima razloga da se pretpostavi kako `demijurg` iz Timaja predstavlja samo jednu hipotezu i da Platonov `teizam` ne treba prenaglašavati. Prema tome, Platonova `odvojenost` (χωρισμός) ideja podrazumeva neku njihovu stvarnost iznad subjektivne stvarnosti apstraktnog pojma, neku stvarnost po sebi, a ne prostornu odvojenost. Termin i pojam εἶδος uvodi Platon prvobitno kao ontološko utemeljenje etike i estetike, sasvim na tragu Sokratovih etičkih istraživanja. To je u početku pojam bremenit etičkim i estetskim konotacijama i ima status vrednosnog τέλος-a: on je Dobro i Lepo u Jednom. Tako, bez ikakvih problema možemo pretpostaviti ideju sličnosti, jednog, mnoštva, pravednog, lepog, dobrog. Ali jedno ontološko načelo mora se nužno univerzalno primeniti, i tu Platon uviđa određene poteškoće, o kojima raspravlja u Parmenidu, premda bez definitivnog zaključka. Kada se termin `ideja` eksplicitno proširi, postavlja se, naime, pitanje treba li pretpostaviti i takve ideje kao što su ideja `čoveka`, `konja`, `vatre`, `vode` i slično. Platon kaže da je u tim slučajevima često i sam u nedoumici treba li dopustiti takve ideje. S druge strane, eksplicitno odbacuje postojanje takvih ideja kao što su ideje kose, prljavštine, prašine i drugih sličnih. Priznaje da je ponekad `zbunjen svim ovim i da tada počinje da misli kako nema ničega bez neke ideje`, ali čim dođe do tog stanovišta, on brzo `beži od njega`, uplašen da će `možda, upavši u neku bezdan brbljarija, sasvim propasti`. Dobro i Jedno[uredi | uredi izvor] Problem jedinstva u mnoštvu ideja Platon je nastojao rešiti uvođenjem ideje Dobra, Dobra po sebi, odnosno `vrhovnog Dobra`, koje zauzima posebno mesto u Državi. Tu se Dobro poredi sa Suncem, koje obasjava sve čineći sve predmete vidljivim za sve i stoga je na neki način izvor njihove vrednosti i lepote. Dobro daje bivstvovanje (το εἶναι) predmetima saznanja, dakle idejama, i stoga je sveobuhvatno i ujedinjujuće načelo koje nadmašuje čak i bivstvo (bitak, οὐσία) po dostojanstvu i po moći (Rep. 509b 6–10). Dobro čini da sve stvari u kojima se ono nalazi budu spoznati, ali iz njega proizlazi i samo njihovo bivstvo. Dobro je, dakle, za Platona jedno ontološko načelo, načelo bivstvovanja, stvarno po sebi i postojeće za sebe. Aristotel u Metafizici jasno kaže da Platon smatra kako su ideje uzroci štastva svih drugih stvari, a Jedno je uzrok štastva ideja. Prema tome, može se zaključiti to da su za Platona Dobro, Jedno i Lepota (iz Gozbe) identični, te da inteligibilan svet ideja svoje bivstvovanje na neki način duguje Jednom. Jedno je krajnje načelo i izvor ideja. Jedno je takođe u određenom smislu i izvor (mada ne stvoritelj u vremenu) i božanskog uma (Demijurga), koji kod Platona verovatno predstavlja simbol delovanja uma u kosmosu, odnosno `verovatno objašnjenje` (κατὰ λόγον τὸν εἰκότα) kosmosa. Dijalektika[uredi | uredi izvor] Pristup Jednom je dijalektički i postiže se `intelektom` (λόγος, Rep. 542a 5 ― b2). Kao metoda pobijanja ili dokazivanja dijalektika je bila poznata i pre Platona (na primer, kod pobijanja kretanja kod elejaca), ali je Platon prvi koji je tu reč upotrebio. Dijalektika se kod Platona prvobitno pojavljuje kao pomoćno sredstvo za uzdizanje duše na putu saznanja, od najnižeg stepena opažanja čulnih predmeta, preko razumskog shvatanja matematičkih i naučnih pojmova, sve do umne spoznaje najvišeg, odnosno ideja i vrhovnog Dobrog, iz koga sve ideje proizlaze, čime se svaka individualna duša uzdiže do `učestvovanja` u onome što je večno. Takvo utemeljenje dijalektike u dobroj se meri oslanja na sokratovske razgovore i njegovu metodologiju `ironije` i `mejeutike`. U Gozbi se daje drugačiji opis dijalektike kao spoznajne metode ka vrhovnoj Lepoti (koja je, dakle, identična sa vrhovnim Dobrom iz Države). Ta je metoda blisko povezana sa ljubavlju, jer se ona određuje kao žudnja za lepotom i rađanje u lepoti. Prvi stepen je stoga žudnja za lepim telom i u toj vezi jednoga sa drugim rađaju se u duši lepe misli. Drugi stepen je povezivanje svih lepih tela u jednu telesnu lepotu uopšte, koja je u stanju da se rađa u samoj duši, na primer u vidu umetničkih dela. Treći stepen jeste lepota duše, u kojoj se stvaraju snažna prijateljstva. Četvrti stepen je otkrivanje lepih dela u poslovima i običajima duša, a duša – žudeći za takvim lepim delima – rađa ih i sama. Peti stepen je lepota u naukama, u kojoj duša u sebi rađa saznanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Šesti i najviši stepen određuje se kao ljubav prema mudrosti, dakle kao φιλοσοφία, u kojoj duša stiče uvid u vrhovno lepo i dobro, u Lepotu i Dobro po sebi. U drugim dijalozima (Sofist, Državnik, Parmenid) prikazao je Platon dijalektiku i s njene logičko-tehničke strane kao umeće dolaženja do pojmovnog saznanja. Strukturu takve dijalektike čine dva osnovna elementa: hipoteza (ὑπόθεσις, polazni pojam, odnosno reč ili izraz kojim se polazni pojam imenuje) i dijareza (διαίρεσις, razlaganje ili deoba). Polazni pojam razlaganjem se podvodi pod širi rod ili vrstu, koja se zatim deli na svoje sastavne delove, odnosno podvrste. Naravno, ovakva logička deoba (za koju je Platon verovao da odražava stupnjeve stvarnog bivstvovanja) ne može ići u beskonačnost (ad infinitum): u jednom trenutku stiže se do ideje (podvrste) koja ne dopušta dalju deobu i ispod koje se nalaze samo konkretne, pojedinačne stvari. Te nedeljive podvrste su najniže vrste ili nedeljive vrste (ἄτομα εἴδη ili infimae species). Ovakvom deobom odnosno razlaganjem ideja sve do čulno opažajnih predmeta pribavlja se povezujuća spona između nevidljivih (τὰ ἀόρατα) i vidljivih (τὰ ὁρατά) stvari. Kako se iznad svih ideja nalazi vrhovno Dobro, to je Platon smatrao da je ovim rešio i problem odnosa između Jednog (= Dobrog) i čulno opažajnog sveta koji nas okružuje. Platonova psihologija[uredi | uredi izvor] Platonova psihologija (koju, naravno, treba shvatiti kao učenje o duši) ne predstavlja sistematski razrađenu i dosledno izvedenu celinu iz koje bi bile povučene sve nužne implikacije. Dodatnu teškoću predstavlja činjenica da je ovo svoje učenje Platon velikim delom izložio kroz `mitove` (uglavnom u Fedonu, Državi i Fedru). Premda se nikako ne može reći da je Platon te mitove smatrao pukim fantazmima, ne može se sa sigurnošću utvrditi ni to koliko ih doslovno treba uzeti niti s kolikim stepenom ozbiljnosti. Čini se sigurnim ustvrditi da je Platon bio nepokolebljiv spiritualist: duša se jasno razlikuje od tela kao čovekov najdragoceniji posed. Dalje, iz ontološkog dualizma (tj. `podele` na čulni svet i carstvo ideja) dosledno sledi psihološki dualizam: duša se određuje kao `kretanje koje samo sebe može pokrenuti` (τὴν δυναμήνην αὑτὴν κινεῖν κίνησιν) ili kao `izvor kretanja`, pa je stoga iznad tela i upravlja njime. Ustanovljujući psihološki dualizam, međutim, Platon nije nastojao (ili nije uspeo) da objasni ono najvažnije: međusobnu interakciju duše i tela. U Državi i Timaju nalazimo učenje o trodelnosti duše, koje je prihvaćeno od pitagorejaca. Prema tom učenju, dušu čine sledeća tri dela (μέρος = deo, shvaćen dakako kao načelo, funkcija ili oblik, a ne kao fizički ili materijalni kvalitet): umni deo (τὸ λογιστικόν), srčani ili voljni deo (τὸ θυμοειδές) i požudni ili nagonski deo (τὸ ἐπιθυμητικόν). Umni deo razlikuje čoveka od životinje: to je najviše formalno načelo duše, besmrtno i srodno božanskom. Dva druga `dela` duše su podložna propadanju, a od njih je plemenitiji voljni deo, i on bi trebalo da bude prirodni saveznik uma, mada se sreće i kod životinja. Umni deo duše smešta se u glavu, voljni u grudi, a nagonski ispod pojasa. Voljni deo duše smešten je u prsa u skladu s drevnom tradicijom koja ide još od Homera, ali ne može se utvrditi da li je Platon ta lociranja delova duše shvatao doslovno. Platon na jednom mestu tvrdi da je duša besmrtna, a na drugom (u Timaju) da je besmrtan samo umni deo duše. Po ovom drugom shvatanju, međutim, proizlazilo bi da su voljni i nagonski delovi duše na neki način odvojivi od razumnog dela i podložni propadanju. O ovim protivrečnostima (u smislu istinskog Platonovog stanovišta) danas se ne može doneti definitivan sud, upravo zato što je njegova psihologija ostala nedorečena i nezaokružena. To se u stvari može reći za celo Platonovo učenje o besmrtnosti duše, koje nije dosledno izvedeno. Treba, ipak, imati na umu da je Platonov glavni interes bio etički: on naglašava da je umni deo duše onaj koji treba da upravlja celinom i da u njoj deluje kao vozar. Naime, u Fedru se duša poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem. Dakle, cela Platonova psihologija nastala je na osnovu iskustvene činjenice da u čoveku istovremeno deluju sukobljeni porivi. Platon izlaže šest argumenata u nastojanju da dokaže besmrtnost duše: Iz suprotnog se rađa suprotno: iz zaspalog nastaje budno, iz budnog nastaje zaspalo. Kako su i život i smrt suprotnosti, te kako iz života nastaje smrt, to nužno sledi da i iz smrti nastaje život. Upoređujući jedan predmet s drugim ljudi donose sud da je jedan, na primer, lepši od drugog, drugim rečima oni iskazuju znanje o apsolutnim merilima ili normama. Kako te apsolutne norme ne postoje u čulnom svetu, to sledi zaključak da ih je ljudska duša morala opaziti u nekom stanju preegzistencije. Pošto se duša može približiti nevidljivim, nenastalim, nepropadljivim i nepromenljivim idejama, jasno je da je ona sličnija idejama nego čulnim stvarima, da je bliža onom božanskom nego onom smrtnom. Ako prihvatimo da postoje ideje, onda je jasno da prisustvo jedne ideje isključuje prisustvo njoj suprotne ideje. Ako vatra učestvuje u ideji toplote, ona ne može učestvovati u ideji hladnoće. Pošto je duša ono što jeste zato što ima udela u ideji života, iz toga sledi da ona ne može učestvovati u ideji `smrti`. Jedna stvar ne može propasti zbog spoljašnjeg uticaja, nego samo zbog nekog zla koje se nalazi u njoj samoj. Ako duša ne propada zbog svojih vlastitih unutrašnjih kvarenja, kakvi su `nepravednost, neumerenost, kukavičluk ili neznanje` – a znamo da zao čovek može živeti i duže od dobrog – nju ne mogu uništiti ni bilo kakvi spoljašnji faktori. Duša je `kretanje koje samo sebe može pokrenuti`, odnosno `izvor kretanja`, a kao početak kretanja ona ne može biti `nastala`, a nešto što je nestvoreno ne može ni propasti. Svim ovim argumentima mogu se izneti brojni prigovori, i svi se oni mogu relativno lako oboriti. Nije, najzad, sigurno koliko je jak bio stepen Platonovog ubeđenja u besmrtnost duše i u tvrdnju da će njen budući život biti u skladu s vladanjem duše `na ovom svetu`. Platon jeste došao do zanimljivih i pronicljivih psiholoških zapažanja, ali njegov je interes bio prvenstveno etički po svom karakteru. Etika[uredi | uredi izvor] Platonova je etika usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića. Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Naime, čovek nije `čisti um`: život lišen zadovoljstva ne bi mogao da bude jedino dobro čoveka, ma kako da um predstavlja najvišu ljudsku funkciju. Isto tako, dobro nije ni ljudski život sastavljen samo od čulnih zadovoljstava, u kome nikakvu ulogu nemaju ni um, ni pamćenje, ni saznanje, ni istinito shvatanje. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, pod uslovom da su ona neškodljiva i da se uživaju umereno. Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje istinite vrste, bezvremenskih i nepromenljivih stvari, dakle ideja. Ali ne bi mogao preživeti onaj čovek koji je upoznat samo sa geometrijskim figurama i večnim idejama: on mora imati znanje i o čulno opažajnim predmetima koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Međutim, za dobar život od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o `drugostepenom` znanju, da naime jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja. Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja, koje se jedino može istinski spoznati u smislu νόησις. Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je `srazmera` pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje u stvari kao oblik lepog, a srazmera (συμμετρία), lepo (καλόν) i istina (ἀλήθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje `pravovremenosti` (τὸ καιρόν), drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu u razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a šesto umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva. Naravno, najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu, onoliko koliko je to čoveku uopšte moguće. Sličnost bogu tu znači postati pravedan uz pomoć razboritosti. Platon je zastupao Sokratovo shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni. Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, prema predmetu i prema tome iz kojeg dela duše izviru, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu. Razne vrline su, dakle, sjedinjene u razboritosti, odnosno u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Ako je to tako, ako je razboritost ili znanje isto što i vrlina, onda se vrlina može istinski spoznati, tj. naučiti. Naime, Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema tome, učenje da vrlina jeste znanje predstavlja izraz činjenice da dobro nije samo relativan pojam, nego da se tiče nečega po sebi što se ne menja. Inače dobro ne bi moglo biti predmet znanja. Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, odnosno da niko ne čini zlo a da pritom zna da to što čini jeste zlo. Kada neko bira ono što de facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, on uprkos svom znanju bira nešto se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist, kao nešto što on smatra da je u nekom pogledu dobro. Dakle, čak i u tom slučaju prisutan je aspekt `dobrote` (tj. korisnosti ili poželjnosti). Međutim, Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje. Prema Platonu (4. knjiga Države) postoje četiri temeljne vrline: mudrost (σοφία), odvažnost ili hrabrost (ἀνδρεία), umerenost (σωφροσύνη) i pravednost (δικαιοσύνη). Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj `zadatak` u opštem skladu. Zadovoljstvo je, dakle, podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima tako da dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom i ustrojstvom duše i tela. Politička filozofija[uredi | uredi izvor] Na temelju svojih epistemoloških načela (istinski se može spoznati samo ono što jeste), ontoloških (ono što jeste su večne ideje, čije je krajnje načelo Jedno ili Dobro), psiholoških (umni deo duše treba da upravlja ostalim delovima) i etičkih (dobro ili vrlina je znanje koje se može naučiti), izvodi Platon svoju političku filozofiju. Naravno, Platona ne interesuje nijedna postojeća država, na primer spartanska, atinska ili persijska: u njegovoj teoriji države ispituje se u stvari kakva bi trebalo da bude država, ispituje se država po sebi, takva država da u njoj `imaju udela` (μέθεξις) one ideje koje se imenuju kao `pravedno po sebi`, `dobro po sebi` i `lepo po sebi`. Premda u Zakonima Platon donekle čini ustupke mogućnostima praktične realizacije, njega osnovna orijentacija ostaje i u tom delu koje je napisao u pozno doba svoga života: treba pronaći idealnu državu, kao uzor prema kojem svaka konkretna država treba da bude modelovana, a ako postojeće države ne odgovaraju idealu, tim gore po te države. Političkoj filozofiji posvećena su tri dijaloga: Država, Državnik i Zakoni. Država[uredi | uredi izvor] U Državi započinje rasprava o tome šta je pravednost: svi govore o tome da treba živeti i postupati pravedno, ali zna li neko šta je u stvari pravednost? Sokrat, koji vodi dijalog u ovom spisu, preporučuje da se prvo ispita šta je pravednost onako kako ona postoji u državi, jer će tako ona ista slova pravde videti `ispisana krupnije i na većoj tabli`, pa će se onda lakše preći na utvrđivanje pravde i kod pojedinca, `tragajući za sličnošću većeg u obliku manjeg` (Rep. 368e 2–369b 4). Iz ovoga se jasno vidi da je Platon smatrao kako i za pojedinca i za državu važi jedan isti apsolutni moralni zakon: on nije smatrao da je država neki organizam koji treba da se razvija bez poštovanja moralnog zakona, kao arbitar u pitanjima ispravnog i pogrešnog, nego da ona u svemu mora biti ustrojena u skladu s opštim moralnim načelom. Država postoji da bi služila potrebama ljudi. Ljudi se moraju oslanjati na pomoć i saradnju drugih ljudi u proizvodnji životnih potrepština. Zato se ljudi okupljeni na jednom mestu kao saradnici `i to zajedničko stanište mi nazivamo državom` (Rep. 369c 1–4). Tako Platon smatra da država nastaje iz ekonomskih potreba ljudi. Međutim, neće svi ljudi raditi sve poslove, nego će svako obavljati ono za šta je sposoban: tako nastaju različita zanimanja, jer svako treba da doprinosi zajednici na različite načine. Ali porastom stanovništva postojeće područje postaće nedovoljno, i zato će mu se morati pripojiti malo teritorije od suseda. Tako poreklo rata nalazi Platon u demografsko-ekonomskim uzrocima. Savršena država mora biti pravedna. Za razliku od sofista, koji smatraju da je svaka `pravda` samo izraz onoga ko je trenutno na vlasti (monarha, tiranina, oligarha, demosa), pa da je prema tome svaki zakon istovremeno i pravedan i nepravedan, Platon ustvrđuje – dosledno se pridržavajući svoje teorije ideja kao bivstvujućih opštosti – da pravednost po sebi mora postojati. Država koja sadrži u sebi takvu pravednost mora, prvo, biti takva da zadovoljava interese svih, a ne samo jednog dela društva i, drugo, ne može se zasnivati na odlukama većine, nego onih koji poseduju istinsko umno znanje (νόησις). Platonova etika je socijalna, tj. ne radi se o sreći pojedinca, nego o sreći čoveka po sebi, odnosno o sreći svih ljudi. Ta se pak sreća može postići samo u idealnoj – savršenoj državi, kakvu nam opisuje Platon u svojoj Državi. Zbog toga je njegova etika usko povezana s politikom. Životne prilike u idealnoj državi moraju biti uređene po načelu moralne određenosti pojedinca. Zato prema tri dela duše moraju biti u državi tri staleža: 1) vladari ili upravljači (umni deo duše), koji određuju zakone i načela uprave; 2) vojnici ili čuvari države (voljni deo duše), koji paze na sprovođenje zakona i štite državu od neprijatelja; 3) zanatlije – zemljoradnici i zanatlije (nagonski deo duše), koji stvaraju materijalna dobra. Država postaje savršena pravednošću, a ona se sastoji u tome da svaki od tri staleža vrši savesno svoju dužnost i to odvojeno od druga dva staleža. Raspored ljudi među tri staleža nije zasnovan na poreklu ili ma kakvoj njihovoj spoljašnjoj odlici, već isključivo na njihovoj sposobnosti saznanja, odnosno na njihovom talentu. Vladari (upravljači) države biraju se već u najranijoj mladosti među decom iz staleža čuvara. Oni će biti školovani ne samo u oblasti muzike i gimnastike (kao i ostala dva staleža), nego i u matematici i astronomiji. Njima matematika nije potrebna da bi se osposobili za izvođenje proračuna (kao trgovci), nego za shvatanje umnih stvari, da bi mogli da se okrenu od `nastajanja ka istini i bitku` (Rep. 525b 11–c 6). To je sve uvod u dijalektiku, u kojoj se kandidat počinje obučavati oko tridesete godine života, i kojom čovek započinje otkrivanje čistog bitka, čisto umnim saznanjem, bez ikakve pomoći čula, sve dok se ne dođe do dobra po sebi. Tako se budući vladar uspinje preko svih lestvica `linije spoznaje`. Nakon pet godina izučavanja dijalektike, kandidat se vraća među čuvare države, da bi stekao neophodno životno iskustvo i da bi se dokazao suočen sa različitim iskušenjima. Nakon petnaest godina, kada napuni pedeset godina života, on postaje upravljač države, i to ne zato što bi to hteo, nego po nuždi, te uređuje državu i njom upravlja koristeći kao uzor samo dobro po sebi, istovremeno vaspitavajući nove naraštaje budućih vladara. U Sedmom pismu (Ep. 325d 6–326b 4) Platon kaže (a to je njegova čuvena teza o filozofima-vladarima): `Ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da se istinski bave filozofijom`. Ustav Platonove države je aristokratski i u mnogim aspektima, svakako s današnjeg stanovišta, totalitaran: vlast pripada najboljima, umnim ljudima koji poseduju vrlinu – filozofima. Prva dva staleža stvaraju porodicu čuvara. Pojedinac se u takvoj državi sasvim gubi. Država upravlja čitavim životom građana, ukida se privatno vlasništvo, rađanjem i vaspitavanjem dece upravlja takođe država. Prema načelima eugenike, brak građana biće pod nadzorom države, posebno među dva viša staleža. Brak služi tome da se dobije najbolje moguće potomstvo, koje će odgajati država. Porodice nema, već postoji zajednica žena i dece. To načelo sprovedeno je samo za prva dva staleža. Treći pak stalež prepušten je sam sebi. On je izvršio svoju dužnost ako je stvorio materijalnu podlogu i ako sluša čuvare, ali ne učestvuje u državnoj upravi. Istovremeno, međutim, u idealnoj državi oba pola su ravnopravna: Platon priznaje da su žene fizički slabije od muškaraca, ali zato tvrdi da su po umnim sposobnostima sasvim jednake s njima. Stoga su i ženama dostupna sva zanimanja, čak i rat, a dobro osposobljene žene biće uključene u službene dužnosti čuvara države. Pošto je u idealnoj državi celokupno obrazovanje zasnovano na načelima istine i dobra, u njoj ne može biti mesta za epske pesnike i dramatičare. Platon naravno nije slep za lepote Homerovih epova i Sofoklovih tragedija: upravo zato što se pesnici služe lepim jezikom i slikovitim predstavama, oni i jesu tako opasni. A opasni su s etičkog stanovišta, zbog načina na koji govore o bogovima, zbog načina na koji slikaju svoje raspojasane likove i slično. Platon dopušta da bi u državu možda trebalo pustiti neke pesnike, ali samo one koji stvaraju primere dobrih moralnih likova. Državnik[uredi | uredi izvor] U Državniku se tvrdi da je najbolji oblik vladavine onaj u kome vladar (ili vladari) donosi zakone za svaki pojedinačni slučaj. Međutim, to bi od vladara zahtevalo više božansko nego ljudsko znanje, pa se prelazi na razmatranje konkretnih oblika vladavine koji su realno postojeći. Od uređenih i dobrih vladavina najbolja je, prema Platonu, monarhija, tj. vladavina jednog, druga najbolja je oligarhija, tj. vladavina nekolicine, a najgora je demokratija, tj. vladavina mnoštva. Obratno, ako se pogledaju loše vladavine, onda je najgora vladavina jednog, tj. tiranija (jer ona može prouzrokovati najviše štete), druga najgora vladavina je vladavina nekolicine, a najmanje loša je vladavina mnoštva. Dakle, demokratija je, prema Platonu, `od svih zakonitih vladavina najgora, a najbolja od svih protivzakonitih` (Pol. 303a 2–8), i to zato što je ona u svemu slaba i nemoćna, pa nije sposobna ni za neko veliko dobro ni za neko veliko zlo. Zakoni[uredi | uredi izvor] U Zakonima Platon čini ustupke realnosti, odnosno mogućnostima praktične realizacije svoje idealne države. On, dakle, opisuje kako bi trebalo da izgleda jedno praktičnije, drugo najbolje državno uređenje. Platon je tu svakako pod uticajem svojih ličnih iskustava, kako vlastitih političkih nastojanja u Sirakuzi, tako i političko-ekonomskog razvitka atinskoga polisa od zemljoradničke zajednice do trgovačko-pomorske velesile helenskoga sveta. Pre svega – kaže Platon – idealni polis trebalo bi da bude udaljen od mora najmanje osamdeset stadijuma, kako bi se osiguralo da on bude zemljoradnička a ne trgovačka zajednica, tj. da bude zajednica koja proizvodi, a ne ona koja uvozi. Blizina mora, naime, prouzrokuje želju za sticanjem novca, što pak u ljudskoj duši rađa nečasne i nepostojane navike. Iz istog razloga država treba da ima novac koji će važiti samo za njene građane, a ne i van njihove zajednice. Dalje, u idealnoj državi nema mesta ni tiraniji, ni oligarhiji, ni demokratiji: svi ovi oblici vladavine podjednako su loši, jer im zajedničko to što donose zakone samo za dobrobit svog staleža, a ne cele države. Vladavinu ne treba poveriti nekome zbog njegovog porekla ili imovinskog stanja, nego isključivo zbog njegovog ličnog karaktera i dokazane sposobnosti upravljanja. Država postoji zato da bi ljudima osigurala vođenje ispravnog života, a za takav život najveći značaj ima negovanje duše. Broj građana u idealnom polisu ograničava Platon na 5.040, premda dalje kaže da u gradu treba da postoji 5.040 kuća, što bi značilo da se radi o broju porodica, a ne građana. Platon naširoko govori o postavljanju i dužnostima raznih državnih službenika. Tu je 37 čuvara zakona (νομοφύλακες) koji moraju imati između 50 i 70 godina života; veće od 360 članova; određeni broj poverenika koji će voditi brigu o muzici i gimnastici, ali od kojih je najvažniji poverenik zadužen za obrazovanje, koji će se brinuti o muškoj i ženskoj omladini; veće nadzornika (εὔθυνοι) koje će pregledati poslove činovnika po isteku njihove službe; noćno veće koje će se sastajati rano izjutra pre početka dnevnih poslova i koje će nadgledati ustav. Postojaće i odbor žena koji će nadgledati bračne parove u periodu od deset godina nakon sklapanja braka. Muškarci će u brak stupati u dobi između 30. i 35. godine života, a žene između 16. i 20. godine. S obzirom da je funkcija braka to da `državi podare što lepše i bolje potomstvo` (Nom. 783d 8–e 1), supružnici treba da se rastave ukoliko nakon deset godina nakon sklapanja braka ne dobiju decu. Vaspitanju dece posvećuje se velika pažnja. Od treće do šeste godine dečaci i devojčice igraće se zajedno, a zatim će dalje obrazovanje nastaviti odvojeno, premda Platon i dalje ne odustaje od stava da devojčice treba da imaju manje-više isto obrazovanje kao dečaci. Obrazovanje će se sastojati u poučavanju gimnastike, muzike (postojaće državna antologija stihova), aritmetike, astronomije itd. Dalje Platon izlaže različite zakone o religiji, zemljoradnji, krivičnom pravu. U vezi s ovim poslednjim, on kaže da prilikom kažnjavanja prekršilaca zakona treba voditi računa i o psihološkom stanju počinioca, te da li je delo počinjeno `ozbiljno ili u detinjoj lakomislenosti`. Njegovo razlikovanje između štete (βλάβη) i nepravde (ἀδικία) kao da anticipira kasnije pravno razlikovanje između građanskog i krivičnog prava. Građani Platonove države neće smeti da putuju u inostranstvo bez odobrenja države, a i tada samo ako su napunili četrdeset godina života. A oni koji odu u inostranstvo po povratku će `učiti mlađe kako ustanove drugih država zaostaju za njihovima` (Nom. 951 a 2–4). Istovremeno, država će u druge države slati `posmatrače` ne bi li tamo videli nešto korisno što se može usvojiti i kod kuće. Ti će posmatrači imati između 50 i 60 godina života i po povratku u domovinu podneće izveštaj `noćnom veću`. Država će, naravno, nadgledati i strance koji dolaze iz tuđine. Ropstvo[uredi | uredi izvor] U svojim gledištima prema instituciji ropstva Platon uglavnom zaostaje čak i u odnosu na savremenu atinsku praksu. Pre svega, on u potpunosti prihvata ustanovu ropstva: rob je gospodareva svojina koja se može otuđiti (Nom. 776b 5–c 3). Međutim, dok je atinski zakon dete rođeno u vezi između slobodnog čoveka i robinje smatrao slobodnim građaninom, Platon određuje da takva deca uvek treba da pripadnu gospodaru robinje. Nadalje, on čak ne pruža robovima ni onu zaštitu koju im je dodeljivao atinski zakon i koji je predviđao da

Službeni glasnik, 2011. Prevod Aleksandra Mančić Nova, ali od stajanja tu i tamo tragovi prašine. U mom izgnanstvu, kao i svakom drugom, ima nešto sveto, što se ne može prepričati, kao i vreme i prilike koje su mi bile suđenje da proživim i kojih se ne mogu odreći. Izlazimo iz sadašnjosti da bi se obreli u nekoj nepoznatoj budućnosti, ali prošlost se ne zaboravlja, jer su koreni teži nego grane koje se pružaju ka svetlosti. Samo u čas svitanja, tragičan i svetao, noćne senke pokazuju svoj smisao. Nestvarni obrisi poprimaju svoj oblik u zoru, kada svetlost spaja prošlost i budućnost. Marija Sambrano („Reči povratka“) Intelektualni i filozofski rad Marije Sambrano (Maria Zambrano, Malaga, april 1904 – Madrid, februar 1991), započet i okončan u rodnoj Španiji i razvijan tokom dugih decenija egzila u Francuskoj, Meksiku, Italiji, Švajcarskoj, postao je šire poznat i priznat u španskim akademskim krugovima tek nakon smrti ove žene filozofa. U svojoj zemlji, u kojoj se imena koja su doprinela istoriji filozofije mogu jedva izbrojati na prste dve ruke, Sambrano je pod stare dane dočekala dva važna zvanična priznanja za intelektualni rad: nagradu Princa od Austrije 1981. i nagradu „Servantes“ 1988. godine. Od tada su počela intenzivna izdanja i ponovno objavljivanje kompilacija njenih eseja i knjiga; izučavanje njenog dela i ličnosti okupilo je i brojne mlade ljude, koji u njenoj kritici i stavovima u odnosu na rodnu Španiju ali i na savremeno društvo uopšte, nalaze mnoge vizionarske paralele sa nama savremenim svetom. Filozofija Marije Sambrano, koja se može oceniti i kao antropološki egzistencijalizam, postavlja dvojnost kao osnovni element našeg života. Tu su buđenje (despertar) i postajanje (devenir) važni koraci koji vode ispunjenju naše ljudske suštine i naše sudbine. To je na Zapadu gotovo nemoguća misija, piše u članku „Kriza zapadne kulture“ (La crisis de la cultura en Occidente),[2] a razlozi su pre svega dehumanizacija društva i otuđenja ljudskog bića. Pojam fatuma čest je u njenoj misli, što je možda i neminovno kada se ima u vidu sve što je u životu prošla. Videla je špansku misao kao haotičnu i nemetodičnu, nesklonu idealizmu, neophodnom pokretaču velikog razvoja u kulturi. Govoreći kako su racionalizmu, na koji se u Zapadnoj misli polagalo od antičke Grčke do Hegela, odbrojani dani, ona u svojim filozofskim razmišljanjima analizira tri fenomena koje vidi kao određujuće u svojoj zemlji pa i njenom kulturnom razvitku: realizam, materijalizam i stoicizam. „U Španiji ni mistici ne žele da potpuno okrenu leđa stvarnosti“, navodi.[3] El Greko je po njenom mišljenju savršen simbol onoga što podrazumeva pod španskim materijalizmom na polju kulture, a lik Don Kihota pre svega izraz tragične situacije pojedinca u njenoj zemlji kada se opire mediokritetu i ostalim pošastima koje sačinjavaju kolektivne tradicije jedne sredine. Suptilno ulazeći u dubinu problema, u knjizi „Misao i poezija u španskom životu“ (Pensamiento y poesía en la vida española, 1984) autorka skreće pažnju da bez zanosa nema velikih dostignuća, i ukazuje na strah od zaljubljivanja i naginjanje realizmu u kome, po njenom mišljenju, španska kultura preteruje: Ko posmatra svet kao da je zaljubljen, nikada neće želeti da se odvoji od njega, niti da diže odbrambene zidove. [...] Realizam preseca čitavu našu literaturu, čak i tamo gde bi se najmanje očekivalo: u mistici i u lirici. Ostavlja trag u slikarstvu, udara ritam pesmama, i – što je još presudnije – određuje govor i ćutanje divne ali nepismene kulture našeg naroda.[4] Sambrano je zapravo bila kihotovska figura; neshvaćena ali spremna na borbu sa vetrenjačama, koje u njenom slučaju nisu bile samo plod mašte. Uticali su na nju Ortega i Gaset[5] (José Ortega y Gasset) i ranije Unamuno[6] (Miguel de Unamuno), ali su ta već velika imena odigrala svoju ulogu dok je Marija bila mlada intelektualka. Vrlo je brzo shvatila nesaglasja sa određenim idejama onih koji su smatrani njenim učiteljima. Nije slučajno što je polazeći u izgnanstvo sa priličnom lakoćom ostavila zabeleške sa Orteginih predavanja u Barseloni; iako je navela da je bila primorana da prtljag koji nosi svede na minimum, to je zapravo bio definitivni čin intelektualne emancipacije od slavnog učitelja. Rane godine i susret sa filozofijom Roditelji Marije Sambrano bili su profesori u srednjoj školi, što je svakako uticalo na to da i ona upiše gimnaziju u Segoviji, gde je bila jedna od dve predstavnice ženskog roda koje su nastavile obrazovanje nakon osnovne škole. Delikatnog zdravlja i zaljubljive prirode, Marija je već svoje prve ljubavne drame ostavila zabeležene, pre svega u pismima, kao nasilan prekid veze sa bratom od strica[7] koga porodica šalje na studije u Japan da bi udaljili mlade ljubavnike, gubitak prvog deteta vrlo brzo nakon rođenja[8] i ostala iskustva te prirode dok je još bila dvadesetogodišnja devojka. Više obrazovanje započela je na Katedri za književnost i filozofiju Madridskog centralnog univerziteta 1924. godine, gde će raditi kao predavač između 1931. i 1935. i započeti nikada dovršenu doktorsku disertaciju o Spinozi (La salvación del individuo en Spinoza; „Spasenje pojedinca kod Spinoze“). Sve to vreme Sambrano je uzburkivala duhove i bila tražena u intelektualnim krugovima svoje zemlje: od 1927. predaje na Institutu pri Filozofskom fakultetu (Federación Universitaria Escolar) osnovanom kao alternativa hegemoniji desničarski orijentisanog Udruženja katoličkih studenata (Asociación de Estudiantes Católicos). Njeno prvo autorsko delo izlazi 1930, pod naslovom „Horizont liberalizma“ (Horizonte del liberalismo), čime jasno pokazuje etičku, društvenu i filozofsku angažovanost svoje misli. Godine 1931. slavi proklamovanje Druge Republike[9] u Madridu, od 1934. učestvuje u kružoku časopisa Revista de Occidente (Glas Zapada) koji predvodi Ortega i Gaset. Autorka preko dvadeset knjiga i velikog broja članaka objavljenih po raznim časopisima i u štampi, Sambrano je nalazila inspiraciju u filozofiji i literaturi; na tradiciju se nadograđivalo njeno lično iskustvo i pogledi, gde je igrala važnu ulogu ne samo njena sudbina, već i briga zbog društveno-političke situacije Španije, sa svojom desničarskom, katoličkom i mizoginom tradicijom kao večnim boljkama. Ulazivši sve dublje u „lavirinte španskog života, u njegove goruće probleme i opasne zagonetke“, Sambrano primećuje odsustvo bilo kakve dublje misli u političkoj stvarnosti svoje zemlje, definišući da je španska politika gotovo uvek bila „izraz slepe i grube svojevolje kombinovane sa razbuktalim nasiljem ljubavne strasti“.[10] „I misao se parališe kada se država petrifikuje“, beleži u autobiografskom delu „Delirijum i sudbina“ (Delirio y destino).[11] Nezavisna misao „Čovek i božansko“, kako nosi naziv jedna od knjiga Marije Sambrano (El hombre y lo divino), ukazuje na polaznu tačku njene filozofije i, po autorki, bivstvovanja uopšte: odnos sa našom duhovnom suštinom. „Pokušavam da usmerim božansko u sebi ka božanskom koje počiva u kosmosu“ – Plotinova misao koju uzima kao epigraf ovog teksta upućuje na panteistički pristup njene misli, gde je Spinozin uticaj najprisutniji. Istovremeno, Sambrano daje kritički osvrt na zapadnu filozofiju koja se čvrsto drži hrišćanske tradicije. „Hrišćanstvo je krajnji smisao našeg ličnog života preusmerilo ka drugom svetu“ kritikuje, navodeći svoje tumačenje Hegela, u čijem sistemu vidi poremećen odnos između ljudskog i božanskog: Emancipacija od božanskog, do koje dolazi u Hegelovoj misli, dovodi čoveka u jednu čudnu situaciju: emancipovao se od božanskog, nasledivši ga. Ali na takav način da će kao pojedinac biti samo kratkotrajni predstavnik izvesnog istorijskog trenutka, proleterskog trenutka istorije – kako je verovatno shvatio Marks – i u tom proleterskom trenutku jedinka će biti rob, a ne slobodno biće koje može da digne glavu.[12] Veliki broj stranica svog filozofskog opusa posvećuje temi vremena i temi ćutanja, i kaže da je nju tišina, kao da je u pitanju biće a ne stanje, pohodila na najrazličitijim mestima, poput uhode: Stiže tišina, bane tako neočekivano u deset sati uveče kao da je u pitanju nezvani gost koji je negde bio skriven i koji će isto tako ponovo otići svojim putem... Tišina nekada prosto nasilnički upadne i krči sebi put i ja se pitam, i pitam tebe što me čitaš: Ko je ova spodoba? Odakle dolazi, je li nalik na smrt? Stiže kada je ne očekuješ a nema je kada je dozivaš ili misliš da je tu. [13] Filozofija je, pisaće u drugom delu, postavljanje pitanja; poezija, s druge strane, nudi odgovore. Poetski razum (la razón poética) je put saznanja koji Sambrano nudi, stvarajući ovaj koncept nasuprot Orteginom istorijskom razumu (la razón histórica) ili Kantovom kritičkom razumu. Ali tek u „poetskoj misli“ (pensamiento poético) dolazi do pomirenja i preplitanja filozofije i poezije: „O poetskom razumu je veoma teško i gotovo nemoguće govoriti. Kao da se rađamo i umiremo u istom trenutku. Biti i ne biti, ćutati i govoriti“; „Praznina dopušta da se razum javi kao merilo“, beleži.[14] Tu temu će razraditi opširnije u „Proplancima u šumi“ (Claros de bosque), jednom od svojih najinspirativnijih tekstova. Treba li važnosti koju ona pridaje intuitivnom i mističnom u procesu poetske spoznaje staviti pečat pre svega ženske misli, i da li je filozofija polje čija se istorija mora posmatrati žanrovski? Sambrano je sebe smatrala bliskom Ničeovoj filozofiji, u segmentu gde germanski filozof odaje počast duhu antičke tragedije (Rođenje tragedije). Tumačila je da je Niče hteo da ubije boga filozofije koju je porodio razum i da je govorio o povratku iskonskom duhu filozofije (u grčkoj tragediji) gde pojedinac ponovo otkriva svoju slobodu, strasti i ništavilo. Poput Anice Savić Rebac, Marija Sambrano je svoje duboko poznavanje istorije kulture koristila za građenje sopstvene misli verujući da je u humanističkim naukama sve na neki način povezano. S druge strane, a i to bi bio još jedan element poređenja sa srpskom autorkom, Sambrano je izgradila samostalnu misao i ne može se svrstavati niti u jedan pokret ili jednosmernu tradiciju,[15] što je njen položaj žene filozofa u Španiji još više otežalo. „Očekivalo se da budem poslušna kći i učenica, a vidi šta je ispalo“, piše prijateljici Rosi Šarsel.[16] „Crna Španija“,[17] sa svojim katolicizmom i konzervativnim pogledima i dan danas osujećuje nadu da će u ovoj zemlji ikada žene biti posmatrane na ravnoj nozi sa muškarcima. „Najjače snage razvoja španskog života su: zabraniti, zaustaviti, sputati“, beleži autorka.[18] Pre nego što je političku situaciju počela da razmatra i analizira u svojim filozofskim razmišljanjima, Sambrano je bila politički aktivna i tu je, pre svog prorepublikanskog i levičarskog aktivizma, učestvovala u osnivanju nacionalnog Španskog fronta (El Frente Español) zajedno sa Ortegom, što je bila najveća politička greška njenog života.[19] Tragične 1936, kada je počeo Španski građanski rat, Marija se udala za istoričara Alfonsa Rodrigesa Aldavea (Alfonoso Rodríguez Aldave) i zajedno su otišli u Čile gde je on dobio diplomatsku službu. Osam meseci kasnije vraćaju se u Španiju koju su osvojile profašističke snage. Oboje su rešeni da ostanu i da se bore za odbranu Republike; on u vojsci, ona u uredništvu časopisa Hora de España (Špansko vreme). Na Drugom međunarodnom kongresu pisaca za odbranu kulture održanom u Valensiji od 4. do 17. jula 1937. godine Sambrano upoznaje Simon Vejl (Simone Weil). U egzilu Mrtvima su oduzeli vreme, ali nas su, žive, ostavili bez mesta pod suncem.[20] Početkom 1938. Sambrano se preselila u Barselonu. Iste godine, 25. januara prisustvovala je kapitulaciji katalonske prestonice nakon čega konačno odlazi u izgnanstvo. Francuska, Kuba, Meksiko, Portoriko, to su zemlje u kojima će razvijati intelektualnu i akademsku delatnost narednih desetak godina. Govoreći o Španskom građanskom ratu čije je strahote pratila iz izgnanstva, i konkretno o „padu“ Madrida, Sambrano piše: Udaljena od neposrednog nasilja našla sam se u drugom području našeg jezika, na Univerzitetu San Nikolas de Idalgo u Meksiku, okružena mladim i strpljivim studentima. I, o čemu sam mogla pričati u tim trenucima svojim studentima u Moreliji? O rađanju ideje slobode u Grčkoj.[21] U eseju „Volim svoj egzil“ poredi sebe sa Antigonom, opisujući da „izgnanstvo podrazumeva uvek ići uzbrdo, uzanim putem, makar bio i u pustinji“. U svojoj filozofiji razrađuje čitavu fenomenologiju egzila gde je lična sudbina samo jedna dimenzija ovog „stanja bića“, čija je pozitivna strana osvajanje lične slobode. Njen autobiografski esej „Diotima iz Mantineje“, napisan 1956, prvi put duboko obrađuje ovu temu. Sambrano već navodi da pojmom poetskog razuma „otvara prostore gde se Ortega nije usudio da zađe“ a sebe vidi kao lutalicu koja je strankinja gde god da se nađe.[22] U Evropu Marija Sambrano dolazi ponovo 1947. Prva stanica Pariz, gde ne stiže na vreme da bi se oprostila sa bolesnom majkom. Zatiče sestru Araseli od koje se do njene smrti (1972) više neće razdvajati. Rastanak sa mužem odigrao se dugo godina pre zvaničnog razvoda, 1957. godine; on je odbio da joj pruži bilo kakvu vrstu finansijske pomoći. Sa sestrom Araseli Marija odlazi u Italiju, gde će uglavnom boraviti. Jedan desničarski senator će ih tužiti zbog velikog broja mačaka koje su udomljavale u rimskom stanu, te će 1964. morati u još jedno izgnanstvo, u Švajcarsku, sa sestrom i svojih 13 četvoronožnih ljubimaca. U toku svih tih decenija egzila, Sambrano je sporadično putovala u Latinsku Ameriku, gde je njena intelektualna delatnost bila poznatija i priznatija nego u samoj Španiji. U poznim godinama i nakon više od četiri decenije lutanja po svetu – više kao Io nego kao Diotima – Sambrano ima mnogo realističnija razmišljanja vezana za ovu temu. Uspostavljajući razliku između izbeglištva, prognanstva i egzila, jer je okusila iskustvo sve tri kategorije ne pripadajući nijednoj potpuno, ona beleži: Izbeglica, kao osoba koja je morala da napusti svoju zemlju, zatekne se negde gde su je prihvatili i napravili joj malo mesta... / ... gde je tolerišu... Izbeglički projekti, ideje, pa čak i manipulisanje polaze od ideje: Moram početi ispočetka.[23] S druge strane, piše autorka, situacija „prognanih“ je dramatičnija, bolnija; prognana osoba se oseća lišenom korena i u zemlji u kojoj nalazi utočište ne vrednuje ono što pronalazi, već žali za onim što je izgubljeno: „Oseća gubitak svoje zemlje, i nemogućnost nalaženja druge koja će ovu zameniti.“[24] U vezi sa egzilom, Sambrano navodi da je to iskustvo gde istorija ima najveću težinu i gde se pojedinac najviše oseća kao stranac: [Izgnana osoba] je najviše nalik na onu neznanu osobu koja čuči u svakome od nas […] kao da ne nalazi mesto pod suncem, ni geografski, ni socijalno, ni politički, ni ontološki... Istorija se javlja kao vodena sila u kojoj se ne da plivati i u kojoj se samo može udaviti.[25] Svako od ova tri stanja koje opisuje u pismima i kraćim esejima u poslednjem periodu svog života i rada kao i u svojoj poslednjem velikom delu: „Delirijum i sudbina“ je gorko. Četrdeset četiri godine koje je proboravila van Španije, u nimalo lakim uslovima, učinile su svoje.[26] A njena ju je domovina dočekala sa zakasnelim intelektualnim priznanjima i zapravo je tek nakon smrti njeno delo počelo da se sistematski prikuplja, objavljuje i izučava. Povratak u Španiju i poslednje godine Nakon skoro pola veka provedenog u inostranstvu, Marija Sambrano se vratila u Španiju 1984. godine, nepunih deset godina nakon Frankove smrti. Tek tada će njen intelektualni rad doživeti ozbiljnija priznanja u rodnoj zemlji, uključujući i nagradu „Servantes“ 1988. godine, prvi put dodeljenu jednoj ženi. Ipak, nije to bio idiličan povratak; u Španiji je bio svrgnut frankizam ali su njegovi zli dusi i dalje bili prisutni. U već citiranom delu „Filozofija i poezija u španskoj misli“ piše: „Kada se u Španiji kaže da je neko filozof, to podrazumeva podnositi zlu sreću. Za španski narod, filozofija je vezana za trzavice i neuspehe; kada je čovek srećan, ne pada mu na pamet da se bavi filozofijom, veruju.“[27] Sambrano navodi da je jedna od smernica njene misli da razumno traga u haosu toliko nerazumnog besmisla i ludila koji, po autorki, obeležavaju španski život. U uvodnom delu stavlja u pitanje je li Španija imala renesansu pa čak i reformu, nedvosmisleno tvrdeći da njena zemlja nije umela da se snađe u izgradnji modernog buržoaskog društva, iako je otvorila vrata tome periodu razvoja evropske kulture, preko otkrića Amerike (1492) i u doba Katoličkih kraljeva, stvaranjem moderne države. „Španija je više nego bilo ko drugi u Evropi učestvovala u oba događaja, a onda se povukla. Tako da je sama Evropa sve to iskoristila“.[28] Isto tako, smatra da je u razvoju svoje misli njena zemlja uvek premalo polagala na korene, na ono što (kvalitetno) prethodi. U nastavku pokušava da odgovori na pitanja „Šta je Španija?“; „Ko je Španija“; „Zašto nije razvila filozofiju kao sistem?“. Po njoj postoje dva glavna razloga: nesposobnost divljenja i nasilništvo: Divljenje i nasilje. Iz tog neobičnog spoja nastala je filozofija [...] ali Španija ne proizvodi filozofske sisteme; među našim divnim katedralama, nijedna ne počiva na konceptima, među velelepnim zamkovima naše Kastilje, nijedan nije satkan od misli.[29] Diviti se, iznenaditi se, oduševiti se: te tri odlike koje prate filozofsku žeđ, ova iberijska zemlja nije savladala niti ih ceni, navodi dalje. U Madridu je proživela sve do svoje smrti, 6. februara 1991. godine. Sahranjena je između limunovog i narandžinog drveta na groblju u rodnoj Malagi, gde se danas nalazi fondacija posvećena njenom imenu i značaju. Tek je posthumno njen lik i delo stavljen na visinu koju zaslužuje. Surge amica mea et veni („Ustani i dođi prijateljice moja“) stihovi su „Pesme nad Pesmama“ koje je zaveštala da se ispišu kao epitaf na svom grobu. Izabrani citati: 1. „Istorija je, za filozofa, pre svega mesto odgovornosti, mesto gde se iskušavaju njegov razum i lični život.“ Para un filósofo la historia es el lugar, ante todo, de la responsabilidad, de la grande prueba, de razón y de su vida personal.[30] 2. „Je li samoća ta koja rađa pisca, ona koja pokreće barku u kojoj plovi?“ ¿Es acaso la soledad l que hace nacer al escritor, la llama que mueve esa barca en la que él va?[31] 3. „Ćutanje otkriva srcu svoje biće.“ El silencio revela al corazón su ser.[32] 4. „Duša i ljubav se kreću između različitih nivoa stvarnosti, borave u njima i tako ih spajaju. Duša i ljubav mere razdaljine svemira.“ Alma y amor miden las distancias del universo transitan entre as diferentes especies de la realidad, se alojan en ellas y las vinculan.[33] 5. „Gore, u carstvu svetlosti, treba se odmarati. Dole, u ponoru tame, valja biti budan.“ Hay que dormirse arriba en la luz. Hay que estar despierto abajo en la oscuridad.[34] 6. „Vizija: kada se jedinstveni smisao bića budi u slobodi.“ Visión: cuando el sentido único del ser se despierta en libertad.[35] 7. „Teskoba se javlja kada se izgubi centar. Kada se biće i život razdvoje. Biće, nepomično, leži beživotno ali ne umire, jer da bi se umrlo, prethodno valja biti živ.“ Sobreviene la angustia cuando se pierde el centro. Ser y vida se separan. La vida es privada del ser y el ser, inmovilizado, yace sin vida y sin por ello ir a morir ni estar muriendo. Ya que para morir hay que estar vivo y para el tránsito viviente.[36] 8. „Reći „narod“ je reći „ecce homo“.“ Decir pueblo es decir „ecce homo“.[37] 9. „Ljudsko je ono što traži žrtvu, pre nego bogovi.“ Y lo humano, más que los dioses, pide sacrificio.[38] 10. „Harmonija, u ljudskom životu, uvek podrazumeva lišiti se nečega.“ La armonía está hecha casi siempre en la humana vida, de renuncia, de renunciar a algo.[39] 11. „Knjiga je sama po sebi živo biće koje ima dušu, trepet, težinu, broj, zvuk [...] njeno nas odsustvo prati, njeno nas prisustvo potražuje i pleni.“ El libro de por sí es un ser viviente dotado del alma, de vibración, de peso, número, sonido [...] Nos acompaña su ausencia, nos sobrecoge su presencia, nos solicita.[40] 12. „Poezija i stvarnost stvaraju istoriju.“ La poesía unida a la realidad es la historia.[41] 13. „Lepota stvara prazninu i na pragu tog brisanog prostora naše se zemaljsko biće, telesno i egzistencijalno, predaje; predaje svoja čula koja se sjedinjuju sa dušom. Takvo se stanje naziva kontemplacija.“ La belleza hace el vacío [...] En el umbral mismo del vacío que crea la belleza, el ser terrestre, corporal y existente, se rinde [...] entrega sus sentidos que se hacen uno con el alma. Un suceso al que se ha llamado contemplación.[42] 14. „Ljudski koraci koje ostavljamo za sobom kada hodamo, nalik su na zvuk otkucavanja sopstvenog srca.“ Los pasos del hombre sobre la tierra parecen ser la huella del sonido de su corazón.[43] 15. „Svaki centar oživljava. U prirodi, sa stanovišta fizisa, srce je centar svega. Unutarnji prostor, duša, svest, neposredno središte našeg života.“ Todo centro vital vivifica. Y de ahí el corazón ya desde la `fysis` sea el centro de entre todos. El espacio interior, alma, conciencia, campo inmediato de nuestro vivir.[44] 16. „Ponor koji se otvara u srcu lepote, jedinstvu suštine, dovoljan je da propadnemo.“ El solo abismo que en el centro de la belleza, unidad que procede del uno, se abre, bastaría para abismarse.[45] 17. „Umreti – nesaglediv čin koji se poslušno ispunjava, odvija se dalje od stvarnosti, u nekoj drugoj dimenziji. Kao da je reč o dvostrukom i nerazrešivom predavanju [...] I sa ove strane, koliko god da nam je bilo blisko biće koje odlazi, mogli smo čuti samo jedno gotovo nečujno „Da“, jedno apsolutno „Da“ koje se izgovara i kada je ljubav u pitanju, ljubav u bilo kom obliku. I tako ga treba shvatiti, kao jedno „Da“ vezano za ljubav kao odgovor neminovnom pozivu koji će biti izvršen i koji, kao takav, moramo barem prihvatiti.“ El morir, esa inasible acción que se cumple obedeciendo, sucede más allá de la realidad, en otro reino. Como si este suceso fuera de una doble, indescifrable entrega [...] Y desde afuera, él que se ha quedado extraño por entrañado que estuviera en el ser que se le va, no ha oído nada, puede a lo más percibir un Sí, el Sí absoluto que se asemeja al del amor, al de toda forma y modo de amor, y ha de ser así también, un sí de amor, una respuesta a la llamada irresistible que siendo ejecutiva, pide ser aceptada a lo menos.[46] 18. „Filozofija pre svega polazi od problema. Poezija ne teži problematičnom, već misterioznom. Poezija ne zapitkuje niti zaključuje već teži gubitku, s njim se identifikuje i u njemu rekreira.“ La filosofía es problema ante todo. Para la poesía nada es problemático, sino misterioso. La poesía no se pregunta, ni toma determinaciones, sino que se abraza al fracaso, se hunde en él y hasta se identifica con él.[47] 19. „Samo saznanje donosi slobodu, jer jedino znanje ujedinjuje.“ Solo el conocimieto libera, porque solo el conocimiento unifica.[48] 20. „Stoicizam je poništavanje individualnog bića spram racionalnog, subjektivno ličnog spram objektivnosti kolektivnog.“ El estoicismo es el aniquilamiento del individuo ante la razón, ante la objetividad que es la comunidad.[49] 21. „Porodične veze imaju najveću moć i značaj u španskom životu, namećući svoju apsorbentu tiraniju [...] Može li se samo na krvnim vezama graditi ujedinjenost i opstanak jednog naroda?“ La familia toma los poderes y se luce dueña de la vida hispánica, impone su tiranía absorbente [...] Mas ¿puede fundarse en la sangre la unidad, la continuidad de la vida de un pueblo?[50] 22. „Poezija je naša Španija koju posedujemo bez bola i održavamo bez nade [...] jer poezija očekuje manje i daje više nego filozofija; njena suština je njena sopstvena velikodušnost. Opstanak Španije iskazan je kroz stihove.“ [La poesía] Una España que poseemos sin dolor y conservamos sin esperanza [...] La poesía exige menos y ofrece más que el pensamiento; su esencia es su propia generosidad. La contiunidad de España se ha expresado por la poesía.[51] 23. „Da se ne bi izgubili u pustinji treba pustinju nositi unutar sebe.“ Para no perderse, enajenarse, en el desierto, hay que encerrar dentro de sí el desierto.[52] 24. „Tišina je morala prethoditi svakom filozofskom razmišljanju, pa i poroditi ga.“ Un silencio ha debido siempre preceder y aun originar la actitud filosófica.[53] 25. „Zora: trenutak slobode, bezvlašće u kome je sve moguće, ljubav koja se nesvesno podaje, kraljevstvo za sebe između svetlosti i mraka. Ipak kraljevstvo ne, jer tu ništa nije obavezno osim bezinteresne ljubavi, blažene ljubavi koja još nema senke. Sviće.“ [La aurora]: La hora de la libertad, el interregno donde todo es posible, todo es el amor que obedece sin sentirlo, el reino entre los dos reinos de la luz y de la oscuridad. El reino que no lo es porque no hay más imperativo que el del amor que no se sabe, el bienaventurado amor aún sin sombra. Amanece.[54] 26. „Slobodu daje samo onaj ko je i sam slobodan.“ Solo da libertad quien es libre.[55] 27. „Velike se istine ne izgovaraju rečima.“ Las grandes verdades no suelen decirse hablando.[56] 28. „Samo ono što smrt otvara jeste život.“ Solo da vida lo que abre el morir.[57] 29. Mislim da je izgnanstvo jedna od suštinskih dimenzija ljudskog života, ali dok to izgovaram, gori mi u duši […] Volela bih da više ne bude izgnanih na svetu; ne očekujem niti želim mladima da to razumeju, jer da bi shvatili, morali bi i sami preživeti to iskustvo. Creo que el exilio es una dimensión esencial de la vida humana, pero al decirlo me quemo los labios […] Yo querría que no volviese a haber exiliados; no le pido ni le deseo a ningún joven que lo entienda, porque para entenderlo tendría que padecerlo.[58] 30. „Poetski razum je možda strah da sjaj svetlosti preti da se izgubimo pre nego tama. To je razum koji iziskuje umereno disanje, potrebu da se živi sa drugim, da ne budeš sama u beživotnom svetu. Kao i potreba da osećaš taj poetski razum u sebi, ne samo mišlju, već i telesno, dišući…“ La razón poética tal vez sería terror de perderse en la luz aún más que en la oscuridad, necesidad de la respiración acompasada, necesidad de la convivencia, de no estar sola en el mundo sin vida; y de sentirla, no solo con el pensamiento, sino con la respiración, con el cuerpo…[59] Objavljene knjige Marije Sambrano (hronološki):[60] 1. Horizonti liberalizma (Horizonte del liberalismo, 1930) 2. Ka spoznaji duše (Hacia un saber del alma, 1934; 1950) 3. Filozofija i poezija (Filosofía y poesía, 1939) 4. Živa misao Seneke (El pensamiento vivo de Séneca, 1941) 5. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, napisano 1953. i objavljeno 1989) 6. Čovek i božansko (El hombre y lo divino, 1955, drugo, dopunjeno izdanje 1973) 7. Ličnost i demokratija: istorija žrtvovanja (Persona y Democracia: Una historia sacrificial, 1958; 1988) 8. Španija: san i stvarnost (España, sueño y verdad, 1965) 9. Snovi i vreme (Los sueños y el tiempo, 1998) 10. Stvaralački san (El sueño creador) 11. Proplanci u šumi (Claros del bosque, 1977) 12. Antigonin grob (La tumba de Antígona, 1967; 1989) 13. O zori (De la aurora, 1986) 14. Skrovište svetlosti (El reposo de la luz, 1986) 15. Blagosloveni (Los bienaventurados, 1979) 16. Za istoriju milosrđa (Para una historia de la piedad, 1989) 17. Migel de Unamumo (Unamuno, napisana 1940, objavljena 2003) 18. Delirijum i sudbina (Delirio y destino, 1998) 19. Pisma iz La Pièce (Cartas de la Pièce. Correspondencia con Agustín Andreu, pisano oko 1970, objavljeno 2002) 20. Ispovest, književni žanr i metod (La confesión, género literario y método, Luminar: México, 1943; Madrid: 1988 i 1995). 21. Sabrana dela Marije Sambrano čije je objavljivanje dovršeno 2019. godine u izdanju Gutenbergove galaksije sačinjavaju 23 toma[61] Tamara Đermanović

Matica srpska Prevod Sreten Marić Drugi deo REĐE U PONUDI! Kao na slikama Unutra sve čisto Artur Šopenhauer (nem. Arthur Schopenhauer; Gdanjsk, 22. februar 1788 — Frankfurt na Majni, 21. septembar 1860) bio je nemački filozof. Šopenhauer je bio idealist, klasični predstavnik pesimizma, koji je „volji” dao glavno mesto u svojoj metafizici. Njegov otac je bio uspešan poslovni čovek – delom holandskog porekla – obožavalac Voltera i veliki protivnik apsolutističkih tipova vlasti. U Hamburg se s porodicom preselio 1783. godine, gde su ostali do smrti – naizgled samoubistva – njegovog oca. Šopenhauerova majka je bila uspešan pisac romana i kasnije je u Vajmaru držala salon koji su posećivali mnogi tadašnji književnici i intelektualci među kojima je bio i Gete. Arturovi odnosi s majkom su bili teški i antagonični i rezultirali su konačnim otuđenjem. Biografija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je rođen u Gdanjsku 22. februara godine 1788. Otac mu je bio trgovac poznat zbog svoje obdarenosti, osorljivosti, nezavisnog karaktera, i zbog svoje ljubavi prema slobodi. Kad je Arturu bilo pet godina, otac mu se iz Gdanjska preselio u Hamburg, jer je Gdanjsk aneksijom Poljske godine 1793. izgubio svoju slobodu. Tako je mladi Šopenhauer odrastao usred poslovnog i finansijskog života. Mada je napustio ubrzo trgovačku karijeru u koju ga je otac bio uvukao, ipak je ona ostavila tragova u njemu, koji su se ogledali u izvesnoj sirovosti manira, u realističnom držanju duha, u poznavanju sveta i ljudi. To ga je učinilo antipodom onim kabinetskim ili akademskim filozofima koje je on tako prezirao. Otac mu je umro, misli se od svoje vlastite ruke, godine 1805. Očeva majka bila je umno bolesna. »Karakter ili volja (kaže Šopenhauer) nasleđuju se od oca, a intelekt od majke.« Njegova majka imala je intelekt — ona je bila jedna od najomiljenijih spisateljki romana svoga vremena — ali je imala i temperament i zlu ćud. Bila je nesrećna u životu sa svojim prozaičnim mužem; i posle njegove smrti, ona je usvojila slobodnu ljubav, i krenula u Vajmar kao najpodesnije mesto za takav način života. Artur Šopenhauer gledao je na to kao Hamlet na drugi brak svoje majke. Njegove svađe sa majkom donele su mu najveći deo onih poluistina o ženi kojima je začinjena njegova filozofija. Jedno njeno pismo osvetljava stanje njihovih odnosa: »Ti si dosadan i nesnosan, i meni je veoma teško da živim sa tobom. Sve tvoje dobre osobine pomračilo je uobraženje da si suviše pametan i učinilo ih nepodesnim za svet, prosto zato što ne možeš da savladaš svoj bes da znaš sve bolje no drugi. Time ogorčavaš ljude oko sebe.« Zato su rešili da žive odvojeno; on je mogao da je samo posećuje u njenoj kući, i da bude jedan gost među drugima; na taj način mogli su da učtivo saobraćaju jedno sa drugim kao stranci, umesto da se mrze kao rođaci. Gete, koji je podnosio gospođu Šopenhauer zato što mu je dopuštala da je posećuje sa svojom Hristijanom, još je više zategao odnose između majke i sina kad je majci saopštio da će joj sin postati slavan čovek; mati još nikad nije čula da ista porodica može imati dva genija. Naposletku, kad su svađe došle do vrhunca, mati gurne svoga sina i takmaca niza stepenice; a naš filozof na to joj ogorčeno izjavi da će njeno ime biti poznato potomstvu samo po njemu. Šopenhauer je ubrzo ostavio Vajmar; i mada mu je majka živela još dvadeset i četiri godine, on je nikad više nije video. Čini se da je Bajron, koji se takođe rodio godine 1788, imao sličnu nevolju sa svojom majkom. Možda su zbog te okolnosti obojica postali pesimisti. Međutim, Šopenhauer je završio svoje gimnazijske i univerzitetske studije, i naučio je više nego što su mu ovi instituti dali. Doživeo je susret sa ljubavlju i sa svetom, i posledice toga uticale su na njegov karakter i njegovu filozofiju. Postao je sumoran, ciničan i podložan sumnji. Bio je opsednut melanholijom i zlom voljom. Svoje lule držao je pod ključem i rezom, a svoj vrat nikad nije poveravao brijačevoj britvi. Uvek bi legao nakon što bi pištolje stavio nastranu pored svoje postelje — svakako da se njima posluži ako bi naišli provalnici. Graju nije mogao da podnosi: »Ja već odavno mislim (piše on) da kvantitet graje koju svako s lakoćom može da podnosi stoji u obrnutoj srazmeri prema njegovim duhovnim snagama, i da se otuda može posmatrati kao slučajna mera tih snaga.« Graja je za njega jedno mučenje za inteligentno biće. Tako preterana upotreba živih snaga »u kucanju, udaranju i zabijanju svakodnevno me je mučila kroz ceo moj život.« On je imao bezmalo paranoičnu ideju o svojoj neshvaćenoj veličini. Pošto su mu uskraćeni uspeh i slava, on se okrenuo u sebe i rastakao je svoju sopstvenu dušu. Nije imao ni majke, ni žene, ni deteta, ni porodice, ni otadžbine. »Bio je apsolutno usamljen, bez ijednog prijatelja — a između jednog i nijednog čitava je beskrajnost.« Nacionalističkim groznicama svoga vremena bio je još manje pristupačan nego Gete. Godine 1813, pao je prvobitno toliko pod uticaj Fihteovog entuzijazma za jedan oslobodilački rat protiv Napoleona da je mislio na dobrovoljačku službu, i stvarno kupio ratnu opremu. Ali, kasnije se predomislio; mislio je da je »Napoleon najzad samo snažno i nesmetano izrazio isti nagon za samoodržanjem i istu žudnju za životom koju osećaju svi smrtni ljudi, ali je moraju ugušivati.« Umesto da ide u rat, on je otišao na selo i napisao svoju doktorsku tezu iz filozofije. Doktorirao je na Univerzitetu u Jeni. Posle svoje disertacije O četvorostrukom korenu stava dovoljnog osnova (1813), Šopenhauer je sve svoje vreme i svu svoju snagu posvetio radu koji će biti njegovo majstorsko delo — Svetu kao volji i predstavi. Svoj rukopis magna cum laude poslao je izdavaču; tu je delo, pisao je, koje nije samo podgrejavanje starih ideja, nego jedan izvanredno koherentan sistem originalnih misli, »u najvišem stepenu jasan, razgovetan, i ne bez lepote«; »to će biti jedna od onih knjiga koje docnije postaju izvor i podstrek stotinama drugih knjiga.« Mnogo godina kasnije, Šopenhauer je bio toliko uveren u svoje rešenje glavnih problema filozofije da je hteo da nosi pečatni prsten sa slikom sfinge koja se strovaljuje u ponor, kao što je obećala da će to učiniti kad se odgonetnu njene zagonetke.[1] Pored svega toga, knjiga je jedva privlačila pažnju; svet je bio isuviše siromašan i iscrpen da bi pored siromaštva i iscrpljenosti čitao knjige. Šesnaest godina posle objavljivanja dela izdavač je saopštio Šopenhaueru da je veća polovina izdanja prodata kao makulatura. U odeljku »O onom šta ko predstavlja« u Aforizmima mudrosti o životu, on navodi, s očevidnom aluzijom na svoje majstorsko delo, dve Lihtenbergove napomene: »Takva dela su ogledala; ako u njih gleda kakav majmun, ne može iz njih da gleda nikakav apostol«; i »kad se sukobe glava i knjiga, ječi praznina; da li je to svaki put u knjizi?« S tonom uvređene sujete, Šopenhauer dodaje: »Što više neko pripada potomstvu - drugim rečima, čovečanstvu uopšte - sve je više tuđ svome vremenu; pošto njegovo delo nije specijalno posvećeno ovome, dakle pošto ne pripada njemu kao takvom, nego samo ukoliko je deo čovečanstva, otuda i ne nosi prisnu lokalnu boju: zato se lako može dogoditi da ono ne obrati pažnju na takvo delo. Šopenhauer je sebe svega toliko uneo u to jedno delo da su svi njegovi kasniji radovi samo komentari tog dela; on je postao talmudista svoje sopstvene Tore. Godine 1836, objavio je veću raspravu O volji u prirodi, koja je, donekle prerađena 1844, ušla u prošireno izdanje Sveta kao volje i predstave. Godine 1841, izašla su Oba osnovna problema etike, a 1851. dve sadržinom bogate sveske Parerga i paralipomena (doslovno: Sporedni radovi i dopune), koje su i na engleski prevedene kao Ogledi. Za ovo svoje najpopularnije i mudrošću i duhovitošću ispunjeno delo Šopenhauer je, kao celokupan honorar, dobio deset besplatnih primeraka. Pošto je ostavio Vajmar, samo jedna avantura pomela je monotoniju njegove istraživačke usamljenosti. Nadao se da će moći da predaje svoju filozofiju na nekom od velikih nemačkih univerziteta; godine 1822. mu se za to pružila prilika, kad su mu dopustili da se u Berlinu habilituje kao privatni docent. Svoja predavanja stavljao je namerno u one iste termine u koje je tada i moćni Hegel stavljao svoja. Šopenhauer je očekivao da će studenti njega i Hegela posmatrati očima potomstva; ali, čitao je pred praznim klupama. Odrekao se predavanja, i osvetio se ljutim napomenama protiv Hegela koje unakažuju kasnija izdanja njegovog glavnog dela. Godine 1831. u Berlinu je izbila kolera; izbegli su i Hegel i Šopenhauer; ali, Hegel se vratio suviše rano, zarazio se, i umro za veoma kratko vreme. Šopenhauer se zaustavio u Frankfurtu na Majni, gde je ostao do smrti. Kao osetljiv pesimista, klonio se pokušaja da svoje izdržavanje zaslužuje perom. Bio je nasledio jedan deo očeve radnje, pa je živeo u skromnoj udobnosti od prihoda koje je dobijao od tog dela. Svoj novac ulagao je s umešnošću neobičnom za jednog filozofa. Kad je poslovno društvo u kojem je imao svoj deo palo pod stečaj, i drugi poverioci bili sporazumni da budu podmireni sedamdesetoprocentnim podmirenjem, Šopenhauer je uporno tražio punu isplatu, i dobio ju je. Imao je dovoljno sredstava da uzme pod kiriju dve sobe; u njima je stanovao trideset godina, sa svojim kudrovom, kao jedinim drugom. Malom psu dao je ime Atma (bramanski izraz za »Svetsku dušu«); ali, varoški vragolani zvali su ga »mladi Šopenhauer«. Večerao bi obično u »Engleskom dvoru«. Svaki put kad bi počeo da jede stavio bi preda se na sto jedan dukat; posle jela metnuo bi ga opet u džep. Naposletku, jedan nesumnjivo neuzdržljiv konobar zapitao ga je šta znači ta nepromenljiva ceremonija. Šopenhauer je odgovorio da se tajno zavetovao da će u sanduče u koje se stavlja milostinja ubaciti dukat čim prisutni engleski oficiri prestanu da govore samo o konjima, ženama i psima. Univerziteti nisu ništa zabeležili o njemu i o njegovim delima da se kao obistini njegovo tvrđenje kako se svaki napredak u filozofiji vrši izvan akademskih zidova. »Ništa nemačke naučnike nije vređalo jače nego Šopenhauerova različnost od njih«, kaže Niče. Ali, Šopenhauer se postepeno navikavao da bude strpljiv; bio je uveren da će ga, mada kasno, ipak priznati. I naposletku, polagano, priznanje je došlo. Ljudi srednjih klasa — advokati, lekari, trgovci — našli su u njemu filozofa koji im je pružao ne samo pretenciozan metafizički žargon, nego razumljiv pregled pojava aktuelnog života. Evropa koja je izgubila veru u ideale i napore 1848. godine dočekala je gotovo sa klicanjem tu filozofiju koja je izražavala očajanje od godine 1815. Napad nauke na teologiju, socijalističko optuživanje zbog siromaštva i rata, biološko naglašavanje borbe za opstanak — svi ti činioci pomogli su najzad da se raširi Šopenhauerova slava. On još nije bio suviše star da uživa u svojoj popularnosti: požudno je čitao sve članke koji su o njemu napisani; molio je svoje prijatelje da mu šalju svaku štampanu napomenu koju mogu naći — a on će platiti poštarinu. Godine 1854, Vagner mu je poslao jedan primerak svog dela Prsten nibelunga, sa nekoliko popratnih reči kojima odaje priznanje Šopenhauerovoj filozofiji muzike. Veliki pesimista preobrazio se u svojoj starosti u optimistu; posle jela svirao bi istrajno u flautu, i blagodario bi vremenu što ga je oslobodilo vatre njegove mladosti. Sa svih strana dolazili su ljudi da ga pohode; i o svom sedamdesetom rođendanu, godine 1858, bio je pretrpan čestitkama sa svih strana sveta. Ovaj preobražaj nije došao prerano: ostalo mu je da živi još dve godine. 21. septembra 1860. seo je da doručkuje, i činilo se da se nalazi u najboljem zdravlju. Sat vremena kasnije našla ga je gazdarica kako još sedi za stolom, ali mrtav.[2] Filozofija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je smatrao da je volja osnova svega, Kantova „stvar po sebi”, suština sveta koji je samo predstava. Volja je večito nezadovoljena, i zato je život beskrajna patnja, a ovaj svet najgori mogući svet. Cilj svega je nirvana (budizam). Glavno delo mu je Svet kao volja i predstava. Do većeg uticaja došao je tek pred kraj života i posle smrti. Ostala dela prevedena kod nas: Metafizika lepog, Metafizika polne ljubavi, O stilu i pisanju, O geniju i dr. Šopenhauerova filozofija se najbolje razume ukoliko se prepozna njegov dug Kantovoj filozofiji, kojeg je smatrao najvećim misliocem modernog doba. Njegova glavna zamerka filozofiji savremenika u Nemačkoj (Šelinga, Fihtea i Hegela), je da su pod izgovorom napretka i težnji da dalje razviju Kantove ideje, u stvari pokušali da filozofiraju na način koji je sâm Kant opisao kao sasvim neprihvatljiv. Ako je Kant išta pokazao, onda je to da je metafizička spekulacija u zastarelom „transcendentalnom” smislu potpuno neupotrebljiva za dostizanje saznanja koje leži izvan ljudskog iskustva. Po Šopenhaueru, takvo je saznanje u principu nedostižno, te se svaki filozof – i kojom god procedurom – koji pokuša da uspostavi postojanje Boga i besmrtnost duše, u stvari upustio u jedno beznadežno filozofsko ispitivanje. Svet kao reprezentacija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je svoju filozofiju doživljavao kao nastavak Kantove, a rezultate kantovskog epistemološkog istraživanja (transcendentalni idealizam) koristio je kao polazište za svoju vlastitu filozofiju. Kant je tvrdio da je empirijski svet samo kompleks pojavnosti čije se postojanje i povezanost javlja samo u našim mentalnim predstavama.[3] Šopenhauer to ponavlja u prvoj rečenici svog glavnog dela:„Svet je moje predstavljanje“ (Die Welt ist meine Vorstellung). Sve što postoji za saznanje (čitav svet) postoji jednostavno kao objekat u odnosu na subjekt - „predstavljanje“ subjekta. Sve što pripada svetu je, prema tome, „zavisno od predmeta“. U prvoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer svet razmatra iz ovog ugla. Teorija percepcije[uredi | uredi izvor] U novembru 1813. Gete je pozvao Šopenhauera da mu pomogne u njegovoj Teoriji boja. Iako je Šopenhauer teoriju boja smatrao manjom stvari,[4]prihvatio je poziv iz divljenja Geteu. Ipak, ove istrage dovele su ga do njegovog najvažnijeg otkrića u epistemologiji: pronalaska dokaza apriorne prirode uzročnosti. Kant je otvoreno priznao da je Hjumov skeptični napad na uzročnost bio motiv za kritičke istrage u Kritici čistog uma i dao razrađen dokaz da pokaže da je uzročnost a priori. Nakon što je G.E. Šulc učinio verovatnim da Kant nije opovrgnuo Hjumov skepticizam, na onima koji su odani Kantovom projektu bilo je da dokažu ovu važnu stvar. Razlika između Kantovog i Šopenhauerovog pristupa bila je sledeća: Kant je jednostavno izjavio da nam se empirijski sadržaj percepcije „daje“ spolja, izraz kojim je Šopenhauer često izražavao svoje nezadovoljstvo.[5] S druge strane, on je bio zaokupljen: kako da dobijemo ovaj empirijski sadržaj percepcije; kako je moguće subjektivne senzacije ograničene na moju kožu shvatiti kao objektivnu percepciju stvari koje leže izvan mene? [6] Oseti u ruci slepog čoveka, pri osećanju predmeta kubičnog oblika, prilično su jednoliki i isti na sve strane i u svim pravcima: ivice, istina, pritiskaju manji deo njegove ruke, još uvek u tim senzacijama uopšte nije ništa poput kocke. Njegovo razumevanje, međutim, izvodi neposredan i intuitivan zaključak iz osećanog otpora, da taj otpor mora imati uzrok, koji se kroz taj zaključak predstavlja kao tvrdo telo; i pokretima ruku u osećaju predmeta, dok osećaj ruke ostaje nepromenjen, on konstruiše kubni oblik u svemiru. Da predstavljanje uzroka i prostora, zajedno sa njihovim zakonima, već nije postojalo u njemu, slika kocke nikada ne bi mogla proizići iz tih uzastopnih senzacija u njegovoj ruci. [7] Uzročnost stoga nije empirijski koncept izvučen iz objektivnih percepcija, ali objektivna percepcija pretpostavlja znanje o uzročnosti. Ovime se Hjumov skepticizam opovrgava.[8] Ovom intelektualnom operacijom, shvatajući svaki efekat u našim čulnim organima kao spoljašnji uzrok, nastaje spoljni svet. Sa vizijom je pronalaženje uzroka u osnovi pojednostavljeno zbog svetlosti koja deluje u pravim linijama. Retko smo svesni procesa koji dvostruko osećanje na oba oka tumači kao da dolazi od jednog predmeta; to obrće utisak na mrežnjače i koje koristi promenu očiglednog položaja predmeta u odnosu na udaljenije objekte koje pruža binokularni vid za opažanje dubine i daljine. Šopenhauer naglašava važnost intelektualne prirode percepcije; čula pružaju sirovinu kojom intelekt proizvodi svet kao predstavu. Svoju teoriju percepcije izneo je prvi put u knjizi On Vision and Colors,[9] a u sledećim izdanjima Četvorostrukog korena, opširno izlaganje dato je u § 21. Svet kao volja[uredi | uredi izvor] U drugoj knjizi o Svetu kao volji i predstavljanju, Šopenhauer razmatra šta je svet izvan njegovog aspekta koji nam se čini - tj. aspekt sveta izvan predstavljanja, svet koji se smatra „samim sobom“, njegovom unutrašnjom suštinom. Samo biće svih stvari, tvrdi Šopenhauer, jeste volja. Empirijski svet koji nam se čini kao predstavljanje ima pluralitet i uređen je u prostorno-vremenskom okviru. Svet kao stvar po sebi mora postojati izvan subjektivnih oblika prostora i vremena. Iako se svet našem iskustvu manifestuje kao mnoštvo predmeta (objektivizacija volje), svaki element ove mnogostrukosti ima istu slepu težnju ka postojanju i životu. Ljudska racionalnost je tek sekundarni fenomen koji ne razlikuje čovečanstvo od ostatka prirode na osnovnom, suštinskom nivou. Napredne kognitivne sposobnosti ljudi, tvrdi Šopenhauer, služe ciljevima volje - nelogičnoj, bezusmernoj, neprekidnoj težnji koja osuđuje ljudsku jedinku na život koji pati neiskupljen konačnom svrhom. Šopenhauerova filozofija volje kao suštinske stvarnosti koja stoji iza sveta kao predstavljanja često se naziva metafizičkim voluntarizmom. Za Šopenhauera, razumevanje sveta kao volje dovodi do etičkih zabrinutosti (za detalje pogledajte odeljak o etici dole), koje on istražuje u Četvrtoj knjizi sveta kao Volja i predstavljanje i ponovo u svoja dva nagradna eseja o slobodi volje i na osnovu morala. Nijedan pojedinačni ljudski postupak nije slobodan, tvrdi Šopenhauer, jer su to događaji u svetu pojavnosti i prema tome podležu principu dovoljnog razloga: čovekovi postupci su neophodna posledica motiva i datog karaktera pojedinačnog čoveka. Nužnost se proteže na postupke ljudskih bića baš kao i na svaki drugi izgled, pa stoga ne možemo govoriti o slobodi pojedinca koji želi. Albert Ajnštajn je citirao Šopenhauerovu ideju da „čovek može da radi kako hoće, ali neće kako hoće“.[10] Pa ipak, volja kao stvar sama po sebi je slobodna, jer postoji izvan carstva predstavljanja i samim tim nije ograničena bilo kojim od oblika nužnosti koji su deo načela dovoljnog razloga. Prema Šopenhaueru, spas od našeg jadnog postojanja može doći kroz volju koja je `smirena` metafizičkim uvidom koji otkriva individualnost samo kao iluziju. Svetitelj ili „velika duša“ intuitivno „prepoznaje celinu, shvata njenu suštinu i otkriva da ona neprestano prolazi, zaokupljena uzaludnim naporima, unutrašnjim sukobom i večitom patnjom“ [11] drugim rečima, potiče iz uvida da je svet sam po sebi (oslobođen oblika prostora i vremena) jedan. Podvižničke prakse, primećuje Šopenhauer, koriste se kao pomoć „samo-ukidanju“ oporuke, što dovodi do blaženog, iskupiteljskog stanja „praznog hoda bez praznina“ bez napora i patnje. Umetnost i estetika[uredi | uredi izvor] Za Šopenhauera je čovekov „voljan“ - želja, žudnja itd. - u osnovi patnje. Privremeni način da se pobegne od ovog bola jeste estetska kontemplacija. Ovde se čovek pomera od uobičajenog saznanja pojedinačnih stvari ka saznanju večnih platonskih ideja - drugim rečima, saznanja koje je slobodno od služenja volji. U estetskom promišljanju, čovek više ne doživljava objekat opažanja kao nešto od čega je odvojen; nego „kao da je predmet postojao sam, a da ga niko nije opazio, i tako čovek više ne može odvojiti opažača od opažanja, već su to dvoje postali jedno, celina svesti u potpunosti ispunjena i zauzeta jednom perceptivnom slikom“.[12] Predmet i objekat se više ne mogu razlikovati, a ideja dolazi do izražaja. Iz ovog estetskog zaranjanja više nije pojedinac koji pati zbog ropstva svojoj ličnoj volji, već postaje „čisti, bezvoljni, bezbolni, bezvremeni subjekt spoznaje.` Čisti subjekt saznanja bez volje spoznaje samo ideje, a ne pojedinačne stvari: ovo je vrsta saznanja koja nije zabrinuta za odnose između predmeta prema principu dovoljnog razuma (vreme, prostor, uzrok i posledica) i umesto toga podrazumeva potpunu apsorpciju u objektu. Umetnost je praktična posledica ovog kratkog estetskog promišljanja jer pokušava da prikaže suštinu / čiste ideje sveta. Muzika je za Šopenhauera bila najčistiji oblik umetnosti, jer je ona ta koja je prikazivala samu volju, a da se ona nije podvrgavala Principu dovoljnog razuma, dakle kao pojedinačni predmet. Prema Danijelu Olbrajtu, „Šopenhauer je smatrao da je muzika jedina umetnost koja nije samo kopirala ideje, već je zapravo otelotvorila samu volju“.[13]Smatrao je muziku bezvremenskim, univerzalnim jezikom koji je svuda shvaćen i koji može potaknuti globalni entuzijazam ako poseduje značajnu melodiju. [14] Matematika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerovi realistički pogledi na matematiku očigledni su u njegovoj kritici savremenih pokušaja da se dokaže paralelni postulat u euklidskoj geometriji. Pisanje kratko pre otkrića hiperboličke geometrije pokazalo je logičku nezavisnost aksioma - i mnogo pre nego što je opšta teorija relativnosti otkrila da ne mora nužno da izražava svojstvo fizičkog prostora, Šopenhauer je kritikovao matematičare zbog pokušaja da pomoću indirektnih koncepata dokažu šta on održan direktno je bio očigledan iz intuitivne percepcije. Euklidska metoda demonstracije izvadila je iz svoje materice svoju najupečatljiviju parodiju i karikaturu u čuvenoj kontroverzi oko teorije paralela i u pokušajima koji se ponavljaju svake godine da se dokaže jedanaesti aksiom (poznat i kao peti postulat). Aksiom tvrdi, i to zaista, posrednim kriterijumom treće prave koja se preseca, da dve prave nagnute jedna prema drugoj (jer je to tačno značenje „manje od dva prava ugla“), ako su proizvedene dovoljno daleko, moraju ispuniti. Sada bi ta istina trebalo da bude previše komplikovana da bi se shvatila kao samorazumljiva i zato joj je potreban dokaz; ali takav dokaz se ne može izvesti, samo zato što nema ništa neposrednije.[15] Tokom svog pisanja, Šopenhauer je kritikovao logičko izvođenje filozofije i matematike iz pukih pojmova, umesto iz intuitivnih percepcija.[16] U stvari, čini mi se da je logička metoda na taj način svedena na apsurd. Ali upravo se kroz kontroverze oko toga, zajedno sa uzaludnim pokušajima da se direktno izvesno pokaže kao samo posredno izvesno, pojavljuju nezavisnost i jasnoća intuitivnih dokaza u suprotnosti sa beskorisnošću i poteškoćama logičkog dokazivanja, kontrast je toliko poučan kao zabavno je. Ovde se neće priznati direktna izvesnost, samo zato što to nije samo logična izvesnost koja sledi iz koncepta, a time i počiva isključivo na odnosu predikata prema subjektu, prema principu kontradikcije. Ali taj jedanaesti aksiom u vezi sa paralelnim linijama apriori je sintetički predlog i kao takav ima garanciju čiste, a ne empirijske percepcije; ova percepcija je podjednako neposredna i sigurna kao i sam princip kontradikcije iz koje svi dokazi izvorno izvode svoju sigurnost. Na dnu ovo važi za svaku geometrijsku teoremu... Iako Šopenhauer nije mogao da vidi opravdanje za pokušaj dokazivanja Euklidovog paralelnog postulata, video je razlog za ispitivanje još jednog Euklidovog aksioma.[17] Iznenađuje me da osmi aksiom,[18] „Likovi koji se međusobno poklapaju jednaki jedni drugima“, nije prilično napadnut. Jer „podudaranje jedno s drugim“ je ili puka tautologija, ili nešto sasvim empirijsko, što ne pripada čistoj intuiciji ili percepciji, već spoljnom čulnom iskustvu. Stoga pretpostavlja pokretljivost figura, ali sama materija je pokretna u prostoru. Prema tome, ovo upućivanje na međusobno podudaranje napušta čisti prostor, jedini element geometrije, da bi se prešlo na materijalno i empirijsko.[15] Ovo sledi Kantovo razmišljanje. [19] Etika[uredi | uredi izvor] Zadatak etike nije da propiše moralne postupke koje treba preduzeti, već da istraži moralne postupke. Filozofija je uvek teoretska: njen zadatak je da objasni šta je dato. [20] Prema Kantovom transcendentalnom idealizmu, prostor i vreme su oblici našeg senzibiliteta u kojima se pojave pojavljuju višestruko. Stvarnost je sama po sebi oslobođena višestrukosti, ne u smislu da je objekat jedan, već da je izvan mogućnosti višestrukosti. Dve osobe, iako se čine različitim, same po sebi se ne razlikuju.[21] Izgledi su u potpunosti podređeni principu dovoljnog razloga. Egoistični pojedinac koji svoje ciljeve usredsređuje na sopstvene interese mora se nositi sa empirijskim zakonima koliko god može. Ono što je relevantno za etiku su pojedinci koji mogu delovati protiv vlastitih ličnih interesa. Ako uzmemo čoveka koji pati kada vidi svoje bližnje koji žive u siromaštvu i shodno tome koristi značajan deo svog prihoda da izdržava njihove potrebe umesto sopstvenih zadovoljstava, onda je to najjednostavniji način da se opiše time što on manje pravi razliku između sebe i druge nego što se obično pravi.[22] Što se tiče toga kako nam se stvari čine, egoist tvrdi da postoji jaz između dve osobe, ali altruista patnje drugih doživljava kao svoje. Na isti način saosećajni čovek ne može nauditi životinjama, iako se čine kao da se razlikuju od njega samog. Ono što motiviše altruiste je saosećanje. Patnja drugih za njega nije hladna materija prema kojoj je ravnodušan, ali oseća povezanost sa svim bićima. Saosećanje je dakle osnova morala.[23] Večna pravda[uredi | uredi izvor] Šopenhauerov princip kojim se mnoštvo pojavljuje naziva principium individuationis. Kad ugledamo prirodu, vidimo da je to surova bitka za postojanje. Pojedinačne manifestacije volje mogu se održati samo na štetu drugih - volja, kao jedino što postoji, nema drugu mogućnost osim da se proždere da bi iskusila zadovoljstvo. Ovo je osnovna karakteristika volje i ne može se zaobići.[24] Za razliku od vremenske ili ljudske pravde, kojoj je potrebno vreme da se uzvrati za zlo delo i koja „ima sedište u državi, kao uzvraćanje i kažnjavanje“,[25] večna pravda „ne vlada državom već svetom, ne zavisi od čoveka institucije, nije podložan slučaju i obmani, nije neizvestan, kolebljiv i greši, već nepogrešiv, fiksiran i siguran.` Večna pravda nije odmazda jer odmazda zahteva vreme. Nema kašnjenja ili odgode. Umesto toga, kazna je vezana za krivično delo, „do tačke kada to dvoje postaju jedno.`...`Tormenter i mučeni su jedno. [Tormenter] greši misleći da nije učesnik u patnji; izmučen], jer veruje da nije učesnik u krivici “.[26] Patnja je moralni ishod naše vezanosti za zadovoljstvo. Šopenhauer je smatrao da je ovu istinu izrazila hrišćanska dogma o istočnom grehu i, u istočnim religijama, dogma o ponovnom rođenju. Kvijetizam[uredi | uredi izvor] Onaj ko kroz principium individuationis gleda i patnju uopšte shvata kao svoju, patnju će videti svuda i umesto da se bori za sreću svog pojedinačnog ispoljavanja, gnušaće se samog života budući da zna da je on nerazdvojno povezan sa patnjom. Za njega je srećan individualni život u svetu patnje sličan prosjaku koji jedne noći sanja da je kralj.[27] Oni koji su iskusili ovo intuitivno znanje ne mogu da potvrde život, već pokazuju isposništvo i kvijetizam, što znači da više nisu osetljivi na motive, nisu zabrinuti za svoju individualnu dobrobit i prihvataju zlo koje im drugi nanose ne opirući se. Oni pozdravljaju siromaštvo i ne traže ili beže od smrti. Šopenhauer je asketizam nazivao poricanjem volje za životom.[27] Ljudski život je neprekidna borba za zadovoljstvo i, umesto da nastavi njihovu borbu, podvižnik je prekida. Nije važno da li su se ovi podvižnici držali dogmi hrišćanstva ili darmičke religije, jer je njihov način života rezultat intuitivnog znanja. U tom pogledu se slažu i hrišćanski mistik i učitelj filozofije Vedante, oboje smatraju da su sva spoljašnja dela i verske vežbe suvišni za onoga ko je dostigao savršenstvo. Toliko slaganja u slučaju tako različitih doba i nacija je praktični dokaz da ono što se ovde izražava nije, kako to optimistična tupost voli da tvrdi, ekscentričnost i izopačenost uma, već suštinska strana ljudske prirode, koja se samo čini tako retko zbog svoje izvrsnosti.[27] Psihologija[uredi | uredi izvor] Filozofi tradicionalno nisu impresionirani potrebom seksa, ali se Šopenhauer iskreno obratio njemu i srodnim konceptima: ... Treba se iznenaditi da su stvar [pol] koji igra toliko važnu ulogu u ljudskom životu do sada filozofi praktično zanemarivali i pred nama leži kao sirovi i neobrađeni materijal.[28] Nazvao je silu u čoveku za koju je osećao da ima nepromenjivu prednost nad razumom: Volja za životom (Wille zum Leben), definisana kao svojstveni nagon unutar ljudi i svih stvorenja da ostanu živi; sila koja nas podvlači u reprodukciju. Šopenhauer je odbio ljubav da shvati bilo kao beznačajnu ili slučajnu, već ju je shvatio kao neizmerno moćnu silu koja je neviđena ležala u čovekovoj psihi, garantujući kvalitet ljudske rase: Krajnji cilj svih ljubavnih veza... važniji je od svih drugih ciljeva u čovekovom životu; i zato je sasvim dostojan duboke ozbiljnosti kojom ga svi prate. Ono o čemu se odlučuje nije ništa manje od sastava sledeće generacije...[29] Često se tvrdi da su Šopenhauerove misli o seksualnosti nagoveštavale teoriju evolucije, što je Darvin naišao na zadovoljstvo kada je u svoj Descent of Man uključio citat nemačkog filozofa.[30] Ovo je takođe zabeleženo u vezi sa Frojdovim konceptima libida i nesvesnog uma, kao i evolucione psihologije uopšte.[31] Politička i društvena misao[uredi | uredi izvor] Politika[uredi | uredi izvor] Šopenhauerova politika bila je odjek njegovog etičkog sistema, koji je on detaljno razjasnio u svom delu „Die beiden Grundprobleme der Ethik“ (dva eseja o slobodi volje i o osnovama morala). U povremenim političkim komentarima u svojim Parerga and Paralipomena i ostaci rukopisa, Šopenhauer se opisao kao zagovornik ograničene vlade. Šopenhauer je delio stav Tomasa Hobsa o neophodnosti države i državne akcije radi provere urođenih tendencija destrukcije naše vrste. Takođe je branio nezavisnost zakonodavne, sudske i izvršne grane vlasti i monarha kao nepristrasnog elementa sposobnog za prakticiranje pravde (u praktičnom i svakodnevnom smislu, a ne kosmološkom).[32] Izjavio je da je monarhija „prirodna za čoveka na skoro isti način kao i za pčele i mrave, ždralove u letu, lutajuće slonove, vukove u čoporu u potrazi za plenom i druge životinje“. Intelekt u monarhijama, piše on, uvek ima „mnogo veće šanse protiv gluposti, njenog nepomirljivog i uvek prisutnog neprijatelja, kao što je to slučaj u republikama; ali to je velika prednost.“[33] S druge strane, Šopenhauer je omalovažavao republikanizam kao biti „onoliko neprirodno za čoveka koliko je nepovoljno za viši intelektualni život, a time i za umetnost i nauku“. [34] Šopenhauer, prema sopstvenom priznanju, nije mnogo razmišljao o politici, i nekoliko puta je ponosno pisao o tome kako je malo pažnje posvećivao „političkim poslovima u toku svog dana“. Iako bio savremenik nekoliko revolucija u francuskoj i nemačkoj vladi i nekoliko ratova koji su tresli kontinent, on je zadržao svoju poziciju „ne brinući o vremenu već o večnostima“. Napisao je mnoge omalovažavajuće napomene o Nemačkoj i Nemcima. Tipičan primer je: „Za Nemca je čak dobro imati malo poduže reči u ustima, jer polako razmišlja i daju mu vremena za razmišljanje.“[35] Kazna[uredi | uredi izvor] Država, tvrdio je Šopenhauer, kažnjava kriminalce da bi sprečila buduće zločine. Ona stavlja „pored svakog mogućeg motiva za počinjenje nepravde snažniji motiv za njeno nečinjenje, neizbežnu kaznu. Shodno tome, krivični zakon je što je moguće potpuniji registar kontra-motiva svih krivičnih dela koja se mogu zamisliti...“[36] Tvrdio je da mu ova doktrina nije originalna. Ranije se pojavljivala u spisima Platona, Seneke, Hobsa...[37] Rase i religije[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je severnim „belim rasama“ pripisao civilizacijski primat zbog njihove osetljivosti i kreativnosti (osim starih Egipćana i Hindusa, koje je smatrao jednakim): Najviša civilizacija i kultura, osim starih Hindusa i Egipćana, nalaze se isključivo među belim rasama; pa čak i kod mnogih mračnih naroda, vladajuća kasta ili rasa je svetlije boje od ostalih i stoga je očigledno doselila, na primer, Bramane, Inke i vladare Južno-morskih ostrva. Sve je to zbog činjenice da je nužnost majka izuma, jer su ona plemena koja su rano emigrirala na sever, a tamo postepeno postajala bela, morala da razviju sve svoje intelektualne moći i izmisle i usavrše sve umetnosti u svojoj borbi sa potrebama, oskudica i beda, koje je u mnogim njihovim oblicima donela klima. To su morali da urade da bi nadoknadili štednju prirode i iz svega je proizašla njihova visoka civilizacija. [38] Šopenhauer je bio protiv ropstva. Govoreći o postupanju sa robovima u robovlasničkim državama Sjedinjenih Država, Šopenhauer je osudio „one đavole u ljudskom obličju, one drske, crkvene, stroge poštivače subote, propalice, posebno anglikanske parole među njima„ zbog toga kako oni “odnose se prema svojoj nevinoj crnoj braći koja su nasiljem i nepravdom upala u njihove đavolje kandže.“ Države robovlasništva u Severnoj Americi, piše Šopenhauer, predstavljaju „sramotu za celo čovečanstvo“.[39] U svojoj metafizici seksualne ljubavi, Šopenhauer je napisao: Dalje, razmatranje tena je vrlo odlučno. Plavuše više vole tamne osobe ili brinete; ali ovi drugi retko više vole prve. Razlog je taj što su svetla kosa i plave oči same po sebi varijacija od tipa, gotovo abnormalnost, analogna belim miševima ili barem sivim konjima. Ni u jednom delu sveta, čak ni u blizini pola, nisu autohtoni, osim u Evropi, i očigledno su skandinavskog porekla. Ovde bih mogao usput da izrazim svoje mišljenje da bela boja kože čoveku nije prirodna, ali da po prirodi ima crnu ili smeđu kožu, poput naših predaka Hindusa; da prema tome beli čovek nikada nije izvorno izniknuo iz materice prirode, i da stoga ne postoji takva reč kao bela rasa, o čemu se već govori, već je svaki belac izbledeli ili izbeljeni. Prisiljen u čudnom svetu, gde postoji samo kao egzotična biljka, a tako je potrebno zimi staklenik, tokom hiljada godina čovek je postao beo. Cigani, indijanska rasa koja se doselila pre samo otprilike četiri veka, pokazuju prelazak sa tena hinduista na naš. Stoga se u seksualnoj ljubavi priroda trudi da se vrati tamnoj kosi i smeđim očima kao primitivnom tipu; ali bela boja kože postala je druga priroda, mada ne tako da nas braon hinduistički odbija. Konačno, svako takođe traži u određenim delovima tela ispravljanje vlastitih nedostataka i aberacija i to što je odlučnije to je važniji deo.[40] Šopenhauer je takođe održavao izraziti metafizički i politički antijudaizam. Šopenhauer je tvrdio da je hrišćanstvo predstavljalo pobunu protiv onoga što je on oblikovao kao materijalističku osnovu judaizma, pokazujući etiku pod indijskim uticajem koja odražava arijevsko-vedsku temu duhovnog samoosvajanja. To je video nasuprot neukom nagonu ka zemaljskom utopizmu i površnosti svetovnog „jevrejskog“ duha: [Judaizam] je, prema tome, najsurovija i najsiromašnija od svih religija i sastoji se samo u apsurdnom i revoltirajućem teizmu. To znači da κυριος [`Gospod`], koji je stvorio svet, želi da ga obožavaju; i zato je pre svega ljubomoran, zavidan svojim kolegama, svim ostalim bogovima; ako im se žrtvuju, on je besan i njegovi Jevreji loše žive... Najžalosnije je što je ova religija postala osnova preovlađujuće religije u Evropi; jer je to religija bez ikakvih metafizičkih tendencija. Dok sve druge religije nastoje da ljudima simbolima objasne metafizički značaj života, jevrejska religija je potpuno imanentna i ne pruža ništa drugo do pukog ratnog pokliča u borbi sa drugim narodima.[41] Žene[uredi | uredi izvor] U svom eseju o ženama iz 1851. godine, Šopenhauer je izrazio protivljenje onome što je nazvao „tevtonsko-hrišćanskom glupošću“ refleksivnog, neispitanog pijeteta (abgeschmackten Weiberveneration) [42] prema ženi. Šopenhauer je napisao „Žene su direktno sposobne da se ponašaju kao medicinske sestre i učiteljice našeg ranog detinjstva činjenicom da su i same detinjaste, neozbiljne i kratkovidne“. Smatrao je da žene nemaju umetničke sposobnosti i osećaj za pravdu, i izrazio je svoje protivljenje monogamiji. Rodžers i Tompson ga ubrajaju u filozofima koji se loše ponašaju i nazivaju Šopenhauera „mizoginom osobom bez premca u... zapadnoj filozofiji“. Tvrdio je da je „ženi po prirodi predviđeno da se pokorava“. Međutim, esej daje neke komplimente: „Žene su u svom rasuđivanju odlučnije trezvenije nego [muškarci]“ i saosećaju sa patnjom drugih. Šopenhauerovi spisi uticali su na mnoge, od Fridriha Ničea do feministkinja devetnaestog veka.[43] Njegova biološka analiza razlike među polovima i njihovih odvojenih uloga u borbi za opstanak i reprodukciju predviđa neke od tvrdnji koje su kasnije izlagali sociobiolozi i evolucioni psiholozi. [44] Kada je ostareli Šopenhauer 1859. sedeo za portretom skulpture pruske vajarke Elisabet Nej, bio je veoma impresioniran duhovitošću i neovisnošću mlade žene, kao i njenom veštinom vizuelne umetnice.[45] Posle vremena provedenog sa Nej, rekao je prijateljici Riharda Vagnera Malvidi von Mejsenbug, `Još nisam rekao poslednju reč o ženama. Verujem da, ako žena uspe da se povuče iz mase, ili bolje rečeno uzdigne iznad mase, ona raste neprestano i više od čoveka.`[46] Pederastija[uredi | uredi izvor] U trećem, proširenom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja (1859), Šopenhauer je dodao dodatak svom poglavlju o Metafizici seksualne ljubavi. Napisao je da se pederastija koristi u sprečavanju loše rođene dece. U vezi s tim, izjavio je da „porok koji razmatramo da izgleda deluje direktno protiv ciljeva prirode i koja je najvažnija i koja je za nju najviše zabrinjava mora u stvari služiti upravo tim ciljevima, mada samo posredno, kao sredstvo za sprečavanje većeg zla.`[47] Šopenhauer završava dodatak izjavom da je `izlažući ove paradoksalne ideje želeo sam da profesorima filozofije udovoljim malom uslugom. Učinio sam to pružajući im priliku da me kleveću govoreći da branim i pohvaljujem pederastiju.`[48] Nasleđe i eugenika[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ličnost i intelekt posmatrao kao nasleđene. Citira Horacijevu izreku: „Od hrabrih i dobrih hrabri su sišli“ (Odes, 4, 29) i Šekspirovu rečenicu iz Cymbeline, „Kukavice su oci kukavica, a male stvari prave male stvari“ (IV, 2) da bi pojačao svoj nasledni argument. [49] Mehanički, Šopenhauer je verovao da osoba svoj intelekt nasleđuje preko majke, a lični karakter preko oca.[50] Ovo verovanje u naslednost osobina informisalo je Šopenhauerovo gledište o ljubavi - stavljajući ga na najviši nivo važnosti. Za Šopenhauera je „konačni cilj svih ljubavnih spletki, bilo komičnih ili tragičnih, zaista važniji od svih ostalih krajeva u ljudskom životu. Ono na šta se sve okreće nije ništa manje nego sastav sledeće generacije... nije bogatstvo ili nevolja bilo kog pojedinca, već ljudskog roda koji dolazi, a koji je ovde u pitanju.` Ovakav pogled na važnost za vrstu koju smo izabrali da volimo ogledao se u njegovim pogledima na eugeniku ili dobro odgajanje. Ovde je Šopenhauer napisao: Sa našim znanjem o potpunoj nepromenljivosti i karaktera i mentalnih sposobnosti, dovedeni smo do stava da bi se do stvarnog i temeljnog poboljšanja ljudske rase moglo doći ne toliko spolja koliko iznutra, ne toliko teorijom i uputstvom kao put generacije. Platon je imao nešto na umu kada je u petoj knjizi svoje Države objasnio svoj plan za povećanje i poboljšanje svoje ratničke kaste. Ako bismo mogli kastrirati sve nitkove i zabiti sve glupe guske u samostan, a muškarcima plemenitog karaktera dati čitav harem, i nabaviti muškarce, i zaista dobre muškarce, za sve devojke pune intelekta i razumevanja, onda bi uskoro nastala generacija koja bi bila bolja od Periklove. [51] U drugom kontekstu, Šopenhauer je ponovio svoju eugeničku tezu: „Ako želite utopijske planove, rekao bih: jedino rešenje problema je despotizam mudrih i plemenitih pripadnika prave aristokratije, istinskog plemstva, postignutog parenjem najviše velikodušnih muškaraca sa najpametnijim i najdarovitijim ženama. Ovaj predlog predstavlja moju utopiju i moju Platonsku Državu.“[52] Analitičari (npr. Kit Ansel-Pirson) sugerišu da su Šopenhauerovi antiegalitaristički osećaji i njegova podrška eugeniki uticali na neo-aristokratska filozofija Fridriha Ničea, koji je Šopenhauera u početku smatrao svojim mentorom.[53] Dobrobit životinja[uredi | uredi izvor] Kao posledica njegove monističke filozofije, Šopenhauer je bio veoma zabrinut za dobrobit životinja.[54] [55]Za njega su sve pojedinačne životinje, uključujući ljude, u suštini fenomenalne manifestacije one koja je u osnovi Volje. Reč „volja“ za njega je odredila silu, snagu, impuls, energiju i želju; to je najbliža reč koju imamo koja može označavati suštinu svih spoljnih stvari i naše direktno, unutrašnje iskustvo. Budući da svako živo biće poseduje volju, ljudi i životinje su u osnovi isti i mogu se prepoznati jedni u drugima.[56] Iz tog razloga je tvrdio da bi dobra osoba imala simpatije prema životinjama. Saosećanje sa životinjama usko je povezano sa dobrotom karaktera i može se pouzdano tvrditi da onaj ko je surov prema živim bićima ne može biti dobar čovek. Na osnovu morala, § 19 Ništa tačnije ne vodi ka prepoznavanju identiteta suštinske prirode u životinjskim i ljudskim fenomenima od proučavanja zoologije i anatomije. Na osnovu morala, poglavlje 8 Pretpostavka da su životinje bez prava i iluzija da naš odnos prema njima nema moralni značaj je bezobrazan primer zapadnjačke surovosti i varvarstva. Univerzalno saosećanje jedina je garancija morala. Na osnovu morala, poglavlje 8 1841. pohvalio je osnivanje u Londonu Društva za sprečavanje okrutnosti prema životinjama i Društva prijatelja životinja u Filadelfiji. Šopenhauer je otišao toliko daleko da je protestovao koristeći zamenicu „to“ u odnosu na životinje jer je to vodilo prema njima kao prema neživim stvarima.[57] Da bi pojačao svoje stavove, Šopenhauer se pozvao na anegdotske izveštaje o pogledu streljanog majmuna[58], kao i na tugu slonice kojoj je majku ubio lovac.[59] Bio je veoma vezan za svoj niz pudlica kućnih ljubimaca. Šopenhauer je kritikovao Spinozino [60]verovanje da su životinje puko sredstvo za zadovoljstvo ljudi.[61][62] Intelektualni interesi i afiniteti[uredi | uredi izvor] Indologija[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je pročitao latinski prevod drevnih hinduističkih tekstova, Upanišade, u prevodu francuskog pisca Anketil du Perona iz persijskog prevoda princa Dare Sukoh pod nazivom Sire-Akbar („Velika tajna“). Filozofija ga je toliko impresionirala da ju je nazvao „proizvodnjom najviše ljudske mudrosti“ i verovao je da sadrži nadljudske koncepte. Šopenhauer je Indiju smatrao „zemljom najstarije i najiskrenije mudrosti, mestom odakle su Evropljani mogli da prate svoje poreklo i tradicijom kojom su na njih uticali na toliko odlučnih načina“, i smatrao je Upanišade „najisplativije i uzdižuće čitanje koje je [...] moguće na svetu. To je bila uteha mog života i biće uteha moje smrti.` [63] Šopenhauer je prvi put sa prevodom Anketil du Perona upoznao Fridriha Majer 1814. godine. Upoznali su se tokom zime 1813–1814 u Vejmaru u kući Šopenhauerove majke, prema biografu Safranskom. Majer je bio Herderov sledbenik i rani indolog. Šopenhauer je, međutim, počeo ozbiljno proučavati indijske tekstove tek u leto 1814. Safranski tvrdi da je između 1815. i 1817. Šopenhauer imao još jedno važno unakrsno oprašivanje indijanskim mislima u Drezdenu. To je bilo preko njegovog dvogodišnjeg komšije Karla Kristijana Fridriha Krausea. Krause je tada bio maloletni i prilično neobičan filozof koji je pokušavao da pomeša svoje ideje sa drevnom indijskom mudrošću. Krause je takođe savladao sanskrit, za razliku od Šopenhauera, i razvili su profesionalni odnos. Od Krausea je Šopenhauer naučio meditaciju i dobio najbliže savete stručnjaka u vezi sa indijskom mišlju.[64] Pogled na stvari [...] da je sva pluralnost samo prividna, da u nepreglednom nizu pojedinaca, koji istovremeno i uzastopno prelaze u i izvan života, generacija za generacijom, starost za godinama, postoji samo jedan te isti entitet stvarno postojeće, što je prisutno i identično podjednako; - kažem, ta teorija je bila poznata mnogo pre Kanta; zaista, može se preneti u najudaljeniju antiku. To je alfa i omega najstarije knjige na svetu, svetih Veda, čiji se dogmatski deo, tačnije ezoterično učenje, nalazi u Upanišadama. Tu se nalazi gotovo na svakoj stranici ta duboka doktrina; neumornim ponavljanjem, u nebrojenim adaptacijama, mnogim raznovrsnim parabolama i sličnostima to se izlaže i usađuje. Na osnovu morala, poglavlje 4 [65] Knjiga Upanišade uvek je ležala otvorena na njegovom stolu i uvek ju je proučavao pre spavanja. Otvaranje sanskrtske književnosti nazvao je „najvećim darom našeg veka“ i predvideo da će filozofija i znanje Upanišada postati negovana vera Zapada.[66] Najuočljiviji je, u slučaju Šopenhauerovog dela, značaj Chandogya Upanishad, čija se Mahāvākya, Tat Tvam Asi, širom sveta pominje kao volja i predstava.[67] Budizam[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je primetio prepisku između svojih doktrina i Četiri plemenite istine budizma. [68]Sličnosti usredsređene na principe da život uključuje patnju, da je patnja uzrokovana željom i da izumiranje želje vodi ka oslobođenju. Tako tri od četiri „Budine istine“ odgovaraju Šopenhauerovoj doktrini volje.[69]U budizmu, međutim, iako su pohlepa i požuda uvek nevešti, želja je etički promenljiva - može biti vešta, nevešta ili neutralna.[70] Za Šopenhauera je volja imala ontološki primat nad intelektom; želja je pre razmišljanja. Šopenhauer je smatrao da je ovo slično pojmovima purusartha ili životnim ciljevima u Vedanta hinduizmu. U Šopenhauerovoj filozofiji poricanje volje postiže se: lično iskustvo izuzetno velike patnje koja dovodi do gubitka volje za životom; ili znanje o suštinskoj prirodi života u svetu kroz posmatranje patnje drugih ljudi. Međutim, budistička nirvana nije ekvivalent uslovu koji je Šopenhauer opisao kao poricanje volje. Nirvana nije gašenje osobe kako su neki zapadni naučnici mislili, već samo „gašenje“ (doslovno značenje nirvane) plamena pohlepe, mržnje i zablude koji napadaju karakter osobe. [71]Šopenhauer je u svojoj raspravi o religijama dao sledeću izjavu: [72] Ako bih želeo da rezultate svoje filozofije uzmem za standard istine, morao bih da priznam prednost budizma nad drugima. U svakom slučaju, mora da mi predstavlja zadovoljstvo da vidim svoju doktrinu u tako bliskom slaganju sa religijom koju većina ljudi na zemlji smatra svojom, jer ovo broji mnogo više sledbenika nego bilo koja druga. I ovaj sporazum mora da mi bude još ugodniji, utoliko što u svom filozofiranju sigurno nisam bio pod njegovim uticajem. Do 1818. godine, kada se moje delo pojavilo, u Evropi se moglo naći vrlo malo izveštaja o budizmu. [73] Međutim, budistički filozof Nishitani Keiji nastojao je udaljiti budizam od Šopenhauera.[74] Iako Šopenhauerova filozofija u takvom rezimeu može zvučati prilično mistično, njegova metodologija je bila odlučno empirijska, a ne spekulativna ili transcendentalna: Filozofija... je nauka i kao takva nema članaka vere; shodno tome, u njemu se ne može pretpostaviti da postoji ništa osim onoga što je pozitivno dato empirijski ili demonstrirano neospornim zaključcima.[75] Takođe imajte na umu: Ovaj stvarni svet onoga što je moguće spoznati, u kojem se nalazimo i što je u nama ostaje i materijal i granica našeg razmatranja.[76] Argument da je budizam uticao na Šopenhauerovu filozofiju više od bilo koje druge darmičke vere gubi na verodostojnosti, jer nije započeo ozbiljno proučavanje budizma tek nakon objavljivanja knjige „Svet kao volja i predstavljanje“ 1818.[77] Naučnici su počeli da revidiraju ranije stavove o Šopenhauerovom otkriću budizma. Dokazi o ranom interesovanju i uticaju pojavljuju se u Šopenhauerovim beleškama o budizmu iz 1815/16 (prepisao i preveo Urs Ap). Oni su uključeni u nedavnu studiju slučaja koja prati Šopenhauerovo interesovanje za budizam i dokumentuje njegov uticaj.[78] Drugi naučni radovi postavljaju pitanje koliko je Šopenhauerova filozofija zapravo slična budizmu.[79] Magija i okultizam[uredi | uredi izvor] Neke tradicije zapadnog ezoterizma i parapsihologije zanimale su Šopenhauera i uticale na njegove filozofske teorije. Hvalio je životinjski magnetizam kao dokaz stvarnosti magije u svom delu. „O volji u prirodi“ i išao je toliko daleko da je prihvatio podelu magije na levicu i desnicu, iako je sumnjao u postojanje demona.[80] Šopenhauer je magiju utemeljio u Volji i tvrdio je da svi oblici magijske transformacije zavise od ljudske Volje, a ne od rituala. Ova teorija je naročito paralelna sistemu magike Alistera Kraulija i njegovom naglasku na čovekovoj volji.[80] S obzirom na važnost Volje za sveobuhvatni sistem Šopenhauera, ovo znači „sugerisanje da je čitav njegov filozofski sistem imao magijske moći.“[81] Šopenhauer je odbacio teoriju razočaranja i tvrdio da bi filozofija trebalo da se sintetiše magijom, za koju je verovao da predstavlja „praktičnu metafiziku.`[82] Neoplatonizam, uključujući tradicije Plotina i u manjoj meri Marsilio Fićino, takođe je naveden kao uticaj na Šopenhauera.[83] Interesi[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je imao širok spektar interesa, od nauke i opere do okultizma i književnosti. U studentskim godinama, Šopenhauer je češće išao na predavanja iz nauka nego iz filozofije. Bio je zainteresovan jer je njegova lična biblioteka sadržala blizu 200 knjiga naučne literature prilikom njegove smrti, a njegova dela se odnose na naučne naslove koji nisu pronađeni u biblioteci.[84] Mnoge večeri su provedene u pozorištu, operi i baletu; Šopenhaueru su se posebno dopale opere Mocarta, Rosinija i Belinija. Šopenhauer je muziku smatrao najvišom umetnošću, a tokom svog života svirao je flautu.[85] Kao poliglot, znao je nemački, italijanski, španski, francuski, engleski, latinski i starogrčki i bio je strastveni čitalac poezije i književnosti. Naročito je poštovao Getea, Petrarku, Kalderona i Šekspira. Da Gete nije poslat na svet istovremeno sa Kantom kako bi ga uravnotežio, da tako kažem, u duhu doba, potonji bi bio progonjen poput noćne more mnogih ambicija uma i tlačio bi ga velikom nevoljom. Ali sada njih dvoje imaju beskrajno koristan efekat iz suprotnih pravaca i verovatno će podići nemački duh na visinu koja nadmašuje čak i antičku. [84] U filozofiji su njegovi najvažniji uticaji bili, prema njemu samom, Kant, Platon i UpanišadeŠto se tiče Upanišada i Veda, on u The World as Will piše: Ako je čitalac takođe dobio korist od Veda, pristup kojem je pomoću Upanišada u mojim očima najveća privilegija koju ovaj još uvek mladi vek (1818) može polagati pre svih prethodnih vekova, ako tada čitalac, kažem, primio je svoju inicijaciju u iskonskoj indijskoj mudrosti i primio je otvorenog srca, biće pripremljen na najbolji način da sasluša ono što mu moram reći. Neće mu zvučati čudno, kao ni mnogim drugima, a još manje nezadovoljno; jer bih mogao, ako ne bi zvučalo umišljeno, tvrditi da se svaka odvojena izjava koja čini Upanišade može izvesti kao neophodan rezultat temeljnih misli koje moram da izgovorim, mada sami ti odbici nikako ne biti tamo pronađeni.[86] Misli o drugim filozofima[uredi | uredi izvor] Đordano Bruno i Spinoza[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je Bruna i Spinozu doživljavao kao filozofe koji nisu vezani za svoje doba ili naciju. „Oboje su ispunjeni mišlju da, koliko god da su pojave sveta mnogostruke, to je još uvek jedno biće, koje se pojavljuje u svima njima... Prema tome, u njihovom svetu nema mesta za Boga kao stvoritelja sveta u njihovim filozofijama, ali Bog je sam svet “. [87][88] Šopenhauer je izrazio žaljenje što se Spinoza zalagao za prezentaciju svoje filozofije sa konceptima sholastike i kartezijanske filozofije, i pokušao je da koristi geometrijske dokaze koji ne važe zbog nejasnih i preširokih definicija. S druge strane, Bruno, koji je znao mnogo o prirodi i drevnoj književnosti, svoje ideje je predstavio sa italijanskom živopisnošću i među filozofima je jedini koji se približava Platonovoj pesničkoj i dramskoj snazi izlaganja.[87][88] Šopenhauer je primetio da njihova filozofija ne pruža nikakvu etiku, pa je stoga izuzetno značajno što je Spinoza svoje glavno delo nazvao Etika. Zapravo, sa stanovišta potvrđivanja života moglo bi se smatrati potpunim ako se potpuno zanemari moral i samoodricanje. [89]Još je neobičnije što Šopenhauer spominje Spinozu kao primer poricanja volje, ako se francuska biografija Žana Maksimilijena Lukasa [90]koristi kao ključ Tractatus de Intellectus Emendatione. [91] Imanuel Kant[uredi | uredi izvor] Značaj Kanta za Šopenhauera, kako u filozofiji, tako i na ličnom nivou, ne može se preceniti. Kantova filozofija bila je temelj Šopenhauerove filozofije i imao je visoku pohvalu za transcendentalni estetski odeljak Kantove Kritike čistog uma. Kant je uspeo da demonstrira ono što su prethodni filozofi samo tvrdili. O Kantovom uticaju na njegovo delo, Šopenhauer piše u predgovoru drugom izdanju Sveta kao volje i predstavljanja: Već sam objasnio u predgovoru za prvo izdanje da se moja filozofija temelji na Kantovoj filozofiji, te stoga pretpostavlja njeno temeljno poznavanje. Ponavljam ovo ovde. Jer Kantovo učenje proizvodi u umu svih koji su ga shvatili suštinsku promenu koja je toliko velika da se može smatrati intelektualnim rođenjem. Samo ona je u stanju zaista ukloniti urođeni realizam koji polazi od izvornog karaktera intelekta, što ni Berkli ni Malebranš ne uspevaju, jer ostaju previše u univerzalnom, dok Kant ulazi u određeno, i zaista na neki način to je prilično neprimereno i pre i posle njega, i koje ima prilično neobičan, i, mogli bismo reći, trenutni efekat na um, usled kojeg je podvrgnut potpunoj decepciji, i odmah na sve stvari gleda u drugom svetlu. Samo na taj način neko može postati podložan pozitivnijim izlaganjima koja moram da dam. S druge strane, onaj ko nije savladao kantovsku filozofiju, šta god da je još proučavao, kao da je u nevinosti; to jest, on ostaje u dometu onog prirodnog i dečjeg realizma u kojem smo svi rođeni i koji nam odgovara za sve moguće, uz izuzetak filozofije.[92] U njegovoj radnoj sobi jedna bista je bila Bude, druga Kanta.[93] Veza koju je Šopenhauer osećao sa filozofom iz Konigsberga pokazuje se u nedovršenoj pesmi koju je posvetio Kantu (uključena u 2. svesku Parerge): Očima sam te pratio na plavo nebo, I tamo se tvoj let rastvorio iz vidokruga. Sam sam ostao u gomili dole, Tvoja reč i knjiga moja jedina uteha.— Kroz naprezanje tvojih nadahnjujućih reči Nastojao sam da odagnam turobnu samoću. Sa svih strana me okružuju stranci. Svet je pust i život je beskrajan.[94] Šopenhauer je petinu svog glavnog dela, Svet kao volja i predstava, posvetio detaljnoj kritici kantovske filozofije. Šopenhauer je pohvalio Kanta zbog njegove razlike između izgleda i stvari u sebi, dok je opšti konsenzus u nemačkom idealizmu bio da je ovo najslabije mesto Kantove teorije, [9]jer, prema Kantu, uzročnost može naći primenu na objektima samo iskustvo, i shodno tome stvari u sebi ne mogu biti uzrok pojavljivanja. Neprihvatljivost ovog obrazloženja priznao je i Šopenhauer. Insistirao je da je ovo istinit zaključak izveden iz lažnih premisa.[95] Uticaj[uredi | uredi izvor] Šopenhauer je ostao najuticajniji nemački filozof do Prvog svetskog rata.[96] Njegova filozofija bila je polazna osnova za novu generaciju filozofa, uključujući: Julius Bahnsen, Pol Dosen, Lazar von Helenbah, Karl Robert Eduard von Hartman, Ernst Oto Lindner, Filip Mejnlander, Fridrih Niče, Olga Plumaher i Agnes Taubert. Njegovo nasleđe oblikovalo je intelektualnu raspravu i nateralo pokrete koji su mu se u potpunosti suprotstavljali, neokantijanizam i pozitivizam, da se pozabavi pitanjima koja bi inače potpuno ignorisali, i pritom ih je izrazito promenio.[96] Francuski pisac Gi de Mopasan komentarisao je da „izgleda da danas čak i oni koji ga iznude nose u svojim dušama čestice njegove misli.“[97] Među ostale filozofe 19. veka koji su naveli njegov uticaj su Hans Vajhinger, Volkelt, Solovjov i Vejninger. Šopenhauera su dobro čitali fizičari, a posebno Ajnštajn, Šredinger, Volfgang Pauli [98] i Majorana.[99] Ajnštajn je Šopenhauerove misli opisao kao „neprekidnu utehu“ i nazvao ga genijem.[100] U njegovoj berlinskoj studiji na zidu su visile tri figure: Faradej, Makvel, Šopenhauer.[101] Konrad Vahsman se prisetio: „Često je sedeo sa jednim od dobro istrošenih Šopenhauerovih svezaka i dok je sedeo tamo, izgledao je tako zadovoljan, kao da se bavio vedrim i veselim poslom.“[101] Kada je Ervin Šredinger otkrio Šopenhauera („najvećeg savana Zapada“), razmišljao je da svoje studije fizike prebaci na filozofiju.[102] Idealistička gledišta zadržao je tokom ostatka svog života.[103] Volfgang Pauli prihvatio je glavno načelo Šopenhauerove metafizike, da je stvar u sebi volja.[103] Ali najviše od svega Šopenhauer je poznat po svom uticaju na umetnike. Rihard Vagner postao je jedan od najranijih i najpoznatijih pristalica Šopenhauerove filozofije.[104] Divljenje nije bilo obostrano i Šopenhauer je proglasio: „Ostajem veran Rosiniju i Mocartu!“ [105] Dakle, dobio je nadimak „umetnikov filozof“. Pod uticajem Šopenhauera, Lav Tolstoj se uverio da istina svih religija leži u samoodricanju. Kada je čitao Šopenhauerovu filozofiju, Tolstoj je uzviknuo „trenutno sam uveren da je Šopenhauer najveći genije među ljudima... Ceo svet je u neuporedivo lepom i jasnom odrazu.“[106] Rekao je da ono što je napisao u Ratu i miru takođe govori Šopenhauer u Svetu kao volja i predstavljanje. Horge Luis Borhes primetio je da je razlog što nikada nije pokušao da napiše sistematski prikaz svog pogleda na svet, uprkos svojoj sklonosti ka filozofiji i metafizici posebno, taj što ga je Šopenhauer već napisao za njega.[107] Ostale ličnosti u literaturi na koje je Šopenhauer snažno uticao su Tomas Man, Tomas Hardi, Afanasi Fet, J.K. Huismans i Džordž Santajana.[108] U poslednjim godinama svog života, Herman Melvil, dok je pisao Bilija Bada, čitao je Šopenhauerove eseje i snažno ih obeležavao. Učenjak Brajan Joters primećuje da je Melvil „označio brojne mizantropske, pa čak i samoubilačke primedbe, ukazujući na privlačenje najekstremnijih vrsta samoće, ali takođe je zabeležio Šopenhauerovo razmišljanje o moralnim dvosmislenostima genija“.[109] Šopenhauerova privlačnost i rasprave. i istočne i zapadne religije u međusobnoj povezanosti ostavili su utisak na Melvila u poslednjim godinama. Sergej Prokofjev, iako se u početku nerado bavio se delima zapaženim po pesimizmu, fascinirao se Šopenhauerom nakon čitanja aforizama o mudrosti života u Parergi i Paralipomena. „Svojim istinama Šopenhauer mi je pružio duhovni svet i svest o sreći.“ [110] Citati[uredi | uredi izvor] Zdravlje nadmašuje sva moguća dobra tako znatno da je zdrav prosjak sretniji od bolesnog kralja. Ljubomora se uvek rađa sa ljubavlju, ali ne umire uvek sa njom. Ko je pametan, taj će u razgovoru manje misliti na ono o čemu govori, a više na onoga sa kim razgovara. Ako tako bude činio, može biti uveren da neće reći ništa zbog čega bi se kasnije mogao kajati. Ma kako čvrsto ljudi bili povezani prijateljstvom, ljubavlju ili brakom, sasvim pošteno svaki na kraju misli ipak samo na sebe i možda još na svoje dete. Budala trči za užicima života i shvata da je prevarena. Mudrac izbegava nevolje. Najveća je od svih ludosti – žrtvovati svoje zdravlje, ma šta to bilo; zbog sticanja imovine, zbog napredovanja u službi, zbog učenosti, zbog slave, a da o toj slasti i kratkotrajnim užicima i da ne govorimo. Šta više, zdravlju treba sve podrediti. Prijatelj svih nije ničiji prijatelj. Da je čovečanstvo oduvek bilo razumno, istorija ne bi bila dugačka hronika gluposti i zločina. Malo ima stvari koje će ljude više odobrovoljiti nego kad im ispričamo veliku nesreću koja nas nedavno snašla. Kao što je ljubav prema životu zapravo samo strah od smrti, tako i društvenost ljudi zapravo nije direktna; ona se, naime, ne zasniva na ljubavi prema društvu, nego na strahu od samoće. Stil je fizionomija našeg uma. On je pouzdaniji ključ karaktera nego što je fizionomija tela. Imitirati stil druge osobe isto je što i nositi masku. Koliko god maska bila dobra, ubrzo će postati dosadna i nepodnošljiva zato što je bez života; i stoga je i najružnije živo lice bolje od nje… Nema ničega od čega se pisac treba više čuvati nego uočljivog upinjanja da pokaže više intelekta nego što ga ima, zato što to rađa sumnju kod čitaoca da ga ima vrlo malo, jer čovek uvek, po svojoj prirodi, naglašava ono što uistinu ne poseduje. I zato je nagrada za pisca da ga nazivaju naivnim, jer to znači da se on može prikazati takvim kakav je. Generalno, naivnost je privlačna, dok ono neprirodno svuda odbija. Takođe, uviđamo da svaki pravi mislilac nastoji da izrazi svoje misli čisto, jasno, konačno i koncizno koliko god je to moguće. Zbog toga je jednostavnost uvek bila posmatrana kao znak, ne samo istine, već takođe i genijalnosti. Stil dobija svoju lepotu od misli koje izražava, a kod onih pisaca koji se samo prave da razmišljaju kaže se da su njihove misli dobre zbog njihovog stila. Stil je samo figura misli; pisati nejasnim ili lošim stilom znak je glupih i zbrkanih misli. Ljude u društvo tera unutrašnja praznina i dosada. Ako osete da su nam potrebni, ljudi postaju obesni i arogantni. Ono što nas najneposrednije usrećuje jeste vedrina uma. Ova osobina je sama sebi nagrada. Zato bi razvijanje vedrine u sebi valjalo staviti ispred svih težnji! II TOM