Izdavač: Sfairos, Beograd Biblioteka Slovesna sfera, knjiga 1 Povez: broširan Broj strana: 376 Sadržaj priložen na slikama. Blago zakošena, vrlo dobro očuvana. „...Evropskom tradicijom mi želimo da nazivamo samo ono bez čega se Evropa ne bi u istoriji čovečanstva ni pojavila kao nešto posebno, označena pojmom koji nikako nije geografski! A ona nije posebna po metafizici: nju ima i Azija, zavičaj matafizike je u Aziji, povratak u zavičaj metafizike je „Hodočašće na Istok“ (Herman Hese). Tako je za nas i Azija, kao i Evropa, jedan istorijski, a ne geografski pojam. Od vremena predsokratovaca do Sopenhauera, Ničea i Hajdegera metafizika traži svoje izvorište, a ono je azijsko! A Evropa je za nas poseban istorijski (nazvan „zapadni“) sistem vrednosti... koji polazi od ličnosti pojedinačnog čoveka kao osnovne i najrealnije pojave u istoriji, kao realnosti bez obzira da li mi tu realnost možemo da shvatimo (i filosofskim pojmovima obuhvatimo) ili ne!... Osnova civilizacije Zapada je hrišćanska po tome što njen pravni poredak nije uslovljen nikakvom filosofijom (pogotovo metafizičkom) niti znanjem, nego jedino samosvešću čoveka kao ličnosti... Metafizika je, međutim, pretnja ne samo čovekovoj ličnosti i samosvesti, nego danas već i opstanku sveta...“ (K-144)

Dr Aleksandar Kalomiros - Protiv laznog jedinstva Jednostavne misli pravoslavnog hriscanina u odnosu na nerazborite pokusaje stvaranje Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve sa takozvanim crkvama Zapada Hriscanska misao, Beograd, Valjevo, Srbinje, 1998. Mek povez, 154 strane, ponegde uredno podvlaceno hemijskom olovkom, posveta. RETKO! Jednog dana, pre ili kasnije, niko ne zna tačno kada, crkve i religije će se ujediniti. U tom haosu laži će čak i izabrani biti u opasnosti da izgube svoj put. To će biti doba Antihrista. Kako i kada će Antihrist doći, niko ne može da kaže. Ne zna se ni koliko njih će biti u stanju da ga prepoznaju, jer će on doći kao dobrotvor čovečanstva. Za sada možemo sa sigurnošću reći samo jednu stvar: svi ovi pokreti prema ujedinjenju nacija i crkava, svi ovi kompromisi i svo ovo uniformisanje čovečanstva postepeno činjeno pod parnim valjkom tehnološke kulture, priprema put za dolazak Antihrista. Ovakav razvoj čovečanstva, prema kriterijumu sveta je divan. Ali, prema hrišćanskom kriterijuumu vodi ka uništenju. Ovo ne iznenađuje i ne plaši hrišćane. Oni znaju da je svet sam sebe osudio. Zato Hristos nije htio da se moli za svet. „Ne molim se za svet.“ Knez ovoga sveta je đavo i on je „čovekoubica od početka.“ Smrt će zateći svet na vrhuncu njegove slave, na vrhuncu njegove samoobmane, na samitu kule vavilonske, kada će čovek biti u zenitu svoga starog pokušaja da postane bog svojom ličnom moći, bez Boga. Kada Sin Čovečiji dođe, naći će čoveka u punoj slavi svoje satanske opsednutosti. Bog ne traži od hrišćana da spasu svet. Svaki pokušaj od strane hrišćana da promjene smer u kome se svet sada kreće bio bi uzaludan i smešan. Svet je brod koji tone i on tone zato što mu je sama struktura pokvarena. Bog ne traži od hrišćana da spasu brod, već da spasu koliko god mogu brodolomnika. Nova Nojeva barka, Hristova crkva, plovi blizu mesta brodoloma. Svako ko hoće da se spase od vode mora da potraži utočište u njoj. Ali, da bi našao utočište, čovek mora da se odrekne sveta, ne toliko geografski, koliko suštinski. „Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti.“ tags: ekumenizam, antiekumenizam...

Fridrih Niče: Borac protiv svojeg vremena / Rudolf Štajner Zrenjanin 2005. Mek povez, 171 strana. Knjiga je odlično očuvana. B2 U poslednjoj epohi svojeg stvaranja traži Niče da iz same stvarnosti dobije ono što je ranije verovao da je dostigao u iluziji, u jednoj idealnoj oblasti. Život dobija zadatak, koji je u tom životu čvrsto ukorenjen, a ipak vodi izvan tog života. Čovek ne može u neposrednom postojanju, u stvarnom životu da stane; takođe ne ni u tom koji je obasjan prirodnom naukom. I u ovom životu se mora propatiti. To je ostalo Ničeovo mišljenje. I .„nadčovek” je sredstvo da se postojanje podnese. Sve ovo upućuje na to, da je Niče bio rođen za „patnje postojanja”. U traženju povoda za utehu sastojao se njegov genije. Borba za poglede na svet je često rađala mučenike. Niče nije stvorio ideje novog pogleda na svet. Sve više će se saznavati da se njegov genijene nalazi u produkciji novih misli. On je pak na mislima svoje okoline duboko propatio. Za tu patnju je pronašao zanosne tonove svojeg „Zaratustre”. On je postao pesnik novog pogleda na svet; himne „nadčoveku” su lični,pesnički odgovor na pitanja i saznanja novije prirodne — nauke. Sve ono što je devetnaesto stoleće stvorilo od ideja, bilo bi tu i bez Ničea. On za budućnost neće biti originalni filozof, niti utemeljitelj religije ili prorok; on će za nju biti mučenik saznanja, koji je u poeziji našao reči, da bi iskazao zašto je patio. Rudolf Štajner Sadržaj: Fridrih Niče, borac protiv svojeg vremena Predgovor prvom izdanju (1895) Ničeova dela I. Karakter II. Nadčovek III. Put Ničeovog razvoja Filozofija Fridriha Ničea kao psiho-patološki problem (1900) Ličnost Fridriha Ničea i psiho-patologija (1900) Ličnost Fridriha Ničea. Govor u spomen, Berlin, 13. septembar 1900. Iz knjige „Moj životni put”, poglavlje XVIII Indeks imena Rudolf Štajner (hronološka skica života) Izdanje celokupnih dela Rudolfa Štajnera (ICD)

NEISCRPNA ČAŠA Šmeljov Neiscrpna čaša Ivan Sergejevič Šmeljov(autor) Petar Vujičić(prevod) Izdavač: Bernar Analizirajući stvaralaštvo Šmeljova, Ivan Iljin ga je stavio u isti red sa stubovima ruske kulture: ``Tako o Rusiji još niko nije govorio...Nju su pokazali i opravdali naši sveštenomučenici i ispovednici u još nam neizživljenoj revolucionarnoj eposi. I sad je kao niko pre, propevao Šmeljov``. Ono što je nama nemoguće Bogu je moguće. Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Neiscrpna čaša još uvek je mesto molitve i utehe za mnoge Ruse koji pred njom i od nje traže spas od strasti pijanstva. Ovo je priča o čoveku koji je naslikao baš tu ikonu. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Ruska književnost Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2009; Broširani povez; ćirilica; 21 cm; 78 str.; 978-86-87993-03-7 Knjiga je NOVA.....➡️ ➡️ ------------------------------ L2

RLG1 37484) NEISCRPNA ČAŠA , Ivan Sergejevič Šmeljov , Bernar Stari Banovci Dunav Beograd 2009 , ruska književnost , Analizirajući stvaralaštvo Šmeljova, Ivan Iljin ga je stavio u isti red sa stubovima ruske kulture: `Tako o Rusiji još niko nije govorio...Nju su pokazali i opravdali naši sveštenomučenici i ispovednici u još nam neizživljenoj revolucionarnoj eposi. I sad je kao niko pre, propevao Šmeljov`. Ono što je nama nemoguće Bogu je moguće. Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Neiscrpna čaša još uvek je mesto molitve i utehe za mnoge Ruse koji pred njom i od nje traže spas od strasti pijanstva. Ovo je priča o čoveku koji je naslikao baš tu ikonu. Primi manastir Iljinu ikonu Neiscrpna čaša, njegov posmrtni dar. Iščuđavahu se nastojnica i stare monahinje: dobro je Ilja poznavao ikonopisanje, a Prečistu je naslikao kao mučenicu, i bez Deteta. I zbunjenost beše u dušama njihovim. Ali jeromonah Segrej reče: Čaša ova i jeste Dete. I u starini su hrišćani slikali pomoću znakova: slikali su Ribu, i Dveri i Lozu Vinovu – znamenje skriveno od zlih. POTPUNO NOVO , mek povez , format 14,5 x 20,5 cm , ćirilca, 78 strana

Неисцрпна чаша / Шмељов Аутор: Иван Сергејевич Шмељов Издавач: Бернар, Стари Бановци Година издања: 2009 Страна: 78 Повез: меки Писмо: ћирилица Формат: 21 цм Анализирајући стваралаштво Шмељова, Иван Иљин га је ставио у исти ред са стубовима руске културе: “Тако о Русији још нико није говорио… Њу су показали и оправдали наши свештеномученици и исповедници у још нам неизживљеној револуционарној епоси. И сад је као нико пре, пропевао Шмељов“. Оно што је нама немогуће Богу је могуће. Чудотворна икона Пресвете Богородице Неисцрпна чаша још увек је место молитве и утехе за многе Русе који пред њом и од ње траже спас од страсти пијанства. Ово је прича о човеку који је насликао баш ту икону. „Прими манастир Иљину икону Неисцрпна Чаша, његов посмртни дар. Ишчуђаваху се настојница и старе монахиње: добро је Иља познавао иконописање, а Пречисту је насликао као мученицу, и без Детета. И збуњеност беше у душама њиховим. Али јеромонах Сергиј рече: Чаша ова и јесте Дете. И у старини су хришћани сликали помоћу знакова: сликали су и Рибу, и Двери, и Лозу Винову – знамење скривено од злих.“

U dobrom stanju! Kako se obogatiti na lak način, voziti ferari i imati najlepšu ženu na svetu, a ne baviti se politikom? Istiniti ljubavni triler od koga zastaje dah! Glavni junaci su srpska verzija Boni i Klajda, a njihove avanture događaju se ovde i sada. Sve ovo moglo je da se dogodi i vama... Jovana, obična devojka, igrom sudbine biva uvučena u obračun crnogorske mafije sa njenim dečkom, koji mora da beži u inostranstvo kako bi se spasao. Pink Panteri mu pružaju šansu da se skloni i obogati pljačkajući jevrejske juvelirske radnje. No u Beogradu Jovana postaje talac sudbine, ucenjena i ponižena. Ipak, ona se diže iz pepela, rađa ćerku i bori se za nju kako zna i ume. Ljubav sa Pink Panterom otkriva zakulisne puteve kriminala i novca i upoznaje nas s tajnama legendarne grupe lopova koju favorizuju britanski i nemački mediji. Dejan Lučić, kao narator, lagano vas uvodi iza scene i prateći trag novca otkriva ko povlači konce... Zavera naravno postoji, a oni koji imaju korist od krađe dijamanata uvek su nedodirljivi. Da li dijamanti i evri donose sreću ili je za nju neophodna i ljubav? Jovana, jedna od vas, zna tajnu.. Dejan Lučić (Beograd, 15. novembar 1950)[1] je srpski publicista, geopolitičar i teoretičar zavere. Detinjstvo i mladost Dejan Lučić završio je žurnalistiku[1] na Fakultetu političkih nauka, zajedno sa bivšim načelnikom državne bezbednosti Jovicom Stanišićem, i komandantom specijalnih jedinica državne bezbednosti Frankom Simatovićem Frenkijem, sa kojima je ostao dugogodišnji prijatelj. Lučić o svom poreklu Dejan Lučić navodi da je potomak Jelene-Ilke Marković, koja je 11. oktobra 1882. godine u Sabornoj crkvi u Beogradu pucala na kralja Milana Obrenovića. Ovaj događaj je poznat kao Ilkin atentat. Lučić tvrdi i da je potomak vojvode Milenka Stojkovića iz Prvog srpskog ustanka. Takođe navodi da je njegov deda bio učesnik demonstracija u Beogradu 27. marta 1941.[traži se izvor] Književni rad Tematika Dejan Lučić se u svojim knjigama bavi tematikom teorijama zavere poput masonerije, tajnih društava, Rimokatoličke crkve i sl. koje predstavlja u svojim špijunsko-obaveštajnim romanima. Promocije Dejan Lučić je promocije svojih knjiga održavao u Studentskom kulturnom centru u Beogradu. Prva promocija je bila 1999. godine, kada je predstavio knjigu Islamska Republika Nemačka. Na toj promociji je pored autora, govorio i beli mag Lav Geršman. Druga promocija je takođe bila u Studentskom kulturnom centru u Beogradu, kada je predstavljena knjiga Kineska osveta. Promocije u dijaspori Dejan Lučić je održavao promocije svojih knjiga i u dijaspori. On je u srpskoj emigraciji u Nemačkoj i Sjedinjenim Američkim Državama držao promocije svojih knjiga, prvenstveno knjige Tajne albanske mafije. Politički rad Dejan Lučić je devedesetih godina bio jedan od osnivača Srpskog pokreta obnove,[traži se izvor], i bio je predsednik gradskog odbora istog, ali je ubrzo izbačen iz partije. Vuk Drašković, predsednik stranke, u svojoj knjizi Meta, okarakterisao ga je kao člana Službe državne bezbednosti. Dejan Lučić je dugo prekinuo rad u politici, sve do 2011. godine, kada se u politiku vratio kao osnivač Srpske demokratske stranke osnovane u martu 2011. godine. Kao dugogodišnji prijatelj Jovice Stanišića i Franka Simatovića, pojavio se kao svedok na njihovom suđenju u Haškom tribunalu 2011. godine, gde je potvrdio da poznaje optužene, i da nikada nije radio za Službu državne bezbednosti. Dela Islamska Republika Nemačka, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-02-0 Islamska Republika Nemačka, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-03-7 Варварство у име Христово, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-05-1 Варварство у име Христово, 2. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-07-5 Pavelićev testament, 1. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-16-7 Pavelićev testament, 2. deo, Ekopres, ISBN 978-86-83003-17-4 Краљевство Хазара, 1. део, Екопрес, ISBN 978-86-83003-19-8 Краљевство Хазара, 2. део, Екопрес. ISBN 978-86-83003-20-4. Тајне албанске мафије, Екопрес, ISBN 978-86-83003-04-4 Тајне лоповског заната, Екопрес, ISBN 978-86-83003-08-2 Владари из сенке, Екопрес, ISBN 978-86-83003-01-3 Теорија завере, Екопрес, ISBN 978-86-83003-23-5. Kineska osveta, 2011, Laguna

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo labavije, ali su u dobrom stanju, sve ostalo uredno! Retko ! Svetlost joge je postala biblija za stotine hiljada ljudi koji svakodnevno praktikuju jogu pomoću Ajengarove metode, za vežbanje, meditaciju ili jednostavno opuštanje. Sa više od 600 fotografija koje prikazuju sve položaje i vežbe disanja, ostaje najpotpuniji, najpraktičniji i najilustrovaniji vodič najistaknutijeg svetskog učitelja joge. Light on Ioga je sveobuhvatan i konačan izvor-knjiga za inicirane, kao i najbolji uvod za početnike koji traže zdravstvene prednosti joge za um, telo i dušu. Belur Krišnamačar Sundararadža Ajengar (engl. Bellur Krishnamachar Sundararaja Iyengar; Karnataka, 14. decembar 1918 — Puna, 20. avgust 2014) bio je osnivač stila joge poznat kao `Ajengar joga` i smatra se jednim od najistaknutijih instruktora joge u svetu. Bio je autor mnogih knjiga o jogi i filozofiji, uključujući `Svetlost na jogi`, `Svetlost na život` itd. Ajengar je bio jedan od prvih učenika Tirumalaiju Krišnamačaraju, koji se često naziva ocem moderne joge. On je zaslužan za popularizaciju joge prvo u Indiji potom i širom sveta. Ajengar je imenovan za jednog od 100 najuticajnijih ljudi na svetu od strane magazina `Tajm`. Detinjstvo B. K. S. Ajengar rođen je u siromašnoj porodici U Beluru, Kolar okrugu, Karnataka, Indija. On je bio 11. od 13 dece (od kojih je 10 preživelo). Kada je imao pet godina njegova porodica se preselila u Bangaloru, a u roku od četiri godine njegov otac je umro od Apendicitisa (zapaljenje slepog creva). U rodnom selu Beluru vladala je pandemija gripa u trenutku njegovog rođenja, ostavljajući ga bolesnim i slabim. Tokom detinjstva, on se borio sa malarijom, tuberkulozom, tifusom i opštom neuhranjenošću. `Moje ruke su bile tanke, noge su mi bile duge i tanke, i moj stomak je bio ispupčen na nezgrapan način`, napisao je on. `Moja glava je visela, i uspravljao sam je sa velikim naporom.` Međunarodno priznanje Godine 1952. Ajengar se upoznao i sprijateljio sa čuvenim violinistom Jehudinom Menuhinom koji mu je pomogao da ode u Evropu i podučava jogu U Engleskoj, Švajcarskoj i Francuskoj i drugim zemljama. Veliki broj ljudi sa Zapada upoznalo se sa praksom joge. Joga je postepeno stekla veću popularnost na Zapadu, što je velika zasluga Ajengara. Godine 1966. objavljena je Ajengarova knjiga Svetlost na jogi, koja je postala međunarodni bestseler i prevedena je na 17 jezika. Ova knjiga, koja se često naziva Biblija joge, odigrala je ključnu ulogu u činjenici da je joga postala poznata širom sveta. Zatim, Ajengar je napisao knjigu po pranajami i drugim aspektima joge filozofije. Sve u svemu, Ajengar je autor 14 knjige. Godine 1975, Ajengar je otvorio Ramamani Ajengar Spomen Institut joge u Puni, u znak sećanja na njegovu pokojnu ženu. On se zvanično povukao iz nastave 1984. ali je nastavio da bude aktivan u svetu Ajengar joge, učeći specijalna odeljenja, predavanjima i pisanju knjiga. Ajengarova ćerka, Geta, i sin, Prashant, stekli su međunarodno priznanje kao nastavnici. U 2005. godini, Ajengar je posetio Sjedinjene Američke Države da promoviše svoju najnoviju knjigu, Svetlost na život, i da održi posebnu radionicu na Joga Žurnal konferenciji u Estiz Parku, Kolorado. 3. oktobar 2005. godine proglašen je za BKSAjengar Dan od strane supervizora iz San Franciska. Antropolog Jozef S. sa Univerzitet Alter u Pitsburgu je izjavio: `Ajengar je daleko imao najveći uticaj na globalnom širenju joge`. U junu 2011. godine, on je predstavljen u spomen pečatu izdatom u njegovu čast od strane Pekinškog izdavaštva Kina Post. Sada postoji više od trideset hiljada Ajengar joga učenika u 57 gradova u Kini. Imenica `Ajengar` je definisana u Oksford Rečniku kao `jedna vrsta Hatha Joge koja se fokusira na ispravnom usklađivanju tela, koristeći se trakama, drvenim kockama, i drugim predmetima, kao pomagala u postizanju ispravnog položaja. Dana 14. decembra 2015. godine, što bi bio Ajengarov 97. rođendan, on je počastvovan sa Gugl Dudl. On je prikazan u Indiji, Severnoj Americi, i većem delu Evrope, Rusije i Indonezije. Filantropija i aktivizam Ajengar je podržao očuvanje prirode, navodeći da je važno da se sačuvaju sve životinje i ptice. On je donirao 2 miliona rupija Kamarajendra zoološkom vrtu, Misore, za koju se misli da je najveća donacija od strane pojedinca bilo kom zoološkom vrtu u Indiji. On je takođe usvojio mladunče tigra u znak sećanja na njegovu suprugu Ramamani, koja je umrla 1973. godine. Ajengar je učestvovao u promovisanju svesti o Multipla sklerozi sa Punskom organizacijom Multipla skleroze društva Indije. Najvažniji Ajengarov dobrotvorni projekat su donacije selu u kome je rođen, Beluru, u Kolar okrugu, Karnataka. Kroz fonda koji je osnovan, vodio je transformaciju sela, podržavajući niz dobrotvornih aktivnosti tamo. On je sagradio bolnicu, Indijski prvi hram posvećen mudracu Patanđaliju, besplatnu školu koja snabdeva uniformama, knjigama i toplim obrocima za decu u Beluru i okolnim selima, srednjih škola i koledža. Pristup nastavi Ajengar je privukao svoje učenike, nudeći im upravo ono što su tražili - tendenciju da budu fizički izdržljivi i fleksibilni. On je vodio demonstracije, a kasnije, kada je u saobraćajnoj nesreći izmestio kičmu, počeo je istraživanje o upotrebi rekvizita za pomoć osobama sa invaliditetom da vežbaju jogu. On je pokrenuo inspiraciju od Hindu božanstva, kao što su joga Narasimha i pričama o korišćenju drveća kao pomagala u jogi i držanju tela. Porodica Godine 1943. Ajengar se oženio sa Ramamani. On je rekao o njihovom braku: `Živeli smo bez sukoba, kao da naše dve duše su jedno.` Zajedno su podigli pet kćeri i sina. Ramamani Ajengar je umrla u u 46. godini života, a Ajengar imenovao svoj institut joge, Ramamani Ajengar, u znak sećanja na nju. Ajengarova najstarija kćerka Geta i sin Prashant su postali međunarodno poznati profesori u sopstvenom pravu. Druga deca su Vanita, Sunita, Sukita i Savita. Geta Ajengar je autor Joge: Pravi dragulj za žene(2002), a Prashant je autor nekoliko knjiga uključujući Klasu posle Klase, Joga, integrisana nauka(1998) i Joga u novom milenijumu(2008). Smrt Ajengar je umro 20. avgusta 2014, godine u Puni, od otkazivanja srca i bubrega, u 95. godini života. Ostavio je za sobom 5 kćerki i sina.

Biblioteka DANAŠNJI SVET PROSVETA Beograd 1967 Broširani povez 574 str Odlično očuvana kao nova-nekorišćena Vilijam Vajt, američki analitičar organizacije i novinar u svojoj knjizi Čovek organizacije, analizira kako različite društvene organizacije utiču na pojedinca terajući ga da se prilagodi njihovim zahtevima. Taj uticaj je tako veliki, da on govori o `čoveku organizacije` kao najčešćem tipu ličnosti, koji sve više prihvata društvenu etiku - verovanje da je pripadanje najvažnija potreba i da je grupa izvor stvaralaštva. Čovek organizacije prihvata društvene standarde, ponašanja i mišljenja u svim značajnim oblastima života: u stavovima prema pripadnosti, društvu i radu, u organizovanju svog privatnog života, u načinu vaspitanja dece, u porodičnom životu, u izboru i načinu trošenja robe i čak u vrednovanju umetničkih dela. Ali, Vilijam Vajt koji je našao mnoštvo primera ponašanja `prosečnog čoveka` u skladu sa zahtevima organizacije, ocenjuje da je harmonija pojedinca i organizacije prividna. Sklad je spoljašnji, a u samoj individui situacija je bitno drugačija, tako da postoji suštinski konflikt između pojedinca i organizacije. Konflikt između ličnosti i organizacije zaoštreniji je u savremenom društvu, mada to izgleda paradoksalno. Sa antropološke tačke gledišta, sa stanovišta ljudske prirode, prilagođavanje pojedinca savremenom društvu je samo prikrivena forma veoma oštrog konflikta. Ali, Vajt ne suprotstavlja a priori organizaciju individui, jer je organizovan život individui conditio qua non ljudske egzistencije. Čovek organizacije kao idealni model savremenog čoveka sve više funkcioniše i sam kao organizacija: efikasnost, tačnost, uklapanje u mehanizam, sposobnost saradnje - to su idealne karakteristike koje se najviše traže na `tržištu ličnosti`. Svojevrsna ljudska radoznalost kojoj je svojstveno da otkriva `zašto` svih stvari, ustupa mesto ograničenoj tehničkoj radoznalosti. Vilijam Vajt u svom delu Čovek organizacije postavlja pitanje da li su defekti naše civilizacije neizbežni, postoji li izlaz iz ovako zaoštrene konfliktne situacije. I on ipak daje odgovor na zadato pitanje. Organizaciju je stvorio čovek i nju može da promeni samo čovek. Greška nije u organizaciji, već u našem obožavanju organizacije. Greška je u našoj uzaludnoj težnji za utopijskom ravnotežom koja bi bila užasna ako bi se ostvarila. Greška je i u olakom poricanju da postoji konflikt između organizacije i individue. JES.20/16

Izdavač: Biblioteka grada Beograda Biblioteka Srbija i jugoslovensko pitanje Autor: Vladimir Ćorović Pogovor: Radoš Ljušić Povez: tvrd Broj strana: 870 Sadržaj priložen na slici. Sa nalepljenom posvetom na predlistu, veoma dobro očuvana. U odnosima srpskog naroda i Habsburške monarhije dva su momenta bitna: 1) U vreme Srpske revolucije Srbi u Turskoj su konačno shvatili da im slobodu ne donosi Austrija, već da se za nju mogu izboriti uz pomoć Rusije. To je bila, nesumnjivo, jedna od najznačajnijih prekretnica u ovim odnosima. Nastankom novovekovne srpske države, srpsko pitanje dobilo je nove sadržaje. Vaskrs Srbije bio je stvarnost koja se morala poštovati. 2) Habsburška monarhija nije uspela da reši srpsko pitanje. Ni Kneževina, odnosno Kraljevina Srbija nije bila u stanju, do početka XX veka, da pronađe konačan put ka srpskom ujedinjenju. Znalo se da više Srba živi u Habsburškoj monarhiji nego u Srbiji, ali ona nije imala snage i moći da pred svetsku javnost postavi konačno rešenje srpskog pitanja. Izazvana austrougarskom agresivnom politikom u carinskom ratu, aneksijom Bosne i Hercegovine i objavom rata, Srbija je prvi put otvoreno proklamovala svoj cilj: ujedinjenje svih Srba i Južnih Slovena. Time je presečen čvor konačnog rešenja srpskog pitanja, koje se moglo ostvariti samo na ruševinama moćnog severnog carstva. Dakle, odnosi Srba i Habsburške carevine u XIX i XX veku kretali su se od ideje da slobodu ne donosi Austrija do ideje da se srpsko ujedinjenje mora ostvariti na ruševinama Turske i Austro-Ugarske. Ćorovićeva knjiga posvećena je drugom pitanju, odnosno diplomatskoj istoriji srpsko-austrougarskih odnosa, sa naglašenom kojoj je pisao s izvesnom toplinom i nadahnućem. Možda su to najuspelije stranice ove knjige, pošto je uspeo da prikaže pravo stanje duha u jugoslovenskim zemljama, posebno u Bosni i Hercegovini, i da na posredan način dovede ovo pitanje u vezu sa sukobom Srbije i Austro-Ugarske. On je ubedljivom analizom pokazao da „Narodna odbrana” nije imala potrebe da podstiče nacionalizam kod jugoslovenske omladine, već da su omladinci prilazili ovoj svesrpskoj organizaciji zato što su „verovali da će u njoj naći ono što oni traže i žele”. Ćorović je i na ovaj način branio Srbiju od odgovornosti za Prvi svetski rat. U jugoslovenskim zemljama uzdizao se postepeno kult Srbije, koji je dosegao do neslućenih visina u vreme balkanskih ratova, posle kojih je Kraljevina želela mir, ali ga nije mogla obezbediti. S druge strane, Austro-Ugarska je bila nesnosno agresivna. Došavši do ovih saznanja, Ćorović je pisao da ona „1914. nije ušla u rat zbog sarajevskog atentata ili zbog uverenja da za to ima krivice do srpske vlade, nego stoga što je rat htela iz političkih razloga diplomatske i političke prirode. (K-127)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! NOLIT, Beograd 1970. godine na 328. strana, u tvrdom povezu sa zastitnim omotom. - Edip - Berenika - Tristan i Izolda - Hamlet - Aveti - Visnjik - Sest lica traze pisca - Paklena Masina - Noje - Ubistvo u katedrali Frensis Ferguson (21. februar 1904, Albukerki, Novi Meksiko, † 19. decembar 1986, Prinston (Nju Džersi)[1]) je bio uticajni američki književni kritičar, teoretičar drame i mitova i univerzitetski profesor. Fergusonov otac Harvi Batler Ferguson (1848-1915) bio je profesor klasičnih studija iz Alabame. Kasnije je postao advokat, partner u rudniku srebra u Novom Meksiku i kongresmen. Fransisova majka, Klara Marija Huning (amerikanizovano: Huning), ćerka vestfalskih imigranata u Novi Meksiko, jedno vreme je odrasla u Nemačkoj pre nego što se vratila u Novi Meksiko. Nakon što otac nije ponovo izabran, obesio se 1915. godine, što je Francisa gurnulo u duboku psihičku krizu koja je trajala godinama. Četiri godine je gladovao, što je rezultiralo iskrivljenjem kičme zbog neuhranjenosti.[2] Frensis Ferguson je prvo studirao biologiju i filozofiju na Univerzitetu Harvard i kratko na Oksfordu. Kao student sprijateljio se sa J. Robertom Openheimerom. U Parizu je upoznao uticajnu Silviju Bič u knjižari Šekspir i kompanija. Po povratku u Njujork, uzeo je časove glume kod Ričarda Boleslavskog i pisao pozorišne kritike za Herald Tribune. Tridesetih godina prošlog veka osnovao je pozorišni odsek na Benington koledžu u Vermontu, gde je režirao najmanje dve predstave godišnje. Nakon što je tamo radio skoro deset godina, otišao je na Univerzitet Indijana, a kasnije na Univerzitet Rutgers, gde je predavao komparativnu književnost. Među njegovim učenicima bili su pesnik Robert Pinski[3] i američki pisac Alan Čez (1940-2015). Godine 1969. izabran je za člana Američke akademije nauka i umetnosti. Nakon smrti mlade supruge 1959. godine, sa kojom je imao dvoje dece, ponovo se oženio. Spisi Fergusonova ideja o pozorištu (1949) je verovatno najuticajnija i najkorišćenija knjiga o pozorištu koju je ikada napisao Amerikanac.[4] Kritičar Alen Tejt uporedio je njegovo glavno delo sa mimezisom Eriha Auerbaha.[5] Teoretski, Ferguson se povezuje sa teorijom mitova Džejmsa Džordža Frejzera, koji je poreklo tragedije video u ritualu žrtvovanja (takozvana tragedija kralja mora da umre, koju je Ferguson, međutim, više posmatrao kao duhovnu žrtvu u korist žrtve). ljudi nego kao fizička žrtva). Teorije tragedije Aristotela, Ničea, Keneta Burka i Žaka Maritena takođe su mu dale dalju inspiraciju. Standardno delo je i Fergusonovo izdanje Poetike Aristotela (1961) sa komentarima, koje je on uveo. U Shakespeare: The Pattern in His Carpet on izoluje teme i motive u Šekspirovim dramama kao npr. B. monarh kao zemaljsko oličenje Boga, romantična ljubav sa svojom smrtonosnom i životvornom magijskom moći ili par suprotnosti odanosti i izdaje. Njegovi komentari o Danteovoj Božanstvenoj komediji u Danteovoj Drami uma: Moderno otkrivanje Čistilišta pokazuju kroz brojne unakrsne veze sa modernom poezijom, estetikom i psihologijom aktuelnost Danteove poetike, kao i njegovu dramsku snagu i koherentnost dela u koje poredi sa Šekspirom, T.S. Eliotom, Ezrom Paundom i drugima. Fergusonove knjige se lako čitaju; uvek su usmereni na laike.

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korice malo iskrzane, nista strasno. Sve ostalo uredno! `Ljudska raso ne kleči više!` je knjiga Dejvida Ajka koja se bavi temom globalne kontrole i manipulacije vlasti, medija i finansijskih institucija nad ljudima. Autor u ovoj knjizi razotkriva šokantne tajne o onima koji vode svet i otkriva kako su oni uspeli da postignu toliku moć i kontrolu nad ljudskom rasom. Uz pomoć različitih izvora i istraživanja, Ajk ukazuje na to da se ljudi moraju probuditi i prestati da prihvataju svet onakvim kakav im se servira, već da počnu da razmišljaju kritički i traže istinu. Ova knjiga predstavlja izazov za sve one koji su spremni da se suoče sa realnošću sveta u kojem žive i da preuzmu kontrolu nad svojim životom. Poručite knjigu `Ljudska raso ne kleči više!` i saznajte više o tome kako se možete osloboditi lanaca kontrole i manipulacije i postati istinski slobodni i samostalni pojedinci. Format: 17x24 Broj strana: 660 Dejvid Ajk (engl. David Icke; Lester, 29. april 1952) je britanski teoretičar zavera, bivši fudbaler i sportski komentator.[1][2][3][4][5] Napisao je preko 20 knjiga i govorio u preko 25 zemalja.[6][7] 1990. godine, kao portparol Zelene stranke, posetio je vidovnjaka koji mu je rekao da je sa svrhom na Zemlji i da će primati poruke iz duhovnog sveta.[8] To ga je dovelo do toga da je 1991. godine izjavio da je „Sin Božanstva“[9] i da će svet uskoro biti opustošen plimnim talasima i zemljotresima, predviđanja koja je ponovio u Bi-Bi-Sijevoj emisiji Vogan.[10] Njegova pojava dovela je do podsmeha u javnosti.[11] Knjige koje je Ajk napisao tokom narednih 11 godina razvile su njegov pogled na svet za Nju Ejdž teorije zavere.[8] Njegova podrška antisemitskom falsifikatu, Protokoli sionskih mudraca, i Pobuna robota i I istina će vas osloboditi, dovela je do toga da je njegov izdavač prestao da se bavi njegovim knjigama, koje su postale samostalno objavljene.[12] Ajk veruje da se svemir sastoji od „vibracione“ energije i beskonačnih dimenzija koje dele isti prostor.[13][14] Tvrdi da je interdimenzionalna rasa gmazovskih bića, Arhonata ili Anunakija, otela Zemlju i genetski modifikovana hibridna rasa čovek-Arhont, gmizavci koji menjaju oblik - Vavilonsko bratstvo, Iluminati ili „elita“ - manipulišu događajima da bi zadržali ljude u strahu, tako da se Arhonti mogu hraniti nastalom „negativnom energijom“.[15][16] Tvrdi da mnoge javne ličnosti pripadaju vavilonskom bratstvu i pokreću čovečanstvo ka globalnoj fašističkoj državi ili Novom svetskom poretku, eri postistine koja okončava slobodu govora.[8][17][18][19] Smatra da je jedini način da se pobedi takav „arhontski“ uticaj taj da se ljudi probude istini i ispune svoja srca ljubavlju.[20] Kritičari su optužili Ajka da je antisemit i poricatelj holokausta sa svojim teorijama o gmizavcima koji služe kao namerni `kod`.[21][22][23] Ajk snažno negira te tvrdnje.

Autori: Ratko Lazarević Dragi Lazarević tvrd povez, B5 format, 220 str. Поштовани, Овај текст је намењен Вама. Жеља нам је да се упознате кроз један дуги период уназад (кроз векове) какву је улогу и значај сточарство имало за српски народ и државу Србију, затим о традицији и односу српског сељака према животињама, као и о земљи Србији, једној од највећих извозника животиња и сточних производа у Европи у 19. и почетком 20. века. На крају, нажалост, да се упознате с чињеницом како српско сточарство доживљава и преживљава тешке дане борбе за опстанак, односно, како, може се слободно рећи, пропада. Стање сточарства на крају 20. века, а нарочито на почетку 21. века, забрињава, посебно оне који се баве струком, одгајиваче-фармере и грађане-потрошаче. Ово с разлогом, јер су увезени производи сточарства знатно скупљи, лошијег квалитета, а често и сумњиве здравствене исправности. С друге стране, смањење бројног стања сточарства директно утиче на развој и опстанак села и становника на селу, посебно младих. То значи да долази онај трећи, најгори период, када се одлази са села, траже се бољи услови (сигурнији) за живот, а села се гасе, остају пуста. Пропадање сточарства одражава се и на укупан развој пољопривреде и привреде наше земље. Због немања млека, меса, јаја и др. запоставља се и рад прехрамбене индустрије (млекаре, кланице, индустрија сточне хране), умањује се приход државе, смањује се број запослених, опада стандард грађана и слично. Поред тога, значај сточарства огледа се и у одржавању плодности земљишта: стајњак оплемењује земљиште, одржава структуру земљишта, обезбеђује стабилне приносе и чува агро и еко систем за разлику од употребе хемијских ђубрива и других средстава која нарушавају плодност земљишта и еколошку средину. 6 СРПСКО СТОЧАРСТВО КРОЗ ВЕКОВЕ И У БУДУЋНОСТИ На крају, да ли треба подсећати на чињеницу да ниједна земља у свету није просперирала ако није обезбедила довољно хране за своје становништво, односно, није унапредила економију без одрживе производње хране. Кроз критичко сагледавање стања сточарства никада нисмо били критизери већ, напротив, увек смо давали и наш предлог шта треба чинити да се стање поправи што чинимо и овај пут. Србија је позната сточарска земља, она је то и данас (иако је знатно ослабила), сељак и српски народ је традиционално везан за животиње, што треба користити и развијати, а држава је увек имала користи. Даље, постоје сви други услови за организовано – фармско гајење животиња, за разлику од многих других земаља у окружењу и свету, а имају развијеније сточарство. Шта немамо? Немамо јасну стратегију развоја производње хране, држава се дистанцирала, односно, удаљила од мишљења струке, село је заборављено, постоје мишљења (нажалост) да је боље увозити храну него у њу улагати. Једном речју, државне мере су затајиле, што нас све кошта, а коштаће много више ако се садашњи однос према пољопривреди не промени. И то што пре! Аутори

Odlično Dvojezično Izložba `Srbija 1914` nastoji da posetiocima približi politički, kulturni i privredni uspon Srbije na početku 20. veka, do izbijanja Prvog svetskog rata, odnosno događaje koji su prethodili samom ratu: Carinski rat, Aneksiona kriza, balkanski ratovi, Sarajevski atentat, Julska kriza, kao i srpske vojne uspehe iz 1914, prve godine Velikog rata, u borbama na Ceru, Drini i Kolubari. Borbeni napor srpske vojske i naroda, ispoljen u prvoj godini rata u odbrani od austrougarske agresije, predstavlja jedno od ključnih iskustava srpske nacije u njegovoj novovekovnoj istoriji. Prelomno doba novije srpske istorije, doba opšteg žrtvovanja, istovremeno je i deo kolektivnog sećanja oko kojeg postoji gotovo opšte slaganje, opšti konsenzus i već odavno je deo kulturne baštine koji na najpozitivniji način artikuliše svest građana Srbije. Autori izložbe su muzejski savetnik Nebojša Damnjanović, viši kustos iz Istorijskog muzeja Srbije Snežana Solunac Jović i kustos Vojnog muzeja iz Beograda Vuk Obradović. Koordinator izložbe je muzejski savetnik Slađana Bojković, dok je grafički dizajn delo Izabele Martinov Tomović, kustoskinje Istorijskog muzeja Srbije. ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Austrougarska vojska na Srpskoj granici Austrougarska vojska na Srpskoj granici Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] U srpskoj vojsci položaj ili rov se saobražava konfiguraciji zemljišta, tj prva linija rovova u podnožiju grebena, druga na vojničkoj i treća na topografskoj ivici grebena.[47] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[48] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[49] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[49] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [50] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[51] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[52] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama.

Lepo očuvano GRAĐEVINSKA KNJIGA Beograd 1965. tvrde korice, ilustrovana odlično očuvana višejezičko izdanje srpski francuski engleski nemački italijanski ruski Brana je građevina podignuta preko korita prirodnog ili veštački izgrađenog vodotoka sa svrhom da se podigne prvobitni nivo vode uzvodno od brane. Podizanje se vrši, kako bi se dobio pad za iskorišćavanje vodne snage, da se poveća dubina vode u vodotoku radi olakšavanje plovnosti ili za sakupljanje većih količina vode, potrebne za regulaciju i oticanje vodnih količina u vodotoku nizvodno od brane, za proizvodnju električne energije ili za navodnjavanje vodom iz većih područja. U planinskim potocima i bujicama brane služe za učvršćivanje i osiguravanje potočnog korita.[1] Osnovni su delovi brane: telo, preliv, ispusti i slapovi. Telo brane preuzima pritisak vode i druge sile koje deluju na branu i prenosi ih preko temeljne površine na dno i bokove rečne doline ili korita. Gornji deo tela se završava krunom brane, a to je najviša površina brane, obično poslužna cesta ili pešačka staza. Donji i bočni delovi tela učvršćeni su u dno i bokove rečne doline ili korita, a završavaju se temeljnom površinom, što je najniža površina brane. Prelivi su smešteni na najvišoj visini veštačkog jezera i služe za odvod (evakuaciju) poplavnih voda iz jezera u rečno korito. Tako se kruna brane štiti od prelivanja. Voda se preko preliva može prelivati slobodno ili je prelivanje kontrolisano kapijama. Prelivi s otvorenim odvodnim koritom smeštaju se na telo brane ili bok veptačog jezera, a prelivi s uspravnim prelivnim oknom i vodoravnim odvodnim tunelom smeštaju se unutar veštačkog jezera. Ispusti služe za pražnjenje veštačkog jezera, za iskorištavanje vode iz jezera, a kroz njih se može iz jezera ispirati i nataloženi nanos. Za kontrolu ispuštanja vode kroz ispuste služe kapije. Ispusti prolaze kroz telo brane ili bočni deo pregradnog mesta brane. Slapovi služe za rasipanje energije vodenog mlaza koji prelazi preko preliva ili kroz ispust, čime se sprečava razaranje rečnoga korita i potkopavanje temelja brane. To su bazeni kojima su odvodna korita preliva i ispusti spojeni s prirodnim koritom reke. Po potrebi se uz brane grade i korita za propuštanje drva, riblje staze, brodske prevodnice i druge građevine, kojima je svrha da omoguće one korisne delatnosti reke što ih je brana presecanjem vodenog toka onemogućila. Radi praćenja stanja brane i preduzimanja mogućih mera kako bi se sprečila oštećenja ili rušenje brane, stalno se posmatraju sva događanja u vezi s branom i njenom okolinom (pomaci i naprezanja brane i temeljnog tla, meteorološke i hidrološke prilike, seizmološka delovanja, merenje deformacija). Prema veličini i složenosti gradnje, brane se dele na velike i ostale. Velike brane jesu one koje su više od 15 metara (mereno od najniže tačke temeljne površine do krune) i brane visine između 10 i 15 metara, koje zadovoljavaju barem jedan od sledećih uslova: kruna duža od 500 metara, zapremina veštačkog jezera dobijenog gradnjom brane veća od 1 milion m³, najveća poplavna voda koja se propušta preko preliva brane veća od 2 000 m³/s, posebno složeni uslovi temeljenja brane, brana netipičnog rešenja. Prema načinu gradnje i materijalu, brane se dele na nasute, betonske i zidane kamenom, koje su danas vrlo retke.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Prve brane pojavljuju se u Mesopotamiji i Srednjem istoku, gde su se gradile za kontrolu vodenog toka reka Tigris i Eufrat koje su znale biti vrlo nepredvidive. Prva poznata brana bila je Brana Java, u Jordanu, oko 100 km severoistočno od glavnog grada Amana. Ova gravitacijska nasuta brana bila je visoka 4,5 m, široka oko 1 m i duga oko 50 m. Datira oko 3000. godine p. n. e.[3][4] U drevnom Egiptu bila je sagrađena Brana Sad-el-Kafara, 25 km južno od Kaira. Bila je 102 m duga i 87 m široka, a sagrađena je oko 2800. ili 2600. godine p. n. e.[5][1] Rimljani bili su poznati po tome što su organizovali velika gradilišta, tako da su izgradili veliki broj brana. Stvarali su veštačka jezera za opskrbu vodom u sušnom razdoblju, a upotrebljavali su malter i rimski beton, tako da su mogli sagraditi i veće objekte. Njihova najviša brana je bila brana Subijako, u blizini Rima, koja je bila visoka 50 m. Poznat je i Valerijanov most ili Band-e Kajsar u Iranu, koji je bio deo brane. Brana Kalanaj je masivna brana od neobrađenog kamena, duga preko 300 m, 4,5 m visoka i široka 20 m, na reci Kaveri, u indijskoj državi Tamil Nadu, koja je najveća stara brana koja je i danas u upotrebi, a sagrađena je u 1. veku. Njena namena je da se preusmeri reka radi navodnjavanja.[6][7] Du Đang Jen je najstariji sistem za navodnjavanje, koji u sebi ima branu, a završen je 251. godine. Nalazi se u provinciji Anhuej (Kina) i sadrži ogromno veštačko jezero za navodnjavanje, koje ima opseg od oko 100 km, a koristi se i danas.[8] Procenjuje se da danas ima oko 800.000 brana širom sveta, od toga 40.000 preko 15 m visine.[9] Vrste brana[uredi | uredi izvor] Nivo podignutog vodostaja zove se uspor, a visina, za koju se vodostaj povrh brane podigao iznad svog prvobitnog nivoa, usporna visina. Brana je temeljna, ako joj je kruna niža od nivoa neusporenog prirodnog vodostaja, u protivnom slučaju ona je vodopadna. Brane mogu biti stalne, pokretne ili mešovite. Stalne brane u celosti su nepomične masivne građevine, kojima se ne može regulisati vodostaj uzvodno od brane, a višak vode se preliva preko krune brane. Brane mogu biti nasute, od kamena (danas retko) ili armirano-betonske. Ako se vodostaj ne može regulirati, podižu se stalne brane većinom samo u gornjem toku planinskog vodotoka ili u duboko usečenim koritima, gde dizanje vodostaja kod prelivanja velikih voda ne prouzrokuje štete na obalnom području. Stalne se brane grade do visine od približno 15 m; ako im je visina veća ili ako zatvaraju dolinu u brdovitom terenu, zovu se dolinske pregrade, a ako se grade od zemljanog nasipa, zovu se usporni nasipi. Brane visine do 15 m nazivaju se niske, više od toga nazivaju se visoke. Pokretne brane sastoje se od pokretnih konstrukcija, tzv. kapija, smeštenih među stubovima. Dizanjem ili spuštanjem kapija otvara se proticajni presek vodotoka među stubovima. Tako se reguliše proticanje vode kroz branu, a time i vodostaj uzvodno od brane. Vrste brana prema visini[uredi | uredi izvor] Razlikuju se niske i visoke brane. Prema međunarodnom standardu (engl. International Commission on Large Dams, ICOLD), u visoke brane spadaju sve one brane čija visina od temelja do krune iznosi više od 15 m, kao i one više od 10 m koje imaju dužinu po kruni veću od 500 m, veće veštačko jezero od 100.000 m3, ili ako preko njih treba propuštati količinu vode veću od 2000 m³/s. Sve druge brane smatraju se niskima.[10] Niske brane[uredi | uredi izvor] Niska brana predstavlja građevinu koja uglavnom ima zadatak da skreće vodni tok ili da podiže vodostaj u koritu i na taj način omogući plovidbu. Svaka niska brana stvara koncentraciju pada i time omogućava iskorištenje vodne snage, može se iskoristiti za vodene sportove, može služiti i za zadržavanje nanosa, za sprečavanje erozije i sl. Niske brane služe i za skretanje vode radi napajanja kanala za navodnjavanje polja, kanala za opskrbu industrijskih postrojenja, plovnih kanala, kao i tunela koji odvode vodu do hidroelektrana. Brana Grand Kuli je primer gravitacijske brane Brana Gordon na Tasmaniji je lučna brana Brana Daniel-Džonson, Kvibek, Kanada, je rasčlanjena brana sa lukovima Visoke brane[uredi | uredi izvor] Visoke brane služe za stvaranje veštačkog jezera, koje se može upotrebiti za pogon hidroelektrane, navodnjavanje ili dulju plovidbu. Brana Lokvarka ima visinu 52 m i služi za pogon HE Vinodol. Najviša brana na svetu je Brana Nurek u Tadžikistanu. Vrste brana prema materijalu[uredi | uredi izvor] Prema materijalu od kojeg se grade brane razlikuju se masivne brane od kamena ili betonskih blokova zidanih u suvo, od kamena u malteru, od betona i od armiranog betona, te nasute brane od zemlje, peska, šljunka ili kamena. Betonske brane[uredi | uredi izvor] Betonska brana može se graditi od običnog i armiranog betona. Postoje tri osnovna tipa velikih betonskih brana: gravitacijske, lučne i raščlanjene. Masivne brane[uredi | uredi izvor] Na masivnoj pregradi razlikuju se uzvodni deo (izdignut iznad korita) ili telo brane, koje se suprostavlja pritisku vode, i nizvodni deo, manje više u obliku ploče položene po koritu. Prednji uzvodni deo, obično vertikalan, produžuje se do stenovite ili nepropusne podloge preko priboja ili pražnog zida. Na isti način se završava i prag na nizvodnom delu. Masivne brane stalnog karaktera danas se grade isključivo od betona. Glavni problem u vezi s ovim branama prestavlja propuštanje velike količine vode. Problem se rešava ostavljanjem protočnih polja ili preliva u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili zapornice. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Nasute brane[uredi | uredi izvor] Nasuta brana načinjena je od prirodnog materijala iskopanog uglavnom u blizini gradilišta (glina, šljunak, pesak, kamen i slično). To je najstarija poznata vrsta brana, a gradila se i pre više hiljada godina. Uz prikladnu pripremu temelja, osiguranje vododrživosti i hidraulične stabilnosti temeljnog tla može se primeniti na svim tlima. Vododrživost se ostvaruje primenom materijala koji slabo propušta vodu ili ugradnjom vodonepropusnog dela u telo brane (jezgra), ili pak na uzvodnu kosinu. Uzvodna se kosina osigurava od delovanja talasa kamenom ili drugom oblogom, a nizvodna od delovanja erozije od padavinske vode zatravljivanjem ili kamenom oblogom. Da se osigura hidraulična stabilnost, telo brane sadrži drenažni sistem. Iz sigurnosti se preliv i ispusti izvode pretežno izvan brane. One se mogu podeliti u dve grupe: zemljane brane od homogenog materijala, te zemljane i kamene brane od nehomogenog materijala. Grade se ili na steni ili na zemljanom tlu. Nisu jako osetljive na nejednolika sleganja, kao ni na potrese. Materijal od kojeg se grade, uvek u izvjesnoj meri propušta vodu, pa postoji proceđivanje iz gornje u donju vodu. Zbog toga je brana do depresijske linije zasićena vodom, a iznad te linije diže se još kapilarna voda. Ako je temeljni sloj nepropusan, voda izlazi na nizvodnoj strani kao izvor. Da bi se ovo sprečilo, postavlja se drenaža. Vrste brana prema načinu suprostavljanja pritisku vode[uredi | uredi izvor] Prema načinu suprostavljanja pritisku vode mogu biti gravitacijske, lučne, rasčlanjene i pokretne. Gravitacijske brane[uredi | uredi izvor] Gravitacijska brana suprotstavlja se vlastitom težinom pritisaku vode, pa zato telo brane ima veliku zapreminu i vrlo širok temelj. Osnovni je oblik poprečnog preseka gravitacijske brane trougao. Temelji se na dobrome temeljnom tlu, najčešće na steni, a na šljunku se mogu temeljiti brane manjih visina. Vododrživost akumulacije i smanjenje pritisaka vode na temeljnu površinu ostvaruje se injekcijskom zavesom na uzvodnoj strani brane, a katkad i odvodnjom bunarima izvedenima neposredno nizvodno od injekcijske zavese. Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne (injekcijske) galerije po konturi temeljne površine na uzvodnoj strani. Na branama višima od 40 metara grade se i vodoravne kontrolne galerije na približno svakih 25 do 40 metara visine. Najčešće se preliv i ispusti izvode na samoj brani, odnosno u telu brane. Kako bi se smanjila dopunska naprezanja zbog stezanja betona, ugrađivanje se provodi u blokovima (15 do 20 metara) koji se spajaju zaptivkama, tekom građenja hlade se agregat i voda, a gradi se i od betona koji razvija manju hidratacijsku toplotu. Na svaku branu deluju spoljašnje sile kao što je pritisak na uzvodnoj strani, uzgon vode na spojnici između temelja i tla, pritisak leda u veštačkom jezeru (u hladnim predelima), pritisak zemlje i pritisak istaloženog nanosa (mulj). Od unutrašnjih sila na branu deluje vlastita težina, pritisak vode u porama (kapilare), sile koje nastaju usled promene temperature betona i sile usled skupljanja betona (zaostala naprezanja). Lučne brane[uredi | uredi izvor] Lučna brana mnogo je tanja od gravitacijske; građena je kao zakrivljena vitka ploča učvršćena za okolni teren, tako da se veći deo opterećenja usporenom vodom prenosi na bokove doline, gde je brana oslonjena i vezana za čvrste stene. Lučnom se branom pregrađuju uske doline s dobrim uslovima temeljenja. Na osnovu odnosa debljine brane u nožici i visine brane razlikuju se tankostena (manja od 0,2), debelostena (od 0,2 do 0,4) i lučno-gravitacijska brana (od 0,4 do 0,6). Tankostene lučne brane grade se od armiranog, a ostale od običnog betona koji se armira samo u oslabljenim presecima (preliv, ispusti, galerije i slično). Radi praćenja stanja brane i mogućnosti dopunskog injektiranja, izvode se kontrolne galerije kao i kod gravitacijske brane. Preliv i ispusti izvode se najčešće na samoj brani, odnosno u telu brane. Ako imaju i neke elemente gravitacijske brane, onda se zovu lučno-gravitacijske brane, a ako su deo rotacijskih teela raznog oblika, zovu se ljuskaste ili kupolne brane. Lučne brane nastale su sa idejom da se uštedi na troškovima materijala i vremenu gradnje. Zbog smanjenih mera imaju mnogo veće deformacije, pa je za njih od velikog značaja i pitanje čvrstoće betona. Rasčlanjene brane[uredi | uredi izvor] Raščlanjena brana često se gradi u širokim dolinama. Taj se tip brane sastoji od teških stubova (kontrafora) temeljenih u koritu doline, koji se na uzvodnoj strani proširuju u glave stupova ili je na njih oslonjena uzvodna konstrukcija od ploča, niza manjih lukova ili kupola. Rade se na dobrom temeljnom tlu. Rasčlanjene brane se sastoje od više delova. Obično su to stubovi ili potpore na koje se oslanjaju ploče ili svodovi. Svaki od stubova mora na tlo prenositi opterećenje jednog polja. Ideja je isto ušteda na troškovima materijala i vremenu gradnje, kada se ne mogu izvesti lučne brane. Uglavnom se razlikuju tri tipa brana s međusobno odeljenim elementima: olakšane gravitacijske brane, nagnute ploče oslonjene na potpore ili kontrafore, lukovi oslonjeni na potpore ili kontrafore. Pokretne brane[uredi | uredi izvor] Posebna vrsta brane, nazvana pokretnom, ima pokretne delove, kapije, kojima se u celosti ostvaruje usporavanje vode. Kapijama se u veštačkom jezeru zadržavaju mali i srednji protoci, a poplavne se vode podizanjem kapije propuštaju kroz branu. Betonska konstrukcija služi samo za oslanjanje kapije i spoj s bočnim nasutim delovima brane. Te su brane manje visine, koja je ograničena mogućnostima pravljenja kapije. Grade se često na nizinskim delovima reka na kojima se, uz pokretnu branu smeštenu u koritu reke, veštačko jezero ostvaruje se potporniim nasipima uzduž rečnoga korita. Delovi brane[uredi | uredi izvor] Preliv brane Llyn Brianne, Vels Preliv brane Takato Drvo i smeće koje se nakuplja zbog brane Rušenja brane Teton Preliv brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Preliv brane Preliv ili izliv se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave ili kapije. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa ustava. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Ustave[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Ustava Ustava služi za regulaciju protoka vode na prelivu brane. Za regulaciju protoka vode kroz temeljne ispuste služi zatvarač. Preliv brane se sastoji od protočnih polja u telu brane, na kojima se smeštaju pokretne ustave. Ustava je svaki vodeni kanal kojim se reguliše visina vode, a to se obično izvodi pomoću kapija. Visina ustava, širina i broj protočnih polja zavise od topografskih i hidroloških uslova; one mogu obuhvaćati celu dužinu brane ili samo jedan deo. Širina jednog polja može iznositi do 50 m, kod valjkastog tipa zapornicama. Kod drugih ona obično ne prelazi 30 m. Najviše ustave ne prelaze visinu od 20 m. Veštačko jezero[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Veštačko jezero Rezervoar (francuski: réservoir) je veštačko jezero stvoreno potapanjem područja iza brane. Neka od najvećih svetskih jezera su rezervoari. Veštačka jezera takođe mogu biti namerno napravljena iskopavanjem ili potapanjem otvorenih rudnika. Mora se odrediti najbolje mesto za gradnju brane. Geodeti moraju pronaći rečne doline koje su duboke i uske; bočne strane doline tada mogu imati ulogu prirodnih zidova. Gradnja brane[uredi | uredi izvor] Istražni radovi[uredi | uredi izvor] Osnovni uslov za sigurnost brane je prikladno i savesno izvođenje temelja, na mestu koje je po geomorfološkim, litološkim i strukturnim uslovima prikladno za primanje konstrukcije brane. Zavisno od tipa brane, teren treba da ima određena svojstva s gledišta stabilnosti, postojanosti i nepropusnosti, i to utoliko bolja ukoliko su veća opterećenja koja će na nju delovati. Prethodna istraživanja moraju obuhvaćati detaljna geološka snimanja, bušenja, istraživanja geotehničkih osobina stena, stupnja karstifikacije, hidrologije terena, pa je potreban tim stručnjaka različitih profila. Naravno, s razvojem znanja proširio se i raspon potrebnih istraživačkih radova, a time i troškovi za njihovo izvršenje. Studije se ne smeju vršiti na brzinu, pa je za njih potrebno i nekoliko godina. Studije i istraživanja moraju obuhvatati i celo područje budućeg veštačkoog jezera. Ova ispitivanja važna su, pre svega, za pravilno određivanje potrebne visine brane, nepropusnosti područja i potrebnih tehničkih mera osiguranja. Ta istraživanja moraju biti naročito obimna u kraskim terenima. Studije moraju obuhvatiti svu ekonomsku problematiku u vezi s potapanjem područja i preseljenjem stanovništva, kulturnih spomenika i slično. Gradnja masivnih brana[uredi | uredi izvor] Masivne brane obično se grade u dve ili više faza. Korito reke se pregradi najprije posebnom zagatom na onoj strani gde su predviđeni ispusti, a kada se ovi izgrade i opreme, pušta se voda preko njih, a novim zagatom se pregradi preostali deo reke. Visina zagata zavisi od trajanja gradnje i o hidrološkim karakteristikama reke. Ona se izabira obično tako da se za vreme gradnje ne dopušta preplavljivanje jame. Za visoke brane takav postupak nije moguć na većim rekama, nego se problem rešava tako da se celo korito pregradi s pomoću uzvodne i nizvodne pomoćne brane, na dovoljnoj udaljenosti od građevinske jame, a voda se posebnim obilaznim tunelima sprovodi izvan rečnog korita. Agregat za betoniranje brana može biti od rečnog šljunka ili od drobljenog kamena određene granulacije, koji mora biti prethodno dobro ispitan. Cement treba da ima što nižu hidratacijsku toplotu, pa se portland cementu često dodaje troska iz visokih peći. Organizacija radova na betoniranju prestavlja složen problem koji treba dobro proučiti, naročito za visoke brane. Beton se ugrađuje pomoću kamiona – pumpi, toranjskih dizalica s posudama koje imaju zapreminu i preko 6 m3. Pri ugradnji betona pojavljuje se i termički problem, jer temperature dostižu 40 ºC, a ponekad i više, pa se moraju kontrolisati termoelementima. Betoniranje blokova brane vrši se naizmenično po slojevima visine 1,5 do 2 m. Vrlo je važno da se koriste vibratore s velikim brojem oscilacija (10.000 1/min) za zbijanje betona. Između vodoravnih slojeva nastaju radni prekidi, jer se novi sloj može betonirati tek nakon 3 do 5 dana, da bi se mogao ohladiti raniji sloj. Kada su radovi užurbani, suvišna toplota mora se odvoditi pomoću cevi, koje se polažu na svaki vodoravni sloj i u kojima teče hladna voda. Zahteva se velika gustina betona zbog bolje nepropusnosti, a za lučne brane traži se i velika čvrstoća. Dodatni elementi brane[uredi | uredi izvor] Kod planiranja brana potrebno je predvideti brodske prevodnice, riblje staze, korita za propuštanje drva i drugo. Brodske prevodnice sastoje se od jedne ili dve brodske komore, što zavisi od prometa na reci. To su obično vrlo skupi delovi brane, posebno kada se radi dizalica za brodove. Riblje staze su potrebne da bi se ribe kretale uzvodno ili nizvodno. Obično se sastoje od niza bazena, čiji se nivoi postupno snižavaju iz gornje u donju vodu, a obično je razlika u visini najviše 4 metra. Na vrlo visokim branama, pojavljuju se i dizalice za ribe. Brodska prevodnica[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Brodska prevodnica Rotirajuća brodska prevodnica Falkirk Brodska prevodnica je građevina koja služi za izravnavanje plovnog puta, odnosno omogućuje brodovima da prevladaju razlike u nivoima vode, koja nastaje zbog prirodnih ili veštačkih prepreka na vodnom putu. Kada je na plovnom putu potrebno dignuti ili spustiti Brod za visinu plovne stepenice, to se može ostvariti pomoću: brodske prevodnice brodske dizalice brodske uspinjače Iskustvo pokazuje da je granica primene brodske prevodnice visinska razlika od 20 do 25 m na zemljanom tlu, odnosno 30 do 35 m na stjenovitom tlu. Nizom brodskih prevodnica se može svladati visinska razlika od 40 do 60 m. Za visinske razlike veće od 70 m najčešće je opravdana upotreba brodske dizalice. Riblja staza[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Riblja staza Riblja staza je hidrotehnička građevina koja obilazi brane, ustave i brodske prevodnice, a omogućuje ribama koje se sele, da stignu do mesta za mreštenje. Obično ribe prelaze riblje staze plivanjem ili preskakivanjem, do druge strane pregrade. Brzina protoka vode mora biti dovoljna da ribe mogu preći prepreke, ali ne sme biti prevelika da se riba ne izmori, tako je često postavljanje odmarališta na ribljim stazama. Rušenja brana[uredi | uredi izvor] Totalna stanica za geodetska merenja Do 1970. srušilo se u Americi oko 110 brana, od čega je 65% bilo nasutih. U isto vrijeme u Evropi i severnoj Africi srušilo se 12 brana. Sva rušenja obično prate veće ili manje nesreće. Prema jednoj statistici (Gruner) uzrok rušenja je u 40% slučajeva lom u temelju, u 23% slučajeva nedovoljan kapacitet preliva, u 12% slučajeva nedovoljne dimenzije brane, u 10% slučajeva neravnomjerno sleganje, a u 15% neki drugi uzrok. Rušenje brane se može sprečiti, ako se pravovremenim posmatranjem deformacija (oskultacija) utvrde poremećaji pa se može prisilno isprazniti jezero i time ublažiti nesreća ili čak sačuvati brana, ako se uklone uzroci. Osmatranje brane[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Merenje deformacija Brana Peruća na reci Cetini. Merenje deformacija ili oskultacija visokih objekata i hidroelektrana vrši se s ciljem osiguranja od mogućih iznenadnih i nepredvidivih pojava na objektima (brana i elektrana), te zaštita životne sredine i nizvodnog područja od šteta i katastrofa. Geodetsko-tehničkim praćenjem provodi se prikupljanje potrebnih podataka sprovođenjem najpreciznijih geodetskih merenja, radi racionalnog održavanja objekata u toku korištenja. Bitno je da se pravovremeno zabileže svi događaji i stanja koji bi mogli uticati na sigurnost objekata. Geodetska merenja pomaka obuhvataju sva merenja u svrhu određivanja promene oblika objekta ili tla pod uticajem spoljašnjih ili unutrašnjih sila. Objekt se idealizuje određenim brojem točaka, čiji se položaj određuje u odnosu na referentnu ili osnovnu geodetsku osnovu izvan područja mogućih pomaka. Geodetskim metodama određuju se promene položaja pojedinih tačaka na objektu, a deformacija se može utvrditi na temelju rezultata merenja pomaka. Stvarno ponašanje objekta može se utvrditi samo dobro osmišljenim i kvalitetno izvedenim opažanjima, te stručnom obradom podataka. Vidi još[uredi | uredi izvor] Huverova brana Asuanska brana Brana Tri klisure Kariba (brana) Izgradnja brana arhitektura

NOVA, nekorišćena knjiga Izdavač Plavi jahač Beograd 2014, 400 strana, ilustracije NOVO IZDANJE Knjiga dr Berni Zigel: LJUBAV MEDICINA I ČUDA jedna je od onih knjiga koje vam mogu promeniti život. Poznati američki lekar u ovoj čudesnoj knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao - lekar iscelitelj. Šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od svojih - izuzetnih pacijenata. Za početak, obrijao je glavu, da bi bio bliži pacijentima, kojima je opadala kosa zbog zračenja. .. Istina je, ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana kod - izuzetnih pacijenata! `Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću. .. Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans, i svaki čovek poseduje samoiseeljujuću moć`, poručuje Dr Zigel. Ova knjiga može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život - rakom, ejcom, leukemijom. .. Za dr Vladetu Jerotića i dr Vuka Stambolovića to je jedna od najznačajnijih knjiga posvećenih zdravstvenom prosvećivanju. `Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine`, kaže dr Stambolović u pogovoru ove knjige. U predgovoru, dr Jerotić govori o značaju psihe za naše zdravlje. `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, koji pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem. .. ` Rak je izlečiv Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem. Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset - pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči. Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove` bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi. Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda. Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime - kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno. Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. `Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom - pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta - možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći? Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: `Operacija. Manje boli`. Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite? Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka. Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće`, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: `Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem. Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje. Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe! Dr Vladeta Jerotić SADRŽAJ Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7 Povodom izlaska novog izdanja, 13 Uvod, 19 ODUHOVLJAVANJE TELA Privilegovan slušalac, 31 Isceljujuća saradnja, 65 Bolest i duh, 111 Volja za životom 161 OTELOVLJAVANJE UMA Početak putovanja, 197 Usmeravanje uma na isceljenje, 227 Slike kod bolesti i isceljenja, 241 Postati izuzetan, 247 Ljubav i smrt, 309 Dodatak, 339 O autoru, 353 Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355 Detaljni podaci o knjizi Naslov: Ljubav medicina i čuda Izdavač: Plavi jahač Strana: 380 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: A5 Godina izdanja: 2012

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Knjiga dr Berni Zigel: LJUBAV MEDICINA I ČUDA jedna je od onih knjiga koje vam mogu promeniti život. Poznati američki lekar u ovoj čudesnoj knjizi svedoči kako je od klasičnog hirurga i onkologa postao - lekar iscelitelj. Šta se promenilo u njegovom životu, u njegovom odnosu sa pacijentima i šta je naučio od svojih - izuzetnih pacijenata. Za početak, obrijao je glavu, da bi bio bliži pacijentima, kojima je opadala kosa zbog zračenja. .. Istina je, ljubav leči, rak je izlečiv, čuda se događaju svakoga dana kod - izuzetnih pacijenata! `Ja ništa ne mogu da učinim za vas, ako vi ne volite sebe, ako niste spremni da se menjate, ako nemate hrabrosti da se suočite sa svojom bolešću. .. Bezuslovna ljubav je najbolji imunološki stimulans, i svaki čovek poseduje samoiseeljujuću moć`, poručuje Dr Zigel. Ova knjiga može biti od velike pomoći svakome ko se suočio sa bolešću opasnom po život - rakom, ejcom, leukemijom. .. Za dr Vladetu Jerotića i dr Vuka Stambolovića to je jedna od najznačajnijih knjiga posvećenih zdravstvenom prosvećivanju. `Ovo je prva knjiga koju bih preporučio studentima medicine`, kaže dr Stambolović u pogovoru ove knjige. U predgovoru, dr Jerotić govori o značaju psihe za naše zdravlje. `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, koji pokazuje da je nešto pogrešno u životu pacijenta, opomena da mora da krene drugim putem. .. ` Rak je izlečiv Kancerologija kao deo medicinske nauke saopštava da su za početak stvaranja tumora odgovorni virusi, opšta mutacija ćelija i raznovrsni karcinogeni činioci; uzima se u obzir i nasledna predispozicija, ali ono što je bitno u nastupanju, a zatim u napredovanju ili povlačenju malignog procesa, jeste odbrambena sposobnost organizma, njegov imunološki sistem. Shodno mojim psihijatrijskim i psihoterapeutskim razmišljanjima i istraživanjima, uspešan razvoj psihosomatske medicine u toku proteklih četrdeset - pedeset godina i možda pre svega odlučujuća otkrića u psihoneuroendokrinoimunologiji, bitno su unapredili naša znanja o raku, najavljujući nam i obećavajući ne toliko pronalazak nekog čudotvornog leka koji će, u jedan mah, otkloniti i uništiti rak, koliko stavljanje odlučnog akcenta u lečenju raka na čovekovu volju, želju, slobodnu odluku da se leči. Još je slavni Hipokrat rekao da on radije želi da sazna kakva je ličnost čoveka koji se razboleo od neke ozbiljne bolesti nego kakvu bolest ima taj čovek. I danas, međutim, mnogo je više lekara koji misle i postupaju tako kao da bolest napada ljude, umesto da shvate da su ljudi ti koji ,,ulove` bo lest, i to onda kada postanu prijemčivi za uzročnike bolesti kojima smo svakodnevno svi izloženi. Naš savremenik, američki hirurg, pedijatar i onkolog Berni Zigel iz Nju Hejvena, profesor na Jejlskom univerzitetu, napisao je neobičnu i uzbudljivu knjigu, naučnu i filosofsku, psihološku i psihoterapeutsku. Posle višegodišnjih priprema, koje su se sastojale u prikupljanju empirijskog znanja i korišćenju probrane literature (naročito iz dubinske analitičke psihologije Karla Gustava Junga), kao i religijske i religijsko-ezoterne literature azijskih religija i hrišćanstva (naročito literature o meditaciji i molitvi), Berni Zigel je 1978. godine započeo originalan i pionirski rad na lečenju teških i takozvanih neizlečivih bolesti u medicini, u prvom redu na lečenju raznih oblika raka. Nakon što je deset godina radio sa takvim bolesnicima koristeći snove bolesnika i njihove crteže, podstičući ih na stvaralaštvo manifestovano na različite načine, služeći se individualnom i grupnom psihoterapijom, Berni Zigel je postigao izvanredne uspehe u lečenju, često i izlečenje teških oblika raka kod pacijenata različitog uzrasta. Knjiga koju prikazujemo plod je, dakle, spomenutog dugogodišnjeg rada Bernija Zigela. Ona se odlikuje ozbiljnom naučnom opremom, preciznim navođenjem bolesti i njenog toka, procesa lečenja i upotrebljenih metoda. Onkološki radovi u svetu i kod nas poslednjih godina, a za mene naročito plodna knjiga Bernija Zigela Ljubav, medicina i čuda, nedvosmisleno su mi pokazali da je rak izlečiva bolest. Odmah se, naravno, postavlja glavno pitanje, važnije čak i od vrste raka, doba bolesnika, njegovog socijalnog stanja; naime - kakvo je psihičko ustrojstvo bolesnika, koliki su potencijali njegove vere, nade i ljubavi, koliko je u njemu želje da živi, a ne da umre, da se bori, a ne da se preda. Iz dosadašnjih istraživanja poznato je da se od raka najčešće razboljevaju ljudi sa dugotrajnim psihičkim konfliktima seksualne, agresivne ili neke druge prirode, depresivni ljudi, previše racionalni ljudi sa nerazvijenim emocijama ili strahom od emocija, siromašnog života fantazije, kao i ljudi sputanih i pasivnih emocija. Spremnost čoveka da ispolji svoje emocije straha i besa, kao i svoja tužna osećanja i doživljaj krivice (otud veliki značaj ispovedništva u hrišćanskoj crkvi u toku dve hiljade godina), smanjuju (prema verodostojnim istraživanjima naučnika) verovatnoću razboljevanja od raka. Ne treba zaboraviti da je ljutnja normalna emocija, ako se ispolji onda kada se oseća i ako odgovara stvarnom izazovu. Ako se ona, međutim, ne ispolji pravovremeno, razvija se skrivena, dugotrajna, često nesvesno u sebi gajena kivnost, pa i mržnja koja deluje destruktivno i samodestruktivno. Elida Evans, Jungova učenica, u mnogome je utrla put današnjim psihoonkolozima 1926. godine, kada je objavila knjigu Psihološke studije raka. Evansova zaključuje svoj rad rečima: `Rak je simbol, najveći od svih bolesti, on pokazuje daje nešto proticalo pogrešno u pacijentovom životu i opomena je da treba da ide drugim putem. `Evo, kako smo dobili, prema mom mišljenju, ključ za razrešavanje zagonetke raka. Ako se čovek već razboleo od raka, ne može i ne treba da izbegne egzistencijalno sučeljavanje sa samim sobom, sa u nečem bitnom - pogrešnim sobom. Šta je to bitno pogrešno bilo u prošlosti pacijenta - možda neka krivica koju je hteo od sebe i drugih da sakrije, dugotrajan strah ili žalost čije uzroke nije želeo da upozna? A potom stižu dva nova značajna pitanja koja treba uputiti sebi sebi; prvo pitanje: želiš li svim bićem svojim da se promeniš, da ono pogrešno, staro, okaješ, a novo i drukčije izabereš i, drugo pitanje, ko mi može u ovom preobražaju istinski pomoći? Kako je žalosno mali broj ljudi koji su stvarno spremni za preobražaj, hrišćani bi rekli, za metanoju, preumljenje! Kada je Berni Zigel nudio svojim pacijentima obolelim od raka izbor između operacije i promene njihovog životnog stila kao realnu šansu za izlečenje, osmoro od deset paci- jenata odgovorilo je: `Operacija. Manje boli`. Četiri su pitanja koja Berni Zigel postavlja svakom svom onkološkom pacijentu: 1. šta vam se dogodilo poslednjih godinu-dve pre izbijanja bolesti? 2. šta bolest za vas znači? 3. zašto vam je bolest bila potrebna? i 4. želite li da živite? Ono što se od kanceroznih bolesnika u psihoterapiji traži jeste preuzimanje odgovornosti i aktivno sudelovanje u sopstvenom lečenju. Ništa nije nemoguće u lečenju čak i najtežih oblika raka. Berni Zigel traži da se iz rečnika izbriše reč ,,nemoguće`, podsećajući na čuveni poklič nekadašnjeg izraelskog predsednika Davida Ben Guriona: `Niko ko ne veruje u čuda nije realist“. Ovakav ili sličan usklik traje već četiri hiljade godina u judeo-hrišćanskoj religiji. Ipak, čvrsto i duboko religiozno ubeđenje, prosto rečeno, vera u Boga nije jedini, pa čak ni nužan uslov da se neko izleči od raka. Iako takva vera jeste jedna od najvažnijih poluga za izbacivanje sebe iz lažnog na pravi kolosek življenja, iskustva Elizabete Kibler-Ros i Bernija Zigela ukazuju i na mogućnost izlečenja agnostika i ateista. Ono, međutim, što svaki kancerozan bolesnik mora iskreno i duboko da preživi, kao prvi uslov za početak uspešnog lečenja, jeste pošten uvid u sopstvene pogreške, uz jaku želju da iz njih izađe i pođe drugim, ispravnijim, moralnijim, manje sujetnim životnim putem. Problem sa kojim se suočava bolesnik od raka koji veruje u Boga nije nimalo lakši od onog sa kojim se suočava ateist. Ukoliko i sačuva veru koju je imao pre bolesti, bolesnik od raka može ovako da razmišlja: ako mi je Bog poslao ovu bolest, ko sam ja da tražim izlečenje? Takav način razmišljanja je isto tako pogrešan kao i onaj drugi: neka me samo još ovoga puta Bog spasi i promeni moje bolesno stanje! U prvom slučaju, bolesnik je opterećen neplodnim osećanjem grešništva i rado se predaje sudbini, što ne predstavlja dobre uslove za lečenje. U drugom slučaju, čovek se ponaša detinjasto, jer traži da mu Bog izmeni spoljašnje manifestacije njegove unutarnje bolesti, izbegavajući da sam preuzme odgovornost kako za nastanak bolesti tako i za lečenje. Zato je Berni Zigel s pravom upozoravao svvoje religiozne bolesnike da o bolesti ne misle kao o Božijoj volji, ili, još gore, Božijoj kazni (samo je čovek taj koji kažnjava sebe, nikad Bog!), već upravo kao o posledici zastranjivanja ili skretanja od Božije volje. Zaključićemo naše razmišljanje o raku i psihi ovako: onaj koji je bio voljen, i naročito obaj ko voli, ređe oboljevaju od raka. I kao hrišćanin i kao lekar-psihoterapeut, potpuno se slažem sa Bernijem Zigelom, koji pri kraju svoje knjige Ljubav, medicina i čuda piše kako oseća da sve bolesti mogu da se dovedu u vezu sa nedostatkom ljubavi ili sa uslovljenom, zapravo sebičnom ljubavi; mržnja, sebična „ljubav“ ili nedostatak ljubavi iscrpljuju tokom godina imunološki sistem organizma, dovodeći ga u jednom trenutku u stanje depresivne ispražnjenosti, nemoći za dalju odbranu. To je trenutak, kada se čovek razboljeva – od raka ili neke druge bolesti. Samo bezuslovna ljubav je moćan – najmoćniji – podsticaj za naš imunološki sistem. Ljubav sve leči! Ali ona ljubav koja se ravna prema Božijoj zapovesti:Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe! Dr Vladeta Jerotić SADRŽAJ Predgovor (Dr Vladeta Jerotić), 7 Povodom izlaska novog izdanja, 13 Uvod, 19 ODUHOVLJAVANJE TELA Privilegovan slušalac, 31 Isceljujuća saradnja, 65 Bolest i duh, 111 Volja za životom 161 OTELOVLJAVANJE UMA Početak putovanja, 197 Usmeravanje uma na isceljenje, 227 Slike kod bolesti i isceljenja, 241 Postati izuzetan, 247 Ljubav i smrt, 309 Dodatak, 339 O autoru, 353 Pogovor (Dr Vuk Stambolović), 355

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Hajnc Kohut, predstavnik psihoanalitičke self-psihologije, rođen je 13.maja 1913. u Beču a umro 8.oktobra 1981. u Čikagu. Njegov otac Feliks bio je vojnik na ruskom frontu za vreme Prvog svetskog rata. Sa majkom Elzom Lempl bio je u veoma bliskim odnosima, kao i dedom po majci. Bio je sin jedinac u porodici u kojoj je vladala hladnija klima jer su roditelji bili međusobno distancirani i često zauzeti. Kao uzori služili su mu nastavnici, posebno nastavnici istorije i geografije. Svoju knjigu `Analiza i lečenje` posvetio je svom nastavniku istorije. Sa devetnaest godina počeo je da studira medicinu. Godine 1938. postao je doktor medicine. Kohut je išao na ličnu analizu kod Valtera Marseilesa i Augusta Ajhorna, čijom je veštinom i otvorenošću bio jako zadovoljan. Ajhorn je već imao neke svoje ideje o narcizmu koje su uticale na Kohuta. Nakon dolaska nacista u Beč, bio je primoran da se sakriva a uskoro i da napusti glavni grad Austrije, ubrzo nakon Frojda. Otputovao je u Veliku Britaniju i bio smešten u logoru za emigrante pre nego što je otišao da živi sa svojim stricem. U Čikago dolazi 1940. godine. Postao je neurolog 1944. a psihijatar 1947. Prošao je i obuku iz analize na Institutu za psihoanalizu u Čikagu, gde je dobio diplomu 1948. Ubrzo je posatao i punopravni član Američkog psihoanalitičkog udruženja i potpredsednik Međunarodne psihoanalitičke asocijacije. Njegovo interesovanje za narcizam nastalo je u posmatranju njegovog sopstvenog nedoličnog ponašanja u različitim psihoanalitičkim krugovima. Smatrao je da su stavovi ostalih članova daleko prevazišli profesionalno rivlastvo i agresiju i uključili elemente prezira i nedostatka poštovanja prema drugima. Njegova najznačajnija dela su: Oblici i transformacije narcizma (1966), Analiza sopstva (1971), Psihoanalitički tretman narcističkih poremećaja ličnosti (1990-1991b). Self-objekt Mada je u svom radu primenjivao osnovne postulate Frojdovog psihoanalitičkog učenja, Hajnc Kohut je tokom većeg dela svog profesionalnog rada nastojao da ode malo dalje od Frojdovog učenja. Bio je mišljenja da Frojdov strukturalni model ličnosti (id, ego i superego) mora biti dopunjen. Po njemu najvažnija instanca ličnosti je self. Self se definiše kao `jedinica, kohezivna u prostoru, trajna u vremenu, centar inicijative i prijemnik utisaka`. U ličnosti ova jedinica ima najjači uticaj na ponašanje, motivaciju i autentično stvaralaštvo. Najvažnija osobina koju je on pripisao selfu, jeste da je to svojevrsni centar psihičkog. Self-objekt je efekat iskustva prisustva drugog. On nije drugi već efekat tog drugog, funkcija koju odnos subjekta i drugog ima za subjekt u nastajanju. Subjekt u nastajanju ne može da ostvari osećanje kohezivnosti selfa tako da se self-objekt može smatrati nedostajućom funkcijom. Self-objekt omogućava uspostavljanje održivosti iskustva celine ličnosti. Pod njegovim dejstvom biva konstituisan self. U trenucima kada selfu stoji na raspolaganju dovoljno energije, on postaje glavni motivacioni činilac u ličnosti i pokreće sve važne inicijative. Kasnije, Kohut u svom radu počinje da upotrebljava izraz nuklearni self. Sačinitelji nuklearnog selfa su razvojno najraniji obrasci, dok svi ostali nastaju kasnije i do izvesnog stepena su pod njihovim uticajem. Nuklerani self je najvažniji jer je nastao prvi, njegove osnove su postavljene u najranijem uzrastu, mada njegovu aktualizaciju neki konkretni pojedinac može potpuno da zapostavi, što se često i događa. Kohut je smatrao da u ličnosti postoje više nuklearnih selfova i da može da dođe i do zamene takvih centara. Self je bio prvobitno koncipiran kao jasno utvrđena struktura koja može da se menja samo uz teške muke, kao nešto što je dato u ranom detinjstvu, ili još ranije, najčešće skriveno od svakodnevnice, za čim se mora tragati što je i krajnji cilj razvoja. Self ima stabilnost i trajnost u vremenu i sastoji se od delova koji utiču na funkcionisanje celine. Reč je o danas poznatim terminima „grandiozni self“ i „idealizovana slika“. Self objekt nije investiran objektom-libidom, on nije doživljen kao izdvojeni entitet, već je investiran istom energijom kojom se investira i sopstveni self. Kohut ističe da `malo dete investira druge ljude narcističkim kateksama i zatim ih doživljava narcistički, tj. kao self-objekte. Očekivana kontrola nad takvim (self-objekt) drugima je zatim bliža koncepciji kontrole koji odrasli očekuju da ima nad svojim telom i umom, nego koncepciji kontrole koju očekuje da može imati nad drugima`. Sami self objekti nisu doživljeni kao nezavisni izvori inicijative, želja, potreba, osećanja, planova, ili kao da poseduju sopstveni self, već kao da postoje samo zbog nečijih potreba za njima. Oni su za subjekt bezvredni i beznačajni sami po sebi, uloga im je u tome da budu neka vrsta dodatka njegovom selfu. Ako self nema snage da se izbori s opasnošću od fragmentacije, kao i dezintegracionom anksioznošću koja je prati, on gotovo automatski traži pomoć od objekta koji može da narcistički investira i time pokuša da ga učini delom sebe. Za taj objekt se kaže da je posato self-objekt onog trenutka kad se zahvaljujući narcističkoj kateksi bude našao na samim granicama, tako da istovremeno leži s obe njihove strane. Jedan od njegovih najvažnijih osobina jeste to da je istovremeno i u subjektu i izvan njega. Majka koja umiruje istovremeno je i uzvan psihičkog sveta bebe i u njemu. Jedino zahvaljujući tome može da razume šta je bebi i da je umiri, jer je bebin self ponekad veoma slabašan da bi se mogao održati samostalno. Kad bi ostala izvan, ne bi mogla dopreti do bebinog selfa. Kad bi bila potpuno unutra, mogla bi samo da saoseća sa bebinim stanjem, ali ne i da nešto uradi za nju. Jedino konstruktivno rešenje jeste da bude na oba mesta u istom trenutku, ona mora da oseti šta bebi nedostaje u punom intenzitetu njenih osećanja, ali mora i da bude delimično distancirana da bi ispunila funkcije koje bebi u tom trenutku nisu dostupne. Transfer u narcističkoj patologiji Tema analtičkog tretmana pacijenata sa narcističkom patologijom dostigla je svoj puni značaj u radovima Kohuta. Kohut je 1971. ispitivao pojavu koju je nazvao narcistički transfer a kasnije je ovaj termin zanemario i zamenio ga selfobjektom transfera. Kohuta zanima pacijentov oštećeni self, koji traga za odgovorima prikladnog selfobjekta koji pospešuje razvoj, i to traganje je uvek u središtu pacijentovih doživljavanja u toku analize. Kada govori o selfu, Kohut kaže da se self sastoji od tri glavna dela (pola ambicije, pola ideala i međudoze talenata i veština). On dalje deli self-objekt transfera na tri grupe. Prva grupa se odnosi na transfer ogledala. Ogledajuće iskustvo označava poseban selfobjektni odnos u kome jedinka oseća da njoj značajna druga osoba empatički prepoznaje ono što ona ima da pokaže, kao što su to npr. jedinstvene sposobnosti, talenti, kapaciteti i lična privlačnost. Roditeljski odgovor pun divljenja na dete je značajan za razvoj detetovog selfa jer pruža detetu osećanje vrednosti. Naravno, roditelji ne mogu ispuniti sve detetove želje i to nije ni potrebno. Npr. za dvogodišnjaka je postignuće da baci loptu bez obzira gde pada što zaslužuje priznanje odraslih. Takav odgovor na isti čin koji bi izvršio osmogodišnjak je nepravilan i može biti destruktivan. Da bi bio potpuno empatičan, ogledajući odgovor mora biti razvojno odgovarajući i iskren. Adekvatno empatičko prepoznavanje ove dečje narcističke potrebe omogućava stvaranje narcističke konfiguracije tzv. „grandiozni self“ („Ja sam savršen i ti mi se diviš“). Za rani razvoj ova konfiguracija je prirodna i koja se putem procesa preobražavajućeg pounutrenja integriše sa ostatkom psihe. Optimalne empatičke greške roditelja, zahtevaju od deteta da razvije ili iznađe unutrašnja sredstva da bi zadržalo samopoštovanje, tolerisalo neizbežne promašaje i energično sledilo svoje ambicije. Druga grupa se odnosi na idealizujući transfer. Idealizujući selfobjektni odnos označava iskustvo empatičkog stapanja sa drugom osobom kojoj se divimo i pored koje se osećamo sigurno. Kohut ovaj moćan objekat naziva „idealizovana roditeljska slika“ („Ti si savršen a ja sam deo tebe“) i možemo ga uporediti sa dobrom vilom koja je uvek tu kada nam je potrebna pomoć i zaštita. Kao što se to dešava i sa drugim selfobjektnim potrebama, postoji razvojni proces sazrevanja idealizujućih potreba. Intenzitet i hitnost ovih potreba se smanjuje kako dete stvara načine najpre da se umiri kada je nedovoljno ili suviše stimulisano, kasnije kada stiče endopsihičke sposobnosti kontrole i kanalisanja libidinalnih i agresivnih nagona, i konačno kada uspostavi smisaone ciljeve i ideale u životu. Treća grupa se odnosi na blizanački ili alter ego transfer. Ovaj transfer podrazumeva težnju da se postigne osećanje istovetnosti sa selfobjektom. Inicijalno, bliskost koja se traži može imati kvalitet stopljenosti, ali sa razvojem se stvara veća tolerancija razlika. Npr. dok se u adolescentnoj grupi, sa njenim često strogim pravilima u oblačenju, možemo osećati ugroženi razlikama, u odraslom dobu možemo uživati u bliskosti profesionalnih istomišljenika, ali ipak poštovati međusobne razlike. Pojam empatije u self psihologiji i empatija analitičara Empatijsko razumevanje osećanja drugih ljudi je bazična sposobnost čoveka, poput njegovih čula vida, sluha, dodira, ukus i mirisa, isticao je Kohut. Da bi psihološki preživelo, dete bi trebalo da bude rođeno u emaptičkom okruženju baš kao što mora biti rođeno u atmosferi koja sadrži optimalnu količinu kiseonika da bi fizički preživelo. Kohut u centar svojih istraživanja stavlja odnos između malog deteta i loše diferenciranog roditeljskog objekta koji naziva selfobjekat za koga smatra da u optimalnim uslovima empatički odgovara na različite detetove psihološke potrebe, te ga dete intrapsihički doživljava kao davaoca funkcija koje pozitivno utiču na razvoj selfa. Selfobjekti se doživljavaju kao deo selfa, tako da se očekuje da se nad njima poseduje kontrola slična onoj nad sopstvenim telom ili umom i potrebni su radi zadovoljenja specifičnih, fazno odgovarajućih potreba selfa koji se razvija. Kada je detetova psihološka ravnoteža poremećena, selfobjekat pod optimalnim okolnostima empatički opaža detetovu tenziju i na nju odgovara akcijama kojima je cilj da je eliminišu. Da bismo pojasnili ove tvrdnje navešćemo primer postupanja majke sa anksioznim detetom. U optimalnim uslovima, detetova visoka anksioznost dovodi do empatičke rezonance unutar materinskog selfobjekta - selfobjekat doživljava blagu anksioznost koja predstavlja signal i ne pretvara se u paniku. Majka, na osnovu svojih zrelijih sposobnosti procenjuje situaciju, smiruje se i uspostavlja taktilan i vokalan kontakt sa detetom (npr. uzima dete u naručje, priča mu dok ga drži) i tako stvara uslove da ono doživi sa njom odgovarajuće stapanje. Smirenost majke, koja se prenosi dodirom, bojom glasa i sl. utiče da i dete počinje da se smiruje. Suštinski faktor za pravilan razvoj detetovog selfa je zreli, kohezivni roditeljski self koji je u skladu sa menjajućim potrebama deteta koje empatički opaža i na koje zatim odgovarajuće reaguje. Roditeljske empatičke greške koje nisu optimalne (i time pomažu proces preobražavajućeg pounutarnjenja) već traumatske u odnosu na detetovu potrebu za ogledanjem mogu dovesti do toga da detetov grandiozni self ne prolazi faze postepenog sazrevanja već zadržava arhaičnu formu i teži da zadovolji infantilne, grandiozno-egzibicionističke ciljeve. Slično, traumatske neempatične reakcije na detetove potrebe za idealizacijom dovode do toga da idealizovana roditeljska slika ne sazreva, već takođe zadržava neizmenjen arhaičan oblik i teži da zadovolji infantilne potrebe za stapanjem sa objektima koji se doživljavaju kao omnipotentni. Osobe sa ovakvim narcističkim razvojnim povredama stoga nastavljaju da sa nesmanjenom žestinom tragaju za selfobjektima koji bi zadovoljili potrebe na koje se u detinjstvu nije adekvatno odgovorilo i kratki trenuci narcističke stabilnosti koji nastaju kada se sa ovim selfobjektima uspostavi, empatičko stapanje se smenjuju sa neizbežnim razočaranjima i narcističkim povredama. Glavni deo Kohutove psihoanalitičke tehnike selfa je empatija analitičara. Ona je značajan činilac u razumevanju pacijentovog unutrašnjeg stanja. Na osnovu empatskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja, naročito u vezi sa arhaičkim stanjima selfa. U knjizi „Analiza selfa“ Kohut je opisao analizante narcističke organizacije ličnosti kao nenamerne produkte nedostatka empatije za vreme svog ranog razvoja i istakao zahtev da je neophodna adekvatna empatija od strane terapeuta da bi se ovi rani zastoji prevazišli i nastavio dalji razvoj ličnosti. Na osnovu empatijskog razumevanja može da se objasni unutrašnje stanje pacijenta, pomoću njegovih narcističkih potreba i razočaranja tokom razvoja. Doživljavanja tokom analize pomažu pacijentu da postane svestan odvojenosti analitičara i samog sebe, a to je svesnost koja se postiže odgovarajućim „netraumatskim frustracijama“ koje izaziva analitičar. To vodi ka transmutirajućoj internalizaciji kod pacijenta, tj do strukturne promene, posle čega dolazi do uvećane sposobnost pacijenta da preuzme i sprovodi važne funkcije self-objekta za sebe. Dok je suštinski empatički uspeh neophodan da bi se uspostavila i održala selfobjektna veza između analizanta i terapeuta, neizbežno je da i najempatičniji terapeut povremeno napravi empatički propust. Sadržaj ili uvremenjenost njegovih interpretacija mogu omanuti, može doći do odvajanja usled godišnjih odmora, na primer, što se najčešće doživljava kao ozbiljan remetilački faktor. U tim situacijama analizant se povlači na arhaičnije forme transfera ili doživljava veću regresiju sa privremenim remećenjem stabilnosti i pretećom fragmentacijom selfa ili selfobjekta. Prorađivanje ovih situacija se usmerava na restauriranje ovih neizbežnih remećenja time što se otkrivaju precipitirajući događaji i njihovo dinamičko značenje, zajedno sa analitičarevom ulogom u njihovom nastajanju. Terapeut mora prepoznati takva remećenja i mora prihvatiti svoj doprinos ma kako da je nenameran ili neizbežan. Tek kada se empatička selfobjektna veza ponovo uspostavi, on može istaći poreklo analizantovih nevolja u razočaranjima iz detinjstva. Kao odgovor na ove probne, široke rekonstrukcije analizant će otkriti specifična sećanja na rana iskustva koja će potom dozvoliti dalje, preciznije i terapijski značajnije genetičke rekonstrukcije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Free to Choose: A Personal Statement Milton Friedman Rose Friedman U ovoj klasičnoj raspravi o ekonomiji, slobodi i odnosu između njih dvoje, Milton i Rouz Fridman objašnjavaju kako je naša sloboda narušena i naše bogatstvo potkopano eksplozijom zakona, propisa, agencija i potrošnje u Vašingtonu. Takođe, oni pažljivo ispituju kako dobre namere često daju žalosne rezultate kada vlada uđe kao posrednik. Fridmanovi takođe pružaju lekove za te ekonomske bolesti – energično nas obaveštavaju o tome šta treba da uradimo da bismo proširili našu slobodu i unapredili prosperitet. Snažna i ubedljiva, evo važne analize o tome šta je u Americi pošlo naopako u prošlosti i šta je neophodno da bi naše ekonomsko zdravlje cvetalo. Milton Fridman (engl. Milton Friedman; Njujork, 31. jul 1912 — San Francisko, 16. novembar 2006) je bio američki ekonomista, dobitnik Nobelove nagrade za „svoj doprinos na polju analize potrošnje, monetarne istorije i teorije i za demonstraciju složenosti stabilizacione politike”.[1] Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Gotovo sam je tokom 1950-ih i 1960-ih godina držao opoziciju vladajućem kejnzijanizmu. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca. U dugom roku, po Fridmanu, povećanje novčane mase povećava cene, ali ne i ekonomsku aktivnost i zaposlenost. Samo u kratkom roku monetarni rast povećava proizvodnju i zaposlenost. Rešenje problema inflacije i kratkoročnih fluktuacija zaposlenosti i realnog nacionalnog dohotka Fridman je video u jednostavnom monetarnom pravilu: novčana masa treba da raste jednako kao realni društveni proizvod (GNP). Nije imao poverenja u sposobnost države da koriguje greške tržišta. Tražio je i da se smanji javna potrošnja kako bi privredi i stanovništvu ostajalo više novca. Bio je savetnik Ronalda Regana[2] i Margaret Tačer.[3] Njegove knjige, eseji ostvarili su veliki uticaj širom sveta, uključujući komunističke zemlje.[4][5][6] Uopšte, bio je jedan od najvećih liberala 20. veka. U knjizi Kapitalizam i sloboda dokazivao je da sistem zasnovan na slobodama daje najbolje rezultate i zalagao se, između ostalog, za dobrovoljnu vojsku, negativan porez na dohodak, fluktuirajuće kurseve valuta, ukidanje licenciranja za lekare i druge itd. TV serija i knjiga pod nazivom Sloboda izbora, koje je pripremio zajedno sa suprugom Rouz, učinili su ga popularnim širom sveta. Osnovao je, zajedno sa Hajekom, Društvo Mont Pelerin, gde je preispitivana i jačana liberalna ideja. Detinjstvo i mladost Fridman je rođen u Bruklinu, u Njujorku, u porodici jevrejskih doseljenika Sare Ethel (rođ Landau) i Jena Saula Fridmana,[7] iz Beregzasima u Zakarpatima, kraljevina Ugarska (danas Berehove u Ukrajini), trgovaca tekstilnom robom. Nakon Miltonovog rođenja, porodica se preselila u Rehvej, Nju Džerzi. U svojim tinejdžerskim danima, Fridman je stradao u saobraćajnoj nesreći usled čega mu je ostao trajni ožiljak na gornjoj usni.[8] Kao nadareni učenik, Fridman maturira nešto pre svog šesnaestog rođendana.[9] [10] Nakon diplomiranja ponuđene su mu dve stipendije za diplomski rad. Jedna iz matematike na Univerzitetu Braun, druga iz ekonomije na Univerzitetu u Čikagu.[11] Fridman bira potonju, te tako 1933. godine stiče titulu magistra nauka. Na njega su snažno uticali Džejkob Viner, Frank Najt i Henri Simons. U Čikagu je Fridman upoznao svoju buduću suprugu, ekonomistkinju Rouz. Tokom školske 1933/1934. na Univerzitetu Kolumbija je studirao statistiku s poznatim statističarem i ekonomistom Haroldom Hotelingom. Vraća se u Čikago školske 1934/1935. godine kao asistent Henriju Šulcu, koji je tada radio na `teoriji i merenju potražnje`. Te godine Fridman se upoznao sa Džordžom Stiglerom i Vilsonom Alenom Valisom sa kojima će ostati prijatelj do kraja života.[12] Naučni doprinos Fridman je najpoznatiji po oživljavanju interesa za ponudu novca kao odrednice nominalne vrednosti proizvodnje, to jest, kvantitativnu teoriju novca. Monetarizam je skup stavova povezanih sa modernom kvantitativnom teorijom Njegovi počeci mogu se pratiti unazad do škole Salamanka iz 16. veka ili čak i dalje. Međutim, Fridmanov doprinos je u velikoj meri odgovoran za modernu popularizaciju. On je koautor, sa Anom Švarc, `Monetarne istorije SAD, 1867-1960` (1963), koja je ispitivala uloge ponude novca i ekonomske aktivnosti u istoriji SAD. Upečatljiv je zaključak njihovog istraživanja u vezi načina na koji promene ponude novca doprinose ekonomskim fluktuacijama. Nekoliko studija regresije sa Davidom Mizelmanom tokom 1960-ih predlagale su primat ponude novca u odnosu na investicije i državnu potrošnju u određivanju potrošnje i proizvodnje. Fridman je bio glavni zagovornik monetarističke škole ekonomije. On je tvrdio da postoji bliska i stabilna veza između inflacije i ponude novca, uglavnom da se inflacija može izbeći uz pravilnu regulaciju stope rasta monetarne baze. On je koristio slavnu analogiju o `bacanju novca iz helikoptera.`,[traži se izvor] kako bi se izbegli mehanizmi za ubrizgavanje novca i drugi faktori koji bi njegove modele činilo prekomplikovanim. Fridmanovi argumenti su se suprotstavljali popularnom konceptu inflacije troškova, da je povećan opšti nivo cena u to vreme bio rezultat povećanja cena nafte, odnosno povećanja plata; kao što je on pisao, Inflacija je uvek i svugde novčani fenomen 1963.[13] Fridman je takođe poznat po svom radu na funkciji potrošnje, hipoteze o stalnom prihodu (1957), koji je sam Fridman nazivao svojim najboljim naučnim radom.[14] Ovo delo je tvrdilo da će racionalni potrošači trošiti proporcionalnu količinu onoga što percipiraju da je njihov stalni prihod. Slučajne dobitke će uglavnom sačuvati. Poreska odbijanja isto tako, jer racionalni potrošači predviđaju da će porez morati da se poveća zbog balansiranja budžeta. Drugi važni doprinosi su njegova kritika Filipsove krive i koncepta prirodne stope nezaposlenosti (1968). Vlada koja donosi veću inflaciju ne može trajno smanjiti nezaposlenost na taj način. Nezaposlenost može biti privremeno manja, ako je inflacija neočekivana, ali na duge staze nezaposlenosti će biti određena trvenjima i nesavršenostima na tržištu rada. Stanovišta u vezi državnih politika Javna dobra i monopoli Fridman je podržavao državno upravljanje javnim dobrima tamo gde se smatralo da privatne firme ne mogu da pruže zadovoljavajuće usluge, međutim, tvrdio je da bi mnoge usluge koje pruža Vlada bile bolje pružene od strane privatnog sektora. Vojna obaveza Milton Fridman je bio glavni zagovornik dobrovoljnog služenja vojske, navodeći da je regrutacija u `neskladu sa slobodnim društvom.`[15][16] U delu `Kapitalizam i sloboda`, on je tvrdio da je vojni rok nepravedan i proizvoljan i sprečava mladiće u oblikovanju života po svojoj meri.[17] Tokom Niksonove administracije bio je na čelu odbora kako bi istražio prebacivanje na plaćene / dobrovoljačke oružane snage. On će kasnije tvrditi da je njegova uloga u uklanjanju regrutacije u Sjedinjenim Američkim Državama bilo njegovo najponosnije postignuće.[18] Fridman je, međutim, smatrao da bi se narod mogao prisiliti na vojnu obuku kao rezervu u slučaju rata.[17] Ekonomske slobode Majkl Voker iz Frejzer instituta i Fridman ugostili su niz konferencija od 1986. do 1994. Cilj je bio da se stvori jasna definicija ekonomske slobode i metoda za njeno merenje. Na kraju je to rezultiralo prvim izveštajem o svetskoj ekonomskoj slobodi, `ekonomske slobode u svetu`. Fridman je zagovarao jaču osnovnu pravnu (ustavnu) zaštitu ekonomskih prava i sloboda u cilju daljeg promovisanja industrijsko-komercijalnog razvoja, prosperiteta i podupirao demokratiju i slobodu te uopšteno vladavinu prava u društvu.[19] Politika u vezi socijalnih davanja Fridman predlaže da ako bi sistem socijalnih davanja uopšte postojao, zamenio bi postojeći sistem negativnim porezom na dohodak, odnosno progresivnim poreskim sistemom, u kojem bi siromašni od Vlade primali osnovni životni prihod.[20] Prema Njjujork tajmsu, Fridmanovo stanovište po ovom pitanju su sledeća: ″Tržište postiže sjajne stvari, ali ne može vršiti distribuciju prihoda koji svim građanima omogućava zadovoljenje osnovnih životnih potreba″[20] Gej prava Fridman je bio pristalica gej prava. Nikada nije jasno podržao istopolne brakove, umesto toga je rekao „Ne smatram da bi trebalo biti bilo kakve diskriminacije prema homoseksualcima[21][22] Politika u vezi droga Fridman se takođe zalagao za libertarijansku politiku kao što je legalizacija droge i prostitucije. Tokom 2005. godine Fridman i još pet stotina ekonomista predstavili su ekonomske prednosti u legalizaciji marihuane.[23] Smrt Fridman je preminuo u 94. godini u San Francisku 16. novembra 2006. godine.[24] Još uvek je radio kao ekonomista, njegova poslednja kolumna objavljena je dan nakon smrti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! ŽIVOTOPIS SV. DESPOTA STEFANA VISOKOG I SV. EVGENIJE-CARICE MILICE Autor: Arhim. dr JUSTIN POPOVIĆ Izdavač: MANASTIR `ĆELIJE`, Valjevo 79 str. : ilustr. ; 16,5 x 24 cm - Ćirilica / Mek povez Justin Popović (svetovno ime Blagoje Popović) (Vranje, 25. mart/6. april 1894 – manastir Ćelije, 25. mart/7. april 1979) je novokanonizovani srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Bio je veliki protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga imenom „svejeres“. Svoje stavove o tome izneo je u knjizi „Pravoslavna crkva i ekumenizam“. Bitno je doprineo razvoju teološkog koncepta svetosavlja. Teološki sledbenici Justina Popovića se nazivaju justinovcima. Blagoje Popović je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po starom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Familija Popovića je kroz generacije bila sveštenička, jedino je Blagojev otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu. Pohađao je devetorazrednu beogradsku Bogosloviju, gde je upoznao i Milana Đorđevića, potonjeg episkopa dalmatinskog Irineja. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i pokušavaju da spreče dete da ode u monahe. Tokom Prvog svetskog rata Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu, a kasnije se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin. Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista sinoda SPC. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat teologije. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu prima jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa „Hrišćanski život“. Poznati su njegovi članici „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u kliru SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Sv. Isaka Sirijskog i Sv. Makarija Egipatskog. Ali je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis „Hrišćanski život“ ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret pravoslavaca. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo ga je Sinod odlučio postaviti za episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u vezi sa vladikom Nikolajem i Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv Konkordata u Kraljevini Jugoslaviji 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filozofsko društvo 1938. u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U Ćelije je došao 28. maja 1948. godine, prognan sa Bogoslovskog fakulteta. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne savete.[1] Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Otac Justin je se upokojio u isto vreme i u isti dan kada je i rođen — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce.

Beograd 1997. Mek povez sa klapnama, ćirilica, Ilustrovano, 272 strane. Napomena: na predlistu posveta; ako se to izuzme, knjiga je odlično očuvana. R4 Knjigu autora Mirka Jovićevića toplo preporučujemo čitaocima. Ona obuhvata, malo ili nimalo poznate sudbinske događaje, prvo u Sloveniji, a zatim u Hrvatskoj, od jula 1991. godine do avgusta 1995. godine... To su, uostalom, vojna dejstva i drugi napori jedinica JNA u Sloveniji, da bi se preneli kasnije u zoni odgovornosti Kninskog korpusa, od Plitvičkih jezera, preko Kninske krajine, Severne i Srednje Dalmacije do Splita, čiji je jedini cilj bio deblokiranje blokiranih kasarni i drugih vojnih objekata Armije, kao i porodica aktivnih i građanskih lica na službi u JNA, u dalmatinsim gradovima. Jedno vreme zajedno sa Devetim korpusom, skoro godinu i po dana, delovala je i Teritorijalna odbrana Krajine. Sticajem niza okolnosti trebalo je uz ogromne otpore razne vrste — političke, državne, vojno-obaveštajne i druge, koje je činila ustaška vlast i njeni mentori SAD, Nemačka, Austrija i drugi, te razne najekstremnije i najreakcionarnije grupacije iz sveta (među kojima je bio i određeni broj Jugoslovena koji su živeli izvan granica SFRJ) deblokirati kasarne u Gospiću, Svetom Roku, Zadru, Šibeniku, Sinju i Splitu kao i manjim mestima na ovom prostoru. Deblokiranje je značilo njihovo spasavanje sigurne smrti... O njihovoj borbi i stradanju autor na autentičan i- slikovit način piše. On je to mogao, zahvaljujući činjenici, da je u Zadru i Šibeniku ilegalno ušao desetak dana pre deblokade i nalazio se među zatočenicima. Pošto je zadatak izvršen, prema Tuđmanovim snagama Postavila se Teritorijalna odbrana Krajine. Ubrzo su se između ovih snaga našle, prema Vensovom planu, i međunarodne snage, u takozvanim ružičastim zonama. Kasniji događaji su pokazali da su polagane preterane nade u „plave šlemove“ i da su mnoge stvari krenule negativnim pravcem, a na tragediju srpskog naroda, Tragični građanski rat ostavio je teške, stravične posledice, posebno po srpski narod, koji je, najzad, ostao bez svojih vekovnih ognjišta. Uz kratke hronike, stravične reportaže, autor daje izuzetno zanimljiva dva teksta. Prvi u obliku opisa delovanja CIA, nemačke, austrijske i nekih drugih obaveštajnih službi. Ukazuje da je kroz mnoge faktore SAD i na ove naše prostore — stigla imperijalna velesila koju nije poznavala ranija istorija. Ta velesila svetu nudi poredak, svoju verziju de fakto vladanja svetom ili njegovim globalnim usmeravanjem. Tako su napušteni principi koji su značili: poštovanje nezavisnosti i integriteta država, što znači nemešanje u njihove unutrašnje događaje, pa se daje Sjedinjenim Američkim Državama da po svojoj meri uređuju poredak koji njima odgovara i na ovoj planeti budi jedini „policajac”! Iako autor ovo pitanje daje u uvodnom poglavlju, ono se provlači i kroz neke druge tekstove. Na određen način baca svetlo na raspad SFRJ. Drugo, autor iznosi niz podataka, koji govore o izdaji u znatnom delu rukovodećih struktura u Kninskoj Krajini, imenujući pri tom, ličnosti, radnje i razne događaje. Ovo pitanje zaslužne duboku analizu i na nju ima pravo narod Kninske Krajine. Hrvatski bojovnici čine teror i zločin u ime „slobode naroda Hrvatske, što je obmana i zabluda, jer su sva pitanja, pa i razlaz, mogla biti znatno drugačije rešena... Sve priče, reportaže u knjizi bazirane su na materijalnim činjenicama, na faktima koji se lako vide, na ličnom uvidu autora. Iz recenzije Danilo Bulajić Sadržaj: REČ AUTORA IZ RECENZIJE Za kršenje usrtava — na sud Po scenariju CIA Tajni podaci ustaša Naredba svim zengama Planovi za napad na Srbe i JNA Ustaški agenti među Srbima Heroji „Kasarne heroja” Vitezovi okruglog stola Dostojni naslednici proletera Artiljerci kao pešadija Postelje na dnu mora „Ubili su me moji” Plejada hrabrih Bez straha i mane Borba za raketne baze Život damo — most ne damo Most srušen — zavet ispunjen Sve vide i čuju Hrvati beže od zengi Stigli crnogorski dobrovoljci Primorani na deblokadu Pale i miniraju kuće Ružne scene po ratištu Podli napad Prekidi donose smrt Spašeni mnogi životi Sporazum o apsolutnom prekidu vatre Ne pretite - uništićemo Zadar Počelo izvlačenje iz Zadra Lov na vojnike Prvi poginuli plaćenik Otkriveni tajni planovi za napad Pustili ih na dohvat cevi Odlikovanja za najhrabrije Poginuli hraneći Hrvaticu Humanost mora da bude vaše geslo Dezertirali pa se vratili Vuk je, bez sumnje, izdajnik Babić — Đuićev miljenik Gura narod u ponor Mrtvi smo za svoje Traže Bibliju i karte Prljava laž Kapetane, dajte pištolje Junaci iz `Jamnjaka` i `Ražine` Ultimatum Splitu i Šibeniku Deca i žene stražare Potpukovnik ima dušu Rokće ko svinja Sporazum o izvlačenju iz Šibenika i Splita Otvorena vrata zatočeništva Ćelija smrti Ispraćeni s mržnjom — dočekani s ljubavlju. Diverzanti ušli u Šibenik KRAJINA 1993—1995. Izborna ofanziva Decu zakivali za bedeme! Bacač porodice Erceg Heroji sa Vučjaka Kosovski junaci Sa rođendana na ratište Ana sa Korduna Ispiti na ratištu Podla izdaja naroda

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Justin Popović ili Sveti Justin Ćelijski ] (svetovno: Blagoje Popović; Vranje, 6. april 1894 — manastir Ćelije, 7. april 1979) novokanonizovani je srpski svetitelj. Bio je arhimandrit manastira Ćelije, doktor teologije, profesor Beogradskog univerziteta i duhovnik. Blagoje Popović, potonji otac Justin, je rođen u Vranju 6. aprila (25. marta po julijanskom kalendaru) 1894. godine od oca Spiridona i majke Anastasije. Porodica Popovića se doselila u selo Gornje Žapsko iz okoline Tetova, kasnije se spustila u Vranje.[12] Bila je kroz generacije sveštenička porodica, jedino je Blagojev, otac Spiridon bio samo crkvenjak. Blagoje je bio najmlađe dete, a imao je starijeg brata Stojadina i sestru Stojnu.[13] U devetorazrednoj beogradskoj Bogosloviji stekao je puno prijatelja i sa njima se okupljao u razna bogoslovska, molitvena bratstva. Jedan od njegovih prijatelja je bio i Milan Đorđević, potonji episkop dalmatinski Irinej. Kao mlad bogoslov, Blagoje je pored svetootačkih dela čitao najviše Dostojevskog. Brat Stojadin, kao student prava je izgubio nesrećnim slučajem život, ispavši iz voza pri jednom svome povratku sa studija kući. Blagoje tada svima otvoreno govori da želi ceo svoj život da posveti Bogu da bi bio što bliži njemu i svome bratu. Roditelji mu se protive toj želji i na sve načine pokušavaju da spreče svoje dete da ode u monahe.[14] Blagoje biva mobilisan u „đačku četu“ pri vojnoj bolnici u Nišu tokom Prvog svetskog rata, a kasnije oni se zajedno sa vojskom i sveštenstvom povlače preko Albanije. Stigavši u Skadar, Blagoje moli patrijarha Dimitrija za monaški postrig, patrijarh blagosilja i bogoslov Blagoje postaje monah Justin.[15] Tadašnja vlast prebacuje jednim starim brodom bogoslove do Barija, a posle toga preko Pariza, bogoslovi stižu u London gde ih prihvata jeromonah Nikolaj Velimirović. Iz Engleske gde je sa grupom bogoslova privremeno smešten, blagoslovom patrijarha srpskog Dimitrija, Justin prelazi u Duhovnu akademiju u Petrogradu. Zbog nemira koji su nadolazili, bogoslovi su 1916. godine povučeni nazad u Englesku. U Engleskoj, Justin studira teologiju na Oksfordu i sam se izdržava, a ne od stipendija engleske vlade. Svoju kritiku zapadnog sveta izložio je u svojoj doktorskoj tezi „Religija i filosofija Dostojevskog“, koja nije prihvaćena. Bez diplome se vraća u Srbiju 1919. godine. Patrijarh Dimitrije ga ubrzo po povratku šalje u Grčku. Postao je stipendista Svetog sinoda. Za vreme jednoga kratkoga boravka kući, biva promovisan u čin jerođakona. U Grčkoj, kao i u Rusiji i Engleskoj, upoznaje tamošnji svet. Na njega je posebno utisak ostavila jedna starija baka, Grkinja, kod koje je stanovao. Za nju je rekao da je od nje više naučio nego na celom Univerzitetu. Često je kao jerođakon sasluživao u grčkim hramovima. U Atini stiče doktorat bogoslovlja. Sveti sinod mu najednom uskraćuje stipendiju, pred sam doktorat. Morao je 1921. godine da se povuče u Srbiju i postane nastavnik karlovačke bogoslovije. Predavao je Sveto pismo Novoga zaveta, Dogmatiku i Patrologiju. Tu dobija jeromonaški čin. Vremenom postaje urednik pravoslavnoga časopisa Hrišćanski život. Poznati su njegovi članci „Sa uredničkog stola“. Ponekad mu je pero „bilo oštrije“ i doticalo se i nekih tadašnjih nepravilnosti u sveštenstvu SPC i bogoslovskim školama. U karlovačkoj bogosloviji (u koju je u međuvremeno bio premešten), neko mu krade sa radnoga stola doktorsku disertaciju o gnoseologiji Svetog Isaka Sirijskog i Svetog Makarija Egipatskog. Ali ipak je za par dana napisao okvirno istu disertaciju „Problem ličnosti i poznanja po učenju Sv. Makarija Egipatskog“ i doktorira u Atini, 1926. godine. Ubrzo potom proteran je iz Karlovačke bogoslovije u Prizren, gde je proveo oko godinu dana, tačno onoliko vremena koliko je trebalo da se časopis Hrišćanski život ugasi. U to vreme na Zapadu, u Češkoj javlja se pokret koji je želeo da se vrati u Pravoslavnu veru. Justin biva izabran za pomoćnika vladici Josifu Cvijoviću u misiji u Prikarpatskoj Rusiji. Ubrzo je Sveti sinod odlučio da ga hirotoniše kao episkopa. On je to odbio uz obrazloženje da je nedostojan tog čina. Posle toga nijednom nije biran ili predlagan za episkopa. Zatim je postavljen za profesora Bitoljske bogoslovije. Na bogosloviji je bio u stalnom kontaktu sa vladikom Nikolajem i svetim Jovanom Šangajskim. Zajedno sa arhijerejima SPC borio se protiv uvođenja Konkordata u Srbiju 1936. godine. Često je pomagao i pisao pohvalno o bogomoljačkom pokretu koji je vodio sveti vladika Nikolaj i bio satrudnik na misionarskom polju sa izbeglim pravoslavnim Rusima, ispred crvene revolucije. Od 1934. godine je profesor Bogoslovskog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Godine 1938. zajedno sa Branislavom Petronijevićem osnovao je Srpsko filosofsko društvo u Beogradu. Bavio se prevođenjem bogoslovsko-asketske i svetootačke literature. Sveti Justin Ćelijski se obraća vojnicima Jugoslovenske vojske u otadžbini leta 1944. godine u Manastiru Kalenić, sa leve strane je Miodrag Palošević. Po izbijanju Drugog svetskog rata, otac Justin boravi po mnogim manastirima. Najviše vremena je provodio u ovčarsko-kablarskim manastirima, u kojima je i uhapšen posle rata od strane komunističkih vlasti. Posle pritvora, premestio se u manastir Ćelije kod Valjeva. U Ćelije je došao 1948. godine po blagoslovu vladike šabačko-valjevskog Simeona i mati igumanije Sare, koja je došla sa nekoliko svojih sestara iz manastira Ljubostinje u Ćelije, nekoliko godina ranije. U svome životu u Ćelijama stalno je bio proganjan, saslušavan, privođen od vlasti. Malo je bilo onih koji bi stajali u njegovu odbranu. To su bile ćelijske sestre s mati igumanijom Glikerijom na čelu, prota Živko Todorović — lelićki paroh, avvini učenici i poštovaoci... Otac Justin, upokojio se na dan posle svog rođendana — na praznik Blagovesti 7. aprila (25. marta) 1979. godine.[16] Dana 2. maja 2010. godine, odlukom Svetog arhijerejskog sabora SPC Justin Popović kanonizovan je u red svetitelja SPC kao Prepodobni Justin Ćelijski sa Simeonom Dajbabskim u Hramu Svetog Save na Vračaru. Njegove mošti su prenete u crkvu manastira Ćelije 14. juna 2014. godine.[17] Spomenik Justinu Popoviću u gradskom parku njegovog rodnog grada Vranja Književno-bogoslovski rad Ubrzo posle Prvog svetskog rata javio se knjigom Filozofija i religija F. M. Dostojevskog (1923). Po oceni nekih ovo delo Justinovo je jedna od prvoklasnih i najboljih studija uopšte o genijalnom ruskom piscu.[18] Justin Popović, koji je u međuvremenu postao profesor dogmatike na Teološkom fakultetu, svoju temu o Dostojevskom je unekoliko proširio u novoj knjizi pod naslovom Dostojevski o Evropi i Slovenstvu (1940). Religiozna misao ruskog pisca poslužila je Justinu Popoviću da reinterpretira religioznu filozofiju pravoslavlja. Postavljajući u novim uslovima, pred Drugi svetski rat, pitanje odnosa Evrope i slovenstva, kojom su se bavili još slovenofili, bliski Dostojevskom, Justin Popović je posredno otvarao i srpsko pitanje. Bilo je to pred sam početak Drugog svetskog rata. Priredio je 12 tomova Žitija svetih, za svaki mesec u godini po jedna knjiga. Svaki tom ima po nekoliko stotina strana i predstavlja sintezu mnogo raznih izvora sistematično sakupljenih i priređenih. Osim ovih žitija, sabrana dela Justina Popovića imaju 33 toma. Govorio je tečno četiri strana jezika: grčki, ruski, nemački i engleski i bavio se prevođenjem sa više jezika. Značajnija dela: Filosofija i religija F. M. Dostojevskog (1923), Dogmatika pravoslavne crkve, 1-3 (1932), Dostojevski o Evropi i slovenstvu (1940), Svetosavlje kao filosofija života (1953), Filosofske urvine (Minhen, 1957), Žitija svetih, 1-12 (1972 — 1977), Pravoslavna crkva i ekumenizam (Solun, 1974), Put bogopoznanja (1987). Duhovnik manastira Ćelije Grob (do 2014. godine) svetog Justina u manastiru Ćelije Po kazivanju nekih ćelijskih sestara, u Ćelije je došao 28. maja 1948. godine. Prognan sa Bogoslovskog fakulteta, ovde se nalazio u nekoj vrsti zatočeništva. Ćelije tada postaju mesto hodočašća za mnoge koji su želeli da ga vide i dobiju duhovne pouke i savete. To je opisao Dušan Vasiljević u svome „Sećanju na oca Justina“.[19] Među najznačajnije njegove učenike ubrajaju se: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije Radović, umirovljeni episkop zahumsko-hercegovački i primorski Atanasije Jevtić, umirovljeni episkop raško-prizrenski Artemije Radosavljević i episkop bački Irinej Bulović. Na Bogoslovskom fakultetu predavao je i patrijarhu Pavlu Dogmatiku. Preko trideset godina je proveo u Ćelijama, učinivši ih jednim od najpoznatijih srpskih manastira. Njegov grob, koji se nalazi u neposrednoj blizini manastirske crkve, i danas privlači posetioce i poštovaoce. Na ovom grobu su se, prema predanjima, dešavala čudesa i isceljenja. Postoji i ikona na kojoj je predstavljen kao prepodobni Justin Ćelijski i drži u ruci knjigu Žitija svetih. Bio je protivnik ekumenizma u pravoslavlju nazivajući ga jednim imenom „svejeres“. Svoje mišljenje o tome izneo je u knjizi Pravoslavna crkva i ekumenizam. U Valjevu postoji Duhovna biblioteka „Otac Justin“. Čuda koja se pripisuju Svetom Justinu Nova zavetna crkva Svetog Oca Justina u manastiru Ćelije 6 km od Valjeva u kojoj se nalaze mošti ovog svetitelja NA GROBU OCA JUSTINA Na grobu oca Justina, Kod manastira Ćelije, Sestra zamenjuje cveće I tepa mu da brže raste. Vidiš, kaže mi crnorizac Amfilohije, Ava nije imao dece po telu, Otkako je briznuo u plač za Hristom Ničim se na zemlji nije mogao utešiti, A opet na njoj ima bezbrojnu duhovnu decu. One mu humku greju vrućim suzama, Poljske cvetove smenjuju neuvelkom, Neutešnoj sveći ne daju da presvisne, A tolikim roditeljima, pored rođene dece, Grob negde samotari urušen u šikari. autor: Matija Bećković, 1992. godina., [20] Ovde se navode neka čuda koja se pripisuju Svetom Justinu. Godina 1952. Te godine desilo se čudo u manastirskoj pekari, u Ćelijama. U manastiru je bilo četrdeset sestara, a u kuhinji je poslovala mati Nina. Pošto je umesila hleb za večeru, ostala je još jedna vangla brašna. Za večerom požalila se sestrama, a ava Justin je rekao: „Molite se Bogu, Gospod brine za nas!“ Sutradan izjutra kad je mati Nina otišla u pekaru našla je puna dva okna (sanduka) brašna. Ava Justin, mati Sara i sve sestre videle su ovo čudo i zajedno zablagodarili su Gospodu.[21]. Godina 1953. Žena iz okoline Valjeva je bolovala dvanaest godina. Verovalo se da je bila opsednuta demonima. Često je viđala đavole, a oni su je mnogo tukli, mučili i mrcvarili. Dok su njeni ukućani kadili kuću, videla je đavole kako beže od tamjana. Često se ispovedala i pričešćivala kod oca Justina i tako je potpuno ozdravila. Posle toga se zamonašila i postala monahinja Tatijana. Časopis Dveri Srpske, Spasovdan 2004. godine, dvobroj 3, Izdavač: Dveri Srpske ISBN 1451-6993 stranica u časopisu: 91[21] Godina 1959. Kćerka jednog čoveka iz Strmne Gore kod Lelića bila je bolesna. Tri godine je nepokretno ležala na postelji. Jednom su je kolima dovezli i u ćebetu je uneli u crkvu. Ava Justin joj je čitao molitve. Posle molitve se uspravila, a posle tri godine je prohodala. I tada je, kao i prvi put došla u crkvu kolima, a posle molitve, sama je došla do kola i sela. Motor, međutim nije hteo da upali. Ljudi su počeli da guraju kola ali uzalud. Ona je izašla iz kola i motor je proradio; kad je ponovo sela u kola motor je stao. Tako je bilo nekoliko puta. Onda je rekla: „Idem peške na brdo“. Bila je sa malim detetom, uzela je dete u ruke i sa njim se popela na najviše brdo....

Filotea : (uvod u pobožni život) / sv. Franjo Saelski ; priredio Zbor duhovne mladeži u Senju. [Reprint izd.] Autor: Franciscus Assisiensis, sanctus Izdanje [Reprint izd.] Izdavač: Zagreb : Kršćanska sadašnjost, 1990 Materijalni opis: 500 str. ; 15 cm Edicija: Bibliofilska izdanja. Niz reprint ; 23 Napomena: Reprint izd. : Zagreb : Biskupski ordinarijat u Senju, 1940. Jezik: hrvatski Sveti Franjo Saleški – zaštitnik novinara i pisaca Jedan je od najpoznatijih učitelja duhovnog života i omiljeni duhovni pisac. Svojim djelom Filotea dao je velik doprinos katoličkoj duhovnosti. Sv. Franjo Saleški rodio se godine 1567. u plemićkom dvorcu svojih roditelja u Savoji. Kako je imao postati baštinik velikoga imanja te vladati kao mali knez, roditelji su se pobrinuli da ga za to odgoje i pripreme. Nakon svršenih srednjih nauka u isusovačkom kolegiju upisao se kao student prava na Sveučilište u Padovi. U tim godinama studija proživljavao je u duši strašnu tjeskobu. Razmišljajući o tada veoma raširenom kalvinskome nauku prema kojoj je Bog već unaprijed jedne predodredio za nebo, a druge za pakao, teško se mučio. Iako se čuvao svih grijeha i lakomislenosti studentskoga života, ipak se bojao da nije on u broju onih koji su predodređeni za pakao. Bio je to put njegova duhovnog očišćenja, kojim ga je Bog pripremio za velike milosti. Primajući svete sakramente i štujući Presvetu Djevicu napokon je došao do nutarnjeg mira i pouzdanja u Božju dobrotu koja ne želi čovjekovu propast već spasenje. Franjin otac je maštao o njemu kao svome nasljedniku, a on nenadano izjavi da želi postati svećenik. Ispočetka se tome žestoko usprotivi, ali kad je vidio da sin ostaje uporan, pomiri se s njegovim izborom. Sin je na nj imao prirodno neotuđivo pravo i drukčije nije smjelo ni biti. Franjo je završio i teološke studije pa je zaređen za svećenika. Unatoč nježnoj tjelesnoj konstrukciji javio se za dušobrižnika pokrajine Chablais, južno od Ženevskog jezera, koja je bila u rukama kalvina, prema katoličkoj vjeri tada posve nesnošljivih. Svojom hrabrošću mnogoput je bio u pravoj životnoj opasnosti, svojom blagošću, sposobnošću uvjeravanja, a osobito živom i jakom vjerom uspio je 70.000 duša privesti natrag katoličkoj vjeri. Bio je to izvanredan uspjeh, a za ona teška vremena gotovo nevjerojatan. Izišavši na glas kao izvanredan dušobrižnik što je bilo prirodnije nego da postane i biskup. I doista ga je papa imenovao ženevskim biskupom. Kao biskup radio je nesmanjenim žarom te skupa sa sv. Franciskom de Chantal osnovao novi ženski red Sestara od pohođenja. Za svećenike je osnovao Družbu oblata, koja i danas postoji i djeluje. Razvio je i izvanrednu spisateljsku djelatnost jer je imao dara za pisanje, pa njegova djela postadoše baština čitavoga kršćanstva. Umro je razmjerno mlad g. 1622. u 55. godini života. U svojim propovijedima, pismima, a nadasve u knjigama Filotea i Theotimus pokazao je genijalnu dušobrižničku sposobnost. Bio je odgojitelj koji je odgajao osobno, tj. svakoga prema njegovu značaju, a ne prema jednom te istom kalupu. Znao je dobro da ima raznih vrsta pobožnosti, da u nebo vode mnogi putovi i da su sredstva za postignuće savršenosti najrazličitija. Tu je stvarnost ovako izrazio: „Pobožnost se mora očitovati na različit način: drukčije kod čovjeka na visokom položaju a drukčije kod nadničara, drukčije kod kneza, drukčije kod podanika, drukčije kod djevojke, a opet drukčije kod žene ili udovice. Bilo bi neprikladno da jedan biskup živi kao pustinjak, da plemići žive kao kapucini koji se moraju odricati vremenitih dobara, ili ako bi jedan trgovac čitav dan htio provoditi u crkvi.” Prema sv. Franji Saleškom prava pobožnost mora biti moguća na svakom mjestu, položaju, zvanju, poslu, samo mu uvijek mora biti primjerena i prilagođena. To je, doista, velika životna mudrost! Toliko ima vrsta svetosti koliko ima svetaca, jer je svaki svetac svoj, izvoran, i tako to treba biti. Bog u svomu vrtu nije htio imati ni dva jednaka cvijeta, već da svaki cvijet ima svoj originalni sjaj i ljepotu. Stara je kršćanska nauka da se čovjek može spasiti i posvetiti u svakom staležu, ali je u srednjem vijeku monaški i redovnički ideal bio tako naglašen da se mogao steći dojam: prava se savršenost može postići jedino u samostanu. To je shvaćanje svojim spisima koji su se širili po čitavom kršćanstvu sv. Franjo Saleški razbio. Svetost nije nikakva prćija samo malog broja izabranika, koji iz svijeta pobjegoše u samostane, već cilj svih kršćana bez razlike. Baš kao da čitamo V. poglavlje Konstitucije o Crkvi II. vatikanskog sabora. I zato je sv. Franjo Saleški bio moderan i suvremen ne samo za svoje već i za sva kasnija vremena. Još jedna izvanredna vrlina resi nauku sv. Franje Saleškoga: ljudskost i širina srca. S pravom stoga piše J. Chapman: „Nauka je sv. Ivana od Križa stroga, a sv. Franjo Saleški uči posve isto samo na vedriji način.” Sv. Franjo Saleški nije oduzeo nijednu crtu od svega onoga što Krist od nas u Evanđelju traži, a ipak je sve to prožeto takvom ljudskošću da se čovjek samo divi. I tu je opet moderan, jer je odlično uočio da je Evanđelje radosna poruka, koja čovjeka oslobađa i uzdiže. Za njezino ostvarenje nije potrebno ostaviti svijet i poći u samostan. Ona se može ostvarivati i u svijetu i u vremenitim poslovima. Sv. Franjo Saleški je naučitelj koji pobožnost unosi u svijet i svijet u nju. Najraširenije djelo sv. Franje Saleškoga Filotea bilo je za ono doba tako novo, nečuveno, da su ga neki uski duhovi počeli strašno napadati. No, istina sadržana u njemu brzo je pobijedila, počela se čitati i širiti. Dok se Toma Kempenac sa svojim Nasljeduj Krista obraćao u prvom redu samostancima, sv. Franjo Saleški sa svojom Filoteom obraća se izričito onima koji su u svijetu, u obiteljima, u jurnjavi poslova i života i zbog toga misle da svetost nije za njih. Da, potrebna je neka samoća da se čovjek može sabrati, lakše moliti, ali ona je moguća i u svijetu. Čovjek mora stvoriti samoću u duši i usred najveće zaposlenosti da bi svoje srce podigao k Bogu. O tome svetac piše ovako: „I kad bi se nalazio usred jedne ljudske vreve, opet bih mogao biti sam sa svojim Bogom.” Pobožnost u svijetu, koja je mnogo teža nego bijeg iz svijeta, postala je po sv. Franji Saleškom novi ideal – zapravo stari, ali koji je tijekom vremena, na žalost, pao u zaborav. Zato i njegovi duhovni spisi označuju jedno novo razdoblje puno obećanja. Velik utjecaj duhovne nauke sv. Franje Saleškoga očituje se, možda, ponajviše u povijesnoj činjenici da je njegovo djelo Filotea doživjelo više od tisuću izdanja. Već je godine 1656. bilo prevedeno na 17 jezika. Danas jedva da u Europi ima jezika koji ne bi imao u svome duhovnom blagu i Filoteu. Knjigu Theotimus ili Raspravu o Božjoj ljubavi smatra velik poznavalac duhovne literature Henry Bremond jednom od najljepših knjiga XVII. stoljeća. Obje knjige dostupne su nam, Bogu hvala, i u hrvatskom prijevodu, kao i brojna svečeva pisma. Nije čudo što ga je Crkva zbog njegovih djela proglasila naučiteljem i zaštitnikom katoličkih pisaca i novinara. U Uvodu Filotee stoji: „Ako te svjetovnjaci pitaju zašto se tako često pričešćuješ, reći ćeš im da to činiš zato da bi naučila ljubiti Boga i očistiti se od svih svojih nedostataka te našla potporu u patnjama i svim slabostima.” Kad su nekog dječaku htjeli odgoditi prvu svetu Pričest radi nedovoljno godina rekao je: „Velika je pogreška dugo odgađati to dobro u vrijeme kad djeca od deset godina mogu bolje rasuđivati od nas kad smo imali petnaest.” Isto tako je Sveti Franjo tvrdio: „Samo jedna dobra Pričest sposobna je i dostatna da nas učini svetima i savršenima.” Savjetovao je: „Često se pričesti pobožna dušo, i što češće možeš, da budeš prisiljena u ovom Božanskom Sakramentu mirisati i blagovati ljepotu, dobrotu i samu čistoću, i tako postaneš sva lijepa, dobra i čista… Dvije vrsti ljudi moraju se često pričešćivati: savršeni i nesavršeni. Savršeni zato, da takvi ostanu, a nesavršeni da se usavrše. Jaki da ne oslabe, a slabi da ojačaju. Zdravi da ne obole, a bolesni da ozdrave. I ti, baš zato, jer si tako nesavršen, tako slab i bolestan trebaš da što češće primaš Onoga, koji je savršenstvo, jakost i zdravlje.” Misli sv. Franje Saleškoga Sve za Boga. Poniznost je magnet Srca Božjega. Naša bijeda je prijestolje Božjeg milosrđa. Poniznost i blagost su temelji svetosti. U svom srcu usadi Isusa raspetoga i svi križevi i trnje bit će ti kao ruže. Nasljedujmo blaženu Djevicu Mariju, idimo kao ona, veselo, desno ili lijevo, kamo nas Gospodin hoće voditi. Neka živi Isus čija je smrt pokazala kako je jaka ljubav. Ljubav je među krijepostima ono što je Sunce među planetima; ono im daje njihov sjaj i ljepotu. Jedini je temelj prave pobožnosti ljubav prema Bogu. Radije sve izgubimo, samo ne odvažnost, pouzdanje i dobru volju. MG111 (N)