Izdavač: Svetosavska književna zajednica, Beograd Biblioteka Posebna izdanja, knjiga 2 Predgovor i prevod: Srboljub Miletić Povez: broširan Broj strana: 120 Sadržaj priložen na slici. Veoma dobro očuvana. Jednog dana, pre ili kasnije, niko ne zna tačno kada, crkve i religije će se ujediniti. U tom haosu laži će čak i izabrani biti u opasnosti da izgube svoj put. To će biti doba Antihrista. Kako i kada će Antihrist doći, niko ne može da kaže. Ne zna se ni koliko njih će biti u stanju da ga prepoznaju, jer će on doći kao dobrotvor čovečanstva. Za sada možemo sa sigurnošću reći samo jednu stvar: svi ovi pokreti prema ujedinjenju nacija i crkava, svi ovi kompromisi i svo ovo uniformisanje čovečanstva postepeno činjeno pod parnim valjkom tehnološke kulture, priprema put za dolazak Antihrista. Ovakav razvoj čovečanstva, prema kriterijumu sveta je divan. Ali, prema hrišćanskom kriterijuumu vodi ka uništenju. Ovo ne iznenađuje i ne plaši hrišćane. Oni znaju da je svet sam sebe osudio. Zato Hristos nije htio da se moli za svet. „Ne molim se za svet.“ Knez ovoga sveta je đavo i on je „čovekoubica od početka.“ Smrt će zateći svet na vrhuncu njegove slave, na vrhuncu njegove samoobmane, na samitu kule vavilonske, kada će čovek biti u zenitu svoga starog pokušaja da postane bog svojom ličnom moći, bez Boga. Kada Sin Čovečiji dođe, naći će čoveka u punoj slavi svoje satanske opsednutosti. Bog ne traži od hrišćana da spasu svet. Svaki pokušaj od strane hrišćana da promjene smer u kome se svet sada kreće bio bi uzaludan i smešan. Svet je brod koji tone i on tone zato što mu je sama struktura pokvarena. Bog ne traži od hrišćana da spasu brod, već da spasu koliko god mogu brodolomnika. Nova Nojeva barka, Hristova crkva, plovi blizu mesta brodoloma. Svako ko hoće da se spase od vode mora da potraži utočište u njoj. Ali, da bi našao utočište, čovek mora da se odrekne sveta, ne toliko geografski, koliko suštinski. „Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti.“ (K-96)

Dr Aleksandar Kalomiros - Protiv laznog jedinstva Jednostavne misli pravoslavnog hriscanina u odnosu na nerazborite pokusaje stvaranje Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve sa takozvanim crkvama Zapada Hriscanska misao, Beograd, Valjevo, Srbinje, 1998. Mek povez, 154 strane, ponegde uredno podvlaceno hemijskom olovkom, posveta. RETKO! Jednog dana, pre ili kasnije, niko ne zna tačno kada, crkve i religije će se ujediniti. U tom haosu laži će čak i izabrani biti u opasnosti da izgube svoj put. To će biti doba Antihrista. Kako i kada će Antihrist doći, niko ne može da kaže. Ne zna se ni koliko njih će biti u stanju da ga prepoznaju, jer će on doći kao dobrotvor čovečanstva. Za sada možemo sa sigurnošću reći samo jednu stvar: svi ovi pokreti prema ujedinjenju nacija i crkava, svi ovi kompromisi i svo ovo uniformisanje čovečanstva postepeno činjeno pod parnim valjkom tehnološke kulture, priprema put za dolazak Antihrista. Ovakav razvoj čovečanstva, prema kriterijumu sveta je divan. Ali, prema hrišćanskom kriterijuumu vodi ka uništenju. Ovo ne iznenađuje i ne plaši hrišćane. Oni znaju da je svet sam sebe osudio. Zato Hristos nije htio da se moli za svet. „Ne molim se za svet.“ Knez ovoga sveta je đavo i on je „čovekoubica od početka.“ Smrt će zateći svet na vrhuncu njegove slave, na vrhuncu njegove samoobmane, na samitu kule vavilonske, kada će čovek biti u zenitu svoga starog pokušaja da postane bog svojom ličnom moći, bez Boga. Kada Sin Čovečiji dođe, naći će čoveka u punoj slavi svoje satanske opsednutosti. Bog ne traži od hrišćana da spasu svet. Svaki pokušaj od strane hrišćana da promjene smer u kome se svet sada kreće bio bi uzaludan i smešan. Svet je brod koji tone i on tone zato što mu je sama struktura pokvarena. Bog ne traži od hrišćana da spasu brod, već da spasu koliko god mogu brodolomnika. Nova Nojeva barka, Hristova crkva, plovi blizu mesta brodoloma. Svako ko hoće da se spase od vode mora da potraži utočište u njoj. Ali, da bi našao utočište, čovek mora da se odrekne sveta, ne toliko geografski, koliko suštinski. „Zato iziđite između njih i odvojte se, govori Gospod, i ne dohvatajte se do nečistote, i ja ću vas primiti.“ tags: ekumenizam, antiekumenizam...

Dobro očuvana , Retko !!! 357 strana 470 grama Usponom na goru Karmel Ivan simbolizira stanje mističnog sjedinjenja duše sa svojim Bogom. Za Ivana to sjedinjenje predstavlja duboku etičku, psihičku i antičku asimilaciju s Bogom, uranjanje u otajstva Ljubavi... Put do tog vrhunca — mističnog sjedinjenja vodi kroz faze mučnog očišćenja..., kroz svjetlo i sjenu — chiaroscuro jednog Caravaggia ili velikih slikara baroka: Velasgueza, Murilla, Rembrandta... Uspon u samoj koncepciji ima određenu fizionomiju i autor ga samo razvija u pojedinostima. Prisna mu je veza između emotivnog i refleksivnog elementa; sve je ispunjeno duhom, u kojem je koncentriran bitak. Ivanova nam se paleta otkriva tako čarobna, kao paleta impresionista: Cétannea, Maneta, Moneta... Ili nam se čini kao da motrimo kroz njegova djela prelijevanje boja sunčanoga spektra: zelene kao smaragd, crvene kao rubin, žute kao topaz, modre kao safir ... Za podlogu svoje nauke i života Ivan traži ništa (nije to »ništa« u ontičkom smislu) da postigne sve. Nije to ono Budhino-Sakvamunino ispunjenje u ništavnosti Nirvane, nego je to obuhvaćanje svega, po oslobođenju od spona neurednosti u samome čovjeku. Ivanova je Ljubav — sazrela na Križu — razapeta i raspjevana... Ona vodi dubinama Vječnosti, najuzvišenijemu Vrhuncu: Trojstvenome Bogu. Sveti Ivan od Križa (1542.-1591.) katolički je mistik, crkveni naučitelj i reformator Karmelićanskog reda. Jedan je od najvećih katoličkih mističnih pisaca, a njegova djela Uspon na goru Karmel, Duhovni spjev, Tamna noć duše i Živi plam ljubavi klasična su djela europske duhovnosti i književnosti. Svoje mistično iskustvo izrazio je slikovitim pjesničkim jezikom, ne zanemarujući pritom sustavnost i cjelovitost, ostavivši tako neprolazni duhovni nauk. RL2

Arhimandrit Zaharija Zaharu je naš savremenik i sadašnji duhovnik manastira Sv. Jovana Krstitelja u Eseksu u Engleskoj. On je učenik i duhovni nastavljač asketske i bogoslovske prakse prepodobnog starca Sofronija Saharova, učenika Sv. Siluana Atonskog, odnosno, duboke i drevne molitveno-asketske tradicije Pravoslavne Crkve. Skriveni čovek srca je knjiga koja predstavlja niz duhovnih izlaganja o mestu srca u duhovnom životu hrišćanina. Pošto je, po rečima Hristovim, Carstvo Božije u nama, onda je srce bojno polje našeg spasenja. Svaki duhovni podvig i sav trud duhovnog čoveka usmeren je na to da očisti srce od prljavštine, i da ga sačuva čistim pred Gospodom. Srce je „hram“ istinskog susreta čoveka i Boga. Ljudsko srce „traži znanje“, i umno i božansko, i ne može da nađe pokoja dok Gospod slave ne dođe i ne useli se u njega. U rečima oca Zaharije čitalac će naći reči iz samog jezgra drevnog predanja Crkve, na takav način i sa takvim smislom izrečene, kako mi danas obično nigde ne čujemo. Nauka koju svedoči otac Zaharije prenosi duhovnu misao i poruke Svetih Otaca Crkve, od davnina pa sve do dvojice svetih staraca koji su praktično savremenici našeg doba – Sofronija Esekskog i Siluana Atonskog. Strana: 189 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 21,5 cm

STANJE PREDMETA: Zaštitni omot korice sa sitnijim udubljenjima u vidu linija. Posveta prethodnom vlasniku društva od koje ju je dobio. Sem toga, sjajno očuvana. Možda čak i neotvorena. OPIS: Realizacija jednoga ovakvog izdanja pretpostavlja i predstavlja veoma obiman i odgovoran posao, kako u pogledu pravljenja opšteg plana i njegove razrade do pojedinosti (azbučnih), tako i u pogledu razrade jedinica na odgovarajući enciklopedijski način, pri čemu se mora voditi računa da one sadrže najnovije podatke o temama koje obrađuju. Uraditi sve to kako valja bilo je još teže zbog toga što sličnih radova do sada nije bilo na ovim prostorima. Do pojave Narodne enciklopedije SHS (I-IV) Stanoja Stanojevića (1874-1937) naša kultura nije imala toliko obimno delo ovakve vrste; od tada je objavljeno više enciklopedijskih izdanja opšteg ili posebnog karaktera, ali ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVLJA je prvi realizovan poduhvat ove vrste kod nas. `Savremena administracija` je preuzela ovaj posao sa verom u uspeh, a taj je posao i nezahvalan i zahvalan; nezahvalan, jer pretpostavlja mnoge velike i male teme i sadržaje... pa ma koliko da smo sadržaja obuhvatili i obradili, opet će ostati stvari van pažnje i obima koje korice knjige obuhvataju; a posao je zahvalan iz razloga što pruža ono što naš čovek, i duhovno i naučno, danas traži više nego ikad ranije. U pitanju je odgovor na dvostruko pitanje. U stvari, grade se mostovi i vaspostavljaju kontinuiteti ne samo između arheoloških iskopinai muzejskih eksponata, nego između dubokih slojeva mentaliteta i duhovne arheologije i sadašnjeg naraštaja i trenutka u nauci, ostajući otvoreni prema budućnosti i pružajući pouzdan osnov za dalju izgradnju. U dimenziji i pogledu retrospektivnog ENCIKLOPEDIJA PRAVOSLAVLJA oživljuje i aktuelizuje odgurnuto i zanemareno, a u dimenziji i pogledu perspektivnog ona otvara balgotvornu duhovnu i naučnu klimu i omogućuje buduće razrastanje i bogaćenje. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Strana: 394 Povez: tvrdi Pismo: ćirilica Format: 19,5 cm Umno–srdačna molitva je, uz Svetu Liturgiju, samo srce Pravoslavne Crkve. Konkretan i praktično primenljiv udžbenik molitvenog tihovanja, sa čistih svetogorskih izvora, najzad i na našem jeziku. Knjiga koja će postati sastavni deo Vašeg molitvenog pravila. Isusova molitva je krvotok Crkve, vetar koji razgoni iskušenja, tiho pristanište za uznemirena srca, zaštita od demona i njegovih zamki. Ako je istina (a jeste!) da naš život zavisi od naših pomisli onda je Isusova molitva zlatni put ka postizanju sklada u životu i nebeskog mira u pomislima. Savremeni monasi odvraćaju se od trezvenoumlja i srdačne molitve iz tog razloga što veliki protivnik satana, uznapredovavši u ovom poslednjem veku više nego u prethodnim, nastoji ne samo da zanavek izbriše sećanje na ovu tešku, ali spasonosnu nauku, nego i da uništi čak i usrdno izvršavanje sabornih molitvi i pojanja u crkvi. Međutim, kako do svršetka veka neće iščeznuti izabranici Božiji (ako ne i proroci nove blagodati) koji podstiču druge na podražavanje i dostizanje delatne i sozercateljne vrline, sastavljena je i ova knjiga kao dušekorisna i kao ona koja pokreće na vrlinski i blagočestiv život. Čitanje ove knjige u stanju je da iz svake duše protera dremež – porod beslovesnih i niskih strasti, a takođe i malodušnost i bojažljivost i da pobudi božanstvenu želju, da pomogne napredovanje u dostizanju savršenstav rasta Hristovog i Cartsva nebesekog koje se, prema nepogrešivoj reči Spasiteljevoj, nalazi u nama i unutar nas. Neka niko u ovoj knjizi ne traži skladnu kompoziciju i lepu rečenicu, jer je izlaganje u njoj nevešto. Korist, međutim, ne dolazi od veštine komponovanja, nego od pomisli istine. Sveto Predanje Crkve od Istoka podrazumeva skladno spajanje liturgijskog i podvižničkog, saborne i lične molitve. I saborna i lična molitva ne mogu se zamisliti bez one najkraće i najdejstvenije, Isusove molitve: Gospode Isuse Hriste, Sine Božiji, pomiluj me grešnog. Tom molitvom vekovima se spasavaju i ljudi u svetu, i najveći čudotvorci po manastirima i pustinjama. Isusova molitva je krvotok Crkve, vetar koji razgoni iskušenja, tiho pristanište za uznemirena srca, zaštita od demona i njegovih zamki. Ako je istina (a jeste!) da naš život zavisi od naših pomisli – onda je Isusova molitva zlatni put ka postizanju sklada u životu i nebeskog mira u pomislima…

Arhimandrit Rafail (Karelin) TAJNA SPASENJA Manastir ZUspenja Presvete Bogorodice-Podmaine 2014. Mek povez, klapna, 342 strane, kao NOVO. Arhimandrit Rafail (Karelin) bez sumnje je jedan od najoriginalnijih i najznačajnijih crkvenih pisaca današnjice. Njegove knjige svakako su među naizdavanijima i najčitanijima. Autor je mnogobrojnih beseda i članaka polemičkog karaktera posvećenih aktuelnim pitanjima današnjeg crkvenog života, članaka u kojima se govori o raznim problemima asketskog i moralnog karaktera. Za oca Rafaila s pravom se može reći da uvek i u svim okolnostima teži da prvenstveno govori o o spasenju kao o onome što nam je jedino potrebno (vidi, Lk. 10, 42). Danas se o mnogo čemu piše i polemiše, ali se, nažalost, veoma često zaboravlja na ono najvažnije, na čovekovu dušu koja je, po reči Spasiteljevoj, dragocenija od celog sveta. Zaboravlja se na dušu i njen skriveni život u Bogu. To naravno nije slučajnost. Da bi se raspravljalo o teološkim pitanjima, treba dobro izučiti teologiju. Da bi se raspravljalo o problemima pred kojima se danas Crkva nalazi, treba dobro izučiti crkvenu istoriju. Ali da bi se govorilo i pisalo o duši i njenom životu, preba dobro upoznati svoju dušu, ali i duše drugih ljudi. To je svakako mnogo teže i komplikovanije nego li izučiti teologiju ili istoriju Crkve. Čovek mora prema sebi biti veoma strog i pažljiv da bi mogao da razlikuje glas duše od glasa strasti i da bi mogao da shvati da li duša stremi ljubavi prema Bogu ili, pak, ljubavi prema samoj sebi. Čovek istovremeno mora da nauči da voli one koji su pored njega jer će samo tada kroz nesavršenstva i nedostatke, kroz nemoći i poroke moći u ljudima da vidi ono što je dobro i čisto, što su, bez obzira na iskvarenost čovekove prirode, sačuvali, ono zbog čega Gospod i voli čoveka. Drugim rečima, da bi neko pisao o duhovnosti, mora sâm postati duhovan, mora primiti Duha, a za to treba dati krv i znoj. Dakle, neophodno je podvižničko iskustvo čiji su plod prave i nelažne reči o putu spasenja. Upravo takav duhovni plod ponuđen je čitaocima u ovoj knjizi kroz autorva razmišljanja, misli i ocene, koje nam se ponekad čine veoma oštrima i kategoričnima. Ponekad nam je ipak žao što arhimandrit Rafail, kao po pravilu, izbegava da govori o sebi, a kad je to ipak neophodno, čini to samo uzgred. Zato su njegove knjige, koje izazivaju tako veliko interesovanje, lišene biografskih podataka o autoru. No pošto je autor monah, sasvim je razumljivo nepostaojanje želje da piše o sebi. Verovatno ne bi bila velika greška ako bismo rekli da su knjige oca Rafaila u neku ruku i njegova biografija. On nam se u njima otkriva, između ostalog, i kao izuzetno iskren čovek. On prosto ne podnosi ni najmanju laž ili lukavstvo čime se i mogu objasniti njegova oštrina i kategoričnost i njegova uverenost da je put mučeništva iznad puta kompromisa. Treba istaći da se knjiga oca Rafaila “Tajna spasenja” ipak razlikuje od njegovih do sad štampanih knjiga. Naime, ova knjiga sastoji se iz dva dela. U prvom delu govori se o duhovnom životu, o onome što se čoveku otkriva na njegovom putu ka Bogu, što izaziva radost i tugu i ponekad nas primorava da zastanemo i s bolom se zagledamo u svoje srce. Tu se na izuzetan način govori o tome kako postići blaženstvo koje je dostupno samo onima koji sebe svesno osude na to da budu istinski siromašni duhom. U prvom delu ove knjige nalazi i učenje o molitvi koja za hrišćanina treba da postane glavno delanje u njegovom životu i njegov pokretač i oslonac. Tu je i odsjaj one Božije lepote pred kojom čovekova duša, kad je iznenada otkrije, ponekad zamire od oduševljenja i koju nakon toga celog života traži u suzama pokajnog plača. Drugi deo knjige čine sećanja oca Rafaila na izuzetne podvižnike XX veka koje je, po milosti Božijoj, poznavao. Reč je o neobično jarkim ličnostima koje pažnju čitalaca bukvalno prikuju za sebe. Ali sećanja nas navode da se od tih ličnosti mislneno vraćamo autoru koji o njima piše s toliko ljubavi. Kroz sećanja na podvižnike otac Rafailo nam se sâm otkriva mnogo više nego u prethodnim knjigama. Tako nam postaje jasno da se i kao čovek, i kao monah i sveštenik, ali i kao pisac formirao upravo zahvaljujući druženju s podvižnicima o kojima piše. Kad ovu knjigu pročitaju do kraja oni kojima će se otac Rafail u početku učiniti suviše srogim, uveriće se da je podjednako strog i prema sebi samom, s tom razlikom što njegova strogost prema sebi samom više liči na nemilosrdnost. Čini nam se da je povod tome to što otac Rafail prosto nije u stanju da greši dušu ili da ne bude do kraja iskren kad je u pitanju istina. Jer ukoliko je u istini prisutno i najmanje zrnce laži, onda to više nije istina, nego je laž. Tajna spasenja, kao najvažnija tajna može se čoveku otkriti samo u svetlosti istine. c8

Aleksandar Šmeman – Istorijski put pravoslavlja Završavajući ovaj kratak pregled istorijskog puta Pravoslavlja, mi se ne odlučujemo da „svedemo račune”. Put nije završen. Istorija se nastavlja. A sve dok se ona nastavlja, za hrišćanina ne može biti konačnog „računa”. Jedno samo želimo da dodamo: za mnoge, istorija crkve predstavlja sablazan i oni je izbegavaju, bojeći se „razočarenja”. Plašim se da će i u ovoj knjizi oni naći i jedno i drugo. U istoriji Pravo-slavlja, kao i u istoriji hrišćanstva uopšte, mnogo je padova i ljudskih grehova. Ja nisam hteo da ih prikrivam zato što verujem da je sva sila Pravoslavlja u istini i zato što „razlikovanje duhova” u prošlosti smatram preduslovom svakog istinskog crkvenog delanja u sadašnjosti. U savremenoj crkvenoj svesti prošlost često više opterećuje i sputava, nego što se stvaralački pretvara u vernost istinskom predanju. Očituje se nesposobnost da se oceni prošlost, da se u njoj jednostavno razlikuje Istina od same prošlosti. Predanje se do nepre-poznatljivosti meša sa svakojakim „predanjima”, koja, sa svoje strane, traže dodatnu ocenu u svetlosti večne istine crkve. Ono što je jednostrano, pa čak i iskrivljeno, izdaje se ponekad za „suštinu” Pravoslavlja. Postoji i greh „apsolutizacije” prošlosti, koji neizbežno dovodi do druge krajnosti – do „modernizma” – zapravo do odricanja prošlosti uopšte, i prihvatanja „savremenosti”, „nauke”, i „potreba tekućeg trenutka” za jedinstveno merilo. Ali, kao što samo čuvanje „pravoslavne” spoljašnosti nije u stanju da sakrije duboku krizu savremene Pravoslavne crkve, tako ni „modernizam” ne može da je promeni. Jedini izlaz uvek je bio u obraćanju samoj Istini crkve, a preko nje u ovladavanju prošlošću: u prošlosti nalazimo i večno predanje crkve, ali i bezbrojna izneveravanja toga predanja. Pravoslavna svest je uvek „istorična”, ona uvek uključuje u sebe prošlost, ali joj nikada ne „robuje”. Hristos je „juče, danas i vavek Isti , a sila crkve nije u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, nego u Hristu, koji će biti s njom do kraja vekova, kako bi svako od nas mogao u Njemu i sa Njime da nađe smisao života.

Izdavači: Mitropolija crnogorsko-primorska, Cetinje / Atos, Podgorica Biblioteka Putevi pravoslavlja, knj. 1 Prevod: Marija Marković, Branislav Marković Povez: tvrd sa omotom Broj strana: 380 Sadržaj priložen na slici. Bez predlista (slika 3) inače veoma dobro očuvana. Završavajući ovaj kratak pregled istorijskog puta Pravoslavlja, mi se ne odlučujemo da „svedemo račune”. Put nije završen. Istorija se nastavlja. A sve dok se ona nastavlja, za hrišćanina ne može biti konačnog „računa”. Jedno samo želimo da dodamo: za mnoge, istorija crkve predstavlja sablazan i oni je izbegavaju, bojeći se „razočarenja”. Plašim se da će i u ovoj knjizi oni naći i jedno i drugo. U istoriji Pravoslavlja, kao i u istoriji hrišćanstva uopšte, mnogo je padova i ljudskih grehova. Ja nisam hteo da ih prikrivam zato što verujem da je sva sila Pravoslavlja u istini i zato što „razlikovanje duhova” u prošlosti smatram preduslovom svakog istinskog crkvenog delanja u sadašnjosti. U savremenoj crkvenoj svesti prošlost često više opterećuje i sputava, nego što se stvaralački pretvara u vernost istinskom predanju. Očituje se nesposobnost da se oceni prošlost, da se u njoj jednostavno razlikuje Istina od same prošlosti. Predanje se do neprepoznatljivosti meša sa svakojakim „predanjima”, koja, sa svoje strane, traže dodatnu ocenu u svetlosti večne istine crkve. Ono što je jednostrano, pa čak i iskrivljeno, izdaje se ponekad za „suštinu” Pravoslavlja. Postoji i greh „apsolutizacije” prošlosti, koji neizbežno dovodi do druge krajnosti – do „modernizma” – zapravo do odricanja prošlosti uopšte, i prihvatanja „savremenosti”, „nauke”, i „potreba tekućeg trenutka” za jedinstveno merilo. Ali, kao što samo čuvanje „pravoslavne” spoljašnosti nije u stanju da sakrije duboku krizu savremene Pravoslavne crkve, tako ni „modernizam” ne može da je promeni. Jedini izlaz uvek je bio u obraćanju samoj Istini crkve, a preko nje u ovladavanju prošlošću: u prošlosti nalazimo i večno predanje crkve, ali i bezbrojna izneveravanja toga predanja. Pravoslavna svest je uvek „istorična”, ona uvek uključuje u sebe prošlost, ali joj nikada ne „robuje”. Hristos je „juče, danas i vavek Isti , a sila crkve nije u prošlosti, sadašnjosti ili budućnosti, nego u Hristu, koji će biti s njom do kraja vekova, kako bi svako od nas mogao u Njemu i sa Njime da nađe smisao života. (K-75)

Autor - osoba Nikolaevna Sokolova, Mariя, 1899-1971 Naslov Trud ikonopisca / M. N. Sokolova ; prevod Vladimir Nacik Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2005 Izdavanje i proizvodnja Kraljevo : Manastir Žiča - Duhovni centar Sv. Vladike Nikolaja, 2005 Fizički opis 255 str. : ilustr. ; 20 cm Drugi autori - osoba Nacik, Vladimir (Broš.) O ikoni… Ikona – to je knjiga o veri. Jezikom linija i boja ona otkriva dogmatsko, moralno i liturgijsko učenje crkve. I što je čistiji i uzvišeniji život hrišćanina, utoliko je njegovoj duši pristupačniji jezik ikone. Ikona je, pre svega, sveti predmet. Lik koji je na njoj izobražen imenuje se, po pravilu crkve – Natpisom. Time se ukazuje poštovanje onom ko je na njoj izobražen, ikona se uzdiže do svog prvoobraza i postaje okriljena blagodaću njegovom, jer pri nedostojnom, nemarnom odnosu prema ikoni, vređa se ne živopis, već onaj čije je ime dobila, njen prvoobraz. Zato ikonopisac početnik pogotovo, mora da bude prožet dubokim poštovanjem prema ikonopisanju i da ga prihvati kao sveto delo. Takođe je neophodno da se oseti poštovanje prema onim ljudima, koji su u toku prošlih vekova uložili trud u tom poslu, koji su uspeli da iskažu smisao ikone. Među njima mi prepoznajemo pre svega Svetog apostola i jevanđelistu Luku, a posle njega bilo je i veliki broj ikonopisaca među svetim ljudima i ocima crkve. Ikona i jeste molitva, likovno izražena, i ona se poima, uglavnom, kroz molitvu. Ona je i namenjena samo verujućem koji joj molitveno prilazi. Njeno naznačenje je da podržava molitvu, i zato ikonopisac, baveći se tim delom, ne sme da zaboravi na molitvu. U ikoni će molitva mnogo toga bez reči da objasni, da učini razumljivim, bliskim, da ukaže na istinsku duhovnost, na neospornu istinu. Greši onaj, ko u ikoni traži spoljašnju dopadljivost. Crkveno stvaralaštvo se odlikuje u nekoliko drugačijim poimanjem lepote. Lepota duhovna je iznad telesne, i cilj hrišćanskog života je u uspinjanju ka prvoistočniku lepote – Bogu. Ikona, smatra crkva, može da bude urađena crkveno, samo „čistim rukama“, pa zato pomesni stoglavi sabor ruske crkve nalaže ikonopiscu da sačuva moralna pravila. On mora da bude: smiren , blage naravi, da uvažava delo kojim se bavi, ne sme da bude praznorečiv, podsmešljiv, nametljiv, zavidljiv, pijanica, otimač, ubica; mora posebno i sa punom opreznošću da čuva duševnu i telesnu čistotu, i kako priliči živopiscima, da često odlazi duhovnim ocima i da se u svemu s njima savetuje, da se ispoveda, i po njihovom savetu i učenju da živi u postu, molitvi i smirenom odricanju. Sabor nalaže „Da se s najvećom brižljivošću slika obraz Gospoda našeg Isusa Hrista, i Prečiste Majke Božije, i svetitelja po liku, i po podobiju, i u skladu s onim što čini suštinu vere, i po najboljim uzorima drevnih ikonopisaca; a nikako da slikaju po sopstvenim uobraženjima i ličnim nagađanjima o onome što je božansko.“ Ako pak neko od učenika počne „da živi ne po pravilima zaveta, već u nečistoći, pijanstvu i izgredništvu, takve od ikonopisnog dela svakako treba udaljiti i zabranjivati im da se toga dotiču, bojeći se kazanog: Neka je proklet čovek, koji tvori delo gospodnje s nebrižljivošću (jer. 48,10).“ Seljane pak i neznalice, koji su do sada slikali ikone, ne učivši da razumeju sveti sadržaj obraza ikone i sveti karakter tog posla, nego to čine samovoljno i neznalački, treba strogo kazniti, ali im i dozvoliti da uče kod dobrih majstora; pa kome Bog da tu premudrost, taj neka i slika, a onome kome ne da, neka se potpuno okane tog posla, kako se ime Božije zbog lošeg slikanja ne bi ružilo, a „Bog neka im oprosti, jer ne znaju šta čine“. Takav je zavet moskovskog sabora svim ikonopiscima. Tekst preuzet iz knjige „Trud ikonopisca“ – Monahinja Julijanija SADRŽAJ I. MONAHINJA JULIANIJA (Marija Nikolajevna Sokolova), 1899–1981 G. Životopis ... 9 II. UPUTSTVO ZA IKONOPISCE POČETNIKE 1. Ikonopiscu početniku 47 2. Ikonopis je umetnost zasnovana na predanju 53 3. Ikonopisna veština 62 ETAPE IKONOPISANJA: Izbor osnove i njena obrada 62 Priprema daske za grundiranje 71 Proces nanošenja grunda na dasku 76 Izravnavake (glačanje) grunda 82 Grundiranje „platnene daske“ – tabletke 82 Crtež. Precrt. Izvornici. Zlaćenje. Sloj boje 86 Premazivanje olifom 138 PRILOZI: Lik Spasitelja. Njegov spoljašnji izgled prema najstarijem dokumentu 143 Spoljašnji izgled i moralna uzvišenost Presvete Bogorodice 146 Opis u ikonopisu prihvaćenih izobražavanja odeće 148 III. BOGOSLOVSKI ČLANCI 1. Crkva - Telo Hristovo 153 2. U čemu je istinska svetost članova Svete Crkve 162 3. Vid duhovni 169 4. Ikona je bogoslovlje obrazom izraženo 175 5. Istorija ikonografije obraza Vaskrsenja Hristovog 181 6. Ikonografija izobražena Silaska Svetog Duha na Apostole 190 7. Pravoslavna ikona 198 PRILOZI Precrti ikona 205 Radovi iz albuma M. I. Sokolove (1929. god.) 244 Spisak izobražena Svetih, koji su dati u prilozima 256 MG55

Božje ime je milosrđe : razgovor s Andreom Tornielijem / papa Franja ; Beograd : Novoli, 2016 , tvrdi povez, omot. Fizički opis 90 str. ; 22 cm Prevod dela: Il nome di Dio è Misericordia : una conversazione con Andrea Tornielli / by Jorge Mario Bergoglio, papa Francesco Predmetne odrednice Franciscus I, papa, 1936- -- Intervjui Franciscus I, papa, 1936- Tornielli, Andrea Očuvanost 4. Nekoliko meseci nakon svetske premijere razgovora koji su vodili Papa Franja i vatikanista Andrea Tornijeli, koji su pretočeni u bestseler delo “Božje ime je milosrđe”, ova knjiga se pojavljuje i na srpskom jeziku. Koji su razlozi globalne popularnosti i poštovanja prema jednom verskom lideru, kao šro je Papa Franja? Očigledno je da u pitanju nisu samo kurtoazni razlozi, da u pitanju nije samo poštovanje prema čoveku koji predstavla moralni i verski autoritet. Razlozi su mnogo dublji, a ipak jednostavni i duboko ljudski. Otvorenost, spontanost, iskrenost, humanost, ali i mogućnost da jednostavnim rečima prožmete ljude i pokažete na sopstvenom primeru da “Crkva nije na svetu da osuđuje, nego da omogući susret s onom dubokom ljubavlju koja je Božje milosrđe”. Takva je i ova knjiga. Direktna, iskrena, spontana, humana i otvorena. Papa se obraća svima koji traže odgovore, želi da dopre do nespokojnog i ranjenog čovečanstva koje želi da bude prihvaćeno, do siromašnih i marginalizovanih, zatvorenika i prostitutki, ali i do dezorjentisanih i onih koji, misle, da su daleko od vere, homoseksualaca i usamljenih, ukratko svih onih koji su marginalizovani. Poseban deo knjige posvećen je socijalnim temama koje razdiru današnje društvo. Kao jedan od najvećih problema Papa Franja vidi korupciju. “Korupcija nije čin nego stanje, lično i društveno stanje na koje se neko naviknw da u njemu živi. Korumpirani je izgradio samopoštovanje koje se bazira na obmani: vodi život služeći se opotunizmom, po cenu soptvenog i tuđeg dostojanstva. Korumpirani će se zgražavati ako mu neko ukrade novčanik, a s druge strane vara državu izbegavajući da plati porez ili otpušta zaposlene na svaka tri meseca da ne bi morao da ih zaposli na neodređeno vreme ili koristi te ljude prisiljavajući ih da rade na crno”. Papa Franja ne izbegava ni suočavanje sa svim pitanjima koje muči današnji svet i Crkvu. Naprotiv, njegov stav je da Crkva nikome ne sme da zatvori vrata, stoga i ona mora prihvatiti i učiniti i da drugi prihvate odgovornost.

Vjera i nevjera: Problem naših dana i Misterij naših duša / Mijo Škvorc Zagreb 1982. Tvrd povez, zaštitni omot, 709 strana. Knjiga je odlično očuvana V8 ČEMU KNJIGA O VJERI I NEVJERI? Da vjera i nevjera ne opsjedaju čovjeka otkad je čovjek, ne bi bilo ove knjige. No to duhovno svjetlo i sjena još uvijek postavljaju pitanja i traže odgovor. Ova knjiga nije zaobišla nijednoga teretnog pitanja. Pokušava pružiti bar donekle prihvatljiv odgovor. Vjera je, znamo, transcendentna vrijednost. Ne domišlja se niti se izrađuje isključivo u ljudskom duhu. Pruža je Bog i prihvaća čovjek. Zato je pitanje vjere obrazloženo ponajprije s te strane s izvorne strane sa strane Božje. Vjera je osvijetljena kao stvarnost nevezana uz filozofiju i znanstveno istrazivanje, s vlastitim područjem, vidicima i zakonitošću. Budući da vjera znači životvorni susret s Bogom, utječe božanskom snagom na čovjekovo područje života i rada. Knjiga se zaputila u sve te krajeve — misaonog istraživanja, moralnih zasada, religioznih intuicija, kulture i umjetnosti, svjedočenja i obraćenja. Pokazano je koliko je vjera držala čovjeka nad ponorima zla, kako mu je rješavala strašne muke vezane uz problem smrti. Uza sve to, knjiga nije htjela da bude neka školska apologetika, ni propovjednički kompendij. Ona iznosi osobno razmišljanje, potpomognuto mnogim velikim i uspjelim srcima, vjernicima i svecima, učiteljima i objaviteljima. Vjera nije uvijek nezamračeno sunce. Često je skriva mračan oblak nevjere. Trebalo je i o nevjeri iznijeti nekoliko ispravnih misli. Zato je pojava ateizma, izrasla u svesvjetski problem, gotovo u novovjeki misterij povijesti, zauzela drugu polovicu knjige. Pred ljude naših i budućih dana treba iznijeti samu genezu i korijenje nevjere. Njezin dinamizam i slabost. Njeno širenje i utjecaj. Kako se ateizam rađa iz raznih motiva, to se i nudi u raznim oblicima. Obrađen je i pučki — neobrazloženi ateizam, i ateizam znanosti, i ateizam filozofije, čak i ateizam religije (budizam). Ateizam je pojava isključivo čovjekova, kao i vjera. Obračun s Bogom kao i vjera. Stoga je ateizam stavljen pred sve probleme i misterije ljudskog opstanka kao i vjera. Mora dati kakav-takav odgovor i na ona pitanja od kojih najradije bježi, kao što je pitanje zla, grijeha, neuspjeha i smrti. O svemu tome u knjizi je riječ. Premda je djelo tematikom prilično široko, nije iscrpno. Još uvijek ostaje prilično nepregledana i neobrađena tla. No ovo što čitateljima nudimo, bratski je pokušaj da ih razumijemo, da ih kao ljude prihvatimo, da zajedno pitamo, da tražimo i bar nešto sigurno odgo vorimo. Knjiga nije školski priručnik. Ne mora se čitati strogim redom. Za ponekog čitatelja bit će dobro da počne s kojim lakšim poglavljem. Na primjer s prikazom vjere ili nevjere u književnosti i umjetnosti. Velikani stvara nja mogu nas potaknuti da dalje tragamo za blagom što su ga sami pronašli ili izgubili, makar mi toga ne znali prikazati poput njih. čini se da naše vrijeme ne zazire od težih djela. Kad je noć zamagljenija, potrebna su jača svjetla. Kad je bolest opasnija, nije naodmet opasnija operacija. Zato i za ovo vrijeme, duhovno i duševno neishranjeno, neće biti naodmet pružiti — da reknemo s Papinijem — ne sitne kolačiće, nego kruh od kile. I na kraju molba: neka nitko ne osjeti čitajući ovu knjigu bilo što protiv sebe, nego uvijek nešto za sebe! Bude li potrebno štogod u životu izmijeniti, neka to bude nabolje! A onda čovjek ne žali ni truda ni suza.

Izdavač:: Manastir Podmaine Broj strana: 184 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 15.5x20.5 cm knjiga ima posvetu i odlično je očuvana KAKO SMIRENjE MOŽE BITI LAŽNO? Ovde smo često ponavljali: treba se smiravati, težiti smirenju pre svega... Međutim, treba reći da i smirenje može biti lažno. Kao prvo, treba praviti pravilnu razliku između smirenja i smirenomudrenosti, sa jedne, i između smirenomudrenosti i smirenoslovlja, sa druge strane. Smirenje je jedna od najvećih jevanđeljskih vrlina, koja je nedostupna čovekovom shvatanju. Smirenje je božanstveno, ono je Hristovo učenje, Hristovo svojstvo, Hristova delatnost. Prep. Jovan Lestvičnik kaže da samo oni koje vodi Duh Božiji mogu na zadovoljavajući način da rasuđuju o smirenju. Onaj ko želi da stekne smirenje mora vrlo brižljivo da izučava Jevanđelje i sa velikom pažnjom da ispunjava sve zapovesti Gospoda našeg Isusa Hrista. Delatelj jevanđeljskih zapovesti može da pozna svoju sopstvenu grehovnost i grehovnost čitavog ljudskog roda, i da na kraju stekne svest i ubeđenje da je on najgrešniji i najgori od svih ljudi. Smirenje je osećanje srca. Smirenomudrenost, pak, jeste način mišljenja koji je u potpunosti uzet iz Hristovog Jevanđelja. Čovek prvo treba da se uči smirenomudrenosti, i što se više vežba u smirenomudrenosti to više duša stiče smirenje (9, t. 1, str. 306). Smirenje duši daruje Bog, to je već dejstvo Božije blagodati, a smirenomudrenošću se mi pripremamo za smirenje, pokazujemo Gospodu svoju želju da zadobijemo sveto smirenje. Budući smirenomudar, Hrišćanin se trudi da sve učini tako kao da već ima smirenje - u odnosima sa bližnjima, u svim svojim aktivnostima i u pomislima, iako se duša još uvek nije smirila, on treba da se pridržava smirenog raspoloženja kroz prinudu volje, da se sve vreme uzdržava od svojih drskih poriva. Međutim, ovo nije pretvaranje i laž, jer ima za cilj da se ovakvim ponašanjem zaista stekne smirenje, i naravno, zbog toga čovek treba da se ponaša skromno, da govori tiho, da ide spokojno, da se ne spori, da ne ističe sebe, itd. Međutim, smirenoslovlje veoma liči na smirenomudrenost. Njegova dejstva su naizgled ista, spolja tako izgledaju, ali je unutra nešto sasvim drugo. Smirenoslovlje iznutra ima drugi cilj, ono ljudima želi da se pokaže kao smirenje, sa ovim ciljem prima na sebe masku smirenosti, spušta pogled, govori tihe i skromne reči, u čitavom čovekovom izgledu ogledaju se tihost i uzdržanost, ili on govori razobličavajuće fraze o sebi, a sve to da bi se pokazao kao smiren pred drugima i da bi ljudi o njemu imali dobro mišljenje. `Koliko je korisno prekorevati sebe i kriviti sebe zbog grešnosti pred Bogom u tajnosti srca toliko je štetno činiti to pred ljudima. U suprotnom, pobuđivaćemo laskavo mišljenje o sebi kao o smirenim ljudima,` govori Sv. Ignatije. On primećuje zanimljivu stvar: svetu se nimalo ne sviđa istinsko smirenje u ljudima, a lažno i pretvorno ga uvek privlači. Svetitelj piše: `Oni ljudi koji su u monaškom životu stekli naročitu slobodu i prostotu srca, koji ne mogu da se pretvaraju u ophođenju sa bližnjima svetu se ne sviđaju! On ih smatra gordima... Svet traži laskanje, a u njima vidi iskrenost koja mu nije potrebna, nailazi na razobličavanje koje mrzi` (9, t. 1, str. 317). Primećeno je da se istinski smireni ljudi, koji vole bližnje nimalo ne brinu o spoljašnjem utisku koji ostavljaju na druge, oni vode računa o svojoj duši i zauzeti su istinskim ispunjavanjem Hristovih zapovesti u pogledu bližnjih. Spoljašnje ophođenje ovih ljudi je veoma uzdržano, ponekad čak izgleda preterano surovo ili strogo. Međutim, kasnije se uvek otkrije da su ovi ljudi iskreno brinuli o bližnjima, da su zaista bili samilosni i pružili im pomoć. A licemeri, pretvornici i lažnosmireni ljudi su često veoma predusretljivi, mili i uslužni, ali ako čoveka zadesi tuga, nesreća ili teškoća videće se da su oni daleki, hladni i tuđi, da su ravnodušni prema svim patnjama bližnjih. Upravo to je farisejski kvasac od kojeg je Gospod naš Isus Hristos zapovedio Svojim učenicima da se čuvaju. Sadržaj Šta je naročito važno na početku duhovnog života, 5 Gde i kako se naučiti svetom pokajanju, 9 Da li se duša brzo isceljuje, 28 Kakve su osobenosti našeg vremena, 35 Treba li `revnosni` hrišćani da se boje pakla, 44 Kako samoponiženje može da bude spojivo sa unutrašnjim mirom, 52 Kako demoni mogu, predlažući naizgled dobro, da nas ulove u svoje mreže, 55 Kako se jevanđeljsko dobro razlikuje od ljudskog dobra, 79 Kad naša revnost za hrišćanske podvige nije ugodna Bogu, 85 Kako je spoljašnje hrišćansko delanje povezano sa unutrašnjim, 92 Kako možemo da grešimo, misleći da u sebi imamo istinsku ljubav prema Bogu, 95 Kako možemo da obmanjujemo sebe, misleći da imamo ljubav prema bližnjem, 103 Kako duševna i telesna revnost spolja može da izgleda kao sveta i pobožna revnost, 114 Da li je za hrišćanina - početnika korisno da bližnje uči delima vere, 116 Da li je za hrišćanina - početnika korisno da razmišlja o uzvišenim duhovnim stvarima, 122 Kada poslušanje nije ugodno Bogu, 126 Kakve se prelesti dešavaju priliko upražnjavanja molitve, 131 Koji su razlozi za suze i kada su oni ispravni, 145 Šta znači `truditi se nerazumno`, 149 Kako smirenje može biti lažno, 162 Kako ćovek da nauči da raspoznaje spletke, strasti i zamke lukavih duhova, 165 Zaključak, 174 Sveti Ignjatije Brjančaninov - O čitanju svetih Otaca, 179

Godina izdanja: 2008 ISBN: 978-86-7102-299-6 Dimenzije knjige: 21cm x 14cm Oblast: Mitologija,Istorija- Okultizam Opis-Stanje: Odlično! Broj strana: 298 Povez: Tvrdi povez Pismo: latinica Likovni urednik: Dragana Atanasović Likovno rešenje korica: Svetlana Volić VEŠTICE Terzila Gato Kanu Prevela sa engleskog Alenka Zdešar - Ćirilović Veštice - ispovesti i tajne Tersila Gato Kanu(autor) Alenka Zdešar-Ćirilović(prevod) Izdavač: Clio Naslov originala: Steghe / Tersilla Gatto Chanu Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Veštice , Italijanska književnost , Okultizam Ostali naslovi iz oblasti: Istorija 2008; Tvrd povez; latinica; 21 cm; 298 str.; 978-86-7102-299-6; Autor:Terzila Gato Kanu: Proučavalac istorije i narodnih predanja, napisala je mnoge eseje, romane, radio-drame i dečje priče. U izdavačkoj kući Newton & Compton objavila je sledeće naslove: Le grandi donne del Piemonte (2006), Fiabe e leggende della Valle d’Aosta (2004), I miti dei greci e dei romani (2000), Miti e leggende della cewazione e delle origini (1999). Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način. Tagovi: istorija, veštice, ispovesti, tajne, zapisi, arhivska građa, inkvizicija, vradžbine, veštičarenje, faktografija Knjiga Veštice – ispovesti i tajne nastala je kao rekonstrukcija zapisnika sa sudskih procesa sačuvanih u arhivama širom Italije, ilustrovana citatima iz demonoloških tekstova i inkvizitorskih priručnika. Autorka se oslanja na temeljan istraživački rad, stoga nam knjiga nudi bogatu i zanimljivu faktografiju. Otkrila nam je bogatu arhivsku građu i korpus neistraženih tekstova, na osnovu kojih možemo stvoriti slike o toku suđenja i torturama. Knjiga Veštice bi mogla da smesti između kategorija sociološke studije i istorijskog štiva, ali pristup fenomenu veštičarenja u ovoj knjizi nije naučni. Drama o vradžbinama je ispričana u svetlu svih vinovnika priče o veštičarenju – od progonitelja, inkvizitora, seljana, veštica. Posebno su interesantni zapisi i svedočanstva optuženih žena i progonitelja, koji su beskrajno – duhoviti. Autorka je, dakle, veoma vešto premostila jaz koji postoji između autentičnih narodnih predstava i inkvizitorskih obrazaca tako što je rekonstruisala ispovesti samih žena optuženih za veštičarenje. Na taj način do nas stiže ispričana „mikroistorija“ – životna iskustva neukih seljanki, na osnovu kojih slika postaje potpunija, jer nam je pružena prilika da „proživimo“ njihove strahove, nade, osećanja i želje. Ovo je knjiga koja nam kazuje kako se iza svakog veštičijeg poteza kriju obični ljudski motivi, i time napokon oslobađa veštice iz viševekovnog društvenog izgnanstva i vraća ih među obične ljude - na mesto kojem oduvek pripadaju. „Nema pakosti na koju ovaj zli soj nije spreman ne bi li što sigurnije gurnuo u propast duše muškaraca. Veštica može da privuče svakoga, i to onim sredstvima kojima ga može ščepati na najsigurniji način.“ M. A. del Rio, Istrage veštica Sadrzaj: Jedna „vešta žena“ savetovala je damama kako da privuku muškarce, ako to žele. Prijateljica će im na golu zadnjicu staviti krišku hleba koju će, potpom, pojesti narečeni muškarac. „Uradila sam to da bi se on zaljubio u mene, kunem se, ni zbog čega drugog. Htela sam da ga vežem za sebe kako bi mi dozvolio da zauvek ostanem u njegovoj kući. Čak i kada budem uvela starica“, izustila sam umorno“. „Tako se više nije moglo. Dok je spavao, podelila sam njegovu kosu na četiri dela, u obliku krsta. I isekla je. Od tada sam ja tukla muža“. `Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druže VEŠTICE – Tersilla Gatto Chanu Decenijski boravak u različitim segmentima pop-kulture veštice je glamurizovao, uglavnom ih udaljivši od mučnih srednjovekovnih korena. Veronica Lake, Barbara Steele, Kim Novak, Nicole Kidman i ostale celuloidne dive su od veštica načinile filmske ikone za kojima su uzdisali milioni. Tersilla Gatto Chanu podseća na istinu o veštičarenju i progovara u ime žrtava inkvizicije Tokom ozloglašenog srednjeg veka i posle njega „Sotonine sluge“ su nemilosrdno proganjane i uništavane. U pogromu je stradalo nekoliko stotina hiljada ljudi (po nekim procenama i pun milion), a na meti su se zbog bavljenja magijom i druženja s đavolom našle poglavito žene – veštice. U rigidnom patrijarhalnom društvu one su bile dežurni krivci za sve što je krenulo po zlu – za lošu berbu, gradom uništen usev, iznenadne smrti, neplodnost, impotenciju... Zavist, neuzvraćena ljubav i koristoljublje su podjarivali potkazivače i u šake lovaca na veštice stalno gurali nove žrtve. Detaljno pročešljavši arhive koje čuvaju zapisana predanja, transkripte suđenja i „priručnike“ za obračunavanje s nečastivim (kao što je ozloglašeni Malj za veštice iz 1486), Tersilla Gatto Chanu je napisala odličnu, informativnu knjigu, sastavljenu (svaka pohvala za dovitljivost) od 99 kratkih segmenata. Većim delom Veštice: Ispovesti i tajne (Clio, 2008) donose u prvom licu ispripovedane priče optuženih žena, kao i desetak vezivnih tekstova u kojima se postupno i pregledno iznose istorijske činjenice o ovom fenomenu. Bez obzira na umetničku doradu autorke i očigledno (ali odmereno) romansiranje, ponuđene ispovesti su uverljivo i potresno svedočanstvo o ljudskoj surovosti i opakom vremenu. Kombinujući fenomenološki pristup i ispovedni ton, autorka (žena prikladnog prezimena – na italijanskom „il gatto“ znači mačka) Tersilla Gatto Chanu sagledava ovaj komplikovani problem iz svih uglova i više puta uspeva da pogodi u samu srž. Vekovi su protekli od progona i suđenja, i danas je teško razlučiti istinu od uobrazilje. Poklonici priča o okultnom će u Vešticama biti počašćeni obiljem fantastičnih momenata (crni sabati, let na metli, pakt s đavolom, žrtvovanje odojčadi, transformacije ljudi u životinje...), ali je čitaocu ostavljena puna sloboda da prosudi da li je reč o činjenicama ili u teškim mukama iznuđenim priznanjima očajnica. Potpuno lišena želje za jeftinim šokom i eksploatacijom tuđih muka, autorka nudi elegično intoniranu hroniku o onima koje su izašle iz „reda svakodnevna, naviknuta“. Sve te žene – ponekad krive, najčešće nedužne i oklevetane – čeka ista sudbina. Na lomači će završiti isceliteljke, vampirice, decoubice, otpadnice, začarane, mučenice, pokajnice... Knjiga je bogato ukrašena srednjovekovnim drvorezima i bakrorezima, na kojima su prikazani đavo, veštice i ostala demonska bića. Dragoceni dodatak predstavlja vešto sročen pogovor Lidije Radulović Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice: Tumačenja u svetlu različitih perspektiva, koji (između ostalog) donosi osvrt na istoriju ženske seksualnosti i patrijarhalne represije, a koji sadrži i posebni odeljak o vešticama u Srbiji i Crnoj Gori i fino se naslanja na srodno izdanje iz ove godine Baba Jaga je snijela jaje Dubravke Ugrešić Đorđe Bajić 11.08.08 Politika Veštica kao vešta žena „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu Postoje razni načini da se zavede muškarac. Ima različitih slučajeva, ali se na kraju sve svodi na dva: kako privući ili kako odbiti (od druge žene), pa opet privući. Prvo je mnogo češće. Evo na primer, šta savetovati ženi koju muž stalno vara a ona je i dalje zaljubljena u njega? Pa, jedna mogućnost je da žena usred noći ode na skrovito mesto, da se „potpuno razodene”, i kada na nebu pronađe najsvetliju zvezdu, klekne i moli joj se. Dok se umotava u tek skinutu košulju, tri puta treba da ponovi čarobne reči: Kao što sebe umotavam u noćnu košulju, tako ću i svog muža okretati oko malog prsta! Savet je uzet iz knjige „Veštice: ispovesti i tajne”. Znači od najboljih, od onih koje znaju šta rade. Nismo hteli da komplikujemo sa receptima u kojima se traži bokvica, list ruzmarina ili šipka vanile. Mada, možda i tu ima istine, ipak, ove žene, kako se verovalo, znaju đavolje rabote. One predviđaju budućnost, tumače snove, razgovaraju sa mrtvima, čine polja plodnim, skidaju čini sa krava koje su izgubile mleko, kao i sa kokošaka koje više ne nose jaja... Baš njima je Tersila Gato Kanu posvetila knjigu „Veštice: ispovesti i tajne”, koju je upravo objavio „Klio”, a sa italijanskog prevela Alenka Zdešar-Ćirilović, sa kojom razgovaramo o „ženama-demonima”, naslednicama poznate Lilit i njihovom progonu, nastojeći da im obezbedimo jednu malu žensku odbranu... – U pripremanju ove knjige Tersila Gato Kanu koristila je zapisnike sa raznih suđenja vešticama u italijanskim regijama, od Vale d’Aoste do Toskane, od Lombardije do Kampanje, od Ligurije do Trentina, i to od 16. do 18. veka. Osim toga, proučavala je Knjige o crkvenim saborima i crkvenoj disciplini, Episkopski kanon i druga dela kao što je „Malj veštica”, glavni priručnik crkvenih i svetovnih vlasti u procesuiranju optuženih. Autorka o progonu veštica govori sa više aspekata: istorijskog, društvenog, etnološkog, religijskog sa jedne strane, i kroz ispovesti progonjenih i mučenih žena, s druge – kaže Alenka Zdešar-Ćirilović. Koje su žene optuživane za veštičarenje i pakt sa đavolom? – To su pre svega žene iz nižih društvenih slojeva, seljanke, stare i mlade, ružne i lepe, pametne i glupe, čak i devojčice, usamljenice, udovice, usedelice i prostitutke. Neke veštice navodno bacaju ljubavne ili smrtonosne čini, zavisno od žrtve. Nema sumnje da postoje stereotipi o tome da su veštice ružne babuskare koje lete na metli, histerično se cerekajući, da bi se na sabatu poklonile Sotoni. Međutim, ja vešticu ne vidim takvom, već smatram da je ona „vešta žena” poput one tri lepe i pametne žene iz filma „Veštice iz Istvika” koje su, „igrajući u veštičjem kolu”, sredile i samog đavola. E, tu je problem. Za patrijarhalni svet, ženska nadmoć predstavlja najveću opasnost. Jeres treba iskoreniti na najokrutniji način, kaže Alenka Zdešar-Ćirilović i dalje objašnjava da li ova knjiga ruši mizogine predrasude, potcrtavajući razliku narodnih predanja o vešticama i inkvizitorskih beležaka sa njihovog suđenja. – „Kolektivni podsvesni strahovi i narodna predanja su prožeti istorijskim fragmentima, nemirima i opsenama, fanatizmom i nasiljem, frustracijama i iščekivanjima, opsesijama i teskobom; glasovi se mešaju, ukrštaju, preklapaju, kao u nekakvom monologu koji traje vekovima, sve do danas, do početka trećeg milenijuma”, piše Terzila Gato Kanu. Inkvizitorske beleške i papski zakoni puni su cinizma, sadizma, bezumlja i bezosećajnosti, ali i vapaja mučenih žena spremnih da priznaju sve samo da bi neizdrživo mučenje prestalo. Zajedničko im je to što su bile krivo optužene, mučene na najokrutnije načine, javno sramoćene i spaljivane bez mogućnosti da se brane. Zato verujem da ova knjiga jeste oblik borbe za ženska prava, jer je progon i spaljivanje ogromnog broja žena najstrašniji oblik kršenja njihovih prava. To uopšte nije bilo tako davno, niti daleko od nas, budući da je progon veštica počeo u Italiji u 15. veku, da je trajao više vekova i zahvatio veliki deo hrišćanske Evrope i Amerike. Taj fenomen je bio veoma dobro osmišljen, planiran, ostvaren, izrazito surov. Proučavali su ga istraživači različitih naučnih disciplina i teorijskih orijentacija koji su neuspešno pokušavali da ga objasne i protumače. To je odlično objasnila dr Lidija Radulović u pogovoru ove knjige naslovljenom „Zašto su veštice žene ili zašto su žene veštice?”, kaže naša sagovornica. Knjiga „Veštice: ispovesti i tajne” Tersile Gato Kanu bogato je ilustrovana reprodukcijama dela nepoznatih, ali i slavnih umetnika, na kojima je obrađena tema veštica. M. Sretenović -------------------------------------------------- Veštice specijalisti Redovi nove knjige otkrivaju nam i „specijalnosti” žena koje su lažno i nasilno optuživane za veštičarenje. Alenka Zdešar-Ćirilović nabraja pripadnice pojedinih grupa: – Ima bezbroj veštica i svaka od njih ima svoju priču. Navešću samo neke: veštica koja se družila s vukovima, gospodarica ključeva, požudna veštica, veštica koja je bacala ljubavne čini, obožavateljka brojeva, veštica koja je pokorila muža, rašljareva žena, izabranica vrhovnog đavola, veštica nastradala zbog knjiga, žena koja je prizivala duhove, smenjena vračara, zduhača, babica, decoubica, učiteljica, majka brbljavice, začarana, razbarušena, veštica u svakom pogledu, veštica koja je smišljala recepte... Ukupno ih ima 88 i podeljene su u grupe: Učesnice sabata, Sotonine sluškinje, Žene na lošem glasu, Evine naslednice, Zlokobnice, Čarobnice, Vešte žene, Strogo ispitivane veštice i Progonjene.Pa, neka vaši čitaoci izaberu najomiljeniju ili najomraženiju. --------------------------------------------------

ЈЕДАН ПОЗИВ МЕЊА СВЕ – ЈЕДАН ЧОВЈЕК ПРЕОБРАЖАВА СВАКОГА Има ли још оних који траже Бога? Написан прије седам деценија, спис Антонија Медведева о преподобном Амвросију Миљковском недавно се појавио – у преводу Сестринства Манастира Светог Василија Острошког у Бијељини – у издању Издавачке куће Епархије зворничко-тузланске Синај. Ријеч је о драгоцјеном рукопису који се, као што је познато, не појављује први пут на српском језику трудом истих прегалаца. Спис уоквирују двије информативне студије Ксеније Коначаревић о руском монаштву у егзилу и о Оптинском манастиру. И у древним временима неријетко су ученици остављали писане трагове о онима који су их родили у Господу. Свети Григорије Неокесаријски о Оригену, свети Атанасије Александријски о преподобном Антонију Великом, преподобни Доментијан о светом Сави Српском, свети Филотеј Цариградски о светом Григорију Палами... Спис Антонија Медведева је вјеродостојано свједочанство о човјеку који га је увео у монаштво и који је руководио његовим узрастањем у Господу. Колики је Амвросијев утицај на Антонија лијепо нам илуструје свака страница ове невелике књиге. Треба нагласити да се Антоније Медведев након тридесетдвогодишњег служења на катедри Епископа Сан Франциска Руске Заграничне Цркве, упокојио у последњој години прошлог стољећа. Он је насљедник светог Јована Шангајског и Санфранциског на реченој катедри. И Јован и Антоније су пострижени руком Амвросијевом у Манастиру Ваведења Пресвете Богородице у Миљкову. Владимир Курганов је рођен у јануару 1894. године. Упечатљиво је да су Георгије Флоровски и Николај Афанасјев, два најутицајнија руска богослова прошлог стољећа, рођена неколико мјесеци раније. Чињеница упечатљивија од припадања истој генерацији је њихова упућеност на Србију, будући да им је заједничко вријеме – испуњено различитим послушањима у различитим периодима и различитим околностима – проведено у њој. Између Оптине и Миљкова стоји – у нашим просторно-временским оквирима – Амвросијево успињање ка Господу. У Оптинском скиту је ударио темељ свом подвигу у послушности старцу Јову. У Миљковском манастиру своје братство руководио је дјелом и ријечју, ношењем болести и старањем о браћи кроз аскетска искушења и подвижничке радости. Како их је руководио свједоче његови и плодови његових ученика и њихових насљедника који су од Витовнице до Сан Франциска и од Сарајева до Шангаја и данас – непуно стољеће од упокојења преподобног Амвросија – аутентични путокази и нелажни одговори долазећим генерацијама. Најлошији начин препоруке књиге је препричавање исте, али не можемо не нагласити одређене детаље из овог списа. Један од тих детаља је истицање писаца уз које је наш Амвросије узрастао. Епископ Антоније Санфранциски нам казује да су списи преподобног Макарија Великог, преподобног Јована Лествичника и светог Исака Сиријског образовали његовог старца. Дакле, Духовне бесједе, Љествица и Подвижничка слова су учинила велики утицај на личност изгнаника из Русије преко Цариграда у Србију. Изводи из дневника и писама које нам Антоније преноси су драгоцијени. У мени је почела да се јавља носталгија за Русијом и то понекад заиста жестока, али о томе уопште не причам. Желим да идем кући... Наведене мисли су заједничке свим изгнаницима из Русије, као и њиховим непосредним потомцима. На примјер, последње реченице које је написао Александар Шмеман – чије рођење је подударно времену у којем Амвросије пише ове реченице – изражавају идентично осјећање. Ја сам Евхаристију писао са мишљу о Русију, односно са болом и уједно радошћу због ње. Након братоубилачког рата који је слиједио Октобарској револуцији 1917. године и пораза Бијеле армије, Владимир Курганов 1920. године долази у Србију. Раваница, Вратна, Петковица – у којој постаје монах 1923. године – и други манастири у којима је Владимир провео своје искушеничке дане могу данас са благодарношћу да истичу да су пружили гостопримство њему и његовим саподвижницима. У чин јеромонаха бива рукоположен 01. октобра исте године. Остаје записано да је тога дана у олтару манастира Петковице виђена Преподобна Параскева. Дух дише гдје хоће... Антоније Медведев нам казује историјски куриозитет: старац Амвросије је 1924. године началствовао пасхалним Сабрањима у Сарајеву. Његов краткотрајни боравак у Сарајеву – у току Страсне седмице и Пасхе – био је довољан да житељи града на Миљацки виде и чују благовијесника долазећег Царства. Старац Амвросије је био искрени саговорник младих руских кадета у Сарајеву. Жеља ми је да сазнам њихов поглед на свијет... Након руковођења манастиром у Јамболу у Бугарској, преподобни Амвросије 24. јануара 1926. године долази у манастир Миљково. Период руковођења братством од којих су неки – попут аутора ове вриједог свједочанства – постали знаменити Епископи, подвижнички препород цијелог браничевског краја, обнова манастирске економије, која је била непостојећа при њиховом доласку, је трајао свега седам година, али је био толико темељан да његови плодови не пресушују ни осам деценија послије упокојења преподобног Амвросија Миљковског. Преподобни Тадеј Витовнички је неријетко истицао да је као манастирски ђак у Миљкову био свједок неосуђивања било кога и било чега од стране преподобног Амвросија Миљковског. Идентично свједочење доноси и Епископ Антоније Санфранциски. Једна од највећих вриједности ове књиге су путокази ка стицању врлине неосуђивања. Читав есеј би се могао написати о Амвросијевим поукама о неосуђивању другог. Млади старац из Миљкова је слушао глас Господњи у Јеванђељу. Не судите да вам се не суди... Здравствене тегобе, болест која га обузима, Амвросијево старање за друге, његово инсистирање да се упокоји у Миљкову, страх братства и њихов бол су насликани изразито упечатљивим бојама. Довољна је једна реченица да нам приближи однос братства према болести, немоћи и упокојењу свог тридесетдеветогодишњег старца. Сви смо плакали... Читајући књигу о подвигу преподобног Амвросија Миљковског, тешко је не сјетити се реченице коју често наводе аутори животописâ Светогорацâ који су сабрани у зборнику Атонски подвижници XIX вијека. На Светој Гори нема више таквих подвижника... Ипак, не може се не вјеровати да и данас и овдје има оних који су кадри да даровима Духа Светога преображавају себе и све око себе.

jeromonah Sava Janjic - Ekumenizam i vreme apostasije Eparhija raskoprizrenska, Prizren, 1995. Mek povez, 108 strana. RETKO! S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog).

Autor - osoba Janjić, Sava, jeromonah Naslov Ekumenizam i vreme apostasije / jeromonah Sava (Janjić) Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1995 Izdavanje i proizvodnja Prizren : Eparhija raškoprizrenska, 1995 (Beograd : Novi dani) Fizički opis 108 str., [8] str. s tablama (fotogr.) ; 24 cm (Broš.) Napomene Tiraž 2.000 Napomene uz tekst. Predmetne odrednice Pravoslavna crkva -- Ekumenizam MG26 (N) S A D R Ž A J EKUMENIZAM U VREME APOSTASIJE JERES NAD JERESIMA POČECI EKUMENIZMA CARIGRADSKA ENCIKLIKA IZ 1920. GODINE SERGIJANIZAM U RUSKOJ CRKVI SVETSKI SAVEZ CRKAVA EKUMENIZAM PATRIJARHA ATINAGORE — „VREME DOGMATA JE PROŠLO“ PATRIJARH DIMITRIJE – NA STRANPUTICI SVOGA PRETHODNIKA APOSTOLI EKUMENIZMA SPEKTAKLI SVETSKOG SAVEZA CRKAVA KOKETIRANJE SA ISLAMOM I DRUGIM RELIGIJAMA PARLAMENT SVETSKIH RELIGIJA SINKRETISTIČKA PAPAZJANIJA – KANBERA 1991. GLASOVI SAVESTI I OBRAČUNI SA NJIMA NASTAVAK APOSTASIJE NOVI VASELJENSKI PATRIJARH VARTOLOMEJ EKUMENISTIČKA (TRAGI)KOMEDIJA NA UPSALI UNIJA SA MONOFIZITIMA PATRIJARH DIODOR NA BRANIKU PRAVOSLAVNA SABOR U CARIGRADU – 1993. G. PAPISTIČKA EKLISIOLOGIJA CARIGRADA TEŽNJE ZA REORGANIZACIJOM DIJASPORE UNIJA U BALAMANDU – POBEDA VATIKANSKE DIPLOMATIJE PAPIZAM KAO „SESTRINSKA CRKVA“ OBRAČUN SA SVETOGORSKIM ZILOTIMA A ŠTA KAŽU KANONI SVETIH SABORA? CILJEVI EKUMENIZMA ŠTA ČINITI? Sava (svetovno Dragutin Janjić; Dubrovnik, 6. decembar 1965) pravoslavni je arhimandrit i iguman Manastira Visoki Dečani. Rođen je 1965. godine u Dubrovniku. Rođen je u porodici oca Srbina i majke Hrvatice. Još kao dete sa porodicom se preselio u Trebinje, gde je proveo period školovanja i mladosti, završio osnovnu i srednju školu. Studirao je engleski jezik na Beogradskom Univerzitetu. U manastir Crna Reka došao je 1989. godine. Tu je proveo nekoliko godina. Zajedno sa ostalim bratstvom prešao je u manastir Dečane, sa željom da povrate duhovni ugled ove zadužbine kralja Stefana Dečanskog. Rukopoložen je u čin jerođakona 4. juna 1992. godine, a 8. januara 1993. u čin jeromonaha. Po manastirskom poslušanju, počev od 1994. godine bavi se informacionim tehnologijama. Uspeo je da Crkvu približi novoj tehnici. Zahvaljujući njemu tokom čitave NATO agresije i kosovske krize svet je imao informacije koje se nisu mogle naći na drugom mestu. Nakon toga bio je sekretar vladike raško-prizrenskog Artemija. Zajedno s njim i Momčilom Trajkovićem putovao je tokom 1998. i 1999. godine svetom pokušavajući svetskim državnicima da objasni istinu o stanju na Kosovu i Metohiji. Bio je član SNV Kosova i Metohije. Godine 2011. je na predlog episkopa raško-prizrenskog Teodosija izabran za igumana manastira Visoki Dečani. Ekumenizam ili vaseljenizam (grč. οικουμενισμός – „ekumenizam, vaseljenizam, ekumenstvo, vaseljenstvo“) je eklisiološki pojam kojim se označavaju težnje, nastojanja i pokreti usmereni ka zbližavanju, saradnji, pomirenju i jedinstvu hrišćanskih crkava. Pojam je proistekao iz prvobitnog koncepta o hrišćanskoj ekumeni, odnosno hrišćanskoj vaseljeni, kao opštoj zajednici svih hrišćana. Dok se međureligijski dijalog odnosi na sve religije, ekumenizam je dijaloški napor unutar hrišćanskih crkava. Za razliku od unijaćenja (na primer, odvajanje od Pravoslavne crkve radi uključivanja u Katoličku crkvu), u ekumenizmu se naglašava ravnopravan dijalog među hrišćanskim konfesijama, ono što je pojedinim crkvama zajedničko i ide se za potvrdom duhovnoga i moralnog poslanja Hristove Crkve. Ekumenizam je nastao u 19. veku unutar protestantskih crkava (ekumenski pokret). Unutar Katoličke crkve zagovornici ekumenizma u 19. veku su bili: J. H. Njuman, D. Mercier, J. J. Štrosmajer, a u 20. veku benediktinci iz Čevetohena u Belgiji, dominikanski centar Istina u Parizu, a svojim ekleziološkim radovima dominikanac Kongar. Nakon Drugog vatikanskog koncila (1962–1965) Katolička crkva je prihvatila osnovna načela ekumenizma i načelno je odustala od daljeg unijaćenja. (Dekret 2. Vat. Sabora: Unitatis redintegratio 1964) Razvoj ekumenskog pokreta Počeci Počeci ekumenskog pokreta stavljaju se u 1805. godinu, kada se protestantski, baptistički misionar Viljem Keri (engl. William Carey) založio za osnivanje „opšteg udruženja“ svih hrišćanskih veroispovesti. Ovaj zahtev je nastao tokom njegovih misionarskih aktivnosti u Africi, kada je na delu uvideo slabost hrišćanstva usled njegovih unutrašnjih podela. Crkve koje su delovale misionarski, počele su sa osnivanjem različitih društava, sve u cilju usklađivanja njihovog misionarskog delovanja. U to vreme osnovana su u Londonu udruženja „YMCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade muškarce“). „YMCA“ je 1894. imalo oko deset hiljada odeljenja po celom svetu, sa četiri miliona članova. Uskoro su osnovana i ženska udruženja. Ema Roberts je tako osnovala kružok za molitveno ujedinjenje, a gospođa Kinerd je u Londonu organizovala dobrotvorno društvo za pomoć mladim ženama. Ta dva društva su se ujedinila 1897. i dobila naziv „YWCA“ („Hrišćansko udruženje za mlade žene“). Ove organizacije su delovale na principima humanističkih doktrina. Krajem 19. veka osnovana je i „Svetska studentska hrišćanska federacija“ (engl. World Sudent Christian Federation). Valja pomenuti da je 1864. godine osnovano udruženje „Jevanđelska alijansa“, a 1914. je osnovana „Svetska alijansa za unapređenje internacionalnog prijateljstva preko Crkava“. Može se smatrati da su ovakva udruženja predstavljala začetak budućeg ekumenskog pokreta. Godine 1854. osnovan je ekumenski savet. Tokom vremena, rad ovog saveta je doprineo da 1910. dođe do skupa u Edinburgu (engl. Edinburgh) u Škotskoj, što predstavlja zvanični početak ekumenskog pokreta. Ovde je i pojam ekumenizma po prvi put upotrebljen u njegovom sadašnjem značenju. Želja je bila da se izbegne pojam „internacionalni“ koji sobom implicira nacionalnu podeljenost dok pojam „ekumenski“ (prema istočnom izgovoru grčkog „ikumenski“) ukazuje na sveukupnost bez podela. Konferencija u Edinburgu bila je naslovljena „Međunarodna misionarska konferencija“ (engl. International Missionary Conference). Na ovoj konferenciji je ustanovljeno stalno povereništvo koje je trebalo da usklađuje ekumenske aktivnosti u skladu sa predlozima i idejama koje su se na skupu pojavile. Jedno od tih povereništva imalo je naziv „Život i rad“ (engl. Life and Work). Za njega se posebno zalagao luteranski episkop iz Upsale Natan Zoderblom (engl. Nathan Soderblom) (1866–1931). Ovo povereništvo je imalo za cilj da rešava pitanja odnosa crkava prema društvu. Godine 1925. u Stokholmu je održana konferencija ove organizacije pod nazivom „Opšta hrišćanska konferencija Života i rada“ (engl. Universal Christian Conference of Life and Work) na kojoj je bilo reči o međunarodnim odnosima kao i o društvenom i ekonomskom životu viđenom iz hrišćanske perspektive. Veliki doprinos radu pokreta „Život i rad“ (engl. Life and Work) dao je luteranski arhiepiskop Sederblum (engl. Soderblom), kasniji dobitnik Nobelove nagrade za mir. Donosimo odlomak iz Zvaničnog izveštaja sa ove konferencije u kome se apeluje na poslušnost Bogu koji želi jedinstvo hrišćana: „Ako pravednost vaša ne bude veća od pravednosti književnika i fariseja nećete ući u carstvo Božje. Crkva veoma mnogo sluša čoveka a veoma malo Boga... Da bismo čuli glas Božji neophodno je da se molimo.“ Anglikanski episkop Čarls Henri Brent (Chales Henry Brent) najviše se zalagao za povereništvo Vera i Poredak (Faith and Order), koje se bavilo teološkim pitanjima, pre svega onim koje su predstavljale uzrok podela među hrišćanima. U Lozani je 1927. održana konferencija Vere i Poretka (Faith and Order), koja je predstavljala početak redovnih sastanaka na kojima su se razmatrala dogmatska pitanja uz učešće različitih hrišćanskih crkava. U Edinburgu je 1937. održana još jedna konferencija na kojoj je prisustvovalo pet nezvaničnih posmatrača Katoličke Crkve. Na ovoj konferenciji je izrečena tvrdnja koja i do danas ostaje važeća u ekumenskom pokretu: „doktrina razdeljuje a služenje ujedinjuje“. Ova dva tela imala su i različite pristupe. Dok je povereništvo „Život i Rad“ bilo inspirisano liberalnom teologijom i Američkim pokretom Social Gospel, i bavilo pre svega društvenim i haritativnim problemima, povereništvo „Vera i Poredak“ se bavilo prevashodno teološkim pitanjima, i svoju inspiraciju je nalazilo u dijalektičkoj teologiji. Ono se posebno zalagalo za postizanje napretka na doktrinarnom planu. Ipak, iako su se njihovi metodi i prioriteti razlikovali, njihovi ciljevi su ipak bili isti. Na kraju je postignuta saglasnost da i jedan i drugi metod - socijalna uloga hrišćanstva i doktrinarna pitanja - imaju svoju važnost na putu postizanja jedinstva među hrišćanima. Godine 1912. stvoren je i treći ekumenski pokret koji je nosi naziv „Internacionalni savet misija“. On je stvoren sa ciljem koordinacije misijskih društava. Svetski savet crkava Tako su se ove dve organizacije spojile i – 1938. godine u Utrehtu - nastao je Svetski savet crkava (World Council of Churces – WCC). Pored toga, organizacija Vera i Poredak je nastavila da postoji i kako posebno telo. Nakon konferencije koja je održana u mestu Santijago Di Kompostelo u Španiji, 1993. godine, 2004. je održana i konferencija u Kuala Lumpuru u Maleziji. Razmatrano je stanje ekumenskog pokreta i njegov razvoj od prve konferencije organizacije Vera i Poredak do danas. Danas ogrankom Vera i Poredak upravlja komisija od 120 članova. Predstavnici Pravoslavne crkve u današnjem sastavu su Arhiepiskop Albanski Anastasios, profesor Jovan Krisavgis iz Grčke pravoslavne Crkve Amerike, inače profesor na visokoj teološkoj školi Svetog Krsta, zatim episkop Ilarion (Alfejev) iz Ruske pravoslavne crkve, o. Heiki Hutunen (Heikki Huttunen) iz Finske, Mitropolit mar Grigorije Johana Ibrahim iz Antiohijske Patrijaršije, o. dr Viorel Jonita (Viorel Ionita) i dr Mihael Tit iz Rumunske PC, dr Roman Juriga iz Pravoslavne crkve Češke i Slovačke, o. Jan Kulazuk iz Poljske, Makarije Arhiepiskop Kenije i Irinupolisa, o. Mihail Naim iz Antiohijske Patrijaršije, sveštenik dr Predrag Puzović iz Srpske pravoslavne crkve, Vladimir Šmali iz RPC, Konstac Tarasar iz Pravoslavne crkve Amerike, Nakon osnivanja SSC je trebalo da održi prvu opštu skupštinu 1941. godine. Međutim, pošto je otpočeo rat, ovaj događaj je odložen za kasnije. Prva skupština je održana tek 1948. „Vera i Poredak“ i Život i Delovanje“ ušle su u SSC. U SSC je oformljen centralni odbor koji svakih šest do sedam godina organizuje jedan opšti skup. Na tim skupovima se potvrđuje volja članica da nastave svoje delovanje u SSC a određuju se i smernice za budući rad. 1952. godine carigradski patrijarh Atinagora izdao je encikliku u kojoj poziva sve poglavare pomesnih pravoslavnih crkava da se pridruže Svetskom savezu crkava. Već od 1952. pojedine pravoslavne crkve počele su da se uključuju u SSC, a 1955. g. Vaseljenska patrijaršija šalje svoje stalne predstavnike u centralu SSC, u Ženevi. Godine 1959. centralni komitet SSC se sastaje na Rodosu sa predstavnicima svih pravoslavnih crkava. 1964. godine patrijarh Atinagora se susreo rimskim papom u Jerusalimu. Susret pape Pavla VI i patrijarha Atinagore u Jerusalimu bio je prvi susret poglavara Rima i Carigrada u poslednjih 526 godina, tačnije od susreta u Ferari između patrijarha Josifa II i pape Evgenija IV. Pošto su zajednički pročitali molitvu Oče naš, izmenili celiv mira i zajednički blagoslovili narod, na kraju je patrijarh darivao papu arhijerejskom panagijom, sa predstavom Gospoda kao učitelja, simbolom episkopske časti pravoslavnih jerarha. 7. 12. 1965. godine Carigrad i Rim ukidaju uzajamne anateme iz 1054. godine. „Imamo mnoge razlike, kažu. Koje? Filiokve? Pa, on postoji još od 7. veka, a Crkve se nisu razdvojile. Primat i nepogrešivost? Šta se to nas tiče! Neka svaka crkva drži svoje običaje. Ako to želi Katolička crkva neka to drži. Ali vas pitam, gde je ta nepogrešivost danas, kada papa ima stalni petnaestočlani savet koji odlučuje... Teološki dijalog neće doneti rezultate. Nismo spremni i trebaće nam vekovi. Samo je jedan dijalog moguć - dijalog ljubavi.” – Vaseljenski patrijarh Atinagora Od 1971. SSC ima tri ogranka koje međusobno usklađuje centralni odbor. Prvi ogranak nosi naziv „Vera i svedočanstvo“. U njenom okviru dela i organizacija „Vera i Poredak“ koja se bavi doktrinarnim pitanjima. Drugi ogranak se naziva „Pravednost i služenje“ i bavi se praktičnim problemima u odnosima crkava članica i prema svetu. Treći ogranak je „Odgoj i obnova“. On se bavi pitanjem obrazovanja. Od 24. jula do 10. avgusta 1983. u Vankuveru je održan veliki skup Svetskog saveza crkava. Služena je protestantska misa kojoj je prisustvovalo oko 3.500 hrišćana iz raznih krajeva sveta. Službu je služio arhiepiskop kenterberijski Robert Ransi sa dve sveštenice, dok su pravoslavni, rimokatolici i monofiziti učestvovali u proiznošenju jektenija. Od 7–20. februara 1991. godine u Kanberi, u Australiji, održan je 7. Generalna konferencija SSC. Na njoj su pored predstavnika brojnih protestantskih crkava, učestvovali i predstavnici svih pomesnih pravoslavnih crkava (osim jerusalimske Patrijaršije koja je istupila iz SSC) kao i predstavnici Vatikana na čelu sa kardinalom Edvardom Kasidijem. Na ovom skupu je usvojen jedan veoma zanimljiv dokument pod imenom „Jedinstvo crkve kao opštenje: Dar i poziv“. SSC upućuje ovaj dokument kao apel svim crkvama kako bi prihvatile sedam osnovnih teza „u cilju punog vidljivog jedinstva“: međusobno priznanje krštenja prihvatanje Nikejsko-carigradskog Simvola vere kao zajedničkog izraza apostolske vere evharistijsko opštenje međusobno priznavanje sveštenstva zajedničko svedočenje evanđelja zajedničko delovanje u cilju očuvanja mira i poretka u svetu omogućavanje parohijama i zajednicama da izraze na odgovarajući način lokalni stepen postojećeg opštenja. Različiti pristupi hrišćanskom jedinstvu Pravoslavna crkva i ekumenizam Pravoslavna crkva je od samog početka uzela značajno učešće u radu ekumenskog pokreta. Jedan od najznačajnijih dokumenata je enciklika Carigradske patrijaršije iz 1920: U enciklici se, između ostalog, kaže: „Naša crkva smatra zbližavanje među crkvama i njihova prisnost nisu isključeni zbog doktrinarnih razlika koje među njima postoje. Prema našem mišljenju takvo približavanje je veoma poželjno i neophodno. Ono može biti korisno na mnogo načina za stvarne interese svake pojedinačne crkve i čitavog hrišćanskog tela, a takođe i za pripremanje i napredovanje prema blagoslovenom jedinstvu koje će se ostvariti u budućnosti u skladu sa voljom Božjom.“ Valja pomenuti da je naročit doprinos učestvovanju Pravoslavnih u ekumenskom pokretu dao i German Tiatirski. Smatra se da je on izradio nacrt navedene enciklike iz 1920. Kao ilustraciju njegovog stava, navodimo deo iz njegovog izlaganja sa konferencije u Lozani održane 1927: „Iako Pravoslavna crkva smatra jedinstvo u veri primarnim uslovom ponovnog uspostavljanja jedinstva crkva, ona odbacuje teoriju ekskluzivnosti prema kojoj jedna crkva, smatrajući sebe kao jedinu istinitu Crkvu, insistira da oni koji traže jedinstvo sa njom moraju ući u nju“. German dalje navodi Sv. Fotija Carigradskog kao uzor mogućeg puta ka jedinstvu i citira deo iz njegovog pisma papi Nikoli prvom: „U slučajevima kada se neslaganje javlja po pitanjima koja nisu stvar vere, i kada ta pitanja ne pokazuju neposlušnost bilo kom opštem ili katoličanskom (= sabornom) autoritetu, čovek sposoban da rasuđuje biće u pravu kada zaključi da ne greše ni oni koji te stvari prihvataju ni oni koji ih ne prihvataju“. U nastavku German zaključuje da je slaganje potrebno samo u stvarima koje se tiču vere, tj. u stvarima koje su presudne za veru. On postavlja pitanje, koje su to stvari, i predlaže da se na ovo pitanje ne da odmah odgovor ali napominje da je „to već određeno u starim simvolima i odlukama sedam vaseljenskih sabora. Sledstveno, učenje drevne i nepodeljene Crkve prvih osam vekova, slobodno od svakog pitanja koje nema direktne veze onim u šta verujemo, mora i danas predstavljati osnovu ponovnog ujedinjenja Crkava.“ Srpska Pravoslavna Crkva (SPC) je danas partner u teološkom i ekumenskom dijalogu svim verskim zajednicama sveta, posebno Katoličkoj Crkvi. Godine pristupanja pravoslavnih crkava: Carigradska patrijaršija – Carigrad, avgust 1947. Aleksandrijska patrijaršija – Egipat 1948. Antiohijska patrijaršija – Damask, decembar 1946. i 1952. Jerusalimska patrijaršija – decembar 1946, i 1961. Ruska patrijaršija – Nju Delhi, 1961. Srpska patrijaršija – Beograd 1965. Rumunska patrijaršija – Nju Delhi 1961. Kiparska crkva, Nikozija, novembar 1946. Grčka crkva – Atina 1947. Poljska pravoslavna crkva – Nju Delhi 1961. Gruzijska pravoslavna crkva – Pariz 1962. Čehoslovačka crkva – Ženeva 1966. Američka pravoslavna crkva – Evanston 1954. Japanska pravoslavna crkva – Ženeva 1973. Pravoslavna antiohijska arhiepiskopija u Americi – Evanston 1954. Rimokatolička crkva i ekumenizam Rimokatolička Crkva još uvek zvanično ne učestvuje u radu SSC, ali učestvuje u mnogim ekumenskim inicijativama na zbližavanju crkve. Pre sredine devetnaestog veka, učešće Rimokatoličke crkve u ekumenskom pokretu nije bilo zamislivo. Papa Pije IX je u svojoj enciklici Syllabus of Errors (1864) osudio modernizam. Papa Pije XI je u encilkiki Mortalium Animos (1928) osudio duh ekumenizma koji je izrastao na protestantskim osnovama, i pozvao sve hrišćane na povratak zajedništvu sa Rimskom Crkvom. Pre toga je, 1848. objavio encikliku „In suprema Petri Apostoli Sede“, u kojoj je pozivao Pravoslavne da priđu Rimskoj Crkvi. Njen autoritativni stil, i poziv na „povratak“ u Rimsku Crkvu izazvali su negodovanje i odbacivanje od strane Pravoslavnih. Slično je prošao i njegov poziv „Arcano Divinae Provindentiae consilio“ od 1868. pisan u istom tonu. Iako je zvanični stav bio ovakav, već krajem 19. veka vođeni su nezvanični razgovori između pojedinih Anglikanskih i Rimokatoličkih teologa u kojima su sa Anglikanske strane učestvovali laik Čarls L. Vud (Charles L. Wood) i lord Halifaks (Halifax) a sa Katoličke kardinal Desir Jozef Marcir (Desire Joseph Mercier). Oni su se bavili pitanjem mogućnosti obnavljanja jedinstva među ovim Crkvama. Otac Pol Džejms Votson (Paul James Wattson) i mati Lurana Meri Vajt (Lurana Mary White) osnovali su Anglikanski red Franciskanskih monaha i sestara društva za jedinstvo (1898), čiji je cilj bio promovisanje jedinstva među hrišćanima. Oni su i u narednim godinama nastavili sa svojim naporima. Već 1908, u mnogim protestantskim crkvama bila je prihvaćena „Oktava Molitve“ za ujedinjenje hrišćana, promovisana od strane ovog bratstva. Papa Lav XIII je pokazao posebno interesovanje za jedinstvo hrišćana mada ga je on video kao vraćanje odeljenih hrišćana u Katoličku Crkvu. Tako se on u svojoj besedi o Sv. Kirilu i Metodiju, 1880. obratio Slovenima enciklikom „Grande munus christiani nominis propagandi“ naglašavajući brigu Pape za Slovene. Papa je ovde posebno istakao svoju žarku želju za postizanjem jedinstva sa Istočnim Crkvama. Godine 1894. Papa Lav XIII je u apostolskom pismu „Praeclara gratulationis“ ponudio Pravoslavnim Crkvama ujedinjenje sa Rimom, koji su one odbile. I ovaj papa je poput svog prethodnika, mogućnost jedinstva video u povratku Pravoslavnih i drugih u Rimokatoličku Crkvu. U tom smislu je čak naredio da se iskuje medalja koja je sa prednje strane imala njegov lik sa natpisom „Pontifex maximus“, a na suprotnoj je stajao natpis „Da bude jedno stado i jedan pastir“. Početkom 20. veka na patrijarškom tronu u Konstantinopolju nalazio se patrijarh Jeremija III. On je 1920. objavio encikliku u kojoj je pozivao pravoslavne da ostanu verni svom predanju ali i da budu otvoreni prema hrišćanima koji pripadaju drugim Crkvama. Vaseljenski patrijarh je 1920. u svojoj enciklici, nazvao hrišćane koji nisu Pravoslavni „rođacima“ koji su „deo doma Hristovog“. Papa Pije XI je pokazao veliko interesovanje za pravoslavlje. Od 1922. do 1939. on je objavio preko dvadeset dokumenata koji su se ticali pravoslavnih. Izvršio je i reorganizaciju Pontifikalnog Orijentalnog (Istočnog) Instituta, koji je bio osnovan 1917. godine. Između ostalih, osnovao je i rusku višu školu u Rimu. Od 1925. Benediktinsko udruženje je, molitvama i studijama, činilo značajne napore za prevazilaženjem podela među hrišćanima, naročito u odnosu prema Pravoslavnima. Od 1939. u Čevtognu je postojala kuća u kojoj su živele dve grupe monaha, Latina i Vizantijskog obreda koje su vršile bogosluženja jedna pored druge. Naročit doprinos Katoličkom prihvatanju ekumenskog pokreta dao je Iv Kongar (Yves Congar), koji je 1937. objavi knjigu „Podeljeno hrišćanstvo“. On je postavio temelje koji će svoje rezultate pokazati naročito na Drugom Vatikanskom Saboru. Kongar je u početku bio ućutkivan od strane Vatikana, da bi nakon ovog sabora, njegov stav preovladao. Godine 1932, Pjer Pol-Irinej Kuturijer (Pere Paul - Irenee Couturier) je sastavio koncept o trodnevnoj molitvi za jedinstvo hrišćana. Ova inicijativa se poklopila sa nedeljom molitve za hrišćansko jedinstvo (od 18. do 25. januara). On je inicirao i međukonfesionalni dijalog u manastiru Domb (Trappe des Dombes). Tu su se održavali redovni godišnji sastanci, a učesnici su postali poznati kao Dombska grupa. Oni su imali nezavisni status, ali su mnoge od njihovih ideja kasnije prihvaćene te su postale i zvanični dokumenti različitih. U svakom slučaju Rimokatolička crkva je bila prilično zatvorena prema ekumenskom pokretu, smatrajući ga protestantskim pokretom. Sebe je, pak, videla kao jedinu istinitu crkvu kojoj se ostali mogu samo priključiti i koja u suštini nema šta da promeni kod sebe ili prihvati od drugih. U tom smislu govori i enciklika Pija XI iz 1928. Mortalium animos koja osuđuje ondašnja ekumenska kretanja i nezvanične ali prilično duboke kontakte Katoličkih zvaničnika sa drugim hrišćanskim konfesijama. Ovaj stav je papa nešto ublažio dvadesetak godina kasnije. Godine 1949. objavljena je Instrukcija Sv. Oficija De motione oecumenica (Ekumesnki pokret), što je predstavljalo izvesno zvanično otvaranje. Sada je dopušten ravnopravan dijalog ovlašćenih sveštenih lica sa nekatolicima. Situacija se naročito promenila kada je za papu izabran Jovan XXIII. On je dugo godina službovao u Bugarskoj i Carigradu, gde je bio apostolski delegat. Službovanje među pravoslavnima je verovatno učinilo da on postane vatreni pobornik jedinstva hrišćana. Već nakon nekoliko meseci od početka svog pontifikata papa je 1959. najavio vaseljenski sabor. Sledeće godine je osnovao Sekretarijat za promovisanje hrišćanskog jedinstva (Secretariatus ad unitatem christianorum promovendam). Ovaj sekretarijat je nakon dve godine (1960) proglašen za jednu od komisija za pripremu budućeg sabora, te je tako još više dobio na značaju. Drugi vatikanski sabor je doneo dosta promena. Rimokatolička Crkva se u priličnoj meri otvorila za dijalog sa nekatolicima. U tom smislu su interesantna dva dokumenta: Dekret o ekumenizmu i Dekret o Istočnim katoličkim Crkvama. Dekretu o ekumenizmu Sabor se založio za istiniti dijalog jer bi „svako zataškavanje teškoća ili odstupanje od načela i verskih istina značilo ne dijaloški ekumenizam nego lažni irinizam, kompromis i neekumenizam“ (I, d). Ovom prilikom rimokatolička crkva je u više navrata definisala svoj stav prema nekatolicima. Kao ilustraciju navodimo deo sa samog početka trećeg poglavlja koji je naslovljen „Odnos između odeljene braće i Katoličke Crkve“. Tu se, između ostalog kaže da su tokom vekova nastajale razne nesuglasice te da su u raznim prilikama „znatne zajednice odvojene od punog zajedništva Katoličke crkve, i to katkad ne bez krivice ljudi sa obe strane. A oni koji se sada u takvim zajednicama rađaju i napajaju verom u Hrista ne mogu se optužiti za greh odeljenosti, pa ih Katolička Crkva grli bratskim poštovanjem i ljubavlju. Oni naime koji u Hrista veruju i koji su valjano primili krštenje, tvore neko, iako ne savršeno, zajedništvo sa Katoličkom Crkvom“. Svakako, i u ovom dokument je Katolička Crkva zadržala stanovište po kome se „samo u Katoličkoj Crkvi Hristovoj, koja je opšte pomagalo spasenja, može dosegnuti sva punoća spasonosnih sredstava“ (isto, d). Kao moto svoga ekumenizma Katolička Crkva uzima izraz Sv. Avgustina In necessariis unitas, in dubiis libertas, in omnibus caritas (U bitnom jedinstvo, u nebitnom sloboda u svemu ljubav). Nakon Drugog vatikanskog sabora, Rimokatolička crkva je umnogome promenila svoj dosta tvrdi stav prema nekatolicima. Pomenute odluke ovog sabora otvorile su vrata dijalogu. Svakako, i u pomenutim dokumentima i u pristupu Katoličke crkve dijalogu još se primećuje dosta jaka nota ekskluzivnosti, tako da nisu bez ikakve osnove optužbe čak i nekih katoličkih teologa da je takav ekumenizam u stvari pokušaj uvođenja drugih hrišćana na mala vrata u Katoličku Crkvu, odnosno da je dotadašnji kruti stav samo zamenjen drugačijim rečima koje izražavaju istu veru – da je Rimokatolička Crkva jedina Crkva Hristova. U svakom slučaju, Drugi Vatikanski Sabor je otvorio vrata dijaloga – „Zato, ove odvojene Crkve i zajednice kao takve, premda verujemo da pate od nedostataka, ni na koji način nisu lišene značaja i važnosti u tajni spasenja“ (Unitatis redintegratio, 3). Apostasija (grč. αποστασία) je termin u religiji koji označava otpadništvo od vere, a time i crkve, i predstavlja jedan od najtežih grehova u većini religija. Apostasija u pravoslavlju Apostasija u pravoslavlju predstavlja odbacivanje Gospoda Isusa Hrista (prestanak verovanja u Njega kao Sina Božjeg, Iskupitelja i Spasitelja), i prelazak u neku drugu religiju, rodnoverje-neopaganizam, satanizam ili gubitak religije - ateizam, agnosticizam ili antiteizam. To odvajanje (temelji se na slobodnoj volji) od jedinstva sa Hristom, znači isključenje iz Crkve Hristove vidljivim aktom Crkvene vlasti, a koliko je to težak greh, objašnjava nam Sveti Pavle: „Kad neko prestupi Mojsijev zakon bez milosti umire u prisustvu dva ili tri svedoka. Koliko goru kaznu mislite da će zaslužiti onaj koji pogazi Sina Božijega i krv saveza, kojom je osvećen smatra nečistom i ogreši se ο Duha blagodati.` (Jev 10, 28–29). U Crkvenom pravu, apostasija označava otpadništvo, odmetanje, odstupanje, odvajanje, od Pravoslavne Vere i Crkve. Najteži prestup protiv Vere jeste kada se jedno kršteno lice odmetne (odrekne) te Vere i pređe u neke druge religijske skupine, čiji sledbenici ne priznaju Isusa Hrista za Sina Božjeg i Iskupitelja od greha, smrti i đavola. Svako odricanje od Vere čini prestup koji se označava tehničkim terminom: apostasija. Lice koje se odreklo Vere zove se apostata. Pripadnik Pravoslavne Vere, koji se samovoljno odrekne Hrišćanstva, postaje za Crkvu i Hrista, tuđ odnosno stran. Iako je ovim prestupom sam sebe osudio pred Crkvom i time se odrekao svih prava u njoj, ipak je Crkva takve apostate osuđivala i izricala im najtežu kaznu - kaznu isključenja iz Crkve (ekskomunikacija). Primera otpadništva od Hrišćanstva najviše je bilo u vreme progona Crkve i Hrišćana od strane rimskih vladara prva tri veka, za vreme Nerona, Trajana, Marka Aurelija, Decija Trajana, a naročito za vreme Dioklecijana, njegovih suvladara i najbližih naslednika (284–312). U periodu od 313. do 323. gonjenje je bilo ređe. Iako su po vestima savremenika stotine hiljada hrišćana izginule kao žrtve ovog gonjenja, ipak hrišćanstvo nije oslabljeno, nego je samo sjajno manifestovalo svoju nepokolebljivu veru u Gospoda Hrista. Zbog velikih mučenja tokom ovih progona, mnogi mučenici nazvani su velikomučenicima. Međutim, bilo je i hrišćana koji su bili maloverni, te su se pod različitim pritiscima odricali svoje prave Vere, i prinoseći žrtve mnogobožačkim idolima, postajali su mnogobošci. U hrišćanskoj Crkveno-pravnoj literaturi, takvi „hrišćani“ nazivani su pali (grč. πάραπεπτωκότες) – 10. kanon Prvog vaseljenskog sabora. Pristup apostasiji u istoriji Apostasija je mogla biti svojevoljna, svesna, odn. namerna, kao kod poslednjeg rimskog mnogobožačkog cara Julijana (361–363); upravo zbog otpadništva od Hrišćanstva i nazvan je Apostat – Otpadnik (grč. Αποστάτης). Češći slučajevi apostasije bili su iz malodušnosti, odnosno straha. U početku gonjenja Hrišćanstva, mnogi hrišćani su se odricali Vere, i time sami sebe isključivali iz Crkve i gubili sva prava, a Crkvene vlasti su to, nažalost, samo morale konstatovati kao žalosnu činjenicu, odnosno kao veliki greh. Ali, apostata je i dalje živeo i to kasnije u hrišćanskoj državi, te je i u njoj takvoj gubio pojedina prava, jer je apostasija smatrana za javni prestup, i nije postojala zastarelost prestupa. U grčko-rimskoj carevini hrišćanska vera je postala u IV veku državnom verom, i od pripadanja toj veri zavisilo je za dotične uživanje odnosnih građanskih prava. Prelaz, otpadništvo iz iste vere u judejstvo ili mnogoboštvo, neznaboštvo podlegalo je kazni. U Teodosijevom Kodeksu (438) ceo sedmi naslov, titula XVI knjige govori isključivo ο apostasiji (De apostatis). Car Gracijan konstitucijom 381. godine lišava prava intestabiliteta (prava svedočenja pred sudom i pravljenja testamenta) svakog onog hrišćanina koji otpadne i pređe u neznaboštvo ili u judejstvo prema kaznama pri caru Konstanciju II. Pored intestabiliteta, apostate su potpadale i infamiji (gubitak građanskih prava ili gubitak pojedinih prava i povlastica u Crkvi), a u vreme cara Justinijana, polovinom 6. veka, takođe i izgonu iz države. Državni zakoni protiv apostata bili su na snazi za sve vreme dok je postojala Vizantijska carevina; isto kao što su slični zakoni važili za apostate uvek i u drugim hrišćanskim državama. Crkvene kazne za apostasiju određivale su se prema okolnostima pod kojima je ona učinjena, i prema tome da li je počinilac običan vernik, svetovnjak, laik ili je član crkvenog klira, tj. klirik. Prema svetim kanonima, Crkvene vlasti su apostate, koji su ostajali uporni u prestupu, kažnjavale i klirike i laike, isključenjem iz crkvene zajednice, tj. anatemom. Međutim, oni koji su otpadali od Vere bez prisile, tj. svojevoljno, pa su tražili oproštaj od Crkve, i da se ponovo vrate u krilo Crkvene zajednice, ako su bili svetovljaci, laici, odlučivani su od Svetog Pričešća za sav život, a ako su bili klirici, sveštenoslužitelji ili crkvenoslužitelji – isključivani su iz crkvene zajednice. Ako je prestup apostasije učinjen (a najčešće je tako bilo) iz straha, svetovnjak se kažnjavao na pokajanje i bez Svetog Pričešća za 12 godina, a svešteno lice, klirik, mogao je da zadrži čin i obeležja sveštenog lica ali bez prava na sveštenodejstvo (Apostolsko pravilo 62; 11. kanon Prvog vaseljenskog sabora; 1,2,3,4. kanon Ankirskog pomesnog sabora; i 73. pravilo Sv. Vasilija Velikog). MG26 (N)

Odlično stanje Retko Devet vekova kasnije: beleške uz `Istočni raskol` Iv Kongar Devet vekova kasnije: beleške uz `Istočni raskol` je nova njiga u srpskoj teologiji, prvo delo Iva Kongara na srpskom jeziku. U knjizi se nalazi predgovor dr Zorana Đurovića, esej o Ivu Kongaru. Predgovor dodatno obogaćuje ove več vredno delo koje predstavlja korak dalje u ekumenskoj misli. Iv Kongar (1904–1995) je bio francuski dominikanski teolog i jedan od začetnika nove teologije (nouvelle théologie), koja je imala za cilj da crkvu reformiše iznutra i da je vrati na put otaca (u Pravoslavnoj crkvi se za ovaj princip zalagao čuveni o. Georgije Florovski, a taj pravac poznatiji je kao neopatristička sinteza). U tom duhu Kongar piše i svoj prvi ozbiljan rad na temu ekumenizma „Podeljeni hrišćani“ (1937) koji izaziva veoma burne reakcije u crkvi na Zapadu. Njegov teološki rad prekida mobilizacija 1938, a onda i ratno zarobljeništvo u periodu od 1940. do 1945. Po povratku iz zarobljeništva Kongar počinje opet da drži predavanja iz eklisiologije u Sošou u Francuskoj, ne odustajući od svojih ekumenskih stavova. Crkva u Francuskoj u to vreme, zahvaljući, pre svega, dominikaskim i jezuitskim profesorima iz škola La Saulchoir i Fourvière dobija jedno novo ili bolje rečeno staro predanjsko lice. Otvara se ka drugim hrišćanskim crkvama i ka narodu, suprotstavljajući novotomizmu i sholastičkoj teologiji živu teologiju, kako ju je nazivao Žan Danijelu. Ostaće poznata iz tog perioda izjava Šenua, Kongarovog učitelja, koji je rekao da je u to vreme katolička teologija oblikovana sholastikom postala logička vežba i da je kao takva mogla da postoji i bez vere. Jedan takav duh, duh žive vere i teologije, poneo je profesora Kongara da napravi presudan korak u svom teološkom radu i 1950. napiše knjigu Istinita i lažna reforma u crkvi. Za tadašnji vrh Katoličke crkve to je bio veliki udarac, tačnije to je bio potez koji papa Pije XII nije mogao da oprosti ovom velikom teologu. Rim je inače i pre pisanja ove knjige stavio pod jedan vid prismotre Kongara zbog njegovih susreta sa protestantima i pravoslavnima, što je u to vreme bilo nepojmljivo za Katoličku crkvu, čija je teologija videla ekuemnizam isključivo kao povratak „otpalih“ crkvi Rima, nikako povratku izvorima, kako je ekumenizam viđen očima dominikanskog oca. Profesori poput Šenua, Danijelua, Libaka i Kongara bivaju jasno upozoreni od crkve iste godine, jer predstavljaju opasnost po krute stavove koje je papa tada zauzimao, naročito u oblasti međucrkvenog dijaloga. Cenzura nad Kongarovim delima se od pisanja ove knjige drastično pooštrava. Proverava se i najmanji spis iz njegovog pera, a onda 1954. godine ovaj veliki katolički teolog biva uklonjen sa profesorske katedre i proteran. Od Jerusalima, preko Kembridža i Rima, Kongar dolazi u Strazbur, gde u jednom samostanu boravi pod kaznom. U to vreme, u tek oslobođeni Pariz dolazi apostolski nuncije nadbiskup Anđelo Ronkali. Nakon nekoliko godina, kao što smo pomenuli, pojavljuje se jedna od najproblematilnijih knjiga u Katoličkoj crkvi u 20. veku – Istinita i lažna reforma u crkvi. Nuncije i sam veliki ekumenista, koji se još kao ambasador Svete Stolice i papin izaslanik u Bugarskoj i Turskoj zalagao za poseban dijalog sa „pravoslavnom braćom“, kako je nazivao Istočnu crkvu, usled velike cenzure uspeva ipak da nabavi kopiju knjige. Papa Pije XII umire 1958. Na konklavi posle jedanaet krugova glasanja za novog papu biva upravo izabran Anđelo Ronkali, tadašnji kardinal i patrijarh Venecije, pre toga diplomatski predstavnik Svete Stolice u Parizu. Novi papa uzima ime Jovan XXIII, po svetom Jovanu Krstitelju i svetom Jovanu Bogoslovu. Njegov pontifikat upravo je bio takav, po Krstitelju misionarski i po Bogoslovu vizionarski. Nije slučajno da su vernici Jovana XXIII prozvali dobri papa. Čovek takvog srca i takve harizme, koji je ljudima jasno i glasno poručio da je crkva njihov dom i da su im vrata širom otvorena, a Istočnu crkvu nazvao sestrinskom nije mogao, a da ne učini i nešto konkretno i veliko što bi izmenilo tok života Katoličke crkve. Postoji jedna anegdota, koja se i danas prepričava u Vatikanu, kako je papa rekao jednom kardinalu da će sazvati 1963. godine Drugi vatikanski koncil. Misleći da je u pitanju još jedna šala harizmatičnog pape, kardinal je odgovorio da je to potpuno nemoguće, a na to je papa Jovan XXIII smireno rekao: Dobro, ako tako kažeš, sazvaću ga onda 1962. Tako je i bilo! Događaj koji će promeniti život i delovanje Katoličke crkve, njen odnos prema vernicima, svetu i drugim hrišćanskim crkvama, sazvan je od strane pape upravo 1962. Mnogi kardinali i biskupi nisu shvatali potrebu za novim koncilom i tumačili ovaj papin potez negativno. No, papa se držao. Za teološke savetnike u pripremi Drugog koncila papa je imenovao ljude, od kojih su neki izazivali podsmeh, kao mladi Jozef Racinger, potonji papa Benedikt XVI, za koga su se pitali „šta tu traži ovaj tinejdžer“, a izbori pojedinih su izazivali i ozbiljna negodovanja, kao što je imenovanje za jednog od vodećih savetnika, dojučerašnjeg progonjenog i cenzurisanog dominikanskog profesora Iva Kongar. On je kao peritus (stručni savetnik) učestvovao u sastavljanju i redigovanju ključnih dokumenata Drugog vatikanskog koncila, najvažnijeg događaja u novijoj istoriji crkve. Posebno je imao uticaja na donošenje dogmatske konstitucije o Crkvi Lumen gentium, kao i dekreta o ekumenizmu Unitatis redintegracio. U godinama Koncila (1962–1965), kao i u postkoncilskom periodu biva prepoznat kao vodeći teolog Katoličke crkve, koga teolozi i vernici počinju da nazivaju ocem koncila ili ocem otaca. Papa Pavle VI je 1985. imao nameru da Iva Kongara uključi u rad jednog vanrednog sinoda za analiziranje rezultata Drugog vatikanskog koncila, a papa Jovan Pavle II da ga 1994. rukopoloži za biskupa. No, bolest je bila ta koja je od 1980. godine pratila dominikanskog profesora, tako da to toga nije došlo. Božija promisao bila je takva da Iv Kongar posle ratnog zarobljeništva i crkvenog progonstva zablista kao zvezda nekada mudracima i da crkvu povede bliže Hristu i njenom predanju. Dominikanac Pol Filibert, jedan od velikih stučnjaka za Drugi vatikanski koncil objavio je da je u ličnoj biblioteci pape Jovana XXIII pronađena kopija celokupne Kongarove knjige koja mu je donela najveće probleme. Istinita i lažna reforma u crkvi je čitava bila ispisana na marginama. Bio je to plan za sazivanje Drugog vatikanskog koncila, čijim će se ocem nazvati Iv Kongar. Zamislite jednog nuncija u Parizu koji kao diplomata usled svih ogromnih obaveza izazvanih tek završenim Drugim svetskim ratom, pronalazi knjigu koju je Katolička crkva u to vreme najviše cenzurisala i čiji se autor nalazio u samostanu u progonstvu, zabranjen i zaboravljen. Umnožava, skriva i čiva kopiju, jer bi automatski bio skunut sa službe da je vrh crkve bilo šta saznao. Čita i promišlja o problemima, o Kongaru, a onda postaje papa. Opet čita tu knjigu, ovog puta i piše i to na njenim marginama. “Izvodi“ progonjenog francuskog dominikanskog profesora iz progonstva i imenuje stručnjakom za pripremu Koncila, dok na marginama njegove knjige ispisuje plan za isti. Iv Kongar postaje jedan od najpriznatijih teologa 20. veka i otac koncilskih otaca, zabranjena knjiga izlazi u štampu, papa Jovan XXIII postaje svetac (proglasio ga je papa Francisko 2014), a Drugi vatikanski koncil događaj koji vraća crkvi njen identitet. Poslednji biće prvi ili duh diše tamo gde hoće!

Naslov Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista / preveo Vuk Stef. Karadžić ; [priredili Vladimir Mošin, Dimitrije Bogdanović] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1974 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1974 (Beograd : Beogradski izdavačko-grafički zavod) Fizički opis 1202 str., [1] list sa slikom V. S. Karadžića, [24] str. s tablama : faks. ; 22 cm Drugi autori - osoba Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 = Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 = Mošin, Vladimir Alekseevič, 1894-1987 Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 = Bogdanović, Dimitrije, 1930-1986 Zbirka Sabrana dela Vuka Karadžića / [Prosveta, Beograd] ; ǂknj. ǂ10 (Pl.) Napomene Kor. stv. nasl.: Novi zavjet `Izdanje o stogodišnjici smrti Vuka Stefanovića Karadžića 1864-1964` --> str. 3 Str. 489-710: Vukov Novi zavjet / Vladimir Mošin Str. 713-1104: Napomene i objašnjenja / [Dimitrije Bogdanović] Str. 1107-1110: Beleška o ovom izdanju / D. B. Prema belešci na str. 1107, za osnovni tekst ovog kritičkog izd. uzeto je 1. bečko izd. iz 1847. Registri. Predmetne odrednice Karadžić, Vuk Stefanović, 1787-1864 -- `Novi zavjet` Sveto pismo -- Novi zavet MG82 (L) Vuk Stefanović Karadžić (Tršić, 6. novembar 1787 – Beč, 7. februar 1864) bio je prvi srpski lingvista u 19. veku, reformator srpskog jezika, sakupljač narodnih umotvorina i pisac prvog rečnika srpskog jezika. Vuk je najznačajnija ličnost srpske književnosti prve polovine XIX veka. Rođen u vreme zlo i mučno, u dane kada se činjaše da je skoro ugašen život srpskog naroda. Vuk je stao na snagu u vreme junačko. Stekao je i nekoliko počasnih doktorata. Imao je nekoliko braće i sestara koji su umrli. U tadašnje vreme se verovalo da je to zbog duhova i veštica. Posle smrti dosta njegove braće njegovi roditelji su mu dali ime Vuk da bi to ime oteralo duhove i veštice. Učestvovao je u Prvom srpskom ustanku kao pisar i činovnik u Negotinskoj krajini, a nakon sloma ustanka preselio se u Beč, 1813. godine. Tu je upoznao Jerneja Kopitara, cenzora slovenskih knjiga, na čiji je podsticaj krenuo u prikupljanje srpskih narodnih pesama, reformu ćirilice i borbu za uvođenje narodnog jezika u srpsku književnost. Vukovim reformama u srpski jezik je uveden fonetski pravopis, a srpski jezik je potisnuo slavenosrpski jezik koji je u to vreme bio jezik obrazovanih ljudi. Tako se kao najvažnije godine Vukove reforme ističu 1818, 1836, 1839, 1847. i 1852. Vuk Stefanović Karadžić je rođen 1787. godine u Tršiću blizu Loznice, u porodici u kojoj su deca umirala, pa je po narodnom običaju, dobio ime Vuk kako mu veštice i duhovi ne bi naudili. Njegova porodica se doselila iz Crne Gore iz Drobnjaka. Majka Jegda, devojački Zrnić, rodom je iz Ozrinića kod Nikšića. Pisanje i čitanje je naučio od rođaka Jevte Savića Čotrića, koji je bio jedini pismen čovek u kraju. Obrazovanje je nastavio u školi u Loznici, ali je nije završio zbog bolesti. Školovanje je kasnije nastavio u manastiru Tronoši. Kako ga u manastiru nisu učili, nego terali da čuva stoku, otac ga je vratio kući. Na početku Prvog srpskog ustanka, Vuk je bio pisar kod cerskog hajdučkog harambaše Đorđa Ćurčije. Iste godine je otišao u Sremske Karlovce da se upiše u gimnaziju, ali je sa 17 godina bio prestar. Jedno vreme je proveo u tamošnjoj bogosloviji, gde je kao profesor radio Lukijan Mušicki. Ne uspevši da se upiše u karlovačku gimnaziju, on odlazi u Petrinju, gde je proveo nekoliko meseci učeći nemački jezik. Kasnije stiže u Beograd da upozna Dositeja Obradovića, učenog čoveka i prosvetitelja. Vuk ga je zamolio za pomoć kako bi nastavio sa obrazovanjem, ali ga je Dositej odbio. Vuk je razočaran otišao u Jadar i počeo da radi kao pisar kod Jakova Nenadovića. Zajedno sa rođakom Jevtom Savićem, koji je postao član Praviteljstvujuščeg sovjeta, Vuk je prešao u Beograd i u Sovjetu je obavljao pisarske poslove. Kad je Dositej otvorio Veliku školu u Beogradu, Vuk je postao njen đak. Ubrzo je oboleo i otišao je na lečenje u Novi Sad i Peštu, ali nije uspeo da izleči bolesnu nogu, koja je ostala zgrčena. Hrom, Vuk se 1810. vratio u Srbiju. Pošto je kraće vreme u Beogradu radio kao učitelj u osnovnoj školi, Vuk je sa Jevtom Savićem prešao u Negotinsku krajinu i tamo obavljao činovničke poslove. Nakon propasti ustanka 1813. Vuk je sa porodicom prešao u Zemun, a odatle odlazi u Beč. Tu se upoznao sa Bečlijkom Anom Marijom Kraus, kojom se oženio. Vuk i Ana imali su mnogo dece od kojih su svi osim kćerke Mine i sina Dimitrija, umrli u detinjstvu i ranoj mladosti (Milutin, Milica, Božidar, Vasilija, dvoje nekrštenih, Sava, Ruža, Amalija, Aleksandrina). U Beču je takođe upoznao cenzora Jerneja Kopitara, a povod je bio jedan Vukov spis o propasti ustanka. Uz Kopitarevu pomoć i savete, Vuk je počeo sa sakupljanjem narodnih pesama i sa radom na gramatici narodnog govora. Godine 1814. je u Beču objavio zbirku narodnih pesama koju je nazvao „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“. Iste godine je Vuk objavio „Pismenicu serbskoga jezika po govoru prostoga naroda napisanu“, prvu gramatiku srpskog jezika na narodnom govoru. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesama pod imenom „Narodna serbska pesnarica“. Zbog problema sa knezom Milošem Obrenovićem bilo mu je zabranjeno da štampa knjige u Srbiji, a jedno vreme i u austrijskoj državi. Svojim dugim i plodnim radom stiče brojne prijatelje, pa i pomoć u Rusiji, gde je dobio stalnu penziju 1826. godine. U porodici mu je ostala živa samo kćerka Mina Karadžić. Sjedinjenjem Magistrata i Suda beogradskog u proleće 1831. godine, Vuk Karadžić je imenovan 29. marta 1831. za predsednika te institucije, što se u današnjim terminima smatra gradonačelnikom Beograda. Kao godina Vukove pobede uzima se 1847. jer su te godine objavljena na narodnom jeziku dela Đure Daničića „Rat za srpski jezik“, „Pesme“ Branka Radičevića, Njegošev „Gorski vijenac“ (pisan starim pravopisom) i Vukov prevod Novog zavjeta, ali Vukov jezik je priznat za zvanični književni jezik tek 1868, četiri godine nakon njegove smrti. Vukova smrt, opelo i sahrana Vuk je umro u Beču, 7. februara / 26. januara 1864. godine, popodne, `u Traunovoj kući, u Marokanskoj ulici, u Landštrasima`. „Primećujući da pisac najopsežnije monografije o Vuku, Ljubomir Stojanović, nije imao pri ruci nijedno svedočanstvo savremenika o Vukovoj smrti, Andra Gavrilović je skrenuo pažnju na dva članka Aleksandra Sandića u kojima je dat kraći opis samoga događaja. Međutim,ostalo je zaboravljeno da je Sandić još jednom, po treći put, nešto šire zabeležio svoja sećanja o tome kako je Vuk umro`. „Kada je umro – 26 januara 1864 godine – Vuk Karadžić bio je „oplakan od celog srpstva i celog učenog slovenskog sveta”. Na vest o smrti, Vuk Vrčević pisao je odmah Mini: „Ovo je prvi put u mome životu da Bam pišem, a koliko god je velika moja čast, tolika je dvostruka moja žalost što sad moram učastnik biti žalosti blagorodne duše vaše za izgubitak neumrlog vašeg oca a mojega najvećega prijatelja i nezaboravljenog blagodjetelja”. „Na pogrebu Vukovom, piše jedan suvremenik, bila je – razume se – sva omladina, a do groba na Sankt-Marksovom groblju nosili su Vuka ovi omladinci: filozof Aleksandar Sandić i pet medicinara: Đura Bastić, Isa Stojšić, Aleksandar (Šaca) Stepanović, Milan Jovanović (Morski) i ja. Na opelu održao je dugački govor Aleksandar Sandić, dugogodišnji Vukov prijatelj i pomoćnik u radu, a posle opela, u grčkoj kapeli, govorio je, tada još bečki student, Vladan Đorđević`. Govor mu je tom prilikom održao arhimandrit Gerasim Petranović. Posmrtni ostaci preneseni su u Beograd 12. oktobra 1897. godine i uz velike počasti sahranjeni u porti Saborne crkve, pored Dositeja Obradovića. Počasni je građanin hrvatske prestonice, grada Zagreba. Vukov rad Reforma ćirilice i rad na gramatici i rečniku Podstaknut Kopitarevim savetom da napiše i gramatiku narodnog jezika, Vuk se prihvatio ovog posla, za koji nije imao dovoljno stručne spreme. Ugledajući se na gramatiku slavenosrpskog jezika, koju je u 18. veku napisao Avram Mrazović Vuk je uspeo da završi svoje delo. Njegova gramatika koju je nazvao „Pismenica serbskoga jezika po Govoru prostoga naroda napisana“, izašla je u Beču 1814. Bez obzira na nesvršenost i nepotpunost, ovo delo je značajno kao prva gramatika govora prostoga naroda. Svestan nesavršenosti svoje Pismenice, Vuk je prihvatio primedbe Kopitara i drugih naučnih radnika, pa je uz prvo izdanje „Srpskog rječnika“ iz 1818. objavio i drugo, prošireno izdanje svoje gramatike. U rečniku je bilo 26.270 reči koje su se koristile u govoru naroda u Srbiji, Sremu i Vojvodini. Ovo drugo izdanje gramatike je nekoliko godina kasnije (1824) na nemački jezik preveo Jakob Grim. Osnovna vrednost Pismenice je bilo njeno radikalno uprošćavanje azbuke i pravopisa. Vuk je u njoj primenio Adelungov princip: „Piši kao što govoriš, a čitaj kao što je napisano.“ Raniji pokušaji, poput Save Mrkalja, su bili nesistematski i neuspeli. Vuk je smatrao da svaki glas treba da ima samo jedno slovo, pa je iz dotadašnje azbuke izbacio sve nepotrebne znakove, koja su se pisala iako nisu imala svojih glasova. Stara slova je podržavala Srpska pravoslavna crkva, koju je u njima videla neku vrstu veze kulture i pismenosti sa religijom. Vuk je stvorio nove znake tako što je pojedina slova spojio sa tankim poluglasom (l + ь -> lj, n + ь -> nj). Izgled slova đ je prihvatio od Lukijana Mušickog, dž je uzeo iz nekih starih rumunskih rukopisa, a ć iz starih srpskih rukopisa. Uzimanje slova j iz latinice su mu njegovi protivnici iz crkvenih krugova pripisivali kao najteži greh, uz optužbe da radi na pokatoličavanju srpskog naroda. Iz staroslovenske azbuke Vuk je zadržao sledeća 24 slova: A a B b V v G g D d E e Ž ž Z z I i K k L l M m N n O o P p R r S s T t U u F f H h C c Č č Š š Njima je dodao jedno iz latinice: J j I pet novih: Lj lj Nj nj Ć ć Đ đ Dž dž Izbacio je sledeća slova: Ѥ ѥ (je) Ѣ, ѣ (jat) І ї (i) Ѵ ѵ (i) Ѹ ѹ (u) Ѡ ѡ (o) Ѧ ѧ (mali jus) Ѫ ѫ (veliki jus) Ы ы (jeri, tvrdo i) Ю ю (ju) Ѿ ѿ (ot) Ѳ ѳ (t) Ѕ ѕ (dz) Щ щ (št) Ѯ ѯ (ks) Ѱ ѱ (ps) Ъ ъ (tvrdi poluglas) Ь ь (meki poluglas) Я я (ja) U početku Vuk nije upotrebljavao slova f i h. Slovo h je dodao u cetinjskom izdanju „Narodnih srpskih poslovica“ iz 1836. godine. Karadžić je 1839. godine izbacio jotovanje glasova d i t u srpskom književnom jeziku. Za drugo izdanje „Srpskog rječnika“ Vuk je prikupljao građu iz govora stanovništva Crne Gore, Dubrovnika, Dalmacije i Hrvatske. Ovo izdanje je objavljeno u Beču 1852. godine, i u njemu se našlo 47.427 reči. Ovo izdanje Rječnika na nemački je preveo Jakob Grim. Do kraja svog života Vuk je radio na daljem prikupljanju građe, ali ga je smrt sprečila da spremi i treće izdanje. To su tek 1898. godine učinila dvojica njegovih poštovalaca, Pera Đorđević i Ljubomir Stojanović. Borba za uvođenje narodnog jezika u književnost Tokom rada na gramatici, rečniku i izdavanju narodnih pesama, Vuk je počeo da se bavi pitanjem književnog jezika, koji je u njegovo vreme predstavljao haotičnu mešavinu. Stara srpska književnost razvijala se na srpskoj redakciji staroslovenskog jezika sve do početka 19. veka. U 18. veku došlo je do snažnog uticaja ruskih crkvenih knjiga na književni život Srba. Elementi ruskog jezika su sve više prodirali u dotadašnji crkveno-književni jezik i tako je stvoren veštački rusko-slovenski jezik, koji je u Vukovo vreme bio zvanični jezik crkve, škola i književnosti. Školovani ljudi učili su iz knjiga na starom jeziku, unoseći u njega elemente ruskog i srpskog narodnog jezika. Na taj način stvoren je slavenosrpski jezik, kojim se pisalo kako je ko znao. Takva nesređena situacija je bila osnova sa koje je Vuk krenuo u borbu protiv pisaca stare škole. Borba je počela Vukovom kritikom romana Usamljeni junoša 1815. i Ljubomir u Elisijumu 1817. Milovana Vidakovića. Kritika je bila usmerena na loše piščevo poznavanje jezika, koji je predstavljao nesređenu mešavinu imenskih i glagolskih oblika starog, slovenskog i narodnog jezika. Kako je Vidaković u to vreme bio najpopularniji srpski pisac, pa je ovakav Vukov napad izazvao buru u književnoj javnosti. Pored Vidakovića, u polemici su učestvovali i Joakim Vujić, Lukijan Mušicki, Pavle Berić i Gliša Geršić. Crkva i njeni najviši predstavnici su prednjačili među Vukovim protivnicima. Karlovački mitropolit Stefan Stratimirović, je već posle prvih Vukovih knjiga, dejstvovao preko budimskih vlasti da se onemogući štampanje knjiga. Stratimirović se posebno nije mirio sa Vukovom azbukom, zbog izbacivanja starih ćiriličnih slova i uvođenja slova J, smatrajući to napuštanjem pravoslavlja i pokatoličavanjem. Vuk je preveo Novi zavet na srpski 1819. godine i objavio ga, posle 27 godina pokušaja da dobije preporuku, pod naslovom Novi zavjet Gospoda našega Isusa Hrista. Pored srpske crkve, najveći Vukov protivnik je bio Jovan Hadžić, osnivač i predsednik Matice srpske i jedan od najobrazovanijih Srba tog vremena. Hadžić, koji je u početku bio Vukov saradnik, ali su se kasnije razišli po pitanjima jezika, je 1837. počeo polemiku sa Vukom Karadžićem. U spisu „Sitnice jezikoslovne“, Hadžić je dao uputstva za rad budućim gramatičarima. Vuk je potom napisao svoj „Odgovor na sitnice jezikoslovne“, u kom je zamerio Hadžiću na slabom poznavanju narodnog jezika i neprincipijelnosti u pisanju. Vukov odgovor je bio oštar, pa je Hadžić nastavio polemiku napisavši nekoliko članaka i brošura („Utuk I“, „Utuk II“, „Utuk III“...). Polemika između Karadžića i Hadžića je trajala skoro deceniju, a Karadžić je odneo pobedu tek 1847. godine. 1847. Godina 1847. je godina Vukove pobede, i godina u kojoj je konačno dokazao da je srpski narodni jezik jedini pravi jezik Srba, tj. da je slavenoserbski jezik mešavina ruskoslovenskog i srpskog narodnog jezika bez čvršćih pravila. Te godine izdate su četiri knjige Vuka i njegovih saradnika: prevod „Novog zavjeta“ sa crkvenoslovenskog na srpski jezik, autor:Vuk rasprava o jeziku „Rat za srpski jezik i pravopis“, Đuro Daničić, „Pesme“,Branka Radičevića „Gorski vijenac“ Petra Petrovića Njegoša Izdavanjem „Gorskog vijenca“, dokazano je da se i najveća filozofska dela mogu pisati čistim srpskim narodnim jezikom. Od 1814. do 1847. godine Vukova pobeda nije bila izvesna. Iako je njegov rad naišao na odobravanje evropskih filologa i lingvista, on je među samim Srbima imao žestoke protivnike, koji su mu prigovarali da njima ne treba prosti, govedarski jezik. Slamajući protivnike u polemikama i štampajući srpske narodne umotvorine, kojima se oduševljavala cijela Evropa, pa čak i najveći evropski pesnik toga vremena Nijemac Gete, Vuk je svojim protivnicima sve više dokazivao da nisu u pravu. Istovremeno je dobijao sve više pristalica među mlađim srpskim književnim i kulturnim radnicima. Do Vukove pobede 1847. dolazi upravo zahvaljujući mladom pokoljenju intelektualaca. Te godine su objavljena gore navedena dela kojima je dokazano da se na prostom narodnom jeziku može pisati kako poezija, filozofija tako i sama Biblija, čiji prevod ne zaostaje ni za jednim prevodom na drugi jezik. Delo Đure Daničića je dokrajčilo višegodišnju Vukovu polemiku sa njegovim glavnim protivnikom Jovanom Hadžićem i potpuno opravdalo Vukovu reformu srpske azbuke i pravopisa. Iako je Vukova reforma ove godine postala stvarnost, trebaće dvadeset i jedna godina da se u Srbiji zvanično prihvati Vukov pravopis. Njegoš o Vukovoj redakciji srpskog jezika Njegoš svjedoči i potvrđuje svoju saglasnost Vukovom prevodu `Novog zavjeta` na srpski jezik (prihvata Vukovu redakciju srpskog jezika)- Beč, 9. oktobra 1833. g.: „SVJEDODŽBA - Kojom mi doljepotpisani svjedočimo da je poznatog srpskog spisatelja g. Vuka Stefanovića Karadžića prevod ’Novog zavjeta’ na srpski jezik čist i pravilan i da je naša volja i želja da se pomenuti prevod na svijet izda na polzu jezika i duševno spasenije srpskog naroda ... Potpis :vladika crnogorski i brdski Petar Petrović” Sakupljanje narodnih umotvorina Na beleženju narodnih umotvorina Vuk je počeo da radi odmah po poznanstvu sa Kopitarom. Kopitar je gajio veliku ljubav prema slovenskim narodima, interesujući se naročito za narodne pesme, a nemački kulturni radnici, koji su u svojoj zemlji sakupljali starine i izučavali narodnu prošlost, bili su mu bliski prijatelji. U Beču je Vuk 1814. štampao zbirku narodnih pesama nazvanu „Mala prostonarodna slaveno-serbska pjesnarica“, u kojoj se našlo oko 100 lirskih i 6 epskih pesama. Ovo je bio prvi put da se jezik prostog naroda pojavio u štampi. Iduće godine je izdao drugu zbirku narodnih pesma pod imenom „Narodna serbska pesnarica“, sa oko stotinu lirskih i 17 epskih pesama, koje je zabeležio po Sremu, kod Mušickog u Šišatovcu, Zemunu, Pančevu, Sremskoj Mitrovici i Novom Sadu. U ovoj zbirci su se našle pesme koje su ispevali Tešan Podrugović i Filip Višnjić. Kopitar je u stranim listovima pisao o srpskoj narodnoj poeziji, pa čak i prevodio na nemački jezik. Među zainteresovanim za srpski jezik našli su se Nemac Johan Volfgang Gete i braća Grim. Nova izdanja narodnih pesmama izašla su 1823. i 1824. u Lajpcigu i 1833. u Beču. Nova izdanja počela su izlaziti u šest knjiga od 1841. Zbog velikih štamparskih troškova peta i šesta knjiga su se pojavile tek 1862. i 1864. Posle velikog uspeha sa narodnim pesmama, Vuk je počeo da radi na sakupljanju svih vrsta narodnih umotvorina. Prva zbirka pripovetki „Narodne srpske pripovijetke“ su se štampale 1821. u Beču. U ovom izdanju se našlo 12 pripovedaka i 166 zagonetki. Godine 1853, u Beču je izašlo novo izdanje pripovedaka, koje je Vuk posvetio Jakobu Grimu. Vukova kćerka Mina je sledeće godine prevela pripovetke na nemački jezik. Beleženje narodnih poslovica je išlo paralelno sa sakupljanjem pesama i pripovedaka. Zbog intervencije mitropolita Stratimirovića, bečke vlasti nisu dozvolile izdavanje zbirke bez dozvole budimskih vlasti. Kako je Vuk u to vreme boravio u Crnoj Gori, na Cetinju je 1836. štampao „Narodne srpske poslovice“ koje je posvetio vladici Petru II Petroviću Njegošu. Posle ovog izdanja Vuk je za života objavio još jedno izdanje poslovica. Sakupljanje narodnih običaja Specifičan život srpskog naroda za vreme vladavine Turaka, izolovan od savremenosti, učinio je da se arhaična patrijarhalna verovanja i običaji u njemu dugo očuvali. Stoga je Vuk Karadžić predano radio na opisivanju narodnog folklora. „Srpski rječnik“ je pružio prve bogate opise običaja i verovanja naroda. Tumačeći pojedine reči, Vuk je unosio i opise. Istoriografski rad Pored rada na reformi srpskog jezika i prikupljanju narodnih umotvorina, Vuk Karadžić se bavio i istoriografskim radom. Kao učesnik Prvog srpskog ustanka, Vuk je spremio ogroman materijal o događajima sve do 1814, kao i o vladavini kneza Miloša Obrenovića. Godine 1828. je objavio rad „Miloš Obrenović knjaz Serbiji“. Od obilne građe o Prvom srpskom ustanku, Vuk je izdao samo jedan deo „Praviteljstvujušči sovjet serbski...“, u kom je opisao najvažnije bitke iz Prvog srpskog ustanka i neslogu između srpskih starešina. Najistaknutije vođe Prvog srpskog ustanka Vuk je opisao u nekoliko istorijskih monografija. Tu su obuhvaćeni Hajduk Veljko Petrović, Miloje Petrović, Milenko Stojković, Petar Dobrnjac, Hadži Ruvim i drugi. Konačno, Vuk je poznatom nemačkom istoričaru Leopoldu Rankeu dao materijal o Prvom srpskom ustanku, prema kojoj je Ranke kasnije napisao svoje delo „Srpska revolucija“ (nem. Die serbische Revolution). Vukov uticaj Filološki rad U prvoj polovini 19. veka, uz pomoć tadašnjih vrhunskih filologa, kao što su braća Grim i austrijskih državnih vlasti koje je predstavljao Jernej Kopitar, Vuk Stefanović Karadžić je reformisao srpsku ortografiju i pravopis, praveći veliki rez između dotadašnje slavenosrpske kulture i novog standarda. Karadžićeva kapitalna dela, među kojima se ističu prvo izdanje „Srpskog rječnika“ (1818), drugo, znatno prošireno (1852), te prevod „Novoga zavjeta“ (1847), postavili su temelje za savremeni standardni srpski jezik, a znatno su uticala i na oblik savremenog standardnog hrvatskog jezika, ponajviše u fazi hrvatskih vukovaca ili mladogramatičara. Osnovna načela Karadžićeve reforme se mogu sažeti u tri tačke: izjednačavanje narodnog i književnog jezika, tj. insistiranje na folklornim jezičkim oblicima, za koje se smatralo da su pouzdan vodič zabeležen u narodnim pesmama i poslovicama; prekid sa svim starijim oblicima srpske književnosti i pismenosti i novo utemeljenje standardnog jezika bez oslona na tradiciju; i, novoštokavski folklorni purizam, što se ogledalo u čišćenju jezika od crkvenoslavizama koji su identifikovani kao ruskocrkvena naplavina koja ne odgovara glasovnoj i gramatičkoj strukturi srpskog jezika. Na tehničkom nivou, Karadžićeva reforma se manifestovala u novoj srpskoj ćirilici u kojoj su izbačeni nepotrebni poluglasnici (ъ, ь), apsorbovani (upijeni) grafemi za lj, nj, dž koje je predlagao Sava Mrkalj (Vuk je gotovo u potpunosti preuzeo grafiju „narodnog“ pisanog idiolekta Gavrila Stefanovića Venclovića, monaha u manastiru Rači s kraja 17. i početka 18. veka), te uvedena grafema j iz (nemačke) latinice. Novi fonološki pravopis, primeren prozirnom idiomu kakav je srpski, zamenio je stariji tvorbeno-morfološki. Jezički supstrat je bila novoštokavska ijekavština (istočnohercegovačko-krajiško narečje), koju je Vuk Karadžić stilizovao delom i prema hrvatskim pisanim djelima (tjerati umesto ćerati, djevojka umesto đevojka, hoću umesto oću). Ali, zbog uticaja srpske građanske klase u Vojvodini i Srbiji, ta je reforma prihvaćena u nešto izmenjenom obliku: ijekavski refleks jata (ѣ) je zamenjen ekavskim (npr. dete umesto dijete). Srpski književni jezik ijekavskog refleksa jata ostao je u Crnoj Gori, Bosni i Hercegovini, među Srbima i Hrvatskoj, kao i u narodnim govorima zapadne i jugozapadne Srbije. Nefilološki rad Vuk je pored svog najvećeg doprinosa na književnom planu, dao veoma značajan doprinos i srpskoj antropologiji u kombinaciji sa onovremenom etnografijom. Uz etnografske zapise ostavio je zapise i o fizičkim osobinama tela. U književni jezik je uneo bogatu narodnu terminologiju o delovima tela od temena do stopala. Treba napomenuti da se ovim terminima i danas koristimo, kako u nauci tako i u svakodnevnom govoru. Dao je, između ostalog, i svoje tumačenje veze između prirodne sredine i stanovništva, a tu su i delovi o ishrani, o načinu stanovanja, higijeni, bolestima, kao i o pogrebnim običajima. U celini posmatrano, ovaj značajni doprinos Vuka Karadžića nije toliko poznat niti izučavan. Nagrade Vuk je bio cenjen u Evropi: biran je za člana berlinske, bečke, petrogradske akademije nauka, primljen je za člana naučnih društava u Krakovu, Moskvi, Getingenu, Parizu i drugim gradovima. Odlikovan je od ruskog i habzburškog cara, od pruskog kralja, i Ruske akademije nauka. Dodeljeni su mu Orden knjaza Danila I,[15] Orden Svete Ane sa krunom, Orden crvenog orla i Orden Franca Jozefa. Godine 1861, dodeljena mu je titula počasnog građanina grada Zagreba. Pokrenuta je inicijativa da jedna ulica u Beču dobije njegovo ime. Miodrag Popović (Obradovce, Crna Trava, 16. oktobar 1920 – Beograd, 2005) je srpski bio istoričar književnosti, esejist, pesnik, pripovedač, romanopisac i profesor Univerziteta u Beogradu. Pre rata pripadao komunističkom pokretu, kao i njegov brat Milentije Popović. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Beogradu, 1939. godine. Studirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i diplomirao na Filozofskom fakultetu 1951. godine. Bio je službenik Prosvetnog odeljenja INO Beograda, sekretar i član redakcije časopisa „Mladost“ i novinar u Radio Beogradu. Uhapšen po IB-u 16. oktobra 1949. i sproveden na Goli otok, potom u Rudnik „Kreka“, da bi 1. marta 1950. bio pušten na slobodu. Od oktobra 1950. radi kao bibliotekar u Univerzitetskoj biblioteci Svetozar Marković. Potom je (od 1955) asistent na Filozofskom fakultetu. Doktorira 1957. s tezom „Đura Jakšić do 1868. godine“. Od 1958. je naučni saradnik na Katedri za jugoslovensku književnost Filološkog fakulteta, pa vanredni profesor za predmet Jugoslovenska književnost (1964) i redovni profesor Nove jugoslovenske književnosti (1971). Penzionisan je 1. novembra 1980. godine. Rad i dela Njegovo kapitalno delo je „Istorija srpske književnosti – romantizam I–III“ (1968–1972), u kome temeljno analizira vreme i okolnosti nastanka značajnih dela srpske književnosti 19. veka i ističe njihove vrednosti sa današnjeg stanovišta. Na nov način je protumačio i prevrednovao delo većine srpskih romantičara (Vuk Karadžić, Sima Milutinović Sarajlija, Njegoš, Zmaj, Jakšić), dok je nekim piscima dao značajnije mesto nego što su ga do tada u književnosti imali (Đorđe Marković Koder, Prota Mateja Nenadović, Stojan Novaković). Sa velikim uvažavanjem napisao je obimnu monografiju o Vuku Karadžiću (1964) i kritički pisao o kosovskom mitu, smatrajući da svoje korene vuče iz paganskih obreda i da je svoj završni oblik dobio u vreme Prvog srpskog ustanka (Vidovdan i časni krst, 1976). Ove knjige su za njegova života doživele po tri izdanja u velikim tiražima. Pored studija i eseja, u časopisima je objavljivao pesme, pripovetke, putopise i satiričnu prozu. Monografije Vuk Stefanović Karadžić 1787–1864, Nolit, Beograd, 1964, Istorija srpske književnosti – romantizam I–III, Nolit, Beograd, 1968–1972, Romantizam I–III, drugo skraćeno i prerađeno izdanje, Nolit, Beograd, 1975, Istorija srpske književnosti – romantizam I i II, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1985, Studije Jedna pesma i jedna epoha, članci i studije, Novo pokoljenje, Beograd, 1954, Đura Daničić, Nolit, Beograd, 1959, Traganje za trajnim, književno-istorijske studije, Nolit, Beograd, 1959, Đura Jakšić, Prosveta, Beograd, 1961, Vidovdan i časni krst, ogledi iz književne arheologije, Slovo ljubve, Beograd, 1976, Ogledi iz književne arheologije, 1977, Zatočenik pamćenja (lament), 1981, Jota (Srp duha nečastivog), Rad, Beograd, 1981, Pamtivek (Srpski rječnik Vuka St. Karadžića), 1983, 1985 Cetinjski bonik (o Njegošu), 1984, 1986, Poznice (memoarski eseji), Prosveta, Beograd, 1999. Roman Za jatom, 1955. Nagrade Nagrada Đorđe Jovanović 1972, Oktobarska nagrada Beograda, 1976. Sedmojulska nagrada, 1984. Vukova nagrada, 1987, „Geca Kon“, 2000. MG82 (L)

Naslov Biblija ili Sveto pismo / Stari zavet preveo Đura Daničić, Novi zavet preveo Dimitrije Stefanović Jedinstveni naslov Biblia. scc Ostali naslovi Sveto pismo Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2003 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Biblijska liga, 2003 (Beograd : Branmil) Fizički opis 933 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Daničić, Đura Stefanović, Dimitrije (broš.) Napomene Kor. nasl. Tekst štampan dvostubačno Tiraž 5.000. Biblija (kasnolat. Biblia, od grč. βıβλία, deminutiv mn. [jed. βıβλίον] od βίβλος: knjiga), sveta knjiga židovstva i kršćanstva, zbirka raznovrsnih spisa koji su nastajali tijekom više od 1000 god. pr. Kr. (Deborin hvalospjev, Suci 5) pa do kraja I. st. (2 Pt). Naziva se i Sveto pismo, katkad Pismo ili Pisma. Kršćani je dijele na Stari zavjet (SZ) i Novi zavjet (NZ). Biblijski spisi Popis biblijskih knjiga iz kojih vjerska zajednica razumijeva svoj identitet i koje su za nju normativne naziva se kanon Svetog pisma, a to proizlazi iz shvaćanja da je Biblija istodobno i ljudska i Božja riječ. Tematska osovina koja ujedinjuje izbor djela različitih oblika (poetskih, mudrosnih, zakonskih...) iz židovske i ranokršćanske književnosti od kojih se sastoji Biblija povijest je spasenja. Kanonski popis u židovstvu i kršćanstvu nije sasvim istovjetan: među raznim kršćanskim zajednicama (katolici, protestanti, pravoslavni) postoje neke razlike u broju biblijskih spisa. Biblijski kanon u židovstvu Još u razdoblju između završetka formiranja SZ i nastanka NZ, ne može se govoriti o istovjetnom kanonu sveukupnog židovstva. Zajednica u Kumranu davala je velikom broju spisa određeni autoritet. Samarijanci su imali samo Petoknjižje. Židovi se u dijaspori služe grčkim prijevodom, tzv. Septuagintom. Krajem I. st., oko dva desetljeća nakon rušenja jeruzalemskog hrama, odlučeno je u Jamniji da u kanonu hebrejske Biblije bude 39 spisa. Uglavnom su na hebrejskome, malim dijelom na aramejskome. Svrstavaju se u tri skupine: Torah (Zakon, Petoknjižje ili Pentateuh), Nebī’īm (Proroci) i Ketūbīm (Spisi, Hagiografi). Skraćeni židovski naziv za Bibliju TaNaK dolazi od početnih slova svake skupine takve trodijelne podjele, a za hebrejsku Bibliju upotrebljava se i naziv Mikra (Pismo). Ako se katkad govori o manjem broju knjiga hebrejske Biblije, primjerice o 22 (J. Flavije), tada je riječ o drukčijem načinu brojanja tih spisa. Biblijski kanon u kršćanstvu Stari zavjet. Novozavjetni se pisci u I. st. služe Septuagintom (LXX), grč. prijevodom Sedamdesetorice. Tijekom nekoliko stoljeća kršćanski autori skloni su katkada kraćem (palestinskom), katkada dužem (LXX) popisu knjiga Staroga zavjeta. Origen (182–251) naginje palestinskomu kanonu, ali smatra da i ostali spisi imaju autoritet. Počinje se praviti razlika između kanonskih i crkvenih knjiga. Jeronim (347–420) koleba se između dužeg i kraćeg popisa, dok je Augustin (354–430) bio za duži. Na koncilu u Rimu 382. zaokružen je popis »božanskih Pisama« prema kojem SZ ima 46 knjiga. Tridentski koncil 1546. prihvaća takav kanon SZ s 39 protokanonskih (istovjetne s palestinskim kanonom) i 7 deuterokanonskih knjiga koje se svrstavaju na povijesne, poučne i proročke. Latinski prijevod Vulgatu proglašava službenim (autentičnim) biblijskim tekstom za Katoličku crkvu. Martin Luther 1522. isključuje deuterokanonske knjige iz kanonskog popisa SZ. Biblijska izdanja u protestantskim crkvama imaju zato obično kanon SZ od 39 knjiga. Uobičajen je naziv za deuterokanonske knjige u protestantizmu apokrif. Parabiblijske spise, koje katolici nazivaju apokrifima, protestanti zovu pseudoepigrafima. Pravoslavlje se u svojem kanonu SZ ravna prema Septuaginti, koja ima duži popis i »apokrifne« dijelove. Ekumenska biblijska izdanja koja priređuju bibličari različitih konfesija sadrže protokanonske i deuterokanonske knjige SZ. Popis biblijskih knjiga i njihove kratice na hrvatskome STARI ZAVJET (SZ): Naziv knjige Kratica Naziv knjige Kratica Postanak Post Mudre izreke Izr Izlazak Izl Propovjednik (Kohelet) Prop Levitski zakonik Lev Pjesma nad pjesmama Pj Brojevi Br Knjiga Mudrosti Mudr Ponovljeni zakon Pnz Knjiga Sirahova Sir Jošua Jš Izaija Iz Knjiga o sucima Suci Jeremija Jr Ruta Rut Tužaljke Tuž Prva knjiga o Samuelu 1 Sam Baruh Bar Druga knjiga o Samuelu 2 Sam Ezekiel Ez Prva knjiga o Kraljevima 1 Kr Daniel Dn Druga knjiga o Kraljevima 2 Kr Hošea Hoš Prva knjiga Ljetopisa 1 Ljet Joel Jl Druga knjiga Ljetopisa 2 Ljet Amos Am Ezra Ezr Obadija Ob Nehemija Neh Jona Jon Tobija Tob Mihej Mih Judita Jdt Nahum Nah Estera Est Habakuk Hab Prva knjiga o Makabejcima 1 Mak Sefanija Sef Druga knjiga o Makabejcima 2 Mak Hagaj Hag Psalmi Ps Zaharija Zah Job Job Malahija Mal Kurzivom je ispisano 7 deuterokanonskih knjiga. NOVI ZAVJET (NZ): Naziv knjige Kratica Naziv knjige Kratica Evanđelje po Mateju Mt 1. Poslanica Timoteju 1 Tim Evanđelje po Marku Mk 2. Poslanica Timoteju 2 Tim Evanđelje po Luki Lk Poslanica Titu Tit Evanđelje po Ivanu Iv Poslanica Filemonu Flm Djela apostolska Dj Poslanica Hebrejima Heb Poslanica Rimljanima Rim Jakovljeva poslanica Jak 1. Poslanica Korinćanima 1 Kor 1. Petrova poslanica 1 Pt 2. Poslanica Korinćanima 2 Kor 2. Petrova poslanica 2 Pt Poslanica Galaćanima Gal 1. Ivanova poslanica 1 Iv Poslanica Efežanima Ef 2. Ivanova poslanica 2 Iv Poslanica Filipljanima Fil 3. Ivanova poslanica 3 Iv Poslanica Kološanima Kol Judina poslanica Jd 1. Poslanica Solunjanima 1 Sol Otkrivenje Otk 2. Poslanica Solunjanima 2 Sol Novi zavjet, samo kršćanski dio Biblije, nastao je u drugoj pol. I. st. Njegovo uključivanje u biblijski kanonski popis trajalo je nekoliko stoljeća. Već ranokršćanski spis Didahe (I. st.) daje biblijsko poštovanje nekim novozavjetnim spisima. Marcion (85–160) je zastupao mišljenje da kršćanski biblijski kanon treba imati samo Lukino evanđelje i Pavlove poslanice. Irenej (II/III. st.) počinje nazivati Pismima i najranije kršćanske spise. Tzv. Muratorijev novozavjetni popis s kraja II. st. definitivno je zaokružen na koncilu u Rimu 382. Premda su s reformacijom dovedene u pitanje Poslanica Hebrejima, Jakovljeva poslanica, Judina poslanica i Otkrivenje, sve kršćanske crkve prihvaćaju 27 novozavjetnih spisa: 4 evanđelja, Djela apostolska, 13 Pavlovih poslanica, Poslanicu Hebrejima, 7 katoličkih poslanica i Otkrivenje. Kritička izdanja biblijskog teksta Autografi biblijskih knjiga ne postoje, nego mnogobrojni njihovi prijepisi, tzv. tekstualni svjedoci. Služeći se njima biblijska znanost – tekstualna kritika nastoji prema znanstvenim metodama prirediti pouzdan biblijski tekst. Za tekst Staroga zavjeta tekstualna je kritika do kumranskih otkrića imala na raspolaganju Ben Ašerov tekst, kodeks B19a (L) iz 1008. s masoretskim sustavom vokalizacije, koji je cjelovit i kvalitetan rukopis hebrejske Biblije. Čuva se u Sankt Peterburgu. Drugi tekstualni svjedoci Staroga zavjeta imali su nedostataka. Najstariji je među njima papirus iz I. ili II. st. s biblijskim citatima. U kairskoj genizi pronađeni su biblijski fragmenti iz V. st., Kairski kodeks iz IX. st. sadrži samo proroke. Tekst iz Aleppa, X. st., djelomično je oštećen. U bogatoj biblioteci rukopisa koji su otkriveni 1947. u špiljama u Kumranu (Qumrān) kraj Mrtvoga mora nađeno je oko 220 biblijskih rukopisa koji su onamo skriveni u I. st. Među njima je i vrlo dobro uščuvan tekst proroka Izaije nastao na prijelazu iz III. u II. st. pr. Kr. Kumranskim otkrićem došlo se do novih spoznaja o tekstualnim tradicijama hebrejskoga teksta, o samarijanskom Pentateuhu, o vrijednosti Septuaginte i o starozavjetnim deuterokanonskim knjigama. Rezultat je rada tekstualne kritike tzv. kritičko izdanje Biblije. Biblia Hebraica Stuttgartensia (Stuttgart, 19904) vrsno je takvo izdanje hebrejskog biblijskog teksta. Tekstualnoj kritici Novoga zavjeta na raspolaganju su vrlo brojni i kvalitetni tekstualni svjedoci. Papirus p52, koji se čuva u Manchesteru, John Ryland’s Library, potječe s početka II. st. Od 274 uncijalna manuskripta najvrjedniji su: Codex Vaticanus, Codex Sinaiticus i Codex Alexandrinus. C. Vaticanus (sigla: B), iz IV. st., sadrži novozavjetne knjige do Heb 9,14 (nedostaju još 1 Tim i 2 Tim, Tit, Flm i Otk). Evanđelja i Djela ovoga kodeksa najčistiji su oblik aleksandrijskoga tekstualnog tipa novozavjetnog teksta o kojem svjedoči p75 iz II. st. Kodeks se čuva u Vatikanskoj biblioteci. C. Sinaiticus (sigla: A) iz IV. st. sadrži svih 27 knjiga NZ, te Barnabinu poslanicu i dijelom Pastira Hermu. Otkrio ga je C. von Tischendorf u XIX. st. u samostanu sv. Katarine u podnožju brda Sinaja, po kojem kodeks nosi ime. Čuva se u Londonu (British Library), dijelom u Leipzigu i Sankt Peterburgu. C. Alexandrinus (sigla: A) potječe iz V. st., u njemu se novozavjetni tekst javlja u tri oblika: bizantski (evanđelja), aleksandrijski i dijelom zapadni tip (Dj). Nedostaje mu jedino cezarejski novozavjetni tekstualni oblik. Čuva se u Londonu (British Library). Najvrjednija su suvremena kritička izdanja novozavjetnoga grčkoga teksta Nestle-Aland, Novum Testamentum Graece (Stuttgart, 199327) i The Greek New Testament (Stuttgart, 1983³). Tumačenje Biblije, egzegeza i hermeneutika Biblijske tekstove potrebno je tumačiti jer se radi o drevnim tekstovima koji su stari i do 3000 god. Osim toga vjernici smatraju da Biblija kao Božja riječ sadrži objavu istine vjere i ćudoređa za čovjeka svakog razdoblja. Tumačenje biblijskoga teksta koje slijedi znanstvene metode i hermeneutička načela naziva se egzegeza. Katkada sâm biblijski tekst upućuje na potrebu njegova tumačenja (Dj 8,30–35). Židovstvo je u razmeđi era već rabilo neke egzegetske metode. Istraživanje i izlaganje biblijskog teksta za aktualnu situaciju zvalo se midraš (hebr. miḏrāš: komentar, tumačenje). Javljao se u tri linije: halaha (hebr. halākāh: zakon) – primjena teksta na konkretne životne okolnosti; hagadah (hebr.: priča) – tekst se ilustrira poticajnim riječima, primjerima iz prošlosti i iz života velikana; pešer (hebr.: objašnjenje) – u događajima sadašnjosti otkriva se ispunjenje onoga što je najavljeno u biblijskom tekstu. U dijaspori se koristilo alegorijsko tumačenje (Filon Aleksandrijski). Rano kršćanstvo služilo se u nekoj mjeri židovskim metodama s bitnom razlikom u pristupu: biblijske su tekstove kršćani razumijevali kristološki. Povijest čitanja Biblije praćena je razvijanjem interpretacijskih metoda i pristupa. Origen počinje razlikovati književni (literarni) i duhovni smisao biblijskog teksta. S vremenom nastaju dvije velike interpretacijske škole. Antiohijska daje težište književnomu smislu, dok aleksandrijska u biblijskom tekstu prvotno nastoji raspoznavati duhovni smisao. U patrističkim školama razlikuju se četiri smisla biblijskog teksta: književni (literarni), alegorijski, moralni i anagogijski (eshatološki). Toma Akvinski (1225–74) vraća se Origenu ističući dva smisla: literarni i duhovni. Reformacija uvodi hermeneutičko načelo »sola Scriptura« (»samo Pismo«) prema kojem svaki pojedinačni biblijski tekst dobiva svoj smisao jedino iz cjeline Sv. pisma. Tridentski koncil naprotiv ističe da se biblijski smisao ne očituje neovisno o Crkvi. Odatle načelo »Scriptura et traditio« (»Pismo i predaja«). U XX. st. pape s nekoliko dokumenata potiču znanstveni pristup Bibliji. Pio XII. enciklikom Divino Afflante Spiritu traži proučavanje starih biblijskih i drugih jezika te filologije radi boljega služenja Biblijom na izvornim jezicima. Time Vulgata prestaje biti jedinim službenim tekstom u Katoličkoj crkvi. Dokumentom Dei Verbum uvodi se obveza prevođenja Biblije na suvremene jezike s izvornih jezika. Od katoličkih egzegeta očekuje se suradnja s biblijskim ekspertima ostalih konfesija. Od pojave djela F. Schleiermachera, W. Diltheya i M. Heideggera egzegeti sve više vode računa o danostima suvremene filozofske hermeneutike. Za njezinu primjenu na tekst Biblije značajni su posebno R. Bultmann, H. G. Gadamer i P. Ricoeur. Bultmann je razradio teoriju egzistencijalne interpretacije novozavjetnih spisa. Takva biblijska hermeneutika trebala bi pružiti kerigmu koja zahvaća ljudsko biće i čini od njega novog čovjeka u njegovoj egzistencijalnoj situaciji. Za Gadamera je hermeneutika dijalektički proces jer shvaćanjem teksta nastaje shvaćanje sebe. Prema Ricœuru bogatstvo simboličkog jezika Biblije neiscrpivo je budući da je to jezik s dvostrukom dimenzijom: usredotočen je na transcendentalnu stvarnost i istodobno čini ljudsku osobu svjesnom duboke dimenzije svojega bića. Takva hermeneutika upućuje na prijelaz od razumijevanja kao načina spoznaje k razumijevanju kao načinu postojanja. G. Ebeling i E. Fuchs s više teološkog polazišta svojom hermeneutikom Riječi ističu da riječ postiže svoje istinsko značenje tek onda kada dosegne one kojima je upućena. Skupina egzegeta iz cijeloga svijeta, tzv. Papinska biblijska komisija, pripremila je 1993. god. dokument Tumačenje Biblije u Crkvi kojim također ističe važnost filozofske hermeneutike i znanstvenih spoznaja u književnosti za biblijsku egzegezu. Taj dokument u većem svojem dijelu donosi opis različitih metoda i pristupa koji se koriste u suvremenoj interpretaciji Biblije, upućuje na njihove mogućnosti i ograničenja. U zadnjim dvjema točkama govori o nekim aspektima koji su karakteristični za katoličku interpretaciju Biblije i o mjestu koje tumačenje Biblije zauzima u životu Crkve. Najraširenija je suvremena znanstvena metoda tumačenja Biblije povijesno-kritička, koja ima trostruko načelo: povijesno – osvjetljuje povijesne procese koji su doveli do nastanka biblijskih tekstova; kritičko – služi se znanstvenim kriterijima, što je moguće objektivnijima, bez apriornih sudova; analitičko – istražuje biblijski tekst na isti način kao što bi istraživala bilo koji drugi drevni tekst. Takvoj metodi priznaje se prvorazredna vrijednost, ali ona nije dostatna jer se dijakronijski zaustavlja na smislu teksta u njegovim povijesnim okolnostima nastanka. S pomoću drugih metoda, tzv. sinkronog usmjerenja, nastavlja se u traženju smisla biblijskog teksta za suvremenog čitatelja. To su metode literarne analize – retorička, narativna i semiotička. U interpretaciji biblijskog teksta ovim metodama očekuje se njihova otvorenost prema povijesti. Semiotička se metoda usto treba osloboditi pretpostavke strukturalizma, koji negira izvantekstualne povijesne subjekte i odnose. Pristupi utemeljeni na tradiciji – kanonski, rabinski, pristup povijesne učinkovitosti teksta – prilaze biblijskim tekstovima u njihovim suodnosima jer su samo kao cjelina svjedočanstvo velike tradicije. Pristupi humanističkih znanosti – sociološki, antropološki, psihološki i psihoanalitički – respektiraju činjenicu da Biblija, premda Božja riječ, nosi psihološke uvjetovanosti različitih autora njezinih spisa. Dva su kontekstualna pristupa biblijskom tekstu: oslobodilački (liberacionistički) i feministički. Oslobodilački pristup nastoji istaknuti u biblijskim utemeljujućim događajima sposobnost i poticaj novim aktualizacijama u sadašnjoj povijesti. Značenje i ulogu žene u Bibliji i početcima Crkve nastoji osvijetliti feministički pristup. Nijedan pristup i metoda tumačenja Biblije nisu sami dovoljni. Dokument Biblijske komisije odbacuje jedino fundamentalistički pristup Bibliji, koji karakterizira opasnim jer je doslovan, vrsta »intelektualnog samoubojstva«. Suvremene metode tumačenja i pristupa biblijskomu tekstu nose u sebi interkonfesionalnu oznaku. Egzegeti različitih konfesija služe se istovjetnim metodama i pristupima, analogni su im hermeneutički ciljevi i zato mogu biti angažirani na zajedničkim biblijskim projektima. Biblijski prijevodi Biblija je danas cjelovito ili dijelom prevedena na većinu jezika svijeta. Najstariji su pokušaji prevođenja Biblije postegzilska parafraziranja hebrejskih tekstova na aramejski jezik, tzv. targumi (postbiblijski hebr. targūmīm, aramejski targū’m prijevod). Targum Onkelos iz II. ili III. st. postao je službeni sinagogalni targum. U III. st. pr. Kr., prema predaji iz Aristejeva pisma, 72 prevoditelja prevode Toru na grčki za kralja Ptolemeja. To je početak prijevoda Septuaginte ili Sedamdesetorice. Ona služi kao polazište verziji Vetus Latina (II. st.), koptskomu (III. ili IV. st.), etiopskomu (IV. st.) i armenskomu (V. st.) prijevodu. Potkraj IV. st. Jeronim je priredio latinski prijevod Biblije, Vulgatu, koja nakon Tridentskoga koncila (1546) postaje službenim tekstom u Katoličkoj crkvi i ostaje u uporabi sve do reformi II. vatikanskoga koncila. Po nalogu pape Pavla VI. priređena je 1979. Nova Vulgata. Zbog značenja i utjecaja biblijskog teksta u kulturi svakog naroda, u priređivanju suvremenih prijevoda Biblije često rade zajednički egzegeti i lingvisti. Prevođenje Biblije u Hrvata U hrvatskim krajevima biblijski tekstovi tijekom povijesti prevođeni su na tri narječja: čakavsko, kajkavsko i štokavsko. Pisani su glagoljicom, latinicom, bosančicom i ćirilicom. Najstariji biblijski termini s hrvatskim osobinama jesu bilješke iz XI. i XII. st. na marginama Radonove Biblije. Staroslavenski prijevod Ćirila i Metodija iz IX. st. bio je prihvaćen i među Hrvatima. Najraniji hrvatski biblijski tekstovi priređivani su za lekcionare, izbor biblijskih čitanja za liturgijske potrebe. Hrvati su u XIII. st. imali liturgijske glagoljske knjige. O tome svjedoči pismo pape Inocenta IV. senjskomu biskupu iz 1248. kojim se otklanja sumnja u pravovjernost takvih knjiga. Tijekom stoljećâ nastajali su lekcionari s dijalektalnim i alfabetskim osobitostima. Očuvani fragment korčulanskog lekcionara iz XIV. st. na čakavskom najstariji je rukopis neke knjige uopće na hrvatskom jeziku. Na čakavskom je i zadarski lekcionar iz XV. st. Sa splitskim Bernardinovim Lekcionarom na čakavskome Hrvati dobivaju 1495. prvu tiskanu knjigu latinicom na hrvatskome. N. Ranjina iz Dubrovnika pripremio je 1508. prvi lekcionar na štokavskom narječju. U XVI. st. pojavljuju se tri protestantske postile redom glagoljicom, latinicom, pa ćirilicom. I. Bandulavić je 1613., imajući za uzor Bernardinov Lekcionar, priredio lekcionar na štokavskom za Bosnu. Lekcionar B. Kašića, autora prve hrvatske gramatike, tiskan je 1641. u Rimu. Zaslugom A. Vramca izlaze 1586. lekcionari na kajkavskom Postila po nedelne dni te Postila po godovne dni. Nedjeljna su čitanja bila popraćena tumačenjem. Raniji kajkavski lekcionari nisu sačuvani. U kajkavskim krajevima bio je prihvaćen osobito lekcionar Szveti Evangeliomi N. Krajačevića iz 1651. Gradišćanski Hrvati dobivaju svoj lekcionar 1732. Biblijska poetska zbirka psalama prevođena je selektivno za redovnički Mali oficij, no nastali su vrlo rano i cjeloviti prijevodi psaltira. S područja Dubrovnika je tzv. Vatikanski hrvatski molitvenik iz XIV. st. koji je najstariji hrvatski rukopisni oficij s psalmima. God. 1512. tiskan je jedan takav molitvenik kao prva tiskana knjiga na bosančici. U XVI. st. izlaze Psalmi Davidovi Luke Bračanina. I. Gundulić, kao i više pjesnika prije i nakon njega, slobodnije su prepjevali dio ili cijeli psaltir. Prevođenjem psalama i biblijskih tekstova općenito je obogaćivano hrvatsko teološko i drugo nazivlje. Na hrvatskom području od XV. st. do danas nastalo je najmanje osam cjelovitih prijevoda Biblije na hrvatski jezik, od kojih su četiri u cjelini i tiskana. Za prvi cjeloviti biblijski prijevod na hrvatski dao je nalog 1521. Bernardin Frankopan Grobnički. Za njegovu se Bibliju zanimaju P. Trubar, u predgovoru svojega slovenskog NZ 1557., i Riječanin F. Barbo. Sačuvani su prijevodi Post i Izl u Dubrovniku iz XV/XVI. st. Protestanti P. Trubar, S. Konzul Istranin i A. Dalmatin izdaju u Tübingenu (pa Urachu) Novi zavjet glagoljicom u dva dijela 1562. i 1563., a 1564. i Proroke. Kada je B. Kašić 1625. započeo s prijevodom SZ, već je imao svoj prijevod NZ. Taj drugi cjeloviti hrvatske prijevod Biblije ostao je u rukopisu. Crkvene su ga vlasti odbile tiskati iz jezičnih razloga. Bio je na narodnome jeziku i latinici, a ne na crkvenoslavenskoj jezičnoj tradiciji. U XVIII. st. S. Rusić priređuje u Dubrovniku Novi Uvjet na narodnome jeziku. Rukopis trećega cjelovitog hrvatskog prijevoda Biblije, Poljička Biblija, na štokavskoj ikavici, čije je prevođenje počelo 1768., čuva se u arhivu HAZU. M. Jurjetinović-Ivakić Kaštelanin popratio je 1794. svoje Pismo Sveto Staroga Zakona pučkoga razglasa komentarom. M. Vrhovac inicira 1803. kajkavski biblijski prijevod, no posao nije dovršen. Napokon, kao prvi cjelovito tiskani hrvatski prijevod, izlazi u Budimu u 6 svezaka Sveto pismo… sada u jezik slavno-ilirički izgovora bosanskog prenešeno s paralelnim latinskim tekstom i bilješkama. Prevoditelj toga četvrtoga cjelovitog biblijskog teksta na hrvatski bio je M. P. Katančić. Oko 30 godina nakon Katančića, 1858–61., Hrvati dobivaju drugi cjelovito tiskani prijevod Biblije u Beču pod naslovom Sveto pismo staroga i novoga uvita u 12 svezaka. Autor ovoga petoga cjelovitog prijevoda, na dalmatinskoj štokavskoj ikavici, bio je I. M. Škarić. Marom B. Šuleka izlazi 1877. pohrvaćeni NZ s Psalmima, a u srodnoj obradbi M. Rešetara 1895. i cijela Biblija Đ. Daničića i V. Karadžića. Iste god. počinje izlaziti u Sarajevu Sveto pismo Novoga zavjeta J. Stadlera u 4 sveska s komentarom. Prijevod V. Čebušnika Sveto Pismo Staroga i Novoga zavjeta, 1811. i 1813., nema cjelovit SZ, a jezično se oslanja na V. Karadžića. Sveto Pismo Novoga Zavjeta F. Zagode iz 1925. priređeno je prema grčkom izvorniku i Vulgati i oslobođeno utjecaja prijevoda V. S. Karadžića. Između dvaju svjetskih ratova A. Sović prevodi s izvornih jezika cijelu Bibliju. Taj šesti cjeloviti hrvatski prijevod ostaje u rukopisu, ali će biti poslije dijelom upotrijebljen za tzv. Zagrebačku Bibliju. Sveto pismo Staroga i Novoga zavjeta I. E. Šarića iz Sarajeva sedmi je cjeloviti hrvatski prijevod, treći u cjelini tiskan 1941–42. U prijevodu Lj. Rupčića izlazi 1967. Novi zavjet. Velik uspjeh doživio je osmi hrvatski prijevod cijele Biblije, četvrti cjelovito tiskan, Biblija: Stari i Novi zavjet, tzv. Zagrebačka Biblija iz 1968. Tekst s izvornih jezika prevelo je više prevoditelja, izdanje su priredili zajednički bibličari i književnici pod uredničkim vodstvom J. Kaštelana i B. Dude. Ta je Biblija postala »koine hrvatskog jezika« (T. Ladan) u okolnostima koje su bile vrlo nepovoljne za taj jezik. S. Grubišić, jedan od prevoditelja Zagrebačke Biblije, izdao je u Chicagu, 1973–84., svoj prijevod SZ, Hrvatsku Bibliju u 8 svezaka, da otkloni »neujednačenosti« Zagrebačke Biblije. Luksuzno izdanje Ilustrirane Biblije mladih iz 1968. doživjelo je desetak izdanja. Sličnu dobru prihvaćenost ima i prijevod Novoga zavjeta B. Dude i J. Fućaka kojega su tekstovi priređivani prvotno za liturgijske potrebe. Taj će NZ 1992. biti popraćen uvodima i bilješkama francuskoga ekumenskog prijevoda Biblije (TOB). Isti će prijevod 1994. nadomjestiti Rupčićev prijevod NZ u Zagrebačkoj Bibliji, koja izlazi s prevedenim uvodima i bilješkama iz La Bible de Jérusalem. Prijevod G. Raspudića Novi zavjet izlazi 1987., a u prijevodu T. Ladana pojavile su se 4 novozavjetne knjige: Evanđelje po Ivanu (1980), Evanđelje po Luki (1985), Evanđelje po Marku (1990), Apokalipsa (1992). Važnost Biblije prelazi okvire njezine vjerske upotrebe. Biblija, enciklopedija židovske religije, povijesti, filozofije i književnosti, s kršćanstvom i helenizmom dobiva svjetsko značenje. Preko nje su hebrejski, grčki, a i latinski jezik, stil, pojmovi, estetika i moral duboko impregnirali jezike, misaoni svijet i mentalitet europskih narodâ. Biblijski prijevodi postali su temelj i plodno tlo za osnivanje i razvoj pismenosti i književnosti mnogih naroda, pa tako i hrvatskoga. Hrvatsku kulturu, kao i ostale europske kulture, posebice likovne umjetnosti i književnost, nemoguće je razumjeti bez poznavanja biblijskog sadržaja. Terminološki i tematski Biblija je prožela hrvatsku književnost od M. Marulića (Judita u versih harvacki složena, Davidijada) do S. S. Kranjčevića i M. Krleže (Adam i Eva, Saloma). MG118 (N)