ALBUM ISTORIJSKIH FOTOGRAFIJA O SUTJESCI Foto: Savo Orović, Žorž Skrigin, Dragan Elezović Izdavač: Nacionalni park Sutjeska, Tjentište 1974. Mek povez, 33 reprodukcije, 15x20cm Tekst na srpskom, engleskom i ruskom jeziku Lošije očuvano (prvi deo albuma oštećen od vlaženja, vidite foto) g51

Prva štafeta predata Titu. Fotografija 32 x 24,5cm reprint sa pečatom pod brojem I/20-29 kupljen 29.07.1974 od AGEFOTO agencije za fotodokumentaciju Zagreb, mažuranićev trg 5. Naravno na fotografiji nema vodeni žig koji se vidi na slici. RETKO!!! Vidi slike. Istorijat: Ceremonijal štafete je inače ustanovljen neposredno po završetku Drugog svetskog rata, maja 1945. godine, a prva štafeta, sticajem okolnosti, bila je – knjiga. Titu su je poslali kragujevački omladinci, tačnije srećnici koji su preživeli streljanje u Šumaricama i proboj Sremskog fronta. Ideja o štafeti potekla je 1945. godine od čeha Josifa Prohaske, uglednog profesora fiskulture Kragujevačke gimnazije i nekadašnji član sokolskog društva (koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i dobio Orden Svetog Save),inspirisana svečanim prolaskom olimpijske baklje kroz Kragujevac 1936. godine, kao i sokolskom štafetom nošenom 1935. godine od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Prohaska je zamisao javno izneo početkom aprila 1945.godine mladim kragujevačkim gimnazijalcima koji su je odmah preneli Okružnom fiskulturnom odboru. Već sutradan je ideju prihvatio Okružni komitet SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) za Kragujevac, a potom i Centralni komitet ove omladinske organizacije, dajući novorođenom poduhvatu državni karakter. To je značilo da će svoje štafete osmišljavati i nositi omladina iz svih jugoslovenskih federalnih jedinica, šest republika i dve pokrajine, pored mladih Kragujevčana, koji su se ipak, igrom slučaja, izdvojili. Izrada kragujevačke štafetne palice poverena je najboljim majstorima Vojno-tehničkog zavoda – Milošu Okiljeviću, graveru, i Božidaru Očišniku, livničkom modelaru. Prvobitno su radnici u fabrici oružja izradili jednu skromnu palicu koja je u početku bila zamišljena kao vrsta metalnog omota koji će poslužiti samo da se prenese pismo sa pozdravima. Ali, kada je u štampi objavljena fotografija štafetne palice Srbije, umetnički oblikovane, mladi skojevci Kragujevca nisu bili zadovoljni veličinom otvora štafete, predviđenog za smeštaj rođendanske poruke maršalu, pa su zahtevali da se napravi i posebna „Plava knjiga”, ispisana na mesarskoj hartiji, dovoljno velika da primi rođendanske čestitke omladinaca iz 106 naselja Šumadije i oko 7.000 njihovih potpisa. Zapravo je knjiga trebalo da bude crvena, ali nijedna knjigoveznica ni štamparija u Kragujevcu tada nije imala platno u toj boji. U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 nosilaca, a trasu dugu 9.000 kilometara prešlo je devet glavnih i više lokalnih štafeta. Četrnaest mladića i devojaka nosili su slova natpisa “ TITU – KRAGUJEVAC ”- i tako stižu u Beograd. Kragujevčani su napravili presedan i u završnici štafete, iz svih krajeva zemlje stigle su na vreme do beogradskog Trga Slavija, sve osim kragujevačke. Plan je bio da se štafetnim trčanjem ona prenese do beogradske Slavije, gde je za 16 časova bio zakazan dolazak svih štafeta. „Plavu knjigu” je prva ponela , učenica II razreda Učiteljske škole, ali se po izlasku iz grada štafetno nosila samo palica, da se korice knjige ne bi oštetile od znojavih ruku nosilaca. Nosioce štafete pratila su dva kamiona, za ovu priliku dobijena od armije, kako bi na svakom pređenom kilometru „pokupili” umorne nosioce. Međutim, prvi kamion se ubrzo zapalio, a drugi je stao na pola puta do Beograda. Vest o zastoju odmah je iz Topole telefonom preneta organizatorima beogradskog dočeka, ali je od Milijana Neoričića (potonjeg gradonačelnika Beograda) dobijen odgovor: „Kako znate i umete, morate stići do 16 časova u Beograd, na Slaviju. Posle toga, u 17 časova, štafeta treba da krene ka Belom dvoru. Ne smete zakasniti.” Poslat je treći kamion, kojim su nosioci štafete prevezeni skoro do cilja. Poslednju deonicu Kragujevčani su pretrčali, od Karađorđevog parka do prepune Slavije, gde su ih na bini dočekali organizatori mitinga. Okupljena masa je klicala. A onda je usledilo razočaranje. Nakon što su nosioci štafeta ulicama posutim cvećem prevalili tokom poslednjeg dela trase do Belog dvora, saznali su da je slavljenik u Zagrebu, te da će darove predati njegovom izaslaniku. „Svi smo osetili žal što tada nismo videli maršala”, izjaviće četiri decenije kasnije Nada Kotnik. Ipak, po Titovoj želji, oni su avionom sutradan prevezeni u glavni grad Hrvatske, gde je, u vili na Tuškancu, repriziran svečani program. Omladinski aktivista Dušan Pantelić - Cici predaje u Zagrebu prvu štafetu drugu Titu, a Nada Kotnik i Ljubica Stojićević „Plavu knjigu“.

Prva štafeta predata Titu. Fotografija 32 x 24,5cm reprint sa pečatom pod brojem I/20-33 kupljen 29.07.1974 od AGEFOTO agencije za fotodokumentaciju Zagreb, mažuranićev trg 5. Naravno na fotografiji nema vodeni žig koji se vidi na slici. RETKO!!! Vidi slike. Istorijat: Ceremonijal štafete je inače ustanovljen neposredno po završetku Drugog svetskog rata, maja 1945. godine, a prva štafeta, sticajem okolnosti, bila je – knjiga. Titu su je poslali kragujevački omladinci, tačnije srećnici koji su preživeli streljanje u Šumaricama i proboj Sremskog fronta. Ideja o štafeti potekla je 1945. godine od čeha Josifa Prohaske, uglednog profesora fiskulture Kragujevačke gimnazije i nekadašnji član sokolskog društva (koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i dobio Orden Svetog Save),inspirisana svečanim prolaskom olimpijske baklje kroz Kragujevac 1936. godine, kao i sokolskom štafetom nošenom 1935. godine od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Prohaska je zamisao javno izneo početkom aprila 1945.godine mladim kragujevačkim gimnazijalcima koji su je odmah preneli Okružnom fiskulturnom odboru. Već sutradan je ideju prihvatio Okružni komitet SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) za Kragujevac, a potom i Centralni komitet ove omladinske organizacije, dajući novorođenom poduhvatu državni karakter. To je značilo da će svoje štafete osmišljavati i nositi omladina iz svih jugoslovenskih federalnih jedinica, šest republika i dve pokrajine, pored mladih Kragujevčana, koji su se ipak, igrom slučaja, izdvojili. Izrada kragujevačke štafetne palice poverena je najboljim majstorima Vojno-tehničkog zavoda – Milošu Okiljeviću, graveru, i Božidaru Očišniku, livničkom modelaru. Prvobitno su radnici u fabrici oružja izradili jednu skromnu palicu koja je u početku bila zamišljena kao vrsta metalnog omota koji će poslužiti samo da se prenese pismo sa pozdravima. Ali, kada je u štampi objavljena fotografija štafetne palice Srbije, umetnički oblikovane, mladi skojevci Kragujevca nisu bili zadovoljni veličinom otvora štafete, predviđenog za smeštaj rođendanske poruke maršalu, pa su zahtevali da se napravi i posebna „Plava knjiga”, ispisana na mesarskoj hartiji, dovoljno velika da primi rođendanske čestitke omladinaca iz 106 naselja Šumadije i oko 7.000 njihovih potpisa. Zapravo je knjiga trebalo da bude crvena, ali nijedna knjigoveznica ni štamparija u Kragujevcu tada nije imala platno u toj boji. U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 nosilaca, a trasu dugu 9.000 kilometara prešlo je devet glavnih i više lokalnih štafeta. Četrnaest mladića i devojaka nosili su slova natpisa “ TITU – KRAGUJEVAC ”- i tako stižu u Beograd. Kragujevčani su napravili presedan i u završnici štafete, iz svih krajeva zemlje stigle su na vreme do beogradskog Trga Slavija, sve osim kragujevačke. Plan je bio da se štafetnim trčanjem ona prenese do beogradske Slavije, gde je za 16 časova bio zakazan dolazak svih štafeta. „Plavu knjigu” je prva ponela , učenica II razreda Učiteljske škole, ali se po izlasku iz grada štafetno nosila samo palica, da se korice knjige ne bi oštetile od znojavih ruku nosilaca. Nosioce štafete pratila su dva kamiona, za ovu priliku dobijena od armije, kako bi na svakom pređenom kilometru „pokupili” umorne nosioce. Međutim, prvi kamion se ubrzo zapalio, a drugi je stao na pola puta do Beograda. Vest o zastoju odmah je iz Topole telefonom preneta organizatorima beogradskog dočeka, ali je od Milijana Neoričića (potonjeg gradonačelnika Beograda) dobijen odgovor: „Kako znate i umete, morate stići do 16 časova u Beograd, na Slaviju. Posle toga, u 17 časova, štafeta treba da krene ka Belom dvoru. Ne smete zakasniti.” Poslat je treći kamion, kojim su nosioci štafete prevezeni skoro do cilja. Poslednju deonicu Kragujevčani su pretrčali, od Karađorđevog parka do prepune Slavije, gde su ih na bini dočekali organizatori mitinga. Okupljena masa je klicala. A onda je usledilo razočaranje. Nakon što su nosioci štafeta ulicama posutim cvećem prevalili tokom poslednjeg dela trase do Belog dvora, saznali su da je slavljenik u Zagrebu, te da će darove predati njegovom izaslaniku. „Svi smo osetili žal što tada nismo videli maršala”, izjaviće četiri decenije kasnije Nada Kotnik. Ipak, po Titovoj želji, oni su avionom sutradan prevezeni u glavni grad Hrvatske, gde je, u vili na Tuškancu, repriziran svečani program. Omladinski aktivista Dušan Pantelić - Cici predaje u Zagrebu prvu štafetu drugu Titu, a Nada Kotnik i Ljubica Stojićević „Plavu knjigu“.

Prva štafeta predata Titu. Fotografija 32 x 24,5cm reprint sa pečatom pod brojem I/20-30 kupljen 29.07.1974 od AGEFOTO agencije za fotodokumentaciju Zagreb, mažuranićev trg 5. U pozadini na slici se vidi i mladi Aleksandar Ranković.Naravno na fotografiji nema vodeni žig koji se vidi na slici. RETKO!!! Vidi slike. Istorijat: Ceremonijal štafete je inače ustanovljen neposredno po završetku Drugog svetskog rata, maja 1945. godine, a prva štafeta, sticajem okolnosti, bila je – knjiga. Titu su je poslali kragujevački omladinci, tačnije srećnici koji su preživeli streljanje u Šumaricama i proboj Sremskog fronta. Ideja o štafeti potekla je 1945. godine od čeha Josifa Prohaske, uglednog profesora fiskulture Kragujevačke gimnazije i nekadašnji član sokolskog društva (koji je sa srpskom vojskom prešao Albaniju i dobio Orden Svetog Save),inspirisana svečanim prolaskom olimpijske baklje kroz Kragujevac 1936. godine, kao i sokolskom štafetom nošenom 1935. godine od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Prohaska je zamisao javno izneo početkom aprila 1945.godine mladim kragujevačkim gimnazijalcima koji su je odmah preneli Okružnom fiskulturnom odboru. Već sutradan je ideju prihvatio Okružni komitet SKOJ-a (Saveza komunističke omladine Jugoslavije) za Kragujevac, a potom i Centralni komitet ove omladinske organizacije, dajući novorođenom poduhvatu državni karakter. To je značilo da će svoje štafete osmišljavati i nositi omladina iz svih jugoslovenskih federalnih jedinica, šest republika i dve pokrajine, pored mladih Kragujevčana, koji su se ipak, igrom slučaja, izdvojili. Izrada kragujevačke štafetne palice poverena je najboljim majstorima Vojno-tehničkog zavoda – Milošu Okiljeviću, graveru, i Božidaru Očišniku, livničkom modelaru. Prvobitno su radnici u fabrici oružja izradili jednu skromnu palicu koja je u početku bila zamišljena kao vrsta metalnog omota koji će poslužiti samo da se prenese pismo sa pozdravima. Ali, kada je u štampi objavljena fotografija štafetne palice Srbije, umetnički oblikovane, mladi skojevci Kragujevca nisu bili zadovoljni veličinom otvora štafete, predviđenog za smeštaj rođendanske poruke maršalu, pa su zahtevali da se napravi i posebna „Plava knjiga”, ispisana na mesarskoj hartiji, dovoljno velika da primi rođendanske čestitke omladinaca iz 106 naselja Šumadije i oko 7.000 njihovih potpisa. Zapravo je knjiga trebalo da bude crvena, ali nijedna knjigoveznica ni štamparija u Kragujevcu tada nije imala platno u toj boji. U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 nosilaca, a trasu dugu 9.000 kilometara prešlo je devet glavnih i više lokalnih štafeta. Četrnaest mladića i devojaka nosili su slova natpisa “ TITU – KRAGUJEVAC ”- i tako stižu u Beograd. Kragujevčani su napravili presedan i u završnici štafete, iz svih krajeva zemlje stigle su na vreme do beogradskog Trga Slavija, sve osim kragujevačke. Plan je bio da se štafetnim trčanjem ona prenese do beogradske Slavije, gde je za 16 časova bio zakazan dolazak svih štafeta. „Plavu knjigu” je prva ponela , učenica II razreda Učiteljske škole, ali se po izlasku iz grada štafetno nosila samo palica, da se korice knjige ne bi oštetile od znojavih ruku nosilaca. Nosioce štafete pratila su dva kamiona, za ovu priliku dobijena od armije, kako bi na svakom pređenom kilometru „pokupili” umorne nosioce. Međutim, prvi kamion se ubrzo zapalio, a drugi je stao na pola puta do Beograda. Vest o zastoju odmah je iz Topole telefonom preneta organizatorima beogradskog dočeka, ali je od Milijana Neoričića (potonjeg gradonačelnika Beograda) dobijen odgovor: „Kako znate i umete, morate stići do 16 časova u Beograd, na Slaviju. Posle toga, u 17 časova, štafeta treba da krene ka Belom dvoru. Ne smete zakasniti.” Poslat je treći kamion, kojim su nosioci štafete prevezeni skoro do cilja. Poslednju deonicu Kragujevčani su pretrčali, od Karađorđevog parka do prepune Slavije, gde su ih na bini dočekali organizatori mitinga. Okupljena masa je klicala. A onda je usledilo razočaranje. Nakon što su nosioci štafeta ulicama posutim cvećem prevalili tokom poslednjeg dela trase do Belog dvora, saznali su da je slavljenik u Zagrebu, te da će darove predati njegovom izaslaniku. „Svi smo osetili žal što tada nismo videli maršala”, izjaviće četiri decenije kasnije Nada Kotnik. Ipak, po Titovoj želji, oni su avionom sutradan prevezeni u glavni grad Hrvatske, gde je, u vili na Tuškancu, repriziran svečani program. Omladinski aktivista Dušan Pantelić - Cici predaje u Zagrebu prvu štafetu drugu Titu, a Nada Kotnik i Ljubica Stojićević „Plavu knjigu“.