Opis Škola za bas gitaru Nikola Matić Knjiga je polovna, u odličnom stanju

Bas gitara Ibanez GSR200, pasivna, crvene boje, polovna ali sjajno ocuvana.

Detalji predmeta Stanje Polovno Proizvođač Ibanez Mane i oštećenja Nema HITNO! Prodajem pojačalo Harley Benton HB-20B 20 i takođe bas gitaru Ibanez GSR200. Cena: 250€

Detalji predmeta Stanje Polovno Proizvođač Ibanez Mane i oštećenja Ima Prodajem bas gitaru Ibanez GSR180. Odlican bas za pocetnike i sve koje zele da se uvedu u svet bas gitara. Mladji brat je pri nepazljivom uzimanju instrumenta uhvatio za potenciometar, te ga je iskrivio(i dalje radi gitara bez tog jednog). Popravka kosta oko 1000din, te cena nije fiksna. Prodajem je zato sto prelazim na drugu gitaru. Srecna kupovina : )

Kabinet je pravljen znalački i sa poštovanjem zakona akustike. Izabran je najbolji materijal, a to je impregnirana topolova šperploča od 19mm. U svim uglovima su letvice od punog drveta, a nisu korišćeni šrafovi, vec je sve lepljeno posebnim lepkom. Izabran je zvučnik Ciare 15NDH-4 (Made in Italy), koji ima impresivne tehničke podatke i visoku cenu (~300$). Kupio sam ga polovnog, ali u originalnom stanju. Po njemu se vidi, da nije mnogo radio. Po frekventnoj karakteristici se jasno vidi, da mu nije potrebna nikakva horna, jer znam da će mnogi to pitati. Sasvim je dovoljan ovakav kakav jeste i sve izlazi. Fazon je u posebno motanom kalemu, pa se postiže veca brzina membrane, kao i veći frekventni opseg. 15NDH-4 - 15" LIGHTWEIGHT NEODYMIUM SPEAKER Nominal Basket Diameter: 15" Impedance: 8 ohms AES Power Rating: 800W Program Power: 1500W Frequency Response: 40Hz - 4kHz Sensitivity (1W/1m): 99dB SPL Voice Coil Diameter: 4" Basket: Die cast Al Voice Coil: Aluminium Prednja ploča je pod uglom od 15 stepeni, koji se pokazao kao idealan za prostiranje niskih frekvencija. Ožičenje je vrhunsko, konektori Neutrik . Točkići su profi i imaju kočnicu. Težina kabineta je 17,6kg, a dimenzije su: širina 47cm, visina (sa točkićima) 52cm, dubina gore 32cm, dole 42cm. Ako sam nešto propustio ili vas još nesto zanima, slobodno pitajte. Možete zakazati probu. Šaljem PostExpress-om.

Detalji predmeta Stanje Polovno Format LP Žanr Pop Poreklo Strani izvođač Godina izdanja 1988 Oldičan album popularne britanske grupe iz 80-tih godina.Vođa grupe je čuveni virtuoz na bas gitari Mark King.Ploča je samo jednom poslušana na vrhunkom gramofonu.Omot je u odličnom stanju,sa tim da se na njemu vidi patina od stajanja na polici.Izdata je licencno kod nas(RTB). Stanje omota:5 Stanje vinila:5+ Godina izdanja: 1988 Tip: LP Izdavač: Polydor/RTB Žanr: Pop

Detalji predmeta Stanje Polovno Vitomil Zupan MENUET ZA GITARU U DVADESET I PET PUCNJEVA NARODNA KNJIGA BEOGRAD 1979 g 480 STRANA MEKI POVEZ KNJIGA JE VRLO DOBRO OČUVANA #19 Za početak bilo bi dobro objasniti šta je to menuet. To je stara francuska igra, ples u paru u kom se partneri nisu dodirivali. Svako je plesao za sebe, jedno naspram drugog i jedno oko drugog; takođe je i muzički oblik u taktu ¾. Roman Vitomila Zupana Menuet za gitaru: U dvadeset i pet pucnjeva (Menuet za kitaro: Na petindvajset strelov) upravo od početka zrači jednom takvom muzikalnom atmosferom koja ima svoj vrhunac u središnjem delu romana i na kraju pada jednim tupim prizvukom, ne pripremajući nas za takav kraj. Vitomil Zupan spada u sam vrh slovenačke književnosti, kako po zanimljivim i vrlo smelim tematikama tako i po vrlo modernim književnim postupcima. Za prikaz njegovog romana Menuet za gitaru važno je napomenuti da je pisac Zupan sam bio učesnik NOB, odnosno OF (Osvobodilna fronta), mada u rat nije ušao kao levičar nego kao član sportskog društva „Soko“. Nakon Drugog svetskog rata i dobijanja Prešernove nagrade za roman Rojstvo v nevihti (1947), Zupan je od strane vlasti optužen za nemoral, pokušaj ubistva i antidržavno delovanje, nakon čega je zatvoru odslužio osam godina robije; svoje zatvorske dane opisao je u romanu Levitan (Levitan, 1982). Pored desetak romana, pisao je i drame, eseje, poeziju, prozu za decu, a bavio se i prevođenjem. Vitomil Zupan (1914, Ljubljana – 1987, Ljubljana) Upravo je Menuet roman koji je Zupanu doneo slavu i koji, zajedno sa Levitanom, spada u njegova najbolja dela. Na početku ovog dela pisac nas uključuje u radnju, tako da ne budemo samo posmatrač već i učesnik. Glavni junak, Jakob Bergant – Berk, takođe je i pripovedač, i zahvaljujući toj ja-formi ovaj roman, iako je svojevrstan memoar, ipak doživljavamo kao fikciju. Pisac prevodi autobiografsku građu u roman, te ispovest postaje i fikcija. U ovom romanu možemo da vidimo da je za Zupana umetnost izazov, a književnost je neki vid provokacije. Izabrao je za „partizansku“ književnost „zabranjene“ teme kao što su seks, Informbiro, špijunaža, sumnje partizana u oslobodičalku borbu, kao i njihove erotske avanture. Pred nas Zupan, kroz svog glavnog junaka Berka, dovodi sve ono o čemu se u književnosti ređe piše, odnosno ono što se u to vreme nije smelo pisati, kao što je predstavljanje seksa kao središnjeg principa u životu, rata kao totalnog haosa (hajke), odnosno dočaravanje izgubljenosti boraca i njihove sumnje u partiju i ishod rata. Jakob Bergant-Berk u rat ulazi iz ličnih razloga i iz nekog vida patriotizma. Ne ide u oslobodilački rat zbog nekih viših, herojskih ciljeva nego zbog saznavanja novog doživljaja sveta. Pratimo jednu individuu, koja je od početka romana vrlo istaknuta, gotovo anarhistička. No, u ratu i te kako vladaju kolektivni principi i ideje, te je Berk suprotstavljen svojim potpuno drugačijim doživljajima. Dok se ne nađe u neprilici, pred Nemcima, on gotovo ne oseti nikakav duh kolektiva i zajedničke borbe. Rat je viđen očima mladog umetnika, pritom vrlo senzibilnog, i dobija potpuno nove poetske dimenzije. Zupan je u ovom romanu iskoristio postupak kojim relativizuje i širi sliku svega onoga što proživljava glavni junak. Naime, komponovao je roman iz dva vremenska ugla: jedan je iz Berkovog dnevnika, a drugi je od prvog udaljen trideset godina i nalazi se u Španiji, gde se Berk sreće sa bivšim nemačkim oficirom koji se borio na drugoj strani. Tako da je rat posmatran kroz dva vremenska ugla, i sa dve različite strane. I tako, oslobodilački rat i revolucija, koje su shvatane samo u istorijskom i kolektivnom kontekstu, u ovom romanu imaju vrednost samo slučajnog vremena i prostora jedne individue i njegovog čulnog doživljaja istog. Roman bi mogao da se podeli na tri celine povezane vremenom koje se menja, jer je ono potpuno subjektivno i samim tim relativno. U prvom delu romana upoznajemo glavnog lika, Berka, koji je tek krenuo u rat; osećamo njegovu mladost i nezrelost, želju za življenjem života pa makar i na frontu. Stranice su ispunjene njegovim humorom, neozbiljnošću, seksualnim doživljajima i prostačkim vokabularom. Vreme teče dosadno i spor. Dok Berk čeka da ih razvrstaju po brigadama ne dešava se ništa. Samim tim, Berk ima viška energije koju troši na opasne dosetke i provociranja drugih partizana i svojih nadređenih. Atmosfera i brzina razvijanja radnje se naglo ubrzava u središnjem delu romana u kom počinje borba (hajka). Berk u prvoj bežaniji od Nemaca upoznaje Antona, koji postaje njegov verni saputnik, skoro potpuno različit od njega, ali sa ključnim sličnostima. Središnji deo romana se razvija haotično, čitamo ga brzo i bez daha, i uviđamo unutrašnje promene našeg junaka Berka. Naime, primećujemo da radnju pratimo očima jednog potpuno drugačijeg borca od tipičnih heroja iz partizanskih filmova. Isprva bezglavi anarhist Berk sada sve više postaje vojnik, tačnije mašina kojoj se odupire. Nesvesno se gubi njegova nezavisna individua i borba u njemu ipak budi humanost i saosećanje, najviše prema svom drugu Antonu. U momentima kada se borba smiruje, kada mogu da odmore i da se okrepe, Berk i Anton se ponovo odvajaju u svoje mehure individualnosti, ali ovoga puta su sve sličniji. To uviđa i Berk i krsti ih „Don Kihotom i Sančo Pansom u OF“. U trećoj celini borbe se smiruju, rat se privodi kraju, i to se oseti, ali potpuni kraj rata nikako ne dolazi. „Bliži se i bliži, a kraja rata nema“, očajno zapisuje Berk u svojim memoarima. Pred kraj borbe Anton se odvaja od Berka i ne vide se godinu dana. Rat još nije završen, ali Anton se iznenada pojavljuje u brigadi u kojoj je Berk. Kako je roman isprepleten usputnim mudrovanjima, svaki lik izgovara rečenice koje se ispostava da su njihove maksime. Moć izgovorenih rečenica je za našeg pisca Vitomila Zupana snažna i ponekad proročka; poput Antonove replike, tokom hajke mnogo puta aludirane, da „mnoge pogodi metak u poslednjem satu rata“. „Menuet za gitaru“, 1985, Globus, Zagreb, prev. Mirjana Hećimović Berk sa tom mišlju nastavlja kroz rat, ne očekujući da će se to desiti baš Antonu, ali izvesno osećajući da ta rečenica nije bezazlena. Anton tako i gine, pred Berkovim očima, dok sede za stolom kao bivši ljubavnici koji su se našli posle mnogo godina sa još tinjajućim emocijama u sebi. Partizan koji je u prizemlju rasklapao pušku, jer je bilo izvesno da je rat gotov, slučajno je opalio metak u visinu u pravcu Antona. Scena je neverovatno snažna, a opet, ako se roman pažljivo čita, i očekivana. Odjednom, shvatamo da roman ne samo da postaje priča o Antonu, već roman jeste priča o njemu, jer: „Anton miriše po španjolskim gitarama, on je menuet za gitaru“. Takav kraj nije kulminacija romana, on je tup pad, od kojeg ne možemo ostati ravnodušni. Vremenski odvojena radnja u Španiji, sa izvesnim Jozefom Biterom koja se uplete među stranice romana, i u kojoj su bila samo mudrovanja i rasprave o strategijama rata i slično sada postaje nešto drugo. Berkovo letovanje baš u Španiji, nalaženje slučajnog prolaznika sa kojim vodi konstruktivne dijaloge, zapravo je traganje za Antonom u situaciji mira, a ne rata. Rat je bio ples, a Berk i Anton su u tom ratu plesali menuet, zajedno su tražili nova životna iskustva, sanjali, osećali, mislili, živeli. Za njih važan je bio put, a ne cilj. Sve što su na tom putu prolazili, prolazili su zajedno. Motiv penjanja na breg metafora je duhovnog uzdizanja njihovih života i njihovog prijateljstva. Paradoksalno, rat ih je načinio humanijim; bio je iskustvo koje ih je vodilo ka duhovnom sazrevanju. Bila je samo stvar izbora kako doživeti rat. No, kako ga preživeti bila je stvar sudbine. Sara Stepanović

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor: Milan B. Popović Izdavač: Narodna Knjiga / Alfa Godina: 2007. Tip dela: Zbirka pesama Jezik: Srpski Recenzent: Nebojša Lakić “Oka da ne ispustim dah” je treća po redu zbirka pesama, a ujedno i završni deo trilogije “Bolji od svog života”, beogradskog autora Milana B. Popovića (započeta sa dve prethodne zbirke, “Molitva tetoviranog srca” i “Vreme brutalnih dobronamernika”). Izdavač, kao i u prethodna dva slučaja, je Narodna Knjiga/Alfa. Čitajući savremenu poeziju, čovek ne može, a da se ne zapita šta li je pesnik hteo da kaže, o čemu on to priča, gde je tu smisao?! Ali, davno su prošla vremena jasnih poruka, sad je vreme drugo, pesnik ne želi da ugodi čitaocu, niti da mu nešto poruči, već naprotiv, pušta svom “Ja” da se izrazi kako mu kad padne na pamet, na srce, ili na jezik. Milan Popović u čudesnoj zbirci stihova naslovima svojih pesama i poglavlja, otkriva donekle svoje “Ja”, pa se čini da čezne za mirom (“Umiri me”), spasenjem (“Spasi me”) i čuvanjem (“Čuvar mi budi”). Inače, i dalje (kao i u prethodnim zbirkama), igra se rečima, inverzijama (izuzetno bogat jezički fond) i ne teži za jasnoćom, ali samo u prvi mah. Dublje li zakopamo, i potražimo smisao, otkrićemo pravo bogatstvo pesničke duše koja treperi bezbrojnim nijansama osećanja, kao što su: zaluđen, sleđen, sluđen, obgrljen, prigrljen, pripojen, otopljen, isečen, seciran, natekao, podbuo, ugušen… A poeziju voli, jer “piše dok diše”. Iako uglavnom okrenut sebi, i svom doživljaju haoticnog sveta, obraćajući se nekome za pomoć (ko zna kome?), ponekad veoma kritički i snažno, pesnik se okreće drugima, dajući zaista originalan presek vremena u kojem živimo. Pesma (poema?) “Plezir za prezir”, dotiče sve pore ovog našeg poremećenog vremena. Slikajući “simbole tzv. modernog društva”, pesnik ne krije svoj prezir i ogorčenje. On uočava: “očeve uzorne, bivše švalere, koji drhte da im ćere ne zakeve, a sve bi se one dale za pare”. Tu su i “sektaši odvratni” i “omladina neradna”, i “kuje naše ovdašnje, silikonke lažne”, “izdavači književni, koji ne čitaju autore svoje”, “politika od kuge bolesnija”… Zaključak pesnički o našem vremenu je da: “hronike crne i novine žute boje ovdašnje živote”, a da je “u blato živo moral zabijen”. Knjiga je, kao i prethodne dve, obogaćena ilustracijama i modernim dizajnom, deo za koji je zaslužan Jakša Vlahović, gitarista beogradskog gothic/thrash metal sastava Abonos. A kad smo kod Abonosa, valja napomenuti da je sastav snimio pesmu Urlik, po tekstu Milana Popovića, i taj CD, kao limited single edition, prati knjigu. Pesma je snimljena u smederevskom studiju Paradox, Srđan Branković je potpisan kao producent, i bez ikakve sumnje, zvuči bolje od svega što je Abonos do sada snimio (a to je album prvenac iz 2004. godine). Abonos je u međuvremenu prošao kroz nekoliko personalnih izmena, da bi se danas ustalila postava: Marija Dokmanović – vokali, klavijature, Jakša Vlahović – gitare, Milan Janković – bubanj i Tomaš Ljumović – bas gitara. Produkcija je znatno ubedljivija od one ponuđene na prvom albumu, gitarski rifovi su mnogo više u “straight in face” elementu, a upravo ta heavy-thrash metal rifologija, uz tek ponegde iskorištene klavijature, daje snažan pečat ovoj pesmi. Marija je prezentovala pohvalan vokalni rad, ne koristeći isključivo soprano tehniku, već i metal vriskove a la Kimberly Goss (Sinergy). Abonos bi u svakom slučaju trebao nastaviti ovim putem i u budućnosti, a u to ćemo se vremenom i sami uveriti. Šta reći na kraju o pesničkoj zbirci Milana B. Popovića? Za običnog, nezainteresovanog, površnog čitaoca – nije! Ali za pesničkog poznavaoca i sladokusca, koji voli ponirati dublje u suštinu stvari, ova poezija predstavljaće pravo uživanje i otkriće

Detalji predmeta Stanje Polovno Аутор - особа Ебади, Ширин Моавани, Азадех Наслов Buđenje Irana : sećanje na revoluciju i nadu / Širin Ebadi ; koautor Azadeh Moavani ; prevod Vladimir Arsenić Врста грађе документар.лит. Циљна група одрасли, опште (лепа књижевност) Језик српски Година 2008 Издавање и производња Beograd : Portalibris, 2008 (Čačak : Svetlost) Физички опис XVI, 233 str. : ilustr. ; 21 cm Други аутори - особа Arsenić, Vladimir, 1972- = Арсенић, Владимир, 1972- Збирка ǂBiblioteka ǂLica i naličja ; ǂknj. br. ǂ12 ISBN 978-86-7818-078-1 (broš.) Напомене Prevod dela: Iran Awakening / Shirin Ebadi Tiraž 1.000 Napomene uz tekst O autorkama: str. [235] Na koricama slika Širin Ebadi Bibliografija: str. 219-220 Registar. Buđenje Irana - sećanje na revoluciju i nadu Azadeh Moavani, Širin Ebadi(autor) Vladimir Arsenić(prevod) Izdavač: PortaLibris Naslov originala: Iran Awakening / Shirin Ebadi U ovim nezaboravnim memoarima Ebadijeva svedoči o postojanosti jedne žene na raskršću istorije. Najpoznatija kao advokat koji brani decu i žene u politički osetljivim slučajevima koje većina njenih kolega odbija i da dotakne, Ebadijeva se priseća svoje karijere i otkriva svoju ličnost: svoju veru, svoja iskustva i svoju želju da vodi tradicionalan život čak i dok predstavlja pobunjenički glas u zemlji u kojoj ti glasovi bivaju prigušeni ili nasilno ućutkani. Ona opisuje svoje detinjstvo u skromnom teheranskom domaćinstvu, svoje obrazovanje i svoje rane profesionalne uspehe iz sredine sedamdesetih kad je bila jedna od najuspešnijih pravnica u Iranu. S mnogo uverenja govori o idealima iz islamske revolucije 1979, ali i o svojoj dubokoj razočaranosti u dalji razvoj događaja nakon što je Iran potpao pod vođstvo sveštenika tvrdog krila. Priseća se poniženja i degradacije na mesto činovnika u sudnici kojom je predsedavala nakon što su nove vlasti proglasile žene nesposobnima da budu sudije. Ona se buni protiv tlačiteljskog patrijarhata u Iranu, gde su konzervativne vođe lišile žene njihovih osnovnih prava, a sve građane političke slobode. Napisani sa skromnošću, strašću i čovečnošću Buđenje Irana su jedinstveni memoari koji u jednakoj meri sadrže tugu i radost, nostalgiju i nadu. Ovo je inspirativna priča o izuzetnoj ženi i njenoj borbi za dušu iranskog naroda koji je nesrećno smešten usred bliskoistočnih i svetskih događaja. Ključne reči: Iranska književnost, Memoari, biografije, dnevnici, pisma 2008; Broširani povez; latinica; 21 cm; 233 str.; 978-86-7818-078-1; Prikaz 19.02.09 Vreme Sestrožderska revolucija Buđenje Irana, Širin Ebadi "Evo", rekao je upravnik zatvora, dodajući torbu Džavadu. "Ovo su stvari koje su pripadale tvom bratu. On je pogubljen", dodao je kao da se priseća. "Godinu dana uzdržaćete se od pogrebne ceremonije ili od oplakivanja na bilo koji javan način. Ako nakon godinu dana budemo videli da ste se ponašali kako treba, otkrićemo vam mesto na kom je sahranjen." Image Nekako baš u danima kada nastaje ovaj tekst, našu već dobrano izmučenu planetu zadesila su dva jubileja: trideset godina od nastanka Islamske Republike Iran, i dvadeset godina otkad je ajatolah Homeini odapeo smrtonosnu strelu u vidu besprizivne verske presude (tj. fatwe) na Salmana Ruždija, pisca izvanrednog, mada ne uvek lako prohodnog romana Satanski stihovi, ali i na sve koji su imali veze s objavljivanjem te knjige bilo gde u svetu (japanski prevodilac ubijen, nekoliko drugih prevodilaca i izdavača ranjeno; Ruždi godinama živeo u ilegali i pod policijskom zaštitom). Ova dva događaja povezana su na razne načine, ne samo preko svog glavnog aktera, a najjače su povezana, gle, time što bez prvog nikada ne bi bilo ni drugog. Naime, uspeh "islamske revolucije" u osvajanju vlasti značio je stvaranje teokratske, versko-fundamentalističke države, kao ozbiljne i moćne logističke baze za (šiitski) islamistički fundamentalizam. Koji se te prevratne 1979. čvrsto bio rešio da se za početak vežba na domicilnom stanovništvu, a posle će već da usreći i ostatak sveta (dakle, nešto kao CCCP, ali na verskoj bazi). Doduše, iz ovdašnje štampe o svemu tome nećete mnogo saznati: čitajući ovih dana naše novinare – najbolji je primer specijalni izveštač "Politike" – koji se dečački infantilno oduševljavaju "prvim iranskim satelitom u orbiti" i sličnim – čovek se gorko priseti besramnih bulumenti kvazilevih zapadnjačkih bezveznjaka koji su, paraturistički bazajući Sovjetskim Savezom, videli samo Gagarina, nuklearne bojeve glave, moskovski metro i "velike uspehe u industrijalizaciji i elektrifikaciji", a ne sveopštu bedu i nezamislivu potlačenost mnogomilionskog domicilnog roblja... A ako bi ih i videli, to bi lepo objasnili kao "nužnu etapu razvoja"! Širin Ebadi je čovek (štaviše: žena) iznutra, njoj se romantizujuće limunade ove sorte ne mogu prodavati – ili bar ne više. Istaknuta pravnica, neustrašiva akterka borbe za ljudska, osobito ženska i dečja prava u postrevolucionarnom Iranu, dobitnica Nobelove nagrade za mir za 2003, autorka je – u koautorstvu sa Azadehom Moavanijem – važne i potresne memoarske knjige Buđenje Irana, koja u ovom našem svračijem zakutku prolazi nekako otužno ugluho, valjda zato što u njoj nema ništa o satelitima, pa našim večnim dečacima nije interesantna... Podnaslov ove knjige govori mnogo o njenom sadržaju, kao i o samoj ličnosti autorke: "sećanje na revoluciju i nadu". Širin Ebadi bila je, naime, ogorčena protivnica autokratskog Šahovog režima, ogrezlog u korupciji i političkom nasilju; bila je među onima koji su "revoluciju" dočekali s oduševljenjem, kao skidanje okova koji su sapeli Iran i Irance; uz to, Ebadijeva nije nikakva "prosvetiteljska fundamentalistkinja" (što je etiketa koju nedomišljeni "multikulturalisti" u poslednje vreme lepe na sve strane) nego islamska vernica. Elem, i u svom "političkom" i u "verskom" svojstvu, autorka nije po defaultu bila na drugoj strani: "neprijateljem revolucije" napravila ju je – revolucija sama. Evo jedne scene koja to sjajno ilustruje; tokom prevrata koji će dovesti mračne mule i šerijat (i to radikalno tumačen) na vlast, autorka je, u masi "revolucionarnih" pravnika, upala u kancelariju ministra pravde, i tu je srela jednog kolegu sudiju: "‘Ti! Od svih ljudi, zašto si ti ovde?’, upitao me zapanjen. ‘Zar ne znaš da podržavaš ljude koji će ti oduzeti posao ako dođu na vlast?’ ‘Pre bih bila slobodan Iranac nego porobljen pravnik’, odvratila sam hrabro, uverena do srži da sam u pravu. Godinama kasnije, kad god bismo se sreli, podsetio bi me na tu sudbonosnu primedbu." Oh da, revolucija će "pojesti svoje sestre", kako to na drugom mestu kaže autorka... A nije baš ni da su se "braća" provela slavno. Pisano sa zavodljivom preciznošću i prividnom jednostavnošću iskaza pravnika – dakle: osobe "od ovoga sveta" – Buđenje Irana nije nikakav borbeni politički pamflet, nego istinski uzbudljiva i dirljiva knjiga uspomena na drugu polovinu dvadesetog veka u Iranu, a naročito na vreme u kojem je "Islamska revolucija", isprva od većine dočekana s oduševljenjem, navukla jednoj ogromnoj zemlji fascinantnog kulturnog nasleđa neku vrstu ludačke košulje s kojom se ne može normalno živeti, a ne može se ni skinuti. Širin Ebadi dojmljivo opisuje kako to izgleda kroz sopstveni "slučaj": kroz postepenu ličnu i profesionalnu degradaciju žene sudije, koja na kraju postaje obična činovnica, kroz opis ratnog stanja sa Sadamovim Irakom, koje je i teheranskom režimu koristilo za "patriotsku" konsolidaciju, kroz svoja i iskustva bližnjih i nepoznatih sa zatvorom, cenzurom, nepojmljivo brutalnom torturom svih vrsta, "moralnom policijom", sistematskim terorom organizovanih verskih falangi pod pokroviteljstvom režima. I naravno, kroz detaljan prikaz totalne potlačenosti žena (detaljčić koji je u panoramskom opisu savremenog Irana kod dopisnika "Politike" zavredeo neutralno intoniranu polurečenicu), "opravdane" upravo zaumnim verskim dogmama, dodatno pogoršanim rigidnim tumačenjem razularenih mula. A to, sažeto do obima jedne rečenice, znači ovo: žena, u boljem slučaju, vredi pola muškarca. U gorem ne vredi ništa. Da li to znači da je bar muškarac u Iranu slobodan? Naravno da nije; prvo: gde je jedna polovina stanovništva u ropstvu, ni druga ne može biti uistinu slobodna; drugo, muškarac se kao muškarac susreće sa bitno manje stega, ali u svim svojim drugim svojstvima – kao građanin, kao intelektualac, kao, šta znam, ljubitelj vina & gitara etc. – podjednako je neslobodan. Svedočenje Širin Ebadi o neverovatnom civilizacijskom slomu velike zemlje knjiga je koja će nadživeti svoj povod: to je jedan od onih vapaja za običnom i predragocenom ljudskom slobodom kakvi će uvek ljutiti tirane i "spasioce" svih vrsta. Štivo, dakle, nezaobilazno, naročito za one koji se nisu zablesavili gledanjem u nebo, sve vrebajući satelit! Teofil Pančić