Kozmetička masaža.Kreator zdravlja i lepote tela. Akupresura u organo-somatskoj terapiji, Franjo Pokos ------------------------------------------------------------------------------------------------ Knjiga je dobro očuvana. Zadnje četiri strane u knjizi, one na kojima je sadržaj, imaju manje tragove sivila duž rubova. Neke strane blago valovite. Ali to je sve zanemarljivo. Sve ostalo ok.Dobro očuvano. Sve strane na broju.Nema nikakvog podvlačenja. Izdanje Prometej Novi Sad 2001. Tvrdi povez,format 23 cm,lepo ilustrovana,357 strana. Sadržaj pogledajte na slikama 2 i 3.

Knjiga je odlično očuvana. Izdanje Evro Beograd i Panonija Novi Sad, 1997. Tvrdi povez,format 18 cm,odlično ilustrovana,71 strana.

MASAŽA Ilustrovana: Viktorija Džordan Stoun i Bob Šel Naslov Masaža : ilustrovana / Viktorija Džordan Stoun i Bob Šel ; [prevod s engleskog Dragana Ćirović] Jedinstveni naslov The complete idiot`s guide to massage illustrated. scc Ostali naslovi Ilustrovana masaža Vrsta građe priručnik Jezik srpski Godina 2009 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Stylos art, 2009 (Novi Sad : AMB grafika) Fizički opis 201 str. : ilustr. ; 27 cm Drugi autori - osoba Ćirović, Dragana Zbirka Najbolji priručnici! : kompletan vodič ISBN 978-86-7473-412-4 (broš.) Napomene Prevod dela: The complete idiot`s guide to massage illustrated / Victoria Jordan Stone and Bob Shell Predmetne odrednice Masaža -- Priručnici Uživajte u dodiru Ako ste odabrali ovu knjigu, to znači da ste dovoljno pametni i mudri da shvatate da se umešnim dodirivanjem druge osobe afirmiše život. I sami znate da nakon napornog dana nema ničeg boljeg od dobre, opuštajuće masaže posle koje ćete biti kao novi. Ali, ko ima vremena i mogućnosti da svakoga dana poseti ili angažuje profesionalnog masera, koji radi po najsavremenijoj švedskoj metodi? Nije li idealno da vam vaš partner pruži vrhunsku masažu? Upravo ovaj priručnik vodi vas baš tim putem! U najboljem priručniku za masažu pronaći ćete: - preko 225 jasnih fotografija koje ilustruju osnovne tehnike masaže - detaljna i jednostavna objašnjenja osnovnih masažnih tehnika - stručne savete za stvaranje prijatnog ambijenta za masažu - zahvate i načine za ublažavanje zdravstvenih tegoba praćenih bolovima Odlično očuvana knjiga. ss

Ator: Grejs Vilson Format: 18x23,5 Povez. broširan Br. strana: 139 Ilustrovano! `Naše telo je neverovatno izdržljivo. Tako se dobro drži čak i posle višegodišnje zloupotrebe. Ako mu pružimo malo ljubavi i pažnje, vraća nam desetostruko. Masaža je savršeno sredstvo. Deluje na fizičko telo na tako mnogo načina: oslobađa ga napetosti i stresa, pojačava dotok krvi u organe i tkiva, jača naš imunološki sistem i još mnogo šta. U isto vreme, deluje i na našu psihu, emocije i duh; pomaže nam da se opustimo, zaboravimo, osećamo bolje i budemo srećniji, spokojniji, usredsređeniji i mirniji. Povrh svega, neverovatno prija i priželjkujemo da je doživimo. Zašto je, onda, ne praktikujemo češće? Jer nemamo para, nemamo vremena ili ne znamo kako da je radimo sami. Zato je tu Nekoliko minuta masaže, da vas poduči nekim sitnicama za koje se iskreno nadamo da će vas podstaći da unesete više dodira u svoj život. Masaža ne mora da bude teška. Zaboravite sve ono što ste mislili da znate o „masiranju“. Tehnike koje ćete naučiti nisu tipične; nema ulja, nema skidanja odeće, ničega ekstravagantnog, ili posebno „duhovnog“; samo valjano obrađivanje mišića. Takvo obrađivanje mišića dovodi vas u odgovarajuće duševno stanje. Lekovita komponenta dolazi iznutra. Kad ste opušteni, vaše telo kadro je da leči samo sebe. Probajte! Osećaćete se bolje. „Ako je masaža umetnost, Grejs Vilson svakako spada među brojne majstore. Ushićen sam zbog toga što se sada i široj javnosti pruža prilika da ima koristi od njene stručnosti.“ - Dipak Čopra.

Eric Clapton - Na raskršću (NOVO, 2022) edicija: Najbolji gitaristi sveta 01 Biografija `Na raskršću` predstavlja muzičko putovanje Erica Claptona, koji više od pedeset godina važi za jednog od najboljih i najuticajnijih svetskih blues-rock gitarista, još od vremena kada je osvanuo legendarni grafit `Clapton is God!`, pa do poslednjih albuma `Eric Clapton: Life in 12 Bars` i kolekcije obrada poznatih božićnih pesama `Happy Xmas` iz 2018. godine. U svojoj zbirci Clapton ima pregršt predivnih albuma, besmrtnih hitova i prestižnih nagrada. Muzički magazin Rolling Stone ga je rangirao na 2. mesto najvećih svetskih gitarista svih vremena, a postao je jedini muzičar koji je tri puta priman u Rock`n`Roll Hall of Fame, kao solo izvođač i kao član rock grupa Yardbirds i Cream. `Muzika sve preživi i uvek je prisutna, kao i Bog. Ona ne traži pomoć i lako savladava sve prepreke`. Tužan sam zbog usamljenih ljudi, Jer sam i sam bio dugo na tom putu. Sada znam da sam jedan od srećnika, Tvoja ljubav me čini jakim. Pogledajte i ostale rock`n`roll knjige koje prodajem (Metallica, Slayer, Children of Bodom, Iron Maiden, Sepultura vs Soulfly, Guns N`Roses, Red Hot Chili Peppers, Emperor, Alice in Chains, Pearl Jam, Joy Division, Steve Vai, Ry Cooder, Jimi Hendrix, Sex Pistols, Pink Floyd, Rammstein, Deep Purple, Tom Waits, Kurt Cobain, The Clash, Pankrti, Nick Cave, KUD Idijoti, Reggae, Džim Morison, Džoni Štulić, Milan Mladenović, Eric Clapton, The Beatles...) Plaćanje pouzećem samo članovima bez negativnih ocena.

kultna knjiga IRON MAIDEN - U znaku zveri autor Branko Rogošić, 2006. NOVO , Nekorišćeno format B5 Knjiga prati razvoj Maidena od ranih 70-ih i Harris-ovih klinačkih bendova GYPSY`S KISS i SMILER, preko `zlatne ere` pa sve do albuma `A Matter Of Life And Death`. Poseban akcenat je stavljen na ranu fazu koja je najmanje poznata većini današnjih Maiden fanova. Detaljno su opisane solo karijere trećeg i četvrtog Maiden č(Di`Anna i Dickinsona), kao i svih ostalih članova (a bilo ih je čak 24!!!). U delu knjige `Maiden Serbia` detaljno su opisane sva tri gostovanja IRON MAIDEN u Srbiji, kao i njihov uticaj na nastanak i razvoj domaće metal cene. Pored kompletne diskografije i Song-by-Song recenzija svih studijskih albuma, čitaoci knjige imaće priliku da otkriju koji su filmovi, knjige, pesme i istorijski dogadaji inspirisali Harrisa i drugove da stvore svoje najveće hitove. Knjiga `U znaku zveri` je bogato ilustrovana sa preko 200 retkih i manje poznatih fotografija i predstavlja najkompletniju do sada objavljenu Maiden biografiju u svetskim okvirima. Iz sadržaja: * Ko su, šta danas rade i kako izgledaju svi bivši Maiden članovi * Portreti bitnih ljudi koji su učestvovali u stvaranju Maiden mita (menadžeri, izdavači, crtači...) * Kako je nastao Eddie i sve njegove inkarnacije * Ko je `tajni` gitarista koga ne pominje gotovo nijedna Maiden biografija * Male prevare i razobličavanje medijskih manipulacija * Najvažniji koncerti i manje poznate anegdote * Inserti iz Maiden spotova * Maiden strip * Ko je uradio prvi intervju, a ko napisao prvu Maiden recenziju na nasim prostorima * Ko su bili prvi Maiden fanovi u Srbiji i šta danas rade * I još mnogo, mnogo toga... Knjiga je štampana u ograničenom tiražu od svega 666 komada - zato požurite i obezbedite svoj primerak ove fascinantne knjige koja predstavlja pravu riznicu podataka o najboljem heavy metal bendu svih vremena. Pogledajte i ostale rock`n`roll knjige koje prodajem (Metallica, Slayer, Children of Bodom, Iron Maiden, Sepultura vs Soulfly, Guns N`Roses, Red Hot Chili Peppers, Emperor, Alice in Chains, Pearl Jam, Joy Division, Steve Vai, Ry Cooder, Jimi Hendrix, Sex Pistols, Pink Floyd, Rammstein, Deep Purple, Tom Waits, Kurt Cobain, The Clash, Pankrti, Nick Cave, KUD Idijoti, Reggae, Džim Morison, Džoni Štulić, Milan Mladenović, Eric Clapton, The Beatles...) notne i tablaturne knjige koje prodajem. Saljem i postom kao preporucenu stampanu stvar. Prodajem samo originalna izdanja!!! Pouzecem saljem clanovima bez negativnih ocena i sa minimum tri pozitivne.

Naslov Stereo stihovi : antologija rok-poezije / u izboru i prevodu Dragoslava Andrića Vrsta građe poezija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1983 Izdanje [1.izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga, 1983 Fizički opis 368 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Andrić, Dragoslav, 1923-2005 = Andrić, Dragoslav, 1923-2005 Zbirka ǂBiblioteka ǂGama (Karton sa omotom) Napomene Tiraž 15.000 Nekoliko uzgrednih napomena: str. 345-358. Ova antologija jedan je od prvih ovako obimnih izbora rok-poezije u svetu. Dragoslav Andrić se tako opet latio, na njemu svojstven način, novog otkrivalačkog posla, koji je ovoga puta, pored draži prevodilaštva, zahtevao i ogroman napor i obaveštenost, ali i upornost da se prikupe tekstovi sa mnogih izvora – a da to najčešće nisu knjige ni pisani materijali – i da se iz ogromne produkcije rok-muzike izdvoji ono što reprezentuje njen karakterističan duh, bogatstvo i raznovrsnost. U našem vremenu intenzivnog mešanja medija, antologija rok-poezije koju je sastavio Dragoslav Andrić je značajna, pionirska knjiga – knjiga koja će sigurno imati čitalaca kako među „običnim svetom« tako i među pesnicima – i samim tim knjiga koja će verovatno odigrati značajnu ulogu u daljem formiranju naše rok-poezije, pa i poezije uopšte. Njenim objavljivanjem otkriva se pred nama jedno doista zanemareno književno sazvežđe, područje stvaralaštva mladih (i ne samo mladih) koje je za kratko vreme prešlo put od narodne tvorevine do umetnosti u najstrožem smislu reči. David Albahari Woody Guthrie * Bob Dylan * The Beatles * Jimi Hendrix * The Doors – Jim Morrison * The Rolling Stones * The Who * The Jefferson Airplane * The Incredible String Band * Pink Floyd * King Crimson * Bernie Taupin * David Ackles * John Prine * Was (Not Was)* Billy Joel * Yello * Charles Mingus and the Clayton Squares — Adrian Henri * Pete Brown * Procol Harum * Tim Buckley * Leonard Cohen * Paul Simon * Joni Mitchell * Al Stewart * Tom Verlaine * The Cure * Squeeze * Psychedelic Furs * Randy Newman * Bruce Springsteen * Tom Waits * David Bowie * Jethro Tull * The Monkeys * Joy Division * Nico * Jim Carroll * Marc Bolan * Patti Smith * John Cooper Clarke * Gang of Four * Sex Pistols * XTC * X-Ray Spex * Skids * Crass * The Clash – Joe Strummer * The Boomtown Rats * Ultravox * The Stranglers * Theoretical Girls * Stiff Little Fingers * Linton Kwesi Johnson * Siouxsie and the Banshees * Richard Strange * Marquis de Sade * Jeanette Obstoj * The Passage — Dick Witts * Peter Gabriel * Fischer-Z * Peter Kaukonen * Human League * Talking Heads – David Byrne * The Plastics * Dome * Wire * Joanna Walton * Visage * Gary Numan * Bauhaus * File Under Pop * Peter Hammill * Birds with Ears * The Red Crayola and Art & Language * Pere Ubu* The Pedestrians * The Birthday Party * J. Gails Band* Laurie Anderson * Mothers of Invention – Frank Zappa * Flo & Eddie. Duško Trifunović * Teška industrija * Bijelo dugme – Goran Bregović * Riblja čorba – Bora Đorđević * Tomaž Pengov * Andrej Šifrer * Dr Spira i ljudska bića * Psiho * Prljavo kazalište * Haustor * Buldožer * Lačni Franc * Pankrti * Paraf * Modeli * Električni orgazam * Idoli * Laboratorija * Azra – Džoni Štulić. MG103 (N)

Čarls Darvin Čovekovo porekloMeki povezČovekovo poreklo i spolno odabiranje 1, Čarls Darvin , Matica srpska Novi Sad 1949 , mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 457 stranaČarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3]Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9]Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12]Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17]Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20]Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godiniGodine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23]Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841.Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta.Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja.Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu HornetReakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.DelaOvo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela.Objavljeni radovi1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji).Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla).Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”.Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić.Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija.1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima).1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi).1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život).Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja).Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”.1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja).1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje).Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac.Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca.1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja).Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović.1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt.AutobiografijaDarvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva.Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”.Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).4/25

Čarls Darvin Čovekovo porekloMeki povezPrevod Nedeljko DivacIzdavač Izdavačka knjižnica Gece Kona 1931Čovekovo poreklo i spolno odabiranje 1, Čarls Darvin , Matica srpska Novi Sad 1949 , mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 457 stranaČarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3]Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9]Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12]Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17]Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20]Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godiniGodine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23]Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841.Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta.Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja.Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu HornetReakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.DelaOvo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela.Objavljeni radovi1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji).Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla).Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”.Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić.Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija.1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima).1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi).1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život).Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja).Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”.1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja).1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje).Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac.Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca.1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja).Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović.1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt.AutobiografijaDarvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva.Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”.Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).4/25

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor - osoba Markus, Greil, 1945- Naslov Tragovi karmina : tajna istorija XX veka / Grejl Markus ; preveo s engleskog Dejan D. Marković Jedinstveni naslov Lipstick Traces. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Čačak : Gradac K, 2012 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 418 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Dejan D. ISBN 978-86-83507-87-0 (broš.) Napomene Prevod dela: Lipstick Traces / Greil Marcus Tiraž 500 Str. 7-10: Predgovor / Dejan D. Marković Bibliografija: str. 385-416. Predmetne odrednice Pank muzika -- 20v Potkultura -- 20v Umetnost -- Društvo -- 20v SADRŽAJ: PREDGOVOR PROLOG Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz. pank muzika, punk, situacionisti, Sex Pistols, situacionistička internacionala, dada, dadaizam, anarhija, anarhizam MG110 (M)

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor: Grejl Markus Izdavač: Gradac Godina: 2013 Broj strana: 418 Povez: mek Format: 23 x 17 cm Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz.

Naslov: Volja za znanjem: istorija seksualnosti 1 Autor: Mišel Fuko Originalni naslov: Michel Foucault – Histoire de la sexualité. 1, La volonté de savoir Izdavač: Karpos, Loznica Prevod: Jelena Stakić Redakcija prevoda: Dejan Aničić Jezik: srpski / b.c.h.s. Godina izdanja: 2018, drugo dopunjeno i redigovano izdanje Pismo: latinica Žanr: filozofija ISBN: 978-86-6435-106-5 POVEZ: broširano, sa klapnom Br. str.: 177 Fizički opis: 21 cm Masa (u gr): 230 knjiga je potpuno nova - moja ocjena 5* [kategorizacija stanja: 5*- potpuno nova knjiga, neotvorena (od 2000. nadalje) 5 - netaknuta, a može biti i starije izdanje 4 - vidljivi vanjski znaci korišćenja, ali knjiga u dobrom stanju 3 - oštećena izvana (korica), unutra bez oštećenja 2 - oštećena izvana, oštećena iznutra - podvlačena grafitnom olovkom ili pohabane stranice 1 - knjiga oštećena izvana i iznutra, podvlačena hemijskom, flomasterima ili bojama, ali čitljiva - za svaku karakteristiku/oštećenje koje nije obuhvaćeno prethodnim pišem dodatnu napomenu ili ukazujem na fotografiju] DODATNO UZ KNJIGU: „Volja za znanjem“ ne tematizuje seksualne prakse i njihovu istoriju, nego konstituisanje „seksualnosti“ kao formacije znanja. Fuko istražuje mehanizme koji strukturiraju seksualnu želju, dovode je do izražaja u diskursima i potčinjavaju je tehnikama moći. Seksualna „represija“ se posmatra kao momenat „dispozitiva seksualnosti“, odnosno strategijskih pretpostavki koje, putem moći, seksualnost čine korisnom. U tom smislu istražuje strategije histerizacije ženskog tela, pedagogizacije dečjeg seksa, socijalizacije reproduktivnog ponašanja i psihijatrizacije perverzne želje. „Normalizujuće društvo istorijska je posledica tehnologije moći čije je težište na životu.“ Seks se ne samo potiskuje, već se, u „diskurzivnoj eksploziji“, i navodi na govor. Hrišćanske ispovedne prakse biće prenesene u naučnu produkciju istine, kao izraz volje za znanjem. Prvi tom Fukoove „Istorije seksualnosti“ jedno je od najcitiranijih dela moderne filozofije. Ostavilo je dubok trag u savremenom poimanju seksualnosti, moći, diskursa, psihoanalize i biopolitike. * Zaboraviti Fukoa Nenad Daković Nisam, nažalost, pronašao jedan tekst o Fukou koji sam objavio pre više godina i koji je imao izvesnog odjeka u našoj javnosti, koja i pored brojnih prevoda Fukoovog dela, mislim, naravno na stručnu javnost, nije pokazala naročito zanimanje za njegovo delo koje je, bez sumnje, ostavilo značajan trag u savremenom mišljenju. Kako valja razumeti ovaj pokušaj Dejana Aničića da redakcijom starog prevoda Jelene Stakić iz 1978. godine, ovog Fukoovog dela iz srednje faze, što nije postupak ustaljen u ovoj sredini, koja je danas još manja nego što je bila da, možda, oživi ponovni interes za novo čitanje Fukoa? Jer, Fuko se jedva i pominje u našim udžbenicima filozofije. Da podsetim, recimo, da je značajan projekat ponovnog prevođenja Ničea izgleda zapao u nepremostive teškoće. O razlovima za svoj poduhvat Aničić razložno govori u „Belešci za novi prevod Volje za znanjem“: „Mišel Fuko se“, piše Aničić, „na srpski prevodi u kontinuitetu od preko 35 godina i u toj prevodilačkoj istoriji takođe se lako uočavaju svi ovi fenomeni terminološke neusaglašenosti (ona je, međutim, u izvesnom smislu upravo zbog toga zanimljiva, budući da te razlike u prevodilačkim rešenjima ponekad reflektuju kulturne osobenosti određenog trenutka). U nastavku ćemo se koncentrisati na tri konkretna teoretska pojma koja smo drugačije preveli u odnosu na prvi prevod iz 1978. godine. To su dispozitiv umesto ranijeg mehanizam, moć umesto ranijeg vlast i diskurs umesto govor.“ Moram da kažem da ova beleška deluje isuviše skromno u odnosu na značaj koji novi prevod ima u odnosu na stari pošto su ova tri termina: dispozitiv, moć i diskurs, umesto starih: mehanizam, vlast i govor, doista, osnovni u Fukoovom konceptu, njegovoj teoriji, koja nipošto nije nešto stabilno i koja se menja od projekta do projekta, kao što je to slučaj i sa ovom „Istorijom seksualnosti I” koja je, kao i drugi Fukoovi projekti, ostala nezavršena. Uostalom, Fuko i sam više nego jasno, definiše ove termine pišući da moć nije vlast a diskurs nije govor, dok je u pogledu dispozitiva očigledno da ga ne treba prevoditi budući da je u ovoj nestabilnoj trijadi dispozitiv ono što je najstarije i što joj kao dispozicija, odnosno sama mogućnost, stoji u osnovi. Poklič „Zaboraviti Fukoa!”, kao što je poznato, dolazi od Bodrijara, ali ne bi bilo Bodrijarovih simulakruma da nije bilo Fukoove arheologije znanja koja je promenila idealistički koncept o privilegovanom statusu kognitivnog subjekta i zamenila ga diskursom, ili arhivom, iz kojih dolazi ova složena igra moći, znanja i samog diskursa koji proizvodi i umnožava moderni subjekt ili subjekte. Posle Fukoovih arheoloških istraživanja postalo je očigledno da su ovi složeni, nestabilni i otvoreni odnosi moći i znanja, znanja i moći koji stvaraju ove teške i anonimne diskurse, kao i moderni diskurs o seksualnosti koji je ovde analiziran kao, u osnovi, politički dispozitiv tzv. „normalizujućeg društva“ ili „seksualnog društva“, odgovorni za arheološki status starog subjekta. Postoji još jedan razlog radi kojeg je Aničić veoma u pravu kada insistira na novom prevodu, pošto Fuko eksplicitno govori o tome da seksualnost i moć nisu nikakve ontološke, prirodne strukture, budući da seks nema svoju „prirodu“ i ne pripada „prirodi“ nego diskursu i diskursima, odnosno arhivu i arheologiji modernog znanja. „Nema sumnje da treba biti nominalist”, piše Fuko, „moć nije jedna ustanova i nije jedna struktura, ona nije izvesna snaga kojom su neki obdareni: moć je ime koje se nadeva nekoj složenoj strateškoj situaciji u datom društvu“. Kako, dakle, „zaboraviti Fukoa“ koji je na kraju sva pitanja ostavio otvorenim u ovom polemičkom i polisemičkom disputu pa i ono o „pravu smrti i moći nad životom“. Jer je tvrdnja „seks jeste vredan smrti“, samo ironija jednog dispozitiva. Izvor: NiN * Nedokučivi Mišel Fuko Na američkim univerzitetima francuski filozof Mišel Fuko smatra se „najbriljantnijim filozofom sile (moći – prim. knjigostroj) [power]“ i po mišljenju američnih kolega „on je ono što bi, izgleda, danas trebalo da bude bilo koji francuski naučnik: nedokučiv“. Posmatrati francuske marksiste kako se hvataju ukoštac sa radikalnim teorijama Mišela Fukoa, kaže prevodilac Alen Šeridan, isto je kao i posmatrati „policajca koji pokušava da uhapsi osobito opakog uličnog travestita“. Dubokoumni stručnjaci koji patroliraju američkim univerzitetima imaju sopstvene poteškoće sa Fukoom. Leo Bersani sa Katedre za francuski jezik na Barkliju uzdiže ga kao „našeg najbriljantnijeg filozofa sile [power]“, ali ga istoričar sa Jela Piter Gej odbacuje: „On ne istražuje, on se samo oslanja na instinkt.“ Antropolog Kliford Džitc sa Prinston instituta za visoke studije pokušava novu klasifikaciju: „On je postao neka vrsta nemogućeg predmeta“ neistorični istoričar, jedan antihumanistički humani naučnik. On je ono što bi danas bilo koji francuski naučnik izgleda trebalo da bude: nedokučiv.“ Predmet celog ovog spora jeste svečano i uredno obučen muškarac od pedeset i pet godina, koga obrijana lobanja i naočare metalnih okvira čine veoma sličnim Teli Savalesu dok igra Kodžaka. Prilikom jednog od svojih periodičnih haranja Sjedinjenim Državama, pre nedelju dana, Fuko se pojavio na Univerzitetu Južne Kalifornije, u Dejvidson konferencijskom centru od cigle i stakla, da bi učestvovao u trodnevnom simpozijumu o sebi. Kao i obično, dvorana je bila preplavljena studentima i profesorima koji pokušavaju da odgonetnu tajne „panoptičke propovedi“, „bio-sile [bio-power]“ i drugih stvari pokrenutih u Fukoovim zamršeno obrazloženim i nerazumljivo napisanim delima. „Nemojte me pitati ko sam i nemojte tražiti od mene da ostanem isti“, kaže on. „Prepustite našim birokratima i našoj policiji da se uvere da su naše isprave u redu.“ Marihuana i petulije Zvanično, Fukoove isprave pokazuju da je od 1970. godine profesor na glasovitom College de France, što mu je omogućilo da sebi stvori novo polje koje je nazvao „istorijom sistema mišljenja.“ Doduše, većina njegovih dela je nastala u jednom skupoceno strogom pariskom stanu za koji bi se moglo pomisliti da je kula od slonovače. Zidovi od redova knjiga obojeni su u belo, a osmospratni pogled koji se pruža nad krovovima Pariza, veoma je spektakularan. Jedini znak frivolnosti jeste marihuana koja pupi među petulijama na terasi. U tom je okviru Fuko stvorio te pronicljive i silno uticajne serije knjiga o najsuptilnijim problemima lične slobode i društvene prinude. Analizirajući odnos između sile [power] i istine, on postepeno redefiniše obe. Devet glavnih knjiga prevedenih na engleski jezik niže se od Ludila i civilizacije (1961) preko studija o bolnicama Rađanje klinike (1966), zatvorima (Disciplina i kažnjavanje, 1975) do prvog toma planirane petotomne Istorije seksualnosti (1976). Fuko sada završava drugi tom koji će biti objavljen početkom 1982. godine, ali, svako ko očekuje sablasna otkrića, biće razočaran. „Nisam želeo da pišem knjigu o seksualnom ponašanju“, kaže Fuko. „Ono što sam želeo da saznam jeste koja pitanja ljudi postavljaju o seksualnosti i zašto. Zašto su, na primer, u hrišćanskoj ispovednoj praksi 16. i 17. veka pitanja o seksu igrala sve veću i veću ulogu?“ Nakon ponovnog studiranja grčkih i latinskih tekstova, Fuko kaže da je u novoj knjizi pomerio „centar težišta“ da bi mogao klasičniji materijal da uvrsti u fukoovski niz pitanja: kakav su savet Grci davali novovenčanima? Kakve dijete su njihovi doktori prepisivali? Da li su oni mislili da u ljubavi više uživaju muškarci ili žene? Kao sin lekara u provincijskom Poatjeu, Fuko se okrenuo studijama psihologije i omrznuo ih, naročito svoj stručni boravak u mentalnoj bolnici sv. Ane u Parizu. „Osećao sam se vrlo bliskim i ne mnogo različitim od stanovnika bolnice“, kaže on. „Takođe sam se osećao nelagodno zbog samog bavljenja medicinom. Tamo mi se nametnulo pitanje: šta je medicinska sila? Šta je vlast koja je omogućava?“ Nakon predavanja psihopatologije u Parizu, a potom francuskog na Švedskom univerzitetu u Upsali, nemirni mladi Fuko zauzimao je zvanične položaje u Varšavi i Hamburgu. Iz njegovih lutanja, unutrašnjih i spoljnih, proizašlo je Ludilo i civilizacija koje počinje poetičnom evokacijom srednjovekovnih brodova ludaka. Tih lutajućih, starih, ogoljenih brodskih korita koja su zaista tovare ludaka odnosila daleko od njihovih zajednica. Fuko je imao da postavi neka specifična istorijska pitanja: zašto su 1656. godine raznovrsni pariski domovi i skloništa sjedinjeni u jednu opštu bolnicu? Zašto su istovetne institucije uskoro izgrađene u svim provincijskim gradovima? I zašto su one bile popunjene ne samo hronično bolesnim već kako umobolnim tako i nezaposlenim ljudima? Zato što je, Fuko iznosi, nastajuće Doba razuma isto tako bilo i doba svrstavanja, vreme novih razlikovanja normalnog i nenormalnog, te tako vreme radikalno novih oblika društvenog određivanja. Umesto da na umobolne gleda kao na one koji poseduju naročitu vrstu znanja, kao što je to Srednji vek činio, Doba razuma ih je zatvaralo i ućutkivalo. Danas bi Jovanku Orleanku lečili torazinom. Pored toga, Fuko nije insistirao samo na tome da su promenjene definicije umobolnosti arbitrarne, već i da one definišu duševno zdravlje i, svakako, sam razum. A te definicije takođe menjaju. Mnogi moderni istoričari pretpostavljaju da istorija hladno teče u određenom pravcu i da je njihova dužnost da taj tok usmere ka slobodi ili ka kapitalizmu ili ka nacionalnoj državi. Nasuprot tome, Fuko tvrdi da postoje oštri prelomi – on ih naziva „diskontinuitetima“ – koji odvajaju jedan istorijski period od drugog. Novo doba, prilikom svakog takvog preloma, stvara novi intelektualni okvir za svoje poglede na svet. Fuko taj okvir naziva epistemom, na osnovu grčke reči koja označava nauku ili znanje. Ona predstavlja radikalno različit osećaj za to da li je postavka istinita, pa čak i za to šta je sam život. Strast za razlikovanjem Jedan takav prelom je sredinom sedamnaestog veka konačno okončao srednjovekovno naglašavanje sličnosti svih Božijih tvorevina. (Šekspir: „Jedan dodir prirode čini ceo svet srodnim“) i započeo strast Doba razuma za razlikovanjem. Jedan drugi „diskontinuitet“ neposredno nakon francuske revolucije, najavio je strastveno verovanje modernog doba u evolucioni napredak, kako društveni, tako i naučni. Prema Fukou, sada može doći do trećeg preloma, ali Fuko ne pruža njegovu jasnu definiciju niti objašnjava kako i zašto do takvih preloma dolazi. „G. Fuko“, napisao je jedan gnevni kolega, „juri punom brzinom kroz tri veka, kao neki barbarski konjanik. On neoprezno pali vatru u stepi.“ Pobuna francuskih studenata 1968. godine je bila ta koja je Fukoova razmišljanja gurnula u političkom pravcu. „Pitao sam se“, rekao je on kasnije jednom novinaru, „o čemu drugom sam ja to govorio, u Ludilu i civilizaciji, ako ne o sili [power]“. Znanje je sila, Fuko je sada počeo da veruje, ili određenije, „sila i znanje direktno impliciraju jedno drugo.“ Ako je dakle, svako istorijsko doba razvilo nove oblike znanja o sebi samom, nove oblike definisanja života, tada je svako doba uistinu primenjivalo nove oblike sile [power]. Vojna i policijska sila bile su samo najočigledniji oblici. Po Fukou, svaka akumulacija društvenog znanja, svaka vrsta nadzora, kategorizacije i presuđivanja, jesu primena sile. Doktori, učitelji, sveštenici, svi oni primenjuju silu, ali, ono što je najvažnije, jeste to da se svaki moderni građanin odgaja tako da primenjuje državnu silu nad svojim sugrađanima i nad samim sobom. „Glupi despot može sputati svoje robove gvozdenim lancima“, pisao je Fuko u Disciplini i kažnjavanju, „ali pravi političar ih još čvršće vezuje lancima njihovih sopstvenih ideja… Veza je utoliko jača što ne znamo šta je sačinjava.“ A taj lanac čovekovih sopstvenih ideja, to akumuliranje ispitivanja, nadzora, definicija i propisa, taj intelektualni zatvor – jeste sam čovek, veruje Fuko. Ispod ne postoji osnovna ljudska priroda koja očekuje oslobođenje. Fuko koren svojih pustošnih pogleda („Ne mogu da doživim uživanje“, rekao je jednom novinaru) otkriva u detinjstvu pod nacističkom okupacijom. On kaže: „Imam vrlo rana sećanja na jedan apsolutno preteći svet koji je mogao da nas zgnječi. Živeti kao adolescent u situaciji koja je morala da se okonča, koja je morala da odvede do nekog drugog sveta, boljeg i lošijeg, značilo je imati utisak da celo svoje detinjstvo provodiš u noći čekajući da svane. To čekivanje nekog drugog sveta obeležilo je ljude iz moje generacije, i svi smo mi sa sobom nosili, možda neumeren, san o Apokalipsi.“ Kao i mnogi intelektualci iz njegove generacije, i Fuko se pridružio komunistima nakon drugog svetskog rata; napustio ih je u roku od dve godine, ranije nego većina. Marksizam „me je interesovao, ali me nije zadovoljio“, priseća se on; konačno, sam Marks je bio proizvod devetnaestovekovne episteme. Što se tiče „mladih ljudi iz moje generacije koji su bili privučeni marksizmom, oni su u njemu pronašli način da produže taj adolescentni san o drugom svetu“. Fuko ostaje politički nesvrstan, ali uglavnom unutar radikalne levice. On kaže: „Živeo sam u Švedskoj, zemlji slobode, potom u Poljskoj, zemlji potpuno suprotnoj, a ta iskustva su mi pokazala da ma kakav bio legalni sistem, mehanizmi sile sputavaju pojedinca i usmeravaju njegovo ponašanje nastojeći da ga normalizuju.“ Fukovi pogledi su u izvesnoj meri obojeni njegovom homoseksualnošću. Na to on takođe gleda kao na rezultat sile. On kaže: „Ja nisam nikada bio stvarno integrisan u komunističku partiju zato što sam bio homoseksualac, a to je bila institucija koja je potkrepljivala sve vrednosti najtradicionalnijeg buržoaskog života.“ U svom istorijskom istraživanju Fuko je bio impresioniran činjenicom da je, mada je čak i u osamnaestom veku nekoliko homoseksualaca spaljeno na lomači, tako drastično kažnjavanje bilo, u stvari, retko primenjivano. On kaže: „Praksa hapšenja više je služila kao mehanizam kontrole. Tako sam pokušao da preokrenem problem, govoreći sam sebi: Zašto je država bila toliko zainteresovana za seksualnost?“ Neobiči dokumenti Fukoova istorijska istraživanja iznose na videlo neobična dokumenta koja on objavljuje posebno, kao potporni dokazni materijal. Tako su njegova ispitivanja zločina dovela do otkrivanja ispovesti koju je on naveo u samom naslovu: Ja, Pjer Rivijer, zaklavši svoju majku, svoju sestru i svog brata… Fukoove studije o seksualnosti su na sličan način dovele do Erkulin Barben – nedavno otkriveni memoari devetnaestovekovnog francuskog hermafrodita, gde je on kao uvod izneo jedno od svojih retoričkih pitanja koja najviše zapanjuju: „Da li je nama zaista potreban pravi seks [sex]?“ Njegova najnovija otkrića, koja se uskoro očekuju u obliku knjige, jesu serije osamnaestovekovnih slučajeva u kojima su muškarci od pariskih vlasti tražili da zatvore njihove žene ili decu. Fuko prilično oprezno kaže: „U ovim serijama postoji jedan aspekt porodičnog konflikta koji ukazuje na odnos porodica i sile.“ Ovim istoričarima koji mu prebacuju da je suviše ličan i suviše impresionistički, Fuko pruža bodljikav odgovor: „Kada bih želeo da budem istoričar u sadašnjem smislu reči, to ne bi bilo teško“, kaže on. „Ali, bilo bi bolje upitati zašto sam učinio to što sam učinio. Da li su istoričari bili ti koji su ukazali na problem, recimo, zatvaranja mentalno bolesnih? Ne, bilo je potrebno da se pojavi neka uvrnuta osoba koja bi imala rđavu ideju da postavi pitanja koja su istovremeno i lična i politička. Ali, istoričari uvek izvlače svoje probleme iz sadašnjosti. Ako ih ne nalaze u neposrednosti svojih ličnih života ili u političkom i društvenom životu svoje zemlje, onda ih jednostavno izvlače iz svoje univerzitetske okoline.“ Uvek nova pitanja Fukoovo stalno okretanje problema, njegova uvek nova pitanja koja često ostaju bez odgovora, sve to može delovati razdražujuće. On često drsko protura dramatičnu ideju samo zato da bi vratio nazad i otpočeo ponovno definisanje termina. „Nije toliko sila ono što mene interesuje“, sanjari filozof sile [power], koliko istorija subjektivnosti. Moj problem je načiniti istoriju ovog društva normalizacije.“ Njegovi kritičari opravdano dokazuju da su njegova ispitivanja suviše usko ograničena na francusku istoriju i da su njegove teorije donekle derivat ranijih mislilaca. Čak i njegovi obožavaoci iznose neke suštinske primedbe. Profesor engleske književnosti sa Kolumbija univerziteta Edvard Sed [Said], kaže: „Fuko nije nikada bio u stanju da objasni istorijsku promenu, kako je došlo do nekih stvari. Takođe, u njegovoj šemi nikakvu ulogu ne igraju stvari kao što su pravda, sloboda, lepota, kao što su pozitivni ideali.“ Ričard Rorti, profesor filozofije sa Prinstona, dodaje: „Njegov očigledno iskreni pokušaj da filozofsko mišljenje učini koliko-toliko korisnim, neće uroditi nikakvim plodom osim ako se ne pridruži buržoaskim liberalima koje prezire i počne da špekuliše sa budućnošću.“ Fuko na takva mišljenja sleže ramenima i smatra da je to stvar različitih filozofskih sistema. On kaže: „Jedan od razloga zašto se zaista teško uspostavlja dijalog sa Amerikancima i Englezima, jeste i taj što je po njima kritično pitanje za filozofa „Da li je to istinito?“, dok se nemačko-francuska tradicija u osnovi sastoji iz postavljanja pitanja „Zašto mi mislimo kao što mislimo? Kakav efekat to ima? Ja smatram da su problemi koje postavljam – problemi modernog čoveka.“ Možda Fuko zbog toga deluje tako čudno fascinirajuće na studente, i možda je zbog toga njegov kult među njima sve veći. Ovo je vreme kada se mladi, naročito, osećaju uhvaćeni u hiljade nevidljivih žica društvene kontrole. Ako Fukoove teorije često izgledaju nedosledne ili nepotpune, to je delimično i zato što se one i dalje razvijaju u njegovoj glavi. Glavno je da on neustrašivo razmišlja o problemima o kojima je potrebno razmišljati. Izvor: Time * Fuko / diskurs / moć / vlast / strukturalizam / teorija seksualnosti / genealogija / arheologija / savremena teorija / francuska teorija / poststrukturalizam / psihoanaliza / Lakan / Frojd / Bodrijar / Altiser / Delez / Gatari / savremena filozofija / moderna *** UNOS: 200409 Šifra:

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Kvacice sotavljane na marginama obicnom grafitnom olovkom, nista strasno, na prednjoj korici sa unutrasnje strane zapisano nesto hem, olovkom. sve ostalo uredno! STARAC JEROSHIMONAH SAMPSON TVOJ AVA I DUHOVNIK USPOMENE „Ako je Bog s nama nevidljivo na zemlji, to je znamenje toga da će On biti s nama i na nebu. A ako ne ugledamo srcem Boga na zemlji, onda ni na nebu nećemo.“ „Bolela me je ruka: imala sam veliki čir na desnoj ruci. Došao je dan da idem na ispovest. Za vreme ispovesti Baćuška je dodirnuo svojim pokaznim prstom sami čir i upitao: „A šta ti je ovo? “ Počela sam da objašnjavam zbunjujući se. Došla sam kući, a na čir sam već zaboravila. Ujutro ustanem i vidim da od čira nije ni traga ostalo. Ovome su bili svedoci svi članovi moje porodice.“ Baćuška je mnoge upozoravao da mu niko ne čini zlo. Svi koji su mu činili zlo nisu prošli nekažnjeno. Jednom je Baćuška otišao na službu i iz nekog razloga je pre vremena izašao iz hrama i došao u svoju keliju. Ulazi unutra, kad ono po njegovom radnom stolu kopa njegov sused, arhimandrit. Videvši ovo Baćuška se strašno oneraspoložio. Kazna je odmah stigla. Arhimandrit je iste večeri snažno posekao ruku makazama. Baćuška je poslao čestitku za Vaskrs i napisao je sve članove porodice u stupcu, jedino je mamu potpisao sa strane, iako je na čestitki bilo slobodnog mesta. Nekoliko meseci kasnije mama je umrla. Baćuška je jednoj sluškinji Božjoj zakazao generalnu ispovest, t. j. ispovest za ceo život. Došla ona u keliju i ne može da počne ispovest, ne može ni usta da otvori. Baćuška se triput pomolio: „U Ime Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin. Počni!“ Posle toga je počela glatko da ispoveda svu svoju prošlost… I tako joj je lako postalo. Baćuška joj kaže: „Eto, svi vi dolazite da ispovedate grehe u moju keliju i sve vam se ovde oprašta. Ali za svaku ovakvu ispovest koliko ja plaćam! Sam satana mi dolazi i sveti se i zove me „zli starac“, „opet je zli starac sve oprostio“, i čak reži na mene, pokazujući mi svoju ogromnu pesnicu.“ Dešavalo se i sledeće. Čekaju Baćušku na izlasku iz hrama da uzmu blagoslov ili da nešto upitaju. A on prođe pored tog čoveka da ga ovaj ni ne primeti kada je prošao! I čovek začuđeno kaže: „Kako prošao je? Pa kad je prošao? “ Za vreme ispovesti ili besede Baćuška ne gleda na sabesednika, već na Raspeće. I jednom prilikom je neko upitao u nedoumici: „A zašto stalno gleda na Raspeće? “ Baćuška je odgovorio: „Ponekad imam taj običaj kada nešto čujem“. Kada bi neko od njegove duhovne dece stajao u hramu i očajavao, a Baćuška se nalazio u oltaru ili je jednostavno pojao s monasima, on bi osećao tu dušu koja tuguje. Sa bilo kog mesta u hramu on bi ga nalazio svojim pogledom, tako bi ga snažno presekao pogledom da je nekakva sila prolazila u srce tog čoveka i njega bi napuštalo stanje uninija. To su osetila na sebi sva duhovna deca Baćuškina. Dešavalo se i sledeće: Baćuška nije mogao da ide na službu, sedeo je u keliji. Na prozorima su mu uvek bile zatvorene zavese, živeo je na trećem spratu. Blizu zgrade je bilo zabranjeno da se priđe. Neka duhovna deca koja bi zapadala u uninije bi prilazila na rastojanje od nekoliko metara od zgrade i okretala se prema prozoru, misaono prizivajući Baćušku. Za 2-3 minuta bukvalno bi Baćuška brzim potezom pomerao zavese i blagosiljao ih. S velikom radošću i utehom bi oni odlazili. Posle liturgije je Baćuška ponekad služio moleban. Neka duhovna deca nisu mogla da stoje do kraja, jer su živela daleko. Prilaze oni Baćuški: „Baćuška, blagoslovite nam da idemo kući, jer ćemo zakasniti na autobus“. A Baćuška bi, ispravivši se koliko je visok, glasno i veoma jasno govorio: „U svoj smradni hotel! A za Kuću je još uvek rano!“ Na ovaj način je on kroz šalu često otrežnjavao svoju decu da bi se ona stalno sećala večne večnosti. „Imitirala sam neke ljude. Kreveljila sam se, krivila lice, žmirila očima, pravila razne pokrete. Došla sam kod Baćuške na ispovest. Čak sam mu i pokazala kako sam sve to radila. Baćuška se prvo nasmešio, onda mi je zapretio prstom i rekao: „Boj se to da činiš, jer možeš za jednu sekundu da ostaneš takva sa grimasom. I na Strašnom Sudu će ti se suditi kao cirkuzantu“. Baćuška je uspeo da izmoli od Gospoda jednoj porodici oslobođenje iz zatvora za mladića. Kasnije je Baćuška posetio tu porodicu i rekao tom mladiću: „Ti si izmoljen od Gospoda za vreću suza. Došao sam samo zbog tebe, da bih te video.“ Drugo čado priča o sledećem slučaju: „Dobila sam pismo od sestre (ona je radila u kolhozu kao glavni knjigovođa) da bih razjasnila sa Baćuškom nekoliko pitanja vezanih za njen posao. Pročitavši pismo pomislila sam nedobronamerno: „Baćuška je bolestan, zar da ga uznemiravam nekakvim kolhoznim poslovima!“. I stavila sam pismo u komodu. Nekoliko dana kasnije sam otišla kod Baćuške. On se obradovao što sam došla i kaže mi: „Baš dobro što si došla. Danas sam baš slobodan. Neće mi više niko doći, moći ćemo da porazgovaramo ti i ja“. I za vreme našeg razgovora je stalno razjašnjavao pitanja koja je sestra postavila u pismu. Sedela sam i slušala, i ništa nisam mogla od sebe da kažem. I samo sam se čudila kako može Baćuška to da zna? Razgovor se završio, i ja sam otišla dobivši blagoslov od Baćuške. Sva pitanja moje sestre je razrešio.“ Jedan čovek je često napadao Baćušku svojim zahtevima da mu ih ispuni. Da bi se ovaj smirio, Baćuška mu je jednom prilikom rekao: „Ne samo da ne moram da se pomolim, već je dovoljno i da jednostavno pogled podignem na nebo, i da čoveka više nema“. „Veoma sam volela staricu kod koje sam stanovala. Svu dušu sam joj poklanjala. Dođem kod Baćuške na ispovest, i na kraju ispovesti on mi kaže: „Gospod nam je usadio ljubav, i tu ljubav se mi trudimo da pružimo nekome: monasi daju svoju ljubav samo Bogu, roditelji daju svoju ljubav deci, porodici, a usamljeni, koji nemaju cilj života takođe se trude da daju svoju ljubav makar kome, makar nekoj starici…“ Došla jednom neka Mordovka, karakter joj se još nije odredio. Baćuški javljaju: „Baćuška, došla vam je Mordovka, da uđe? “ A on u šaljivoj formi kaže: „Xak repe!“ I smeši se: „Neka uđe, neka uđe.“ Jedna žena je prišla Baćuški za blagoslov i stoji kao prikovana, ne može ni reč da kaže, ni da se pomeri: samo plače kao kiša. Baćuška joj s ljubavlju kaže: „Ne plaši me se, i ja sam isti grešnik kao i svi“, i blagosilja je. Ovakvo strahopoštovanje je bilo svojstveno mnogima koji su videli Baćušku. Jedna parohijanka je videvši Baćušku u hramu rekla: „O! Ide prepodobni!“ Prilazeći mu posle službe, zamolila ga je za ispovest. Baćuška joj je rekao u koje vreme da dođe. Ona ga nikako drukčije nije nazivala nego prepodobni, bila je na ispovesti kod Baćuške četiri puta. Upokojila se blaženo, na Vaskrs… Jedna žena nije mogla da dođe na sahranu Baćuške, veoma je plakala i bila žalosna. I usni ovakav san: ogroman hram, u oltaru stoji Baćuška sa monasima. Onda izlazi iz oltara na amvon sa Svetim Jevanđeljem i krstom. Ugledavši Baćušku tako blizu, pritrčala sam mu i rekla mu svoju žalost: „Baćuška, nisam bila na vašoj sahrani!“ Baćuška je odgovorio: „Znam. To nije bez razloga.“ Ja ga pitam: „A kako ste umrli? “ Baćuška poče da priča: „Upokojio sam se u Moskvi. Prvo je bilo strašno, ali ugledavši svog Anđela-čuvara, priljubio sam se uz njega i poleteo zajedno s njim. Niko nas nije zadržao, poleteli smo gore, sve više, i tako nam je lepo postalo! Ja pitam Baćušku: „Nisam se odavno ispovedila, ispovedite me“. Baćuška odgovori: „S tobom će se sada pozabaviti o. Petar, ja nemam vremena. Vidiš koliko ih čeka, ja se njima bavim (pokazujući na monahe u oltaru). Onda se odmah okrenuo i pošao prema oltaru“. „Htela sam da snimim glas jednog pevača koji mi se veoma dopadao. Uključim magnetofon, a on ne radi. Dođem kući – kod kuće radi normalno. Kakvo čudo je Baćuška napravio!“ Jedna žena je posetila Baćušku prvi put nedelju dana pre njegove smrti. Izašla je od Baćuške, sela u kuhinju i nikako da se smiri. Kaže: „Kada sam stajala kraj Baćuške, udarala me je struja, i od te sile me i sad još uvek trese!“ Dugo je još sedela i stalno govorila: „Kakva sila, kakav duh ima Baćuška!“ Jedna žena, Baćuškino čado, celu godinu je očajavala i nije dolazila kod Baćuške. Nešto pre njegove smrti sanja ona da je Baćuška zove. Istog dana je došla kod njega, i Baćuška joj kaže: „Danas likujem i radujem se omamljen prosto radošću: moja voljena ovčica je čitava i pronađena je!“ Drugo jedno Baćuškino čado je nešto pre njegove smrti molila: „Baćuška, ne ostavljajte nas posle vaše smrti!“ Starac je odgovorio: „Ako po nemoći telesnoj ovde na zemlji moja glava stalno misli na vas: ujutro, čim otvorim oči, prvi uzdah je vama posvećen, kako ću tek tada, ako me Gospod udostoji grešnog da budem blizu Njega, oslobođen telesne nemoći, da zaboravim na vas? Kako? !“ O. Jovan Janorev iz Stavropolja se seća Baćuške: „Pohađao sam u seminariju u Lavri. Nekoliko puta sam dolazio kod Baćuške na ispovest. Neozbiljno sam se ispovedao. U glavi mi je bio haos. I jednom, došavši na ispovest kao i obično, Baćuška me je dočekao naročito strogo rekavši mi: „Hajde da se ispovediš, dobro se seti svakog svog greha, postupka da bi konačno rešio tvoj put u životu. Zamisli da između nas stoji Sam Gospod i sluša nas i gleda nas. A ovde stoje i moja tri Anđela-čuvara i tvoj Anđeo-čuvar, i oni će biti svedoci na Strašnom Sudu na ovoj tvojoj ispovesti. Veruješ li u to? “ Obuzeo me je strah i užas. Počela je ispovest. Za svaki moj greh koji sam izgovorio obuzimao me je užas od mog prošlog života, i lio sam suze pokajanja. Od tada sam postao potpuno drugi čovek. Postao sam sveštenik o čemu ranije nisam ni pomišljao. Mnogo godina je od tada prošlo… Posle starčeve smrti sanjao sam ovako: sedim ja kod svoje kuće u Čeboksarama (ja sam Čuvaš), kad se odjednom otvaraju vrata i ulazi Baćuška u crnoj donjoj mantiji i sa krstom. A u mojoj sobi ima toliko prašine da se čak nameštaj jedva vidi. Ustavši brzo s kreveta, prišao sam starcu i načinio poklon do zemlje. A on meni isto. Uplašio sam se i još jednom mu se poklonio pred noge. Starac je ponovo odgovorio istim takvim poklonom. Radim već treći poklon i razmišljam: koliko dugo ćemo ovako da se klanjamo? I starac, kao da je čuo moju misao, treći poklon ne čini. Molim ga da me blagoslovi, i on me blagosilja velikim širokim krstom. Zatim prilazi nameštaju, ćutke prelazi rukom preko cele sobe i ostavlja tragove svojih prstiju na nameštaju. Zatim odlazi. U tom trenutku sam se probudio. Taj san me je otreznio. Shvatio sam da je ta prašina – moj grehovni način života. Kao da sam se probudio iz zimskog sna. Nastupila je neka vrsta ozarenja u mom pastirskom životu. Taj san ni do dan-danas ne zaboravljam. Eto kako me je starac Sampson dvaput izvukao iz grehovne umrtljenosti i neozbiljnosti i otreznio od ravnodušnosti, nemarnosti. JOŠ USPOMENA „Bila sam na ispovesti kod Baćuške samo jednom, poslednje godine njegovog života, u Velikom Postu. Bila sam lepo obučena, doterana. Kada sam ušla u njegovu keliju, zbunila sam se ugledavši takvog starca. Jednostavno sam se uplašila. Ali, na moje čuđenje, on me je primio tako jednostavno i prirodno da su me sva moja strahovanja odmah napustila. On mi je veoma jednostavno rekao: „Hajde da se ispovediš, da porazgovaramo…“ Sama nisam mogla ništa da mu kažem. Uopšte nisam znala o čemu da govorim, ništa o sebi nisam mogla da kažem. Baćuška je sam započeo sa mnom razgovor, spontano iz mene izvlačeći sav moj prošli život, podsećao me je sam. Neprimetno za samu sebe sve sam mu lako govorila. Bilo mi je tako lako s njim, i ja sam Baćuški otkrila sav svoj život. Poverila sam mu svoje srce, nisam ni pomišljala da nešto sakrijem, da prećutim. Dva sata moje ispovesti su prošla kao jedan minut. Tako mi je bilo dobro da nisam osećala tlo pod nogama. Došla sam kući omamljena, jedno nedelju dana sam bila u naročitom stanju lakoće i nekog novog osećanja prema Bogu i ljudima. Do danas u meni živi ova ispovest. Nigde nisam ni čitala, ni videla, ni čula za nešto slično. Obično kada se ispovedaš ne osećaš takav kontakt s duhovnikom. Ti si posebno, a duhovnik je posebno. Kao da je nekakav zid među vama. I ne osećaš obnovljenje, lakoću i radost prema Bogu i ljudima posle takve ispovesti.“ Seća se lekar-stomatolog iz Moskve. „Opisaću događaj koji je bio sa mnom pre godinu i po dana. Pre 16 godina sam slomila šaku desne ruke. Kasnije su se s vremena na vreme javljali bolovi, naročito na promenu temperature. Po struci sam lekar-stomatolog i sama sam izlazila na kraj sa bolovima: mazala sam mastima, ili stavljala obloge, ili masirala punktualnom masažom… Ali u novembru 1993. godine sam se probudila u 3 sata noću od snažnog bola koji je išao od desne podlaktice prema šaci. Ruka kao da mi se oduzela, prsti desne ruke se skamenili, otekli, prestali da se savijaju, koža je postala modro-tamno-crvena. Nikako ne mogu da umanjim bol, počnem da čitam molitve, bol se malo stiša, ali ne mogu da se prekrstim – boli me pri najmanjem pokretu. Pričali su mi o starcu Sampsonu i pozvali me da posetim njegov grob. Ovde sam osetila snagu molitvi starca kada sam zamolila za pomoć u svojoj bolesti. Pomenuvši Baćušku, duševno umirena, sela sam u autobus da se vratim kući. Naroda je u autobusu bilo mnogo, ja sam još uvek bila pod utiskom priče o podvigu starca, u glavi su mi bile njegove prozorljive oči koje su me gledale sa fotografije na krstu groba. Ni sama ne primetivši uhvatila sam se za držač desnom rukom, a onda videla začuđeni pogled prijateljice i shvatila: dogodilo se čudo! Nestao je ne samo bol u celoj ruci, već i otok, ruka je postala topla, prsti su se savijali i koža je postepeno od modro-crvene dobijala prirodnu boju. Na izlasku iz autobusa sam se u mislima vatreno zahvaljivala Baćuški za isceljenje. A kada sam došla kući, sve sam ispričala sinu. A on je bio svedok mojih noćnih muka. Pregledavši moju ruku zamislio se. Posle toga je počeo bolje da uči, da ide u crkvu, da se moli. Kupili smo i trotomnik beseda starca Sampsona. Njegove besede uče nas mnogo čemu, i njegovim molitvama postaješ drugi čovek. To je zaista svet čovek!“ „Posle čitanja prve knjige žitija starca Baćuška je toliko ušao u moje srce da više nisam mogla da živim bez njegovih knjiga i saveta. Jednom sanjam sledeći san: brzim korakom Baćuška ulazi u sobu, bodar, odlučan, u monaškoj odeći. Prišao mi je i kaže: „Ovo je za tebe, Valja“, i pružio mi Bogorodičinu prosforu. Iz nje je bilo izvađeno toliko čestica da na prosfori uopšte nije više bilo korice. Ogromnu radost sam osetila i nekoliko dana bila pod utiskom ovog sna. Baćuška mi je postao još bliži.“ „Pročitala sam Baćuškino žitije. Kakvo žitije! Koliko je patio! Nisam mogla da ne plačem… Bolujem od pluća. Tako su me ponekad bolela da mi nedostaje vazduh, astma me je mučila. I u takvom bolesnom stanju sam legla na krevet, držeći u rukama Baćuškino žitije i sa suzama i verom ga molila kao živog: „Baćuška, ti si i sam patio od plućne bolesti, pa ti znaš kako to strašno boli. Izleči moja pluća, ja više ne mogu da izdržim!“ I tako sam plačući zaspala. I sanjam knjigu žitija Baćuške i unutra njegov portret sa trnovim vencem. Trnovi na vencu dugački, i na svakoj iglici sa svih strana pričvršćena po 4 brilijanta. Trnov venac je svetlucao, prelivajući se svim bojama. Probudila sam se, a bolova u plućima kao da nije ni bilo. I tako sam se osećala lako i utešeno!“ Na fotografiji iz 1978. godine Baćuška je napisao sledeći tekst: „Bez Gospođe Prečiste za mene utehe nema, ne! Druge nade nema!“ Stalno se na delu kajući, pred postrig u veliku shimu je zapisao pokajni kanon. Proživevši mnogostradalni život, na pitanje bliskih koji su mu najradosniji dani bili u životu, Baćuška je izazovno odgovorio ovako: „Dan Pravoslavlja! Miropomazanje kada sam postao Sergije, sa 19 godina. U godini pogubljenja carske porodice“. Pred svoju smrt Baćuška je preklinjući govorio svojim čadima: „Života mi je još sasvim malo ostalo. Na gubite vreme na prazne stvari, žurite se da živite za Boga… Rusija će ostati mala kao za vreme cara Ivana Groznog, a granica će proći kroz Pečore.“ Starac Sampson (Sivers) je sahranjen na Nikolo-Arhangelskom groblju u Moskvi, parcela 33-A. Od stanice metroa „Ščolkovska“ se ide autobusom 760 do stanice „2. moskovski krematorijum“.