k4 zk 1808. године почиње уређење ослобођене територије, која је била подељена на 12 нахија, отварају се прве школе, које су до тада биле по манастирима. Крајем устанка 1813. године у Србији је било 40 школа, међу којима се налазила и основна школа у Трстенику , која касније добија име Живадин Апостоловић (по учитељу и борцу, који је стрељан 1943. године). Развојем привреде, посебно индустрије, долази до повећања броја становника у Трстенику. Већи број ученика доводи до деобе Осмогодишње школе `Живадин Апостоловић` на две потпуно одвојене школе ОШ `Живадин Апостоловић` и ОШ `Миодрег Чајетинац - Чајка`. И након деобе број ученика се непорестано повећава, тако да се све више истиче проблем простора. Почетком 1956/66 године ОШ `Живадин Апостоловић` добија нову школску зграду, у којој се и сада налази. Након интеграције 1970. године са ОШ `Радоје Крстић` у Попини школа добија четири подручна одељења у Попини, Дубљу, Брезовици и Стублицама. Ширењем града и изградњом новог насеља `Трстеник 2` стварају се услови за изградњу још једне основне школе, која добија назив ОШ `Свети Сава`, којој су припала сва одељења наше школе. Одлуком СО Трстеник 1989. године нашој школи припаја се подручно одељење у Богдању, које је удељено 4,5 км од матичне школе. Школске 1994/95 године залагањем колектива и учешћем друштвене средине штампана је монографија ` 180 година ОШ Живадин Апостоловић` - професора Љубивоја Бајића, у којој су сумирани сви резултати рада школе. По мерилима за вредновање и процењивање у основним школама наша школа је освајала I и II места за укупне резултате у остваривању образовног процеса.

PANKADŽ VIDŽ TURBOMETABOLIZAM Prevod - Nenad Trnavac Izdavač - Publik praktikum, Beograd Godina - 2019 228 strana 23 cm ISBN - 978-86-6035-620-0 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: DŽOEL FURMAN - Predgovor Uvod: Zašto turbometabolizam i šta ja imam od toga? Metabolički sindrom: osnovni uzrok hroničnih bolesti Holistički pristup tretmanu i lečenju gojaznosti i dijabetesa Osnove potrebne za početak Optimalna ishrana za optimalno zdravlje Voda: sastavni deo života Presudna uloga vežbanja Savladajte stres pre nego što on savlada vas Spavanje: osnovni sastojak zdravlja Borba s neprijateljima iz okruženja Superhrana i suplementi Recepti za turbometabolizam Zaključak Dodatak 1: Deset zapovesti doktora Vidža za optimalnu dobrobit Dodatak 2: Deset razloga zašto želim da dostignem turbometabolizam Dodatak 3: Program vežbi u tri nivoa Dodatak 4: Glikemijski indeks hrane Zahvalnosti O autoru `Zajedno sa širenjem savremenog zapadnjačkog načina života po čitavoj planeti, širi se i metabolički sindrom - skup simptoma koji povećava rizik od razvoja srčanih oboljenja, moždanog udara, dijabetesa i drugih bolesti. Dobre vesti: metabolički sindrom može se staviti pod kontrolu dobro promišljenim programom fizičkih vežbi, prirodne ishrane, kontrole stresa i kvalitetnog sna. U ovoj jezgrovitoj i vedroj knjizi doktor Vidž prečišćava mnoštvo medicinskih istraživanja i pravi jednostavan i efikasan program za vitalnost i zdravlje. Izbegavajući pomodarstvo i jeftine trikove, pruža čitaocima praktične savete, studije slučajeva običnih ljudi i jasne odeljke u kojima uspeva da raskrinka uobičajene medicinske mitove. Ako se pridržavate dokazano efikasnih metoda doktora Vidža, možete da kontrolišete dijabetes, izbegnete metaboličke poremećaje povezane s njim, izgubite višak kilograma i živite zdravijim i srećnijim životom, puni energije.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Pankaj Vij Turbo Metabolism

Autor - osoba Ekhart, majstor, 1260-1327 = Eckhart, majstor, 1260-1327 Naslov Jaka kao smrt je ljubav : izbor iz dela / Majster Ekhart ; [sa srednjovekovnog nemačkog preveo Herman Bitner ; izbor i prevod Mirjana Avramović] Jedinstveni naslov ǂMeister Eckhart-ǂSchriften Vrsta građe knjiga Ciljna grupa odrasli, ozbiljna (nije lepa knjiž.) Jezik srpski Godina 1999 Izdanje [1. izd.] Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Svetovi, 1999 (Novi Sad : MBM plas) Fizički opis 199 str. ; 18 cm Drugi autori - osoba Bitner, Herman = Bitner, Herman Avramović, Mirjana, 1947- = Avramović, Mirjana, 1947- Zbirka Biblioteka Svetovi (Broš. sa omotom) Napomene Prevod dela: Meister Eckhart-Schriften Iz uvoda H. Bitnera uz ovo izdanje: str. 5-12 Na omotu beleška o autoru. Predmetne odrednice Ekhart, majstor, 1260-1327? Majstor Ekhart (nem. Meister Eckhart; oko 1260–1328) bio je srednjovekovni nemački filozof, dominikanski teolog i mistik. Majster Ekhart (pravo ime Eckhart von Hochheim O. P.) rodio se 1260. godine u Tiringiji. Obrazovao se u Strazburu, Parizu i Kelnu, pod uticajima Alberta Velikog, Tome Akvinskog i Dunsa Skota. Predavao je u Parizu, gde je stekao majstorsko dostojanstvo, odnosno magisterijum. Delovao je u Bremenu, potom rukovodio teološkom školom u Strazburu. Pripadao je dominikanskom redu katoličke crkve. Držao je propovedi i po manastirima. Njegove propovedi su zapisivane i širene, što je izazvalo zvaničnu crkvu da mu se suprotstavi, posle čega je inkvizicija počela da progoni sve one koji su izražavali njegove stavove. Njegov red je nastojao da ga zaštiti i da posvedoči njegovu pravovernost, sve dok nije bila donesena neopoziva odluka. Ekhart je odbio optužbe inkvizitora, ali je pozvan pred papu u Avinjon. Majster Ekhart se poslednji put pominje kao živ 1327. godine. Učenje U središtu Ekhartovog učenja leži uzletna moć duše, koja odeljivanjem od telesnog i svetovnog hrli svojem iskonu. „Dno Boga je moje dno, i moje je dno dno Boga.” MG9

Lev Ljubimov Iskustva drevnih Rusa Tvrdi povez Izdanje na Ruskom jeziku Rusi (ruski русские, russkie), slavenski narod nastanjen uglavnom u Ruskoj Federaciji, gdje čini 80,2% (2002) ukupnoga stanovništva; oko 116,13 milijuna pripadnika. Oko 25 milijuna Rusa živi u bivšim sovjetskim republikama Ukrajini, Kazahstanu, Uzbekistanu, Bjelorusiji, baltičkim državama i dr. Veće zajednice ruskih iseljenika i njihovih potomaka postoje i u Zapadnoj Europi, SAD-u i Kanadi. Ime Rusi poznato je od IX. st. Drži se da potječe od naziva za jedno od istočnoslavenskih plemena koje je živjelo uz rijeku Ros. Ipak, srednjogrčki (οἱ ῥῶς) i arapski (Rūs) naziv za Romane te finski naziv za Švedsku (Ruotsi) upućuju na skandinavsko podrijetlo imena. Istočnoslavenska plemena nastanjivala su u drugoj polovici I. tisućljeća golemo područje između Kavkaza i Crnoga mora, oko bazena Volge i Dona, Ladoškoga jezera, Zapadne Dvine i Njemena. Okupljanje istočnoslavenskih plemena (Poljana, Volinjana, Drevljana, Dregoviča, Radmiča, Kriviča i dr.) vezano je uz stvaranje i širenje Kijevske Kneževine (IX. st.). Za vladavine kneza Vladimira Svjatoslaviča stara ruska plemena prešla su na kršćanstvo (988). Raspadom Kijevske Kneževine (XII. st.) i za mongolsko-tatarske vladavine (XIII–XV. st.) došlo je do formiranja triju posebnih naroda: Rusa (Velikorusa), Bjelorusa i Ukrajinaca (Malorusa). Značajnu ulogu u etnogenezi imalo je i osvojenje Sibira (XVI–XVII. st.), odnosno asimiliranje mnogih neslavenskih naroda. Iako se širenjem ruskog etnika i asimilacijom neslavenskih naroda u ruskoj kulturnoj sferi stječu utjecaji različitih kultura (germanske, osobito skandinavske, bizantske i tzv. orijentalne), slavensko-ruska baština očuvala se do najnovijega doba. Ona je vidljiva ponajprije u tradicijskoj kulturi: graditeljstvu, gradnji parnih kupelji (osobito na sjeveru), upotrebi drevnih prijevoznih sredstava (saonice, skije, krplje), hrani (šči, boršč, kiselj i dr.), piću (kvas, pivo), tekstilnim vještinama, drvorezbarstvu, lončarstvu, višeglasnoj glazbi i instrumentima (bandura, balalajka), epskim pjesmama (biline, dume), nošnji i dr. Slavenska je baština vidljiva i u cijelom nizu svadbenih, paradnih, pogrebnih, ljetnih (o Ivanju), novogodišnjih i dr. običaja, u seljačkim institucijama (npr. institucija razdiobe zemljišta

Lev Ljubimov Iskustva drevnih RusaTvrdi povezIzdanje na Ruskom jezikuRusi (ruski русские, russkie), slavenski narod nastanjen uglavnom u Ruskoj Federaciji, gdje čini 80,2% (2002) ukupnoga stanovništva; oko 116,13 milijuna pripadnika. Oko 25 milijuna Rusa živi u bivšim sovjetskim republikama Ukrajini, Kazahstanu, Uzbekistanu, Bjelorusiji, baltičkim državama i dr. Veće zajednice ruskih iseljenika i njihovih potomaka postoje i u Zapadnoj Europi, SAD-u i Kanadi.Ime Rusi poznato je od IX. st. Drži se da potječe od naziva za jedno od istočnoslavenskih plemena koje je živjelo uz rijeku Ros. Ipak, srednjogrčki (ο ἱ ῥῶς ) i arapski (Rūs) naziv za Romane te finski naziv za Švedsku (Ruotsi) upućuju na skandinavsko podrijetlo imena. Istočnoslavenska plemena nastanjivala su u drugoj polovici I. tisućljeća golemo područje između Kavkaza i Crnoga mora, oko bazena Volge i Dona, Ladoškoga jezera, Zapadne Dvine i Njemena. Okupljanje istočnoslavenskih plemena (Poljana, Volinjana, Drevljana, Dregoviča, Radmiča, Kriviča i dr. ) vezano je uz stvaranje i širenje Kijevske Kneževine (IX. st. ). Za vladavine kneza Vladimira Svjatoslaviča stara ruska plemena prešla su na kršćanstvo (988). Raspadom Kijevske Kneževine (XII. st. ) i za mongolsko-tatarske vladavine (XIII– XV. st. ) došlo je do formiranja triju posebnih naroda: Rusa (Velikorusa), Bjelorusa i Ukrajinaca (Malorusa). Značajnu ulogu u etnogenezi imalo je i osvojenje Sibira (XVI– XVII. st. ), odnosno asimiliranje mnogih neslavenskih naroda. Iako se širenjem ruskog etnika i asimilacijom neslavenskih naroda u ruskoj kulturnoj sferi stječu utjecaji različitih kultura (germanske, osobito skandinavske, bizantske i tzv. orijentalne), slavensko-ruska baština očuvala se do najnovijega doba. Ona je vidljiva ponajprije u tradicijskoj kulturi: graditeljstvu, gradnji parnih kupelji (osobito na sjeveru), upotrebi drevnih prijevoznih sredstava (saonice, skije, krplje), hrani (šči, boršč, kiselj i dr. ), piću (kvas, pivo), tekstilnim vještinama, drvorezbarstvu, lončarstvu, višeglasnoj glazbi i instrumentima (bandura, balalajka), epskim pjesmama (biline, dume), nošnji i dr. Slavenska je baština vidljiva i u cijelom nizu svadbenih, paradnih, pogrebnih, ljetnih (o Ivanju), novogodišnjih i dr. običaja, u seljačkim institucijama (npr. institucija razdiobe zemljišta1/2

Naslov: Die Donau - Lebenslauf eines Stromes, Dunav - tekst na nemačkom jeziku Autor: Ernst Trost Izdavač: Amalthea Godina izdanja: 1984 Broj strana: 510 Povez: Tvrdi povez sa zaštitnim omotom Opis i stanje: Sadržaj na slici, vrlo dobro očuvano Opis: Sovjetski vojnici čuvaju reku na njenom najvažnijem rukavcu ušća - na njenom izvoru još uvek se neguje staložen duh starog nemačkog rezidencijalnog grada. Veličanstveni prelati izgovaraju blagoslov nad talasima ispred visokih baroknih manastira, dok u partijskim palatama komunistički aparatčici pokušavaju da diktiraju tok Dunava. Vinske taverne i feudalni dvorci nižu se na njegovim obalama, kao i industrijski kombinati i kolektivne farme. Stavljena u upotrebu od strane elektrana i brodskih kompanija, putuje 3000 kilometara od Švarcvalda do Crnog mora, preko kontinenta i vertikalno kroz milenijume - kao najevropskija od svih reka u Evropi i istovremeno najuzbudljivija. Ona formira granice i povezuje narode, mora razumeti nemački, slovački, mađarski, hrvatski, srpski, rumunski, bugarski i ruski, kao i idiome bezbrojnih manjina; njihova voda odražava gotičke katedrale i turske minarete, trezvene, simetrične stambene blokove, romantične zamkove i male gradove, bogom zaboravljene stepe i sela Pusto, a onda opet metropole poput Beča, Budimpešte i Beograda ili rezidencije poput Sigmaringena, Regenzburga, Pasaua, Estergoma. Panoptikum prošlosti - dokumentarni film sadašnjosti: Hagen fon Tronje i Ričard Lavlje Srce, Huni i turski ratovi, Agnes Bernauer i carica Elizabeta, bajke i valceri o sirenama, brodogradilišta i skladišta boksita, silosi za žito i visoke peći, policijski čamci , tegljači i živopisno ukrašeni izletnički čamci... Vekovima je postojala vladarska porodica švajcarskog porekla koja je reku smatrala svojim bogomdanim životom, Habzburgovci. Ovde na Dunavu Napoleon je prvi put doživeo ukus poraza; na Dunavu, u Lincu, Hitler je želeo da izgradi svoj privatni kapital; a na Dunavu su se prvi put zajedno pobunili komunisti i antikomunisti protiv Moskve. Koliko se danas ne govori o neophodnom dijalogu između Zapada i Istoka, koliko se tu i tamo ulaže napora da se nastavi plodonosni dijalog koji ulepšava život. Potok, „sveti potok“, vodi ga, nesputan granicama i ideologijama, od veka i veka. 10.10.2022

POGLEDI NA NAS/VAS I NA DRUGOGA • Autor: Trajan Stojanović (Traian Stoianovich), profesor Univerziteta Ratgers u Nju Branzviku, SAD • Priredio: Vlastimir Đokić • Izdavač: Equilibrium, Beograd • Biblioteka Dijalozi, knj. 1, 1999. • Latinica; 94 str.; 15 x 22 cm; broširano KNJIGA JE NOVA! Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike... U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

U prihvatljivom / dobrom stanju: beleške hemijskom na poslednjem praznom listu Vjeran Katunarić: Lica kulture, Antibarbarus, Zagreb 2007., 473. str. 1. Uvod: zbrka oko značenja kulture (5–13), KULTURA I SUKOBI 2. Globalni obuhvati i lokalne utvrde: moć i nacionalizam u razvoju Jugoslavije i postjugoslavenskih država (17-31) 3. Kategorijalno ludilo (33-40) 4. „Pravi“ i ostali sunarodnjaci: politika identiteta u Hrvatskoj (41-55) 5. Apokaliptička sila: egzotične slike Amerike na Balkanu (57-71) 6. Od „bratskih naroda“ do „multikulturnog tržišta“: izazovi u europskoj matici i na periferiji (73-85) 7. Rat i mir u multietničkim gradovima u bivšoj Jugoslaviji: studija slučaja (87- 104) 8. Sirene i muze: kultura u sukobima i mirotvornim procesima u bivšoj Jugoslaviji (105-140) KULTURA I RAZVOJ (9. Tri lica kulture (143-168) 10. Od distinkcije prema srodnosti: model „nacionalne kulture“ Geerta Hofstedea (169-186) 11. Značenja kulture u europskoj matici i na periferiji (187-194) 12. Tranzicija i kultura u Hrvatskoj: od nacionalističkog populizma ka prosvjećenoj demokraciji? (195-217) 13. Kulturni put održivog razvitka (219-234) 14. Kultura, nacija, razvoj: stvaralački projekt i retorika reakcije (235-252) 15. Svijet kulturne politike – kulturna politika u svijetu (253-271) 16. Nove elite, nacionalni konsenzus i razvoj (273-295) 17. Sociokulturni kapital budućnosti: neoklasični i drugi pristupi (297-322) 18. Multikulturna Europa i obzorja dijaloga (323-344) 19. Vrijediti i koštati: sociokulturne pretpostavke tranzicije u novijim radovima hrvatskih ekonomista (345-361) 20. Granice, koterije i tržište bez granica: razmatranja o jednom sve prisutnijem klišeju (363-378) 21. Kolonizirana misao: periferija bez razvojne perspektive? (379-398) 22. Nova javna kultura kao cilj procesa decentralizacije (399-419) 23. Prema novoj javnoj kulturi (421- 441). Navedena dvadeset i tri poglavlja okupljena oko dviju velikih tema, već su dijelom prethodno objavljena u obliku izvornih znanstvenih radova u različitim svjetskim znanstvenim časopisima, u vremenu od 1996. godine do danas (što ne umanjuje njihovu aktualnost) s uvodnim, dosada neobjavljenim radom koji čitatelju objašnjava zbrku koja je nastala u nagomilavanju različitih značenja i pristupa kulturi

Radivoje Boričić Priče iz politikeMeki povezRadivoje Boričić (Polica, Berane, 10. novembar 1914 — Beograd, 15. jul 1969) bio je pesnik, pisac, učesnik NOB-e i nosilac Partizanske spomenice.BiografijaRadivoje je bio dete vasojevićkog plemena sa Beranske Police iz sela Dragosave nedaleko od današnjih Berana, Crna Gora. Rođen u mnogočlanoj i siromašnoj zemljoradničkoj porodici, od oca Filipa i majke Dmitre (rođene Ralević), svoje je najranije detinistvo proveo za vreme Prvog svetskog rata, za austrijske okupacije svog zavičaja. Završivši osnovnu školu u svom rodnom kraju, roditelji su ga uputili na dalje školovanje u Beransku gimnaziju. Ova se škola tada isticala naprednim stavom svojih nastavnika i bila smatrana jednom od tada najboljih srednjih škola u Crnoj Gori. Tu je već zarana svratio na sebe pažnju svojih nastavnika kao darovit crtač. Crtao je portrete, mrtvu prirodu ali i krajobraze. Najbolje od njih izlagali su njegovi nastavnici na školskim izložbama. Okušao se i u vajarstvu. Njegove biste Branka Radičevića i Njegoša stajale su u zbornici Beranske gimnazje niz godina, sve do Drugog svetskog rata. Kao omladinski pisac javljao se već zarana u podgoričkoj „Zeti“ i nikšićkim "Valjcima“, pa i u nekim zagrebačkim omladinskim listovima. Objavio je kao gimnazijalac i niz pesama uglavnom lirskog sadržaja. Svoju literarnu delatnost nije napustio ni u Zenici, gde je godine 1935/39. izdržavao kaznu zatvora na koju je osuđen kao član tada ilegalne Komunističke partije. Tamo je uređivao, sa nekoliko drugova, dva omladinska lista, koja su potajno širena među tadašnjom omladinom Crne Gore i mnogo čitana. U njima je objavljivao članke u kojima je opisivao tadašnji policijski teror nad naprednom omladinom i težak život u tamnici.Slom Kraljevine Jugoslavije zatekao ga je kao vojnika na mađarskoj granici, odakle se srećno probio nazad na svoju Policu. Tu je bio jedan od organizatora Trinaestojulskog ustanka i zapisničar istorijske sednice Prvog odbora Narodnog oslobodenja u Jugoslaviji, održane u oslobođenim Beranama 21. jula 1941. godine. Originalni zapisnik uspeo je sačuvati kroz sve ratne nevolje te je to danas jedan od veoma važnih originalnih dokumenata iz razvitka NOB-e u Jugoslaviji. Radivoje je i jedan od inicijatora i urednika tada nanovo pokrenutoga lista "Sloboda", koji je izlazio neko vreme 1941. godine u Beranama. Za vreme rata zapao je u četničku zasedu gde je bio uhvaćen i sproveden u Kolašinski zatvor, odakle je posle petnaest dana po ciči zimi, s još tri druga, uspeo pobeći na oslobođenu teritoriju. Posle rata talas informbiroa zahvatio je i njega, i bio je lišen slobode od 13. maja 1950. do 3. decembra 1953. godine. Kasnije je obavljao razne dužnosti kao službenik u opštini Ivangrad (danas Berane), gde je 1965. penzionisan.Posedovao je smisao za uočavanje bitnih istorijskih činjenica, neumorno je beležio sve što je odražavalo određeni istorijski trenutak, znajući da će to jednog dana predstavljati solidnu građu za istoriju Ivangrada i čitavog Polimlja. Bio je redak poznavalac svoga kraja, njegovih kulturnlh i istorijskih spomenika, njegove kulturne baštine i narodne tradicije. Kao prežveli aktivni učesnik revolucije nastojao je da sačuva uspomene na značajne ličnosti iz borbe, jer je to smatrao svojim dugom prema borcima za zajedničke ideale. Zato je neumorno sa posebnom ljubavlju i urođenim smislom za objektivnost čitavih dvadeset i više godina u raznim listovima i časopisima i drugim stručnim publikacijama pisao o značajnim ličnostima revolucije iz ovoga kraja, njihovom doprinosu organizaciji narodnooslobodilačke borbe i njihovim zanosima, ostvarenim i neostvarenim željama. Ti prilozi i sa naučnog gledišta predstavljaju značajan prilog istoriji NOB-e i revolucije u Polimlju.Narodnooslobodilačka borba nije ostala jedini predmet njegovog interesovanja. S uspehom je proučavao narodno predanje, običaje, arhitekturu i uopšte prošlost svog zavičaja i o tome napisao niz vrednih priloga. Zajedno sa još dvojicom autora objavio je knjigu: „Ivangradska komuna“ za potrebe školstva i šire kulturne javnosti. Jedan je od inicijatora osnivanja "Udruženja kulturnih, naučnih i javnih radnika Polimlja" čiji je bio i prvi sekretar. Rad tog društva daleko je prešao uske granice Polimlja i odigrao istaknutu ulogu u opštem kulturnom razvoju čitave republike Crne Gore.Za zasluge u antifašističkoj borbi odlikovan je ordenom Partizanske spomenice 1941. U braku sa Milevom Boričić imao je troje dece: Ljiljanu, udatu Dufrgan, Branislavu, udatu Grbić, i Branislava.6/8

TEIZAM I ATEIZAM U POVIJESTI ODGOJA TEIZAM I ATEIZAM U ISTORIJI ODGOJA Teistička i ateistička misao u povijesti / istorije pedagogije do raja XIX stoljeća / veka Autor: Milivoj Čop Izdavač: Otokar Keršovani, Rijeka Godina izdanja: 1980. Broj strana: 227 Povez: tvrd Format: 24x17 Stanjne kao na slici. Knjiga dobro očuvana, korice malo izguljene, unutrašnjost dobro očuvana, ima posvetu na prvoj strani. Teizam u najširem smislu znači verovanje u bar jedno božanstvo. Teizam predstavlja verovanje u Boga, svedržitelja i tvorca svega, koji se ne može izjednačiti sa tvorevinom koju je sam stvorio. To je zajednički naziv za sva verovanja koja uključuju postojanje boga ili božanstava. Teizam u užem smislu uključuje verovanje da su bog ili božanstva imanentna svetu, ali istovremeno i i izvan njega, odnosno sveznajuća, sveprisutna i svemoguća. Teizam se često navodi i kao antiteza ateizma ili nonteizma - neverovanja u božanstva. Teistička verovanja se najčešće dele po shvatanju koliko ima božanstva, a zatim po tome kakva je njegova/njihova priroda. Podela po broju božanstava se svodi na monoteizam - verovanje da postoji samo jedan bog ili božanstvo, odnosno politeizam - verovanje da postoji više različitih božanstava. Ateizam (grč. α — odrični prefiks, grč. Θεος — Bog; bez boga u doslovnom prevodu) jest, u širem smislu, neverovanje u postojanje božanstava.U užem smislu, ateizam je stav da ne postoje božanstva. Kroz istoriju se često pojavljuje i kao odrečan stav prema zvaničnoj religiji. Ateizam je opozicija teizmu, koji je u svom najopštijem obliku verovanje da postoji barem jedno božanstvo. Termin „ateizam“ je u početku imao negativno značenje kojim su označavane osobe koje su odbijale da veruju u ono u šta su tada verovali širi slojevi društva. Širenjem slobodoumlja, naučnog skepticizma i potonje kritike religije, značenje reči je primilo uže značenje. Prve osobe koje su se izjašnjavale kao ateisti pojavile su se u 18. veku. Ateisti su skeptični prema tvrdnjama o natprirodnim pojavama, obrazlažući svoj stav nedostatkom empirijskih dokaza. Takođe, ateisti su ponudili brojne razloge za neverovanje u bilo koje božanstvo. Među njima su problem zla, argument protivrečnih otkrovenja i argument neverovanja. Drugi razlozi za ateizam spadaju u spektar od filozofskih do društvenih i istorijskih. Iako su neki ateisti prihvatili sekularne filozofije, ne postoji jedna ideologija ili skup pravila o ponašanju koji svi ateisti poštuju. U zapadnom svetu, ateisti se smatraju isljučivo nereligioznim i nespiritualnim osobama. Međutim, ateizam postoji u nekim verskim ili duhovnim sistemima verovanja, kao što su đainizam, budizam i hinduizam. Đainizam i neki vidovi budizma ne propovedaju verovanje u bogove.

Nova, nekorišćena Mistička fabula XVI-XVII vek Mišel de Serto Izdavač: Službeni glasnik (2009 god.) Strana: 462. Povez: meki. Pismo: latinica. Format: 20 cm Prevod: Aleksandra Mančić Izdavač: Službeni glasnik Naslov originala: La Fable mystique / Michel de Certeau Životno delo višestranog istraživača bez premca: analiza hrišćanske mistike u XVI i XVII veku i, istovremeno, besprekorna demonstracija transdisciplinarne istoriografije. Sadržaj: Spisak skraćenica [5] Uvod [7] 1. Kvadratura mistike [10] Erotika Tela-Boga [10] Figure prelaska: mistika i psihoanaliza [14] Govoriti drugo: povesti odsustava [17] Štaje od fabule ostalo [21] 2. Istorijsko oblikovanje [24] Način postupanja [25] Preraspodela prostora. Odjeresi do „Pribežišta`[29] Ponižena tradicija [37] Prvi deo. Mesto da se čovek izgubi Prvo poglavlje. Manastir i trgovi: ludila u gomili [50] 1. Idi-°d Izazov [54] Zavođenje [56] Posledi-odstupanja[58] . 2. Smeh luđaka (VI vek) [61] • [62] * `Čovek [66] Telotn sto se g[68] [71] Poglavlje 2. Vrt: Zanosi i slasti Hijeronimusa Bosa [74] • jIzuzet raj [74] Iluzija o skrivenom [76] • Slika gleda j 1 * Amblemi/enigme[81] * 2. Enciklopedije kao tvorci 0 sustva [83] * Alhemija jedne estetike [8 * 7 znalenja [86] . Proizvođenje oblika: jedno u drugom [89] •3- Putevi ka nigdini [91] • UeratoM`jez * Narativna lutanja [97] • 4. Kaligrafije tela (1000] Drugi deo. Topika Poglavlje 3. Nova nauka [111] 1. Corpus mysticum ili telo koje nedostaje [111] 2. Pridev jedne tajne [131] 3. Imenica jedne nauke [143] Poglavlje 4. Načini govora [163] 1. Pretpostavke: pragmatika jezika [165] 2. „Mističke fraze“: Dijego od Isusa uvodi (u) Jovana od Krsta [187] Treći deo. Scena iskazivanja Poglavlje 5. Conversar [228] 1. „Dijalog4 [228] Iskazivanje [233] 2. Preduslov: volo (od Majstora Ekharta do Gospođe Gijon) [238] Poglavlje 6. Institucija govorenja [256] 1. Odakle govoriti? [256] 2. „Jau, predgovor za „Iskustvenu nauku44 (Ž.-Ž. Siren) [258] 3. Fikcija duše. Temelji „Boravišta44 (Tereza iz Avile) [270] Četvrti deo. Figure divljaka Poglavlje 7. Prosvećeni neznalica [294] 1. Dišeminiranje tekstova (1630-1690) [302] 2. Anđeo iz pustinje [325] 3. Legende o siromahu [338] Poglavlje 8. Akvitanski „Mali sveci44 [348] 1. „Nedostaci44 u Družbi (1606) [350] 2. Lov na „izvanredne pobožnosti44 (1615-1645) [364] 3. „Ona vrsta iluminata44 [377] Poglavlje 9. Nomad Labadi [395] 1. Duh u potrazi za me-stom [399] 2. Invencija prostranstva [422] Uvertira za poetiku tela [430] Nekoliko napomena u vezi s prevodom [437] Duga biografska beleška [439] Bibliografija [445] Istorija i mistika Misela de Sertoa (Aleksandra Mančić) [449]

U dobrom stanju Pogledi na Nas/Vas i na Drugoga / Trajan Stojanović Ostali naslovi Pogledi na Nas i na Drugoga Pogledi na Vas i na Drugoga Vrsta građe stručna monografija Jezik srpski Godina 1999 Beograd : Equilibrium, 1999 (Beograd : Zavod za grafičku tehniku Tehnološko-metalurškog fakulteta) Fizički opis 94 str. ; 23 cm Drugi autori - osoba Đokić, Vlastimir Biblioteka Dijalozi / [Equilibrium, Beograd] ; knj. 1 Tiraž 350 O piscu / V. [Vlastimir] Đokić: str. 93-94 Autorova slika i beleška o njemu na koricama Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice West, Rebecca, 1892-1983 -- `Crno jagnje i sivi soko` Civilizacija -- Balkanske države Balkanske države -- Geopolitika Posebna zanimljivost ove knjige sastoji se u tome što Stojanović, koji se prvenstveno bavi istorijskim procesima dugog trajanja, razmišlja o smislu i oblicima aktuelne globalizacije, pa i o položaju Balkana i Srbije u tom kontekstu. On, naime, smatra da su mnoge krize u savremenom društvu neposredni ili posredni rezultati dvojake krize globalizacije ili mondijalizacije. Jedan oblik krize globalizacije manifestuje se širenjem potrošačke kulture, drugi putem revolucionarnih promena u komunikacijama, a oba su podstaknuta razvojem globalno moćnog kapitalizma, odnosno rastom multinacionalnih i transnacionalnih kompanija i banaka koje su ponekad silnije i od samih država. Međutim, osnovni problem je u tome što su SAD dominantan akter ovih promena koje vode svet ka “potrošačkoj i istoumnoj civilizaciji”. Potrošačka kultura je u znaku “potrošnje spektakla” i “spektakla potrošnje”; ona je, kako kaže Stojanović, “spektaklistična” i suprotstavljena starijoj evropskoj “dijalogičnoj” kulturi u smislu kulture razgovora, ispitivanja, razumnosti, razlike, dijalektike... U kontekstu spektaklistične kulture stvara se ne tzv. otvoreno, već “poluotvoreno-poluzatvoreno društvo” ili “society of political correctness”. Stojanović upozorava da američkoj “spektaklističnoj” kulturi treba prići selektivno, jer “svaka kultura koja hoće da bude i dinamična i specifična mora i da podražava – da usvaja – i da odbija tuđa iskustva”. S tim u vezi, osnovna vrednost knjige Rebeke Vest Crno jagnje i sivi soko sastoji se, prema Stojanoviću, u dijalogičnom pristupu balkanskoj civilizaciji, u implicitnoj predstavi jedne trodelne Evrope u kojoj postoji koegzistencija zapadne, srednje i istočne Evrope, to jest klasične, barokne i delom orijentalizovane vizantijske i pravoslavne kulture. Drugim rečima, Stojanović se zalaže za trojaku evropsku civilizaciju u kojoj bi participirali rimokatolici i Latini na zapadu i jugozapadu, Germani i protestanti na severu i u sredini Evrope, i Grci, Rumuni i Sloveni pravoslavci na istoku i jugoistoku. U jednoj takvoj evropskoj civilizaciji i balkansko pitanje bilo bi jednostavnije i bliže rešenju.

Autor: Majkl Mur Povez: broširan Br. strana: 279 Format: 13x19,5 `Histerično smešno. Kada se Mur razljuti, još je duhovitiji. Senzacionalno.` - San Francisco Chronicle. Majki Mur - trn u peti korporativne Amerike, bič nad slivnikom političkog licemerja, koji drage volje proziva sve koje treba prozvati... Knjiga BELE GLUPERDE vam otkriva sve što morate znati o tome kako nas varaju »veliki i dobri« američki moćnici. Između ostalog objašnjava kako je »predsednik« Buš pokrao izbore uz skromnu pomoć svoga brata, bratanca, pivskih kolega svoga oca i potplaćenih sudija; kako bogati ostaju bogati, dok nas primoravaju da živimo u ekonomskom strahu; i kako su se političari kurvali zarad velikih poslova. Da ne pomi-njemo velika otkrića: koliko je Buš glup; da su muškarci zastarela vrsta; kao i novi predlog za značenje izraza »Samo za belce«! Urnebesno i obavezno štivo za svakoga, ko želi da zna šta je prevara, i kako »oni« uvek prođu nekažnjeni. BELE GLUPERDE je knjiga koja je objavljena bez cenzure samo zato, jer je javnost prvobitne izdavače prisilila da izdaju knjigu, za koju su se bojali da će se na njoj opeci. Na vama je da otkrijete zašto, t na kraju, toliko je smešna da će vas dovesti do suza. »Zajedljivo, vratolomno, neposredno... Genijalni populista; pamfletista za dvadesetprvi vek.« - Observer. Reč autora: `Knjigu Bele gluperde napisao sam u mesecima pre 11. septembra 2001. godine. Prvih 50.000 primeraka izašlo je iz štamparije 10. septembra uveče. Ne treba ni spominjati da te knjige nisu sutradan isporučene u knjižare širom zemlje, kao što je bilo planirano. Pitao sam izdavača, Regan Books (odeljak Harper Collinsa), možemo li izlazak knjige odložiti za nekoliko nedelja. Kao stanovnik Menhetna nisam bio raspoložen u tom trenutku da krenem na turneju sa potpisivanjem knjiga. Urednik u Harper Collinsu saglasio se sa mnom - i to baš u trenutku kada su u sedištu njegove firme odjeknule sirene za uzbunu zbog bombaškog napada. `Moram da pođem`, rekao mi je, `zgrada se evakuiše.` Poslednje reči su bile: `Javićemo vam se za nekoliko nedelja.` E sad, nije više bilo bombaških napada, a prošlo je tih nekoliko nedelja. Niko mi se nije javljao, pa sam nazvao ljude u Regan Books/Harper Collinsu i pitao ih kada će onih 50.000 primeraka moje knjige (tada u skladištu u Skrantonu u Pensilvaniji) biti u prodaji. Ono što su mi rekli nisam mogao da očekujem da ću ikada čuti u jednoj slobodnoj zemlji: predložili su mi da izbacim poglavlje pod naslovom `Dragi Džordže` i da promenim naslov poglavlja `Ubij Belčugu` (Majk, `Belčuga` sad nije glavni problem. `Belčuga` je uvek problem, odgovorio sam)...!`

Vasilije Krestic: Velikohrvatske pretenzije na Vojvodinu i Bosnu i Hercegovinu Током више од једног столећа из Хрватске су све до наших дана ширени гласови о тежњи Срба за стварањем Велике Србије и о великосрпским хегемонистичким намерама. То је био стални припев свих противсрпских иступа не само пред југословенском већ и пред светском јавношћу. Њима се Срби и Србија приказују као агресори великих територијалних апетита, а намера им је да прикрију сопствену агресију и сопствене територијалне претензије на туђе етничке, државне и историјске територије. Таква тактика, кад је реч о хрватској политици, одавно је позната, али у српској и иностраној историографији није добила одговарајуће место и објашњење. Она је наслеђена од Аустроугарске, која је утолико више деценијама демонизовала и сатанизовала српске ослободилачке и ујединитељске намере уколико је имала већих апетита према територијама на Балкану и уколико је више заступала немачку политику продора на Исток. По тој тактици, све што је било српско проглашавано је за великосрпско с циљем да се српски интереси, који су били у сукобу с аустроугарским, у корену сасеку и онемогуће. Следећи традицију и тактику аустроугарске политике, у којој су Хрвати учествовали, а неретко у њој и предњачили, у свим историјским раздобљима, од револуције 1848. до наших дана, окомљавали су се на српску политику редовно јој додајући епитет великосрпске политике. Ударајући по српству и великосрпству, у којима су видели главну конкуренцију хрватству и великохрватству, хрватски политичари нису само сневали о Великој Хрватској већ су на њеном изграђивању радили упорно и доследно држећи се принципа да су за остваривање тог циља дозвољена сва средства, чак и геноцидно уништавање Срба. Тежње за територијалним проширењем Хрватске старијег су датума. Невелик по броју, мали по пространству који заузима, хрватски народ је испољавао велике империјалне амбиције. О томе довољно говоре називи као што су: „алпински или планински Хрвати” (Словенци), „православни Хрвати” (Срби), „непријепорни Хрвати” или „цвијет хрватског народа” (муслимани), затим „Турска Хрватска”, „Црвена Хрватска” „Бијела Хрватска” и „Карантанска Хрватска”, који се односе на делове Босне, на Црну Гору, Далмацију и Словенију. Ти називи пажљиво су неговани и током више од стотине година усађивани су у свест хрватског човека с циљем да му развију уверење о величини Хрватске и бројној снази Хрвата. Овим двема студијама показујем и доказујем кад, како, на којим основама и с којим циљевима су Хрвати од револуције 1848/49. до наших дана покушавали да се домогну појединих делова или читаве територије Војводине, Босне и Херцеговине. (двојезично српско-енглеско издање, тврд повез, заштитни омот, 24 цм, 140 стр, илустровано мапама)

KLARENS ŠMIT - CLARENCE SCHMIDT - engleski jezik Biografija i dela Godina izdanja: 1946 Broj strana: 112 Povez: mek sa zaštitnim omotom Format: 23x21 Bogato ilustrovano Stanje kao na slici. Korice malo iskrzane, unutrašnjost u odličnom stanju. Clarence Schmidt (11. septembra 1897. u Njujorku - 9. novembra 1978. u Njujorku) bio je „autsajder“ i pionir monumentalne skulpture. Njegovo kontinuirano životno delo, „Čudo na planini“, izgrađeno je od pronađenih predmeta i recikliranog materijala između 1940. i 1972. godine, koji su evoluirali na zadnjoj padini planine Ohajo. Vajarstvo nije više fiksan pojam koji bi se za stalno primenio na određenu kategoriju predmeta ili skupa aktivnosti, već se radi o imenu jedne umetnosti koja se neprekidno razvija, menja, i širi svoje aktivnosti; neprestano uvrštavajući nove vrste predmeta u svoj okvir. Širina pojma u drugoj polovini dvadesetog veka je već bila daleko veća nego što se to moglo zamisliti nekoliko desetljeća ranije, a u fluidnom stanju umetnosti na početku 21. veka niko ne može sa sigurnošću predvideti šta se sve može uvrstiti u vajarsko delo u bližoj ili daljoj budućnosti. Određene karakteristike koje su u prethodnim vekovima smatrane suštinskim za umetnost vajarstva, najvećim delom nisu više prisutne u modernom vajarstvu, te tako više ne mogu pripadati njegovoj definiciji. Jedna od najbitnijih je ona koja se tiče predstvljanja prirode. Pre dvadesetog veka, vajarstvo je smatrano predmetnom umetnošću, onom koja imitira oblike prirode, najčešće ljudski lik, ali takođe i nežive predmete, igre, različite tipove pribora i knjige, obično u pratnji vajane ili klesane ljudske figure. Početkom dvadesetog veka, međutim, u vajarstvu se takođe pojavljuju nepredmetne, apstraktne forme. Za funkcionalne predmete i objekte kao što su namještaj, vaze, i građevine, je i ranije smatrano da mogu biti ekspresivni i lepi iako nisu ogledalo prirode, ali se tek u dvadesetom veku javljaju nefunkcionalna, nepredmetna (apstraktna) trodimenzionalna umetnička dela. Pre 20. veka, vajarstvo je prvenstveno smatrano umetnošću čvrste forme, ili mase. Istina, i ranije su postojali negativni elementi vajarstva, odnosno rupe i šupljine u masi čvrste forme, i oni su bili sastavni deo dizajna, ali je njihova uloga bila sekundarna. Međutim, u modernom vajarstvu najveći broj dela je sasvim obrnuo ovakvo shvatanje, usmeravajući pažnju posmatrača na prostorne aspekte vajarskog dela koji su sada postali dominantni. Prostorno vajarstvo je danas generalno prihvaćeno kao grana vajarstva. U prošlosti je takođe smatrano da su vajarsko delo i komponente koje ga čine nepromenjljivog oblika i veličine, kao i da su lišene mogućnosti kretanja. Razvojem kinetičkog vajarstva i ova shvatanje je dovedeno u pitanje, budući da se nepokretnost i postojanost više ne mogu smatrasti suštinskim za umetnost vajarstva. Vizuelne umetnosti podrazumevaju ne samo tradicionalne umetnosti kao što su slikarstvo i skulptura, već i sve one umetnosti nastale širenjem mogućnosti proizvođenja vizuelnog u tehnološkom kroz fotografiju, video i film.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Areopagitica; Govor gospodina Johna Miltona za slobodu nelicenciranog tiska u engleskom parlamentu je prozna polemika iz 1644. engleskog pjesnika, učenjaka i polemičkog autora Johna Miltona koji se protivi licenciranju. Areopagitika je jedna od najutjecajnijih i najutjecajnijih filozofskih obrana načela prava na slobodu govora i izražavanja u povijesti. Mnoga njegova izražena načela tvorila su osnovu za suvremena opravdanja tog prava. Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 — London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar.[1] Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji.[2][3] Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”,[4] i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”,[5] mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje.[6] Rani život i obrazovanje Plava ploča u londonskoj ulici Bred, u znak sećanja na Miltonovo rodno mesto Portret Miltona kad je imao 10 godina u Miltonovoj kući, Čalfont St Gajls, na slici Kornelisa Jansensa van Kelena Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma.[7][8] U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz.[10] Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam.[11] Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep — bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“[12] Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine,[13] rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu.[14] Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona.[12] Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela.[15] Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične.[16] Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog.[17] Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“.[18] Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso.

U dobrom stanju Mit i umetnost : leksikon / Svetislav Ristić Vrsta građe enciklopedija, leksikon Jezik srpski Godina 1984 Beograd : `Vuk Karadžić`, 1984 (Kragujevac : `Nikola Nikolić`) Fizički opis 490 str. : ilustr. ; 29 cm Tekst štampan pretežno dvostubačno Prednji i zadnji forzec ilustr. Tiraž 5.000 Bibliografija: str. 475-490 Registar [autora]. Predmetne odrednice Likovna umetnost -- Motivi -- Mitovi -- Leksikoni Mitologija -- Stara Grčka -- Leksikoni Kako su stari Grci stvarali mitski i legendarni svet svojih `bogova i heroja? Šta je uticalo da se uobliči svekoliko bogatstvo mitova i legendi, uglavnom lokalnih, ali i međuzavisnih i povezanih u dugi lanac s bezbroj beočuga? Kakva i kolika je snaga podsticala Danajeve i Heraklove potomke da stvore zadivljujuću sliku: rađanje Neba i Zemlje iz Haosa, prve sinove i kćeri Urana i Geje, uramska i htonska božanstva, polulbožanstva i smrtnike, titansku borbu za prevlast jednih nad drugima, konačno — olimpski panteon sa Zevsom na tronu, odnosno čitav jedan svet koji je nastojao da odgonetne tajne prirode, života i smrti, na način primeren svesti gičkog čoveka homerskog doba? Kad je nastala složena mitska slika, kako su izgledali izvorni mitovi i U obliku nenatrunjenom potanjim folklornim, istorijskim i literamim dodacima i obradama? Najzad, šta je sve uticalo da stari Grci s maloazijske obale, egejskog ostrvlja i kontinentalnog dela Grčke preuzmu, a potom i čudesno preobraze mnoge mitske predstave starih Egipćana, Vavilonjana, Feničana ili Kiričana? Na ova i druga pitanja izrečeno je mnogo mišljenja, dato bezbroj tumačenja, ali se grčki mit protejski preobražavao i skrivao deo tajne,. nudeći uvek nove izazove. Već su tvorci Ilijade i Odiseje odnosno Teogonije i Poslova i dana (Homeros i Hesiodos) govorili da je svet (mitova i legendi dar Muza ljudima kao »zaborav zla i oduška od svih briga«, a prvi grčki istoričar Herodotos zabeležio kako ovoj dvojici pesnika »...dugujemo pesnički prikaz teogonije, rodoslova bogova; oni isu bogovima dali njihove obredne nazive; oni su tačno opisali pojedinosti njihovih kultova i njihove uvažene nadležnosti ; oni su nas upozna sa njihovim likovima...« Grčki mit tumačili su mnogi antički pisci i uz put, iz razloga logičke povezanosti, nastojali da ga sistematizuju i slobodnim dodavanjem detalja unesu »red« u njega. Znatno interesovanje pokazivali su i pisci kasnijih epoha, ali je tek tokom XIX i XX veka nastala prava poplava dela koja su se bavila grčkim i drugim mitovima, osvetljavajući i tumačeći ih s mnogih aspekata — sociološkog, evolucionističko-istorijskog, etnološkog, antropološkog, filosofskog, psihološkog, lingvističkog ... Admet, Adonis, Afrodita, Agamemnon, Aheloj, Ahilej, Ajant, Akteon, Alkmeon, Amalteja, Amazonke, Amfion, Amfitrion, Amfitrita, Andromaha, Andromeda, Anhis, Antej, Antigona, Antiopa, Apolon, Arahna, Arej, Aretusa, Argonauti, Argus, Arijadna,Artemida, Asklepije, Atalanta, Atamant, Atena, Atlant, Atrej, Baukida, Belerofont, Borej, Briseida, Dafna, Dafnis, Danaide, Danaja, Dedal, Demetra, Demofont, Deukalion, Didona, Diomed, Dionis, Dioskuri, Divovi, Edip, Elektra, Endimion, Eneja, Eoja, Eol, Erinije, Eros, Europa,Faetont, Fedra, Filoktet, Finej, Galateja, Ganimed, Gig, Glauk, Gorgone, Had, Harite, Haron, Harpije, Heba, Hefest, Hekaba, Hekata, Hektor, Helen, Helena, Helije, Hera, Herakle, Heraklidi, Hermafrodit, Hermes, Hesiona, Hesperide, Hestija, Hijakint, Hila, Hipermnestra, Hipnos, Hipolit, Hipsipila, Hiron, Hore, Idomenej, Ifigenija, Ija, Jason, Jon, Kadmo, Kak, Kalipsa, Kalista, Kasandra, Kefial, Keik, Kekrop, Kentauri, Kiklopi, Kirka, Kilitemnestra, Koronida, Kresfont, Kron, Laokoont, Laomedont, Leandar, Leda, Leta, Lih, Marsija, Medeja, Meleagar, Memnon, Menade, Menelaj, Mida, Minoj, Muze, Narcis, Nausikaja, Neoptolem, Nereide, Nes, Nestor, Nika, Nimfe, Nioba, Odisej, Okean, Omfala, Orest, Orfej, Orion, Palamed, Pan, Pandora, Paris, Patrokle, Pelej, Pelija, Pelop, Penelopa, Pentesileja, Persefona, Persej, Pigmalion, Piram, Piritoj, Plut, Polifem, Poliksena, Polinik, Posejdon, Prijam, Prijap, Prometej, Protesilaj, Psiha, Res, Satiri, Sedmorica ..., Selena, Semela, Sfinga, Sibila, Silen, Sirene, Sizif, Storuki, Sudjaje, Tantal, Telef, Telemah, Terej, Tesej, Tetida, Teukar, Tifon, Tiha, Tiresija, Titani, Triton, Troil, Trojanski rat, Uran, Zefir, Zevs.

ANALOGNA ELEKTRONIKA I PROJEKTI SA MIKROKONTROLERIMA! Hobi elektroničarima može biti zanimljivo da nauče nove veštine koje mogu koristiti u karijeri. Oni koji razumeju osnove elektronike mogu praviti sopstvena kola i projekte. Ipak pre nego što potrčite potrebno je naučiti da hodate. Počinje sa analognom elektronikom. Trebalo bi da se upoznate sa jednostavnim komponentama i kolima, i razumete njihove osnovne osobine i ponašanje, kao i probleme sa kojima bi mogli da se susrećete. Najbolji način da to uredite je preko eksperimenata. Sama teorija nije dovoljna. Knjiga nudi veliki broj praktičnih početničkih kola koje svako može sastaviti sa osnovnim iskustvom. U elektronici je počelo novo poglavlje sa širenjem primene mikrokontrolera. Mikrokontroleri sada izvode sve više zadataka koji su ranije bili rešavani korišćenjem diskretnih komponenata i konvencionalnih, standardnih integrisanih kola. Rad sa mikrokontrolerima je postajao sve lakši i lakši zahvaljujući platformama kao što su Bascom, Arduino, Micro:bit. U knjizi su predstavljane brojne primene mikrokontrolera kojima se lako upravlja. Sada imamo slučaj elektronike sa manje lemljenja a više programiranja Kompletna knjiga je u koloru! Kratak sadržaj Deo 1 • Analogna elektronika Poglavlje 1 • Elektronika za početnike (1) Poglavlje 2 • Elektronika za početnike (2) Poglavlje 3 • Elektronika za početnike (3) Poglavlje 4 • Elektronika za početnike (4) Poglavlje 5 • Elektronika za početnike (5) Poglavlje 6 • Elektronika za početnike (6) Poglavlje 7 • Elektronika za početnike (7) Poglavlje 8 • Elektronika za početnike (8) Poglavlje 9 • Elektronika za početnike (9) Poglavlje 10 • Elektronika za početnike (10) Poglavlje 11 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 12 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 13 • Operacioni pojačavači u praksi Poglavlje 14 • Granične vrednosti EMV-EMC i CE deklaracija Poglavlje 15 • LED-LDR ring oscilator Poglavlje 16 • Piko ampermetar Poglavlje 17 • LC oscilator sa podešavanjem uz pomoć potenciometra Poglavlje 18 • Merenje radijacije sa FET-om Poglavlje 19 • “zelena” solarna lampa Poglavlje 20 • Održavanje baterije Poglavlje 21 • Naponski pretvarač sa jednim tranzistorom Poglavlje 22 • Analogno trčeće LED svetlo Poglavlje 23 • Eksperimentalni Hall senzor Poglavlje 24 • Jednostavni Dip metar Poglavlje 25 • Širokopojasni prijemnik za varničar Poglavlje 26 • Ring oscilator Poglavlje 27 • LED višestruka bljeskalica Poglavlje 28 • Audion sa emiterskim sledilom Poglavlje 29 • Relaksacioni oscilatori sa NPN tranzistorima Poglavlje 30 • Merenje Gama zraka sa foto diodom Poglavlje 31 • Kratkotalasni regenerativni prijemnik Poglavlje 32 • DRM superheterodini prijemnik (digitalni radio) Poglavlje 33 • Tranzistorski Dip metar Poglavlje 34 • DRM sa direktnim mikserom upotrebom cevi EF95/6AKS Poglavlje 35 • Modulator srednjih talasa Poglavlje 36 • EE večni treptač Poglavlje 37 • Kratkotalasni super regenerativni prijemnik Poglavlje 38 • Kratkotalasni pretvarač Deo 2 • Mikrokontroler Poglavlje 39 • Osnove osnova (1) Poglavlje 40 • Osnove osnova Mikrokontrolera (2) Poglavlje 41 • Osnove osnova Mikrokontrolera (3) Poglavlje 42 • Osnove osnova Mikrokontrolera (4) Poglavlje 43 • Osnove osnova Mikrokontrolera (5) Poglavlje 44 • Osnove osnova Mikrokontrolera (6) Poglavlje 45 • Osnove osnova Mikrokontrolera (7) Poglavlje 46 • Senzori imaju smisla (1) Poglavlje 47 • Senzori imaju smisla (2) Poglavlje 48 • Senzori imaju smisla (3) Poglavlje 49 • Senzori imaju smisla (4) Poglavlje 50 • Uputstvo za početnike za rad sa razvojnim okruženjem Poglavlje 51 • BBC micro:bit za elektroničare (1) Poglavlje 53 • RF detektor uz pomoć Arduino Poglavlje 54 • Merenje otpornosti sa Arduino Poglavlje 55 • AM predajnik uz pomoć Arduino Poglavlje 56 • Bezbednosne nalepnice kao ključ BURKHARD KAINKA je rođen 1953, radio amater sa pozivnim znakom DK7JD. Više godina je radio kao nastavnik fizike a od 1996 je samostalni razvojni inženjer i autor knjiga iz oblasti elektronike i mikrokontrolera. Između ostalih projekta održava stranice www.elektroniklabor.de i www.b-kainka.de

RIDIGER ZAFRANSKI ROMANTIZAM - jedna nemačka afera Prevod - Mirjana Avramović Izdavač - Adresa, Novi Sad Godina - 2011 320 strana 21 cm Edicija - Biblioteka Prag ISBN - 978-86-86761-44-6 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Predgovor.. ROMANTIZAM Prvo poglavlje Romantičan početak: Herder se otiskuje na more. Iznova pronaći kulturu. Individualizam i glasovi naroda. O ljuljanju stvari na reci vremena. Dugo poglavlje Od političke ka estetskoj revoluciji. Politička nemoć i poetska smelost. Šiler ohrabruje na veliku igru. Romantičari pripremaju svoj nastup. Treće poglavlje Skribomansko stoleće. Oproštaj od prosvećene trezvenosti. Od bizarnog ka čudnom. Fridrih Šlegel i karijera ironije. Lepi haos. Čas kritičkih diktatora. Učiniti svet umetničkim delom. Četvrto poglavlje Fihte i romantičarska želja da se bude Ja. Izobilje srca. Stvaranja iz ničega. Romantičarska društvenost. Legendarna komuna Jene. Uzleti u visine i strah od sunovrata. Peto poglavlje Ludvig Tik. U fabrici književnosti. Ja-ekscesi Vilijama Lofela. Književne satire. Virtuoz pisanja susreće umetnički skromnog Vakenrodera. Dva prijatelja u potrazi za stvarnošću svojih snova. Čarobna noć obasjana mesečinom i vreme Direra. Venusberg u sumrak. Putovanja Franca Šternbalda. Šesto poglavlje Novalis. Prijateljstvo sa Šlegelom. Pokraj Šilerove bolesničke postelje. Sofija fon Kin. Ljubav i smrt. O slasti transcendiranja. Himne noći. Nad zemljom, pod zemljom. Misterija brda. Hrišćanstvo ili Evropa. Gde nema bogova vladaju aveti. Sedmo poglavlje.... Romantična religija. Izmisliti Boga. Šlegelovi eksperimenti. Nastup Fridriha Šlajermahera: Religija je smisao i ukus za beskonačno. Religija s one strane dobra i zla. Večnost u sadašnjosti. Spasenje kroz lepotu sveta. Iz života jednog virtuoza religije. Osmo poglavlje............. Lepo i mitologija. Najstariji sistemski program nemačkog idealizma. Mitologija uma. Od uma budućnosti ka istini porekla. Geres, Krojcer, Šlegel i otkrivanje Istoka. Druga antika. Helderlinovi bogovi. Njihova sadašnjost i prolaznost. Nestati u slici. Deveto poglavlje Poetična politika. Od revolucije ka katoličkom uređenju. Romantičarska ideja o carstvu. Šiler i Novalis o kulturnoj naciji. Fihteova nacija. Od Ja ka Mi. Društvo majčine utrobe. Adam Miler i Edmund Berk. Popularnost. Hajdelberški romantizam. Oslobodilački rat. Romantizam u oružju. Mržnja i Napoleon. Klajst kao genije mržnje. Deseto poglavlje Romantičarska anksioznost prema normalnosti. Prosvećeno otrežnjenje. Racionalno i delotvorno. Gordost i patnja umetnika. Krajzler. Kritika filistara. Gubitak raznovrsnosti. Duh geometrije. Dosada. Romantičarski bog protiv velikog zevanja. Lirsko kao da. Jedanaesto poglavlje Romantičarski polasci i prekidi. Ajhendorf: nova vožnja. Pojanja sirena. Poverenje u Boga. Na prozoru. Pesnici i njihovi pomoćnici. Poezija života. Pobožna ironija. Dangube - luda u Hristu. E. T. A. Hofman: lakom rukom. Neukorenjeno. Igrač. Estetika užasa. Raj je tu pored, ali i pakao. Princeza Brambila i veliki smeh. Skeptični fantast. ROMANTIČNO Dvanaesto poglavlje Osvrt na haos ideja. Hegel kao kritičar romantizma. Komandne reči svetskog duha i pretenciozni subjekti. Bidermajer i Mlada Nemačka. Na putu ka stvarnoj stvarnosti. Takmičenja u razgolićavanju. Kritika neba, otkriće zemlje i tela. Romantična budućnost, prozaična sadašnjost. Štraus. Fojerbah. Marks. Hajne između frontova. Zbogom romantičnoj školi i odbrana slavuja. Vojnik u oslobodilačkom ratu čovečanstva i ništa do pesnik. Trinaesto poglavlje Mladonemački Vagner. Rijenci u Parizu. Romantični revolucionar u Drezdenu. Ostvarenje ranoromantičarskih snova: nova mitologija. Prsten Nibelunga. Kako slobodan čovek prouzrokuje sumrak bogova. Antikapitalizam i antisemitizam. Mitsko doživljavanje. Tristan i romantična noć. Simbolistička opijenost. Opšti napad na čula. Četrnaesto poglavlje Niče o Vagneru: prvo oplovljavanje sveta umetnosti. Neromantični duh vremena: materijalizam, realizam, istoricizam. Radna kuća. Romantika dionizijskog. Svetski jezik muzika. Ničeovo okretanje od Vagnera: spasenje od spasitelja. Ostati veran zemlji. Heraklitovo i Šilerovo zaigrano dete sveta. Kraj ironičnog otpora. Slom. Petnaesto poglavlje Život, samo život. Omladinski pokret. Životna forma. Landauer. Proboj mistike. Hugo fon Hofmanstal, Rilke i Štefan George. Vilhelminska čarolija kulisa: čelična romantika gradnje ubojnog brodovlja. Ideje 1944. Tomas Man u ratu. Etički vazduh, faustovski miris, krst, smrt i grob. Šesnaesto poglavlje Sa Čarobnog brega u ravnicu. Langemark. Putnik između dva sveta. Dva avanturistička srca:Ernst Jinger i Franc Jung. Pomama za plesom u Tiringenu. Jutarnja vožnja po unutrašnjosti. Naporna stvarnost. Čekanje na veliki trenutak. Eksplodirajuće starine na kraju Republike. Hajdegerov politički romantizam. Sedamnaesto poglavlje Romantizam pod optužbom. Koliko je romantičan bio nacionalsocijalizam? Rasprava oko romantizma u NS-kulturnom aparatu. NS-modernizam: čelični romantizam. Romantizam Rajha. Nirnberg. Romantični mentalitet kao predistorija. Dionizijski život ili biologizam. Otuđenost od sveta, pijetet prema svetu i svetorušilački bes. Viša interpretacija grubog dešavanja. Hajdeger kao primer. Hitler i grozničavi snovi romantizma. Zabluda i istina. Osamnaesto poglavlje Katastrofa i njeno romantično tumačenje: Doktor Faustus Tomasa Mana. Viša interpretacija grubog dešavanja. Otrežnjenje. Alkoholičari na suvom. Skeptična generacija. Još jednom nova stvarnost. Avangardizam, tehnika i mase. Adorno i Gelen u Noćnom studiju. Koliko je romantičan bio pokret 68? O romantizmu i politici. Literatura Registar imena `Ridiger Zafranski (1945, Rotvajl u Virtenbergu), studirao i doktorirao filozofiju, nemačku književnost i istoriju u Frankfurtu na Majni i Berlinu. Bio je docent na Slobodnom univerzitetu u Berlinu i urednik Berlinskih svesaka. Sarađivao je sa Peterom Sloterdijkom na Drugom programu nemačke televizije. Objavio je petnaestak knjiga o E. T. A. Hofmanu, Šopenhaueru, Geteu, Šileru, Ničeu, Hajdegeru i dr. Njegova dela su prevedena na preko trideset jezika. Ono što je oko 1800. godine nazvano „romantičarska škola`, okupljalo se oko braće Šlegel, i časopisa „Ateneum`. Taj razjareni i spekulativni duh filozofskog početka Fihtea i Šelinga, te proza Tika i Vakenrodera očaravali su kao čežnja za pro- šlošću i kao novoprobuđeni smisao za čudnovato, kao i Novalisova naklonjenost noći i mistici, kao poletni duh generacije koja je nastupala misaono i razigrano, da bi u svet duha i poezije donela impuls revolucije. Istorija romantizma počinje s Herderovim pomorskim putovanjem do Frankfurta. Tragovi romantizma i romantičnosti u nemačkoj kulturi vode u Berlin, Jenu, Drezden. Romantizam je epoha, romantičnost je ideologija koja nije ograničena na epohu. Romantični duh ne ostaje isti, promenljiv je i protivrečan, čežnjiv i ciničan, zatreskan u nerazumljivo i narodno, ironičan i sanjalački, zaljubljen u sebe i društven, svestan forme i ukidanja forme. Stari Gete je rekao da je romantično bolesno. Ali ni on nije mogao da ga se odrekne.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Rüdiger Safranski Romantik Jozef Frajher Fon Ajhendorf Ahim Fon Arnim Gotfrid Ben Edmund Berk Isaija Berlin Šarl Bodler Klemens Brenatno Albreht Direr Erik Fegelin Johan Gotlib Fihte Ludvig Fojerbah Arnold Gelen Jozef Geres Johan Volfgang Gete Karl Grose Martin Hajdeger Hajnrih Hajne Fridrih Helderlin Gotfrid Johan Herder Goerg Vilhelm Fridrih Hegel Adolf Hitler Ernst Teodor Amadeus Hofman Hugo Fon Hofmantal Imanuel Kant Ludvig Klages Hajnrih Fon Klajst Tomas Man Karl Marks Herbert Markuze Adam Miler Napoleon Bonaparta Fridrih Niče Gotlob Fridrih Fon Hardenberg Novalis Žan Paul Žan Žak Ruso Fridrih Vilhelm Šeling Fridrih Šiler Fridrih Ernst Šlajermaher Avgust Vilhelm Šlegel Fridrih Šlegel Artur Šopenhauer David Fridrih Štraus Ludvig Tik Rihard Vagner Hajnrih Vakenroder Maks Veber Johan Joakim Vinkelman

Autor - osoba Milton, John, 1608-1674 = Milton, Džon, 1608-1674 Naslov Areopagitika i drugi spisi o građanskim slobodama / Džon Milton ; preveo Darko Bolfan Jedinstveni naslov Prose writings. srpski jezik Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1990 Izdanje 1. izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : `Filip Višnjić`, 1990 (Aranđelovac : Napredak) Fizički opis XII, 157 str. : ilustr. ; 21 cm Drugi autori - osoba Bolfan, Darko Inđić, Trivo, 1938-2020 = Inđić, Trivo, 1938-2020 Zbirka Libertas (kart. sa omotom) Napomene Prevod dela: Prose Writings / John Milton Tiraž 2000 Str. VII-XII: Umesto predgovora / Trivo Inđić Napomene i bibliografske reference uz tekst. Predmetne odrednice Sloboda štampe Engleska -- Politička istorija SADRŽAJ Umesto predgovora Trivo Indić ... VII Umesto biografije – Autobiografski odlomci iz dela „Defensio secunda“ (Druga odbrana engleskog naroda) (1654) ... 3 Odlomci iz Ukaza engleskog parlamenta od 14. juna 1643. godine ... 13 Areopagitika (1644) ... 23 Rasprava o kraljevima i magistratima (1649) ... 79 Ikonoborac (1649) ... 107 Pripravan i lak način za uspostavljanje slobodnog komonvelta (1660) ... 123 Džon Milton (engl. John Milton, London, 9. decembar 1608 – London, 8. novembar 1674) engleski je književnik, to jest poznati esejista, pesnik i dramatičar. Njegov religiozni ep Izgubljeni raj smatra se jednim od najboljih dela napisanih na engleskom jeziku. To delo je napisano u vreme ogromanog verskog fluksa i političkih preokreta. Ono se bavi padom čoveka, uključujući iskušenje Adama i Eve od strane palog anđela Satane i njihovo proterivanje iz Rajskog vrta. Izgubljeni raj se smatra jednim od najvećih književnih dela ikada napisanih, i uzdigao je Miltonovu široku reputaciju kao jednog od najvećih pesnika u istoriji. Milton je aktivno učestvovao u političkim borbama svoje epohe. Kad je nakon pogubljenja kralja u januaru 1649. objavio spis u kojem opravdava taj Kromvelov postupak, imenovan je sekretarom novoosnovanog državnog veća. Na tom poslu je izgubio vid 1652. godine. Nakon trijumfa kontrarevolucije 1660, njegove knjige su javno spaljivane, a on bačen u tamnicu, mada je ubrzo oslobođen. Vilijam Hejlijeva biografija iz 1796. godine ga naziva „najvećim englekim autorom”, i on se generalno smatra „jednim od najprominentnijih pisaca na engleskom jeziku”, mada je kritički prijem oscilovao tokom vekova nakon njegove smrti (često zbog njegovog republikanizma). Samjuel Džonson je hvalio Izgubljeni raj kao „poemu koja ... u pogledu dizajna može da zauzme prvo mesto, a što se tiče performanse, drugo, među produkcijama ljudskog uma”, mada nije podržavao Miltonovo političko opredeljenje. Džon Milton je rođen u ulici Bred broj 9 u Londonu dana 9. decembra 1608. godine, kao sin kompozitora Džona Miltona i njegove supruge Sare Džefri. Stariji Džon Milton (1562–1647) preselio se u London oko 1583. pošto ga je njegov pobožni katolički otac Ričard „Rendžer“ Milton razbaštinio zbog prihvatanja protestantizma. U Londonu se stariji Džon Milton oženio Sarom Džefri (1572–1637) i postigao trajni finansijski uspeh kao pisar.[9] On je živeo je i radio u kući u Čipsajdu, u ulici Bred gde se nalazila kafana Sirena. Stariji Milton je bio poznat po svojoj veštini kao muzički kompozitor, a ovaj talenat ostavio njegovog sina sa doživotnum zahvalnošću za muziku i prijateljstvo sa muzičarima kao što je Henri Laz. Blagostanje Miltonovog oca omogućilo je njegovom najstarijem sinu da dobije privatnog učitelja, Tomasa Janga, škotskog prezbiterijanca sa magistraturom stečenom na Univerzitetu Sent Endruz. Jangov uticaj je takođe poslužio kao pesnikov uvod u verski radikalizam. Nakon Jangovog tutorstva, Milton je pohađao školu Svetog Pavla u Londonu, gde je počeo da uči latinski i grčki; klasični jezici su ostavili pečat na njegovu poeziju i prozu na engleskom (on je takođe pisao na latinskom i italijanskom). Prve Miltonove kompozicije poznatog datuma nastanka su dva psalma napisana kad mu je bilo 15 godina u Long Beningtonu. Jedan od savremenih izvora su Kratki životi Džona Obrija, neujednačena kompilacija koja uključuje izveštaje iz prve ruke. U tom delu, Obri citira Kristofera, Miltonovog mlađeg brata: „Kada je bio mlad, veoma je naporno učio i sedeo je do veoma kasno, obično do dvanaest ili jedan sat noću”. Obri dodaje: „Njegov ten je bio izuzetno lep – bio je toliko lep da su ga zvali dama Hristovog koledža.“ Godine 1625, Milton je ušao u Hristov koledž na Univerzitetu u Kembridžu, gde je diplomirao 1629. godine, rangirajući se na četvrtom mestu od 24 diplome sa počastima te godine na Univerzitetu u Kembridžu. Zatim spremajući da postane anglikanski sveštenik, Milton je magistrirao na Kembridžu, okončavši studije dana 3. jula 1632. Moguće je da je Milton bio rustikovan (suspendovan) u prvoj godini na Kembridžu zbog svađe sa svojim učiteljem, biskupom Vilijamom Čapelom. On je svakako bio kod kuće u Londonu u vreme posta 1626; tamo je napisao Elegia Prima, svoju prvu latinsku elegiju, Čarlsu Diodatiju, prijatelju iz Svetog Pavla. Na osnovu napomena Džona Obrija, Čapel je „išibao” Miltona. Ova priča je sada sporna, iako je Milton zasigurno mrzeo Čapela. Istoričar Kristofer Hil primećuje da je Milton očigledno bio rustikovan, i da su nesuglasice između Čapela i Miltona mogle biti verske ili lične. Takođe je moguće da je, poput Isaka Njutna četiri decenije kasnije, Milton poslat kući iz Kembridža zbog kuge, koja je značajno pogodila Kembridž 1625. Na Kembridžu je Milton bio u dobrim odnosima sa Edvardom Kingom; kasnije mu je posvetio „Lajsidas”. Milton se takođe sprijateljio sa anglo-američkim disidentom i teologom Rodžerom Vilijamsom. Milton je podučavao Vilijamsa na hebrejskom u zamenu za časove holandskog. Uprkos tome što je stekao reputaciju u pogledu pesničke veštine i opšte erudicije, Milton je patio od otuđenja među svojim vršnjacima tokom svog boravka u Kembridžu. Nakon što je jednom prilikom posmatrao svoje kolege studente kako pokušavaju da izvedu komediju na bini koledža, zabeležio je, „oni su sebe smatrali galantnim muškarcima, a ja sam ih smatrao budalama“. Milton je takođe prezirao univerzitetski nastavni plan i program, koji se sastojao od pompeznih formalnih debata vođenih na latinskom o nejasnim temama. Njegov sopstveni korpus nije bio lišen humora, posebno njegova šesta predigra i njegovi epitafi o smrti Tomasa Hobsona. Dok je bio na Kembridžu, napisao je niz poznatih kraćih engleskih poema, uključujući „U jutro Hristovog rođenja“, „Epitaf o divnom dramskom pesniku, V. Šekspiru“ (njegova prva štampana pesma), L`Allegro, i Il Penseroso. Dela Poezija i drama 1629: On the Morning of Christ`s Nativity 1630: On Shakespeare 1631: On Arriving at the Age of Twenty-Three 1632: L`Allegro 1632: Il Penseroso 1634: A Mask Presented at Ludlow Castle, 1634, commonly known as Comus (a masque) 1637: Lycidas 1645: Poems of Mr John Milton, Both English and Latin 1652: When I Consider How My Light is Spent (Commonly referred to as `On his blindness`, though Milton did not use this title)[а] 1655: On the Late Massacre in Piedmont 1667: Paradise Lost 1671: Paradise Regained 1671: Samson Agonistes 1673: Poems, &c, Upon Several Occasions Arcades: a masque. (date is unknown). On his Deceased wife, To The Nightingale, On reaching the Age of twenty four. Proza Of Reformation (1641) Of Prelatical Episcopacy (1641) Animadversions (1641) The Reason of Church-Government Urged against Prelaty (1642) Apology for Smectymnuus (1642) Doctrine and Discipline of Divorce (1643) Judgement of Martin Bucer Concerning Divorce (1644) Of Education (1644) Areopagitica (1644) Tetrachordon (1645) Colasterion (1645) The Tenure of Kings and Magistrates (1649) Eikonoklastes (1649) Defensio pro Populo Anglicano [First Defence] (1651) Defensio Secunda [Second Defence] (1654) A Treatise of Civil Power (1659) The Likeliest Means to Remove Hirelings from the Church (1659) The Ready and Easy Way to Establish a Free Commonwealth (1660) Brief Notes Upon a Late Sermon (1660) Accedence Commenced Grammar (1669) History of Britain (1670) Artis logicae plenior institutio [Art of Logic] (1672) Of True Religion (1673) Epistolae Familiaries (1674) Prolusiones (1674) A brief History of Moscovia, and other less known Countries lying Eastward of Russia as far as Cathay, gathered from the writings of several Eye-witnesses (1682) De Doctrina Christiana (1823) MG105 (N)

Kao na slikama, ima površinske blede fleke na prednjoj korici, ne ometa korišćenje, unutra lepo očuvano Sadržaj Specula, speculi; Jurgis Baltrusaitis- Pitagorino ogledalo; Geza Rohajm- Ogledala i vladari; Jelena Galović- Astečko ogledalo; Tihomiir R.Đorđević- Smrt i zao pogled; Gustav F.Hartlau- Magično očge+ledalo u slikarstvu; Gustav Rene Hoke- Magija ogledala/Manirizam; Radmila Mihailović- Srpski ikonostas XVIIIveka i ogledalo; Žilber Lasko- Poduke ogledala; Marko Nedeljković- Viđenje i zagonetka; Bruno Ernst- Ešerovo čarobno ogledalo; Žan Ruse- Odblesci u vodi; Beata Thomka- Stupanje u ogledalo; Saša Hadžitančić `S ove i s one strane iskustvenog `; Radoman Kordić- Ko me vidi; Milan Popović- Transfer ikontratansfer u terapiji narcističnih pacijenata; Kolja MIćević-Taj nemi savetnik; Petar Brečić- Jedan okvir za zrcalo; Luj Maren- on, ja; Dževad Karahasap- Smrt, jezik i ogledalo; Horhe Luis Borhes- Ogledala; Mioddrag Pavlović- Carigrad u zori; Fernando Arabal- Ogledala; Ante Armanini- Ogledalo u šumi; Vlada Urošević- Vlada u ogledalu; Vladan Radovanović- Vežbe; Judita Šalgo- Po/dela; Žarko Rošulj- Metamorfoze; Žak Sternberg- Ogledalo; Anais Nin- Devojačko ogledalo; Milenko Pajić- Svet ogledalasamo pet novčića; Sveta Lukić- Didroov dijalog; Dušan Milovanović- Od tardicionalizma do odsustva kriterijuma; Žarko Trebješanin-Nemoćno osporavanje; Svetozar Koljević- Hodočašće Atanasija Svilara; Milan Damljanović- Umetnik o umetnosti; DSimon Simonović- O umetnosti Ernesta Bloha; Simon Jovanoić- Kultura Renesanse Euđenija Garena; Miodrag Lazarov- Pashu; Radovi,tekstovi Džona kejdža; Siman Simonović- Estetika dimenzija Herberta Markuzea; Simon Jovanović- Eseji Pavla Stefanovića; Milosav Mirković- Moji savremenici Josipa Vidmara; Dobrivoje Stanojević- Vreme našeg zemnog života Stanoja Makragića; Sirene bez posla Božidara Milidragovića; Nigde nikog Aleksandra Ristovića; Miodrag Jauković- Orden Stepana Ćuića; Nada Popović/Perišić- Bel tempo Bore Ćosića; Delo je jedan od najznačajnijih srpskih i jugoslovenskih književnih časopisa. Izlazio je jednom mesečno, od 1955.[1] do 1992. godine. Prvi urednik bio je Antonije Isaković, a kasnije su se smenjivali neki od najpoznatijih srpskih književnika tog vremena: Oskar Davičo, Muharem Pervić, Milosav Buca Mirković, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Bio je to avangardni časopis i u vreme socijalističkog režima u SFRJ često cenzurisan.[2] Istorija[uredi | uredi izvor] Časopis Delo počeo je da izlazi 1955. godine, u atmosferi znatno liberalnijeg duha nego što bi se to moglo očekivati u tadašnjem socijalističkom režimu. Dah promena okrenut zapadu strujao je celom beogradskom umetničkom scenom, pa taj avangardni trend prati i Delo. Već prvi broj, koji otvara Vasko Popa ciklusom „Igre”, predstavlja sliku njegove buduće programske koncepcije okrenute mlađim autorima, sklonijim modernijem duhu.[2] Uredništvo i saradnici[uredi | uredi izvor] Prvi je na mestu glavnog urednika Dela bio Antonije Isaković[1], a kasnije su se na mestu urednika smenjivali neki od najvećih srpskih pisaca tog vremena: od br. 1 (1961) Oskar Davičo, od br. 11 (1961) Muharem Pervić, od br. 5/6 (1980) Jovica Aćin i od br. 1 (1980) Slobodan Blagojević[3] Delo je imalo i impozantnu listu saradnika, a provokativnost je bila osnovna odlika svih njegovih urednika.[2] Antonije Isaković Antonije Isaković Oskar Davičo Oskar Davičo Muharem Pervić Muharem Pervić Jovica Aćin Jovica Aćin Sadržaj časopisa[uredi | uredi izvor] U Delu se, pre svega, negovala beletristika. U vreme Antonija Isakovića, kao odgovornog urednika, primetan je primat proze, romana i pripovetke nad poezijom, dok je kasnije slučaj bio obrnut. Žanr koji je ovaj časopis posebno negovao je esej, a književna kritika bila je zastupljena u obliku tekuće i retrospektivne. Delo nije zanemarivalo ni ostale vidove stvaralaštva. U njemu se pisalo o pozorištu, filmu i likovnoj umetnosti, a dozirana pažnja posvećivana je i takozvanoj društvenoj sferi, često u polemičnom tonu. Poseban pečat Delu dala su njegova dva poslednja urednika, Jovica Aćin i Slobodan Blagojević. Univerzalne, a opet skrajnute teme, koje pokreću njih dvojica kod prvog su više težile erotskom, alternativnom i mističkom, dok su kod drugog sagledane kroz filozofski aspekt i naglašavanje marginalizovanih pojava, poput homoseksualnosti i ženskog pitanja.[2] Cenzura[uredi | uredi izvor] Časopis Delo često je bio na meti cenzora. Brojne sudske i personalne zabrane nisu bile slučajne. Najveća cenzura sprovedena nad ovim časopisom vezana je za 1968. godinu, u vreme kada je urednik bio Muharem Pervić. Veliki broj naručenih tekstova u vezi sa aktuelnim društvenim zbivanjima tada su potpisali autori poput Ljubomira Tadića, Simona Simonovića, Nikole Miloševića i drugih. Drugi slučaj zabrane odnosi se na „Leto moskovsko”, Mihajla Mihajlova, koji je zbog toga bio policijski isleđivan i na kraju zatvoren, dok je treći primer posebno zanimljiv, jer cenzuru broja izaziva kritički tekst na temu ondašnjeg društva, a napisao ga je Milorad Vučelić.[2]

MARKETING GURU PHILIP KOTLER I GLOBALNI MARKETING STRATEG MILTON KOTLER ĆE VAM POKAZATI KAKO DA PREŽIVITE NESTABILNE EKONOMSKE VODE! Ako mislite da firme ne mogu rasti u spororastućoj ekonomiji, knjiga Marketingom do rasta će promeniti vaše mišljenje. Mnoge firme zasnivaju planove rasta na jednoj ili dve strategije, često usvojene pre nego što je svet postao globalizovan i tehnološki napredan. Firme sada moraju istražiti svih osam načina koji mogu obećati novi rast. Da li je vaša firma inovativna? Da li je vaš brend jak kao što bi trebalo biti? Jesu li vaši klijenti zadovoljni i odani? Jeste li sposobni oteti tržište konkurenciji? Da li ste poslovanje preselili u Kinu, Brazil ili na neka bržerastuća tržišta? Da li ste preuzimali druge kompanije ili sklopili nove saveze? Da li ste osvojili nove kupce pokazujući svoje prave vrednosti? Da li ste sklopili partnerstva s vladama i nevladinim organizacijama u novim projektima? Razmislite šta to rade druge firme da bi postigle veći rast u spororastućoj svetskoj ekonomiji ili industriji. Sjedinjene Države, Evropska unija i druge razvijene zemlje suočavaju se s godinama kontinuirano niskog ekonomskog rasta, toliko niskog da broj novih radnih mesta u velikoj meri neće odgovarati povećanju broja radnika. U razvijenom svetu, koji se suočava s bolno sporim rastom ekonomije, potrebna je primena kreativnih marketinških strategija radi uspešnog takmičenja za ograničenu bazu kupaca. Knjiga Marketingom do rasta pokazuje kako preživeti u ovim uzburkanim ekonomskim vodama. Detaljno se navodi devet megatrendova koji nude nove mogućnosti u ovoj deceniji, uključujući globalnu preraspodelu bogatstva, urbanizaciju, rastući globalni trend „zelene” ekonomije, brze promene društvenih vrednosti i drugo. Procenite koliko je vaša poslovna delatnost spremna za ovakvo promenljivo ekonomsko okruženje kroz osam strategija rasta: • Povećajte svoj tržišni udeo: Budite bolji od konkurencije i povećajte svoj tržišni udeo. • Razvijte entuzijazam kod svojih kupaca i deoničara: Privucite obožavaoce i razvijte bazu lojalnih partnera u svom lancu snabdevanja. • Stvorite moćan brend: Dizajnirajte moćan brend koji deluje kao živa platforma za strategije i delovanje vaše organizacije. • Stvarajte inovativne, nove proizvode, usluge i iskustva: Razvijajte kulturu inovativnosti i koristite svež pristup novim ponudama i iskustvima. • Međunarodna ekspanzija: Prepoznajte međunarodna makro i mikrotržišta s visokom stopom rasta i uspešno se na njima pozicionirajte. • Preuzimanja, spajanja i strateški savezi: Ostvarujte rast privlačnim prilikama za partnerstvo putem preuzimanja, spajanja, strateških saveza i zajedničkih ulaganja. • Izgradite izvanrednu reputaciju kao društveno odgovorna firma: Unapredite društveni karakter svoje firme da biste dobili više poštovanja, kao i podršku javnosti i deoničara. • Stvarajte partnerstva s vladom i nevladinim organizacijama: Uspešno se takmičite za pružanje usluga i proizvoda koji su potrebni vladama širom sveta. Ovo su najopasnija vremena od Velike depresije, međutim i dalje je moguće ostvarivati rast. Naučite da sprovodite ove proverene strategije i postignete stope rasta na kojima će vam vaši konkurenti zavideti. Kratak sadržaj 1. Uvod: Priprema za svladavanje osam puteva k rastu 2. Rastite povećavanjem svog tržišnog udjela 3. Rastite stvaranjem odanih kupaca i dionika 4. Rastite razvijanjem moćnog brenda 5. Rastite stvaranjem inovativnih proizvoda, usluga i iskustava 6. Rastite širenjem na međunarodna tržišta 7. Rastite spajanjima, preuzimanjima, strateškim savezima i zajedničkim ulaganjima 8. Rastite izgrađivanjem izvanredne reputacije kao društveno odgovorna tvrtka 9. Rastite stvaranjem partnerstva s vladom i nevladinim organizacijama 10. Epilog, Bilješke PHILIP KOTLER je jedan od vodećih autoriteta u svetu iz oblasti marketinga, a njegovi tekstovi poslednjih četrdeset godina definišu marketing širom sveta. Spomenimo samo neke njegove knjige: Marketing Management (14. izdanje), Marketing 3.0, Ten Deadly Marketing Sins te Corporate Social Responsibility. Takođe je uvaženi profesor međunarodnog marketinga s titulom S. C. Johnson & Son u Školi menadžmenta Kellogg na Univerzitetu North-western. Novine Financial Times proglasile su ga četvrtim najuticajnijim guruom menadžmenta, a Wall Street Journal proglasio ga je šestim najutjecajnijim poslovnim misliocem. MILTON KOTLER je predsednik firme Kotler Marketing Group USA sa sedištem u Washingtonu, D. C., kao i Kotler Marketing Group China sa sedištem u Pekingu, koja je prepoznata kao najbolja konsultantska firma za marketing strategije u Kini. Takođe je autor knjige A Clear-Sighted View of Chinese Business Strategy (Oštrouman pogled na kinesku poslovnu strategiju), a često piše i za kinesku poslovnu štampu.

FILOZOFSKA TOPOLOGIJA Milan Brdar Studija Filozofska topologija predstavlja zaokružen opus prof. dr Milana Brdara, nakon 40 godina njegovog istraživačkog rada. Kao u svakom filozofskom istraživanju, tako i u ovoj studiji prepoznajemo intenciju da se odgovori na večita filozofska pitanja: koja je definicija filozofije, da li se filozofija uopšte može definisati, da li se može odrediti kao naučna disciplina, da li je moguće govoriti o njenoj metodologiji? Uzimajući u obzir sve pokušaje definisanja, Brdar odlučno definiše filozofiju kao `refleksiju Logosa`. Logos se razrađuje na osnovu različitih perioda filozofskih pravaca, u zavisnosti od tla i vremena u kojem se isti definiše. Prema takvim postavkama, Brdar izdvaja četiri osnovna `logička prostora`, odnosno `toposa`, koji bi trebalo da označavaju nešto poput aksioma ili principa. Pozivajući se na Aristotela, on definiše topos kao mesto odakle se izvode argumenti, odnosno mesto na koje se poziva pri argumentaciji; ako je topos npr. Biće, celokupno područje tog toposa podrazumevaće sve ono što postoji, odnosno sve ono što bivstvuje, živi. Prema Brdarevoj analizi, ta četiri toposa su: Biće (dominantan topus u filozofiji Starog veka), Smisao (u filozofiji Srednjeg veka svekoliki smisao predstavljalo je Sveto trojstvo), Mišljenje (u filozofiji Novog veka, od Dekarta do Hegela), i Jezik (u filozofiji XX veka). Zapravo, on uvodi i peti topos - Čin (Postupak), koji povezuje sve prethodno navedene topuse. Uvodeći kategoriju `filozofske topologije` Brdar je na pragu da reši pitanje metodologije filozofije. On smatra da je ovakva vrsta pregleda filozofije, od njenog nastanka pa sve do danas, jedna dovršena struktura. Tu zaokruženost upoređuje sa igrom šaha: pravila igre su poznata, i ona se ne menjaju - što znači da je ta igra strukturno završena. Međutim, postoji više poteza koji variraju od partije do partije; isto kao i u filozofiji, koja podrazumeva diskusiju od jedne teme na drugu temu, pa je u tom smislu filozofija tematski beskonačna. Dakle, u ovoj studiji prof. Brdar okreće se dvostrukom procesu: prvi - ukupna istorija filozofije, drugi - topološki sistem koji se opravdava pomoću refleksija Logosa. Svojim radom uspeo je da vrati na scenu nepravedno zanemarenu disciplinu metodologije istorije filozofije, i pokušao da nam na sveobuhvatan način predstavi svet filozofije. Takođe, on nas upućuje i na problem smisla fenomena jezičkog okreta u XX veku, na značaj analize diskurzivnog iskaza za XX-vekovni problem prevladavanja metafizike, kao i na demitologizaciju problema utemeljenja znanja od Platona do filozofije XX veka. Na ovo jedinstveno putovanje, prof. Brdar nas kroz ovu studiju vodi od antičke filozofije i verovanja u sirene sve do sadašnjeg trenutka, pokušavajući da nam pokaže put do vraćanja na prave vrednosti, koje čovek XXI veka sve manje razaznaje u virtuelnom svetu televizije i društvenih mreža. Monografija navedenog naslova koncentrisana je na tri problema:1) problem smisla fenomena jezičkog okreta (Linguistic turn) u filozofiji XX veka; 2) značaj analize diskurzivnog iskaza za XX-vekovne problem prevladavanja metafizike; 3) demitologizaciju problema utemeljenja znanja od Platona do so filozofije XX veka.Prema osnovnoj metodskoj postavci, autor pristupa problemu 1) uvodeći pojmove svog originalnog koncepta koji zove filozofska topologija i iz nje izvedene topološke metode. Na taj način razvija metodsku osnovu za tematizovanje ukupne istorije filozofije od Antike naovamo, radi pripreme odgovora na pitanje o smislu jezičkog okreta. Broj strana:570Pismo:ćirilicaPovez:Broširani povezFormat:22.5x14 cmGodina izdanja:2019 Rođen 14.03. 1952. (Ruma), osnovnu školu završio u Podgorici, srednju školu i fakultet u Beogradu gde je stekao i doktorat. Diplomirao je na Filozofskom fakultetu (grupa za sociologiju) u Beogradu, gde je i doktorirao. Radio u Institutu za društvene nauke. Od 2001. godine predaje na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu (predmeti Filozofska metodologija i Opšta sociologija). Uređivao je mnoge časopise: Gledišta, Theoria, Sociološki pregled. Bio je predsednik Srpskog filozofskog društva. Do sada je objavio brojne naučne radove u domaćim i stranim časopisima, kao i nekoliko knjiga: Kritika filozofije i metodologije društvenih nauka u delu Karla Popera (1981); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1917-1923 (2001); Praksis odiseja: studija nastanka boljševičkog totalitarizma 1923-1929 (2001); Filozofija u Dušanovom pisoaru. Postmoderni presek XX-vkovne filozofije (2003); Uzaludan poziv. Sociologija znanja između ideologije i samorefleksije: slučaj Karla Manhajma i Prosvetiteljstva (2005); Pouke skromnosti: Karl Poper, otvoreno društvo, nauka i filozofija (2007).

PODVLAČEN TEKST KROZ CELU KNJIGU, MOŽDA NA NEKIH 30 - 40 STRANA, OSTALO OK David Icke Najveća tajna Knjiga koja će promeniti svet 2006 GOD 540 str Consiglieri, Beograd U svojim knjigama David Icke uz obilje detalja i dokaza otkriva kako iste, međusobno povezane, krvne linije kontroliraju naš planet tisućama godina. Oni su stvorili sve veće religije i suzbijali duhovna i ezoterijska znanja koja čovječanstvo mogu osloboditi njihovog mentalnog i emocionalnog zatvora. Icke razotkriva prave korijene kršćanstva i drugih velikih religija, i dokumentira suzbijanu znanost koja objašnjava zašto se svijet suočava s vremenom nevjerojatnih promjena i preobrazbi. «Kao dječak» - kaže Icke - «uvijek sam se pitao kako je par otoka koji se jedva vide na globusu moglo stvoriti carstvo koje se protezalo oko cijelog svijeta. Sada je razlog jasan. To uopće nije bilo Veliko Britansko Carstvo. Bilo je to carstvo Babilonskog Bratstva. David Icke je tvorac možda najnevjerojatnije i najsloženije teorije zavjere, u kojoj tvrdi da se nekada davno u povijesti ljudskog roda, ljudska vrsta izmiješala sa izvanzemaljskom. Miješanje se dogodilo između ljudske vrste i jedne vrste gmazovske skupine izvanzemaljaca. `Najveća tajna,` je tvrdi David Icke, da su pripadnici ove hibridne vrste postali lideri svjetskog poretka sa epicenentom svoga djelovanja u Londonu, od kud su kroz povijest svoju vlast proširili u Ameriku, Australiju, Afriku i Novi Zeland... Odmah nakon što je početkom devedesetih počeo javno iznositi svoje ideje, David Icke je postao predmetom neviđenog podsmijeha. To nije nimalo ne iznenađuje kad se uzme u obzir da se radi o vrlo izravnom čovjeku, a njegove su teorije takve da i najotvorenijim ljudima moraju u prvi mah zvučati nerazumno i lako ih je otpisati kao besmislice. Međutim, danas je David Icke u cijelom svijetu vrlo traženi predavač. Vlasnik je nekoliko web- lokacija, e-magazina i izdavačke kuće. Objavio je desetak uspješnih knjiga. Neprestano je na turnejama po Sjevernoj Americi, Europi, Australiji, Južnoj Africi i drugdje. Postigao je planetarnu popularnost a njegovi su se protivnici prestali podsmjehivati, i sada u njemu vide opasnog poremećenog antisemita koji je prijetnja demokraciji! David Icke rođen je 1952. u siromašnoj radničkoj obitelji u engleskom gradu Leicesteru. Od malih je nogu želio postati profesionalni nogometaš, i želja mu se ostvarila. Međutim, čim je zaigrao u engleskoj ligi, počeli su zdravstveni problemi. David je pet godina trenirao usprkos strašnim bolovima uzrokovanim reumatoidnim artritisom. Kasnije će reći da su to bile godine u kojima se čeličio njegov karakter i testirala njegova upornost. Na kraju je ipak bio prisiljen odustati i odlučio je postati najavljivač na BBC-ju. Uspio je i u tome, premda uz velike poteškoće, budući da je zbog nogometa rano odustao od školovanja. Nakon nekog vremena, David se zainteresirao za ekologiju, i postao je nacionalni glasnogovornik Britanske stranke zelenih. Krajem osamdesetih, sve više razočaran politikom i televizijom, okreće se pisanju knjiga. Istovremeno počinje doživljavati mistička iskustva. Kao posljedica jednog, u Davidovoj se svijesti srušila brana, i on je započeo svoju misiju oslobađanja svijeta od vlasti gmazova širenjem istine i poticanjem duhovne preobrazbe čovječanstva. Hrvatski tisak Masovna ubistva u zemljama kao što su Alžir, Ruanda i Burundi ne događaju se spontano, već su to do detalja organizovane akcije, baš kao što je slučaj i sa genocidom i konfliktom u bivšoj Jugoslaviji, Avganistanu, Kambodži, Laosu, Šri Lanki itd. Istorija masona Prava istorija templara i masona - kakvu nijedan mason ne želi da prizna niti da zna. Satanizam Sve o satanističkim ritualima žrtvovanja ljudi i dece koji se masovno odigravaju svuda u svetu, od najranije istorije do danas, vrlo detaljno, sa svim imenima ljudi i mesta, teorijom i praksom. Vrhunac perverzije iluminata je dovođenje na vlast njihovog čeda Adolfa. Finansiran je od strane engleske banke preko britanske kraljevske porodice. Ova nemačka kraljevka kuća Saks-Koburg-Gota morala je posle II svetskog rata da promeni ime u kraljevku kuću Vindzor. Hemijski gigant i srce Hitlerove ratne mašinerije I.G. Farben koji je vodio logor u Aušvicu ogranak je američkog Standard Oila u vlasništvu Rokfelerovih-Rotšildovih. Ciklon B je do pred kraj rata uvošen iz Amerike. Ni jedna fabrika I.G. Farbena ni Forda nije oštećena u savezničkom bombardovanju Nemačke... D2

A.Peragraš O OGNJOPARDU ogled iz kriptozoologije MAH, Beograd, 2003. 130 ilustrovanih strana, tvrd povez, A4 format. Odlično očuvana. Konačno još jedna Peragrašova knjiga! – uzdahnuće mnogi poštovaoci ovog autora. Prethodna knjiga Ale i bauci, koju mnogi nazivaju kultnom, bila je, osim pasoša, jedini štampani deo prtljaga nekih putnika koji su početkom devedesetih odlazili u pečalbu preko mora. Na početku se mora reći da A. Peragraš jeste Aleksandar Palavestra, čovek sa istim inicijalima, arheolog, profesor i ekspert za ćilibar, koga u ovoj knjizi o ognjoprdu odaje ljubav prema ćilibaru kao Kerola ljubav prema matematici. A. Peragraš je A. Palavestrin Mister Hajd, naučnik zastranio u umetnost, istraživač podsvesti, čudnih stvari i tajanstvenih pojava u našem narodu. Poštovaoce dela A. Peragraša, pogotovo one koji pomno prate i proučavaju sve dostupne radove ovog autora, upućujemo i na sledeće tekstove: `Pingvin sisavac` i `Zlobna zeba` (Mladost, 1982), osam tekstova Ale i bauci koji prethode knjizi (`Politikin zabavnik`, 1987), dva teksta sa polemikom o vešticama (PZ, 2001), esej o lupar-guskama koje rastu na drveću (PZ, 2001), izvanredno elaborisan pogovor za knjigu Priručnik za gajenje domaćeg metamorfa R. Ćirića (Mah, 2002) i najnoviji tekst o kućnim gnomima (PZ, 2002). Kao što kostimi majmuna-pračoveka u filmu Odiseja u svemiru nisu dobili Oskara jer su članovi Filmske akademije bili uvereni da su majmuni bili pravi, tako ni knjiga Ale i bauci nikada nije dobila nijednu književnu nagradu – niko nije ni pokušao da je predloži za nagrađivanje jer su svi bili uvereni da je u pitanju naučna, naučno-popularna ili, u najgorem slučaju, `pseudonaučna` knjiga, a ne divan i neobičan primer prave književnosti zaodenute u ruho naučne esejistike. Na sreću, originalnost i duhovitost takve postavke odmah su shvatili čitaoci, tako da je prvo izdanje knjige brzo iščezlo iz knjižara. Trebalo je sačekati kraj raznih nedaća, vazdušnih i drugih opasnosti (za koje su ljudi odmah i spremno optužili ale i bauke) da bi izdavačka kuća Mah posle punih trinaest (!) godina publikovala drugo, dopunjeno i doterano izdanje. Ovaj izdavački potez podsetio je staru i upoznao novu generaciju čitalaca sa delom A. Peragraša. To je bila neophodna predigra i priprema terena za izdavanje ovog novvvog Peragrašovog dela, obima jednakog knjizi Ale i bauci. Kao i u prvoj knjizi, Peragrašova proza dejstvuje na više nivoa – obrazovana deca i obrazovani odrasli mogu da uživaju u suptilnim poigravanjima duha, da razdvajaju maštu od naučnih činjenica, da prepoznaju na koga se odnose posvete i aluzije. Međutim, i predškolska deca i neobrazovani odrasli mogu da uživaju u podsvesnim, mitološkim i kolektivno-nesvesnim aspektima ove literature. U knjizi se opravdano pojavljuje Šerlok Holms, jer je čitavo istraživanje tajanstvenog bića ognjoprda zasnovano na izvanredno malim detaljima, koje oko običnog čoveka ne bi uspelo da primeti. Dečja pesmica koja predstavlja početak, kraj i osnovu cele knjige upućuje nas i na Agatu Kristi i njene zaplete zasnovane na nevinim i naivnim dečjim brojanicama koje su najveća moguća suprotnost smrtonosnim dešavanjima u knjizi i koje ga time još više pojačavaju. U Ognjopardu, dečja pesmica s tragičnim završetkom o mišu i tikvi ukazaće da treba obraćati pažnju na sitnice, jer ponekad mogu imati nesagledive posledice. Može vam se tako desiti da iz neke naoko nevažne kratke pesmice naučite sopstvenu istoriju, kao i (azbučnim redom) alhemiju, anatomiju, antropologiju, arheologiju, astronomiju, botaniku, geografiju, etnologiju, zoologiju, hemiju, heraldiku, književnost, mitologiju, tehnologiju... Za razliku od Ala i bauka, Ognjopard je posvećen jednom jedinom iscrpno proučenom biću. Pisan je starinskim stilom Kerolovih ogleda sa obaveznim opisnim naslovima poglavlja, vinjetom na početku svake glave i kratkim citatima teksta ispod ilustracija. Učtivim, učenim i jasnim starinskim jezikom, Peragraš blagonaklono vraća svežinu i dah zaboravljene čednosti starih knjiga: Ognjopard je najnovija stara knjiga – tačnije `stara dobra` knjiga, i čitajući je osećamo se kao da smo iznenada pronašli izgubljeni rukopis nekog klasičnog autora, neko zatureno retko bibliofilsko izdanje ili zaboravljenu knjigu iz detinjstva. Ognjoprd u službi Karađorđevih ustanika `...Tanasko Rajić je malog ognjoprda mnogo voleo – bili su nerazdvojni. Da bi bonakonče ipak prikrio od radoznalih pogleda, mladić je napravio posebna kola (zatvorene ručne dvokolice, tačke) u kojima je vozio svog ljubimca. Kada je izbio Prvi srpski ustanak, Tanasko se odmah priključio ustanicima i postao Karađorđev barjaktar, ali je kola s ognjoprdom vazda terao sam. Pričao je da se u tim dvokolicama nalazi jedan naročit top iz Austrije, kojim samo on ume da rukuje. Zaista, u bojevima je iz Tanaskovih dvokolica sukljao strašan plamen, sejući pomor i užas među Turcima. Po uzoru na Rajićeva kola, i drugi ustanici su počeli da prave ručne borbene dvokolice, doduše bez bonakonske artiljerije. Bile su to čuvene domuzarabe, tačke sa zaklonom od dasaka koji je štitio onog ko ih gura, dakle neka vrsta primitivnog tenka. Uz pomoć domuzaraba, srpski ustanici su hrabro napadali i osvajali turske šance i utvrđenja. Misteriju ovog čudnog topa na domuzarabi, Rajić je vešto krio. Pametnijima je govorio da ne sme da im oda kakav je to top, pošto je tako obećao Karađorđu (koji je zaista bio upoznat s Rajićevom tajnom), a priprostom svetu i radoznaloj deci odgovarao je da je u dvokolicama strašni zmaj koji će ih spržiti ako ga samo pogledaju. Ne zna se koji je strah bio veći: od Karađorđa ili od `zmaja`, tek bonakon je za sve vreme Prvog ustanka ostao neprimećen, premda vrlo aktivan.` (Odlomak iz studije A.Peragraša `O ognjopardu`, XIX glava u kojoj ognjoprd seje užas za domuzarabe) Aleksandar Palavestra, arheolog i pisac: Polje za maštanje `Radi se o vrsti književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i `Ale i bauci`. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice.` Nakon Ala i bauka, u izdanju Maha nedavno je objavljena druga knjiga A. Peragraša, poznatog i kao Aleksandar Palavestra, arheologa i profesora Filozofskog fakulteta, pod nazivom O ognjopardu – Ogled iz kriptozoologije. Kao i u prethodnoj, i u ovoj knjizi profesor Palavestra (poštovaćemo ipak piščevo pravo ime) otkriva priču koristeći maštu i zbilju. Ovog puta o dabru-bonakonu, važnom zbog sposobnosti da iz žlezde smeštene pod repom izbacuje zapaljivi gas, odnosno o ognjoprdu, što je srpska reč za tu čudnu životinju, a Palavestra je citira po Taktici Lava VI Mudrog iz IX veka. `VREME`: Poigravate se literaturom i naukom, pa svaki podatak koji navodite može, a i ne mora da bude tačan. ALEKSANDAR PALAVESTRA: To je vrsta književnosti koja se poigrava žanrovima. Isto su tako nastale i Ale i bauci. Nisam ni sanjao da će ljudi toliko verovati u ovo i da će se pojaviti serija pseudonaučnih dela koja na slobodan način interpretiraju činjenice. U mojim knjigama je to opravdano, one su književna dela, a ne naučna. I bonakon i dabar postoje u srednjovekovnim Fiziolozima. Bonakon je tamo opisan kao goveče, a dabar kao životinja koja odbacuje žlezde kad ga lovci jure. Pomislio sam, zašto ih ja, literature radi, ne bih spojio u jedno biće, u dabra koji ima neobične sposobnosti da ispod repa ispušta vatru. Onda su se neke stvari u priči same nameštale, naišao sam da Kastorija u Grčkoj ima veze sa imenom kastor-dabar. I tako dalje i tako dalje, nailazio sam na razne detaljekoje sam spojio u istoriju jednog bića. Knjigu počinjete kao četovanje, a završavate kao pustolovni istorijski roman. I jeste četovanje. Tekst sam zaista slao i-mejlom prijateljima, bilo je to u vreme bombardovanja, da bih i sebi i njima olakšao to vreme. U knjizi na jednom mestu postoji navod da upravo počinju prve sirene, i to je u čitavom tekstu jedini iskorak u stavrnost, kao fleš bek: na tom mestu su me prekinule sirene, ja nisam hrabar čovek, ali sam nastavio da pišem. Dakle: delove koje napišem slao sam prijateljima ne bih li komunicirao o nečem što je bilo drugačije od onog oko nas. U knjizi su navedeni njihovi autentični odgovori. Na kraju knjige, možda i zbog atmosfere u kojoj je nastala, oseća se patriotska nota, moj junak se bori protiv neprijatelja. Zaista je moguće da je i to uticaj okolnosti. Na momente se čini kao da se vaš junak našao u nekoj parodiji... Mislite na detalj da su zahvaljujući ognjoprdu Srbi u eneolitu imali gasovod? To jeste možda bilo malo oštrije. Bio je to moj odgovor na nenaučne i smešne teze koje se pojavljuju ne u literaturi nego, nažalost, u nauci. Ali ipak, i u tom delu pisao sam s ironičnom distancom i simpatijama. Uz nepostojeću životinju opisujete istorijske srpske junake, Tanaska Rajića na primer... Možda će mi to neko i zameriti, protumačiće da se podrugujem Tanasku Rajiću ili ko zna čemu. Svi znamo kakav je on bio junak, Vuk Karadžić ga detaljno opisuje i ja to citiram. Ali, ognjoprd uz Tanaska – to je, recimo, nešto što se o njegovom životu ne zna, a sasvim je moguće da se desilo. Tome uostalom i služi literatura, to je slobodno polje za maštanje. Ništa loše o Tanasku nisam napisao. Uostalom, uz njega i ognjoprd postaje junak. Ja volim da slobodno interpretiram podatke. Zašto bi, recimo, bio netačan podatak da je Džošua Vedžvud, deda Čarlsa Darvina, imao bonakona? Zašto je nemoguće da ga je čuvao u dvorištu? Kad istorijske ličnosti zatvore vrata za sobom, mi ne znamo šta one onda rade. I to daje slobodu. Da nije tako, literatura ne bi ni postojala. Ima se utisak da ste se zabavljali pišući O ognjopardu? Jesam, beskrajno. Jedva sam čekao da sednem i pišem. Još zabavnije su mi bile ilustracije. Sâm sam ih radio zato što mi je, za razliku od Ala i bauka, bio potreban jedinstven rukopis. Divno je bilo raditi, na primer, Alhemičarsku svesku, to je bilo igranje u vreme bombardovanja. Sonja Ćirić