Dieter Wellershoff - SIRENA, Grafički zavod Hrvatske Zagreb 1985, tvrdi povez, str. 130. Nemačka književnost - novela. Očuvanost 4 i ima manja posveta.

Naslov: Sirena koja se smeši - Pet bajki o Venecijanskom getu Autor: Mirjana Ognjanović Ilustracije: Aleksandar Palavestra Izdavač: Booka, Beograd Obim strana: 71 Format: 20 x 30,5 cm Povez: Tvrdi Tiraž: 1000 `Da li namerno ostavljamo simbole kao uspomenu, zagonetku, ili pouku budućim naraštajima? Zašto nikada ne znamo na vreme koji je najsudbonosniji trenutak našeg života? Koliko vrata treba da otvorimo da bismo nešto razumeli? Kada devojku bez oklevanja da zgrabimo? I koju priču da upamtimo?` Jedne noći pre pola milenijuma, 29. marta 1516. godine, u Veneciji, prestonici Mletačke republike, bučno su zalupljena jedna velika vrata. I zaključana. Tako je jedan deo varoši u parohiji Svetog Đirolama, ukupno tridesetak kuća, pretvoren u životni prostor za hiljadu doseljenika, Jevreja prognanih s raznih strana sveta. Odluka Veća desetorice i dužda Leonarda Loredana obradovala je te putnike, već umorne od stalnih selidbi, i slavili su taj događaj iako je kapija ograđenog dela varoši tokom noći ostajala zamandaljena, a izlazak njegovim žiteljima strogo zabranjen. Istini za volju, taj deo inače veličanstvenog grada njima dat na korišćenje nije bio baš toliko lep. Venecijanci su ga zvali Đeto (od glagola gettare, što znači – baciti, ili getto, odnosno otisak koji nastaje tamo gde se topi metal), budući da se tu ranije nalazila topionica bakra. Prvi doseljenici, Aškenazi, reč „đeto“ izgovarali su tvrdo – geto. I tako je nastao prvi Geto. U isti mah stvoren je i simbol čije nas značenje upućuje na nesagledivu snagu simbola uopšte, i na – što je pomalo zastrašujuće – moć njihovog preobražaja. Podseća nas da, svesno ili nesvesno, ostavljamo za sobom te simbole, kao zagonetke, uspomene, ili čak rane, budućim naraštajima. Uvodna priča i pet bajki iz knjige Mirjane Ognjanović, koje je ilustrovao Aleksandar Palavestra, govore o nekoj vrsti putovanja ovog simbola, o fantastičnim zbivanjima koja su mogla (možda i jesu?) da se dese u Venecijanskom getu i izvan njega. Kroz te priče nižu se pitanja: koga je beogradski profesor-detektiv u noći Crvenog Meseca sreo u Veneciji, kakvu je amajliju za sobom ostavio čudesno obdareni rabin i kockar, kako je pesnikinja Sara Kopio uspela da premosti stoleća, zašto je Hugo Prat bio osuđen na lutanje, zbog koga se engleski putopisac, uveren da svojim rečima očarava druge, očaran vratio iz Venecije kući pešice? Naposletku, kako je jedan beogradski izdavač, pročitavši pismo koje je dobio iz Venecijanskog geta, shvatio da se bavi teškim ali uzvišenim poslom? Čitalac sam pronalazi odgovor, pa tako i pouku, koja je obavezni deo svake bajke. Knjiga je jako lepo očuvana. Na uvodnoj strani postoji posveta autora. Knjigu šaljem kao preporučenu tiskovinu nakon uplate na tekući račun, a moguće je i lično preuzimanje u Novom Sadu na mojoj adresi.

Izdaje - Samizdat B92 Beograd „Kada sam, tokom NATO bombardovanja Jugoslavije, radio kao izveštač Radija Slobodna Evropa, često sam pomišljao na Australiju. Naročito noću, nakon uključivanja sirena za vazdušnu opasnost. To vreme, između sirena i nailaska aviona, budilo je u meni osećanje kosmičke usamljenosti i, gotovo po pravilu, sećanja na australijske prijatelje, putovanja po kontinentu, slike predela i beskrajnog prostranstva okruženog okeanima. Kao da se krstarećim raketama moja svest suprotstavljala krstarećim mislima u vezi s tom zemljom... Kao da ta zemlja postoji da bi brojnim emigrantima, posebno onima koji su u nju stigli iz zaraćenih zemalja, pružila utočište i nadu, da bi pokazala da svet može biti drugačiji. I vremenska zona u kojoj se nalazi izdvaja je, simbolički, od ostalog sveta. Australija ide ispred drugih. Sećam se da sam prvog januara nove 1998. godine, u jedan sat ujutru, otputovao iz Australije za Los Anđeles. U Ameriku sam stigao: 31. decembra 1997.“ Knjiga istaknutog i popularnog novinara Jugoslava Ćosića otkriva svet Australije u stilu naših najlepših putopisnih priča kakve su pisali Ivo Andrić, Isidora Sekulić, Rastko Petrović, Moma Dimić... `Lica, staze, predeli`, propušteni kroz piščev doživljaj, osvajaju čitaoca koji i sam postaje putnik kroz ovu čarobnu zemlju. Ali, Ćosićevo oko nije jedino koje `gleda` i opisuje. On majstorski upreda sudbine nekoliko junaka u ovo prozno štivo, pa čitalac knjigu doživljava i kao zbirku pripovedaka, čiji je kvalitet ne samo u sugestivnim slikama i lucidnim zapažanjima nego i u ironiji i humoru kao izvanrednim obeležjima stila. Ratomir Damjanović, pisac i publicista Stanje knjige kao na slikama Mek povez 126.strana

Dobro očuvana, 154 strane, izdanje Agora 2015, pripovetke Samanta Šveblin veruje u dobru, zanimljivu, podsticajnu književnost, a užasava se dosadne. Pred čitaocem je izbor iz njene dve knjige priča, Ishodište nereda i Ptice u ustima, koje se `opasno približavaju utopiji savršene knjige`. Šveblin je postala najoriginalniji i najjači glas savremenog mladog pripovedaštva ne samo Argentine nego možda i čitave Latinske Amerike. Pripovetke Samante Šveblin prevedene su na petnaestak jezika i zanimanje za njeno delo, kako među đirokom publikom, tako u akademskim krugovima i dalje raste. U narativnom svetu Samante Šveblin, u svakoj priči o njemu, postoji uvek gotovo neprimetna pukotina kroz koju njeni protagonisti pokušavaju da uteknu u neku drugu, blagorodniju stvarnost koju ni mi, čitaoci, ni oni kao likovi, kao da ne poznajemo. Latentna napetost prati sve priče Samante Šveblin (`U stepi`, `Ptice u ustima`), čak i u anegdotama naizgled trivijalnog sadržaja (`Deda Mraz spava kod nas`,`Glave o asfalt`), otud stalni prizvuk horora (`Pod zemljom`, `Očajne žene`) ili apsurda (`Crne rupe`) koji od svakodnevnog sveta pravi začarani krug iz kojeg se retko kad ščepa prilika za izlazak. Sumnja se da je svako dno duplo (tako ekonomično saopšteno pričom `Moj brat Valter`). Nepogrešivo je prepoznatljiv opori, surovi i subliminalno nasilni svet njene proze (`Benavidesov teški kofer`, `Irman`, `Očajne žene`, `Ptice u ustima`, itd) koju su mnogi, zbog fantastičkih tragova i beketovski snažnog ukusa književnosti apsurda često dovodili u vezu sa Kafkom. Hiperbola (`Pod zemljom`), čudo `jedne premise` (`Konzerve`, `Čovek sirena`, `Crne rupe`) prati sveprisutni fini humor koji se kreće po širokom registru, od lake ironije do kaustičnog cinizma, smešten u sivoj zoni između opsene i vaumetnički trivijalnog postojanja. Svi tekstovi Samante Šveblin su više nego uzoriti: onako kako su to priče Rejmonda Karvera ili Gabrije Garsije Markesa. Dobro korišćenje sturog, direktnog jezika bez prideva stvara to osećanje dvostrukog dna, postojanja nečeg (pretećeg?) neizrečenog i neizrecivog, ali dubljeg i važnijeg, što prezire blagoglagoljivost i hod u mestu. Možda je sve to samo drugo ime za književnost o suštini stvari. Branko Anđić

HORHE LUIS BORHES PRIRUČNIK FANTASTIČNE ZOOLOGIJE Predgovor - Zoran M. Mandić Ilustracije - Milan Jovanović Jofke Prevod i pogovor - Silvia Monros-Stojaković Izdavač - Zlatna grana, Sombor Godina - 1996 174 strana 20 cm Edicija - Biblioteka Anamorfoze Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: ZORAN M. MANDIĆ - Antologija borhesovih dvojnika Predgovor A Bao A Qu Amfizbena Anamitski tigrovi Bahamut Baldander Bazilisk Behemot Boramec Burak Čudovšte Aheron Dve metafizičke životinje Fauna ogledala Fauna Sad Garuda Gmizavac kojeg je K.S. Luis usnio Golem Grifon Hanijel, Kafzijel, Azrijel i Anijel Harpije Hidra iz Lerne Himera Hipogrifon Hronos ili Herkul Ihtiokentaur Jednorog Kami Katopleba Kentaur Kerber Kineska fauna Kineski feniks Kineski jednorog Kineski zmaj Kraken Krokote i leukrokote Kudrava zver iz La Fert-Bernara Kuglaste životinje Kumbaba Levijatanov sin Majka svih kornjača Majmun koji pije tuš Mandragora Mantikora Mesečev divlji zec Mešanac Minotaur Monokli Morski konj Mravlav Nabijač Nage Nebeski jelen Nesnas Odradek Ognjeni kralj i njegov konj Okovana krmača Osmokraka zmija Panter Pelikan Peritoni Ptica feniks Ptica Rok Remora Salamander Scila Senijed Sfinga Simurg Sirene Skvonk Stoglavac Šestonožne antilope Talos T`ao-T`ieh Toplotna bića Tronogi magarac Uroboros Zaratan Zmaj Životinja koju je Kafka usnio Životinja koju je K.S. Luis usnio Životinja koju je Po usnio SILVIA MONROS-STOJAKOVIĆ - Oštroumni domaći Borhes Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. Book of Imaginary Beings Jorge Luis Borges

Sergej Dovlatov Ariel Meki povez Ariel (1989) je zbirka kratkih priča Sergeja Dovlatova, napisanih u Americi, od 1980. do 1990. god. Sergej Dovlatov rođen je 3. septembra 1941. u Ufi, prilikom evakuacije, od oca Donata Mečnika (Jevrejina), pozorišnog režisera, i majke Nore Dovlatove (Jermenke), glumice. Od 1944. živeo je u Lenjingradu; 1959. upisao se na Filološki fakultet (odsek finskog jezika). U to vreme aktivno se bavio boksom. Posle dve godine udaljen je sa studija. Pozvan je u vojsku, i od 1962. do 1965. služio je u obezbeđenju robijaškog logora na severu SSSR, iz čega je kasnije proistekao roman Zona. Nakon povratka u Lenjingrad, radio je kao novinar (što je opisano u romanu Kompromis), zatim jedno leto kao vodič u Puškinovom parku (iz čega je nastao roman Puškinova brda), i pisao kratke priče koje su širene u samizdatu, što je dovelo do progona od strane sovjetskih vlasti. Avgusta 1978. emigrirao je u Beč, a zatim prešao u Njujork (romani Kofer, Strankinja, Filijala), gde je objavio sva svoja dela, što u SSSR nije mogao. Objavljivao je i u prestižnom američkom časopisu Njujorker. Dovlatov je ušao u mnoge zbornike remek-dela proze XX veka. Ugledni američki i ruski pisci davali su najlaskavije ocene njegovim knjigama, između ostalih Kurt Vonegat, Džozef Heler, Irving Šo i Josif Brodski, koji je prvi preporučio Dovlatova američkim izdavačima. Po rečima Brodskog: „Dovlatov je jedini ruski pisac čija će sva dela biti čitana van Rusije“. Dovlatov: dela Kompromis (1981) • Zona (1982) • Puškinova brda (1983) • Naši (1983) Zanat (1985) • Kofer (1986) • Strankinja (1986) • Uloga (1988) • Ariel (1989) Solo na andervudu / Solo na IBM-u (1990) • Filijala (1990) Marš usamljenih (1983) • Prepiska (1992)