Lepo očuvano Retko u ponudi 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008). Srpski narodni obicaji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 110 prazničnih dana s pratećim običajima • 16 vrsta obrednih povorki • 5 vrsta slava • na osnovu građe sakupljene sa svih prostora na kojima su Srbi živeli ili žive (Vojvodina, Mačva, Jasenica, Stari Vlah, Negotinska Krajina, Župa, Levač, Leskovačka Morava, Rudničko, Aleksinačko i Vranjsko Pomoravlje, Metohija..., Lika, Banija, Knin, Bosanska Krajina, Baranja, Semberija, Kuči, Vasojevići...). Miodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) bio je srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir). Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001). Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960). Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009). Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije. Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu. Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike. Publicistički rad Članke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama: Student (1962–1967), Vidici (1964, 1967), Leto (1964), 20 semestara Španca (1964), Letopis Beogradskog univerziteta (1965), Sociološke teme (1967–1968), Oktobar (1967), DMB (1967), Novi Beograd (1967–1971), Mladost (1967–1970, 1988), Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983), Poljoindustrija (1968–1970), Pančevac (1968–1969), Front (1969), Glas Istre (1969), Krila Armije (1969), PTT vesnik (1969–1971), Susret (1970), NIN (1970), Zadruga (1970–1971), Prosvetni pregled (1970–1971), Naša krila (1970–1971), Jež (1971), Zavičaj (1971), Naše stvaranje (1971), Dom i škola (1972–1973), Književna reč (1972), Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008), Ilustrovana politika, (1973), Treći program Radio-Beograda (1973–1974), Večernje novosti (1974), Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987), Raskovnik (1975, 1987, 1988), Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987), Rembas (1980–1983), Eho (1980), Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987), Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988), Novinarstvo (1982–1988), Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983), Etnološki pregled (1983), Sabor (1984, 1986), Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006), Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985), Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985), Zbornik Sjenice (1985–1986), Naša štampa (1985), Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987), Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988), Delavska enotnost (1986), Svetlost (1996), Zadužbina(1990–2008), Srpsko nasleđe (1998—1999), Glas (2001), Šabački glasnik (2008).

Mile Nedeljković Slava u SrbaTvrdi povezMiodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) je bio srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir).Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001).Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960).Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009).Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije.Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu.Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Publicistički radČlanke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama:Student (1962–1967),Vidici (1964, 1967),Leto (1964),20 semestara Španca (1964),Letopis Beogradskog univerziteta (1965),Sociološke teme (1967–1968),Oktobar (1967),DMB (1967),Novi Beograd (1967–1971),Mladost (1967–1970, 1988),Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983),Poljoindustrija (1968–1970),Pančevac (1968–1969),Front (1969),Glas Istre (1969),Krila Armije (1969),PTT vesnik (1969–1971),Susret (1970),NIN (1970),Zadruga (1970–1971),Prosvetni pregled (1970–1971),Naša krila (1970–1971),Jež (1971),Zavičaj (1971),Naše stvaranje (1971),Dom i škola (1972–1973),Književna reč (1972),Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008),Ilustrovana politika, (1973),Treći program Radio-Beograda (1973–1974),Večernje novosti (1974),Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987),Raskovnik (1975, 1987, 1988),Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987),Rembas (1980–1983),Eho (1980),Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987),Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988),Novinarstvo (1982–1988),Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983),Etnološki pregled (1983),Sabor (1984, 1986),Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006),Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985),Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985),Zbornik Sjenice (1985–1986),Naša štampa (1985),Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987),Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988),Delavska enotnost (1986),Svetlost (1996),Zadužbina(1990–2008),Srpsko nasleđe (1998—1999),Glas (2001),Šabački glasnik (2008).Uređivao stručne listove i časopise:Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1989), organ Saveza udruženja folklorista Jugoslavije;Raskovnik (1987–1991), časopis za književnost i umetnost;Novinarstvo (1983–1987), časopis Jugoslovenskog instituta za novinarstvo;Novinarski glasnik (1985–1987), glasilo Udruženja novinara Srbije;Naša štampa (1987–1988), glasilo Saveza novinara Jugoslavije;Novinarski letopis, sveske za istoriju novinarstva (1988–1991);Zadužbina (1990–2008), organ Vukove zadužbine.Urednik, recenzent, pisac predgovora ili pogovora većeg broja knjiga i publikacija.Pokretač listova i časopisa:Pesničke novine (pokrenuo 1972 sa grupom mladih književnika. Glavni urednik bio 1972–1974, 1979, a u obnovljenim Pesničkim novinama 1980–1987. član je redakcionog kolegijuma. Kada su 2006. po treći put obnovljene, kao posebno zaslužan za njihovu pojavu i postojanje, našao se u redakcionom kolegijumu gde je vodio rubriku istorijskog pregleda);Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (folkloristički časopis koji prati rad kulturno-umetničkih udruženja i folklornih grupa; glavni i odgovorni urednik bio 1985–2008);Zbornik Sjenice (kao rezultat višegodišnjeg naučno-istraživačkog projekta SANU „Ras i Sopoćani“, u kojem je učestvovao 1984–1986, pokrenuo sa nekoliko naučnih radnika i kulturnih poslenika Sjenice ovaj naučni godišnjak, čiji je bio jedan od urednika 1985–2003).Autor drama:Karijatide (izvela Studentska eksperimentalna scena u Beogradu, 1961);Mogila (treća nagrada na saveznom konkursu za Dan mladosti, 1961);Stubline (odlomak štampan u zborniku Biti negde, 1966);Poslednji vojnik komune (objavljena u Koracima, 5–6, 1975);Noć u Salašu Noćajskom (istorijska jednočinka, objavio ČIN, Beograd 2004).Pisac scenarija:Oplenačka trilogija (1993, autor prvog dela trilogije snimljene u režiji Milana Knežeića);Vožd (1997, dokumentarni film u režiji Krste Škanate);Tragom Karađorđa (2004, dokumentarno-igrana TV serija u petnaest epizoda u režiji Miroslava Živanovića, kojom je obeležena dvestagodišnjica Prvog srpskog ustanka i obnove srpske državnosti).Koautor u zbornicima i knjigama:Biti negde, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1966);Rukovanja, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1968);Dunav teče, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1970);Novinarstvo danas, Priručnik za polaznike novinarskih škola Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu (Beograd, 1983);Dva veka srpskog novinarstva (Institut za novinarstvo, Beograd, 1992);Rečnik zabluda, sto neistina o Srbiji i srpskom narodu i odgovori na njih (Ministarstvo za informacije Republike Srbije, Beograd, 1994);Beli grad, kulturna istorija Beograda (Mediart, Beograd, 1997);Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića (bibliofilsko izdanje Aldema, Beograd, 2000, rukopisao, ilustrovao i freske sačinio Bole Miloradović);Enciklopedija srpskog naroda (autor dela odrednica o novinarima i novinarstvu, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008).Priredio za štampu knjige:Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, (Kragujevac – Topola, 1987);Narodni kalendar „Šumadija“ (Kragujevac, 1993);Memoari princa Tomislava Karađorđevića (Topola – Oplenac, 1999).Autor knjiga i publikacija:Zavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu (Novi Beograd, 1968);70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972);Godišnji običaji u Srba (Vuk Karadžić, biblioteka Koreni, Beograd 1990);Slava u Srba (Vuk Karadžić, Beograd, 1991);Srbi Graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji – Beograd, 1991; drugo dopunjeno izdanje Beograd, 1994),Krst i polumesec – najstrašnija srpska razdeoba (Beograd – Bijelo Polje, 1993).Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja (Valjevac, Biblioteka Nasleđe, Valjevo 1994, 1995, 1996);Zapisi o Šumadiji, knjiga I, (Kragujevac 1996);Običajni kalendar za prostu 1997 (Kolubara, Valjevo1996);Srpski običajni kalendar (Čin, Beograd 1998-2009);Zapisi o Šumadiji, knjiga II, (Beograd, 2000);Leksikon naroda sveta (Srpska književna zadruga, JP Službeni list SRJ, Posebna izdanja, Beograd, 2001);Topola, Karađorđev grad, Oplenac (Topola 1989);Zadužbina kralja Petra I (Oplenac 1992);Fendrek od Garaša (Orašac, 2001);Voždove vojvode (Aranđelovac 2002);Orašac, kolevka srpske državnosti (Aranđelovac 2002);Kosovo i svetski rat (Verzalpres, Beograd 1999);Novinarstvo, Osnovi (Beograd 2003);Objava srpskog novinarstva (Udruženje novinara Srbije, Beograd, 2004);Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006 (Uns – Službeni glasnik, Beograd 2009).Zastupljen je sa bibliografskom odrednicom u:Ko je ko, pisci iz Jugoslavije 1994 (Ošišani jež, Beograd, 1994);Leksikon pisaca Jugoslavije, IV tom (Matica srpska, Novi Sad, 1997).Prevođen je na:engleski,francuski,ruski,nemački,španski,bugarski islovenački jezik.Rad u okviru organizacija i društava:Bio je član Udruženja novinara Srbije (od 1973), član Predsedništva UNS (1985–1987, 2000–2009), član Etnološkog društva Srbije (1978), član Udruženja folklorista Srbije (1979), sekretar Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1986–1987), jedan od osnivača Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“, inicijator zasnivanja književne nagrade i istoimene publikacije „Odzivi Filipu Višnjiću“ i manifestacije „Vinopije“, (vino piti a ne napiti se, oživljavanje tradicije obeležavanja Čistog ponedeljka, početak uskršnjeg posta). Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture naroda i narodnosti SR Srbije (1988); prvi je dobitnik nagrade Vukove zadužbine za nauku za delo Godišnji običaji u Srba (1990); za Leksikon naroda sveta je dobio Specijalnu nagradu Osmog međunarodnog salona knjiga u Novom Sadu (2002); dobitnik je nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, u znak trajnog priznanja za rad i doprinos unapređenju novinarstva Srbije i Crne Gore (2006), Povelje Radio Beograda 2 (povodom pola veka postojanja Radio Beograda 2) za dugogodišnju saradnju, doprinos radio stvaralaštvu i afirmaciju autorskog i kritičkog radija posvećenog kulturi i umetnosti (2008), i Povelje XIV međunarodnog skupa „Vlasinski susreti” za svestran i značajan doprinos na području etnologije i afirmacije naučnog stvaralaštva (2008).Značajnija delaZavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu, Novi Beograd, 1968.70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972Delovodni protokol Karađorđa Petrovića 1812-1813, Kragujevac-Topola, 1987.Topola, Karađorđev grad, Oplenac, 1989.Godišnji običaji u Srba, Beograd, 1990.Slava u Srba, Beograd, 1991.Srbi graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, Beograd, 1991.Zadužbina kralja Petra I, Oplenac, 1992.Krst i polumesec - najstrašnija srpska razdeoba, Beograd-Bijelo Polje, 1993.Narodni kalendar „Šumadija`, Kragujevac, 1993.Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja, Valjevo, (izdanja za 1994, 1995 i 1996 godinu)Zapisi o Šumadiji: 1. knjiga, Kragujevac, 1996.Srpski običajni kalendar, Valjevo, 1997.Srpski običajni kalendar, Beograd, (izdanja za 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 i 2009. godinu)Kosovo i svetski rat, Beograd, 1999.Memoari princa Tomislava Karađorđevića, Topola-Oplenac, 1999.Zapisi o Šumadiji: 2. knjiga, Beograd, 2000.Leksikon naroda sveta, Beograd, 2001.Fendrek od Garaša, Orašac, 2001.Voždove Vojvode, Aranđelovac, 2002.Orašac, kolevka srpske državnosti, Aranđelovac, 2002.Novinarstvo, Osnovi, Beograd, 2003.Objava srpskog novinarstva, Beograd, 2004.Hronika Udruženja novinara Srbije 1941-2006, Beograd, 2009.Nagrada Mile Nedeljković:Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Povodom dodele nagrade, upriličena je četvorodnevna manifestacija 27-30. septembra 2010. godine, uz prateće etno-folklorističke radionice. Tom prilikom, u okviru programa manifestacije, uz podršku i pomoć supruge Nevenke Nedeljković je priređena i izložba posvećena radu i životu Mila Nedeljkovića. Po odluci žirija većinom glasova nagradu je dobio Aleksandar Bačko za delo: Iz prošlosti sentandrejskih porodica, Zbornik za srpsku etnografiju i istoriju, knjiga 3, izdanje autora, Beograd, 2009. Osim nagrade uručene su i plakete koje su dobili: Bojan Jovanović (Rečnik javašluka, Prometej, Novi Sad, 2009), Bosa Rosić (Pomenici na kamenu, Narodni muzej Užice, Užice, 2009), Danijel Sinani (Rusalje, Srpski genealoški centar, odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2009), Dimitrije O. Golemović (Krstivoje, Društvo za očuvanje srpskog folklora Gradac, Valjevo, 2009) i Nemanja Radulović, (Slika sveta u srpskim bajkama, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009).Na manifestaciji 23-25. septembra 2015. u Aranđelovcu dobitnik nagrade „Mile Nedeljković“ bio je prof. dr Nikola Pavković za knjigu „Studije i ogledi iz pravne etnologije“, izdanje Srpskog genealoškog centra iz Beograda (2014). Povelja „Mile Nedeljković“ za životno delo uručena je prof. dr Nenadu Ljubinkoviću.[1] Godinu dana kasnije, septembra 2016, dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je prof. dr Nemanja Radulović za knjigu „Slike, formule, jednostavni oblici”, izdanje „Čigoje” iz Beograda (2015), a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo prof. dr Mirjana Drndarski iz Beograda.[2] U septembr 2017. godine dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je Vladeta Kolarević iz Brezovca kod Aranđelovca za knjigu „Usmena nebiština”, a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo etnolog Dragoljub Zlatković iz Pirota.7/10

Миле Недељковић: КАЛЕНДАР српских народних обичаја и веровања за просту 1995.год. Издавач: Агенција ВАЉЕВАЦ, Ваљево, 1994.год. Меки повез, 379 страна, илустровано, ћирилица. Одлично очувано. `Миодраг „Миле“ Недељковић (Крћевац, Општина Топола, 2. март 1941 — Београд, 30. мај 2009) био је српски новинар, етнолог, публициста и књижевник. Биографија Основну школу завршио у родном Крћевцу, нижу гимназију у Аранђеловцу, гимназију похађао у Аранђеловцу а матурирао у Лазаревцу (1960). Апсолвирао на групи за светску књижевност Филолошког факултета у Београду, дипломирао на Филозофском факултету на групи за етнологију (1978). Радни век провео у Београду радећи као новинар или уредник у више редакција (Политика, Политика експрес, Радио ТВ ревија, Рад, Радничка штампа – издавачка делатност), као стручни сарадник (Институт за новинарство), као уредник у издавачкој делатности (Министарство за информације Србије). При крају радног века бива у групи новинара које незаконито отпушта са посла тадашњи директор Политике Драган Хаџи-Антић. По добијању судског спора о враћању на одговарајуће радно место, опредељује се за одлазак у пензију (2001). Први новинарски прилог објавио као гимназијалац у Гласу Шумадије (1958), прву позоришну критику у гимназијском листу Наше дело (1960). Био уметнички руководилац Драмског експерименталног студија СКУД Жикица Јовановић Шпанац (1963–1965) и управник Универзитетске експерименталне сцене Маска (1968). Предавао у школама Југословенског института за новинарство (1976–1991), био ментор за праксу студената књижевно-публицистичког смера Филолошког факултета у Београду (1984–1988) и координатор наставе на смеру журналистике у департману Београд новопазарског Факултета хуманистичких наука (2004–2009). Подстицао стваралаштво младих у области уметности и културе (песнике, рецитаторе, играчке, певачке и позоришне аматерске дружине) и био предани сарадник Савеза аматера Србије. После теже болести уз безмало непрекидан рад преминуо у Београду у породичној кући, сахрањен на месном гробљу у Крћевцу. Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Био је члан Удружења новинара Србије (од 1973), члан Председништва УНС (1985–1987, 2000–2009), члан Етнолошког друштва Србије (1978), члан Удружења фолклориста Србије (1979), секретар Савеза удружења фолклориста Југославије (1986–1987), један од оснивача Задужбинског друштва „Први српски устанак“, иницијатор заснивања књижевне награде и истоимене публикације „Одзиви Филипу Вишњићу“ и манифестације „Винопије“, (вино пити а не напити се, оживљавање традиције обележавања Чистог понедељка, почетак ускршњег поста). Добитник је Златне значке Културно-просветне заједнице Србије за несебичан, предан и дуготрајан рад и стваралачки допринос у ширењу културе народа и народности СР Србије (1988); први је добитник награде Вукове задужбине за науку за дело Годишњи обичаји у Срба (1990); за Лексикон народа света је добио Специјалну награду Осмог међународног салона књига у Новом Саду (2002); добитник је награде за животно дело Савеза новинара Србије и Црне Горе, у знак трајног признања за рад и допринос унапређењу новинарства Србије и Црне Горе (2006), Повеље Радио Београда 2 (поводом пола века постојања Радио Београда 2) за дугогодишњу сарадњу, допринос радио стваралаштву и афирмацију ауторског и критичког радија посвећеног култури и уметности (2008), и Повеље XIV међународног скупа „Власински сусрети” за свестран и значајан допринос на подручју етнологије и афирмације научног стваралаштва (2008). Његови псеудоними били су: Јоаким Крћевачки, Миодраг Буђевац, еН, -е-ћ, Емил Диманш, М. Ј. Воскресенски, Четврти Шешир). Превођен је на: енглески, француски, руски, немачки, шпански, бугарски и словеначки језик. Награда Миле Недељковић Удружење грађана Баштина и будућност – Аранђеловац 1859, под покровитељством СО Аранђеловац и уз подршку Министарства културе Републике Србије, утемељило је 2010. године Награду Миле Недељковић за најбољу књигу објављену у претходној години из области савремене фолклористике. Поводом доделе награде, уприличена је четвородневна манифестација 27-30. септембра 2010. године, уз пратеће етно-фолклористичке радионице. Том приликом, у оквиру програма манифестације, уз подршку и помоћ супруге Невенке Недељковић је приређена и изложба посвећена раду и животу Мила Недељковића. По одлуци жирија већином гласова награду је добио Александар Бачко за дело: Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књига 3, издање аутора, Београд, 2009. Осим награде уручене су и плакете које су добили: Бојан Јовановић (Речник јавашлука, Прометеј, Нови Сад, 2009), Боса Росић (Поменици на камену, Народни музеј Ужице, Ужице, 2009), Данијел Синани (Русаље, Српски генеалошки центар, одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета, Београд, 2009), Димитрије О. Големовић (Крстивоје, Друштво за очување српског фолклора Градац, Ваљево, 2009) и Немања Радуловић, (Слика света у српским бајкама, Институт за књижевност и уметност, Београд, 2009). На манифестацији 23-25. септембра 2015. у Аранђеловцу добитник награде „Миле Недељковић“ био је проф. др Никола Павковић за књигу „Студије и огледи из правне етнологије“, издање Српског генеалошког центра из Београда (2014). Повеља „Миле Недељковић“ за животно дело уручена је проф. др Ненаду Љубинковићу. Годину дана касније, септембра 2016, добитник награде „Миле Недељковић” био је проф. др Немања Радуловић за књигу „Слике, формуле, једноставни облици”, издање „Чигоје” из Београда (2015), а повеље „Миле Недељковић” за животно дело проф. др Мирјана Дрндарски из Београда. У септембр 2017. године добитник награде „Миле Недељковић” био је Владета Коларевић из Брезовца код Аранђеловца за књигу „Усмена небиштина”, а повеље „Миле Недељковић” за животно дело етнолог Драгољуб Златковић из Пирота. Дела Публицистика Чланке, есеје, књижевне приказе, позоришне и филмске критике и научна саопштења објављивао у листовима, часописима и стручним публикацијама: Студент (1962–1967) Видици (1964, 1967) Лето (1964) 20 семестара Шпанца (1964) Летопис Београдског универзитета (1965) Социолошке теме (1967–1968) Октобар (1967) ДМБ (1967) Нови Београд (1967–1971) Младост (1967–1970, 1988) Политика (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983) Пољоиндустрија (1968–1970) Панчевац (1968–1969) Фронт (1969) Глас Истре (1969) Крила Армије (1969) ПТТ весник (1969–1971) Сусрет (1970) НИН (1970) Задруга (1970–1971) Просветни преглед (1970–1971) Наша крила (1970–1971) Јеж (1971) Завичај (1971) Наше стварање (1971) Дом и школа (1972–1973) Књижевна реч (1972) Песничке новине (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008) Илустрована политика, (1973) Трећи програм Радио-Београда (1973–1974) Вечерње новости (1974) Југословенски синдикати (1974–1980, 1987) Расковник (1975, 1987, 1988) Кораци (1975, 1980–1983, 1985, 1987) Рембас (1980–1983) Ехо (1980) Зборници XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV конгреса Савеза удружења фолклориста Југославије (1981, 1982, 1984, 1985, 1987) Етнолошке свеске (1982, 1984, 1986, 1988) Новинарство (1982–1988) Зборник радова 1. конгреса југословенских етнологов ин фолклористов (1983) Етнолошки преглед (1983) Сабор (1984, 1986) Новопазарски зборник (1984, 2001, 2006) Научни скуп „Стваралаштво Димитрија Давидовића“ (1985) Зборник радова са научног скупа „Стање и проблеми научноистраживачког рада у области информисања“, (1985) Зборник Сјенице (1985–1986) Наша штампа (1985) Народно стваралаштво – Folklor (1985–1987) Сабор народног тваралаштва Србије (1986–1988) Делавска енотност (1986) Светлост (1996) Задужбина(1990–2008) Српско наслеђе (1998—1999) Глас (2001) Шабачки гласник (2008) Уређивао стручне листове и часописе Народно стваралаштво – Folklor (1985–1989), орган Савеза удружења фолклориста Југославије; Расковник (1987–1991), часопис за књижевност и уметност; Новинарство (1983–1987), часопис Југословенског института за новинарство; Новинарски гласник (1985–1987), гласило Удружења новинара Србије; Наша штампа (1987–1988), гласило Савеза новинара Југославије; Новинарски летопис, свеске за историју новинарства (1988–1991); Задужбина (1990–2008), орган Вукове задужбине. Уредник, рецензент, писац предговора или поговора већег броја књига и публикација. Покретач листова и часописа Песничке новине (покренуо 1972 са групом младих књижевника. Главни уредник био 1972–1974, 1979, а у обновљеним Песничким новинама 1980–1987. члан је редакционог колегијума. Када су 2006. по трећи пут обновљене, као посебно заслужан за њихову појаву и постојање, нашао се у редакционом колегијуму где је водио рубрику историјског прегледа); Сабор народног стваралаштва Србије (фолклористички часопис који прати рад културно-уметничких удружења и фолклорних група; главни и одговорни уредник био 1985–2008); Зборник Сјенице (као резултат вишегодишњег научно-истраживачког пројекта САНУ „Рас и Сопоћани“, у којем је учествовао 1984–1986, покренуо са неколико научних радника и културних посленика Сјенице овај научни годишњак, чији је био један од уредника 1985–2003). Аутор драма Каријатиде (извела Студентска експериментална сцена у Београду, 1961); Могила (трећа награда на савезном конкурсу за Дан младости, 1961); Стублине (одломак штампан у зборнику Бити негде, 1966); Последњи војник комуне (објављена у Корацима, 5–6, 1975); Ноћ у Салашу Ноћајском (историјска једночинка, објавио ЧИН, Београд 2004). Сценариста Опленачка трилогија (1993, аутор првог дела трилогије снимљене у режији Милана Кнежеића); Вожд (1997, документарни филм у режији Крсте Шканате); Трагом Карађорђа (2004, документарно-играна ТВ серија у петнаест епизода у режији Мирослава Живановића, којом је обележена двестагодишњица Првог српског устанка и обнове српске државности). Коаутор у зборницима и књигама Бити негде, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1966); Руковања, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1968); Дунав тече, зборник књижевних радова (Нови Београд, 1970); Новинарство данас, Приручник за полазнике новинарских школа Југословенског института за новинарство у Београду (Београд, 1983); Два века српског новинарства (Институт за новинарство, Београд, 1992); Речник заблуда, сто неистина о Србији и српском народу и одговори на њих (Министарство за информације Републике Србије, Београд, 1994); Бели град, културна историја Београда (Mediart, Београд, 1997); Слово љубве Деспота Стефана Лазаревића (библиофилско издање Алдема, Београд, 2000, рукописао, илустровао и фреске сачинио Боле Милорадовић); Енциклопедија српског народа (аутор дела одредница о новинарима и новинарству, Завод за уџбенике, Београд, 2008). Приређивач Деловодни протокол Карађорђа Петровића, (Крагујевац – Топола, 1987); Народни календар „Шумадија“ (Крагујевац, 1993); Мемоари принца Томислава Карађорђевића (Топола – Опленац, 1999). Аутор књига и публикација Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту (Нови Београд, 1968); 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972); Годишњи обичаји у Срба (Вук Караџић, библиотека Корени, Београд 1990); Слава у Срба (Вук Караџић, Београд, 1991); Срби Граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији – Београд, 1991; друго допуњено издање Београд, 1994), Крст и полумесец – најстрашнија српска раздеоба (Београд – Бијело Поље, 1993). Календар српских народних обичаја и веровања (Ваљевац, Библиотека Наслеђе, Ваљево 1994, 1995, 1996); Записи о Шумадији, књига I, (Крагујевац 1996); Обичајни календар за просту 1997 (Колубара, Ваљево1996); Српски обичајни календар (Чин, Београд 1998-2009); Записи о Шумадији, књига II, (Београд, 2000); Лексикон народа света (Српска књижевна задруга, ЈП Службени лист СРЈ, Посебна издања, Београд, 2001); Топола, Карађорђев град, Опленац (Топола 1989); Задужбина краља Петра I (Опленац 1992); Фендрек од Гараша (Орашац, 2001); Вождове војводе (Аранђеловац 2002); Орашац, колевка српске државности (Аранђеловац 2002); Косово и светски рат (Верзалпрес, Београд 1999); Новинарство, Основи (Београд 2003); Објава српског новинарства (Удружење новинара Србије, Београд, 2004); Хроника Удружења новинара Србије 1941–2006 (Унс – Службени гласник, Београд 2009) Значајнија дела Завеса пада, Прикази и белешке о позоришту, Нови Београд, 1968. 70 и 7 песника (антологија младих, мало познатих или сасвим непознатих песника, Београд, 1972 Деловодни протокол Карађорђа Петровића 1812-1813, Крагујевац-Топола, 1987. Топола, Карађорђев град, Опленац, 1989. Годишњи обичаји у Срба, Београд, 1990. Слава у Срба, Београд, 1991. Срби граничари (оглед о Србима у Славонији, Хрватској и Далмацији, Београд, 1991. Задужбина краља Петра I, Опленац, 1992. Крст и полумесец - најстрашнија српска раздеоба, Београд-Бијело Поље, 1993. Народни календар „Шумадија`, Крагујевац, 1993. Календар српских народних обичаја и веровања, Ваљево, (издања за 1994, 1995 и 1996 годину) Записи о Шумадији: 1. књига, Крагујевац, 1996. Српски обичајни календар, Ваљево, 1997. Српски обичајни календар, Београд, (издања за 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 и 2009. годину) Косово и светски рат, Београд, 1999. Мемоари принца Томислава Карађорђевића, Топола-Опленац, 1999. Записи о Шумадији: 2. књига, Београд, 2000. Лексикон народа света, Београд, 2001. Фендрек од Гараша, Орашац, 2001. Вождове Војводе, Аранђеловац, 2002. Орашац, колевка српске државности, Аранђеловац, 2002. Новинарство, Основи, Београд, 2003. Објава српског новинарства, Београд, 2004. Хроника Удружења новинара Србије 1941-2006, Београд, 2009.

Mile Nedeljković Slava u SrbaTvrdi povezMiodrag „Mile“ Nedeljković (Krćevac, Opština Topola, 2. mart 1941 — Beograd, 30. maj 2009) je bio srpski novinar, etnolog i književnik (puno ime Miodrag, pseudonimi: Joakim Krćevački, Miodrag Buđevac, eN, -e-ć, Emil Dimanš, M. J. Voskresenski, Četvrti Šešir).Osnovnu školu završio u rodnom Krćevcu, nižu gimnaziju u Aranđelovcu, gimnaziju pohađao u Aranđelovcu a maturirao u Lazarevcu (1960). Apsolvirao na grupi za svetsku književnost Filološkog fakulteta u Beogradu, diplomirao na Filozofskom fakultetu na grupi za etnologiju (1978). Radni vek proveo u Beogradu radeći kao novinar ili urednik u više redakcija (Politika, Politika ekspres, Radio TV revija, Rad, Radnička štampa – izdavačka delatnost), kao stručni saradnik (Institut za novinarstvo), kao urednik u izdavačkoj delatnosti (Ministarstvo za informacije Srbije). Pri kraju radnog veka biva u grupi novinara koje nezakonito otpušta sa posla tadašnji direktor Politike Dragan Hadži-Antić. Po dobijanju sudskog spora o vraćanju na odgovarajuće radno mesto, opredeljuje se za odlazak u penziju (2001).Prvi novinarski prilog objavio kao gimnazijalac u Glasu Šumadije (1958), prvu pozorišnu kritiku u gimnazijskom listu Naše delo (1960).Bio umetnički rukovodilac Dramskog eksperimentalnog studija SKUD Žikica Jovanović Španac (1963–1965) i upravnik Univerzitetske eksperimentalne scene Maska (1968). Predavao u školama Jugoslovenskog instituta za novinarstvo (1976–1991), bio mentor za praksu studenata književno-publicističkog smera Filološkog fakulteta u Beogradu (1984–1988) i koordinator nastave na smeru žurnalistike u departmanu Beograd novopazarskog Fakulteta humanističkih nauka (2004–2009).Podsticao stvaralaštvo mladih u oblasti umetnosti i kulture (pesnike, recitatore, igračke, pevačke i pozorišne amaterske družine) i bio predani saradnik Saveza amatera Srbije.Posle teže bolesti uz bezmalo neprekidan rad preminuo u Beogradu u porodičnoj kući, sahranjen na mesnom groblju u Krćevcu.Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Publicistički radČlanke, eseje, književne prikaze, pozorišne i filmske kritike i naučna saopštenja objavljivao u listovima, časopisima i stručnim publikacijama:Student (1962–1967),Vidici (1964, 1967),Leto (1964),20 semestara Španca (1964),Letopis Beogradskog univerziteta (1965),Sociološke teme (1967–1968),Oktobar (1967),DMB (1967),Novi Beograd (1967–1971),Mladost (1967–1970, 1988),Politika (1967–1968, 1972, 1977–1979, 1983),Poljoindustrija (1968–1970),Pančevac (1968–1969),Front (1969),Glas Istre (1969),Krila Armije (1969),PTT vesnik (1969–1971),Susret (1970),NIN (1970),Zadruga (1970–1971),Prosvetni pregled (1970–1971),Naša krila (1970–1971),Jež (1971),Zavičaj (1971),Naše stvaranje (1971),Dom i škola (1972–1973),Književna reč (1972),Pesničke novine (1972–1973, 1979–1984, 2006–2008),Ilustrovana politika, (1973),Treći program Radio-Beograda (1973–1974),Večernje novosti (1974),Jugoslovenski sindikati (1974–1980, 1987),Raskovnik (1975, 1987, 1988),Koraci (1975, 1980–1983, 1985, 1987),Rembas (1980–1983),Eho (1980),Zbornici XXVIII, XXIX, XXXI, XXXII, XXXIV kongresa Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1981, 1982, 1984, 1985, 1987),Etnološke sveske (1982, 1984, 1986, 1988),Novinarstvo (1982–1988),Zbornik radova 1. kongresa jugoslovenskih etnologov in folkloristov (1983),Etnološki pregled (1983),Sabor (1984, 1986),Novopazarski zbornik (1984, 2001, 2006),Naučni skup „Stvaralaštvo Dimitrija Davidovića“ (1985),Zbornik radova sa naučnog skupa „Stanje i problemi naučnoistraživačkog rada u oblasti informisanja“, (1985),Zbornik Sjenice (1985–1986),Naša štampa (1985),Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1987),Sabor narodnog tvaralaštva Srbije (1986–1988),Delavska enotnost (1986),Svetlost (1996),Zadužbina(1990–2008),Srpsko nasleđe (1998—1999),Glas (2001),Šabački glasnik (2008).Uređivao stručne listove i časopise:Narodno stvaralaštvo – Folklor (1985–1989), organ Saveza udruženja folklorista Jugoslavije;Raskovnik (1987–1991), časopis za književnost i umetnost;Novinarstvo (1983–1987), časopis Jugoslovenskog instituta za novinarstvo;Novinarski glasnik (1985–1987), glasilo Udruženja novinara Srbije;Naša štampa (1987–1988), glasilo Saveza novinara Jugoslavije;Novinarski letopis, sveske za istoriju novinarstva (1988–1991);Zadužbina (1990–2008), organ Vukove zadužbine.Urednik, recenzent, pisac predgovora ili pogovora većeg broja knjiga i publikacija.Pokretač listova i časopisa:Pesničke novine (pokrenuo 1972 sa grupom mladih književnika. Glavni urednik bio 1972–1974, 1979, a u obnovljenim Pesničkim novinama 1980–1987. član je redakcionog kolegijuma. Kada su 2006. po treći put obnovljene, kao posebno zaslužan za njihovu pojavu i postojanje, našao se u redakcionom kolegijumu gde je vodio rubriku istorijskog pregleda);Sabor narodnog stvaralaštva Srbije (folkloristički časopis koji prati rad kulturno-umetničkih udruženja i folklornih grupa; glavni i odgovorni urednik bio 1985–2008);Zbornik Sjenice (kao rezultat višegodišnjeg naučno-istraživačkog projekta SANU „Ras i Sopoćani“, u kojem je učestvovao 1984–1986, pokrenuo sa nekoliko naučnih radnika i kulturnih poslenika Sjenice ovaj naučni godišnjak, čiji je bio jedan od urednika 1985–2003).Autor drama:Karijatide (izvela Studentska eksperimentalna scena u Beogradu, 1961);Mogila (treća nagrada na saveznom konkursu za Dan mladosti, 1961);Stubline (odlomak štampan u zborniku Biti negde, 1966);Poslednji vojnik komune (objavljena u Koracima, 5–6, 1975);Noć u Salašu Noćajskom (istorijska jednočinka, objavio ČIN, Beograd 2004).Pisac scenarija:Oplenačka trilogija (1993, autor prvog dela trilogije snimljene u režiji Milana Knežeića);Vožd (1997, dokumentarni film u režiji Krste Škanate);Tragom Karađorđa (2004, dokumentarno-igrana TV serija u petnaest epizoda u režiji Miroslava Živanovića, kojom je obeležena dvestagodišnjica Prvog srpskog ustanka i obnove srpske državnosti).Koautor u zbornicima i knjigama:Biti negde, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1966);Rukovanja, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1968);Dunav teče, zbornik književnih radova (Novi Beograd, 1970);Novinarstvo danas, Priručnik za polaznike novinarskih škola Jugoslovenskog instituta za novinarstvo u Beogradu (Beograd, 1983);Dva veka srpskog novinarstva (Institut za novinarstvo, Beograd, 1992);Rečnik zabluda, sto neistina o Srbiji i srpskom narodu i odgovori na njih (Ministarstvo za informacije Republike Srbije, Beograd, 1994);Beli grad, kulturna istorija Beograda (Mediart, Beograd, 1997);Slovo ljubve Despota Stefana Lazarevića (bibliofilsko izdanje Aldema, Beograd, 2000, rukopisao, ilustrovao i freske sačinio Bole Miloradović);Enciklopedija srpskog naroda (autor dela odrednica o novinarima i novinarstvu, Zavod za udžbenike, Beograd, 2008).Priredio za štampu knjige:Delovodni protokol Karađorđa Petrovića, (Kragujevac – Topola, 1987);Narodni kalendar „Šumadija“ (Kragujevac, 1993);Memoari princa Tomislava Karađorđevića (Topola – Oplenac, 1999).Autor knjiga i publikacija:Zavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu (Novi Beograd, 1968);70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972);Godišnji običaji u Srba (Vuk Karadžić, biblioteka Koreni, Beograd 1990);Slava u Srba (Vuk Karadžić, Beograd, 1991);Srbi Graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji – Beograd, 1991; drugo dopunjeno izdanje Beograd, 1994),Krst i polumesec – najstrašnija srpska razdeoba (Beograd – Bijelo Polje, 1993).Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja (Valjevac, Biblioteka Nasleđe, Valjevo 1994, 1995, 1996);Zapisi o Šumadiji, knjiga I, (Kragujevac 1996);Običajni kalendar za prostu 1997 (Kolubara, Valjevo1996);Srpski običajni kalendar (Čin, Beograd 1998-2009);Zapisi o Šumadiji, knjiga II, (Beograd, 2000);Leksikon naroda sveta (Srpska književna zadruga, JP Službeni list SRJ, Posebna izdanja, Beograd, 2001);Topola, Karađorđev grad, Oplenac (Topola 1989);Zadužbina kralja Petra I (Oplenac 1992);Fendrek od Garaša (Orašac, 2001);Voždove vojvode (Aranđelovac 2002);Orašac, kolevka srpske državnosti (Aranđelovac 2002);Kosovo i svetski rat (Verzalpres, Beograd 1999);Novinarstvo, Osnovi (Beograd 2003);Objava srpskog novinarstva (Udruženje novinara Srbije, Beograd, 2004);Hronika Udruženja novinara Srbije 1941–2006 (Uns – Službeni glasnik, Beograd 2009).Zastupljen je sa bibliografskom odrednicom u:Ko je ko, pisci iz Jugoslavije 1994 (Ošišani jež, Beograd, 1994);Leksikon pisaca Jugoslavije, IV tom (Matica srpska, Novi Sad, 1997).Prevođen je na:engleski,francuski,ruski,nemački,španski,bugarski islovenački jezik.Rad u okviru organizacija i društava:Bio je član Udruženja novinara Srbije (od 1973), član Predsedništva UNS (1985–1987, 2000–2009), član Etnološkog društva Srbije (1978), član Udruženja folklorista Srbije (1979), sekretar Saveza udruženja folklorista Jugoslavije (1986–1987), jedan od osnivača Zadužbinskog društva „Prvi srpski ustanak“, inicijator zasnivanja književne nagrade i istoimene publikacije „Odzivi Filipu Višnjiću“ i manifestacije „Vinopije“, (vino piti a ne napiti se, oživljavanje tradicije obeležavanja Čistog ponedeljka, početak uskršnjeg posta). Dobitnik je Zlatne značke Kulturno-prosvetne zajednice Srbije za nesebičan, predan i dugotrajan rad i stvaralački doprinos u širenju kulture naroda i narodnosti SR Srbije (1988); prvi je dobitnik nagrade Vukove zadužbine za nauku za delo Godišnji običaji u Srba (1990); za Leksikon naroda sveta je dobio Specijalnu nagradu Osmog međunarodnog salona knjiga u Novom Sadu (2002); dobitnik je nagrade za životno delo Saveza novinara Srbije i Crne Gore, u znak trajnog priznanja za rad i doprinos unapređenju novinarstva Srbije i Crne Gore (2006), Povelje Radio Beograda 2 (povodom pola veka postojanja Radio Beograda 2) za dugogodišnju saradnju, doprinos radio stvaralaštvu i afirmaciju autorskog i kritičkog radija posvećenog kulturi i umetnosti (2008), i Povelje XIV međunarodnog skupa „Vlasinski susreti” za svestran i značajan doprinos na području etnologije i afirmacije naučnog stvaralaštva (2008).Značajnija delaZavesa pada, Prikazi i beleške o pozorištu, Novi Beograd, 1968.70 i 7 pesnika (antologija mladih, malo poznatih ili sasvim nepoznatih pesnika, Beograd, 1972Delovodni protokol Karađorđa Petrovića 1812-1813, Kragujevac-Topola, 1987.Topola, Karađorđev grad, Oplenac, 1989.Godišnji običaji u Srba, Beograd, 1990.Slava u Srba, Beograd, 1991.Srbi graničari (ogled o Srbima u Slavoniji, Hrvatskoj i Dalmaciji, Beograd, 1991.Zadužbina kralja Petra I, Oplenac, 1992.Krst i polumesec - najstrašnija srpska razdeoba, Beograd-Bijelo Polje, 1993.Narodni kalendar „Šumadija`, Kragujevac, 1993.Kalendar srpskih narodnih običaja i verovanja, Valjevo, (izdanja za 1994, 1995 i 1996 godinu)Zapisi o Šumadiji: 1. knjiga, Kragujevac, 1996.Srpski običajni kalendar, Valjevo, 1997.Srpski običajni kalendar, Beograd, (izdanja za 1998, 1999, 2000, 2001, 2002, 2003, 2004, 2005, 2006, 2007, 2008 i 2009. godinu)Kosovo i svetski rat, Beograd, 1999.Memoari princa Tomislava Karađorđevića, Topola-Oplenac, 1999.Zapisi o Šumadiji: 2. knjiga, Beograd, 2000.Leksikon naroda sveta, Beograd, 2001.Fendrek od Garaša, Orašac, 2001.Voždove Vojvode, Aranđelovac, 2002.Orašac, kolevka srpske državnosti, Aranđelovac, 2002.Novinarstvo, Osnovi, Beograd, 2003.Objava srpskog novinarstva, Beograd, 2004.Hronika Udruženja novinara Srbije 1941-2006, Beograd, 2009.Nagrada Mile Nedeljković:Udruženje građana Baština i budućnost – Aranđelovac 1859, pod pokroviteljstvom SO Aranđelovac i uz podršku Ministarstva kulture Republike Srbije, utemeljilo je 2010. godine Nagradu Mile Nedeljković za najbolju knjigu objavljenu u prethodnoj godini iz oblasti savremene folkloristike.Povodom dodele nagrade, upriličena je četvorodnevna manifestacija 27-30. septembra 2010. godine, uz prateće etno-folklorističke radionice. Tom prilikom, u okviru programa manifestacije, uz podršku i pomoć supruge Nevenke Nedeljković je priređena i izložba posvećena radu i životu Mila Nedeljkovića. Po odluci žirija većinom glasova nagradu je dobio Aleksandar Bačko za delo: Iz prošlosti sentandrejskih porodica, Zbornik za srpsku etnografiju i istoriju, knjiga 3, izdanje autora, Beograd, 2009. Osim nagrade uručene su i plakete koje su dobili: Bojan Jovanović (Rečnik javašluka, Prometej, Novi Sad, 2009), Bosa Rosić (Pomenici na kamenu, Narodni muzej Užice, Užice, 2009), Danijel Sinani (Rusalje, Srpski genealoški centar, odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 2009), Dimitrije O. Golemović (Krstivoje, Društvo za očuvanje srpskog folklora Gradac, Valjevo, 2009) i Nemanja Radulović, (Slika sveta u srpskim bajkama, Institut za književnost i umetnost, Beograd, 2009).Na manifestaciji 23-25. septembra 2015. u Aranđelovcu dobitnik nagrade „Mile Nedeljković“ bio je prof. dr Nikola Pavković za knjigu „Studije i ogledi iz pravne etnologije“, izdanje Srpskog genealoškog centra iz Beograda (2014). Povelja „Mile Nedeljković“ za životno delo uručena je prof. dr Nenadu Ljubinkoviću.[1] Godinu dana kasnije, septembra 2016, dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je prof. dr Nemanja Radulović za knjigu „Slike, formule, jednostavni oblici”, izdanje „Čigoje” iz Beograda (2015), a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo prof. dr Mirjana Drndarski iz Beograda.[2] U septembr 2017. godine dobitnik nagrade „Mile Nedeljković” bio je Vladeta Kolarević iz Brezovca kod Aranđelovca za knjigu „Usmena nebiština”, a povelje „Mile Nedeljković” za životno delo etnolog Dragoljub Zlatković iz Pirota.7/10

A.S. Puskin - Bajke Decje novine, Gornji Milanovac, 1988. Tvrd povez, 83 strane, posveta. Stripove nacrtao Djordje Lobacev Bajka o caru Saltanu Bajka o zlatnom petlicu Bajka o mrtvoj carevoj kceri i o sedmorici vitezova Bajka o popu i njegovom radniku tikvanu Bajka o ribaru i ribici Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.

Tv Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Nekoliko stranica se odvojilo od tabaka, znaci nije pocepano samo se odvojilo. Sve ostalo uredno! Jurij Pavlovič Lobačev (rus. Юрий Павлович Лобачев, 4. mart 1909 — 23. jul 2002), poznat kao Đorđe Lobačev bio je jedan od pionira i jedan od najznačajnijih autora u istoriji srpskog i jugoslovenskog stripa.[1] Među njegove najpoznatije stripove spadaju Ženidba cara Dušana, Propast grada Pirlitora, Baš Čelik, Čardak ni na nebu ni na zemlji, Baron Minhauzen, Čarobnjak iz Oza, Pepeljuga i drugi.[2] Autor je stripa Uragan dolazi u ponoć — prvog stripa objavljenog u SSSR 1966.[1][2] Škola stripa „Đorđe Lobačev“ iz Beograda nosi njegovo ime.[3] Biografija Detinjstvo i mladost Đorđe Lobačev je rođen 4. marta 1909. u Skadru, gde mu je otac bio na službi kao ruski konzul.[4] Detinjstvo je za vreme Balkanskih ratova proveo u Crnoj Gori, gde je kršten na Cetinju. Živeo je i u Kosovskoj Mitrovici, a potom na Kritu i u Solunu. Kao emigrantsko siroče imao je teško detinjstvo i mladost. U periodu 1922—1929. učio je u Prvoj rusko-srpskoj gimnaziji, da bi posle studirao istoriju umetnosti na beogradskom Filozofskom fakultetu. Predratna stripska karijera Kada je zbog svetske ekonomske krize Lobačev izgubio posao u građevinskoj firmi 1934, okreće se namenskom reklamnom i drugom crtanju da bi prehranio porodicu. Ilustrovao je knjige, crtao karikature i reklame. Pod uticajem svetske popularnosti američkog avanturističkog stripa, Lobačev počinje da radi i stripove, prvo u Panorami i Stripu, a zatim i drugim listovima: Mika Miš, Mikijevo carstvo, Politika i Politikin Zabavnik. Redakciji „Politike” se nametnuo kao saradnik pokazavši Dušanu Dudi Timotijeviću napola dovršen strip „Hajduk Stanko”. 1936. postao je stalni saradnik lista, i tu se, uz osnovna zaduženja – retuširanje fotografija, ispisivanje slova za licencirane stripove, reklamnih naslova i sl., posvetio autorskim strip-adaptacijama slovenske epike, kao i književnih dela, te „pustolovno-oniričnom” žanru stripa, kako ga je sam imenovao. ”Srpske narodne bajke, legende i narodne pesme smatrao je riznicom stvaralačkih podsticaja, no i vrhunskim izrazom folklornog duha, čak i u svetskim okvirima”.[5] Kao jedan od utemeljivača tzv. „Beogradskog kruga“, objavio je mnogobrojne stripove, među kojima je i „Hajduk Stanko,“ „Baron Minhauzen“, „Plava pustolovka“, „Princeza Ru“, „Baš Čelik“... Stripovi su mu objavljivani i u Francuskoj pre Drugog svetskog rata, poput serijala „Princesse Thanit“ („Princeza Ru“) u časopisu Aventures (1939). Posleratni period Učestvovao je u oslobođenju Beograda 1944. godine i sve do 1949. radio umetničke poslove. Jedan je od osnivača časopisa Duga, za koji je izradio prvi logotip. U vreme Informbiroa, kao sovjetski građanin proteran je u Rumuniju. Posle nekoliko godina, prešao je u Lenjingrad (Sankt Peterburg), gde je ostao do kraja života. Beogradska „Prosveta“ izdala mu je autobiografsku knjigu Kada se Volga ulivala u Savu, a novopazovski „Bonart“ postao je ekskluzivni izdavač njegovih stripova i slikovnica. Jedan od značajnih stripova koje je nacrtao je i „Tragom narodne mašte“ u kome se na maštovit način opisuje ženidba cara Dušana. Umro je u Sankt Peterburgu 23. jula 2002. godine. Stripografija „Panorama“ „Krvavo nasledstvo” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Strip“ „Zrak smrti” 1935. (scenario Vadim Kurganski) „Crveni vrabac“ „Deca kapetana Granta” 1936. (prema romanu Žila Verna) nedovršeno „Politika“ „Hajduk Stanko” 1936. (prema romanu Janka Veselinovića obradio Miloš Stevanović) „Ženidba cara Dušana” 1938. „Propast grada Pirlitora” 1939. (scenario Pavle Cerović) „Baron Minhauzen” 1940. „Čarobnjak iz Oza” 1941. (prema priči Franka Bauma) nedovršeno „Mika Miš“ „Carev glasnik” 1936. (prema romanu Žila Verna) „Dubrovski” 1937. (prema delu Aleksandra Puškina) „Plava pustolovka”- epizoda: „Inspektor Roldi” 1937. „Plava pustolovka” – epizoda: „Gangsteri morskih dubina” 1937/38. „Plava pustolovka”- epizoda: „Gorostasova osveta” 1938. „Plava pustolovka” – epizoda: „Avantura u Turkestanu” 1938. „Plava pustolovka”- epizoda: „Zarobljenica Inda” 1938. „Princeza Ru” 1938. „Beli duh” 1938. „Princeza Ru”- epizoda: „Mefisto se zabavlja” 1938/39. „Plava pustolovka” 1939. „Beli duh” 1940. „Mali zabavnik Mika Miš“ „Prepad u avionu” 1937. „Tarcan“ „Beli duh” 1938. „Politikin zabavnik“ „Baš Čelik” 1939. (prema narodnoj pripovetki) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” 1939. „Pepeljuga” 1940. (obradio u stihu Živorad Vukadinović) „Mikijevo carstvo“ „Šeikov sin” 1939. „Gospodar smrti” 1939. „Gospodar smrti” 1939/40. „Gospodar smrti”- epizoda: „Tajanstvena pustolovka” 1940. „Gospodar smrti”- epizoda: „Avion smrti” 1940. „Kolo“ „Biberče” 1942. (prva skraćena verzija) „Duga“ „Pionir Ika i leni drug Žika” 1945. „Biberče“ „Biberče” 1951. (druga duža verzija) „Politikin zabavnik“ „Tajanstvena pećina” (serijal o Draganu i Miri), 21 tabla, PZ 700-719, 29. maj — 9. oktobar 1965. „Hajduk Veljko”, 20 tabli, PZ 720-739, 16. oktobar 1965. — 26. februar 1966. „Saturn dolazi u pomoć” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 740-759, 5. mart — 16. jul 1966. „Doživljaji u brdima” (serijal o Draganu i Miri), 20 tabli, PZ 783-802, 31. decembar 1966. — 13. maj 1967. „Čuvaj se senjske ruke”, prema romanu Augusta Šenoe, 30 tabli, PZ 803-832, 20. maj — 9. decembar 1967. „Pegaz“ „Čarobnjak iz Oza” 1974. (kompletna obrada priče Franka Bauma) „Čudesni svet Đorđa Lobačeva“ 1976. „Ženidba Dušanova” (nova verzija) „Baš Čelik” (nova verzija) „Čardak ni na nebu ni na zemlji” (nova verzija) „Propast grada Pirlitora” (nova verzija) „Biberče” (nova verzija) Priznanja Velika povelja Gašinog sabora porodici Lobačev (2018), dodeljuju Centar za umetnost stripa Beograd pri Udruženju stripskih umetnika Srbije i Dečji kulturni centar Beograd Aleksandar Sergejevič Puškin (rus. Алекса́ндр Серге́евич Пу́шкин; Moskva, 6. jun 1799 — Sankt Peterburg, 10. februar 1837) bio je ruski književnik. Mnogi ga smatraju za najboljeg ruskog pesnika i oca moderne ruske književnosti.[1] Puškin je među prvima u Rusiji počeo da piše narodnim jezikom i distancirao se od romantičarske književnosti, popularne u zapadnoj Evropi.[2] Napravio je stil koji je mešao satiru, romantiku i dramu. Aleksandar Sergejevič Puškin potiče od razgranatog plemićkog roda Puškina bez titule, koje prema genealoškom tumačenju vuče poreklo od „muža čestita“, viteza Ratmira (Ratše), savremenika Aleksandra Nevskog.[3] Puškin je često pisao o svom rodoslovnom stablu u stihovima i u prozi; video je u svojim precima primer drevnog roda, istinske „aristokratije“ koja je časno služila domovini, no nije razvijala odnos vladara i „progonjenog“. Više puta se obraćao (uključujući i u umetničkom obliku) i liku svog pradede po majci — Afrikanca Ibrahima Petroviča Hanibala, koji je postao sluga i pitomac Petra I, a zatim vojni inženjer i general.[4] Sin Ibrahima Hanibala je ruski visoki vojni službenik Ivan Abramovič Hanibal, Puškinov prastric. Puškinov deda po ocu, Lav Aleksandrovič, bio je artiljerijski pukovnik, kapetan garde. Puškinovi roditelji, otac Sergej Ljvovič (1767—1848), bio je svetski dosetljivac i pesnik-amater poreklom od ruske porodice istaknutog plemstva koja vodi poreklo iz 12. veka,[5][6] a njegova majka Nadežda Osipovna Hanibal (1775—1836), Hanibalova unuka i preko bake po ocu potomak nemačkog i skandinavskog plemstva.[7][8] Stric po ocu, Vasilij Ljvovič, (1766—1830), bio je poznati pesnik iz kruga Karamzina. Od dece Sergeja Ljvoviča i Nadežde Osipovne, osim Aleksandra, preživeli su kćer Olga (udana Pavliščeva, 1797—1868) i sin Lav (1805—1852). Puškin se rodio 6. juna (26. maja) 1799. u Moskvi. U matičnoj knjizi crkve Bogojavljenja u Jelohovu (sada se na njenom mestu nalazi Bogojavljenska katedrala) 8. juna 1799, između ostalih, nalazi se ovakav zapis: „Dana 27. maja. na dvoru koleškog registratora Ivana Vasiljeva Skvarcova u njegova stanara Mojora Sergija Ljvoviča Puškina rodio se sin Aleksandar. Kršten je 8. juna. Kum je grof Artemij Ivanovič Voroncov, kuma je majka spomenutog Sergija Puškina, udovica Olga Vasiljevna Puškina.[10]” Letnje je mesece (1805—1810) budući pesnik obično provodio kod svoje bake po majci, Marije Aleksejevne Hanibal (1745—1818, rođenoj Puškin,[11] iz drugog ogranka roda) u podmoskovskom selu Zaharovo, blizu Zvenigoroda. Rani dečji dojmovi odrazili su se u prvim poemama koje je napisao nešto kasnije (Monah, 1813; Bova, 1814), u licejskim stihovima Poslanica Judinu (1815), San (1816). Baka Marija Aleksejevna je pisala o svom unuku: „Ne znam što će biti od mog starijeg unuka. Dečak je pametan i voli knjige, no loše uči, retko prođe lekciju kako treba; ne možeš ga podstaknuti, naterati da se igra s decom, ali se odjednom tako razmaše i ushoda da ga ničim ne možeš umiriti; ide iz jedne krajnosti u drugu, kod njega nema sredine.[10]” Mladost Autoportret Puškina Puškin je proveo šest godina u Carskoselskom liceju otvorenom 19. oktobra 1811. Ovde je mladi pesnik proživeo događaje domovinskog rata 1812, te je tu bila otkrivena i njegova visoko vrednovana pesnička nadarenost. Sećanje na godine provedene u Liceju, na licejsko bratstvo, zauvek je ostalo u duši pesnika.[9] U licejskom razdoblju Puškin je napisao mnogo stihova. Nadahnuće je pronalazio u francuskim pesnicima 17. i 18. veka, s kojima se upoznao u detinjstvu čitajući knjige u očevoj biblioteci. Najdraži autori mladog Puškina bili su Volter i Evarist de Parni. U njegovoj ranoj lirici spojile su se tradicije francuskog i ruskog klasicizma. Učitelji Puškina-pesnika postali su Konstantin Batjuškov, priznati majstor „lake poezije“, i Vasilij Žukovski, glava ruskog romantizma. Puškinska lirika u razdoblju od 1813. do 1815. prožeta je motivima prolaznosti života koja je nametala žudnju za užitkom radostima postojanja. Od 1816, odmah iza Žukovskog, on se okrenuo elegijama, u kojima je razvijao motive karakteristične za taj žanr: nerazdvojna ljubav, odlazak mladosti, polagano umiranje duše. Njegova je lirika još uvek oponašateljska, puna književnih konvencionalnosti i klišea, ali je ipak mladi pesnik izabrao svoj posebni put.[12] Ne ograničavajući se komornom poezijom, Puškin se okrenuo složenijim temama, društveno važnim. Uspomene u Carskom selu (1814), koje je pohvalio Gavrila Deržavin, Puškin je čitao početkom 1815. u njegovom prisustvu, posvećenu događajima Domovinskog rata 1812.[9] Pesma je bila objavljena 1815. godine u časopisu Rosijskij muzeum i potpisana njegovim punim imenom i prezimenom. A u puškinskoj poslanici Liciniju kritički je prikazan savremeni život Rusije, gde je u liku „miljenika despota“ prikazan general Aleksej Arakčejev. Već je na početku svog stvaralaštva pokazivao interes za ruske pisce-satirike prošlog veka. Uticaj Fonvizina oseća se u satiričnoj poemi Tenj Fonvizina (1815); sa stvaralaštvom Radiščeva povezani su Bova (1814) i Bezverije.[12] U julu 1814. Puškin se prvi put pojavio u printu u moskovskom časopisu Vesnik Evrope. U trinaestom broju se nalazila pesma Prijatelju stihotvorcu pod pseudonimom `Aleksandr N.k.š.p.` (sastavljenom od suglasnika prezimena pesnika, poređanih unazad).[10] Dok je još uvek bio pitomac Liceja, Puškin je ušao u literarni kružok Arzamas koji je istupao protiv rutine i arhaičnosti u književnom delu, te je aktivno učestvovao u polemici s društvom Ljubitelji ruske reči, koje je branilo klasicističke kanone prošlog veka. Privučen stvaralaštvom najistaknutijih predstavnika novog književnog pravca, Puškin je u to vreme bio pod snažnim uticajem poezije Batjuškova, Žukovskog, Davidova.[13] Potonji je na početku imponirao Puškinu temom odvažnog ratnika, a zatim nečim što je sam pesnik nazivao „okretanjem stiha“ — naglim promenama raspoloženja, ekspresijom, neočekivanim spajanjem likova. Kasnije je Puškin govorio da je, oponašajući u mladosti Davidova, „usvojio njegov manir zauvek“.[14] Rano zrelo doba Puškinova soba u Carskom selu. Puškin je završio školovanje u liceju u junu 1817. sa činom koleškog zapisničara (10. razreda prema tabeli rangova), te je bio postavljen na dužnost u ministarstvo spoljašnjih poslova Ruskog carstva. Postao je stalni posetitelj pozorišta, učestvovao je u sednicama Arzamasa (u koji je primljen izvanredno, još kao učenik Liceja),[9] 1819. je postao član književno-pozorišnog društva Zelena lampa, kojim je upravljala tajna dekabristička organizacija Sojuz blagodenstvija.[9] Iako nije učestvovao u delovanju prvih tajnih organizacija, Puškin se sprijateljio sa mnogim aktivnim članovima dekabrističkih društava, pisao političke epigrame i stihove, npr. Čadajevu (Nas tiha slava, ljubav, nada..., 1818), Sloboda (1818), N. J. Pljuskovoj (1818), Selo (1819), koji su se širili u prepisima. Tih je godina bio zauzet radom na poemi Ruslan i Ljudmila, koju je bio započeo u Liceju i koja je odgovarala programatskom stavu književnog društva Arzamas o potrebi da se stvori nacionalna junačka poema. Poema je bila objavljena u maju 1820. godine (prema prepisima je bila poznata i ranije), te je izazvala različite, ne uvek dobronamerne, reakcije. Već nakon progonstva Puškina započele su rasprave o poemi.[9] Neki kritičari su bili revoltirani snižavanjem uzvišenog kanona. Mešanje rusko-francuskih načina književnog izražavanja s prostim narodskim govorom i folklornom stilistikom izazvalo je prekore čak i zaštitnika demokratske narodnosti u književnosti. Takve je prigovore sadržalo pismo Dmitrija Zikova, književnog sledbenika Pavla Katenina, objavljeno u časopisu Sin domovine.[15][13] Na jugu (1820—1824) U proleće 1820. Puškina je pozvao vojni upravnik gubernije Petrograda, grof Mihail Miloradovič radi objašnjenja svojih stihova (uključujući epigrame o Arakčejevu, arhimandritu Fotiju i samom Aleksandru I), nespojivih sa statusom državnog činovnika. Radilo se o njegovom progonstvu u Sibir ili zatočenju u manastiru na Soloveckim ostrvima. Kazna je bila umanjena samo zahvaljujući nastojanjima prijatelja, prvenstveno Karamzina. Premestili su ga iz prestolnice na jug u kišinjevsku kancelariju generala Ivana Inzova.[9] Na putu do mesta službe Aleksandar Sergejevič je oboleo od upale pluća, nakon kupanja u Dnjepru. Radi oporavka porodica Rajevski ga uzima krajem maja 1820. sa sobom na Kavkaz i u Krim.[9] Putem su se zaustavili u Taganrogu, u bivšem domu gradonačelnika generala Petra Papkova. Puškin na Krimu Portret Aleksandra Puškina, autora Konstantina Somova (1899) U Feodosiju je Puškin doputovao 16. avgusta 1820. godine. Napisao je svom bratu Lavu: „Iz Kerča smo doputovali u Kafu, zaustavili se kod Bronevskog, čoveka poštenog po besprekornoj službi i po siromaštvu. Sada mu se sudi — i, poput starca Vergilija, ima vrt na obali mora, nedaleko od grada. Grožđe i bademi čine njegov dohodak. Nije pametan čovek, ali dobro poznaje Krim, Zemlju važnu i zapuštenu. Otuda smo se morem otputili mimo južnih obala Tauride, u Gurzuf, gde se nalazila porodica Rajevskog. Noću na brodu sam napisao elegiju koju ti šaljem.[16]” Nakon dva dana Puškin je zajedno s Rajevskim morem otputovao u Gurzuf. Puškin je proveo u Gurzufu nekoliko letnjih i jesenjih nedelja 1820. godine. Zajedno s Rajevskim se zaustavio u domu Armanda Emanuela du Plesisa, vojvode od Ričelija; pesniku je bila data na raspolaganje mansarda s pogledom na zapad. Živeći u Gurzufu, pesnik je puno šetao primorjem i planinama, jahao na vrh Aju-Daga i čamcem plovio do rta Suk-Su. U Gurzufu je Puškin nastavio rad nad poemom Kavkaski zarobljenik, napisao nekoliko lirskih stihova; neki od njih su posvećeni kćerima N. Rajevskog — Jekaterini, Jeleni i Mariji (budućoj supruzi dekabriste Sergeja Volkonskog). Ovde se pojavila zamisao poeme Bahčisarajska česma i romana Jevgenij Onjegin. Puškin se pred kraj života prisećao Krima: „Tamo je kolevka mojeg Onjegina“[9]. U septembru 1820, na putu prema Simferopolju, zaustavio se u Bahčisaraju. Iz pisma Deljvigu: „… Ušavši u dvorac, video sam uništenu fontanu, iz zarđale gvozdene cevi je kapala voda. Obišao sam dvorac vrlo srdit zbog nebrige u kojoj propada, i na poluevropske prerade nekih soba.[17]” Šetajući po unutarnjim dvorištima dvorca, pesnik je ubrao dve ruže i položio ih u podnožja „Fontane suza“, kojoj je kasnije posvetio stihove i poemu Bahčisarajska česma. Sredinom septembra Puškin je proveo oko nedelju dana u Simferopolju, verovatno u domu krimskog guvernera Aleksandra Baranova, starog pesnikovog poznanika iz Petrograda. Svoje utiske o Krimu Puškin je iskoristio i u opisu Putovanja Onjegina, koje se isprva nalazilo u poemi Jevgenij Onjegin kao prilog.[18] Kišinjev `Puškinov pozdrav moru`, autora Ivana Ajvazovskog i Ilje Rjepina (1877) Puškin je tek u septembru došao u Kišinjev. Novi načelnik je bio uslužan, te mu je dozvoljavao duge izlaske i posete prijateljima u Kamjanki (zima 1820—1821), putovanja u Kijev, Moldaviju s I. Liprandijem i Odesu (kraj 1821). U Kišinjevu je Puškin postao član masonske lože Ovidij,[19] o čemu je i sam pisao u svom dnevniku.[20] Ako je poema Ruslan i Ljudmila bila rezultat škole najboljih ruskih pesnika, onda ga je prva „južna poema“ Kavkaski zarobljenik 1822. postavila na čelo cele savremene ruske književnosti, donela zasluženu slavu prvog pesnika, verno ga prativši do kraja 1820-ih. Kasnije, 1830-ih godina, dobio je epitet „Ruski Bajron“.[21] Kasnije je izašla druga „južna poema“ Bahčisarajska česma (1824). Vjazemski je pisao iz Moskve tim povodom: „Pojava „Bahčisarajske česme“ je dostojna pažnje ne samo ljubitelja poezije, nego i posmatrača uspeha naših u intelektualnoj industriji koja takođe, nemojte mi zameriti, pridonosi, kao i svaka druga, blagostanju države. Za rukopis male poeme Puškinu je bilo isplaćeno tri hiljade rubalja; u njoj nema šesto stihova; dakle, stih (i još kakav? primetićemo za burzovne procenitelje — sitni četverostopni stih) koštao je nešto više od pet rubalja. Stih Bajrona, Kasimira Delavigna, Valtera Skota donosi još veći postotak, to je istina! Međutim setimo se i toga da inostrani kapitalisti zahtevaju postotke od svih obrazovanih potrošača na zemaljskoj kugli, a naši se kapitali okreću u tesnom i domaćem okruženju. Ipak, za stihove Bahčisarajske česme je plaćeno toliko koliko još nije bilo plaćeno ni za jedne ruske stihove.[22]” Uz to se pesnik trudio da se posveti ruskoj davnini, skiciravši planove poema Mstislav i Vadim (kasnija je zamisao preuzela dramaturški oblik), stvorio satiričku poemu Gavrilijada (1821), poemu Braća razbojnici (1822; posebno izdanje 1827). S vremenom je kod Puškina sazrelo uverenje (na početku beznadno tragično) da u svetu deluju objektivni zakoni koje čovek nije u stanju da pokoleba, bez obzira na to koliko su odvažne i prekrasne njegove namere. S takvim je gledištem bio započet u maju 1823. u Kišinjevu roman u stihovima Jevgenij Onjegin; kraj prve glave romana je pretpostavljao istoriju putovanja junaka izvan granica domovine prema obrascu Bajronove poeme Don Žuan. Još u julu 1823. godine Puškin se izborio za premeštaj u Odesu, u kancelariju grofa Voroncova. Upravo u to vreme postao je svestan toga da je postao profesionalni književnik, što je bilo predodređeno burnim uspehom njegovih dela kod čitatelja. Udvaranje Voroncovoj supruzi Jelizaveti, a možda i veza s njom, te nesposobnost za državnu službu, zaoštrili su njegov odnos s Mihailom Voroncovim. Četverogodišnji boravak Puškina na jugu je nova romantičarska etapa njegovog razvoja kao pesnika. U to vreme Puškin se je upoznao sa stvaralaštvom Bajrona i Andrea Šenija.[9] Očaran Bajronom, prema vlastitom priznanju pesnik je „bio lud“ za njim. Prva pesma je, napisana u progonstvu, postala elegija Ugasila se zvezda danja..., u čijem je podnaslovu Puškin zabeležio: „Podražavanje Bajrona“. Glavnim pokretačem, osnovnim zadatkom njegovih dela postao je odraz emocionalnog stanja čoveka, otkrivanje njegovog unutrašnjeg života. Puškin je razrađivao umetnički oblik stiha obraćajući se starogrčkoj poeziji, proučavajući je u prevodima. Ponovno protumačivši slikovito razmišljanje antičkih pesnika s romantičarskog gledišta, uzevši najbolje iz stvaralaštva svojih prethodnika, pobedivši klišeje elegijskog stila, on je stvorio svoj vlastiti poetski jezik. Osnovno svojstvo puškinske poezije postala je njegova izražajna snaga i istovremeno neobična sažetost, lakonski izraz.[12] Uslovno-melanholični stil, koji je oblikovao između 1818. i 1820. pod uticajem francuskih elegija i lirike Žukovskog, pretrpeo je ozbiljan preobražaj i stopio se s novim bajronovskim stilom. Spajanje starih, zamršenih i konvencionalnih oblika s romantičarskom izražajnošću i intenzitetom jasno su se očitavali u Kavkaskom zarobljeniku[13] Mihajlovsko Puškinov pisaći stol Prvi put je mladi pesnik boravio ovde u leto 1817, te je, kako je sam napisao u jednoj od svojih autobiografija, bio očaran „seoskim životom, ruskom banjom, jagodama i ostalim, — međutim sve mi se to sviđalo kratko vreme“.[23] Dve godine kasnije, nakon teške bolesti, ponovo je ovde proveo leto. U to je vreme napisao pesme Selo i Domovomu. Policija je 1824. pronašla Puškinovo pismo u kojem je pisao o oduševljenju „ateističkim učenjem“. To je poslužilo kao razlog za njegov otpust iz službe 8. jula 1824.[9] Poslali su ga na imanje njegove majke na kojem je proveo dve godine (do septembra 1826) — što je najduži Puškinov boravak u Mihajlovskom. Ubrzo nakon dolaska u Mihajlovsko, došlo je do velike svađe s ocem, koji je praktično pristao na tajni policijski nadzor nad vlastitim sinom. Krajem jeseni su svi rođaci Puškina otputovali iz Mihajlovskog.[9] Uprkos bojazni prijatelja, osama na selu nije bila pogubna za Puškina. Bez obzira na teškoće, prva mihajlovska jesen bila je uspešna za pesnika, koji je puno čitao, razmišljao, radio.[9] Puškin je često posećivao komšinicu po imanju Praskovju Osipovu u Trigorskom i koristio se njenom bibliotekom[24] (njen je otac, mason, saborac Nikolaja Novikova, ostavio veliku zbirku knjiga). Od mihajlovskog progonstva i do kraja života s Osipovom i članovima njene velike porodice povezivalo ga je prijateljstvo. U Trigorskom je 1826. upoznao romantičarskog pesnika Jazikova, čije je stihove poznavao od 1824. Puškin je dovršio pesme započete u Odesi: Razgovor s knjižarom, u kojoj je formulisao svoj profesionalni kredo, Moru — lirsko razmišljanje o sudbini čoveka epohe Napoleona i Bajrona, o okrutnoj vlasti istorijskih prilika nad pojedincem, poemu Cigani (1827), nastavio da piše roman u stihovima. U jesen 1824. godine obnovio je rad na autobiografskim zapisima, zapostavljenim na samom početku u kišinjevskom razdoblju, a razmišljao je i o sižeju narodne drame Boris Godunov (završena 19. novembra 1825, objavljena 1831), pisao šaljivu poemu Grof Nulin. Ukupno je u Mihajlovskom stvorio oko sto dela. U Trigorskom se 1825. susreo sa nećakinjom Osipove, Anom Kern (bili su se upoznali 1820. u Petrogradu u salonu porodice Olenjin), kojoj je, kako se smatra, posvetio pesmu Trenutka još se sjećam.... Mesec dana nakon završetka progonstva Puškin se vratio „slobodan u napuštenu tamnicu“ i proveo u Mihajlovskom oko mesec dana. Sledećih godina pesnik je povremeno dolazio tuda, da se odmori od života u gradu i piše na slobodi. U Mihajlovskom je 1827. godine Puškin započeo roman Arapin Petra Velikog.[25] U Mihajlovskom se pesnik takođe upoznao s bilijarom, i, iako nije postao poznati igrač, prema uspomenama prijatelja, rukovao je štapom sasvim profesionalno.[26] Nakon progonstva Orest Kiprenski: Puškin 1827. U noći na 4. septembra 1826. u Mihajlovsko je doputovao kurir pskovskog guvernera B. Aderkasa: Puškin je u njegovoj pratnji bio dužan da dođe u Moskvu, gde se u to vreme nalazio Nikolaj I, okrunjen 22. avgusta. Dana 8. septembra, odmah nakon dolaska, Puškin je bio poslat caru na ličnu audijenciju. Razgovor s Nikolom I se održao u četiri oka.[27] Pesniku se nakon povratka jamčila lična protekcija i oslobođenje od obične cenzure. Upravo se tih godina u stvaralaštvu Puškina pojavio interes za Petra I, cara-prosvetitelja. On je postao junak započetog romana o pesnikovom pradedi Ibrahimu Hanibalu i nove poeme Poltava. Unutar jednog pesničkog dela (Poltava) pesnik je objedinio nekoliko ozbiljnih tema: međusobne odnose Rusije i Evrope, zajednice naroda, sreće i drame individualca u pozadini istorijskih događaja. Prema vlastitom priznanju, privukli su ga „snažni likovi i duboka, tragična sena nabacana na sve te užase“.[28] Objavljena 1829, poema nija naišla na razumevanje niti kod čitatelja, niti kod kritičara. U skici članka Vozraženija kritikam „Poltavy” Puškin je pisao: „Najzrelija od svih mojih pripovesti u stihovima je ta u kojoj je sve skoro originalno (a mi se zbog toga samo i mučimo, iako to još nije ni najbitnije), — `Poltava`, kojoj Žukovski, Gnedič, Deljvig, Vjazemski daju prednost pred svim što sam dosad napisao, `Poltava` nije bila uspešna.[28]” U to vreme se u stvaralaštvu pesnika nazreo novi obrt. Trezvena istorijska i društvena analiza stvarnosti sjedinjuje se s razumevanjem složenosti sveta koji nas okružuje i koji često izmiče racionalnom objašnjenju, što ispunjava njegovo stvaralaštvo osećajem uzemiravajućeg predosećaja, vodi prema velikom prodoru fantastike, rađa bolna, katkad nezdrava sećanja, intenzivan interes za smrt. U to vreme je, nakon njegove poeme Poltava, odnos kritike i dela čitateljske publike postao hladniji ili kritičniji.[29] Godine 1827, bila je pokrenuta istraga zbog pesme André Chénier (napisane još u Mihajlovskom 1825), u kojoj je bio zapažen odziv na ustanak dekabrista 1825,[9] a 1828. vladi je postala poznata kišinjevska poema Gavrilijada. Istraga je bila prekinuta po najvišoj zapovesti nakon razgovora s Puškinom,[9] međutim pesnik je bio stavljen pod tajni policijski nadzor. U novembru 1828. godine Puškin je upoznao moskovsku lepoticu Nataliju Gončarovu. Prema vlastitom priznanju, zaljubio se u nju na prvi pogled. Krajem aprila 1829. Puškin je zaprosio Gončarovu preko prijatelja Fjodora Tolstoja. Neodređeni odgovor devojčine majke (kao razlog je bila navedena Nataljina mladost) ga je, prema vlastitim rečima, „izludeo“. Otišao je da služi u vojsci Paskeviča, na Kavkaz, gde se u to vreme vodio rat protiv Turske. Svoje putovanje je opisao u putopisu Putovanje u Arzrum. Na zahtev Paskeviča, koji nije hteo da preuzme odgovornost za njegov život, ostavio je aktivnu vojnu službu, te je neko vreme živeo u Tiflisu (ruski naziv za Tbilisi).[30] Vrativši se u Moskvu, kod Gončarovih je naišao na hladan doček. Moguće je da se Natalijina majka bojala njegove reputacije slobodnog mislioca, njegovog siromaštva i strasti za igrom.[30] Boldino Glavni članak: Boldinska jesen Puškin je osećao želju za promenama, te je, nakon ponovne prosidbe Natalije Gončarove 1830, koja je bila prihvaćena, ujesen otputovao u Boldino, nižnjenovgorodsko imanje svoga oca, radi primanja u vlasništvo susednog sela Kistenjeva, kojeg je dobio od oca kao svadbeni poklon. Zbog epidemije kolere proveo je u karantinu tri meseca, koja su postala njegovo najpoznatije stvaralačko razdoblje, u istoriji književnosti nazvano Boldinska jesen. Tada je nastao čitavi niz dela kao što su Pripovesti pokojnog Ivana Petroviča Belkina (Belkinove pripovesti), Iskustvo dramskih proučavanja (Male tragedije), poslednje glave Jevgenija Onjegina, Kućica u Kolomni, Istorija sela Gorjuhina, Bajka o popu i o njegovu pomoćniku Baldi, nekoliko skica kritičkih članaka i oko 30 pesama. Među boldinskim delima, međusobno različitim po žanru i osnovnom tonu, naročito odudaraju prozni i dramski ciklus. To su dve krajnosti kojima teže ostala dela napisana u tri jesenja meseca 1830. Dela u stihovima iz tog razdoblja predstavljaju sve žanrove i obuhvataju široki krug tema. Jedno od njih, Moj, kritičaru tusti, tebe baš do suza... ima zajedničkog s Istorijom sela Gorjuhina i toliko je daleko od idealizacije seoske stvarnosti da je prvi put bilo objavljeno tek posmrtno, u sabranim delima pod promenjenim nazivom (Kapriz).[12] Belkinove pripovesti su prve iz dovršenih dela puškinske proze koja su došla do nas, stvaralačka iskustva koja je često ponavljao. Godine 1821, je formulisao osnovni zakon svog proznog pripovedanja: „Tačnost i kratkoća — evo prvih vrlina proze. Njoj su potrebne misli i misli — bez njih prekrasni izrazi ničemu ne služe“. Te pripovetke su takođe svojevrsni memoari običnog čoveka koji, ne pronalazeći ništa značajno u svom životu, ispunjava svoje zapise prepričavanjem priča koje je čuo, koje su ga zadivile svojom neobičnošću. Pripovetke ... su obeležile oblikovanje Puškina kao prozaika, proces koji je započeo 1827. godine Arapinom Petra Velikog. Ciklus je odredio dalji pravac Puškinovog stvaralaštva — poslednjih šest godina svog života posvetio je većinom prozi i celom, dotad nerazvijenom, umetničkom proznom govoru.[12][31] Petrograd (1831—1833) Portret Aleksandra Puškina, autora Pjotra Sokolova (1831) U to vreme Puškin je aktivno sudelovao u izdavanju `Književnih novina` (koje su izlazile od 6. januara 1830. do 30. juna 1831. u Petrogradu) svog prijatelja Deljviga. Deljvig je, pripremivši prva dva broja, privremeno otputovao iz Petrograda i poverio časopis Puškinu, koji je i postao urednik prvih trinaest brojeva.[32] Konflikt Književnih novina s urednikom poluslužbenog časopisa Severnaja pčela Fadejem Bulgarinom, agentom tzv. trećeg odela Lične kancelarije Njegovog carskog veličanstva, doveo je, nakon izdavanja katrena Kasimira Delavigna o žrtvama Julske revolucije, do ukidanja časopisa.[9] U moskovskoj crkvi Velikog vaznesenja kod Nikitskih vrata 2. marta 1831. Puškin se venčao s Natalijom Gončarovom. Prilikom razmene prstena Puškinov je pao na pod, a zatim mu se ugasila sveća. On je prebledeo i rekao: `Sve su to loši predznaci!`[33] Odmah nakon svadbe porodica je kratko živela u Moskvi na Arbatu (kuća br. 53 prema savremenoj numeraciji; danas muzej[34]). Tamo su supružnici živeli do sredine maja 1831. kada su, ne dočekavši kraj isteka najma, otputovali u prestonicu, jer se Puškin posvađao sa svekrvom koja se mešala u njihov porodični život.[30] U leto je Puškin iznajmio daču u Carskom selu. Ovde je napisao Pismo Onjegina, čime je konačno završio rad nad romanom u stihovima, koji je bio njegov „vjerni saputnik“` tokom osam godina života. Novo shvatanje stvarnosti, naznačeno u njegovom stvaralaštvu krajem 1820-ih, zahtevalo je iscrpno proučavanje istorije: u njoj je bilo potrebno pronaći izvore glavnih pitanja savremenosti. Godine 1831, dobio je dopuštenje za rad u arhivima. Puškin je opet stupio u službu kao „istoričar“, dobivši carski zadatak da napiše „Istoriju Petra“. Jake epidemije kolere i poljski ustanak protiv ruske vlasti 1830—1831, koji su doveli Rusiju na rub rata s Evropom, pesniku su predstavljali pretnju ruskoj državnosti. Jaka vlast u tim uslovima čini mu se jamstvom spasa Rusije — tom su idejom nadahnuti njegovi stihovi Pred grobnicom svetom..., Klevetnicima Rusije, Borodinska godišnjica. Poslednje dve pesme, napisane povodom osvajanja Varšave, zajedno s pesmom V. Žukovskog Staraja pesnja na novyj lad, bile su objavljenje u specijalnoj brošuri Na vzjatije Varšavy, te su izazvale višeznačne reakcije. Puškin, koji nikada nije bio neprijatelj bilo kojeg naroda, koji se družio s Adamom Mickjevičem, ipak nije mogao da se pomiri s pretenzijama ustanika na spajanje litavskih, ukrajinskih i beloruskih zemalja.[35] Njegovi prijatelji su na različite načine primili odaziv Puškina na događaje u Poljskoj: negativno Vjazemski i istoričar Aleksandr Turgenjev. Vjazemski je zapisao 22. septembra 1831. u svom dnevniku: „Puškin im u svojim stihovima: `Klevetnicima Rusije` pokazuje figu iz džepa. On zna da oni neće pročitati njegove stihove, znači, neće odgovarati na „pitanja“ na koje bi lako odgovorio čak i sam Puškin. I kakvo je to opet svetogrđe povezivati „Borodino“ i „Varšavu“? Rusija će ustati protiv ovog bezakonja.[36]” Pjotr Čadajev je pak uputio nakon pojave pesama njihovom autoru oduševljeno pismo, a njegovo gledište su delili i prognani dekabristi.[35] Uz to je F. Bulgarin, povezan s trećim odelom, optuživao pesnika za privrženost liberalnim idejama. Početkom 1830-ih, proza je u Puškinovom stvaralaštvu počela da prevladavava nad poetičkim žanrovima. Belkinove pripovetke (izdane 1831) nisu imale uspeha. Puškin je zamišljao veliko epsko delo — roman iz epohe pugačovštine s junakom-plemićem koji prelazi na stranu pobunjenika. Zamisao se na neko vreme zaustavila zbog nedovoljnog poznavanje te epohe, te je započeo rad nad romanom Dubrovski (1832—1833). Njegov junak, osvećujući oca, kome su nepravedno oteli očevinu, postaje razbojnik. Plemeniti razbojnik Dubrovski je prikazan romantično, dok su ostali likovi prikazani realistično.[31] Iako je osnovu sižea preuzeo iz savremenog života, tokom rada na romanu on je sve više dobijao obeležja tradicionalnog avanturističkog pripovedanja koji se uopšteno ne podudara s ruskom stvarnošću. Moguće je da je, predviđajući nesavladive probleme sa cenzurom u vezi s objavljivanjem romana, Puškin napustio rad nad njim, iako se bližio kraju. Zamisao o delu s temom pugačovskog ustanka ga je opet privukla, te je on, veran istorijskoj tačnosti, privremeno prekinuo proučavanje Petrovske epohe, istraživao štampane izvore o Pugačovu, upoznao se s dokumentima o gušenju ustanka Pugačova (sam „Predmet Pugačov“ je bio strogo poverljiv i nedostupan), a 1833. otputovao na Volgu i Ural da bi lično video mesta tih događaja, čuo žive legende o pugačovštini. Puškin je putovao kroz Nižnji Novgorod, Kazanj i Simbirsk u Orenburg, a otuda na Oral, niz drevnu reku Jaik, preimenovanu nakon seljačkog ustanka u Ural. Puškina su izabrali za člana Carske ruske akademije 7. januara 1833. istovremeno s pesnikom i dramaturgom P. Kateninim, prozaikom i dramaturgom M. Zakoskinim, istoričarem D. Jazikovim i protojerejem A. Malovim. U jesen 1833. godine vratio se u Boldino. Tada je Boldinska jesen Puškina bila dvostruko kraća nego pre tri godine, ali po važnosti je jednaka Boldinskoj jeseni 1830. Za mesec i po Puškin je dovršio rad nad Pričom o Pugačovu i Pesmama zapadnih Slavena, započeo rad na pripovetki Pikova dama, stvorio romane Andželo i Bronzani konjanik, Bajku o ribaru i ribici i Bajku o mrtvoj kneginji i o sedmorici delija, pesmu u stancama Jesen. Petrograd (1833—1835) U decembru 1833. Puškin se vratio u Petrograd, osećajući potrebu da promeni život i da se udalji tutorstva dvora. Uoči 1834. godine Nikolaj I je dao svom istoričaru niži dvorski čin kamerjunkera. Prema rečima njegovih prijatelja, on se razbesneo zbog toga što se taj čin obično davao mladim ljudima. Dana 1. januara 1834. Puškin je zapisao u svoj dnevnik: „Trećeg dana mi je dat čin kamerjunkera (što zaista ne dolikuje mojim godinama). Na dvoru su hteli da N. N. (Natalija Nikolajevna) pleše u Aničkovu.[30]” Tada je pak bilo zabranjeno izdavanje Bronzanog konjanika. Početkom 1834. Puškin je napisao drugu pripovetku u prozi — Pikovu damu, te ju je izložio u časopisu „Biblioteka dlja čtenija“ koji je platio Puškinu brzo i u većem paušalu. Pripovetka je bila započeta u Boldinu, te je bila namenjena, po svoj prilici, zajedničkom almanahu „Trojčatka” (Puškina, V. F. Dojevskog i N. V. Gogolja). Dana 25. jula 1834. godine Puškin je dao ostavku s molbom da zadrži pravo rada u arhivima, koje mu je bilo potrebno za Istoriju Petra. Kao motiv su bili navedeni porodični razlozi i nemogućnost da stalno boravi u prestonici. Molba nije bila prihvaćena te je na taj način Puškin ostao bez mogućnosti da nastavi rad. Poslušavši savet Žukovskog, Puškin je opozvao molbu.[30] Kasnije je Puškin zamolio za dopuštenje u trajanju od 3—4 godine: u leto 1835. napisao je svekrvi da planira da s celom porodicom otputuje na selo na nekoliko godina. Međutim, molba mu je bila odbijena, a umesto toga mu je Nikolaj I predložio polugodišnji dopust i 10.000 rubalja, kako je bilo rečeno — „kao ispomoć“. Puškin ih nije prihvatio te je zamolio za 30.000 rubalja pod uslovom da ih naplate iz njegove plate, čime mu je bio dat dopust u trajanju od četiri meseca. Na taj način je Puškin bio nekoliko godina unapred vezan za službu u Petrogradu.[30] Taj iznos nije pokrivao ni polovinu Puškinovih dugova, s prestankom isplate plate mogao je samo da se uzda u prihode od književnog rada, koji su pak zavisili od potražnje čitalaca. Krajem 1834. i početkom 1835. godine izašlo je nekoliko sabranih izdanja dela Puškina: puni tekst Jevgenija Onjegina (u razdoblju od 1825. do 1832. roman je izlazio u delovima), zbirke pesama, pripovetke, poema, međutim, sve se razilazilo s trudom. Kritika je već otvoreno govorila o opadanju njegovog talenta, o kraju njegove epohe u ruskoj književnosti. Dve su jeseni — 1834. godina (u Boldinu) i 1835. godina (u Mihajlovskom) — bile manje plodonosne. Treći put je pesnik došao u Boldino ujesen 1834. zbog problema na imanju, te je tamo proveo mesec dana, napisavši samo Bajku o zlatnom petliću. U Mihajlovskom je Puškin nastavio da radi nad Scenama iz viteških vremena, Egipatskim noćima i napisao pesmu Ja posetih opet.... Široj publici je, kojoj je bilo žao zbog opadanja njegovog talenta, bilo nepoznato da njegova najbolja dela nisu bila puštena u štampu, da je tih godina trajao stalan intenzivan rad nad velikim zamislima: Istorijom Petra, romanom o pugačovštini. U stvaralaštvu pesnika su se nazrele radikalne promene. Puškin-liričar tih godina postao je prvenstveno песником за себе. Uporno je eksperimentisao s proznim žanrovima koji ga u potpunosti nisu zadovoljavali, ostali su u zamislima, skicama, obrisima, tražio je nove oblike književnosti. „Savremenik“ Prema rečima S. A. Sobolevskog: „Misao o velikom periodičnom izdanju koje bi se ticalo, verovatno, svih glavnih strana ruskog života, težnja da posredno služi domovini svojim perom, okupirali su Puškina gotovo neprekidno poslednjih deset godina njegove kratkotrajne karijere... Prilike su mu smetale, te je tek 1836. uspeo da isposluje pravo na izdavanje „Savremenika“, ali u opsegu vrlo ograničenom i skučenom.[37]” Od ukidanja Književnih novina borio se za pravo na vlastito periodično izdanje. Nije uspeo da ostvari zamisli novina (Dnevnik), različitih almanaha i zbornika, časopisa Severnyj zritelj, kog je trebalo da uređuje V. F. Odojevski. Odojevski i Puškin su imali nameru od 1835. da izdaju Sovremennyj letopisec politiki, nauk i literatury. Godine 1836, je dobio jednogodišnju dozvolu za izdavanje almanaha. Puškin se takođe nadao prihodu koji bi mu pomogao da isplati najhitnije dugove. Časopis osnovan 1836. godine dobio je naziv Savremenik. U njemu su bila objavljivana dela samog Puškina, a takođe N. V. Gogolja, Aleksandra Turgenjeva, V. Žukovskog, P. Vjazemskog. Ipak, časopis nije imao uspeha kod čitalaca: na novi tip ozbiljnog periodičnog izdanja, posvećenog aktuelnim problemima, o kojima se prema potrebi govorilo u aluzijama, ruska publika je tek trebalo da se navikne. Časopis je imao svega 600 pretplatnika čime je doneo gubitke svom izdavaču, budući da nije pokrivao ni troškove štampanja ni honorare saradnika. Dva zadnja toma Savremenika Puškin je više od pola ispunio vlastitim delima, uglavnom anonimno. U četvrtom tomu časopisa objavljen je, konačno, roman Kapetanova kći. Puškin je mogao da izda roman kao posebnu knjigu, čime bi mu doneo potrebnu zaradu. Međutim, ipak je odlučio da izda Kapetanovu kći u časopisu te nije mogao računati na istovremeno objavljivanje posebne knjige, jer je u to vreme to bilo nemoguće. Roman je verovatno bio izdat u časopisu pod uticajem Krajevskog i izdavača časopisa koji su se bojali njegovog neuspeha. Čitaoci su blagonaklono dočekali Kapetanovu kći, ali Puškin nije dočekao odazive oduševljenih kritičara na svoj poslednji roman. Bez obzira na finansijski neuspeh, Puškin se do zadnjeg dana bavio izdavaštvom, „nadajući se da će, uprkos sudbini, naći i odgojiti svog čitaoca“[37]. Razdoblje 1836—1837. U proleće 1836. godine, nakon teške bolesti preminula je Nadežda Osipovna. Puškin je, zbliživši se s majkom poslednjih dana njenog života, teško podnosio taj gubitak. Sticajem okolnosti on je jedini iz cele porodice pratio njeno telo do mesta sahrane u Svetim gorama. To je bila njegova zadnja poseta Mihajlovskom. Početkom maja je zbog izdavanja i rada u arhivima doputovao u Moskvu. Nadao se saradnji između Savremenika i autora časopisa Moskovskij nabljudatelj. Međutim, Jevgenij Baratinski, Mihail Pogodin, Aleksej Homjakov, Stepan Ševirjov se nisu žurili s odgovorom, indirektno ga odbijajući. Uz to se Puškin nadao saradnji s Bjelinskim, koji je bio u konfliktu s Pogodinim. Posetivši arhive ministarstva spoljnih poslova, uverio se da će rad s dokumentima iz petrovskog razdoblja trajati nekoliko meseci. Na zahtev supruge, koja je bila u visokom stadijumu trudnoće, Puškin se krajem maja vratio u Peterburg. Prema sećanjima francuskog izdavača i diplomate Fransoa-Adolfa Loev-Vemara, koji je u leto 1836. boravio kao gost kod pesnika, Puškin je bio oduševljen Istorijom Petra, podelio je s gostom rezultate istraživanja arhiva i izrazio bojazan da čitatelji neće prihvatiti knjigu u kojoj će car biti prikazan „takvim kakav je bio prvih godina svoje vladavine, kada je gnevno žrtvovao sve zbog svog cilja“. Saznavši da Loev-Vemara zanimaju ruske narodne pesme, Puškin je za njega preveo jedanaest pesama na francuski jezik. Prema mišljenju stručnjaka koji su ih proučavali, prevod je bio napravljen besprekorno.[38] U leto 1836. Puškin je stvorio svoj poslednji pesnički ciklus koji je nazvao prema mestu nastanka — Kamenoostrovski ciklus (prema dači na petrogradskom Kamenom ostrvu). Tačan sastav ciklusa pesama je nepoznat. Moguće je da su bile namenjene objavljivanju u Savremeniku, ali Puškin je odustao od toga, predviđajući probleme sa cenzurom. Tri dela koja nesumnjivo pripadaju ovom ciklusu povezana su temama iz Jevanđelja. Opšti siže pesama Oci pustinjaci i neporočne žene, Kak s dreva sorvals`a i Mirskaja vlast je Velika nedelja korizme.[39] Još je jedna pesma iz ciklusa — Iz Pindemonti lišena hrišćanske simbolike, međutim, nastavlja razmišljanja pesnika o dužnostima čoveka koji živi na svetu sa sobom i onima koji ga okružuju, o izdaji, o pravu na fizičku i duhovnu slobodu. Po mišljenju Vadima Starka: „U ovoj pesmi formulisan je idealni pesnički i ljudski kredo Puškina, izmučen celim životom.[38]” U ciklus su, verovatno, ulazili Kogda za gorodom zadumčiv ja brožu, katren Naprasno ja begu k Sionskim vorotam i, na kraju, (nekim istraživačima se osporava ta pretpostavka) Spomenik nerukotvorni podigoh sebi... — kao uvod ili, prema drugim verzijama, finale — pesnički zaveštaj Puškina. Smrt Žorž d`Antes Beskonačni pregovori sa svakom o raspodeli imanja nakon majčine smrti, brige o izdavaštvu, dugovi i, najvažnije, javno udvaranje gardista carske konjičke garde Žorža d`Antesa njegovoj supruzi, koje je izazvalo ogovaranje u društvu, bili su uzrok pesnikove potištenosti u jesen 1836. Dana 3. decembra je njegovim prijateljima (Vjazemskima, Karamzinima, Jelizaveti Hitrovoj, Vladimiru Sollogubu, Rossetijima, Mihailu Vijeljgorskom i, po svoj prilici, N. Skalon[38]) bila poslata anonimna paskvila s uvredljivim aluzijama upućenim Nataliji Nikolajevnoj. Puškin je, doznavši o pismima sledećega dana, bio uveren da su ona delo D`Antesa i njegovog očuha Luisa Hičerena. Naveče 4. decembra Puškin je izazvao D`Antesa na dvoboj. Hičerena je (nakon dva susreta s Puškinom) dobio odlaganje dvoboja na dve nedelje. Naporima prijatelja i, prvenstveno, Žukovskog i tetke Natalje Nikolajevne, Jekaterine Zagrjažske, uspelo im je spreče dvoboj. Dana 17. decembra d`Antes je zaprosio sestru Natalije Nikolajevne, Jekaterinu Gončarovu. Isti je dan Puškin poslao svom sekundantu Vladimiru Sollogubu pismo u kom odustaje od dvoboja.[30] Međutim, brak nije rešio konflikt. D`Antes je Nataliju Nikolajevnu, susrevši se javno s njom, progonio. Širile su se glasine o tome da se D`Antes oženio Natalijinom sestrom da spasi njen ugled. Prema svedočanstvu Konstantina Danzasa, Natalija je predlagala Puškinu da na neko vreme napusti Petrograd, ali on je, „izgubivši strpljenje, odlučio da postupi drugačije“.[30] Puškin je poslao 26. januara 1837. Luisu Hičerenu „krajnje uvredljivo pismo“.[30] Jedini je odgovor na njega mogao biti izazov na dvoboj, a Puškin je to znao. Dobio je službeni poziv na dvoboj od Hičerena, kog je odobrio D`Antes istog dana preko atašea francuskog veleposlanstva vikonta Adolfa de Sen-Simona Derčijaka. Budući da je Hičeren bio veleposlanik strane države, nije mogao izaći na dvoboj, jer bi to značio siguran kraj njegove karijere. Dvoboj s D`Antesom se održao 27. januara na Crnoj reci. Puškin je bio ranjen: metak mu je probio kuk i prodro u trbuh. U to vreme je takva vrsta ranjavanja bila smrtonosna. Puškin je za to doznao od dvorskog lekara Nikolaja Arendta koji, popuštajući njegovim molbama, nije skrivao istinu. Pre smrti Puškin je, dovodeći u red svoje poslove, razmenjivao poruke s carem Nikolajem I. Poruke su prenosila dva čoveka: Vasilij Žukovski (pesnik, u to vreme učitelj naslednika prestola, budućeg cara Aleksandra II) i Nikolaj Arendt (dvorski lekar cara Nikolaja I, i Puškinov lekar). Pesnik je molio za oprost zbog narušavanja carske zabrane dvoboja... čekam carsku reč da umrem spokojno... Car: „Ako nam Bog zapoveda da se više ne viđamo na ovome svetu, šaljem ti svoj oprost i zadnji savet da umreš kao hrišćanin. O ženi i deci se ne brini, ja ću ih imati na brizi.” (Smatra se da je ovu poruku predao Žukovski.) Nikolaj I je video u Puškinu opasnog „vođu slobodnih mislilaca“ (bili su ograničeni narodni govori u znak sećanja na pesnika), te je kasnije uveravao da je on „s teškom mukom doveo Puškina do hrišćanske smrti“,[40] što nije odgovaralo stvarnosti: još pre primanja careve poruke Puškin je, doznavši od lekara da je njegova rana smrtonosna, poslao po sveštenika da se pričesti. Dana 29. januara (10. februara) u 14 sati i 45 minuta Puškin je umro od peritonitisa. Nikolaj I je ispunio data obećanja: platio je njegove dugove, imanje Puškinova oca pod hipotekom očistio od dugova, udovici dodelio penziju, a kćeri davao primanja do udaje, sinove je školovao za paževe i davao 1.500 rubalja za njihovo obrazovanje do stupanja u službu, Puškinova dela izdao o državnom trošku u korist udovice i dece, te im jednokratno isplatio 10.000 rubalja. Poštujući Puškinovu želju, sahranili su ga u fraku, a ne u kamerjunkerskom mundiru.[38] Opelo, određeno u Isakijevskoj katedrali, služeno je u Konjušennoj crkvi. Ceremoniji je prisustvovalo puno ljudi, a u crkvu su ulazili s pozivnicom. „Bilo je, po običaju, i apsurdnih odluka. Narod su prevarili: rekli su da će služiti opelo u Isakijevskoj katedrali — tako je pisalo na pozivnicama — međutim, telo su iz stana izneli noću, potajno, te je ono položeno u Konjušennoj crkvi. Univerzitet je primio uputstvo da profesori ne napuštaju svoje katedre i da studenti budu prisutni na predavanjima. Nisam se suzdržao, te sam izrazio načelniku svoj očaj povodom toga. Rusi ne mogu oplakivati svog sugrađanina koji im je iskazao čast svojim postojanjem! (Iz dnevnika Aleksandra Nikitenka).[38]” Posle su kovčeg spustili u podrum, gde se nalazio do otpremanja u Pskov. Telo je pratio Aleksandar Turgenjev. U pismu gubernatoru Pskova, A. Peščurovu, A. Mordvinov je po nalogu A. Benkendorfa i cara ukazivao na potrebu da se zabrani „svaka lična izjava, svaki susret, jednom rečju svaka ceremonija, osim onoga što se prema našem crkvenom obredu vrši pri sahrani tela plemića“.[38] Aleksandar Puškin je sahranjen na teritoriji Svjatogorskog manastira Pskovske gubernije. U avgustu 1841, prema odluci N. N. Puškine, na grob je bio postavljen nadgrobni spomenik, rad kipara Aleksandra Permagorova (1786—1854).[41] Puškinovi potomci Puškin je imao četvoro dece iz svog braka sa Natalijom: Mariju (rođ. 1832), Aleksandra (rođ. 1833), Grigorija (rođ. 1835) i Nataliju (rođ. 1836), od kojih je poslednja bila udata, morganatski, u kraljevsku kuću Nasau za Nikolaja Vilhelma od Nasaua i postala grofica od Merenberga. Od četvoro Puškinove dece samo je dvoje ostavilo potomstvo — Aleksandar i Natalija. Natalijina praunuka, Nadežda, bila je udata u britanskoj kraljevskoj porodici (njen suprug bio je ujak princa Filipa, vojvode od Edinburga).[42] Potomci pesnika danas žive po celom svetu: u SAD, Ujedinjenom Kraljevstvu, Nemačkoj, Belgiji. Oko pedeset potomaka živi u Rusiji, uključujući lekarku Tatjanu Ivanovnu Lukaš, čija je prabaka (Puškinova unuka) bila udata za unuka brata Gogolja. Danas Tatjana živi u Klinu.[43] Nasleđe Književno nasleđe Mnoga njegova dela kritičari smatraju remek-delima, kao što su poema Bronzani konjanik i drama Kameni gost, priča o padu Don Žuana. Njegova pesnička kratka drama Mocart i Salijeri (iz istog rada kao i Kameni gost, Male tragedije) bila je inspiracija za Šaferov Amadeus, a takođe predstavlja i libreto za Korsakovljevu operu Mocart i Salijeri. Puškin je takođe poznat po svojim kratkim pričama, posebno po ciklusu Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina, pre svega po priči Hitac. Sam Puškin preferirao je svoj roman u stihu Evgenije Onjegin, koji je pisao tokom celog svog života i koji, započinjući tradiciju velikih ruskih romana, prati nekoliko centralnih likova, ali se u velikoj meri razlikuje u tonu i fokusu. Onjegin je delo takve složenosti da je, iako samo stotinu stranica dugo, prevodiocu Vladimiru Nabokovu bilo potrebno dva cela toma svezaka kako bi u potpunosti preneo njegovo značenje na engleskom. Zbog ove poteškoće u prevodu, Puškinovi stihovi ostali su u velikoj meri nepoznati engleskim čitaocima. Međutim, i pored toga, Puškin je u velikoj meri uticao na zapadnjačke pisce poput Henrija Džejmsa.[44] Puškin je napisao i Pikovu damu, koja predstavlja deo Crne vode, zbirke kratkih priča fantastične prirode velikih pisaca, koju je sačinio Alberto Manguel. Muzičko nasleđe Puškinova dela obezbedila su i plodno tlo za mnoge ruske kompozitore. Opera Mihaila Glinke Ruslan i Ljudmila predstavlja najraniju važniju operu inspirisanu Puškinovim delom. Opere Petra Iljiča Čajkovskog Jevgenije Onjegin (1879) i Pikova dama (1890) van Rusije su poznatije nego Puškinova dela kojima su inspirisana. Monumentalna opera Modesta Musorgskog Boris Godunov, takođe inspirisana Puškinovim delom, smatra se jednom od najboljih i najoriginalnijih ruskih opera. Druge ruske opere koje se baziraju na Puškinovim delima su Rusalka i Kameni gost Aleksandra Dargomiškog; Korsakovljeve Mocart i Salijeri, Priča o caru Saltanu i Zlatni petlić; Kavkaski zatvorenik, Pir u vreme kuge i Kapetanova kći Cezara Kjuja; Mazepa Čajkovskog; Rahmanjinove Aleko (bazirana na Ciganima) i Gramzivi vitez; Mavra Igora Stravinskog i Napravnikov Dubrovski. Puškinovi stihovi koristili su se u baletima i kantatama (uključujući i njegove pesme napisane na francuskom u ciklusu Caprice étrange kompozitorke Izabele Abuker). Supe, Leonkavalo i Malipjero takođe su komponovali svoje opere po Puškinovim delima. Romantizam Mnogi smatraju da je Puškin glavni predstavnik romantizma u ruskoj književnosti; ipak, on se ne može nedvosmisleno označiti kao romantičar. Ruski kritičari tradicionalno tvrde da njegova dela predstavljaju put od neoklasicizma, preko romantizma do realizma. Alternativna procena sugeriše da je Puškin „imao sposobnost da se zabavlja suprotnostima koje se mogu činiti romantičarskim u osnovi, ali su na kraju subverzivni sa svih tačaka gledišta, uključujući i romantičarsku” i da je on „istovremeno i romantičar i neromantičar”.[45] Priznanja i nasleđe Godine 1929, sovjetski pisac Leonid Grosman objavio je roman D`Arkijakovi spisi, u kome opisuje Puškinovu smrt iz perspektive francuskog diplomate, kao učesnik i svedok fatalnog duela. Roman opisuje Puškina kao liberala i žrtvu carskog režima. U Poljskoj je knjiga objavljena pod nazivom Smrt pesnika. Godine 1937, grad Carsko Selo preimenovano je u Puškin, u čast pesnika. Postoji nekoliko muzeja u Rusiji posvećenih Puškinu, uključujući dva u Moskvi, jedan u Sankt Peterburgu, kao i veliki kompleks Mihajlovsko. Puškinova smrt predstavljena je na malim ekranima filmom Puškin: Poslednji duel. Film je režirala Natalija Bondarčuk, a lik Puškina tumačio je Sergej Bezrukov. Puškinov fond osnovan je 1987. godine od strane Vojvotkinje od Aberkorna u znak obeležavanja kreativnog nasleđa i duha svog pretka i oslobađanja kreativnosti i mašte dece u Irskoj, pružajući im priliku da prenesu svoje misli, osećanja i iskustva. Asteriod 2208 Puškin, otkriven 1977. godine od strane sovjetskog astronoma Nikolaja Černiha, dobio je naziv po njemu.[46] Jedan krater na Merkuru takođe nosi Puškinovo ime. MS Aleksandar Puškin, drugi brod ruske klase Ivan Franko, nosi njegovo ime (takođe se naziva i pesnik ili pisac. Stanica metroa u Taškentu nosi njegovo ime. Puškinova brda[47] i Puškinovo jezero[48] u Ben Nevisu, Kanada, dobila su ime po njemu. Dan ruskog jezika, uspostavljen od strane Ujedinjenih nacija 2010. godine, obeležava se 6. juna, na Puškinov rođendan.[49] Puškinova statua u Mehan parku u Manili otkrivena je 2010. godine u znak obeležavanja odnosa između Filipina i Rusije.[50] Dijamant Aleksandar Puškin, drugi najveći pronađen u Rusiji i celom bivšem Sovjetskom Savezu, nazvan je po njemu. Dana 28. novembra 2009. godine, postavljen je spomenik Puškinu u Asmari, prestonici Eritreje.[51] Izabrana dela Puškinova kuća u Moskvi. Puškin je objavio prvu pesmu sa 14 godina, kao učenik u carskoj gimnaziji, u časopisu Evropski glasnik. Tokom školovanja je počeo da piše i svoje prvo veliko delo, Ruslan i Ljudmila, izdato 1820. Delo je bazirano na bajkama koje je čuo od svoje babe. Od 1817. do 1820. njegova politička aktivnost je uticala na njegova dela. Između ostalog, napisao je delo Oda slobodi. Zbog ovih dela je prognan. Tokom prvog izganstva (1820—1823) napisao je dela Kavkaski zatvorenik, Braća razbojnici i započeo je Česmu Bahčisaraja. Takođe je započeo rad na jednom od svojih najpoznatihijih dela: Evgenije Onjegin. Tokom kratkog perioda slobode, završio je rad na Česmi Bahčisaraja, i napisao je Cigane. Tokom drugog perioda u egzilu (1824—1826), započeo je rad na Borisu Godunovu. To delo je izdao tek 1831. i pravo na to je dobio kao poklon za venčanje. Evgenija Onjegina je izdao 1833. godine. Belkinove priče (puno ime: Priče pokojnog Ivana Petroviča Belkina), izdate 1831, nisu postale posebno popularne za vreme Puškinovog života, ali su danas veoma cenjene. Smatra se da je ovim pričama Puškin pokazao šta misli o dotadašnjoj ruskoj prozi i da namerava da napravi novu rusku književnu tradiciju.