Naziv: DOKTOR SET 310606 Sifra artikla: TOY J310606 Deklaracija Naziv i vrsta robe: Doktorski SET Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

Šifra artikla: JB 1144270 Kofer koji postaje sto sa doktorskim alatom. Set sadrži 23 različita alata. Kao što su: stetoskop, špric, lekove. . Dimenzije: 45x28x8 cm Radi na 2 AA 1.5 V baterije Deklaracija Naziv i vrsta robe: Set - kofer sa opremom za doktore Količina izražena u jedinici mere: komad Zemlja porekla: Kina Prava potrošača: Zagarantovana sva prava kupaca po osnovu Zakona o zaštiti potrošača, kao i odgovornosti za saobraznost Povrat robe moguć unutar 14 dana

Odelo doktorsko lekar kostim za decu deciji Kostim je zelene boje i nema nikakvih ušivenih natpisa niti loga Slika sa naslovne strane je simbolično skinuta sa interneta. pogledajte sliku uzivo prva slika i na detetu je svetliji model - velicina XL slika sa tamnije zelenim odelom - veličine S. M i L Komplet sadrži: 1) Mantil 2) majcu 3) pantalone 4) kapu 5) masku za lice Dodatno ko želi da dokupi roze set stetoskop, špric i lek - 450 dinara, crni 350 dinara S - Za uzrast od 1 do 3 godine: duzina mantila 58cm, majca duzina 42cm, duzina pantalona 58cm. M - Za uzrast od 4 do 6 godina: duzina mantila 68cm, majca duzina 48cm, duzina pantalona 68cm. L - Za uzrast od 7 do 9 godina: (vrlo moguće je da je manji kroj recimo od 6 do 8 godina) duzina mantila 78cm, majca duzina 52cm, duzina pantalona 78cm. svetlije zeleni model - XL - 10 do 12 godina (vrlo moguće je da je manji kroj recimo od 8 do 10 godina, ali je mantil dugačak baš) duzina mantila 92cm, majca duzina 55cm, duzina pantalona 81cm. Preko 300 vrsta kostima: Novo kostim za decu deciji kostimi za maskenbal, maskembal, maska maske za halloween noc vestica zurku, rodjendan Ovaj artikal mozete poruciti na sledece nacine: 1) Porukom ovde na sajtu sa podacima za slanje i brojem telefona 2) Pozivom na mobilni, porukom sms, viber, whatsapp (10-18h) nedeljom ne radimo

Knjige su dobro očuvane. Prosveta,1984. mek povez, strana 372+368, 20cm ,,Nadežda Mandeljštam, udovica pjesnika Osipa Mandeljštama nestalog u Gulagu, nije odigrala važnu ulogu u istoriji logorologije samo zbog toga što je sačuvala u pamćenju gotovo sve njegove pjesme, u doba kad ih je bilo opasno učiti napamet, jer su mogle zlokobno propjevati u toku surovog ispitivanja, nego i po tome što je napisala nekoliko tomova memoara, kod nas prevedenih kao `Strah i nada` i `Sećanja i razmišljanja`, u kojima autentično svjedoči o tome kako se strašni staljinistički teror odrazio na živote vodećih sovjetskih pisaca i intelektualaca od kojih su mnogi na kraju i ubijeni. Donosimo vam u nekoliko nastavaka dijelove memoara Mandeljštamove, u kojima se iz prve ruke opisuje Osipovo hapšenje, ispitivanja, progonstvo i konačno nestanak u gulagovskim prostranstvima, što je propraćeno i portretima i sudbinama i nekih drugih ruskih pisaca i intelektualaca iz te ljudožderske epohe staljinizma.`` Oda Stvarajući poeziju, pjesnik poima zbilju zato što poezija sadrži element predviđanja budućnosti. Kad sam pokazala Ahmatovoj jednu Osipovu pjesmu u kojoj je točno predvidio što će se dogoditi, ona mi je ravnodušno rekla: — Sve su one takve. - Ona je bila proučila njegove pjesme i ničemu se više nije čudila. U Drugoj voroneškoj bilježnici ima jedan ciklus kojemu je matica bila Oda Staljinu, koju je Osip prisilio sam sebe da napiše zimi 1936/37. godine. Oda nije postigla svoju svrhu, nije mu spasila glavu, ali je iz nje nastalo mnoštvo pjesama koje ni najmanje ne nalikuju na nju i koje joj čak i protuslove. »Stiglicov« ciklus, koji je neposredno prethodio Odi, potekao je bio iz silne žudnje za životom i potvrđivanja života, ali je iz njega od sama početka izbijala slutnja nesreće, skore smrti: »Domalo ću sjesti u jorgovanske sanjke«, slutnja našeg rastanka i grozota koje su nas vrebale. Bili smo lek na »početku strahota«, a budućnost se primicala »oprezno«, »prijeteći« i neodoljivo, kao oblaci u njego­voj pjesmi o voroneškom kraju. Napokon je napisao pjesmu o ravnici po kojoj puzi onaj »o kome u snu vrištimo — budućih naroda Juda«. U tom mu je trenutku sve bilo toliko jasno da je samo bio u dilemi: ili da pasivno čeka propast, ili da se pokuša spasiti. Na dan 12. siječnja 1937. nastupio je prijeloman trenutak - završen je ciklus o štiglicu i započeo je novi, oko Ode. Čovjek kome je spjevana Oda bio je toliko zaokupio našu uobrazilju da se aluzije na njega mogu otkriti i na najneočekivani-jim mjestima. Stanovite asocijacije često odaju Osipov slijed misli. Odakle je, na primjer, iznikao »kumir« koji živi »usred gore« i sjeća se dana kad je još imao ljudski lik? Možda je posrijedi sličnost između riječi: Krcmlj, kremen, kamen... Jahontov je bio došao u Voronež sa svojom ženom Liljom, staljinisticom sentimentalnog tipa, koja je pripovijedala Osipu kako je Staljin nekad bio prekra­san mladić - neustrašiv i živahan revolucionar... U istoj toj pjesmi pojavila se i opasna riječ »mast« koja podsjeća na masne prste... Budući da smo živjeli u Asiriji, nismo mogli da ne mislimo na Asirce. Pokraj prozora u sobi, koju smo bili unajmili kod krojačice, stajao je kvadratni jedaći stol koji nam je služio za sve i sva. Osip ga je zauzeo i porazmjestio na njemu olovke i papir. Nikad ništa slično nije uradio — papir i olovke trebale su mu samo pri kraju posla. Međutim, radi Ode je odlučio da promijeni svoje navike, pa smo otada morali ručati na samom rubu stola, ili čak na prozorskoj daski. Svako jutro Osip je sjedao za stol i uzimao u ruku olovku -pravi pravcati književnik! Baš kao kakav Fedin... Još sam samo čekala da kaže: »Svaki dan barem jedan redak«, ali to nije, hvala bogu, rekao. Pošto bi sjedio oko pola sata u književničkoj pozi, odjednom bi skočio na noge i počeo proklinjati sam sebe zbog nedostatka vještine: — Eto, vidiš, Asejev je pravi majstor. On bi bez razmišljanja, začas to napisao... — Zatim bi se iznenada umirio, legao na postelju, zamolio čaja, ustao i bacao kroz otvor navrh prozora šećer susjedovu psu — za to se morao popeti na stol na kojem je bio uredno složen papir. Zatim bi se opet ushodao po sobi, razvedrio se i počeo nešto mrmljati. To je značilo da ne može ugušiti u sebi vlastite stihove koji su se sami oslobodili i nadvladali nečistu silu. Pokušaji nasilja nad samim sobom nikako nisu išli Osipu za rukom. Promišljeno zasnovana pjesma, u koju je nakanio uložiti sav materijal što je bio uzavro u njemu, postala je matica cijelog ciklusa suprotno usmjerenih, neprijateljskih pjesama. Taj ciklus počinje pjesmom Kvasac svijeta i teče sve do kraja Druge bilježnice. Formalni znak srodnosti Ode s pjesmama iz toga ciklusa jesu neke riječi i rime koje se ponavljaju. U Odi je osnovni slog »os« koji se javlja u mnogim riječima. Na primjer, jedna pjesma počinje ovako: »Oboružan vidom uskih osa što sišu os zemaljsku, os zemaljsku...« Uopće, po svim pjesmama iz tog ciklusa razbacane su rime i asonance sa slovom »s«, ali je od svih tih formalnih znakova mnogo važnija misaona suprotnost između Ode i »slobo­dnih« pjesama iz tog ciklusa. U Odi, na primjer, slikar sa suzama u očima crta vođu, a u Osama pjesnik nenadano kaže da ne zna crtati: »Nit crtam nit pjevam«. Osip se i sam začudio tom neočekivanom priznanju: - Vidiš što ne valja kod mene - ne znam crtati... Spominjanje Eshila i Prometeja u Odi dovelo je u »slobodnim« pjesmama do teme tragedije i mučeništva. Tema mučeništva javlja se i u Rembrandtu, gdje Osip otvoreno govori o sebi i o svojoj Golgoti, u kojoj nema ni tračka velebnosti. (U voroneškom muzeju, koji smo redovito posjećivali, nalazila se mala Rembrandtova slika »Golgota« i nekoliko grčkih vaza — ostaci nekadašnjeg blaga Derptskoga sveučilišta.) Kavkaz, koji se u Odi spominje kao mjesto rođenja opjevane osobe, javlja se ponovo u vezi s Tiflisom koji ne pamti moćnika, nego pjesnika izlizanih đonova. Najviši vrh Kavkaza Elbrus posta­je, pak, mjera narodnih potreba u snijegu, kruhu i pjesništvu. U prvoj pjesmi toga ciklusa. Kvascu svijeta, i u njenim varijanta­ma, Osip se otvoreno žali da se Oda nikako ne slaže s ostalim njegovim pjesmama: »Moje izravno djelo blebeće, odlazi ukoso« zato što ga je »drugo pregazilo, ismijalo, izbilo mu os«. Naš dušmanin koga su nam uselili u stan, književnik s general­skim činom, prepisivao je sam Osipove pjesme na vlastitom pisaćem stroju. Budući da je tada pisaći stroj bio rijetkost, a on se sam ponudio da nam učini tu »uslugu«, nismo ga mogli odbiti — pogotovo što bi se ionako bio domogao pjesama, pa ma ih izvukao i ispod moga jastuka. Da bi nas malo zaplašio, potcrtao je crvenom olovkom stihove o uzaludnosti pjevanja. Kad se jednom otvore arhivi, vrijedilo bi potražiti njegovu prijavu te pjesme. U pjesmama iz toga ciklusa Osip je slavio i čovjeka (»Ne sravnjuj - živi su nesravnjivi«) i posljednji put dao maha svojoj ljubavi prema životu. Oplakao je ugasle oči koje su bile »oštrije od nabrušene kose«, i koje se nisu nagledale »osamljenog mnoštva zvijezda«. I odmah je sumirao svoj život ovako: »I pratio sam ushit svemirski kao što prigušene orgulje prate glas ženski«. Govoreći tu o sebi, upotrijebio je, dakle, »neumoljivo prošlo vrijeme« — da se poslužim njegovim izrazom iz Razgovora o Danteu. Nekoliko mjeseci kasnije rekao je Ani Andrejcvnoj: — »Spreman sam za smrt... — Ona je poslije umetnula te njegove riječi u svoju Pjesmu bez junaka, a posvetu je datirala danom njegove smrti: 27. prosinca 1938. Ali, vrhunac su ciklusa ponosite riječi čovjeka osuđena na smrt, koji se, međutim, još bori za život: Zle je sreće onaj tko se. kao svoje sjene, Laveža plaši i koga vjetar kosi, I nevoljan je onaj tko, ni živ ni mrtav, Od sjene milostinju prosi. Onaj od koga su svi molili milost nazvan je ovdje sjenom, i zaista se na kraju pokazalo da je sjena. A bradati, zadihani čovjek koga je sve plašilo ali koji se ničega nije bojao, zgažen i osuđen na propast, uputio je u posljednje dane još jedan izazov diktatoru koji je imao vlast kakvu svijet do tada još nije bio poznavao. Ljudi obdareni glasom bijahu podvrgnuti najodvratnijoj od svih muka — iščupali su im jezik i zapovjedili da korijenom jezika slave vlastodršca. Nagon za samoodržanjem jest nesavladiv, i ljudi su prihvaćali i taj oblik propasti samo da produlje fizičko postojanje. Oni koji su preživjeli bili su isto onako mrtvi `kao i oni koje su pobili. Nema smisla nabrajati ih poimence, ali se može reći da ni jedan od književnika koji su u ono doba djelovali ne može više ni svjedočiti. Toliko su se zapetljali da se ne mogu više raspetljati ni bilo šta reći korijenima svojih jezika. A među njima je bilo mnogo takvih koji bi u drugim prilikama našli svoj put i svoje riječi. Osip je u posljednji čas ipak učinio ono što su od njega tražili — spjevao je hvalospjev Staljinu, ali Oda nije postigla svoju svrhu. Pa ipak, možda upravo zbog nje nisu uništili i mene, iako su u prvi mah htjeli. Obično se udovicama računalo u dobro ako su im muževi prinijeli »žrtvu«, čak ako ta žrtva i nije bila prihvaćena. I Osip je to znao. A ja sam mu spasila pjesme koje bi se inače sačuvale samo u iskrivljenim prijepisima iz 1937. godine. Molitva »Neka me ova čaša mimoiđe« može se razumjeti tek kad se zna koliko je nepodnosivo polagano i postupno primicanje propasti. Kudikamo je teže čekati hitac u leđa nego iznenada pasti pokošen na zemlju. Mi smo iščekivali svršetak cijelu posljednju godinu u Voronežu, pa onda još godinu dana, potucajući se po okolici Moskve. Da se napiše onakva Oda, valjalo je najprije ugoditi sam sebe, kao instrument, svjesno podleći općoj hipnozi i začarati sam sebe obrednim riječima koje su u ono doba bile zaglušile sve ljudske glasove. Inače, pjesnik ne bi mogao ništa. Osip je tako na početku 1937. godine izvršio čudovištan pokus na samom sebi. Udešavajući i ugađajući sam sebe za Odu, razarao je svoju psihu. Poslije je rekao Ahmatovoj: - Sad mi je jasno da je to bila bolest. - Zašto, kad god mislim na njega, vidim pred sobom same glave, brda glava? Šta radi s tim glavama? - rekao mi je jednom Osip. Prije odlaska iz Voroneža Osip je zamolio Natašu da uništi Odu. Mnogi mi sad savjetuju da je zatajim, kao da je nije ni bilo. Ali ja neću da to učinim, jer tada istina ne bi bila potpuna — dvostruki život bio je neprijeporna činjenica našeg doba i nitko je nije bio pošteđen. Samo što su drugi sastavljali takve ode u svojim stanovi­ma i ljetnikovcima i dobivali za njih nagrade. Jedino je Osip to učinio s omčom oko vrata, i Ahmatova dok su pritezali omču oko vrata njenu sinu... Tko da im što zamjeri zbog tih pjesama?! Obitelj Šklovski U Moskvi je bio samo jedan stan čija su vrata uvijek bila otvorena izopćenicima. Kad ne bismo zatekli Viktora i Vasilisu Šklovski kod kuće, istrčala bi nam u susret djeca - mala Varja, koja je vazda držala čokoladu u ruci, štrkljasta Vasja (kćerka Vasilisine sestre Natalije) i Nikita, dječak širokih gesta, ljubitelj ptica i istine. Nitko im nikad nije ništa kazao, ali su sami znali što treba da rade - u djeci se uvijek ogleda moral starijih. Vodili su nas u kuhinju, koja im je služila kao blagovaonica, pa su nas hranili, napajali i zabavljali dječjim razgovorima. Vasja je svirala violu i rado razgovarala o najnovijem koncertu - u to je vrijeme Šostako-vičeva simfonija izazvala bila senzaciju. Šklovski bi sve redom saslušao, a onda bi radosno rekao: - Šostakovič ih je sve preši-šao... - Tada su svi morali točno znati tko koje mjesto zauzima -tko je prvi, tko posljednji, tko je koga prešišao... Država je iskoristila stari običaj po kojem je svaki boljar imao svoje mjesto za carskim stolom, pa je počela sama određivati prva mjesta. Tada je Lebedev-Kumač, o kome kažu da je bio vrlo skroman čovjek bio proglašen za najboljeg pjesnika. Šklovski se također time zabav­ljao, samo što je priželjkivao »hamburški obračun«1. Osip je silno želio poslušati Šostakovičevu novu simfoniju, ali se bojao da ne zakasnimo na posljednji vlak. S Varjom smo vodili drugačije razgovore. Ona nam je pokaziva­la školski udžbenik u kojemu je, kao i drugi učenici, po nalogu učiteljice lijepila debele komadiće papira na slike rukovodilaca koji su pali u nemilost. Priželjkivala je da pokrije i sliku Semaška: - Ionako ćemo ga jednom pokriti, pa onda bolje da odmah... - Uredništvo enciklopedije slalo je pretplatnicima popise natuknica koje je trebalo isto tako pokriti ili izrezati. To je bio Viktorov posao. Nakon svakog novog hapšenja rukovodilaca, pregledavale su se knjige i spaljivala njihova djela. Međutim, u novim zgradama, gdje je bilo uvedeno centralno grijanje mjesto peći, ljudi su morali zabranjene knjige, dnevnike, pisma i ostalu »prevratničku« litera­turu rezati na komadiće škarama i bacati ih u nužnik. Imali su pune ruke posla. Nikita je bio najšutljiviji od djece, ali je umio katkad svojim upadicama zaprepastiti odrasle. Viktor nam je jednom pričao kako je bio s Paustovskim kod nekog glasovitog ptičara koji je dresirao kanarince. Kanarinac bi na njegov znak izletio iz krletke, sjeo na prečku i održao koncert. Kad bi gospodar ponovo dao znak, pjevač bi se pokorno zavukao u svoju krletku. - Baš kao član Saveza književnika - kazao je Nikita i izišao iz sobe. Kad god bi tako nešto rekao, otišao bi u svoju sobu, u kojoj je držao ptice koje je bio sam ulovio. Međutim, on je lijepo postupao s njima, nije ih dresirao. Rekao nam je da se ptice uče pjevati od majstora u svojoj vrsti. U kraju oko Kurska polovili su ljudi glasovite slavuje, pa mladi slavuji nemaju od koga učiti. Tako je propala kurščanska »slavujska škola«, zbog obijesti ljudi koji su najbolje majstore zatvorili u krletke. Čim bi došla Vasilisa, smiješeći se svojim svijetloplavim očima, stupila bi u akciju. Naložila bi peć u kupaonici i donijela nam rublje. Meni je davala svoje rublje, a Osipu Viktorove košulje. Zatim bi nas natjerali da otpočinemo. Viktor je razbijao sebi glavu kako da pomogne Osipu, galamio, pričao novosti... Kasno u jesen pribavio je Osipu bundu. Bila je to ona Viktorova stara kratka bunda od psećeg krzna koju je prethodne zime bio nosio Andronikov. Kad bi god zazvonilo zvonce, sakrili bi nas u kuhinju ili u dječju sobu prije nego što bi otvorili vrata. Ako su došli prijatelji, oslobodili bi nas iz zarobljeništva vičući radosno, a ako je došao Pavlenko ili susjeda doušnica, Lelja Povolocka - ona ista koju je udarila kap kad su počeli rehabilitirati ljude - morali smo čamiti u svom skrovištu. Nikad nas nitko nije iznenadio, na što smo bili vrlo ponosni. Njihov je stan bio jedino mjesto gdje smo se osjećali kao ljudi. Svi su u toj obitelji znali kako treba postupati s ljudima osuđenim na propast. U kuhinji smo se dogovarali gdje ćemo prenoćiti, kako ćemo otići na koncert, gdje ćemo namaknuti novaca i, uopće, što ćemo raditi. Izbjegavali smo da noćimo kod Šklovskih jer su u kući bile vratarke, čistačice i žena koja je upravljala liftom. Te dobroću­dne i siromašne žene oduvijek su radile za tajnu policiju, premda nisu za taj posao bile plaćene — to im je bila dodatna funkcija. Ne sjećam se više kod koga smo noćili, ali smo na Šostakovičev koncert na kraju ipak otišli... Kad sam nakon Osipove smrti došla sama u njihovu kuću, vratarke su me upitale gdje je Osip, a kad sam im rekla daje umro, uzdahnule su i kazale: — A mi smo mislile da ćete vi prvi... - Iz toga sam izvela dva zaključka, prvo, da nam je na licima pisalo da smo osuđeni na propast, i drugo, da se ne treba bojati tih nesretnih žena, da i one imaju srca. One koje su me tada požalile ubrzo su umrle - te sirote žene umiru kao muhe jer se slabo hrane - ali od tada sam dobra s njihovim nasljednicama. Nikad me nisu prijavile miliciji da noćim kod Škiovskih, iako nisam ondje bila prijavljena. Međutim, 1937. godine bojali smo se zadržati kod Škiovskih preko noći, da ih ne uvalimo u nepriliku, te smo spadali s nogu od vječite jurnjave. Pokatkad, ipak, nije bilo druge pa smo i prespavali kod njih, Tada bi nam u spavaonici prostrli na pod madrac i prostirku od ovčjeg runa. Na šestom se katu, naravno, ne čuje kad se pred kućom zaustavi automobil, ali kad bi se po noći dizao lift, sve bismo četvoro izjurili u predsoblje i osluškivali: »Hvala bogu, stao je ispod nas«, ili »Hvala bogu, prošao je...« Oni su tako osluškivali lift svake noći, bez obzira na to jesmo li noćili kod njih ili nismo. Srećom, lift se prilično rijetko uspinjao jer je većina stanara bila u Peredelkinu ili se rano vraćala kući, a djeca im još nisu bila poodrasla. U doba strahovlade nije bilo u zemlji kuće u kojoj nisu strepili osluškujući brektanje automobilskih motora ili buku koju proizvodi lift. I dan-danas, kad noćim kod Škiovskih, trgnem se čim začujem obnoć kako se diže lift. A onu sliku — kako poluodjeveni i ukočeni stojimo pokraj ulaznih vrata da čujemo gdje će se lift zaustaviti — neću nikad zaboraviti. Nedavno, pošto je pred mojom kućom stao automobil, sanjala sam kako me Osip budi i kaže: - Oblači se... Ovaj put su došli po tebe... - Ali se nisam dala, kazala sam mu: - Neka! Neću im izlaziti u susret. Baš me briga... - I okrenula sam se na drugu stranu i ponovo zaspala. Bio je to psihički revolt protiv onoga što je također bila neka vrsta suradnje s vlastima - dolaze po tebe da te odvuku u zatvor, a ti dobrovoljno ustaješ i navlačiš haljinu uzdrhtalim rukama. Dosta! Dodijalo mi je. Neću im izići ni koraka u susret. Neka me nose na nosiljci, neka me ubiju ovdje, kod kuće... Neću! Photo: www.rbth.com Jednom, usred zime 1937. godine, Osip i ja smo odlučili da ne zlorabimo više dobrotu Šklovskih. Bojali smo se da ih ne uvalimo u nepriliku - da ih je tkogod prijavio, bilo bi i s njima svršeno... Sama pomisao da bismo mogli upropastiti Šklovskoga, a s njim i cijelu njegovu obitelj, tjerala nas je u očaj. Svečano smo im saopćili svoju odluku i, ne obazirući se na njihove prosvjede, nismo im dolazili nekoliko dana. Svaki dan bivali smo sve zdvojniji i osamljeniji. Jednom, dok smo bili kod Brunija, Osip nije mogao odoljeti da se ne javi Šklovskome telefonski. - Dođite što prije — rekao mu je Viktor. - Vasilisa tuguje, nema nigdje mira... - Nakon četvrt sata pozvonili smo na njihova vrata, a Vasilisa nas je dočekala sa suzama radosnicama u očima. I tada sam pomislila da plave oči te žene jedine postoje na svijetu. Tako mislim i dan-da­nas. Da se razumijemo - Ana Andrejevna isto mi je tako bliska, ali je tih dana bila daleko - Lenjingrad nam se činio nedostižan. Datum smrti Neki novinari iz »Pravde« — »pravdaši«, kako smo ih zvali — rekli su Šklovskome, negdje potkraj prosinca 1938. ili na početku siječnja 1939, kako su u CK pred njima govorili da protiv Mandeljštama nisu bile ni iznesene nikakve optužbe. Bilo je to neposredno nakon Ježovljeva pada i značilo je: »Eto, vidite šta je sve taj Ježov napravio...« Odatle sam izvela zaključak daje Osip umro. Nakon nekog vremena pozvali su me u poštu kod Nikitinih gradskih vrata. Tu su mi vratili paket koji sam bila poslala Osipu. -Zbog smrti naslovnika - saopćila mi je mlada poštarica. Lako je utvrditi datum povratka paketa - tog istog dana u novinama je objavljen prvi podugačak popis književnika koji su odlikovani ordenima. Moj brat Jevgenij otišao je istog dana u Lavrušensku ulicu da javi Šklovskima tužnu vijest. Viktora su pozvali odozdo, čini mi se iz Katajevljeva stana, gdje su Fadjejev i drugi »suputnici« zalijevali državnu milost. Tada je Fadjejev prolio pijanu suzu za Osipom: -Kakva smo pjesnika upropastili! - Slavljenje novih nosilaca ordena poprimilo je primjesu ilegalnih, potajnih karmina. Samo ne znam kome je od njih, osim Sklovskom, bilo dokraja jasno što znači upropastiti čovjeka. Jer, većina je njih pripadala pokoljenju koje je preispitalo vrednote i borilo se za »novo«. Upravo su oni utrli put snažnoj ličnosti, diktatoru, koji može, kako mu se prohtije, kažnjavati i pohvaljivati, postavljati ciljeve i birati sred­stva za njihovo ostvarenje. U lipnju 1940. pozvali su Osipova brata Aleksandra u prijavni ured Baumanova rajona i predali mu Osipovu smrtovnicu da je dostave meni. U njoj je bilo naznačeno da je Osipu bilo 47 godina, da je umro 27. prosinca 1938, a da je uzrok smrti bila kljenut srca. To bi se moglo ovako parafrazirati: umro je zato što je umro. I još je dometnuto: arterioskleroza. Izdavanje smrtovnice nije bilo pravilo nego izuzetak. Građanska smrt, to jest logor ili, još točnije, hapšenje jer je samo hapšenje značilo osudu i logor, odgovaralo je, praktički, fizičkoj smrti i potpunoj likvidaciji. Nitko nije obavještavao rodbinu o smrti logoraša ili zatvorenika — udovištvo i sirotanstvo počinjalo je od trenutka hapšenja. Ponekad su u javnom tužilaštvu govorili žena­ma kojima su muževi bili osuđeni na deset godina prisilnog rada: »Možete se slobodno preudati...« Nikog nije bila briga kako se može takvo Ijubezno dopuštenje uskladiti sa službenom osudom koja nije bila smrtna. Kako već rekoh, ne znam zašto su meni iskazali takvu milost - izdali mi »smrtovnicu«. Zanima me ne krije li se što iza toga. U takvim je prilikama smrt bila jedini izlaz. Kad sam doznala da je Osip umro, prestala sam sanjati one zlokobne snove. Poslije mi je rekao Kazarnovski: Dobro je šio je Osip Emiljevič umro — inače bi otišao na Kolimu. — Sam je Kazarnovski izdržao kaznu na Kolimi. a 1944. godine pojavio se u Taškentu. Živio je ondje bez dozvole boravka i bez potrošačkih karata, sakrivao se od milicije, bojao se svega i svakoga, opijao se, a kako nije imao cipela, dala sam mu malene kaljače svoje pokojne majke. Taman su mu pristajale jer nije imao prstiju na nogama - smrznuli su mu se bili u logoru pa ih je odsjekao sjekirom da ne dobije gangrenu. Kad su logoraše tjerali na kupanje, rublje im se smrzavalo na vlažnom zraku u svlačionici i zvečalo kao lim. Photo: daviscenter.fas.harvard.edu Nedavno sam čula kako se ljudi prepiru oko toga tko je prije mogao preživjeti u logoru - oni koji su radili, ili oni koji su zabušavali. Oni koji su radili umirali su od iscrpljenosti, a zabušanti od gladi. Meni koja nisam mogla govoriti iz vlastita iskustva, bilo je jasno da su umirali i jedni i drugi. Ono malo ljudi stoje preživjelo bili su iznimke. Ta me prepirka podsjetila na onu rusku bajku o junaku koji se našao na raskršću triju putova, a na svakom mu od njih prijeti pogibao. Osnovna je osobina ruske povijesti, neprolaz­na, postojana osobina, da i junaku i kukavici na svakom putu prijeti pogibao i da joj može samo slučajno izbjeći. Ali ne čudim se tome, nego se čudim kako su se neki slabi ljudi ponijeli kao pravi junaci i nisu sačuvali samo goli život, nego i bistru glavu i dobro sjećanje. Poznajem neke takve ljude i rado bih navela njihova imena, ali mislim da još nije vrijeme, pa ću stoga spomenuti samo onoga za koga već svi znamo — Solženjicina. Kazarnovski je sačuvao samo goli život i nepovezana sjećanja. U etapni je logor stigao zimi i upamtio da je to bila neka velika krčevina - osvajali su se novi prostori za silnu robijašku bujicu. Ondje nije bilo još nijednog zdanja, nijedne barake. Spavali su pod šatorima i sami sebi gradili zatvor i barake. Čula sam da su kažnjenike otpremali iz Vladivostoka na Kolimu samo morskim putem. More se u zaljevu zamrzavalo, doduše prilično kasno, ali kako je mogao Kazarnovski dospjeti na Kolimu zimi? Sigurno se tada nije moglo ploviti morem... Ili je možda najprije bio otpremljen u neki drugi logor, nedaleko od Vladivo­stoka, zato što je etapni logor bio pretrpan? To nisam uspjela izvesti načistac jer se u bolesnoj glavi Kazamovskoga bilo sve ispremiješalo. A da bih mogla ustanoviti datum Osipove smrti, morala bih znati kad je Kazarnovski napustio etapni logor. Kazarnovski je bio prvi manje-više pouzdan glasnik s onoga svijeta. Još mnogo prije nego što se pojavio, čula sam od nekih povratnika da se Kazarnovski doista nalazio u logoru s Osipom, i da mu je čak nekako i pomagao. Spavali su u istoj baraci, gotovo jedan do drugog... Eto, zato sam tri mjeseca sakrivala Kazarnovskog od milicije i polako izvlačila od njega podatke koje je donio sa sobom u Taškent. Sjećanje mu je bilo kao kakva golema užegla palačinka, u kojoj su se činjenice iz robijaškog života spekle s tlapnjama, fantazijama, legendama i izmišljotinama. Tada sam već znala da takvo bolesno pamćenje nije nikakva osebujnost nesretnoga Kazarnovskog i da tome nije kriva votka. To je bila osobina gotovo svih logoraša koje sam vidjela neposre­dno nakon izlaska na slobodu - oni nisu znali za datume i tok vremena, nisu povlačili oštru granicu između činjenica kojima su bili svjedoci i logoraških legendi. Mjesta, imena i tok događaja bili su izmiješani u sjećanju tih skršenih ljudi i nikako nisam mogla da ih razmrsim. Većina je logoraških kazivanja, kad sam ih prvi put slušala, bilo nepovezano nabrajanje prijelomnih trenutaka u koji­ma se pripovjedač nalazio na rubu propasti i ostao, ipak, nekim čudom živ. Logorski život svodio se kod njih na takve blijeske koji su im se urezali u pamćenje, i koji su imali dokazati da je bilo nemoguće iznijeti živu glavu, ali da je volja čovjekova za život takva da se ipak izvukao. I tada sam, užasnuta, govorila sama sebi da ćemo ostati bez ljudi koji bi mogli posvjedočiti kakva je bila ta naša prošlost. I u logorima i izvan njih, svi smo već izgubili pamćenje. Pa ipak. pokazalo se da ima ljudi koji su od sama početka postavili bili sebi zadatak ne samo da sačuvaju glavu nego i da svjedoče. To su nesmiljeni čuvari istine koji su se bili izgubili u robijaškoj masi, ali samo na neko vrijeme. Reklo bi se da ih se u logorima sačuvalo više nego izvan njih, gdje je previše ljudi podleglo kušnji da se pomiri sa životom i mirno dotraje svoje dane. Dakako da takvih svjedoka kojima je glava ostala bistra nema više mnogo, ali sama činjenica što ih ipak ima, najbolji je dokaz da na kraju uvijek dobro pobjeđuje zlo. Photo: News Dog Media Kazarnovski nije bio jedan od tih junaka. Iz njegovih beskrajnih priča napabirčila sam tek pokoje zrnce istine o Osipovu životu u logoru. Sastav etapnih logora neprestano se mijenjao, ali je iz početka baraka u koju su njih dvojica dospjeli bila puna intelektua­laca iz Moskve i Lenjingrada osuđenih po članu 58. Zbog toga im je bilo mnogo lakše. Kao i posvuda u tim godinama, starješine baraka bili su kriminalci, ali ne obični lopovi nego oni koji su i na slobodi radili za »organe«. Taj mladi »komandni kadar« bio je neobično okrutan i nije mučio one koji su bili osuđeni po članu 58. ništa manje nego i pravi čuvari, s kojima, uostalom, kažnjenici nisu imali toliko dodira. Osip je oduvijek bio nervozan i nemiran, pa se svako uzbuđenje očitovalo u njega hodanjem amo-tamo. Ondje, u etapnom logoru, to tumaranje i ta razdražljivost dovodili su ga vječito u neprilike i sukobe. Na dvorištu se često približavao zabranjenim zonama, ogradi i stražarima, koji su ga tjerali od sebe derući se i psujući. Nitko od desetak svjedoka s kojima sam razgovarala nije, međutim, potvrdio da su ga kriminalci pretukli. Bit će da je to legenda. Kažnjenici u etapnim logorima nisu dobivali odjeću — a i gdje je dobivaju? — pa se Osip smrzavao u svom kožnom kaputu koji se već raspadao. Doduše, Kazarnovski mi je rekao da je najžešća studen bila zavladala tek nakon Osipove smrti. I to je važan podatak za utvrđivanje datuma njegove smrti. Osip gotovo ništa nije jeo, bojao se dotaknuti jelo, kao poslije i Zoščenko. Gubio je svoj kruh, zamjenjivao porcije... Po riječima Kazarnovskog, u etapnom je logoru bila kantina u kojoj se prodavao duhan i, čini mi se, šećer. Ali odakle Osipu novci? Osim toga, strah od jela protezao se u njega na sve što je mogao ondje kupiti, pa je i šećer primao samo iz ruku Kazarnovskog. Blagoslov­ljen onaj prljavi logoraški dlan na kojem leži komadićak šećera, a Osip se još skanjiva da primi taj posljednji dar... Ali, je li Kazarnovski govorio istinu? Nije li izmislio tu pojedinost? Pored straha od jela i neprekidnog nemira, Kazarnovski je zapazio da je Osip opsjednut sumanutom idejom, koja je bila karakteristična za njega i koja nije mogla biti izmišljena - Osip se tješio nadom da će dobiti neke olakšice zato što će se Romain Rolland zauzeti za njega kod Staljina. Ta mi je sitna pojedinost dokaz da se Kazarnovski odista družio s Mandeljštamom. U Voronežu smo čitali u novinama kako je Romain Rolland doputo­vao sa suprugom u Moskvu i kako ih je primio Staljin. Osip je poznavao Maju Kudaševu, pa je uzdisao: »Maja sad sve obilazi u Moskvi. Sigurno su joj rekli za mene. Što bi njemu bilo da kaže koju riječ Staljinu pa da me puste...« Osip nije nikako mogao povjerovati da se profesionalni humanisti ne zanimaju za pojedi­načne sudbine nego samo za cijelo čovječanstvo, pa je sve nade u svom bezizlaznom položaju usredotočio na Romaina Rollanda. Istini za volju, moram dodati da je Romain Rolland, dok je bio u Moskvi, uspio, čini se, olakšati sudbinu lingvistima umiješanim u »rječničku aferu«. Tako se bar pričalo. Ali zbog toga se nije promijenilo moje mišljenje o profesionalnim humanistima. Pravi humanizam ne zna za granice i stalo mu je do svakog pojedinca. Photo: News Dog Media Evo još jedne Osipove karakteristične crte iz pričanja Kazarnovskog — Osip je bio čvrsto uvjeren da sam i ja u logoru. Molio je Kazarnovskog da me potraži ako ikad iziđe iz logora: »Zamolite Literarni fond da joj pomogne...« Sav svoj vijek Osip je bio vezan za književničke organizacije kao robijaš za tačke, nikad ništa nije zaradio bez njihova odobrenja. Ma koliko se upinjao da se oslobodi te zavisnosti, nije uspio - kod nas se tako što ne dopušta, jer to ne bi odgovaralo vlastodršcima. Stoga je mislio da se i ja mogu uzdati samo u Literarni fond. Međutim, moja je sudbina bila drugačija. U ratu su na nas zaboravili, pa sam uspjela prijeći na drugo polje rada i tako sačuvali glavu i sjećanje. Kadikad je Osip, u mirnijim trenucima, recitirao logorašima svoje pjesme, pa ih je vjerojatno ponetko i zapisivao. Imala sam priliku vidjeti »album« s njegovim pjesmama koje su kolale po logorima. Jednom mu je netko rekao da je u ćeliji osuđenika na smrt u Lefortovu bio urezan na zidu njegov stih: »Zar sam ja stvaran, zar će smrt zbilja doći?« Kad je to čuo. Osip se razveselio i nekoliko dana bio mirniji. Nisu ga tjerali na rad, pa čak ni da čisti krug. Ma koliko svi bili iscrpljeni, on se medu njima isticao svojom iscrpljenošću. Po cijele bogovetne dane šalabazao je bez posla, navlačio na sebe gnjev, prijetnje i dernjavu ljudi u čijim je rukama bio. Bio je ojađen kad su ga gotovo odmah odvojili od onih koji su odlazili na rad. Nadao se da će mu u stalnom logoru biti ipak lakše, iako su ga iskusni ljudi uvjeravali u suprotno. Jednom je Osip čuo da se u etapnom logoru nalazi čovjek koji se preziva Hazin, pa je zamolio Kazarnovskog da ga zajedno potraže, da vide nije li slučajno u rodu sa mnom. Pokazalo se da smo samo prezimenjaci. Poslije je taj Hazin, pročitavši Erenburgove memoa­re, pisao Erenburgu i tako sam se i ja s njim upoznala. Postojanje tog Hazina još je jedan dokaz da je Kazarnovski doista bio s Mandeljštamom. Sam Hazin vidio je Osipa dva puta-prvi put kad je Osip došao do njega s Kazarnovskim, a drugi put kad je odveo Osipa do logoraša koji ga je tražio. Hazin kaže da je taj Osipov sastanak s čovjekom koji ga je tražio bio vrlo dirljiv. Sjeća se da se taj čovjek zvao Hint ili tako nekako, da je bio Letonac, a po profesiji inženjer. Taj je Hint putovao iz logora u kojem je proveo nekoliko godina u Moskvu na reviziju procesa. Takve su se revizije u tim godinama obično tragično završavale. Ne znam tko je bio taj Hint. Hazin misli da je bio Lenjingrađanin i da je išao u školu s Osipom. Hint je ostao u etapnom logoru svega nekoliko dana. I Kazarnovski se sjećao da je Osip uz Hazinovu pomoć našao nekog svog starog druga. Hazin tvrdi da je Osip umro za epidemije pjegavog tifusa, a Kazarnovski nije uopće spomenuo tu epidemiju. Čula sam, među­tim, od više osoba o toj epidemiji. Trebalo bi da potražim Hinta, ali u našim prilikama to je nemoguće - ne mogu valjda dati oglas u novine da tražim tog i tog čovjeka koji je vidio u logoru moga muža... Sam je Hazin primitivan čovjek, a htio se upoznati s Erenburgom da mu ispriča svoje uspomene iz početka revolucije, u kojoj je sudjelovao sa svojom braćom, koji su, čini se, bili čekisti. Tog se razdoblja iz svog života najbolje sjećao i u razgovoru sa mnom neprestano se navraćao na svoja davna junaštva. Nego, da se vratimo na pričanja Kazarnovskog. Jednom Osip nije htio sići s prični, ma koliko ga tjerali i vikali na njega. Tih je dana studen sve jače stezala - jedino se po tome mogu ravnati u koje je to vrijeme bilo. Sve su potjerali da čiste snijeg, pa je Osip ostao sam. Nakon nekoliko dana skinuli su ga s prični i prenijeli u bolnicu. Uskoro je Kazarnovski čuo da je Osip umro i da su ga pokopali, ili, bolje reći, bacili u jamu. Pokapali su ih, dabome, bez lijesova, razgolićene, ako ne i gole, da ne propadne odjeća. Mrtvaca je uvijek bilo napretek pa su ih bacali po nekolicinu u jednu jamu, a svakom su za nogu privezali privjesak s brojem. Photo: News Dog Media Ali to još nije najgora varijanta smrti, pa vjerujem da je verzija Kazarnovskog istinita. Narbutova je smrt bila mnogo gora. Kažu da je u etapnom logoru čistio zahodske jame i da su ga s nekim drugim invalidima ukrcali na šlep koji su poslije digli u zrak. To su učinili da se oslobode ljudi nesposobnih za rad. Kažu da je bilo još takvih slučajeva... Kad sam živjela u Tarusi, nosio mi je drva i vodu neki Pavle, bivši lopov i logoraš, koji mi je sam od sebe ispričao kako je jednom čuo eksploziju koja je doprla od mora, a zatim vidio kako tone šlep na kojem su bili invalidi osuđeni po članu 58. Oni koji i dan-danas pošto-poto za sve traže opravdanje. A takvih ima mnogo među bivšim kažnjenicima, uvjeravaju me da je samo jedan šlep tako dignut u zrak, i da je zapovjednik logora koji je skrivio to nedjelo bio poslije strijeljan. To je zaista dirljiv kraj priče, ali mene nekako ne dira. Većina je mojih znanaca koji su bili otpremljeni u logore vrlo brzo pomrla. Ljudi humanističkih profesija gotovo da i nisu mogli ondje opstati, a nisu imali ni zašto. Čemu životariti kad je jedino smrt bila spas? Što bi vrijedilo nekoliko dana više Margulisa (koji je bio štićenik kriminalaca zato što im je obnoć prepričavao Dumasove romane)? On je bio u logoru sa Svjatopolkom-Mirskim koji je ubrzo umro od posvemašnje iscrpljenosti. Hvala bogu što su ljudi smrtni. Iza žice je vrijedilo živjeti samo zato da se sve upamti i jednom ispriča ljudima - ne bi li ih to spriječilo da ponove naše ludosti. Drugi je pouzdani svjedok bio biolog M. koga je Osip zamolio, ako ikad iziđe na slobodu, da potraži Erenburga i ispriča mu kako je Osip proveo posljednje dane u logoru - tada je već znao da neće preživjeti. Iznijet ću ono što mi je ispričao Erenburg, koji je do mog povratka iz Taškenta već koješta bio zaboravio i pobrkao - na primjer, nazivao je tog čovjeka agronomom zato što je, nakon puštanja iz logora, zaista radio kao agronom ne bi li zameo trag. Njegovo se kazivanje uglavnom slaže s pričanjem Kazarnovskog. On je držao da je Osip umro već prve godine, prije otvaranja plovidbe na Kolimu, to jest prije svibnja ili lipnja 1939. M. je prilično potanko prepričao svoj razgovor s liječnikom, koji je također, srećom, bio kažnjenik i poznavao je Mandeljštama po čuvenju. Liječnik je rekao da nije mogao spasiti Osipa zato stoje bio previše iscrpljen. To potvrđuje tvrdnju Kazarnovskog da se Osip bojao jesti, premda je, naravno, logorska hrana bila takva da su se ljudi pretvarali u sjene ako su je i jeli. Osip je ležao u bolnici svega nekoliko dana, a M. je razgovarao s liječnikom neposredno nakon Osipove smrti. Osip je dobro uputio M-a da ispriča Erenburgu njegove posljednje dane, jer u ono vrijeme nijedan drugi sovjetski književnik, osim Šklovskoga, ne bi primio takva izaslanika. A izaslanik se ne bi usudio sam posjetiti nekog ugroženog književnika da ga ponovo ne snađe ista sudbina. Pošto bi izdržali kazne od pet ili deset godina, što je, po našim shvaćanjima, značilo da su dobro prošli, ljudi bi obično ostali, dobrovoljno ili silom prilika, u onim dalekim krajevima gdje su bili logori. Nakon rata su mnogi po drugi put dospjeli u logor i postali »dvomotorci«. kako se to kaže u našoj nevjerojatnoj terminologiji. Eto, zato je od onih kojih su bili otpremljeni u logore 1937. i 1938. godine ostala u životu samo šačica mlađih ljudi, koji su se zarana počeli potucati po logorima. Imala sam priliku da porazgovaram samo s nekolicinom koji su se ondje sreli s Osipom. Međutim, glas o njegovoj sudbini bio se pronio po logorima na sve strane i na desetke ljudi pričali su mi logoraške legende o nesretnom pjesniku. Višeput su me pozivali i vodili ljudima koji su čuli — ili, kako su sami govorili, »pouzdano znali« — da je Osip živ, ili daje bio živ sve dorata, ili da je još u nekom logoru, ili da je pušten na slobodu. Bilo je ljudi koji su tvrdili da su bili uz njega kad je umro, ali kad bih se sastala s njima, obično bi mi zbunjeno priznali da su sve čuli od drugih, koji su, dakako, sasvim pouzdani svjedoci. Osip Mandeljštam, posljedni snimci Photo: Wikipedia Neki su ljudi napisali i priče o Osipovoj smrti. Šalamov je jednostavno iznio svoje misli o tome kako je Mandeljštam umro i što je tada zacijelo osjećao. Time je jedan zlosretni umjetnik odao priznanje drugom. Ali medu tim pričama ima i takvih koje su iskićene mnoštvom tobože vjerodostojnih pojedinosti. Po jednoj od njih, Osip je umro na brodu koji je plovio na Kolimu. Tu je potanko opisano kako su ga bacili u ocean. Priče o tome kako su ga ubili kriminalci, i kako je uz logorsku vatru recitirao Petrarku, također pripadaju legendama. Mnogi su nasjeli toj posljednjoj prići o Petrarki zato što je tako »poetska«. Ima i »realističkih« priča u kojima uvijek važnu ulogu igraju obični kriminalci. Jedna je od najrazradenijih ona koju je ispričao pjesnik R. On pripovijeda kako je noću zalupao netko na vrata njihove barake i tražio »pjesnika«. R., se prepao noćnih gostiju - što hoće kriminalci od njega? Pokazalo se da gosti nemaju nikakve zle namjere, da su jedino došli da ga odvedu do jednog drugog pjesnika koji umire. R. je zatekao samrtnika, to jest Mandeljštama, kako leži na pričnama, kao da je u bunilu ili bez svijesti, ali kad je ugledao R-a, odmah se pribrao pa su cijelu noć proveli u razgovoru. Pred jutro je Osip umro. a R. mu je zaklopio oči. Dakako da se ne spominje kad je to bilo, ali je točno navedeno mjesto: »Druga Rječica«, etapni logor kod Vladivostoka. Meni je cijelu tu priču ispripovjedio Slucki i dao mi R-ovu adresu, ali mi R. na pismo nije uopće odgovorio. Svi ljudi koji su mi pričali o Osipu u logoru bili su dobronamjer­ni, osim jednoga koji mi se narugao. Bilo je to u Uljanovsku, na samu početku pedesetih godina, dok je još Staljin bio živ. Obvečer mi je dolazio kolega s književne katedre, koji je ujedno bio zamjenik direktora, neki Tjufjakov, ratni vojni invalid, sav iskićen odlikovanjima što ih je dobio za politički rad u vojsci. Rado je čitao ratne romane u kojima se opisuje strijeljanje kukavice ili dezertera pred strojem. Cijeli svoj život posvetio je »reformi visokog škol­stva« pa nije dospio završiti školovanje ni diplomirati. Bio je to vječit komsomolac iz dvadesetih godina i »nezamjenjiv radnik«. Oslobodili su ga bili nastave i povjerili mu odgovoran zadatak da pazi na idejnu čistoću u visokim školama i da najmanja zastranje-nja prijavljuje kamo treba. Premještali su ga iz jedne visoke škole u drugu da pazi na direktore koji su bili sumnjivi zbog liberalizma. Upravo je radi toga i došao u Uljanovsk na mjesto zamjenika direktora - čudnovato i počasno radno mjesto - iako formalno `nije imao prava da radi u visokoj školi. Imali smo zapravo dva takva komsomolca, Tjufjakova i još jednog, Gluhova, čije ime treba upamtiti radi potomstva — taj je bio odlikovan zbog zasluga u likvidaciji kulaka, a stekao je doktorsku titulu disertacijom o Spinozi. Radio je otvoreno i pozivao u svoj kabinet studente da ih pouči koga će i kako raskrinkati na sastanku. Tjufjakov je, međutim, radio u rukavicama. Obojica su se bavila čistkama u visokim školama od početka dvadesetih godina. Tjufjakov je »radio« sa mnom na dobrovoljnoj bazi, radi odmora i zabave. Taj mu je rad pričinjao tako reći estetsko zadovoljstvo. Svaki dan izmislio bi neku novu priču — Mandeljštam je strijeljan, Mandeljštam je bio u Sverdlovsku gdje ga je Tjufjakov posjećivao iz humanih pobuda, Mandeljštam je ubijen pri pokušaju bijega, Mandeljštam je na izdržavanju nove kazne u logoru zbog kriminala, Mandeljštama su zatukli kriminalci zato što im je ukrao komadić kruha, Mandeljštam je izišao na slobodu i živi s drugom ženom negdje na sjeveru, Mandeljštam se nedavno objesio jer se uplašio Ždanovljeva pisma koje je tek sad doprlo do logora... O svakoj od tih verzija govorio je slavodobitno kako je netom dobio te podatke u javnom tužilaštvu. Morala sam ga uvijek saslušati do kraja jer nisam smjela doušnika izbaciti iz sobe. Naš se razgovor završavao Tjufjakovljevim .književnim razmatranjima: »Najbolji je naš pjesmotvorac Dolmatovski... Ja u poeziji najviše držim do odmjerene forme... Recite što vam drago, ali bez metafore nema poezije niti će je ikad biti... Stil nije samo formalna pojava nego i ideološka - sjetite se samo što je Engels rekao... S time se čovjek mora složiti... A zar nisu do vas doprle Mandeljšta-move pjesme iz logora? On je ondje mnogo pisao...« Tjufjakov-Ijevo suhonjavo tijelo bilo je napeto kao struna, a ispod vojničkih, staljinskih brkova titrao je smiješak. Tvrdio je da je iz kremaljske bolnice nabavio pravogženšena, i da se nikakvi umjetni preparati ne mogu mjeriti s tim prirodnim sredstvom. Photo: News Dog Media Do mene su često dopirali glasovi o pjesmama koje je Osip napisao u logoru, ali se svaki put pokazalo da je to bila svjesna ili nesvjesna mistifikacija. Nedavno sam, međutim, vidjela zanimljivu zbirku Osipovih pjesama sakupljenih iz logoraških »albuma«. Riječ je o prilično iskrivljenim neobjavljenim pjesmama, od kojih nema ni jedne s jasnim političkim aluzijama, kao što je Stan. Glavni su izvor prijepisi koji su kolali u tridesetim godinama, ali su ljudi često zapisivali pjesme po sjećanju, pa ima sva sila pogrešaka. Neke su pjesme zapisane u starim, odbačenim varijantama, prim­jerice Uz njemački govor. Po neke je od njih neosporno izdiktirao sam Osip jer ih nema u prijepisima. Među njima je valjda i pjesma o raspeću koju je napisao u djetinjstvu. U tim se albumima našlo i nekoliko šaljivih pjesmica koje ja nemam, na primjer Fijakerist i Dante, ali, na žalost, u neprihvatljivu obliku. Na takve su ga izlete mogli navesti samo Lenjingrađani, kojih je ondje bilo napretek. Tu mi je zbirku pokazao Dombrovski, koji je napisao knjigu o našem životu »krvlju svoga srca«, kako se negda govorilo. U toj je knjizi razotkrivena sama srž našeg nesretnog života, premda je najčešće riječ o iskopavanjima, zmijama, arhitekturi i mladim uredskim damama. Kad se zadubi u nju, čovjek i nehotice shvati zašto su logori morali postati osnovna snaga koja je održavala ravnotežu u našoj zemlji. Dombrovski tvrdi da je vidio Mandeljštama u doba kad se vodio »čudni rat«, to jest nešto više od godinu dana nakon 27. prosinca 1938. što sam ja držala da je datum Osipove smrti. Morski je put do Kolime bio već otvoren, a čovjek za koga je Dombrovski mislio da je Osip, ili koji je zaista bio Osip, nalazio se medu kažnjenicima koji su čekali u etapnom logoru na »Drugoj Rječici« da ih otpreme na Kolimu. Dombrovski, koji je tada bio mlad, plahovit i pun života, čuo je kako se među njima nalazi čovjek koga svi zovu »pjesnik«, pa je zaželio da ga vidi. Kad ga je potražio po imenu i prezimenu - Osip Mandeljštam - taj mu se čovjek odazvao. Dombrovski je stekao dojam da je »pjesnik« duševno bolestan, ali da nije potpuno izgubio vezu sa stvarnošću. Porazgovarali su vrlo kratko o tome hoće li se moći prebaciti brodom na Kolimu u tim burnim ratnim danima. Tada su »pjesnika«, kome je moglo biti sedamdesetak godina, pozvali da pojede kašu, pa je otišao. Staračka vanjština tog logoraša - tobožnjeg ili pravog Mandelj-štama - ne dokazuje ništa, jer su u tamošnjim prilikama ljudi nevjerojatno brzo starili, a Osip se oduvijek doimao stariji nego što je bio. Ali, kako se sve to slaže s onim što sam prije toga čula? Može se pretpostaviti da je Mandeljštam izišao iz bolnice kad su se svi njegovi znanci bili već raspršili po raznim logorima, pa da je proživio kao sjena od čovjeka još nekoliko mjeseci ili čak i godina. Ili je pak to bio neki starac koji se također zvao Mandeljštam i koga su u logoru držali za Osipa — jer mnogi Mandeljštami imaju ista imena i slične crte lica. Imamo li osnove smatrati da je čovjek kojeg je Dombrovski sreo bio zaista Osip? Kad sam mu rekla sve što sam čula, Dombrovski se malo pokolebao u svom uvjerenju, a njegovo je kazivanje opet mene zbunilo tako da nisam više bila ni u šta sigurna. A zar je išta pouzdano u našem životu? Pomno sam odvagnula sve za i sve protiv... Photo: www.mikaelstrandberg.com Dombrovski nije osobno poznavao Osipa, samo ga je u Moskvi dva-tri puta slučajno vidio, ali uvijek kad je Osip nosio bradu, a »pjesnik« u logoru bio je bez brade. Međutim, neke su crte lica podsjetile Dombrovskog na Osipa. To, naravno, ipak nije dovoljno — čovjek se vrlo lako prevari. Dombrovski je tada doznao, međutim, za jednu važnu pojedinost, ali ne od samog »pjesnika« nego od nekog drugog - naime, da je o Osipovoj sudbini odlučilo nekakvo Buharinovo pismo. Zacijelo je u istrazi nakon drugog hapšenja, 1938. godine, isplivalo na površinu Buharinovo pismo Staljinu, koje je bilo priloženo prvom istražnom predmetu, i brojna Buharinova pisamca koja su nam bila zaplijenjena za prve preme­tačine. To je vrlo vjerojatno, a o tome je mogao znati jedino pravi Mandeljštam. Pa ipak, ostaje otvoreno pitanje je li o tom pismu govorio onaj tajanstveni starac koga su svi zvali »pjesnik«, ili su njemu samo pripisivali priču čovjeka koji je već bio umro i s kojim su ga zamjenjivali. Nemoguće je ustanoviti pravu istinu. Najviše me u svemu tome ipak zanima pismo — to je bio prvi i jedini glas koji je dopro do mene o istražnom postupku nakon Osipova drugog hapšenja. Dobro je Osip napisao u Četvrtoj prozi: »Moj slučaj nije završen niti će se ikad završiti...« Zbog Buharinova pisma njegov je slučaj revidiran 1934. godine, a isto tako i 1938. godine. Zatim se taj isti slučaj ponovo razmatrao 1955. godine, ali je ostao nerazjašnjen, pa se nadam da će se još razmatrati. Što zapravo potkrepljuje moje mišljenje da je Osip umro u prosincu 1938? Meni je prva vijest o njegovoj smrti bio povratak paketa »zbog smrti naslovnika«. Ali, to još nije dovoljno — znamo za tisuće slučajeva u kojima su pošiljke bile isto tako vraćane, a poslije se pokazalo da je naslovnik jednostavno bio prebačen na drugo mjesto i da zato nije dobio paket. Vraćena pošiljka bila je u svačijim mislima čvrsto vezana za smrt naslovnika, a većini je ljudi to bio jedini način da dozna za smrt voljenog čovjeka. Međutim, u onom kaosu pretrpanih logora drzoviti činovnici u vojnim unifor­mama pisali su što bi im god palo na pamet: smrt - smrt, pa šta onda? Svi koji su dospjeli onkraj bodljikave žice bili su samim time isključeni iz života, s njima se nitko više nije ženirao. I s ratišta su stizale obavijesti o smrti vojnika i oficira koji su bili samo ranjeni ili zarobljeni. Međutim, na ratištu se to činilo samo zabunom, a u logorima iz bezdušnosti. S logorašima se postupalo kao sa stokom, a zvijeri koje su raspolagale njihovim životima bile su specijalno izvježbane da gaze sva njihova ljudska prava. Povratak pošiljke ne može poslužiti kao dokaz smrti. Datum naveden u smrtovnici koju je izdao prijavni ured isto tako ništa ne dokazuje. Datumi su se u takvim dokumentima navodili često sasvim proizvoljno, a milijuni smrti namjerno su pripisane jednom određenom razdoblju, na primjer ratnom. Radi statistike je bilo zgodno spojiti žrtve logora s ratnim žrtvama... U doba rehabilitacija gotovo su se automatski navodile kao godine smrti žrtava 1942. i 1943. godina. Tko može vjerovati u istinitost datuma navedenog u smrtovnici kad se sjeti glasine, koja se pronijela u inozemstvu, da je Mandeljštam bio u logoru u vorone-škoj oblasti gdje su ga navodno ubili Nijemci? Očito je da je neki naš »napredni« književnik ili diplomat, kad su ga stjerali uza zid stranci koji zabadaju nos u tuđe poslove, kako kaže Surkov, svalio lijepo sve na Nijemce - tako je bilo najjednostavnije i najlakše... U smrtovnici piše da je Osipova smrt zavedena u registar u svibnju 1940. godine. To je možda nešto pouzdanji podatak od ostalih. Valjda ga nisu živa unijeli u popis mrtvih, iako ništa nije sto posto sigurno. Recimo da se kod Staljina zauzeo za Osipa Romain Rolland, ili netko drugi do koga je Staljin držao - bilo je slučajeva da je Staljin zapovjedio da se oslobode neki ljudi zato što se netko iz inozemstva zauzeo za njih... Staljin se mogao oglušiti na tu molbu, ili je nije mogao ispuniti zato što su Mandeljštama već bili dotukli u zatvoru... U oba slučaja najlakše je bilo proglasiti ga mrtvim i izdati meni smrtovnicu tako da razglasim tu laž vlasti. Jer, zašto su meni izdali smrtovnicu a drugima nisu? Photo: rbth.com Ako je Osip doista umro negdje prije svibnja 1940. - recimo u travnju — Dombrovski ga je mogao vidjeti, i onaj je stari pjesnik bio zaista on. Možemo li se pouzdati u svjedočenje Kazarnovskog i Hazina? Logoraši se najčešće ne sjećaju nikakvih datuma, jer su se u onom njihovom jednoličnom i košmarskom životu svi dani stopili jedan s drugim. Možda je Osip izišao iz bolnice kad je Kazarnovski bio već otpremljen dalje. Glasovi o Osipovoj smrti u bolnici isto tako ništa ne dokazuju — u logorima se živjelo od glasina. Nije utvrđeno ni kad je onaj liječnik bio s Osipom - možda je to bilo godinu-dvije kasnije... Nitko ništa ne zna. Nitko nije mogao ništa pouzdano doznati ni u prostoru ograđenom bodljikavom žicom ni izvan njega. Nitko se nikad neće moći snaći u onom strašnom darmaru i krkljancu, u onaj stiješnjenosti, gdje su mrtvaci s oznakama na nogama ležali pored živih ljudi. Nitko ga nije vidio mrtva. Nitko se nije javio da mu je oprao tijelo ni da ga je položio u lijes. U grozničavu bunilu logorskih patnika izgubio se račun o vremenu, nije se razlikovala java od tlapnje. Kazivanja tih ljudi nisu ništa pouzdanija od sličnih kaziva­nja o bilo kojem križnom putu. A oni malobrojni koji su ostali svjedoci — Dombrovski je jedan od njih — nisu imali prilike da provjere svoje podatke, da na licu mjesta analiziraju sva zbivanja. Pouzdano znam samo jedno - da je Osip negdje umro. Pred smrt je zacijelo ležao na pričnama, a oko njega su se bacakali drugi samrtnici. Vjerojatno je čekao pošiljku - pošiljku koju mu nisu predali, ili koja nije stigla na vrijeme, pa su mi je vratili. Za nas je to bio znak da je Osip umro. A za njega je uzaludno iščekivanje pošiljke značilo da smo i mi propali. A sve to zato što je dobro uhranjen čovjek u vojnoj uniformi, izvježban za likvidiranje ljudi, kome je dojadilo da kopa po golemim popisima kažnjenika što su se neprestance mijenjali, i da traži nekakvo prezime koje je teško i izgovoriti, precrtao adresu i napisao u sprovodnicu ono najobičnije što mu je palo na pamet - »zbog smrti naslovnika« - i poslao paket natrag. A ja, koja sam molila Boga da smrt prekrati muke moga supruga, zaglavinjala sam pred prozorčićem kad sam doznala od poštanske službenice tu posljednju i neminovnu dobru vijest. Međutim, nakon smrti — a možda i prije nje — živio je u logoraškim legendama kao sedamdesetogodišnji ludi starac s por­cijom za kašu u ruci, starac koji je nekad davno na slobodi pisao pjesme pa su ga zato u logoru prozvali »pjesnikom«. A jedan drugi starac - ili je to bio isti? - živio je u logoru na »Drugoj Rječici« i čekao da ga otpreme brodom na Kolimu — mnogi su mislili da je to Osip Mandeljštam, ali ja ne znam tko je to bio. Eto, to je sve što znam o Mandeljštamovim posljednjim danima, bolesti i smrti. Neki drugi znaju još manje o kraju svojih milih i dragih.``

Spregnuti nosači formiraju se kombinacijom dva ili više materijala. Armiranobetonske konstrukcije (AB) su u poslednjih 150 godina, a i danas, najšire primenjivane konstrukcije u građevinarstvu. Zbog male nosivosti betona na zatezanje, tridesetih godina prošlog veka otpočela je primena spregnutih konstrukcija (SK). U njima se u zategnutoj zoni, umesto betona, koriste čelični nosači, a u pritisnutoj zoni betonske ploče, njihova povezivanje. Na taj način koriste se prednosti i čeličnih i betonskih konstrukcija, naročito u elemenatima izloženih savijanju, te tako postižu manju težinu i veće raspone. Spregnute konstrukcije su ekonomične za manje i srednje raspone u visokogradnji i mostogradnji. U našim zemljama regulativa o SK je relativno stara, a literatura oskudna. Nasuprot tome, Evropske norme (EN) za konstrukcije donete su u periodu od 2002. do 2005. godine. Da bi se omogućila njihova šira primena nužno je prilagođavanje naših propisa EN koje važe u zemljama Evropske unije. Za SK od značaja je čitav set ovih normi, kao što su: EN 1990-osnove proračuna, EN 1991-dejstva na konstrukcije, EN 1992- betonske, EN 1993 – čelične i EN 1994 – spregnute konstrukcije čelik-beton, kao i EN 1997 za fundiranje i EN 1998 za projektovanje seizmički otpornih konstrukcija. Od posebnog značaja za konstruktersku praksu je i poznavanje teorijskih konstruisanja i oblikovanja detalja SK. I pored toga, u nastavi na građevinskim fakultetima SK se ne poklanja potrebna pažnja. Navedeni razlozi su nas motivisali da pripremimo ovaj rukopis koji će, nadamo se, ublažiti nedostatak literature u ovoj važnoj oblasti građevinskog konstrukterstva. Različito ponašanje materijala od kojih se sastoje spregnute konstrukcije, naročito reološka svojstva monolitno izvedenog betona, bitno utiču na ponašanje preseka spregnutih konstrukcija. Kada se koristi prednaprezanje od značaja je i obuhvatanje relaksacije čelika za prednaprezanje. To je razlog značajne promene stanja napona i deformacija SK, što se mora uzeti u obzir pri njihovom projektovanju. Zbog toga je u ovoj knjizi detaljno obrađena kompleksna analiza napona i deformacija usled relaksacije čelika za prednaprezanje, skupljanje i tečenje betona ugrađenog na mestu građenja. U uvodu je opisan osnovni koncept projektovanja SK čelik- beton. U drugom poglavlju sažeto je prikazan istorijski razvoj spregnutih konstrukcija kod nas i u svetu. U trećem poglavlju analizirana su svojstva materijala koji se primenjuju u SK, sa prikazom i analizom zahteva iz najnovijih EN. Analizirani su čvrstoća betona na pritisak, radni i proračunski dijagrami, određivanje čvrstoće betona na zatezanje, dinamička čvrstoća na lom i u zavisnosti od broja ciklusa - zamor, deformacijska svojstva betona, vrednosti sekantnih modula elastičnosti, kao i promene naprezanja u toku vremena. Kada je o čeliku reč analizirani su dijagrami σ -ɛ. Uporedo su navedene oznake konstrukcionog čelika prema EN i JUS. Četvrto poglavlje posvećeno je teorijskim osnovama proračuna spregnutih preseka sa i bez prednaprezanja. Razmatrana su naponska stanja spregnutih preseka bez sprezanja sa parcijalnim i potpunim sprezanjem, kao i preraspodela napona usled skupljanja i tečenja betona. Detaljno su opisane algebarske veze napona i deformacija betona, što je posebno važno sa aspekta praktičnih proračuna, počev od osnovnog koncepta viskoelastičnosti, reoloških modela uz kritički pregled teorija i radova iz ove oblasti. Prikazan je proračun presečnih sila u spregnutim presecima i njihova preraspodela, uz korišćenje aproksimativnih metoda. Detaljno je prikazana analiza preseka ali i elemenata konstrukcije, izloženih savijanju, metodom konačnih elemenata (MKE) uz generalizaciju proračuna. Matrica krutosti linijskih konačnih elemenata formirana je korišćenjem metode slojeva, a reološka svojstva betona i čelika za prednaprezanje uvedena su preko fiktivnog opterećenja. Pri tome su za viskozne materijale korišćene generalizovane inkrementalne veze napona i deformacija i metoda deformacije. Pokazano je kako se tačnost rezultata popravlja podelom elementa/konstrukcije na minimalni broj konačnih elmenata. Peto, najobimnije poglavlje, posvećeno je problemu proračuna SK čelik - beton. Polazi se od koncepta sigurnosti u skladu sa EN 1994 i dokaza graničnih stanja. Obrađeni su spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima, spregnute rešetkaste konstrukcije i spregnuti stubovi. Za pune nosače analizirani su preseci za potpuno i parcijalno sprezanje uz klasifikaciju preseka i određivanje efektivnog preseka. Tretirani su: nosivost spregnutih preseka za savijanje, vertikalno smicanje, interaktivno dejstvo savijanja i smicanja, stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka, preraspodela napona usled dugotrajnih procesa, kao i nosivost na podužno smicanje. Na numeričkim primerima ilustrovan je postupak dokaza nosivosti, kao i kriterijum upotrebljivosti. Analizirane su specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima i rešetkaste spregnute konstrukcije. Spregnuti stubovi razmatrani su sa aspekta dokaza nosivosti pri centričnom opterećenju, opterećenju pritiskom i jednoosnim savijanjem. Analiziran je uticaj poprečnih sila i uvođenje opterećenja u spregnuti stub. Analiza je propraćena primerom proračuna sa svim dokazima nosivosti i procene područja uvođenja opterećenja. Detaljno su obrađeni spojevi za zglobne sisteme, princip kontinuiranja, vijčani i kontaktni spojevi. Na kraju ovog poglavlja prikazane su i analizirane specifičnosti primene spregnutih konstrukcija u zgradama i specifičnosti u vezi sa seizmičkom otpornošću. Prikazane su, takođe, vrste spregnutih mostova sa osvrtom na njihov razvoj i analizu karakterističnih primera mostova izgrađenih u SFRJ i u inostranstvu. Opisano je izvođenje spregnutih mostova bez skela i oplate. Pri tome, čelične grede primaju početne uticaje od sopstvene težine. Prikazana je tehnologija građenja mostova sa etapnim betoniranjem i uvođenjem prednaprezanja u betonsku ploču. Analizirani su neki rezultati novijih ispitivanja spregnutih preseka, sa vruće valjanim profilima i njihova optimizacija. Opisana je primena montažnih kolovoznih ploča čime su redukovani uticaji usled skupljanja i tečenja betona. Sažeto su komentarisane preporuke za projektovanje, oblikovanje detalja i izvođenje SK mostova različitih tipova. Prikazan je način dokaza nosivosti spregnutih mostova, kao i analiza smičućih veza i fenomena zamora. lzložene teorijske osnove i drugi aspekti analize i projektovanja spregnutih konstrukcija usaglašene su sa Evropskim normama. Da bi se lakše razumeo i koristio tekst, prikazano je nekoliko numeričkih primera. Polazeći od stanja u ovoj oblasti, naznačeni su pravci razvoja ovih konstrukcija. Iz recenzije: “…Ovo delo po svojoj strukturi I sadržaju predstavlja širu studiju posvećenu analizi I konstruisanju spregnutih kosntrukcija čelik-beton različite namene I može biti od interesa za: projektante, studente završnih godina studija građevinarstva, kao I studente poslediplomskih i/ili doktorskih strudija…” Prof.dr Dušan Najdanović, Gradjevinski fakultet Beograd, V.prof. dr Đorđe Lađinović, Fakultet tehničkih nauka Novi Sad SADRŽAJ 1. Uvodne napomene 1.1 Osnovni koncept 1.2 Vrste spregnutih konstrukcija čelik-beton, prednosti i nedostatci 2. Istorijski razvoj spregnutih konstrukcija 3. Materijali za spregnute konstrukcije 3.1 Beton 3.1.1 Čvrstoća betona 3.1.2 Deformaciona svojstva betona 3.2 Čelik 3.2.1 Konstruktivni čelik 3.2.2 Hladno oblikovani profilisani lim 3.2.3 Betonski čelik 4. Teorijske osnove za proračun spregnutih preseka 4.1 Geometrijske karakteristike preseka 4.2 Naponska stanja spregnutih konstrukcija 4.3 Algebarske veze napona i deformacija betona 4.3.1 Osnovni koncept viskoelastičnosti 4.3.2 Reološki modeli 4.3.3 Pregled teorija i radova 4.3.3.1 Teorija starenja betona 4.3.3.2 Poboljšana teorija starenja betona 4.3.3.3 Bolcmanov (Boltzman) princip superpozicije 4.3.3.4 Ilston-Džordanova (Illston-Jordan) veza napona i deformacija 4.3.3.5 Nasledna teorija starenja 4.3.3.6 Predlog profesora Milana Đurića 4.3.3.7 Rešenje Dišingerove (Dischinger) diferencijalne jednačine prema autorima Rišu i Jingvirtu (Rusch i Jungwirth) 4.3.3.8 Predlog Trosta 4.3.3.9 Izraz po Ulickom 4.3.3.10 Predlog prof. Ivkovića 4.3.3.11 Bažantov modul-efektivni modul starenja 4.3.3.12 Opšti oblik inkrementalne veze napona i dilatacija betona 4.4 Proračun presečnih sila u spregnutim presecima 4.4.1 Preraspodela presečnih sila 4.4.2 Definicija preraspodele presečnih sila u matematičkom smislu 4.4.3 Aproksimativne metode određivanja preraspodele presečnih sila 4.4.3.1 Rešenje pomoću približne funkcije toka vremenski zavisnih presečnih sila 4.4.3.2 Diferencna metoda 4.4.4 Izrazi prema prof. M. Đuriću 4.5 Primer određivanja presečnih sila u spregnutim presecima čelik – beton 4.5.1 Sistem jednačina 4.5.2 Primer određivanja presečnih sila u spregnutom preseku čelični nosač – prednapregnuta betonska ploča 5. Proračun spregnutih konstrukcija čelik - beton 5.1 Koncept sigurnosti 5.1.1 Uvod 5.1.2 Dokazi graničnih stanja 5.1.2.1 Karakteristične vrednosti za uticaje 5.1.2.2 Karakteristične vrednosti za svojstva materijala 5.1.3 Pouzdanost i verovatnoća otkaza 5.2 Spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima 5.2.1 Puno i parcijalno sprezanje, stepen sprezanja 5.2.2 Nosivost spregnutih preseka 5.2.2.1 Klasifikacija preseka 5.2.2.2 Efektivni presek 5.2.2.3 Nosivost na savijanje 5.2.2.4 Nosivost na vertikalno smicanje 5.2.2.5 Interakcija savijanje-smicanje 5.2.2.6 Stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka 5.2.2.7 Uticaj tečenja i skupljanja u spregnutim nosačima (preraspodela napona) 5.2.2.8 Nosivost na podužno smicanje 5.2.3 Proračunski primer 1 – Dokaz nosivosti 5.2.3.1 Ulazni podaci 5.2.3.2 Prethodno dimenzionisanje 5.2.3.3 Klasifikacija poprečnih preseka 5.2.3.4 Plastični moment nosivosti u polju 5.2.3.5 Plastični moment nosivosti nad osloncem 5.2.3.6 Dokaz nosivosti na savijanje 5.2.3.7 Dokaz nosivosti na poprečne sile 5.2.3.8 Bočno – torziono izvijanje 5.2.3.9 Dokaz sprezanja 5.2.4 Upotrebljivost spregnutih preseka 5.2.4.1 Kriteriji upotrebljivosti 5.2.4.2 Proračunski primer 1 – Dokaz upotrebljivosti 5.2.5 Specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima 5.3 Spregnute rešetkaste konstrukcije 5.4 Spregnuti stubovi 5.4.1 Dokaz nosivosti centrično opterećenih stubova 5.4.2 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i jednoosnim savijanjem 5.4.3 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i dvoosnim savijanjem 5.4.4 Uticaj poprečne sile 5.4.5 Uvođenje opterećenja u spregnuti stub 5.4.6 Eksperimentalne i teorijske analize 5.4.7 Proračunski primer 2 – spoljašnji stub 7-spratne poslovne zgrade 5.4.7.1 Statički sistem i geometrija 5.4.7.2 Analiza opterećenja 5.4.7.3 Prethodno dimenzionisanje 5.4.7.4 Geometrijske karakteristike komponenti spregnutog preseka 5.4.7.5 Ograničenja primene pojednostavljenog postupka proračuna 5.4.7.6 Dokaz nosivosti na centrični pritisak 5.4.7.7 Dokaz nosivosti na pritisak i jednoosno savijanje 5.4.7.8 Dokaz nosivosti na poprečne sile 5.4.7.9 Dokaz prionljivosti čeličnog profila i betona (područje uvođenja opterećenja) 5.5 Spojevi 5.5.1 Principi zglobnih spojeva 5.5.2 Principi kontinuiranih spojeva 5.5.3 Vijčani spojevi 5.5.4 Kontaktni spojevi 6. Primena sprezanja u mostogradnji 6.1 Vrste spregnutih mostova i njihove prednosti 6.2 Razvoj spregnutih mostova 6.3 Napomene za projektovanje i izvođenje spregnutih mostova 6.4 Dokaz nosivosti 6.5 Smičuća veza 6.6 Zamor 7. Završne napomene 8. Popis literature 9. Sažetak i Summary 10. Indeks pojmova

Autor: Radomir FolićSpregnuti nosači formiraju se kombinacijom dva ili više materijala. Armiranobetonske konstrukcije (AB) su u poslednjih 150 godina, a i danas, najšire primenjivane konstrukcije u građevinarstvu. Zbog male nosivosti betona na zatezanje, tridesetih godina prošlog veka otpočela je primena spregnutih konstrukcija (SK). U njima se u zategnutoj zoni, umesto betona, koriste čelični nosači, a u pritisnutoj zoni betonske ploče, njihova povezivanje. Na taj način koriste se prednosti i čeličnih i betonskih konstrukcija, naročito u elemenatima izloženih savijanju, te tako postižu manju težinu i veće raspone. Spregnute konstrukcije su ekonomične za manje i srednje raspone u visokogradnji i mostogradnji.U našim zemljama regulativa o SK je relativno stara, a literatura oskudna. Nasuprot tome, Evropske norme (EN) za konstrukcije donete su u periodu od 2002. do 2005. godine. Da bi se omogućila njihova šira primena nužno je prilagođavanje naših propisa EN koje važe u zemljama Evropske unije. Za SK od značaja je čitav set ovih normi, kao što su: EN 1990-osnove proračuna, EN 1991-dejstva na konstrukcije, EN 1992- betonske, EN 1993 – čelične i EN 1994 – spregnute konstrukcije čelik-beton, kao i EN 1997 za fundiranje i EN 1998 za projektovanje seizmički otpornih konstrukcija. Od posebnog značaja za konstruktersku praksu je i poznavanje teorijskih konstruisanja i oblikovanja detalja SK. I pored toga, u nastavi na građevinskim fakultetima SK se ne poklanja potrebna pažnja. Navedeni razlozi su nas motivisali da pripremimo ovaj rukopis koji će, nadamo se, ublažiti nedostatak literature u ovoj važnoj oblasti građevinskog konstrukterstva.Različito ponašanje materijala od kojih se sastoje spregnute konstrukcije, naročito reološka svojstva monolitno izvedenog betona, bitno utiču na ponašanje preseka spregnutih konstrukcija. Kada se koristi prednaprezanje od značaja je i obuhvatanje relaksacije čelika za prednaprezanje. To je razlog značajne promene stanja napona i deformacija SK, što se mora uzeti u obzir pri njihovom projektovanju. Zbog toga je u ovoj knjizi detaljno obrađena kompleksna analiza napona i deformacija usled relaksacije čelika za prednaprezanje, skupljanje i tečenje betona ugrađenog na mestu građenja.U uvodu je opisan osnovni koncept projektovanja SK čelik- beton. U drugom poglavlju sažeto je prikazan istorijski razvoj spregnutih konstrukcija kod nas i u svetu. U trećem poglavlju analizirana su svojstva materijala koji se primenjuju u SK, sa prikazom i analizom zahteva iz najnovijih EN. Analizirani su čvrstoća betona na pritisak, radni i proračunski dijagrami, određivanje čvrstoće betona na zatezanje, dinamička čvrstoća na lom i u zavisnosti od broja ciklusa - zamor, deformacijska svojstva betona, vrednosti sekantnih modula elastičnosti, kao i promene naprezanja u toku vremena. Kada je o čeliku reč analizirani su dijagrami ? -?. Uporedo su navedene oznake konstrukcionog čelika prema EN i JUS.Četvrto poglavlje posvećeno je teorijskim osnovama proračuna spregnutih preseka sa i bez prednaprezanja. Razmatrana su naponska stanja spregnutih preseka bez sprezanja sa parcijalnim i potpunim sprezanjem, kao i preraspodela napona usled skupljanja i tečenja betona. Detaljno su opisane algebarske veze napona i deformacija betona, što je posebno važno sa aspekta praktičnih proračuna, počev od osnovnog koncepta viskoelastičnosti, reoloških modela uz kritički pregled teorija i radova iz ove oblasti. Prikazan je proračun presečnih sila u spregnutim presecima i njihova preraspodela, uz korišćenje aproksimativnih metoda. Detaljno je prikazana analiza preseka ali i elemenata konstrukcije, izloženih savijanju, metodom konačnih elemenata (MKE) uz generalizaciju proračuna. Matrica krutosti linijskih konačnih elemenata formirana je korišćenjem metode slojeva, a reološka svojstva betona i čelika za prednaprezanje uvedena su preko fiktivnog opterećenja. Pri tome su za viskozne materijale korišćene generalizovane inkrementalne veze napona i deformacija i metoda deformacije. Pokazano je kako se tačnost rezultata popravlja podelom elementa/konstrukcije na minimalni broj konačnih elmenata.Peto, najobimnije poglavlje, posvećeno je problemu proračuna SK čelik - beton. Polazi se od koncepta sigurnosti u skladu sa EN 1994 i dokaza graničnih stanja. Obrađeni su spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima, spregnute rešetkaste konstrukcije i spregnuti stubovi. Za pune nosače analizirani su preseci za potpuno i parcijalno sprezanje uz klasifikaciju preseka i određivanje efektivnog preseka. Tretirani su: nosivost spregnutih preseka za savijanje, vertikalno smicanje, interaktivno dejstvo savijanja i smicanja, stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka, preraspodela napona usled dugotrajnih procesa, kao i nosivost na podužno smicanje. Na numeričkim primerima ilustrovan je postupak dokaza nosivosti, kao i kriterijum upotrebljivosti. Analizirane su specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima i rešetkaste spregnute konstrukcije.Spregnuti stubovi razmatrani su sa aspekta dokaza nosivosti pri centričnom opterećenju, opterećenju pritiskom i jednoosnim savijanjem. Analiziran je uticaj poprečnih sila i uvođenje opterećenja u spregnuti stub. Analiza je propraćena primerom proračuna sa svim dokazima nosivosti i procene područja uvođenja opterećenja. Detaljno su obrađeni spojevi za zglobne sisteme, princip kontinuiranja, vijčani i kontaktni spojevi. Na kraju ovog poglavlja prikazane su i analizirane specifičnosti primene spregnutih konstrukcija u zgradama i specifičnosti u vezi sa seizmičkom otpornošću.Prikazane su, takođe, vrste spregnutih mostova sa osvrtom na njihov razvoj i analizu karakterističnih primera mostova izgrađenih u SFRJ i u inostranstvu. Opisano je izvođenje spregnutih mostova bez skela i oplate. Pri tome, čelične grede primaju početne uticaje od sopstvene težine. Prikazana je tehnologija građenja mostova sa etapnim betoniranjem i uvođenjem prednaprezanja u betonsku ploču. Analizirani su neki rezultati novijih ispitivanja spregnutih preseka, sa vruće valjanim profilima i njihova optimizacija. Opisana je primena montažnih kolovoznih ploča čime su redukovani uticaji usled skupljanja i tečenja betona. Sažeto su komentarisane preporuke za projektovanje, oblikovanje detalja i izvođenje SK mostova različitih tipova. Prikazan je način dokaza nosivosti spregnutih mostova, kao i analiza smičućih veza i fenomena zamora.lzložene teorijske osnove i drugi aspekti analize i projektovanja spregnutih konstrukcija usaglašene su sa Evropskim normama. Da bi se lakše razumeo i koristio tekst, prikazano je nekoliko numeričkih primera. Polazeći od stanja u ovoj oblasti, naznačeni su pravci razvoja ovih konstrukcija.Iz recenzije:“…Ovo delo po svojoj strukturi I sadržaju predstavlja širu studiju posvećenu analizi I konstruisanju spregnutih kosntrukcija čelik-beton različite namene I može biti od interesa za: projektante, studente završnih godina studija građevinarstva, kao I studente poslediplomskih i/ili doktorskih strudija…”Prof.dr Dušan Najdanović, Gradjevinski fakultet Beograd,V.prof. dr Đorđe Lađinović, Fakultet tehničkih nauka Novi SadSADRŽAJ1. Uvodne napomene1.1 Osnovni koncept1.2 Vrste spregnutih konstrukcija čelik-beton, prednosti i nedostatci2. Istorijski razvoj spregnutih konstrukcija3. Materijali za spregnute konstrukcije3.1 Beton3.1.1 Čvrstoća betona3.1.2 Deformaciona svojstva betona3.2 Čelik3.2.1 Konstruktivni čelik3.2.2 Hladno oblikovani profilisani lim3.2.3 Betonski čelik4. Teorijske osnove za proračun spregnutih preseka4.1 Geometrijske karakteristike preseka4.2 Naponska stanja spregnutih konstrukcija4.3 Algebarske veze napona i deformacija betona4.3.1 Osnovni koncept viskoelastičnosti4.3.2 Reološki modeli4.3.3 Pregled teorija i radova4.3.3.1 Teorija starenja betona4.3.3.2 Poboljšana teorija starenja betona4.3.3.3 Bolcmanov (Boltzman) princip superpozicije4.3.3.4 Ilston-Džordanova (Illston-Jordan) veza napona i deformacija4.3.3.5 Nasledna teorija starenja4.3.3.6 Predlog profesora Milana Đurića4.3.3.7 Rešenje Dišingerove (Dischinger) diferencijalne jednačine prema autorima Rišu i Jingvirtu (Rusch i Jungwirth)4.3.3.8 Predlog Trosta4.3.3.9 Izraz po Ulickom4.3.3.10 Predlog prof. Ivkovića4.3.3.11 Bažantov modul-efektivni modul starenja4.3.3.12 Opšti oblik inkrementalne veze napona i dilatacija betona4.4 Proračun presečnih sila u spregnutim presecima4.4.1 Preraspodela presečnih sila4.4.2 Definicija preraspodele presečnih sila u matematičkom smislu4.4.3 Aproksimativne metode određivanja preraspodele presečnih sila4.4.3.1 Rešenje pomoću približne funkcije toka vremenski zavisnih presečnih sila4.4.3.2 Diferencna metoda4.4.4 Izrazi prema prof. M. Đuriću4.5 Primer određivanja presečnih sila u spregnutim presecima čelik – beton4.5.1 Sistem jednačina4.5.2 Primer određivanja presečnih sila u spregnutom preseku čelični nosač – prednapregnuta betonska ploča5. Proračun spregnutih konstrukcija čelik - beton5.1 Koncept sigurnosti5.1.1 Uvod5.1.2 Dokazi graničnih stanja5.1.2.1 Karakteristične vrednosti za uticaje5.1.2.2 Karakteristične vrednosti za svojstva materijala5.1.3 Pouzdanost i verovatnoća otkaza5.2 Spregnuti preseci sa punim čeličnim nosačima5.2.1 Puno i parcijalno sprezanje, stepen sprezanja5.2.2 Nosivost spregnutih preseka5.2.2.1 Klasifikacija preseka5.2.2.2 Efektivni presek5.2.2.3 Nosivost na savijanje5.2.2.4 Nosivost na vertikalno smicanje5.2.2.5 Interakcija savijanje-smicanje5.2.2.6 Stabilnost čeličnog dela spregnutog preseka5.2.2.7 Uticaj tečenja i skupljanja u spregnutim nosačima (preraspodela napona)5.2.2.8 Nosivost na podužno smicanje5.2.3 Proračunski primer 1 – Dokaz nosivosti5.2.3.1 Ulazni podaci5.2.3.2 Prethodno dimenzionisanje5.2.3.3 Klasifikacija poprečnih preseka5.2.3.4 Plastični moment nosivosti u polju5.2.3.5 Plastični moment nosivosti nad osloncem5.2.3.6 Dokaz nosivosti na savijanje5.2.3.7 Dokaz nosivosti na poprečne sile5.2.3.8 Bočno – torziono izvijanje5.2.3.9 Dokaz sprezanja5.2.4 Upotrebljivost spregnutih preseka5.2.4.1 Kriteriji upotrebljivosti5.2.4.2 Proračunski primer 1 – Dokaz upotrebljivosti5.2.5 Specifičnosti spregnutih preseka sa profilisanim limovima5.3 Spregnute rešetkaste konstrukcije5.4 Spregnuti stubovi5.4.1 Dokaz nosivosti centrično opterećenih stubova5.4.2 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i jednoosnim savijanjem5.4.3 Dokaz nosivosti preseka opterećenog pritiskom i dvoosnim savijanjem5.4.4 Uticaj poprečne sile5.4.5 Uvođenje opterećenja u spregnuti stub5.4.6 Eksperimentalne i teorijske analize5.4.7 Proračunski primer 2 – spoljašnji stub 7-spratne poslovne zgrade5.4.7.1 Statički sistem i geometrija5.4.7.2 Analiza opterećenja5.4.7.3 Prethodno dimenzionisanje5.4.7.4 Geometrijske karakteristike komponenti spregnutog preseka5.4.7.5 Ograničenja primene pojednostavljenog postupka proračuna5.4.7.6 Dokaz nosivosti na centrični pritisak5.4.7.7 Dokaz nosivosti na pritisak i jednoosno savijanje5.4.7.8 Dokaz nosivosti na poprečne sile5.4.7.9 Dokaz prionljivosti čeličnog profila i betona (područje uvođenja opterećenja)5.5 Spojevi5.5.1 Principi zglobnih spojeva5.5.2 Principi kontinuiranih spojeva5.5.3 Vijčani spojevi5.5.4 Kontaktni spojevi6. Primena sprezanja u mostogradnji6.1 Vrste spregnutih mostova i njihove prednosti6.2 Razvoj spregnutih mostova6.3 Napomene za projektovanje i izvođenje spregnutih mostova6.4 Dokaz nosivosti6.5 Smičuća veza6.6 Zamor7. Završne napomene8. Popis literature9. Sažetak i Summary10. Indeks pojmova

Sadržaj Predgovor, xv 0. Terminologija i klasifikacija, 1 0.1 Paradigme konkurentnog programiranja, 1 0.2 Terminologija, 2 0.3 Klasifikacija konkurentnih i distribuiranih sistema, 4 0.4 Klasifikacija paradigmi konkurentnog programiranja, 5 0.5 Programiranje pomoću deljenih promenljivih, 7 0.6 Distribuirano programiranje, 8 0.7 Virtuelni prostori, 9 0.8 Programske niti, 10 0.9 Java, 11 0.9.1 Kreiranje i kontrola rada niti, 11 0.9.2 Sinhronizacija, 12 1. Uvod, 15 1.1 Deljeni objekti i sinhronizacija, 15 1.2 Nova priča о Alisi i Bobu, 17 1.2.1 Osobine uzajamnog isključivanja, 20 1.2.2 Naravoučenije, 20 1.3 Proizvođač potrošač, 21 1.4 Čitaoci i pisci, 23 1.5 Surova realnost paralelizacije, 24 2. Uzajamno isključivanje, 27 2.1 Vreme, 27 2.2 Kritične sekcije, 27 2.3 Rešenje za dve niti, 30 2.3.1 Klasa LockOne, 30 2.3.2 Klasa LockTwo, 31 2.3.3 Petersonov algoritam, 32 2.4 Filter algoritam, 34 2.5 Da li je ovo fer algoritam?, 37 2.6 Lamportov pekarski algoritam, 37 2.7 Vremenski žigovi, 39 2.8 Donja granica broja memorijskih lokacija, 42 3. Konkurentni objekti, 47 3.1 Konkurentnost i korektnost, 47 3.2 Sekvencijalni objekti, 50 3.3 Mima konzistentnost, 51 3.4 Sekvencijalna konzistentnost, 53 3.5 Linearizacija, 56 Tačke linearizacije, 56 Napomene, 56 3.6 Formalne definicije, 57 3.6.1 Linearizacija, 58 3.6.2 Kompoziciona linearizacija, 58 3.6.3 Neblokirajuće svojstvo, 59 3.7 Uslovi za progres, 60 3.7.1 Zavisni uslovi za progres, 61 3.8 Java memorijski model, 62 3.8.1 Ključevi i sinhronizacioni blokovi, 63 3.8.2 Volatile, 64 3.8.3 Final, 64 3.9 Napomene, 65 4. SpinLock i konflikt, 66 4.1 Realni svet, 66 4.2 Test And Set, 69 4.3 Revidirani TAS Spin Lock, 71 4.4 Eksponencijalni Backoff, 72 4.5 Redovi čekanja za niti, 74 4.5.1 Ključevi zasnovani na nizu, 74 4.5.2 CLHQueueLock, 77 4.5.3 MCS Queue Lock, 79 4.6 Queue Lock sa tajmautom, 81 4.7 Kompozitni ključ, 84 4.7.1 Kompozitni ključ sa brzom putanjom, 89 4.8 Klasteri i hijerarhijski ključevi, 92 4.8.1 Hijerarhijski Backoff, 92 4.8.2 Hijerarhijski CLH Queue ključ, 93 4.9 Jedan ključ za sve probleme, 98 4.10 Napomene, 98 4.11 Literatura, 99 5. Monitori, 101 5.1 Potreba za monitorima, 101 5.2 Ključevi i uslovi monitora, 101 5.2.1 Objekat uslova, 102 5.2.2 Problem propuštenog buđenja, 105 5.3 Čitaoci i pisci, 107 5.3.1 Jednostavan ReadersWriters ključ, 107 5.3.2 ReadersWriters fer ključ, 109 5.4 Reentrant ključ, 112 5.5 Semafori, 112 6. Barijere, 114 6.1 Uvod, 114 6.2 Implementacija barijere, 115 6.3 Barijera sa promenom pamosti, 116 6.4 Barijera sa kombinacionim stablom, 117 6.5 Barijera sa statičkim stablom, 120 6.6 Barijere sa detekcijom završetka, 121 7. Transakciona memorija, 125 7.1 Uvod, 125 7.1.1 Šta nije u redu sa zaključavanjem?, 125 7.1.2 Šta nije u redu sa compareAndSet()?, 125 7.1.3 Šta nije u redu sa kompozicijom?, 127 7.1.4 Šta mi možemo da uradimo po tom pitanju?, 128 7.2 Transakcije i atomičnost, 128 7.3 Softverska transakciona memorija, 131 7.3.1 Transakcije i transakcione niti, 134 7.3.2 Konkurentnost i zombi transakcije, 135 7.3.3 Atomični objekti, 136 7.3.4 Zavisni i nezavisni progres?, 138 7.3.5 Upravljanje konfliktima, 138 7.3.6 Implementacija atomičnih objekata, 140 7.3.7 Atomični objekti bez opstrukcije, 142 7.3.8 Atomični objekti sa ključevima, 145 7.4 Hardverska transakciona memorija, 152 7.4.1 Koherentnost keša, 152 7.4.2 Transakciona koherentnost keša, 153 7.4.3 Poboljšanja, 154 8. Multiprocesorsko raspoređivanje, 155 8.1 Uvod, 155 8.2 Analiza paralelizma, 161 8.3 Realistično multiprocesorsko raspoređivanje, 164 8.4 Raspodela opterećenja, 167 8.4.1 Krađaposlova, 167 8.4.2 Predaja kontrole i multiprogramiranje, 167 8.5 DEQueue sa krađom poslova, 168 8.5.1 Ograničeni DEQueue sa krađom poslova, 169 8.5.2 Neograničeni DEQueue sa krađom poslova, 172 8.5.3 Balansiranje poslova, 176 8.6 Raspoređivanje među heterogenim procesorima, 178 9. Distribuirano izračunavanje, 180 9.1 Distribuirani program, 180 9.1.1 Programiranje upotrebom soketa, 180 9.1.2 Povezivanje distribuiranih procesa, 183 9.1.3 Poziv udaljene metode (RMI), 187 9.2 Model distribuiranog izvršavanja, 191 9.2.1 Relacija kauzalnog prethođenja, 192 9.2.2 Logička i fizička konkurentnost, 193 9.3 Modeli komunikacionih mreža, 193 9.4 Globalno stanje distribuiranog sistema, 194 9.5 Preseci kod distribuiranog izračunavanja, 196 9.6 Konusi prošlosti i budućnosti događaja, 197 9.7 Modeli komunikacija među procesima, 198 9.7.1 Tranzijentne komunikacione primitive, 199 9.7.2 Sinhronizam procesora, 203 9.7.3 Biblioteke i standardi, 203 9.7.4 Sinhrona i asinhrona izvršavanja, 204 9.7.5 Literatura, 205 10. Logičko vreme, 207 10.1 Sistem logičkih časovnika, 208 10.1.1 Definicija, 208 10.1.2 Implementacija logičkih časovnika, 209 10.2 Skalarno vreme, 209 10.2.1 Definicija, 209 10.2.2 Osnovna svojstva, 210 10.3 Vektorsko vreme, 212 10.3.1 Definicija, 212 10.3.2 Osnovna svojstva, 213 10.3.3 Veličina vektorskih časovnika, 214 10.4 Implementacija vektorskih časovnika, 217 10.4.1 Diferencijalna tehnika (SinghalKshemkalyani), 218 10.4.2 Tehnika direktne zavisnosti (FowlerZwaenepoel), 220 10.4.3 Adaptivna tehnika (JardJourdan), 224 10.5 Matrično vreme, 227 10.5.1 Definicija, 227 10.5.2 Osnovne osobine, 229 10.6 Virtuelno vreme, 229 10.6.1 Definicija virtuelnog vremena, 230 10.6.2 Poređenje sa Lamportovim logičkim časovnicima, 231 10.6.3 Mehanizam vremenskog zakrivljenja, 232 10.6.4 Lokalni kontrolni mehanizam, 233 10.6.5 Globalni kontrolni mehanizam, 235 10.7 Sinhronizacija fizičkih časovnika, 238 10.7.1 Definicije i termionologija, 239 10.7.2 Odstupanja časovnika, 240 11. Globalno stanje i algoritmi za njegovo snimanje, 243 11.1 Uvod, 243 11.2 Model sistema i definicije, 245 11.2.1 Model sistema, 245 11.2.2 Konzistentno globalno stanje, 246 11.2.3 Interpretacija upotrebom preseka, 246 11.2.4 Problemi u snimanju globalnog stanja, 247 11.3 Algoritmi za FIFO kanale, 248 11.3.1 ChandyLamport algoritam, 248 11.3.2 Osobine snimljenog globalnog stanja, 250 11.3.3 Implementacija ChandyLamport algoritma, 252 11.4 Varijacije ChandyLamport algoritma, 255 11.4.1 SpezialettiKearns algoritam, 255 11.4.2 Venkatesan inkrementalni algoritam, 257 11.4.3 Helary talasni sinhronizacioni metod, 258 11.5 Algoritmi za neFIFO kanale, 258 11.5.1 LaiYang algoritam, 259 11.5.2 Li algoritam, 260 11.5.3 Mattern algoritam, 261 11.6 Snimanje stanja u sistemima sa kauzalnom isporukom, 263 11.6.1 Snimanje stanja procesa, 263 11.6.2 Snimanje stanja kanala kod AcharyaBadrinath algoritma, 263 11.6.3 Snimanje stanja kanala kod AlagarVenkatesan algoritma, 264 11.7 Praćenje globalnog stanja, 266 11.8 Potrebni i dovoljni uslovi, 266 11.9 Nalaženje konzistentnih globalnih snimaka, 270 11.9.1 Pronalaženje konzistentnih globalnih snimaka, 271 11.9.2 ManivannanNetzerSinghal algoritam, 274 11.9.3 Nalaženje Zputanja, 275 12. Osnovni distribuirani algoritmi, 278 12.1 Topološka apstrakcija i prekrivajuće mreže, 278 12.2 Klasifikacija i osnovni koncepti, 280 12.2.1 Izvršavanje aplikacija i koordinacionih algoritama, 280 12.2.2 Centralizovani i distribuirani algoritmi, 280 12.2.3 Simetrični i asimetrični algoritmi, 281 12.2.4 Anonimni algoritmi, 281 12.2.5 Uniformni algoritmi, 281 12.2.6 Adaptivni algoritmi, 282 12.2.7 Determinističko i nedeterminističko izvršavanje, 282 12.2.8 Inhibicija izvršavanja, 282 12.2.9 Sinhroni i asinhroni sistemi, 284 12.2.10 Online i offline algoritmi, 284 12.2.11 Modeli otkaza, 284 12.2.12 Algoritmi bez čekanja, 286 12.2.13 Komunikacioni kanali, 286 12.3 Metrike i mere kompleksnosti, 286 12.4 Programska struktura, 288 12.5 Elementami grafovski algoritmi, 289 12.5.1 Sinhroni algoritam razapinjućeg stabla sa jednim inicijatorom i plavljenjem, 289 12.5.2 Asinhroni algoritam razapinjućeg stabla sa jednim inicijatorom i plavljenjem, 291 12.5.3 Asinhroni algoritam razapinjućeg stabla sa konkurentnim inicijatorima i plavljenjem, 294 12.5.4 Asinhroni algoritam razapinjućeg stabla sa konkurentnim inicijatorima i DFS, 297 12.5.5 Brodkast i konvergekast na stablu, 299 12.5.6 Najkraći put sa jednim izvorom: sinhroni BellmanFord, 300 12.5.7 Rutiranje sa vektorom rastojanja, 301 12.5.8 Najkraći put sa jednim izvorom: asinhroni BellmanFord, 302 12.5.9 Najkraći putevi od svih izvora: asinhroni distribuirani FloydWarshall algoritam, 303 12.5.10 Algoritmi bez razapinjućeg stabla sa ograničenim plavljenjem. . 307 12.5.11 Razapinjuće stablo minimalne težine kod sinhronih sistema, 308 12.5.12 Algoritam razapinjućeg stabla minimalne težine kod asinhronih sistema, 313 12.5.13 Primeri implementacije, 314 12.6 Sinhronizatori, 317 12.6.1 Opšta zapažanja kod sinhronih i asinhronih algoritama, 317 12.6.2. Primeri implementacije, 323 12.7 Maksimalni nezavisni skup, 328 12.8 Povezani dominantni skup, 330 12.9 Kompaktne tabele rutiranja, 331 12.10 Izbor lidera, 333 12.11 Problemi u projektovanju grafovskih algoritama, 336 12.12 Problemi replikacije objekata, 336 12.12.1 Defmicija problema, 337 12.12.2 Prikaz algoritma, 337 12.12.3 Čitaoci i pisci, 338 12.12.4 Konvergencija ka šemi replikacije, 338 12.13 Pomoćni programi, 342 12.14 Literatura, 343 13. Redosled poruka i grupna komunikacija, 345 13.1 Paradigme redosleda poruka, 345 13.1.1 Asinhrona izvršavanja, 346 13.1.2 FIFO izvršavanje, 346 13.1.3 Izvršavanje kauzalnim redosledom, 347 13.1.4 Sinhrono izvršavanje, 349 13.2 Asinhrono izvršavanje sa sinhronom komunikacijom, 351 13.2.1 Izvršavanje ostvarivo sa sinhronom komunikacijom, 351 13.2.2 Hijerarhija paradigmi uređenja, 354 13.2.3 Simulacije, 355 13.3 Redosled u sinhronom programu na asinhronom sistemu, 356 13.3.1 Randevu, 357 13.3.2 Algoritam zabinami randevu, 358 13.4 Grupna komunikacija, 362 13.5 Kauzalno uređenje, 362 13.5.1 RaynalSchiperToueg algoritam, 363 13.5.2 KshemkalyaniSmghal algoritam, 365 13.6 Totalno uređenje, 371 13.6.1 Centralizovani algoritam zatotalno uređenje, 372 13.6.2 Trofazni distribuirani algoritam, 372 13.7 Nomenklatura za multikast, 376 13.8 Propagaciona stabla za multikast, 377 13.9 Klasifikacija multikast algoritama na aplikacionom nivou, 382 13.10 Semantika grupne komunikacije tolerantne na otkaze, 384 13.11 Distribuirani multikast algoritmi na mrežnom sloju, 386 13.11.1 Prosleđivanje reverznom putanjom za ograničeno plavljenje, 387 13.11.2 Štajnerova stabla, 387 13.11.3 Funkcija cene multikasta, 388 13.11.4 Štajnerova stabla sa ograničenim kašnjenjem, 389 13.11.5 Stabla na bazi jezgra, 392 14. Distribuirano uzajamno isključivanje, 393 14.1 Uvod, 393 14.2 Preliminarna razmatranja, 394 14.2.1 Model sistema, 394 14.2.2 Zahtevi koje mora da ispuni algoritam, 394 14.2.3 Metrike performansi, 395 14.3 Lamportov algoritam, 396 14.4 RicartAgrawala algoritam, 400 14.5 Singhal algoritam, 403 14.5.1 Opis algoritma, 405 14.5.2 Korektnost, 407 14.5.3 Analiza performansi, 408 14.6 LodhaKshemkalyani fer algoritam, 409 14.6.1 Model sistema, 409 14.6.2 Opis algoritma, 409 14.6.3 Kompleksnost poruka, 414 14.7 Uzajamno isključivanje na bazi kvoruma, 415 14.8 Maekawa algoritam, 416 14.8.1 Problem uzajamnog blokiranja, 417 14.9 AgarwalEl Abbadi algoritam na bazi kvoruma, 418 14.9.1 Konstrukcija kvoruma sa strukturom stabla, 419 14.9.2 Analiza algoritama za konstrukciju kvoruma sa strukturom stabla, 420 14.9.3 Validacija, 420 14.9.4 Primeri kvoruma sa strukturom stabla, 421 14.9.5 Algoritam za distribuirano uzajamno isključivanje, 422 14.9.6 Dokaz korektnosti, 423 14.10 Algoritmi na bazi tokena, 423 14.11 SuzukiKasami brodkast algoritam, 424 14.12 Raymond algoritam na bazi stabla, 426 14.12.1 Promenljiva HOLDER, 427 14.12.2 Funkcionisanje algoritma, 428 14.12.3 Opis algoritma, 429 14.12.4 Korektnost, 431 14.12.5 Analiza cene i performansi, 433 14.12.6 Inicijalizacija algoritma, 434 14.12.7 Otkazi i oporavak čvorova, 434 14.13 Literatura, 435 15. Distribuirana deljena memorija, 436 15.1 Apstrakcija i prednosti, 436 15.2 Modeli konzistentnosti memorije, 439 15.2.1 Striktna konzistentnost/atomična konzistentnost/mogućnost linearizacije, 440 15.2.2 Sekvencijalna konzistentnost, 444 15.2.3 Kauzalna konzistentnost, 447 15.2.4 PRAM (Pipelined RAM) ili konzistentnost procesora, 448 15.2.5 Spora memorija, 450 15.2.6 Hijerarhija modela konzistentnosti, 450 15.2.7 Modeli konzistentnosti kod sinhronizacionih instrukcija, 451 15.3 Uzajamno isključivanje u deljenoj memoriji, 453 15.3.1 Lamportov pekarski algoritam, 454 15.3.2 Lamportov WRWR mehanizam i brzo uzajamno isključivanje . .455 15.3.3 Hardverska podrška uzajamnom isključivanju, 458 15.4 Algoritmi bez čekanja, 460 15.5 Hijerarhija registara i simulacija izvršavanja bez čekanja, 461 15.5.1 SRSW bezbedan u MRSW bezbedan, 464 15.5.2 SRSW regularni u MRSW regulami, 464 15.5.3 Bulov MRSW bezbedni u celobrojni MRSW bezbedni, 465 15.5.4 Bulov MRSW bezbedan u Bulov MRSW regularan, 466 15.5.5 Bulov MRSW regulami u celobrojni MRSW regularni, 467 15.5.6 Bulov MRSW regulami u celobrojni MRSW atomični, 468 15.5.7 Celobrojni MRSW atomični u celobrojni MRMW atomični , .471 15.5.8 Celobrojni SRSW atomični u celobrojni MRSW atomični, 472 15.6 Deljeni objekat atomični snimak bez čekanja, 474 15.7 Literatura, 478 16. Dogovor i konsenzus, 480 16.1 Deflnicija problema, 480 16.1.1 Vizantijski dogovor i ostali problemi, 482 16.1.2 Ekvivalentnost problema i notacije, 483 16.2 Pregled rezultata, 483 16.3 Dogovor u sinhronim i asinhronim sistemima bez otkaza, 485 16.4 Dogovor u sinhromm sistemima sa otkazima, 486 16.4.1 Algoritam konsenzusa kod sinhronih sistema sa otkazima, 486 16.4.2 Konsenzus kod sinhronih sistema sa Vizantijskim otkazima, 487 16.5 Dogovor u asinhronim sistemima sa prenosom poruka i sa otkazima, 499 16.5.1 Rezultat nemogućnosti za problem konsenzusa, 499 16.5.2 Terminacioni pouzdani brodkast, 501 16.5.3 Predaja kod distribuiranih transakcija, 502 16.5.4 kset konsenzus, 502 16.5.5 Približni dogovor, 503 16.5.6 Problem preimenovanja, 509 16.5.7 Pouzdani brodkast, 515 16.6 Konsenzus bez čekanja kod asinhronih sistema sa deljenom memorijom, 515 16.6.1 Rezultat nemogućnosti, 515 16.6.2 Brojevi konsenzusa i hijerarhija, 518 16.6.3 Univerzalnost konsenzus objekata, 523 16.6.4 kset konsenzus u deljenoj memoriji, 528 16.6.5 Preimenovanje u deljenoj memoriji, 529 16.6.6 Preimenovanje kod deljene memorije upotrebom splitera, 531 16.7 Literatura, 533 17. Detekcija otkaza, 535 17.1 Uvod, 535 17.2 Nepouzdani detektori otkaza, 535 17.2.1 Model sistema, 536 17.2.2 Detektori otkaza, 537 17.2.3 Osobine kompletnosti i tačnosti, 537 17.2.4 Tipovi detektora otkaza, 539 17.2.5 Redukcija detektora otkaza, 540 17.2.6 Redukovanje slabog detektora W na jaki detektor S, 541 17.2.7 Redukcija slabog detektora sa odlaganjem 0W najaki detektor sa odlaganjem 0S, 543 17.3 Problem konsenzusa, 545 17.3.1 Rešenja problema konsenzusa, 545 17.3.2 Rešenje upotrebom jakog detektora otkaza S, 545 17.3.3 Rešenje upotrebom jakog detektora otkaza sa odlaganjem 0S, 547 17.4 Atomični brodkast, 550 17.5 Rešenje za atomični brodkast, 551 17.6 Najslabiji detektori otkaza koji rešavaju osnovni problem dogovora, 552 17.6.1 Realistični detektori otkaza, 553 17.6.2 Najslabiji detektor otkaza za konsenzus, 555 17.6.3 Najslabiji detektor otkaza za terminacioni pouzdani brodkast, 555 17.7 Implementacija detektora otkaza, 556 17.8 Protokol za adaptivnu detekciju otkaza, 558 17.9 Literatura, 562 Predgovor Konkurentni i distribuirani sistemi više nisu egzotična oblast koja se povremeno izučava na master ili doktorskim studijama. Današnji programi su inherentno konkurentni i/ili distribuirani, počev od multiprocesorskih sistema, implementacija GUI (sistemi zasnovani na događajima), preko operativnih sistema, sistema u realnom vremenu pa sve do intemet aplikacija kao što su IoT, blockchain, P2P, itd. pri čemu tu treba uključiti infrastrukturu i samog intemeta (algoritmi i protokoli prenosa i шtiranja informacija). Ova knjiga je nastala kao rezultat višegodišnjeg iskustva u nastavi na predmetu [8015] Konkurentni i distribuirani sistemi, koji se izvodi na studijskim programima osnovnih akademskih studija Računarske nauke i Računarsko inženjerstvo na Računarskom fakultetu Univerziteta Union u Beogradu. Iako je u početku bila namenjena isključivo kao udžbenik za ovaj predmet, ispostavilo se da ona ima i širu primenu. Knjiga može da koristi svakome ко želi da nauči kako konkurentni i distribuirani sistemi funkcionišu i zbog čega nekada, pored svog uloženog truda u njihov razvoj, ne funkcionišu. Potrebno predznanje studenata je na nivou analize sekvencijalnih algoritama. Poželjno je poznavanje funkcionisanja operativnih sistema i programskog jezika Java. Primeri u knjizi, koji su dati u programskom jeziku Java, namenjeni su isključivo obrazovanju. Namerno su izostavljeni delovi koji proveravaju moguće greške, izuzetke i slično, a pojedini delovi koda i nisu u izvršnom obliku, već predstavljaju neku vrstu pseudo koda. Knjiga nema nameru da bude sveobuhvatna. Opisani su osnovni pojmovi i principi iz kojih se dalje mogu izvoditi novi rezultati koji su specifični za datu primenu. Ukazano je na važnost generalizacije, apstrakcije i transparentnosti pojedinih rešenja, kao npr. kod transakcione memorije ili distribuirane deljene memorije. Materijal za knjigu prikupljan je iz različitih izvora, pri čemu je u početku korišćen u okviru Beleški sa predavanja koje su bile osnovna literatura za predmet Konkurentni i distribuirani sistemi. Sasvim je moguće da se neke rečenice i fraze pojavljuju bez navođenja izvora. Autor je uložio maksimalan napor da naknadno citira upotrebljene resurse, pri čemu se citirana literatura nalazi na kraju pojedinih poglavlja. Svaka sličnost sa literaturom koja nije citirana je nenamerna i autor na te rezultate ne polaže nikakva autorska prava. U pojedinim delovima knjige korišćene su informacije i iz drugih knjiga koje se bave konkurentnim i distribuiranim sistemima, i to: • Terminologija i klasifikacija preuzeta je iz knjige: Igor Ikodinović, Zoran Jovanović, Konkurentno programiranje: Teorijske osnove sa zbirkom rešenih zadataka, Akademska misao, 2004. • Prvi deo knjige, koji se odnosi na konkurentne sisteme, zasnovan je na rezultatima koji su opisani u knjizi: Maurice Herlihy, Nir Shavit, The Art ofMultiprocessor Programming, Morgan Kaufmann, 2012. • Drugi deo knjige, koji pokriva distribuirane sisteme, zasnovan je razultatima koji su opisani u knjizi: Ајау D. Kshemkalyani, Mukesh Singhal, Distributed Computing: Principles, Algorithms, and Systems, Cambridge University Press, 2008. • Neki primeri u Javi za distribuirane sisteme preuzeti su iz knjige: Vijay K. Garg, Concurrent and Distributed Computing in Java, John Wiley & Sons, 2004. Bez obzira na uloženi napor, u tekstu sigurno postoje greške. Mole se savesni čitaoci da greške koje pronađu prijave izdavaču, a autor im na tome unapred zahvaljuje. U Beogradu, januara 2019. godine Prof. dr Stevan A. Milinković Naslov: Konkurentni i distribuirani sistemi Izdavač: CET Strana: 580 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: B5 Godina izdanja: 2019 ISBN: 978-86-7991-412-5

National Geographic broj 127 strana 110 jezik srpski Albert Ajnštajn ( Albert Einstein; Ulm, 14. mart 1879 — Prinston, 18. april 1955) bio je teorijski fizičar, jedan od najvećih umova i najznačajnijih ličnosti u istoriji sveta. Albert Ajnštajn je formulisao specijalnu i opštu teoriju relativnosti kojima je revolucionisao modernu fiziku. Pored toga, doprineo je napretku kvantne teorije i statističke mehanike. Iako je najpoznatiji po teoriji relativnosti (posebno po ekvivalenciji mase i energije E=mc²), Nobelova nagrada za fiziku mu je dodeljena 1921. godine za objašnjenje fotoelektričnog efekta (rada objavljenog 1905. u Annus Mirabilis ili „Godini čuda”) kao i za doprinos razvoju teorijske fizike. U narodu, ime „Ajnštajn” je sinonim za čoveka visoke inteligencije ili za genija. Predmet njegovih istraživanja su bile kapilarne sile, specijalna teorija relativnosti (kojom je ujedinio zakone mehanike i elektromagnetike), Opšta teorija relativnosti (uopštenje Specijalne teorije kojim obuhvaćeno ubrzano kretanje i gravitacija), kosmologija, statistička mehanika, Braunovo kretanje, kritična opalescencija, verovatnoća elektronskih prelaza u atomu, problemi probablističke interpretacije kvantne teorije, termodinamika svetlosti pri maloj gustini zračenja, fotoelektrični efekat, fotoluminiscencija, fotojonizacija, Voltin efekat, sekundarni katodni zraci, zakočno zračenje, stimulisana emisija zračenja, objedinjene teorije polja, unifikacija bazičnih fizičkih koncepata preko njihove geometrizacije itd. Albert je rođen 14. marta 1879. godine, otprilike u 11.30 časova pre podne, u jevrejskoj porodici, nastanjenoj u gradu Ulm u oblasti Virtemberg, Nemačko carstvo, što je oko 100 km istočno od Štutgarta. Njegov otac bio je Herman Ajnštajn, po zanimanju trgovac, koji se kasnije bavio elektrohemijskim poslovima, a majka mu je bila Paulina Ajnštajn, devojačko Koh. Oni su se venčali u Štutgart-Bad Kanštatu (nem. Stuttgart-Bad Cannstatt). Po Albertovom rođenju, njegova majka navodno je bila zaplašena, jer je mislila da je glava njenog novorođenčeta previše velika i da je loše oblikovana. Pošto je veličina njegove glave, čini se, bila manje vredna zapažanja kako je on bivao stariji, (što je očigledno sa svih Ajnštajnovih fotografija na kojima se vidi da mu je glava bila proporcionalna veličini tela u svim periodima života), ovu njegovu „osobinu” na dalje su tretirali kao neku vrstu „benigne makrocefalnosti” odnosno smatrali su da „proporcije njegove glave” nisu ni u kakvoj vezi sa nekom eventualnom bolešću, niti da imaju bilo kakvog uticaja na njegove kognitivne-saznajne sposobnosti. Još jedan, poznatiji, aspekt Ajnštajnovog detinjstva predstavlja činjenica da je on progovorio kasnije nego većina prosečne dece. Ajnštajn je sam tvrdio da nije progovorio pre svoje treće godine i da je i tada to nevoljno činio sve do uzrasta od devet godina (videti deo „Spekulacije i kontroverze”). Zbog ovog Ajnštajnovog zakasnelog razvoja govornih sposobnosti i njegove kasnije dečačke sklonosti da izbegava svaku temu u školi koja mu je dosadna, a da se intenzivno koncentriše samo na ono što ga interesuje, neki od njegovih poznavalaca iz tog vremena, kao na primer jedna porodična kućna pomoćnica, sugerisali su čak da je on možda „retardiran”. Ovo poslednje zapažanje nije, međutim, bilo i jedino u Ajnštajnovom životu koje je išlo za tim da mu se prikače nekakvi kontroverzni epiteti ili da se etiketira nekom „patološkom nalepnicom” (videti opet „Spekulacije i kontroverze”). Pošto se niko od članova Albertove porodice nije strogo pridržavao jevrejskih verskih običaja, i za njega je bilo dozvoljeno da pohađa Katoličku osnovnu školu. Iako mu se u početku nisu baš sviđale sve lekcije koje je čuo u toj školi, a neretko ih je i preskakao, on je kasnije, na primer, često nalazio veliko zadovoljstvo i utehu u Mocartovim violinskim sonatama. Kada je Ajnštajnu bilo pet godina, njegov otac mu je pokazao mali džepni kompas i Ajnštajn je tada shvatio da nešto u „praznom” prostoru deluje na magnetsku iglu kompasa, da bi kasnije ovaj doživljaj opisao kao najveći otkrivački događaj njegovog života. On je, zabave radi, pravio modele i mehaničke spravice pokazujući tako odmalena velike tehničke i matematičke sposobnosti. Počev od godine 1889, student medicine po imenu Maks Talmud, koji je četvrtkom uveče posećivao Ajnštajnove u toku šest godina, je upoznavao Ajnštajna sa ključnim naučnim i filozofskim tekstovima, uključujući Kantovu Kritiku čistog uma. Dvojica od njegovih ujaka na dalje će „hraniti” ovu njegovu intelektualnu radoznalost, tokom njegovog kasnijeg detinjstva i perioda rane adolescencije, nabavljajući mu ili mu preporučivajući za čitanje knjige iz oblasti nauke, matematike i filozofije. Ajnštajn je pohađao Luitpold gimnaziju (Luitpold Gymnasium), gde je stekao relativno napredno i za to vreme moderno obrazovanje. Sa učenjem matematike započeo je negde oko dvanaeste godine, 1891, učeći samostalno iz školskih udžbenika Euklidovu geometriju u ravni, a infinitezimalni račun počeo je da izučava četiri godine kasnije. Ajnštajn je shvatio kolika je moć aksiomatskog, deduktivnog, razmišljanja proučavajući Euklidove „ Elemente”, koje je on nazivao „svetom geometrijskom knjižicom” (prema tvrđenju Maksa Talmuda). Dok je bio u gimnaziji, Ajnštajn se često sukobljavao sa školskim autoritetima i vređao upravu, verujući da je duh učenja i kreativnog razmišljanja izgubljen usled nastojanja na čistoj memorizaciji gradiva. Godine 1894, nakon propasti elektrohemijskih poslova njegovog oca Hermana Ajnštajna, Albert se seli iz Minhena u Paviju, italijanski grad blizu Milana. Ajnštajnov prvi naučni rad, pod nazivom Istraživanje stanja etra u magnetskom polju, bio je ujedno tada napisan i za jednog od njegovih ujaka. Albert je ostao u Minhenu želeći da završi školu, ali je završio samo jedan semestar, pre nego što je napustio gimnaziju u proleće 1895, da bi se pridružio svojoj familiji u Paviji. On napušta školu godinu i po dana pre završnih ispita, ne govoreći o tome ništa svojim roditeljima, uveravajući školsku upravu da mu dozvole odlazak uz pomoć lekarskog uverenja dobijenog od jednog prijateljski nastrojenog doktora. Ali to je ujedno značilo i da neće dobiti svedočanstvo o završenoj srednjoj školi. Te godine, u uzrastu od 16 godina, on preduzima misaoni eksperiment poznat kao „Ajnštajnovo ogledalo” (”Albert Einstein`s mirror”). Zureći u ogledalo, on je pokušavao da dokuči šta bi se desilo sa njegovom ogledalskom slikom ako bi on počeo da se kreće brzinom svetlosti. Njegov zaključak, da je brzina svetlosti nezavisna od brzine posmatrača (brzine njenog izvora), koji je, između ostalog, bio podstaknut i ovim razmišljanjem, kasnije će postati jedan od dva postulata specijalne relativnosti. Mada je pokazao odličan uspeh na matematičkom i naučnom delu prijemnog ispita za upis na Savezni politehnički institut u Cirihu, današnji ETH Cirih, njegov neuspeh u delu ispita iz slobodnih veština osujetio je ove njegove planove. Njegova porodica šalje ga tada u Arau u Švajcarskoj da završi srednju školu, tako da postaje jasno da on neće biti inženjer elektrotehnike, kao što se njegov otac dotada nadao. Tamo, on sluša povremena predavanja iz Maksvelove elektromagnetske teorije i konačno prima svoju diplomu septembra meseca 1896. godine. U to vreme on je bio na stanovanju u porodici profesora Josta Vintelera (Jost Winteler) gde se zaljubljuje u Sofiju Mariju-Janu Amandu Vinteler (Sofia Marie-Jeanne Amanda Winteler), obično pominjanu kao Sofija ili Marija, ćerku profesora Vintelera i Ajnštajnovu prvu draganu. Ajnštajnova sestra Maja, koja je verovatno bila njemu najbliža osoba od poverenja, kasnije će se udati za Vintelerovog sina Pola, a Ajnštajnov prijatelj Mišel Beso (Michele Besso) oženiće Vintelerovu drugu kćerku, Anu. Ajnštajn se zatim upisuje na Savezni politehnički institut, u oktobru mesecu, i prelazi u Cirih, dok Marija odlazi u Olsberg u Švajcarskoj gde je čeka posao učiteljice. Iste godine, on obnavlja svoje virtemberško državljanstvo. U jesen 1896, Srpkinja Mileva Marić započinje svoje studije medicine na Univerzitetu Cirih, da bi se već posle prvog semestra prebacila na Savezni politehnički institut gde, kao jedina žena upisana te godine, studira na istom smeru kao i Ajnštajn. Milevino druženje sa Ajnštajnom razviće se u pravu ljubavnu romansu tokom sledećih par godina, i pored povike njegove majke kojoj je smetalo to što je ona previše stara za njega, što nije Jevrejka, i što ima fizičku manu (jedna noga bila joj je nešto kraća). U 1900. toj godini, Ajnštajn je stekao diplomu Saveznog politehničkog instituta koja mu je omogućavala da se bavi nastavnim radom. Iste godine on prijavljuje za objavljivanje svoj prvi rad o kapilarnim silama, pod naslovom Folgerungen aus den Capillaritätserscheinungen, ili u prevodu Rezultati posmatranja kapilarnih pojava (može se naći u „Analima fizike” tom 4. pp. 513). U ovom svom radu, on pokušava da ujedini različite zakone fizike, dakle čini pokušaj u onome što će bez prekida nastojati da čini tokom celog svog života. Preko svoga prijatelja, inženjera Mišela Besoa, Ajnštajn će se upoznati sa delom Ernsta Maha, kojeg će kasnije nazivati „najboljom rezonatorskom kutijom Evrope” za fizičke ideje. Tokom tog vremena, Ajnštajn razmenjuje i deli svoja naučna interesovanja sa grupom bliskih prijatelja, uključujući Besoa i Marićevu. Oni tada sami sebe nazivaju „Olimpija Akademijom”. Ajnštajn i Marićeva dobijaju u to vreme vanbračnu ćerku, Lizerl Ajnštajn (Lieserl Einstein), rođenu januara 1902. Sudbina ovoga deteta do danas je nepoznata. Neki veruju da je ona umrla odmah po rođenju, dok drugi veruju da su je roditelji dali na usvajanje. Ajnštajn posle diplomiranja nije mogao odmah da nađe nastavničko zaposlenje, ponajviše zato što je kao mladić svojom drskošću očigledno iritirao većinu svojih profesora. Otac prijatelja sa klase zato mu je pomogao da se domogne zaposlenja kao pomoćni tehnički ispitivač u Švajcarskom birou za patente 1902. godine. Tu je Ajnštajn procenjivao vrednost patenata raznih pronalazača, koji su se prijavljivali u ovaj biro, kao i mogućnosti primene tih patenata u tehničkim uređajima, radio je dakle posao koji je ipak zahtevao poznavanje njegove struke, fizike. A posebno je bio zadužen da ocenjuje patente koji su u nekoj vezi sa elektromagnetskim uređajima. On je takođe morao ovde da nauči kako da raspozna suštinu primene patenta uprkos ponekad veoma šturom opisu, a i njegov direktor poučio ga je kako „samog sebe da izrazi korektno”. Dok je ocenjivao praktičnost njihovog rada on je povremeno i ispravljao greške u njihovim dizajnima. Ajnštajn se oženio sa Milevom Marić 6. januara, 1903. Ajnštajnova ženidba sa Marićevom, koja je bila matematičarka, predstavljala je u isto vreme i lično ali i intelektualno partnerstvo i vezu. Za Milevu Ajnštajn je govorio: „Ona je stvorenje jednako meni samom i koje je jednako nezavisno i jako kao što sam i ja”. Ronald Klark (Ronald W. Clark), Ajnštajnov biograf, tvrdi da distanca koja je postojala u Ajnštajnovom braku sa Milevom, za njega bila preko potrebna, jer da bi upotpunio svoj rad on je morao da postigne neku vrstu intelektualne izolacije. Abram Jofe (Abram Joffe), sovjetski fizičar koji je poznavao Ajnštajna, u jednoj smrtovnici piše o njemu „Autor radova iz 1905 bio je... birokrata u Patentnom birou u Bernu, Ajnštajn-Marić”, i ovo je nedavno bilo uzeto kao dokaz saradničke strane njihove veze. Međutim, prema Albertu Martinezu (Alberto A. Martínez) iz Centra za studije Ajnštajna Univerziteta Boston, Jofe je jedino time pripisao autorstvo Ajnštajnu, jer, kako on misli, bio je to uvreženi švajcarski običaj da se dodaje ženino prezime iza muževljevog imena. Ipak, razmere Milevinog uticaja na Ajnštajnovo delo još uvek su kontroverzno i diskutabilno pitanje. Godine 1903, Ajnštajnovo zaposlenje u Švajcarskom patentnom birou postalo je stalno, mada ga je unapređenje mimoišlo sve dok „se u potpunosti ne usavrši za mašinsku tehnologiju”. On stiče svoj doktorat pod mentorstvom Alfreda Klajnera (Alfred Kleiner) na Univerzitetu Cirih, nakon prijavljivanja svoje doktorske teze pod nazivom Jedno novo određivanje molekularnih dimenzija (Eine neue Bestimmung der Moleküldimensionen) u 1905. godini. Tokom 1905. godine, u svoje slobodno vreme, on je napisao četiri članka koja su poslužila za zasnivanje moderne fizike, bez mnogo naučne literature na koju bi se mogao pozvati, ili mnogo kolega naučnika sa kojima bi o tome mogao prodiskutovati. Većina fizičara se slaže da su tri od ovih članaka (o Braunovom kretanju, fotoelektričnom efektu i specijalnoj relativnosti zasluživali da budu nagrađeni Nobelovom nagradom. Ali samo rad o fotoelektričnom efektu bio je spomenut od strane Nobelovog komiteta prilikom dodeljivanja nagrade, jer je u to vreme samo iza njega stajalo mnogo neospornih, eksperimentalnih, dokaza, dok je za druge Ajnštajnove radove Nobelov komitet izrazio mišljenje da bi oni trebalo da budu potvrđeni u toku budućeg vremena. Neko bi mogao da smatra ironičnim što je nagrada dodeljena za fotoelektrični efekat, ne samo zato što je Ajnštajn najviše poznat po teoriji relativnosti, već takođe i zato što je fotoefekat kvantni fenomen, a Ajnštajn je, zbog nečega, kasnije postao razočaran kursem koji kvantna teorija zauzela u svome daljem razvoju. Ajnštajn je objavio seriju ovih naučnih radova u ”Analima fizike” (Annalen der Physik). Uobičajeno je da se oni danas nazivaju Annus Mirabilis naučni radovi (od latinske fraze Annus mirabilis što na latinskom znači „Godina čuda”). Međunarodna unija za čistu i primenjenu fiziku (The International Union of Pure and Applied Physics, IUPAP) obeležila je 100. godinu od objavljivanja njegovih opsežnih naučnih radova u 1905. kao Svetsku godinu fizike 2005 (World Year of Physics 2005). Prvi rad, nazvan O jednom heurističkom gledanju na proizvođenje i transformaciju svetlosti (On a Heuristic Viewpoint Concerning the Production and Transformation of Light, ili u originalu na nemačkom, Über einen die Erzeugung und Verwandlung des Lichtes betreffenden heuristischen Gesichtspunkt) bio je posebno citiran u saopštenju povodom dodele Nobelove nagrade. U ovom radu, Ajnštajn proširuje Maks Plankovu hipotezu ({\displaystyle E=h\nu }E = h\nu) o diskretnim delićima energije, na svoju vlastitu hipotezu da se elektromagnetska energija (svetlost) takođe emituje iz materije ili apsorbuje u diskretnim delićima-kvantima čiji je iznos {\displaystyle h\nu }h \nu (gde je h Plankova konstanta, a {\displaystyle \nu }\nu je frekvencija svetlosti, predlažući tako novi zakon {\displaystyle E_{\mathrm {max} }=h\nu -P\,}E_{\mathrm{max}} = h\nu - P\, kao objašnjenje fotoelektričnog efekta, jednako kao i svojstava drugih pojava fotoluminiscencije i fotojonizacije. U kasnijim radovima, Ajnštajn koristi ovaj zakon da opiše Voltin efekat (1906), nastanak sekundarnih katodnih zrakova (1909) i visokofrekventnu granicu zakočnog zračenja (1911). Ključni Ajnštajnov doprinos je u njegovom tvrđenju da je kvantizacija energije uopšte, suštinsko svojstvo svetlosti, a ne samo, kao što je Maks Plank verovao, neka vrsta ograničenja u interakciji između svetlosti i materije. Jedan drugi, često previđani, doprinos ovoga rada predstavlja Ajnštajnova izvanredna procena (6.17 {\displaystyle \times }\times 1023) Avogadrovog broja. Međutim, kako Ajnštajn u ovom radu „nije” predložio da je svetlost sastavljena od čestica, koncept svetlosti kao snopa „fotona” neće ni biti predložen sve do 1909 . Njegov drugi članak 1905, pod nazivom O kretanju—zahtevano od strane Molekularne kinetičke teorije toplote—malih čestica suspendovanih u nepokretnoj tečnosti (On the Motion—Required by the Molecular Kinetic Theory of Heat—of Small Particles Suspended in a Stationary Liquid, ili na nemačkom, Uber die von der molekularkinetischen Theorie der Wärme geforderte Bewegung von in ruhenden Flüssigkeiten suspendierten Teilchen), pokriva njegovu studiju Braunovog kretanja i obezbeđuje empirijske dokaze za postojanje atoma. Pre pojave ovog članka, atom je bio prihvaćen kao koristan koncept, ali fizičari i hemičari su se vatreno raspravljali da li su atomi realni entiteti ili nisu. Ajnštajnovo statističko razmatranje ponašanja atoma dalo je eksperimentatorima način da broje atome gledajući kroz obični mikroskop. Vilhelm Osvald (Wilhelm Ostwald), jedan od vođa antiatomske škole, kasnije se poverio Arnoldu Zomerfeldu (Arnold Sommerfeld) da se njegova sumnja u atome preobratila u verovanje zahvaljujući Ajnštajnovom potpunom objašnjenju Braunovog kretanja. Braunovo kretanje bilo je takođe objašnjeno i od strane Luja Bašelijera (Louis Bachelier) 1900. godine. Ajnštajnov treći rad iste godine, O elektrodinamici pokretnih tela (On the Electrodynamics of Moving Bodies, ili u originalu, Zur Elektrodynamik bewegter Korper), bio je objavljen juna meseca 1905. Ovaj rad predstavlja uvod u Specijalnu teoriju relativnosti, kao teoriju vremena, prostora, mase i energije, koja je u saglasnosti sa teorijom elektromagnetizma, ali ne opisuje pojavu gravitacije. Dok je razvijao ovaj svoj članak, Ajnštajn je o njemu pisao Milevi kao o „našem radu o relativnom kretanju”, i ovo je navelo neke da pretpostave da je i Mileva imala svoju ulogu u stvaranju ovog čuvenog naučnog rada. Nekolicina istoričara nauke veruju da su i Ajnštajn i njegova žena oboje bili upoznati sa time da je čuveni francuski matematički fizičar Anri Poenkare bio već objavio relativističke jednačine, par nedelja pre nego što je Ajnštajn prijavio svoj rad za objavljivanje. Ali mnogi veruju da je njihov rad nezavisan i da se razlikuje od Poenkareovog rada u mnogo prelomnih momenata, naime, u pogledu „etera”, Ajnštajn odriče postojanje etera, dok ga Poenkare smatra suvišnim. Slično tome, još uvek je diskutabilno da li je on znao za rad iz 1904 Hendrika Antona Lorenca, koji sadrži u sebi veći deo jednačina ove teorije i na koga se Poenkare poziva u svom radu. Većina istoričara, međutim, veruje da se ajnštajnovska relativnost razlikuje na mnogo ključnih načina od drugih teorija relativnosti koje su kružile u to vreme, i da mnoga pitanja u vezi sa prioritetom ovog otkrića izrastaju iz obmanjive slike Ajnštajna kao genija koji je radio u potpunoj izolaciji. Mada je sigurno da je Ajnštajn diskutovao o fizici sa Milevom, ne postoje solidni dokazi o tome da je ona učinila neki značajan doprinos njegovom radu. U četvrtom radu, Da li inercija tela zavisi od njegovog energetskog sadržaja? (Does the Inertia of a Body Depend Upon Its Energy Content?, ili u originalu Ist die Trägheit eines Körpers von seinem Energieinhalt abhängig?), objavljenom krajem 1905, on pokazuje da je iz relativističkih aksioma moguće izvesti čuvenu jednakost koja izražava ekvivalenciju između mase i energije. Energetski ekvivalent (E) nekog iznosa mase (m) jednak je masi pomnoženoj sa kvadratom brzine svetlosti (c): E = mc². Međutim, Poenkare je bio prvi koji je objavio ovu „energetsku jednakost” 1900. godine, u neznatno drugačijoj formi, naime kao: m = E / c² — videti takođe Osporavanje prioriteta otkrića relativnosti. Godine 1906, Ajnštajn je promovisan u zvanje tehničkog ispitivača druge klase. U 1908, dobio je licencu za rad u Bernu, Švajcarska, kao privatdocent (Privatdozent) (neplaćeni nastavnik na univerzitetu). Tokom tog vremena, Ajnštajn opisuje zašto je nebo plavo u svome radu o pojavi kritične opalescencije, koji pokazuje kumulativne efekte rasipanja svetlosti na pojedinačnim molekulima u atmosferi. U 1911. godini, Ajnštajn postaje najpre vanredni profesor na Univerzitetu Cirih, a ubrzo posle toga i redovni profesor na nemačkoj govornoj sekciji Karlovog univerziteta u Pragu. Dok je bio u Pragu, Ajnštajn objavljuje rad u kome poziva astronome da provere dva predviđanja njegove Opšte teorije relativnosti koja je još u razvoju, a radi se o savijanju svetlosti u gravitacionom polju, merljivom za vreme pomračenja Sunca, i o gravitacionom crvenom pomaku Sunčevih spektralnih linija u odnosu na odgovarajuće spektralne linije proizvedene na površini Zemlje. Mladi nemački astronom Ervin Frojndlih (Erwin Freundlich), započinje saradnju sa Ajnštajnom i uzbunjuje druge astronome širom sveta u vezi sa ovim Ajnštajnovim astronomskim proverama. Godine 1912, Ajnštajn se vraća u Cirih u nameri da postane redovni profesor na ETH Cirih. U to vreme, on tesno sarađuje sa matematičarem Marselom Grosmanom, koji ga upoznaje sa Rimanovom geometrijom. U 1912, Ajnštajn počinje da naziva vreme četvrtom dimenzijom (mada je Herbert Džordž Vels uradio to isto ranije, u svome delu „Vremenska mašina” (”The Time Machine”) iz 1895. godine) Godine 1914, odmah pred početak Prvog svetskog rata, Ajnštajn se nastanjuje u Berlinu kao profesor na lokalnom univerzitetu i postaje član Pruske akademije nauka. On uzima prusko državljanstvo. Od 1914 do 1933, on je na dužnosti direktora Kajzer Vilhelm instituta za fiziku u Berlinu. On takođe zadržava mesto vanrednog profesora na Lajdenskom univerzitetu od 1920 do 1946, gde redovno održava gostujuća predavanja. Godine 1917, Ajnštajn objavljuje O Kvantnoj mehanici zračenja (`On the Quantum Mechanics of Radiation`, ili u originalu,`Zur Quantentheorie der Strahlung`, Physkalische Zeitschrift 18, 121–128). Ovim člankom uvodi se koncept stimulisane emisije, fizičkog principa koji omogućava pojačavanje svetlosti u laseru. Takođe iste godine, on objavljuje i rad u kojem koristi Opštu teoriju relativnosti da bi izgradio model celog svemira, pripremajući tako pozornicu za nastupanje moderne fizičke kosmologije. U tom radu on uvodi i poznatu kosmološku konstantu, koju je kasnije, kako Džordž Gamov tvrdi, u jednom njihovom razgovoru nazvao „najvećom pogreškom u njegovom životu” (”the biggest blunder of his life”). Dana 14. maja 1904, rodio se Albertov i Milevin prvi sin, Hans Albert Ajnštajn, (Hans Albert Einstein). Njihov drugi sin, Eduard Ajnštajn, (Eduard Einstein), rođen je 28. jula, 1910. Hans Albert će kasnije postati profesor hidrauličkog inženjeringa na Univerzitetu Kalifornije, Berkli, imajući veoma malo kontakata sa svojim ocem, ali deleći njegovu ljubav ka jedrenju i muzici. Mlađi brat, Eduard, želeo je da razvije praksu frojdovskog psihoanalitičara, ali je institucijalizovan zbog šizofrenije i umro je u jednom azilu. Ajnštajn se razveo od Mileve 14. februara 1919, da bi oženio Elzu Lovental (Elsa Löwenthal), rođenu Ajnštajn, (Lovental je bilo prezime njenog prvog muža, Maksa) 2. juna, 1919. Elza je bila Albertova prva rođaka sa majčine strane, i njegova rođaka u drugom kolenu sa očeve strane. Bila je tri godine starija od Alberta, i negovala ga je kao bolničarka, nakon što je pretrpeo delimični slom živaca kombinovan sa jakim stomačnim bolovima. U ovom braku nije bilo dece. U novembru 1915, Ajnštajn je održao seriju predavanja pred Pruskom akademijom nauka na kojima je predstavio novu teoriju gravitacije, poznatu kao Opšta teorija relativnosti. Poslednje predavanje se završava njegovim uvođenjem jednačina koje zamenjuju Njutnov zakon gravitacije i nazivaju se Ajnštajnove jednačine polja. David Hilbert, zapravo, je objavio jednačine polja u članku koji je datiran pet dana pre Ajnštajnovih predavanja. Ali prema Tornu (Thorne) (117—118), Hilbert je otkrio ispravne jednačine tek posle „premišljanja nad stvarima koje je naučio” tokom nedavne Ajnštajnove posete Getingenu. Torn ide i dalje pa kaže: „Sasvim prirodno, i u skladu sa Hilbertovim viđenjem stvari, rezultujući zakoni zakrivljenosti hitro su nazvani imenom „Ajnštajnove jednačine polja”, radije nego da budu nazvane po Hilbertu. U stvari, da nije bilo Ajnštajna, opšte relativistički zakoni gravitacije možda bi bili otkriveni tek nekoliko decenija kasnije.” Videti Osporavanja prioriteta otkrića relativnosti za više detalja. Ova teorija sve posmatrače smatra ekvivalentnim, a ne samo one koji se kreću ravnomerno, odnosno stalnom brzinom. U opštoj relativnosti gravitacija nije više sila (kao što je to u Njutnovom zakonu gravitacije) nego je posledica zakrivljenosti prostor-vremena. Ajnštajnovi objavljeni radovi iz opšte relativnosti za vreme rata nisu bili dostupni nigde izvan Nemačke. Vesti o Ajnštajnovoj novoj teoriji stigle su do astronoma sa engleskog govornog područja u Engleskoj i Americi preko holandskih fizičara Hendrika Lorenca i Pola Erenfesta kao i njihovog kolege Vilema de Sitera, direktora Lajdenske opservatorije. Artur Stenli Edington iz Engleske, koji je bio Sekretar Kraljevskog astronomskog društva, zatražio je od de Sitera da u korist njegovih astronoma napiše seriju članaka na engleskom. On je bio fasciniran novom teorijom i postao je vodeći pobornik i popularizator teorije relativnosti. Većini astronoma nije se sviđala Ajnštajnova geometrizacija gravitacije i smatrali su da njegova predviđanja pojava savijanja svetlosti i gravitacionog crvenog pomaka ne mogu da budu tačna. Godine 1917, astronomi pri Maunt Vilson opservatoriji (Mt. Wilson Observatory) u južnoj Kaliforniji objavili su rezultate spektroskopskih analiza Sunčevog spektra koje su, činilo se, ukazivale na to da nema nikakvog gravitacionog crvenog pomaka u Sunčevoj svetlosti. U 1918. godini, astronomi pri Lik opservatoriji (Lick Observatory) u severnoj Kaliforniji načinili su fotografije pomračenja sunca vidljivog u Sjedinjenim Državama. Nakon završetka rata, oni su proglasili svoje nalaze tvrdeći da su Ajnštajnova opšte-relativistička predviđanja o savijanju svetlosti pogrešna, ali nisu nikada objavili njihove rezultate, pravdajući to mogućim velikim greškama pri merenju. U maju mesecu, 1919, tokom britanskih osmatračkih ekspedicija pomračenja Sunca (preduzetih u Sobralu, Brazil, (Sobral, Ceará, Brazil), kao i na ostrvu Principe (Prinčevsko ostrvo), na zapadnoj ovali Afrike, Artur Stenli Edington nadgledao je merenje savijanja svetlosti zvezda prilikom njenog prolaska u blizini Sunca, što rezultuje u prividnom pomeranju položaja posmatranih zvezda dalje od Sunca. Ovaj fenomen nazvan je efekat gravitacionog sočiva i u ovom slučaju opaženo pomeranje položaja zvezda bilo je duplo veće nego što je bilo predviđeno Njutnovom fizikom. Ova opažanja slagala su se sa predviđanjima proisteklim iz Ajnštajnovih jednačina polja iz Opšte teorije relativnosti. Edington je objavio da rezultati potvrđuju Ajnštajnovo predviđanje i Tajms magazin (The Times) izvestio je o ovoj potvrdi Ajnštajnove teorije 7. novembra iste godine, naslovima Revolucija u nauci – Nova teorija Univerzuma – Njutnovske ideje su odbačene. Dobitnik Nobelove nagrade Maks Born izrazio je svoje poglede na opštu relativnost kao na „najveći podvig ljudskog razmišljanja o prirodi`; njegov kolega laureat Pol Dirak nazvao je to „verovatno najvećim naučnim otkrićem ikada učinjenim”. Ovi komentari i rezultujući publicitet zacementirali su Ajnštajnovu slavu. On je postao svetski slavan – neuobičajeno dostignuće za jednog naučnika. Mnogi naučnici još uvek nisu ubeđeni u sve to zbog raznoraznih razloga, počevši od onih naučnih (neslaganje sa Ajnštajnovim tumačenjem eksperimenata, verovanje u eter ili u to da je apsolutni sistem referencije neophodan) pa sve do psiho-socijalnih (konzervatizam, antisemitizam). Prema Ajnštajnovom gledištu, većina primedbi dolazila je od eksperimentatora koji su imali vrlo malo razumevanja teorije koja je u to uključena. Ajnštajnova popularnost u javnosti, koja je nastupila posle članka iz 1919, stvorila je ozlojeđenost kod tih naučnika, a kod nekih ova ozlojeđenost se zadržala i u 1930. m godinama. Dana 30. marta 1921, Ajnštajn odlazi u Njujork da drži predavanja o njegovoj novoj Teoriji relativnosti, a iste godine on će biti nagrađen i Nobelovom nagradom. Mada je on sada bio najslavniji po svome radu na relativnosti, Nobelova nagrada mu je dodeljena za raniji rad o fotoelektričnom efektu, jer je njegova opšta relativnost još uvek bila predmet sporenja. Nobelov komitet je, dakle, doneo odluku da navodeći njegov najmanje osporavani rad prilikom dodele nagrade, učine to prihvatljivijim za naučnu zajednicu. U 1909. godini, Ajnštajn predstavlja svoj rad „Razvoj naših pogleda na sastav i suštinu zračenja” (nem. Uber die Entwicklung unserer Anschauungen über das Wesen und die Konstitution der Strahlung, dostupan i u engleskom prevodu kao: engl. The Development of Our Views on the Composition and Essence of Radiation) u kojem sumira dotadašnja gledišta fizičara na koncept luminoferusnog (propusnog za svetlost) etera i, što je još važnije, u kojem razmatra o pojavi kvantizacije svetlosti. U ovome, kao i u ranijem 1909. godine članku, Ajnštajn pokazuje da kvanti energije, koje je u fiziku uveo Maks Plank, takođe poseduju i dobro definisan impuls i da se u mnogim pogledima ponašaju kao da su nezavisne tačkaste čestice. Ovaj članak obeležava uvođenje modernog „fotonskog” koncepta (mada je termin kao takav uveden znatno kasnije, u radu iz 1926. godine Gilberta N. Luisa (Gilbert N. Lewis). Čak možda još značajnije je to, što Ajnštajn pokazuje da svetlost može istovremeno da bude i talas i čestica, i tačno predskazuje da fizika stoji na ivici revolucije koja će zahtevati od nje da ujedini ove dva dualna svojstva svetlosti. Međutim, njegov predlog da Maksvelove jednačine elektromagnetskog polja treba izmeniti tako da one dozvole u graničnim slučajevima i singularitete polja, nikada nije dalje razvijan, mada je mogao imati uticaja na Luj de Broljijevu talasno-čestičnu pilot hipotezu Kvantne mehanike. Početkom 1920-ih, kako je originalna kvantna teorija sve više zamenjivana sa novom teorijom Kvantne mehanike, Ajnštajn je glasno počeo da kritikuje Kopenhagensko tumačenje (Copenhagen interpretation) novih jednačina. Njegov opozicioni stav u gledanju na ovo pitanje on će zadržati celog svoga života. Većina vidi razloge ovog njegovog protivljenja u tome što je on bio kruti determinista (videti determinizam). Pri tome oni se pozivaju na pismo upućeno Maksu Bornu). 1926, u kojem Ajnštajn navodi primedbu koje se istoričari najviše podsećaju: Kvantna mehanika je zaista impozantna. Ali neki unutrašnji glas mi govori da to još nije prava stvar. Ova teorija kaže nam mnogo toga, ali nas zaista ne dovodi nimalo bliže tajni Onog Starog (Boga, Stvoritelja, prim. prev.). Ja sam, po svaku cenu, ubeđen da se On (Bog) ne igra kockom. Na ovo, Nils Bor, koji se najviše sporio sa Ajnštajnom oko kvantne teorije, odgovorio mu je, „Prestani da govoriš Bogu šta bi on trebalo da radi!” Bor-Ajnštajnova debata o fundamentalnim aspektima kvantne mehanike desila se tokom Solvej konferencije. Još jedan važan deo Ajnštajnove tačke gledišta na probabilizam kvantne mehanike predstavlja čuveni EPR članak koji je on napisao zajedno sa Podolskim i Rozenom (Ajnštajn - Podolski - Rozen paradoks). Neki fizičari uzimaju ovaj rad kao dodatni dokaz tvrđenja da je Ajnštajn bio u suštini determinista. Ima mesta, međutim, i za sasvim drugačije gledanje na ove Ajnštajnove primedbe upućene „kvantnim pravovercima”. Jer, Ajnštajn je osim ove, prethodno navedene, izjave davao i neke druge, tako da je Ajnštajnov savremenik Volfgang Pauli, našao za njega po ovome pitanju i reči razumevanja. Prethodno citirana izjava „Bog se ne igra kockom” data je prilično rano, a Ajnštajnove kasnije izjave tiču se nekih drugih tema. Volfgang Paulijev citat po ovom pitanju je sledeći: Ja nisam u stanju da prepoznam Ajnštajna kada god vi govorite o njemu, bilo u vašem pismu ili u manuskriptu. Čini mi se kao da ste vi sami za sebe napravili i podigli neku lutku Ajnštajna, koju zatim oborite na pod sa velikom pompom. Posebno zato što Ajnštajn nije smatrao koncept determinizma toliko fundamentalnim kao što je često držano da jeste (ovo mi je on rekao nedvosmisleno mnogo puta). ... On odbija da je ikada koristio, kao kriterijum prihvatljivosti neke teorije, pitanje „Da li je ona rigorozno deterministička?`…on nije uopšte ljut na vas, nego samo kaže da ste vi osoba koja neće da sluša. Mnogi od Ajnštajnovih komentara ukazuju na njegovo verovanje da je kvantna mehanika `nepotpuna` teorija. Ovo tvrđenje je prvi put izneto u čuvenom, Ajnštajn – Podolski – Rozen članku, (EPR paradoks), iz 1935. godine[18], a ponovo se pojavljuje i 1949. godine u knjizi Albert Ajnštajn, Filozof-Naučnik (Albert Einstein, Philosopher-Scientist).[19] EPR članak — naslovljen sa „Može li se kvantno mehanički opis fizičke stvarnosti smatrati potpunim?” (engl. Can Quantum Mechanical Description of Physical Reality Be Considered Complete?) — završava se zaključkom: „Pošto smo tako pokazali da talasna funkcija ne obezbeđuje potpuni opis fizičke stvarnosti, otvara se pitanje da li takav opis uopšte i postoji ili ne. Mi verujemo, međutim, da je takva jedna teorija ipak moguća”. U Shilpovoj knjizi, Ajnštajn postavlja fascinantan eksperimentalni predlog u nečemu sličan sa „Šredingerovom mačkom”. U uvodu on čini kratko podsećanje na problem (radioaktivnog raspada) atoma. Ako imamo na početku jedan neraspadnuti atom i ako čekamo određeni period vremena, kvantna mehanika daje nam verovatnoću sa kojom će ovaj atom u datom vremenu podleći transformaciji putem radioaktivnog raspada. Ajnštajn zatim zamišlja sledeći sistem kao sredstvo za detekciju raspada. Umesto da razmatramo sistem koji sadrži samo radioaktivni atom (i njegov proces transformacije), bolje je razmatrati sistem koji uključuje u sebe takođe i sredstvo za konstataciju radioaktivne transformacije – na primer Gajgerov brojač sa mehanizmom za automatsko registrovanje. Neka ovo uključuje i registarsku traku, pomeranu satnim mehanizmom, po kojoj će oznake biti ispisivane okidanjem brojača. Istina, sa tačke gledišta kvantne mehanike, ovaj sistem u celini je veoma složen i prostor koji zauzima njegova konfiguracija je veoma velikih dimenzija. Ali u principu nema zamerki na tretiranje celog ovog sistema sa tačke gledišta kvantne mehanike. Ovde takođe, teorija određuje verovatnoću za svaku konfiguraciju, za sve koordinate i za svaki vremenski trenutak. Ako bi se uzele u obzir sve konfiguracije koordinata, za vreme dovoljno veliko u poređenju sa prosečnim vremenom raspada jednog radioaktivnog atoma, trebalo bi da bude (najviše) jedna takva registraciona oznaka na papirnoj traci. Za svaku konfiguraciju koordinata treba da odgovara određena pozicija oznake na papirnoj traci. Ali, ukoliko teorija donosi samo relativnu verovatnoću zamislivih koordinatnih konfiguracija, to takođe nudi samo relativne verovatnoće za položaje oznaka na papirnoj traci, ali ne i tačno određene položaje ovih oznaka. Ajnštajn dalje nastavlja: …Ako mi pokušamo da se pozabavimo tumačenjem da kvantni teoretski opis treba da bude shvaćen kao potpuni opis nekog pojedinačnog sistema, tada smo prisiljeni na tumačenje da položaj oznake na traci nije nešto što pripada sistemu po sebi, nego da je postojanje tog položaja suštinski zavisno od izvršenja opažanja načinjenog na registracionoj traci. Ovakvo tumačenje u stvari nije ni na koji način apsurdno sa čisto logičke tačke gledišta, ali teško da postoji bilo ko ko bi bio sklon da ovo uzme ozbiljno u razmatranje. Zato što u makroskopskom svetu jednostavno se podrazumeva da se moramo držati programa realističkog opisa u prostoru i vremenu, dok u oblasti mikroskopskih pojava, skloni smo radije da odustanemo od ovog programa, ili da ga, u najmanju ruku, izmenimo. Ajnštajn nije nikada odbacio u potpunosti probabilističke tehnike i način mišljenja. On lično iskazao se kao veliki „statističar”. koristeći statističku analizu u njegovom radu o Braunovom kretanju i fotoelektricitetu, a u radovima objavljenim pre 1905. Ajnštajn je čak otkrio i Gibsove ansamble. Prema mišljenju većine fizičara, međutim, on je verovao da se na indeterminizmu mogu zasnivati razlozi za ozbiljne primedbe na račun fizičke teorije. Paulijevo svedočenje, kao što smo videli, u suprotnosti je sa ovim, a Ajnštajnove lične izjave pokazuju da se on fokusirao na nepotpunost, kao njegovu glavnu brigu. U nešto kasnijim vremenima došlo je do novog zaokreta u ovom poslu. Džon Bel (John Stewart Bell) otkrio je dalje zanimljive rezultate (Belova teorema i Belova nejednakost) prilikom njegovog istraživanja Ajnštajn, Podolski i Rozenovog članka. Postoji razilaženje u mišljenjima u odnosu na zaključke koji su iz ovoga izvodljivi, u vezi sa EPR analizom. Prema Belu, kvantna nelokalnost time je ustanovljena, dok drugi u tome vide smrt determinizma. Šta god da su bila njegova unutrašnja ubeđenja, Ajnštajn se slagao da je kvantna teorija najbolja koja je trenutno na raspolaganju, ali on je tragao za više „potpunim” objašnjenjem, bilo da je ono više determinističko ili da je ono koje može fundamentalnije objasniti razloge za probablizme kvantne mehanike na jedan logičan način. On nije mogao da se odrekne verovanja da fizika opisuje zakone kojima se potčinjavaju „realne stvari”, niti je mogao da se odrekne verovanja da ne postoji takvo objašnjenje koje bi u sebi sadržavalo kontradikcije, što ga je, između ostalog, dovelo do njegovih uspešnih objašnjenja fotona, relativnosti, atoma i gravitacije. U 1924. godini, Ajnštajn je primio kratko pismo od mladog indijskog fizičara po imenu Satjandra Nat Boze (Satyendra Nath Bose) u kojem on opisuje svetlost kao gas fotona i moli Ajnštajna za pomoć oko objavljivanja. Ajnštajn shvata da ista ta statistika može da bude primenjena i na atome, i objavljuje članak na nemačkom jeziku (u to vreme lingva franka (lingua franca) fizike) u kome opisuje Bozeov model i objašnjava njegove posledice. Boze-Ajnštajnova statistika sada opisuje skupove takvih, identičnih čestica, celobrojnog spina, poznatih kao bozoni. Boze-Ajnštajnov kondenzat je fenomen predviđen 1920, od strane Bozea i Ajnštajna, zasnovan na Bozeovom radu o statističkoj mehanici fotona, koji je potom bio formalizovan i generalizovan od strane Ajnštajna. Prvi takav kondenzat u alkalnim gasovima proizveli su Erik Kornel i Karl Vajman (Eric Cornell i Carl Wieman) 1995. godine na Univerzitetu Kolorado, mada je Boze-Ajnštajnova kondenzacija bila opažana u superfluidnom helijumu-4 još od 1930-ih. Ajnštajnove originalne skice ove teorije bile su ponovo otkrivene avgusta 2005. u biblioteci Lajdenskog univerziteta. Ajnštajn je takođe pripomogao Ervinu Šredingeru u razvoju kvantne Bolcmanove distribucije, mešavine klasičnog i kvantno mehaničkog gasnog modela, mada je shvatio da će to biti manje značajno od Boze-Ajnštajnovo modela i odbio je da njegovo ime bude uključeno u ovaj rad. Godine 1926, Ajnštajn i njegov bivši student Leo Silard (Leó Szilárd) zajednički su patentirali Ajnštajnov frižider. US patentni biro je nagradio Ajnštajna i Leo Silarda za ovaj frižider, 11. novembra 1930. Patent pokriva termodinamičke cikluse rashlađivanja, koji omogućavaju hlađenje bez pokretnih delova, na konstantnom pritisku, sa toplotom kao jedinim ulazom. Rashladni ciklusi koriste amonijak, butan i vodu. Kada je Adolf Hitler došao na vlast u januaru 1933, Ajnštajn je bio gostujući profesor na Prinstonskom univerzitetu, položaj koji je on preuzeo u decembru 1932, na poziv američkog predavača Abrahama Fleksnera. U 1933. godini, nacisti donose „Zakon o restauraciji civilne službe” koji prisiljava sve univerzitetske profesore Jevreje da napuste svoj posao, i tokom 1930-ih vodi se kampanja da se Ajnštajnovo delo etiketira kao „jevrejska fizika”, nasuprot „nemačkoj” ili „arijevskoj” fizici, koju predvode Nobelovi laureati Filip Lenard i Johanes Stark. Uz podršku SS-a, pobornici „nemačke fizike” objavljuju na sve strane pamflete i knjige u kojima ocrnjuju Ajnštajnove teorije i pokušavaju da stave na crne liste nemačke fizičare koji poučavaju ove teorije. Ajnštajn se odriče svog pruskog državljanstva i ostaje u Sjedinjenim Državama, gde mu je dat stan na stalno korišćenje. On prihvata položaj na novoformiranom Institutu za napredne studije (Institute for Advanced Study) u Prinstonu, Nju Džerzi, gde se koncentriše na razvoj Ujedinjene teorije polja (videti ispod). Ajnštajn je postao američki državljanin 1940, mada je još uvek zadržao i švajcarsko državljanstvo. U 1939, okuražen od strane Silarda, Ajnštajn šalje pismo predsedniku Amerike Frenklinu Delano Ruzveltu zauzimajući se za proučavanje nuklearne fisije u vojne svrhe, zbog straha da bi nacistička vlada Nemačke mogla da bude prva koja će proizvesti nuklearno oružje. Ruzvelt počinje sa malom istragom u vezi sa ovim problemom koja će sa vremenom prerasti u masivni projekat Menhetn. Ajnštajn lično nije bio uključen u ovaj projekat stvaranja prve atomske bombe, ali je ipak, prema tvrđenju Lajnusa Paulinga, kasnije zažalio što je potpisao ovo pismo. Međunarodni spasilački komitet (International Rescue Committee) bio je osnovan 1933, na zahtev Alberta Ajnštajna, sa ciljem da se pomognu protivnici Adolfa Hitlera. Ajnštajnovi istraživački napori, nakon razvitka opšte relativnosti bili su primarno sastavljeni od dugačke serije pokušaja da uopšti još više svoju teoriju gravitacije sa namerom da objedini i pojednostavi osnovne fizičke zakone, posebno zakone gravitacije i elektromagnetizma. U 1950, on opisuje taj rad, koji naziva Objedinjenom teorijom polja, u jednom članku objavljenom u Sajentifik Amerikan (Scientific American) naučnom časopisu. Ajnštajn je vođen svojom verom u jedinstveno poreklo celog seta fizičkih zakona. Ajnštajn je postajao sve više izolovan u ovim svojim istraživanjima uopštene teorije gravitacije i njegovi napori su u konačnom ostali bezuspešni. Konkretno, njegova potraga za ujedinjenjem fundamentalnih sila ignorisala je rad zajednice fizičara u većini (i obrnuto), gde je posebno značajno otkriće jakih i slabih nuklearnih sila, koje nisu shvatane kao nezavisne sve do otprilike 1970, što je petnaest godina posle Ajnštajnove smrti. Ajnštajnova težnja za objedinjenjem zakona fizike pod jednim jedinim modelom preživela je do današnjih dana kroz nameru da bude izgrađena jedna nova Velika ujedinjujuća teorija. (Grand unification theory). U 1948. godini Ajnštajn je jedan od članova osnivačkog komiteta koji će prerasti u Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajnov portret načinio je Jusuf Karš 11. februara iste godine. 1952, Izraelska vlada predlaže Ajnštajnu da preuzme dužnost predsednika. On odbija ovu ponudu, a interesantno je da je to jednini slučaj da je nekom državljaninu Sjedinjenih država bilo ponuđen položaj predsednika neke strane države. Ovo Ajnštajnovo odbijanje možda ima neke veze sa njegovim neodobravanjem nekih delova izraelske politike tokom rata za nezavisnost. U pismu koji je on potpisao, zajedno sa drugim istaknutim Jevrejima u Sjedinjenim državama on kritikuje Oslobodilačku partiju koju vodi Menahem Begin (Menachem Begin) zbog „naci-fašističkih” metoda i filozofije. Tridesetog marta 1953, Ajnštajn objavljuje prerađenu Ujedinjenu teoriju polja. On umire u 1:15 posle ponoći u Prinstonskoj bolnici u Prinstonu, Nju Džerzi, 18. aprila, 1955, u svojoj 76. godini života. Uzrok smrti je bilo unutrašnje krvarenje, izazvano prskanjem aneurizma aorte. Njegova Uopštena teorija gravitacije (Generalized Theory of Gravitation) ostaje tako nedovršena. Jedina osoba prisutna u trenutku njegove smrti bila je jedna medicinska sestra, koja je rekla da je on neposredno pred smrt promrmljao nekoliko reči na nemačkom koje ona nije razumela. Bio je kremiran bez ceremonije, istoga dana kad je i umro, u Trentonu, Nju Džerzi, što je bilo u skladu sa njegovim željama. Njegov pepeo je potom rasut na otvorenom prostoru. Doktor Tomas Štolc Harvi izvršio je autopsiju nad Ajnštajnom, pri čemu je odstranio i sačuvao njegov mozak. Harvi nije našao ništa neuobičajeno na njegovom mozgu, ali 1999, u novoj analizi koju je uradio tim sa Mek Master univerziteta (McMaster University) otkriveno je da njegov temeni operkulum (operculum) region nedostaje i da je, kao kompenzacija tome, njegov donji parijetalni režanj (parietal lobe) 15% veći nego što je normalno. Donji parijetalni režanj je odgovoran za matematičko mišljenje, vizuelnu spoznaju prostora, i slikovito prikazivanje pokreta. Ajnštajnov mozak takođe je sadržavao 73% više glijalnih ćelija od prosečnog mozga. Ajnštajn je za sebe smatrao da je pacifista[traži se izvor] i humanista, a u kasnijim godinama i demokratski socijalista. On je jednom rekao, „Ja mislim da su gledišta Mahatme Gandija najviše prosvetiteljska od gledišta svih političkih ličnosti našeg vremena. Mi treba da stremimo ka tome da činimo stvari koje su u njegovom duhu, ne koristeći nasilje u borbi za našu stvar, i ne učestvujući u bilo čemu za šta mislimo da je zlo.” Duboko impresioniran Gandijem, Ajnštajn je jednom o Gandiju rekao, „Generacije koje dolaze teško će moći da poveruju da je takav čovek od krvi i mesa ikada hodao po ovoj planeti”. Ajnštajnova gledišta ponekad su bila kontroverzna. U članku iz 1949. godine, pod naslovom „Zašto socijalizam?`, Albert Ajnštajn opisuje „grabežljivu fazu razvoja čovečanstva” na primeru haotičnog kapitalističkog društva, kao izvora zla koje će da nadvlada. On ne odobrava totalitarne režime u Sovjetskom Savezu ili drugde, i iznosi argumente u prilog demokratskom socijalističkom sistemu koji treba da kombinuje plansku ekonomiju sa dubokim poštovanjem za ljudska prava. Ajnštajn je bio saosnivač Nemačke demokratske stranke i član AFL-CIO udruženog sa Američkim savezom nastavnika. Ajnštajn je u velikoj meri bio uključen i u Američki pokret za ljudska prava. Bio je blizak prijatelj sa Polom Robesonom (Paul Robeson) preko 20 godina. Ajnštajn je bio član nekoliko grupa za ljudska prava (uključujući prinstonski odeljak NAACP-a) od kojih su mnoge bile pod vođstvom Pola Robesona. On je zajedno sa Polom Robesonom bio ko-predsednik Američkog krstaškog pohoda za zaustavljanje linčovanja . Kada je Diboa (W. E. B. DuBois), tokom Makartijeve ere, u svojoj 80-oj godini bio optužen da je komunistički špijun, Ajnštajn se dobrovoljno prijavio da na ovome suđenju svedoči u korist njegovog karaktera. Ovaj proces je raspušten ubrzo nakon što je saopšteno da će se Ajnštajn na njemu pojaviti u ovom svojstvu. Ajnštajnove reči da je „rasizam najveća bolest Amerike” često su citirane. Američki Federalni istražni biro držao je u svojim arhivama 1427 fascikli o Ajnštajnovim aktivnostima i preporučivao je da mu se zabrani useljenje u Sjedinjene Države, po osnovu Akta o isključenju stranaca, navodeći da Ajnštajn veruje u, savetuje, brani ili poučava doktrine koje, u zakonskom smislu, kao što je sudski dokazano u drugim slučajevima, mogu izazvati nezaustavljivo srljanje države ka anarhiji, što bi imalo za rezultat postojanje države samo na papiru`. Pored ostalih optužbi Ajnštajnu se stavlja na teret takođe i da je bio član, pokrovitelj, ili u vezi sa trideset četiri komunistička pokreta između 1937 i 1954 i da je takođe bio počasni predsednik tri komunističke organizacije.[traži se izvor]Mnogi od dokumenata iz ovih fascikli nisu ni bili napisani od strane FBI-a, nego su predstavljali dojave FBI-u koje su bile poslate uglavnom od strane građanskih političkih grupacija. Godine 1939, Ajnštajn je potpisao pismo, koje je Leo Silard napisao, za predsednika Ruzvelta, u kome se njih dvojica zalažu za to da Sjedinjene Države moraju započeti stvaranje fondova za podršku istraživanja u pravcu razvoja nuklearnog oružja. Ajnštajn je bio protivnik tiranskog oblika vladavine i zbog tog razloga (i jevrejskog porekla) usprotivio se i Nacističkom režimu i napustio je Nemačku ubrzo nakon što je on došao na vlast. U isto vreme, Ajnštajnov nećak Karl Ajnštajn (Carl Einstein) koji je bio anarhista, delio je sa njim mnoga njegova gledišta, i borio se protiv fašizma u Španskom građanskom ratu. Ajnštajn je u početku bio pristalica stvaranja atomske bombe, ne želeći da se Adolf Hitler dočepa ovoga oružja prvi. Da bi se u tome osigurao on je zajedno sa Leo Silardom, (Silard je verovatno i napisao ovo pismo) uputio pismo predsedniku Amerike Frenklin Delano Ruzveltu, datirano 2. avgusta 1939, neposredno pred početak II svetskog rata, u kojem su ga ohrabrivali da započne program stvaranja nuklearnog oružja. Ruzvelt je na to odgovorio uspostavljanjem komiteta za istragu upotrebe uranijuma kao oružja, što je za par godina dovelo do stvaranja Menhetn projekta. Po završetku rata, međutim, Ajnštajn je počeo da se zalaže za nuklearno razoružanje i za svetsku vladu: „Ja ne znam kako će Treći svetski rat biti vođen, ali znam da će se u četvrtom svetskom ratu ljudi tući toljagama i kamenjem”. Dok je Ajnštajn podržavao cionizam u kulturološkom smislu, on je često izražavao rezerve u pogledu njegove primene u smislu nacionalizma. Tokom govora održanog u Komodor hotelu u Njujorku, on je pred okupljenim svetom rekao „Moja svest o suštinskoj prirodi Judaizma odbija ideju jevrejske države sa granicama, armijom, i određenom merom zemaljske vlasti ma kako skromna ona bila. Ja se bojim da će se unutrašnje urušavanje Judaizma nastaviti”.[traži se izvor] On je takođe potpisao otvoreno pismo objavljeno u Njujork tajmsu u kojem se strogo kritikuje Menahem Begin i njegova nacionalistička Herut partija, posebno zbog tretmana domorodačkih Arapa u Deir Jasin masakru (Deir Yassin massacre) od strane Herutove prethodnice Irgun. Uprkos ovoj njegovoj rezervisanosti, Ajnštajn je aktivno učestvovao u uspostavljanju Jevrejskog univerziteta u Jerusalimu, koji je objavio (1930) knjigu pod nazivom O Cionizmu: Govori i predavanja profesora Alberta Ajnštajna , koja je inače bila deo Ajnštajnovog zaveštanja ovom univerzitetu. Kasnije, u 1952. godini, Ajnštajnu je ponuđeno da bude drugi predsednik tek stvorene države Izrael, ali je on to odbio, rekavši da mu za to fale neophodne radne sposobnosti. Ipak, Ajnštajn je bio duboko posvećen blagostanju države Izrael i jevrejskog naroda sve do kraja svog života. Albert Ajnštajn je bio u bliskoj vezi sa planovima za formiranje, kako ga je štampa nazvala ` Od Jevreja sponzorisani bez kvote (rasne) univerzitet” (a Jewish-sponsored non-quota university), iz 19. avgusta 1946, kao i sa obaveštenjem o formiranju Albert Ajnštajnove fondacije za više studije, Inc.(Albert Einstein Foundation for Higher Learning, Inc.) do 22. juna 1947, kada on povlači svoju podršku i ne dozvoljava fondaciji korišćenje njegovog imena. Univerzitet je otvoren 1948 kao Brendis univerzitet (Brandeis University). Ajnštajn se, zajedno sa Albertom Švajcerom i Bertrandom Raselom, borio protiv nuklearnih bombi kao i njihovih testova. Kao njegov poslednji javni akt, i samo dan pre njegove smrti, on je potpisao Rasel-Ajnštajnov manifest, koji je doveo do Pugvoševe konferencije o nauci i svetskim poslovima (Pugwash Conferences on Science and World Affairs) Ajnštajn je po rođenju bio nemački državljanin, ali je sa 17 godina, 28. januara 1896, na vlastiti zahtev i uz odobrenje oca, razrešen nemačkog državljanstva. Sledećih pet godina bio je lice bez državljanstva do 21. februara, 1901. kada stiče švajcarsko državljanstvo, kojega se nikada nije odrekao. Stekao je prusko državljanstvo 14. aprila 1914. kada je stupio u prusku civilnu službu. Zbog političke situacije i progona Jevreja u nacističkoj Nemačkoj, u martu 1933. je napustio civilnu službu, čime je izgubio i prusko državljanstvo. Prvog oktobra 1940. godine Ajnštajn je postao državljanin Sjedinjenih Američkih Država i do smrti je ostao dvojni državljanin (SAD i Švajcarske).