UŠUŠKAJ SE U SVOJ NOVI DUKS I OSVOJI DAN KOJI JE PRED TOBOM! Kada kreću hladniji dani, znamo da preslažeš svoj ormar i tražiš malo toplije stvari. MEK I TOPAO POPUT JORGANA, NAŠ DUKS JE STVOREN ZA ZIMSKE DANE. Znamo da ćeš svoj omiljeni duks često nositi, pa smo pažljivo odabrali tehniku štampe koja je najotpornija na pranje i habanje. Želimo da ti izmamimo osmeh na lice svaki put kada obučeš ovaj duks, kao kada si ga prvi put ugledao! PROŠETAJ SVOJ NOVI DUKS I UŽIVAJ U POGLEDIMA KOJI TE SLEDE. Deklaracija: Naziv proizvoda: Pamučni Duks Zemlja porekla: Srbija Sastav: 82% pamuk, 18% Poliester Skupljanje: po dužini 2% - Po širini 2% Veličina: Prema trajnoj ušivnoj etiketi ODRŽAVANJE: Mašinsko ili ručno pranje do 40°C, okrenuto naopako Peglati sa naličja Ne sušiti mašinski Nije dozvoljeno hemijsko čišćenje PROIZVODNJA: Duks štampao: “REALNO”, Kun Bele 65, Zrenjanin Duks sašio: “SZTR XL Temerin”, Prve proleterske divizije 25, Temerin Uvoznik materijala: S&SAX, Slanački put 32g, 11060 Beograd Materijal: 82% pamuk, 18% Poliester 300g/m² - Roko Pliš VRSTA ŠTAMPE: Flex folije. Uvoznik: Alphaset, Višnjička 57a, Beograd

UŠUŠKAJ SE U SVOJ NOVI DUKS I OSVOJI DAN KOJI JE PRED TOBOM! Kada kreću hladniji dani, znamo da preslažeš svoj ormar i tražiš malo toplije stvari. MEK I TOPAO POPUT JORGANA, NAŠ DUKS JE STVOREN ZA ZIMSKE DANE. Znamo da ćeš svoj omiljeni duks često nositi, pa smo pažljivo odabrali tehniku štampe koja je najotpornija na pranje i habanje. Želimo da ti izmamimo osmeh na lice svaki put kada obučeš ovaj duks, kao kada si ga prvi put ugledao! PROŠETAJ SVOJ NOVI DUKS I UŽIVAJ U POGLEDIMA KOJI TE SLEDE. Deklaracija: Naziv proizvoda: Pamučni Duks Zemlja porekla: Srbija Sastav: 82% pamuk, 18% Poliester Skupljanje: po dužini 2% - Po širini 2% Veličina: Prema trajnoj ušivnoj etiketi ODRŽAVANJE: Mašinsko ili ručno pranje do 40°C, okrenuto naopako Peglati sa naličja Ne sušiti mašinski Nije dozvoljeno hemijsko čišćenje PROIZVODNJA: Duks štampao: “REALNO”, Kun Bele 65, Zrenjanin Duks sašio: “SZTR XL Temerin”, Prve proleterske divizije 25, Temerin Uvoznik materijala: S&SAX, Slanački put 32g, 11060 Beograd Materijal: 82% pamuk, 18% Poliester 300g/m² - Roko Pliš VRSTA ŠTAMPE: Flex folije. Uvoznik: Alphaset, Višnjička 57a, Beograd

OSVEŽI SVOJU GARDEROBU SA ŽIVOPISNIM BOJAMA I ODLIČIM KROJEM NAŠIH MAJICA NEĆEŠ OSTATI NEPRIMEĆEN! Majice su deo tvoje svakodnevnice, zašto ona ne bi bila mekana i udobna? Mi ćemo ti pomoći da iskažeš svoja interesovanja na zabavan i jednostavan način. Mali detalj, kao što je majica, može da promeni mnogo toga. DA LI SI SPREMAN DA TI ODAMO JEDNU TAJNU? Sa lakoćom možeš da obaviš sve dnevne obaveze ukoliko ti je udobno dok ih radiš. Svakom detalju prilikom proizvodnje smo posvetili veliku pažnju, jer znamo da je majica stvar koja te prati tokom celog dana. Pošto znamo koliko ti je udobnost bitna, sve naše majice od veoma kvalitetnog i mekanog pamuka prijatnog na dodir. IDEŠ U GRAD? Naše majice su već zagrejane i spremne za izlazak IDEŠ U TERETANU? Naše majice su već spakovane i spremne za najjači trening do sada IDEŠ NA POSAO? Naše majice su još juče spremile listu koju planiraju danas da odrade Deklaracija: Naziv proizvoda: Pamučna Majica Zemlja porekla: Srbija Sastav: 100% pamuk Skupljanje: po dužini 2% - Po širini 2% Veličina: Prema trajnoj ušivnoj etiketi ODRŽAVANJE: Mašinsko ili ručno pranje do 40°C, okrenuto naopako Peglati sa naličja Ne sušiti mašinski Nije dozvoljeno hemijsko čišćenje PROIZVODNJA: Majicu štampao: “REALNO”, Kun Bele 65, Zrenjanin Majicu sašio: “SZTR XL Temerin”, Prve proleterske divizije 25, Temerin Uvoznik materijala: S&SAX, Slanački put 32g, 11060 Beograd Materijal: 100% pamuk 160g/m² - Singl Umbro VRSTA ŠTAMPE: Bele i sive majice: DTG, direktna štampa na tekstilu Boja: FIREBIRD Direct-To-Garment ink, Orange, CT 06477, USA Crne majice: Flex folije. Uvoznik: Alphaset, Višnjička 57a, Beograd

OSVEŽI SVOJU GARDEROBU SA ŽIVOPISNIM BOJAMA I ODLIČIM KROJEM NAŠIH MAJICA NEĆEŠ OSTATI NEPRIMEĆEN! Majice su deo tvoje svakodnevnice, zašto ona ne bi bila mekana i udobna? Mi ćemo ti pomoći da iskažeš svoja interesovanja na zabavan i jednostavan način. Mali detalj, kao što je majica, može da promeni mnogo toga. DA LI SI SPREMAN DA TI ODAMO JEDNU TAJNU? Sa lakoćom možeš da obaviš sve dnevne obaveze ukoliko ti je udobno dok ih radiš. Svakom detalju prilikom proizvodnje smo posvetili veliku pažnju, jer znamo da je majica stvar koja te prati tokom celog dana. Pošto znamo koliko ti je udobnost bitna, sve naše majice od veoma kvalitetnog i mekanog pamuka prijatnog na dodir. IDEŠ U GRAD? Naše majice su već zagrejane i spremne za izlazak IDEŠ U TERETANU? Naše majice su već spakovane i spremne za najjači trening do sada IDEŠ NA POSAO? Naše majice su još juče spremile listu koju planiraju danas da odrade Deklaracija: Naziv proizvoda: Pamučna Majica Zemlja porekla: Srbija Sastav: 100% pamuk Skupljanje: po dužini 2% - Po širini 2% Veličina: Prema trajnoj ušivnoj etiketi ODRŽAVANJE: Mašinsko ili ručno pranje do 40°C, okrenuto naopako Peglati sa naličja Ne sušiti mašinski Nije dozvoljeno hemijsko čišćenje PROIZVODNJA: Majicu štampao: “REALNO”, Kun Bele 65, Zrenjanin Majicu sašio: “SZTR XL Temerin”, Prve proleterske divizije 25, Temerin Uvoznik materijala: S&SAX, Slanački put 32g, 11060 Beograd Materijal: 100% pamuk 160g/m² - Singl Umbro VRSTA ŠTAMPE: Bele i sive majice: DTG, direktna štampa na tekstilu Boja: FIREBIRD Direct-To-Garment ink, Orange, CT 06477, USA Crne majice: Flex folije. Uvoznik: Alphaset, Višnjička 57a, Beograd

Edicija O POSTANKU ČOVEKA na 4 DVD-a. ODISEJA VRSTE. Svi DVD-jevi su originali, BEZ OMOTA! Dobijeni su na poklon i nisu korišćeni! Dakle, može se reći i NOVI. Kolekcija sadrži sledeća izdanja: 1. A SPECIES ODYSSEY 1 2. A SPECIES ODYSSEY 2 3. HOMO SAPIENS 1 4. HOMO SAPIENS 2 Na ova četiri DVD-a predstavljena je EVOLUCIJA ČOVEKA, i ova izdanja otkriće Vam sve o toj evoluciji što do sada niste znali. Izdanje je VEOMA RETKO! Ne može se pronaći u redovnoj prodaji i štampano je u ograničenom broju primeraka. Ukoliko imate neka pitanja, kontaktirajte me u INBOX. POGLEDAJTE SLIKE. P.S. Pogledajte i ostale komplete (kolekcije). Ukoliko kupite više kolekcija ostvarujete popust na kupovinu.

Genetički resursi jedne zemlje predstavljaju njeno prirodno bogatstvo nastalo milenijumskom neponovljivom evoluacijom. Njihovo bogatstvo i osmišljeno uravnoteženo korišćenje, atribut su naprednog društva i uslov bezbednosti jedne zemlje.Srbija poseduje bogate genetičke resurse. Međutim, ne možemo biti zadovoljni dosadašnjim radom na upravljanju sa genetičkim resursima u državi. Srbija je među retkim zemljama u Evropi koja nema svoj osmišljeni program za upravljanje genetičkim resursima. Takođe, nema svoju nacionalnu naučnoistraživačku instituciju koja bi preuzela trajnu brigu o genetičkim resursima. Zbornik radova sa Naučnog skupa Upravljanje genetičkim resursima biljnih i životinjskih vrsta Srbije, održanog 21-22. maja 2009. Bibliografija uz svaki rad Proceedings of the Scientific Meeting on the Management of Genetic Resources of Plant and Animal Species in Serbia, Held May 21-22, 2009 Naslov: Upravljanje genetičkim resursima biljnih i životinjskih vrsta Srbije - Zbornik radova Izdavač: Српска академија наука и уметности Strana: 326 (cb) Povez: meki Pismo: latinica Format: 24 cm Godina izdanja: 2010 ISBN: 978-86-7025-501-2

Zambijski Bodljikavi Krastavac Seme (Cucumis Zambianus) Cena je za pakovanje od 3 semena. Ovaj krastavac je jos poznat I pod sledecim imenima: Bodljikavi Krastavac, Zele dinja, Kivano. Ovaj krastavac je prvi put opisan I postao poznat siroj javnosti tek 2008. Godine, kao novo otkrivena vrsta se jos uvek jako tesko moze naci. Iako plodovi izgledaju tako da sluze samo kao ukras to nije tacno I cak sta vise svi koji su imali priliku da ga probaju su bili odusevljeni ukusom ovog krastavca… Biljke puzu I u duzinu mogu otici od 2 do 4 metra. Cucumis zambianus (Cucurbitaceae), a New Species from Northwestern Zambia. Horned Cucumber, Jelly Melon, Kiwano) Annual vining vegetable native to NW Zambia where it is cultivated by indigenous farmers. The young fruits are mottled green and are wholly edible, tasting like cucumber. The mature fruits are hard of shell, green and yellow striped, a scoopable source of nutritious seeds and life-giving water. Speaking to the "water" aspect of this, there are several advantages to considering "growing your own drinking water" in this manner. I often get thirsty in the garden, and find that eating a cucumber assuages thirst and keeps me going. The African cucumber is particularly nice for this, as the inside stays watery and pleasant tasting regardless of stage of ripeness (outer shell does not get rubbery). When I "drink" the insides of the horned cucumber, and chew up the seeds, my body feels just as balanced as if I'd drunk a can of raw coconut water, and my pocketbook says thank you, and the earth says thank you for not using an aluminum can! Having trouble finding clean drinking water? Cycle the water source through the plants in your garden, and they will clean it up, and fix pure water in their tissues for you to use. This may sound farfetched, but in areas where amoebic dysentary is prevalent, it can be lifesaving to peel and eat your water instead of drinking it from a glass! These kinds of precautions are relevant in certain parts of the world, and may well become more relevant into the foggy future. Lets be prepared! Cultivation: Standard garden culture for cucumbers. Start indoors just prior to last frost or direct seed. We started our's on May 17 in the greenhouse. Germination was efficient and rapid. We transplanted to the garden to 2 foot centers on June 1 and were eating cucumbers by July 1st. These were way faster to mature than "marketmore." The mature vines lasted throughout the summer and proved to be an effective weed barrier--they suppress the weeds between the beds. Cucumis zambianus is a relatively new species, first officially described in 2008.

Melija - Očenašica seme, sjemena (Melia azedarach) Cena je za pakovanje od 5 semena. Melija ili očenašica (Melia azedarach L.) je listopadno stablo iz porodice melija (Meliaceae). Stablo u prosjeku naraste do 12 metara visine, krošnja je rijetka, široka, zaobljena. Korijenski sustav je plitak. Deblo je promjera do 75 cm, kora je smeđa i ispucala. Listovi su naizmjenični, dugi do 50 cm, složeni, nalaze se na dugim peteljkama, dvostruko su neparno perasti, sastavljeni od glatkih lisaka nazubljenih rubova. Liske su jajasto eliptične, duge 2-5 cm, nazubljenih rubova, na licu tamnozelene, naličje im je svijetlozeleno. Cvjetovi su dvospolni, mali, promjera do 2 cm, čine ih 5-6 slobodnih svijetloljubičastih latica, skupljeni su u rahle, do 30 cm duge metličaste cvatove. Cvatu u svibnju i lipnju, ugodnog su mirisa. Plodovi su okrugle blijedosmeđe koštunice promjera 1-2 cm, sadrže 3-6 malih, crnih sjemenki. Dozrijevaju početkom jeseni i ostaju na stablu preko zime. Rado ih jedu ptičice koje tako razmnožavaju sjeme. Stanište Porijeklom su iz područja južne i istočne Azije (u Himalajima raste na visini 600-900 m nadmorske visine) i Oceanije (Australija, Malezija). U Sjevernoj Americi smatra se invazivnom vrstom. Razmnožava se sjemenom koje lako klija. Nije izbirljiva u pogledu zemljišta, otporna je na sušu i na hladne temperature do -15 °C, ali je na mraz osjetljiva. Odgovara joj potpuno sunčano mjesto zaštićeno od naleta vjetrova. Brzo raste, živi u prosjeku oko 20 godina. Etimologija Latinski naziv roda Melia potječe od istoimene riječi melia (jasen), zbog sličnosti listova[1] a koristio ga je Teofrast (371. pr. Kr. – 287. pr. Kr.) za crni jasen (Fraxinus ornus). Narodno ime očenašica dano je zbog sjemenki koje su se koristile za izradu krunica. ugodnog mirisa. Na stranim jezicima nazivi su white cedar, chinaberry tree, bead-tree, Cape lilac, syringa berrytree, Persian lilac, Indian lilac (eng.), Zedrachbaum, Persischer Flieder, Chinesischer Holunder, Paternosterbaum (njem.), lilas de Perse (fr.), albero dei rosari, albero dei paternostri (tal.), cinamomo, agriaz, lila, paraíso sombrilla (špa.), cinamomo, amargoseira (port.), indijska lipovka, indijska melija (slo.). Rod melika (Melia) sadrži oko 50 opisanih vrsta to tek je nekoliko njih prihvaćeno. Opisao ga je Carl Linnaeus 1753. godine u djelu Species Plantarum. Upotreba Plodovi su otrovni. Drvo je srednje gustoće, fino i trajno, dobro se polira. Koristi se za izradu namještaja, puhaćih instrumenata ili služi za ogrjev. Ekstrakti napravljeni od listova i cvjetova mogu se koristiti kao prirodni pesticidi.[2] Izvor: Melija https://www.plantea.com.hr/melija

Opevana u pesmama, inspirativna, opojnog mirisa koji unosi mir i donosi dobro raspoloženje, čaj od cveta lipe (Tiliae flos) je sedativni čaj, relaksant koji kod prehlada sprečava spazam u disajnim organima. Preporučuje se kod povećanog pritiska, migrena, histerija i grozničavih stanja. Daje se kod povišene temperature jer izaziva znojenje. Zbog prijatne arome, čaj od lipe se može piti i kao napitak za uživanje. Njena primena nije ograničena zbog toga što ne može izazvati tegobe usled preterane upotrebe. Bebe okupane u čaju od lipe mirno spavaju, pa to treba koristiti u prvim nedeljama dok imaju grčeve. Način pripreme: U ključaloj vodi Supenu kašiku čaja preliti sa 2 dcl ključale vode, poklopiti i ostaviti da stoji 15 min. pa procediti. Piti tri puta dnevno pre jela po 2 dcl nezaslađenog čaja. Lipa – opis biljke: Familija: Tiliaceae Narodna imena: crna lipa, divija lipa, šumska lipa Lipa je fanerofitna biljka, visine do 35 m, sa širokom i gustom krošnjom. Kora starijeg stabla uzdužno ispucala. Lišće okruglasto do jajasto, po obodu testerasto. Cvetovi su žuti, mirisni, sakupljeni (2-5) u visećoj cvasti sa priperkom. Cveta u maju, a plodonosi u avgustu i septembru. Dobro uspeva na svežim, humoznim zemljištima neutralne reakcije i na terenima sa dovoljno vazdušne vlage. Osetljivija je na mrazeve i pozne niske temperature. Dobro se razvija na zasenjenim mestima. Javlja se kao stablimično primešana vrsta na različitim staništima, odnosno u raznolikim šumskim fitocenozama. Uglavnom u regionu brdske bukove šume, u fitocenozama koje nisu potpuno sklopljene (vrsta polusenke). U Vojvodini je rasprostranjena u šumskim predelima Fruške gore i Deliblatske peščare. Ekološki indeksi: V-3; K-3; N-3; S-2; T-4. Lipa je najviše upotrebljavana lekovita biljka kako u narodnoj, tako i u školskoj medicini. Droga se sastoji od osušenih žuto-zelenih cvasti sa priperkom od oficinalnih vrsta lipe Tilia platyphyllos Scop. i T. cordata Mill. Prema Tucakovu (1950), bilo je godina kada je Jugoslavija izvozila po 50 vagona godišnje cveta lipe, od čega 35 vagona cveta crne lipe (T. platyphyllos), koja se inače u terapiji više ceni od bele lipe (T. cordata). Iz Vojvodine su se najveće količine ove droge sakupljale sa Fruške gore i na Deliblatskom pesku. Cvet lipe sadrži oko 2% tanina, preko 1% raznih flavonoida (rutin, hiperozid, kvercitrin, izokvercitrin, ramnoglikozid — kvercetinglikozidi; potom astragalin, tilirozid, 3-gluko-7-ramnozid — kempferolglikozidi), leukoantocijanidine, malu količinu (oko 0,02%) etarskog ulja od koga potiče prijatan miris cveta lipe; glavni sastojak ulja je seskviterpenski alkohol farnezol, od koga potiče karakteristični miris. Droga sadrži još i oko 10% sluzi, potom karotenoide, vitamine C, E druge supstancije. Ovako složen hemijski sastav droge doprinosi da ona ima vrlo široku terpijsku primenu. Ona je sedativ, spazmolitik, dijaforetik, diuretik, blag adstringens. Sastojak je oficijalne čajne mešavine za znojenje (Species diaphoreticae), jer podstiče lučenje znoja, zahvaljujući glikozidima, ublažava i sprečava nadražaj na kašalj, zahvaljujući sluzi. Koristi se i kao ađuvens uz terapiju antibioticima. Tekst preuzet iz knjige ‘Lekovite biljke Vojvodine’.

Lepo očuvano kao na slikama Čarls Darvin POSTANAK VRSTA POMOĆU PRIRODNOG ODABIRANJA PROSVETA BEOGRAD 1948 STRANA 459 TVRDI POVEZ Čarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3] Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9] Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12] Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17] Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.[19] Biografija[uredi | uredi izvor] Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20] Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godini Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23] Darvin nije završio ni studije teologije,[24] a 1831. godine u njegovoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao se na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841. Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830—1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrste kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa kontinentalnog dela Južne Amerike, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih, ali sličnih vrsta. Darvin se vratio u Englesku 1836. godine, a pred njegov povratak, jedan Darvinov poznanik, Edvard Blajd napisao je 1835. godine rad u kome su iznete osnovne zamisli o evoluciji.[25] Darvin je objavio njegove ideje o promenljivosti vrsta u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Sa poznatijim i starijim Čarlsom Darvinom se dopisivao Alfred Rasel Valas (1823-1913). Početkom 1858. godine Valas je poslao jedan rad o evoluciji, koji u osnovi sadrži istu teoriju evolucije kao kasnije napisano delo Darvina, Darvinu uz molbu da rad bude objavljen, ali Darvin je poslao njegovom dugogodišnjem prijatelju i zaštitniku Č. Lajelu, uticajnom istraživaču u londonskom Lineovom društvu, pored Valasovog rada i sličan rad potpisan od Darvina.[26] Tako su objavljene u jednom časopisu istovremeno 1858. godine i prva Darvinova teorija evolucije i rad mlađeg prirodnjaka Alfreda Rasela Valasa, koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka o evoluciji. Darvinova teorija je u opširnijem izdanju objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Čini se da je Darvin ubrzano radio i kraći rad iz sredine 1858. godine zamenio je krajem 1859. godine obimnom knjigom, a tako je zasenio takođe kratki rad o evoluciji Alfreda R. Valasa.[27] Darvinovo delo nazvano je „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama. Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent. Dela[uredi | uredi izvor] Ovo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela. Objavljeni radovi[uredi | uredi izvor] 1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji). Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla). Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”. Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić. Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”. 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija. 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima). 1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi). 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život). Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja). Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”. 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja). 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje). Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac. Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca. 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja). Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović. 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajanje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt. Autobiografija[uredi | uredi izvor] Darvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva. Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”. Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Autobiografija Čarlsa Darvina). Tags: Darvinizam biologija Evolucija evolucionizam čovekovo poreklo postanak sveta

Odlično stanje Kao na slikama Retko u ponudi Dezmond Moris Golo oko Over 30 years, Desmond Morris has made numerous journeys to every continent and every corner of the globe in search of material, exploring and examining the varieties of human society. The result is full of adventures and misadventures, revealing the nature of mankind. Publisher ‎Ebury Press (6 April 2000) Language ‎English Hardcover ‎288 pages 1. edition Dezmond Moris (engl. Desmond Morris; Perton, Viltšir, 24. januar 1928) je britanski zoolog i etolog, kao i pisac popularnih antropoloških knjiga. Takođe je poznat kao slikar nadrealista, televizijski radnik i pisac. Dezmond Moris Lični podaci Datum rođenja 24. januar 1928. (95 god.) Mesto rođenja Perton, Viltšir, Engleska, Ujedinjeno Kraljevstvo Obrazovanje Magdalen College, Univerzitet u Birmingemu Naučni rad Polje Zoolog, antropolog i etolog; slikar, pisac Poznat po Goli majmun Zvanični veb-sajt desmond-morris.com Život uredi Moris je pohađao Dontsijevu školu (engl. Dauntsey`s School), nezavisnu privatnu školu u Zapadnom Lavingtonu, u Viltširu. Nakon služenja vojnog roka, studirao je na Univerzitetu u Birmingemu, gdje je diplomorao 1951. godine u prvoj klasi (podrazumijeva najviše ocjene) na katedri za zoologiju. Godine 1954. dodijeljena mu je titula doktora filozofije na Univerzitetu u Oksfordu sa tezom „Reproductive Behaviour of the Ten-spined Stickleback“ (Reproduktivno ponašanje vrste pygosteus pungitius l.), i nobelovcem Nikom Tinbergenom kao mentorom. Radio je kao kustos u Londonskom zoološkom vrtu, gdje ga je postavilo Društvo zoologa Londona, ali je na kraju napustio ovo radno mjesto 1966. godine iz nezadovoljstva stagnacijom vrta. Pojavljivanje u medijima uredi Moris je prvi put izazvao pažnju javnosti 1950ih godina, kao voditelj u televizijskom programu kanala ITV, „Zoo Time“,[1] ali je svjetku slavu stekao svojom knjigom iz 1967. godine, Goli majmun.[2] Knjiga predstavlja otvoren pogled na ljudsku vrstu kao jednu od životinjskih vrsta, direktan pregled životinjske prirode čovjeka, kao i našu sličnost sa majmunskim rođacima. U ovoj knjizi, Moris opisuje ljudsko ponašanje i psihologiju kao proizvod evolucije koji je pomogao čovjeku da se suoči sa izazovima koji su nastali kad se iz primata-biljojeda pretvorio u lovca-skupljača. Reprintovana mnogo puta na mnogim jezicima, između ostalih i na srpsko-hrvatskom, ova knjiga je i danas bestseler. Njegova kasnija proučavanja, knjige i televizijske emisije nastavile su se usredsređivati na ljudsko ponašanje, objašnjeno sa direktnog zoološkog stanovišta. Njegova knjiga „The Soccer Tribe“, objavljena 1981. godine, djelimično je zasnovana na proučavanju sprovedenom tokom njegovog upravljanja fudbalskim klubom Oksford junajted i obuhvata analizu „plemenskog“ skandiranja navijača tokom fudbalskih mečeva. Slikarstvo uredi Painting by Congo. Pored svojih naučnih zanimanja, Moris je slikar nadrealista. Izlagao je radove sa slikarima poput Đoana Mira i značajno doprinosio britanskom nadrealističkom pokretu. Godine 1957. na Institutu savremenih umjetnosti u Londonu Moris je predstavio izložbu majmunskog slikarstva, slika i crteža koje su načinili majmuni, uključujući slike mladog šimpanze Konga. Skupa sa svojim saradnikom Tajlerom Harisom, Moris je na osnovu slika koje su slikali majmuni zaključio da postoji unutrašnja motivacija za apstraktnom kreativnošću, izražena kroz istraživanje boja i vidnog polja. Iznenađujuće, mnogi od ovih majmunskih slikara su napredovali tokom vremena, šireći ili sužavajući prostor za sliku (majmun Bozo), dovodeći u vezu uspravne i vodoravne zamahe četkice, a među onima koji su podučavani nekim engleskim riječima čak je primijećeno uvođenje smislenog sadržaja (majmun Mođa, Moja). Detalji iz Morisovog slikarskog opusa mogu se pronaći na koricama ranih izdanja knjiga Ričarda Dokinsa „Sebični gen“ i „Slepi časovničar“. Moris je bio izvršni direktor Instituta savremenih umjetnosti u Londonu u periodu 1967-1968.[3] Bibliografija uredi The Biology of Art (1963) — pregled slikarskih djela primata i njihova povezanost sa ljudskim slikarstvom The Mammals: A Guide to the Living Species (1965) — opsežan i izazovan spisak svih rodova sisara, svih sisarskih vrsta osim glodara i šišmiša, i dodatni detaljni podaci o nekim odabranim vrstama Goli majmun (The Naked Ape; 1967) — otvoren pogled na ljudsku vrstu kao jednu od životinjskih vrsta, direktan pregled životinjske prirode čovjeka, kao i našu sličnost sa majmunskim rođacima; svjetski bestseler The Human Zoo (1969) — nastavak prethodne knjige; bavi se analizom velikih modernih društava i njihove sličnosti sa ponašanjem životinja u zatočeništvu Intimate Behaviour (1971) — ova knjiga izučava i analizira bilo kakav fizički kontakt koji sprovedu ljudske životinje, bilo to pljeskanje rukama, „baci pet“, tapšanje po ramenu, grljenje, ili sisanje majke, seksualni kontakt... Manwatching: A Field Guide to Human Behaviour (2002. reprintovano kao Peoplewatching) Gestures: Their Origin and Distribution (1979) Animal Days (1979) — autobiografsko djelo The Soccer Tribe (1981) — zasnovana na proučavanju sprovedenom tokom njegovog upravljanja fudbalskim klubom Oksford junajted i obuhvata analizu „plemenskog“ skandiranja navijača tokom fudbalskih mečeva Pocket Guide to Manwatching (1982) Inrock (1983) Bodywatching - A Field Guide to the Human Species (1985) — stotine fotografija pomoću kojih se analizira ljudsko tijelo od glave do pete Catwatching: & Cat Lore (1986) — studija nad mačkama, jednom od najpopularnijih domaćih životinja od pamtivijeka Dogwatching (1986) — detaljna studija psa, „čovjekovog najboljeg prijatelja“ Horsewatching (1989) — studija o konjima, s podnaslovom „zašto konj njišti i sve drugo što ste uvijek htjeli da znate` Animalwatching (1990) Babywatching (1991) The Human Animal (1994) — knjiga i dokumentarac za Bi-bi-si The Human Sexes (1997) — dokumentarac za Bi-bi-si i Diskaveri Cat World: A Feline Encyclopedia (1997) The Naked Eye (2001) Dogs: The Ultimate Dictionary of over 1000 Dog Breeds (2001) Peoplewatching: The Desmond Morris Guide to Body Language (2002) — vodič za govor tijela The Naked Woman: A Study of the Female Body (2004) — studija tijela žene Linguaggio muto (Dumb language) (2004) — „nijemi jezik“ The Nature of Happiness (2004) Watching (2006) The Naked Man: A Study of the Male Body (2008) — studija tijela muškarca Baby: A Portrait of the First Two Years of Life (2008) Planet Ape (2009)

Kao bookshelf model iz limitirane serije 40th Anniversary, Comete donosi TRIANGLE filozofiju zvuka u malom pakovanju. Visokotonac velike efikasnosti uparen je s papirnom mid-bas membranom za jasnu, detaljnu i snažnu prezentaciju. TEHNIČKE KARAKTERISTIKE: Vrsta: Samostalni Tip: Kompaktni Princip rada: Pasivni Preporučena snaga pojačala: do 90 W Frekvencijski raspon: 47 Hz – 22 kHz Odstupanje raspona: +/-3 dB Osetljivost: 90 dB Otpor: 8 Snaga ugrađenog pojačala: Koncepcija: 2-sistemski, bas refleks Broj zvučničkih jedinica: 2 Broj bas jedinica: 1 Prečnik bas jedinica: 160 mm Broj visokotonskih jedinica: 1 Prečnik visokotonskih jedinica: Dimenzije: 200 x 400 x 324 mm Masa: 8,8 kg Raspoložive boje: Santos Rosewood, Blond Sycamore Antal and Comète are two emblematic models of the brand. They reflect the philosophy of the company: making sound accessible to the widest variety of customers possible through simple processes designed to foster emotion. The Comète bookshelf speaker has seduced generations of audiophiles with its spacious sound and incredible delivery of lower frequencies. This 40th Anniversary Edition follows the same principles and benefits from the latest optimizations of the Antal model. It features new rose gold anodized magnesium dome tweeter, offering high efficiency and controlled distortion. Magnesium combines two desired qualities: lightness and rigidity. It also has a new midrange/bass driver in natural cellulose paper, this time with an engine and suspensions adapted for a wider spectrum of sound. Clarity, details of the vocal range, and incredible delivery of lower frequencies are its main qualities. Each speaker integrates an accessory kit with various adaptable spikes to be used depending on your flooring. They enable decoupling by eliminating unwanted vibrations; so only the sound quality remains. The 40th Anniversary Edition has been designed and developed with thoroughness to offer you an exceptional music experience. With its dedicated speaker stand, the S04 40th Anniversary, this speaker will be perfect for rooms smaller than 25m2. TRIANGLE’S INCARNATION Antal and Comète are two emblematic models of the brand, improved over the years through various innovations and research breakthroughs from TRIANGLE. They reflect the philosophy of the company: making sound accessible to the widest variety of customers possible through simple processes designed to foster emotion. PREMIUM CONSTRUCTION High-density cabinet and optimized internal reinforcements offer this range a proven rigidity, without any perceptible coloration. The rare wood species chosen with care: Santos rosewood and blond Sycamore offer prestigious finishes and a breathtaking rendering. ACOUSTIC PERFORMANCES Entirely redesigned and improved, the legendary speakers Antal & Comète feature the latest acoustic innovations from the R&D department. Between legacy and perpetual quest for innovation, these 40th Anniversary Limited Edition speakers embody the philosophy of TRIANGLE. DEDICATED STAND The second iconic model of the brand, the Comète, a more compact speaker, incorporates the basics of the Antal 40th. With its dedicated speaker stand, the S04 40th Anniversary, this speaker will be perfect for rooms smaller than 25m2. MADE IN FRANCE TRIANGLE is French craftsmanship. The specialists who have been working with us for more than 20 years know everything about speakers and acoustics and meet the highest standards around. The Antal 40th and the Comète 40th are speakers entirely designed and manufactured from our French manufacture, a real guarantee of quality.

of Man The debate now raging over Darwinism, creationism, `intelligent design` and human evolution is mostly just a discussion of the contents of `Adam or Ape`. This amazing collection of essays, speeches and scientific papers, several dating from the 1920s, should be required reading for BOTH sides. For me, the biggest surprise is the piece by William Jennings Bryan (who was portrayed as a pathetic old fool in `Inherit the Wind`, the movie about the Tennessee Scopes Monkey Trial in 1925). His essay here is of course a Christian`s defense of Genesis, but it`s far more thoughtful and eloquent than any ignorant propaganda peddled by later believers. Another of the collection`s many gems is Dart`s paper on his African discoveries that revolutionized the scientific version of the human story. The editor, the great anthropologist L.S.B. Leakey, had a broad, deep understanding of evolution that came from digging in the earth as well as digging through old documents. If you`re looking for books to sharpen your own arguments, buy this one first. Bryan`s essay is worth more than all the Creationist nonsense published since. On the Darwinist side, many more recent books are mostly just superficial summaries of the papers that can be found here in the far more interesting (and well-written) originals. `Adam or Ape` is like discovering the missing link in the debate over Darwin. It richly deserves a place on the same bookshelf with the King James Bible and The Origin of Species. Херберт Вендт Од мајмуна до Адама Први милион година човека Дебата која сада бесни око дарвинизма, креационизма, „интелигентног дизајна“ и људске еволуције углавном је само расправа о садржају „Адам или мајмун“. Ова невероватна збирка есеја, говора и научних радова, од којих неколико датира из 1920-их, требало би да буде обавезно читање за ОБЕ стране. За мене је највеће изненађење комад Вилијама Џенингса Брајана (који је приказан као патетична стара будала у филму „Наследи ветар“, филму о суђењу мајмунима Тенеси Скоупса из 1925. године). Његов есеј овде је наравно хришћанска одбрана Постања, али је далеко промишљенији и елоквентнији од било које неуке пропаганде коју су ширили каснији верници. Још један од многих драгуља колекције је Дартов рад о његовим афричким открићима која су револуционирала научну верзију људске приче. Уредник, велики антрополог Л.С.Б. Леакеи, имао је широко, дубоко разумевање еволуције које је произашло из копања у земљи, као и преко старих докумената. Ако тражите књиге да бисте изоштрили своје аргументе, прво купите ову. Брајанов есеј вреди више од свих креационистичких глупости објављених од тада. Са дарвинистичке стране, многе новије књиге су углавном само површни резимеи радова који се овде могу наћи у далеко занимљивијим (и добро написаним) оригиналима. „Адам или мајмун“ је као откривање карике која недостаје у дебати о Дарвину. Богато заслужује место на истој полици са Библијом краља Џејмса и Пореклом врста. bogato ilustrovana odlično očuvana MAJ.21/2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3] Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9] Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12] Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17] Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji. Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20] Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godini Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23] Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841. Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta. Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama. Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent. Dela Ovo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela. Objavljeni radovi 1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji). Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla). Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”. Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić. Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”. 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija. 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima). 1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi). 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život). Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja). Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”. 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja). 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje). Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac. Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca. 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja). Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović. 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt. Autobiografija Darvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva. Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”. Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo pohaban, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Čarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3] Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9] Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12] Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17] Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji. Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20] Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godini Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23] Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841. Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta. Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama. Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent. Dela Ovo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela. Objavljeni radovi 1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji). Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla). Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”. Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić. Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”. 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija. 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima). 1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi). 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život). Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja). Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”. 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja). 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje). Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac. Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca. 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja). Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović. 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt. Autobiografija Darvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva. Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”. Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Čarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3] Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9] Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12] Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17] Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji. Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20] Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godini Godine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23] Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja. Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841. Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta. Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije. Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja. Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu Hornet Reakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama. Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent. Dela Ovo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela. Objavljeni radovi 1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji). Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla). Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”. Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić. Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”. 1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija. 1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima). 1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi). 1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život). Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja). Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”. 1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja). 1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje). Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac. Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca. 1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja). Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović. 1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt. Autobiografija Darvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva. Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”. Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).

Čarls Darvin Čovekovo porekloMeki povezČovekovo poreklo i spolno odabiranje 1, Čarls Darvin , Matica srpska Novi Sad 1949 , mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 457 stranaČarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3]Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9]Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12]Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17]Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20]Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godiniGodine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23]Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841.Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta.Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja.Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu HornetReakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.DelaOvo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela.Objavljeni radovi1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji).Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla).Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”.Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić.Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija.1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima).1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi).1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život).Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja).Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”.1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja).1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje).Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac.Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca.1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja).Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović.1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt.AutobiografijaDarvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva.Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”.Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).4/25

Čarls Darvin Čovekovo porekloMeki povezPrevod Nedeljko DivacIzdavač Izdavačka knjižnica Gece Kona 1931Čovekovo poreklo i spolno odabiranje 1, Čarls Darvin , Matica srpska Novi Sad 1949 , mek povez, format 14 x 20 cm , ćirilica, ilustrovano, 457 stranaČarls Robert Darvin (engl. Charles Darwin; Šruzberi, 12. februar 1809 — Daun, 19. april 1882) je bio britanski biolog, prirodnjak i geolog,[1] koji je postavio temelje moderne teorije evolucije po kojoj se svi životni oblici razvijaju putem prirodne selekcije.[2][3] Utvrdio je da su sve životne vrste proizašle tokom vremena iz zajedničkog pretka,[2] i u zajedničkoj publikaciji sa Alfredom Raselom Valasom uveo je svoju naučnu teoriju da je taj obrazac grananja evolucije proizašao iz procesa koji je on nazivao prirodnom selekcijom, u kome je borba za opstanak imala sličan efekat veštačkoj selekciji koja se primenjuje pri selektivnom uzgoju.[3]Darvin je objavio svoju teoriju evolucije sa uverljivom evidencijom u svojoj knjizi O poreklu vrsta iz 1859. godine, prevazilazeći naučno odbijanje ranijih koncepta transmutacije vrsta.[4][5] Do 1870-ih, naučna zajednica i znatan deo javnog mnjenja su prihvatili evoluciju kao činjenicu. Međutim, mnogi su favorizovali alternativna objašnjenja i tek je nakon pojave moderne evolucione sinteze u periodu od 1930-ih do 1950-ih ostvaren širi konsenzus u kome je prirodna selekcija osnovni mehanizam evolucije.[6][7] U modifikovanom obliku, Darvinovo naučno otkriće je ujedinjavajuća teorija nauka o životu, koja objašnjava raznovrsnost života.[8][9]Darvinovo rano interesovanje za prirodu dovelo je do zanemarivanja medicinskog obrazovanja na univerzitetu u Edinburgu; umesto čega se angažovao u istraživanju morskih beskičmenjaka. Studije na univerzitetu u Kembridžu (Hristov koledž) osnažile su njegovu strast za prirodnim naukama.[10][11] Njegovo petogodišnje putovanje na HMS Biglu uspostavilo ga je kao eminentnog geologa čije opservacije i teorije su podržavale Čarls Lajelove uniformističke ideje, a objavljivanjem žurnala putovanja je stekao slavu popularnog autora.[12]Zaintrigiran geografskom distribucijom divljih životinja i fosila koje je sakupio tokom putovanja, Darvin je počeo sa detaljnim ispitivanjima i 1838. godine je proizveo teoriju prirodne selekcije.[13] Mada je on diskutovao o svojim idejama sa nekoliko prirodnjaka, njegova ekstenzivna istraživanja su zahtevala vreme i njegov geološki rad je dobijao prioritet.[14] On je pisao svoju teoriju 1858. godine kad je od Alfreda Rasela Valasa dobio esej kojim je opisana ista ideja, što je podstaklo neposrednu zajedničku publikaciju njihovih teorija.[15] Darvinov rad je uspostavio evolucionarno nasleđivanje sa modifikacijom kao dominantno naučno objašnjenje diverzifikacije u prirodi.[6] Godine 1871 izučavao je ljudsku evoluciju i polni odabir u radu The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex, čemu je sledio rad The Expression of the Emotions in Man and Animals (1872). Njegova istraživanja biljki su objavljena u seriji knjiga, i u njegovoj finalnoj knjizi, The Formation of Vegetable Mould, through the Actions of Worms (1881), u kojoj je izučavao gliste i njihov uticaj na zemljište.[16][17]Darvin se smatra jednom od najuticajnijih ličnosti u ljudskoj istoriji,[18] i odata mu je počast sahranjivanjem u Vestminsterskoj opatiji.Darvin je rođen u mestu Šruzberi, u grofoviji Šropšir, 12. februara 1809. godine kao peto dete dobrostojeće engleske porodice. Njegov deda sa majčine strane bio je uspešni trgovac porcelanskom i lončarskom robom Džosaja Vedžvud, a deda s očeve strane poznati psiholog i naučnik iz 18. veka Erazmus Darvin.[20]Slika sedmogodišnjeg Čarlsa Darvina u 1816. godiniGodine 1825, nakon završetka školovanja u elitnoj školi u rodnom Šruzberiju,[21] mladi Darvin je upisao medicinu na univerzitetu u Edinburgu.[22] Godine 1827. izbačen je sa studija medicine i upisao se na univerzitet u Kembridžu sa namerom da postane sveštenik anglikanske crkve. Tamo je sreo geologa Adama Sedžvika i prirodnjaka Džona Hensloua. Henslou ne samo da je pomogao Darvinu u sticanju samopouzdanja nego je svog učenika podučio kako da bude pažljiv i savestan posmatrač prirodnih pojava i sakupljač primeraka živog sveta.[23]Nakon završenih studija u Kembridžu 1831. Darvin se u svojoj dvadeset i drugoj godini, na Henslouov nagovor, ukrcao na istraživački brod „Bigl“, pridruživši se tako ekipi prirodnjaka na naučnom putovanju po svetu. Darvin je na tom putovanju dobio priliku da posmatra geološke formacije koje su pronađene na različitim kontinentima i ostrvima kao i velik broj fosila i živih organizama. U svojim geološkim posmatranjima Darvin je bio najviše zadivljen posledicama delovanja prirodnih sila na Zemljinu površinu. U to doba većina geologa zastupala je teoriju da su pojedine vrste životinjskog i biljnog sveta nastajale nezavisno jedna od druge, te da je svaka prošla kreacija uništena iznenadnom katastrofom, kao što je npr. zemljotres ili pucanje i uvijanje Zemljine kore. Prema toj teoriji poslednja katastrofa bila je ona povezana sa Nojevom barkom koja je izbrisala sve životne oblike osim onih koji su se ukrcali u barku. Ostali primerci životnih oblika postali su fosili. Prema tom gledištu, vrste, nastale nezavisno jedna od druge, nisu mutirale tako da su zauvek ostajale na istom stepenu razvoja.Bigl, slika Ovena Stenlija iz 1841.Katastrofičnu tezu (ali ne i teoriju o nemutaciji vrsta) izmenio je engleski geolog ser Čarls Lajel u svojoj knjizi u tri toma „Principi geologije“ (engl. Principles of Geology) (1830 — 1833). Lajel je utvrdio da Zemljina površina prolazi kroz stalne promene što je rezultat delovanja prirodnih sila kroz duži vremenski period. Dok je boravio na „Biglu“ Darvin je zaključio da mnoga Lajelova zapažanja odgovaraju onome što je sam uočio. Takođe je primetio da neki njegovi nalazi nisu u skladu s Lajelovim hipotezama. Tako je, na primer, zapazio da na ostrvu Galapagos postoje jedinstvene vrsta kornjača, američkog drozda i zeba koje su, uprkos tome što su blisko povezane sa kornjačama, drozdovima i zebama sa evropskog kontinenta, različite u strukturi i prehrambenim navikama. Ta opažanja naterala su Darvina da postavi pitanje da li je moguće da postoje veze između različitih ali sličnih vrsta.Nakon što se 1836. vratio u Englesku, svoje ideje o promenljivosti vrsta objavio je u delu „Beleške o transmutaciji vrsta“ (engl. Notebooks on the Transmutation of Species). Darvin se u svom stanovištu o razvijanju organizama još više učvrstio nakon što je pročitao „Esej o principima stanovništva“ (engl. An Essay on the Principle of Population) iz 1798. godine, delo britanskog ekonomiste Tomasa Roberta Maltusa. U tom delu Maltus objašnjava kako broj stanovnika sveta raste brže nego što raste proizvodnja hrane (broj stanovnika raste geometrijskom progresijom, a proizvodnja hrane aritmetičkom). Čovek nije u stanju da uravnoteži navedene pojave pa to, umesto njega, čine prirodne katastrofe, glad, bolesti i ratovi. Darvin je Maltusovu teoriju primenio na životinje i biljke i 1838. godine načinio nacrt teorije evolucije putem prirodne selekcije.Darvin je sledećih dvadeset godina dorađivao svoju teoriju i usput se bavio i nekim drugim prirodno-istorijskim projektima; budući da je bio prilično bogat, nikad nije imao potrebu za dodatnim radom. Godine 1839, oženio se svojom rođakom Emom Vedžvud, a nešto kasnije se preselio na malo imanje Daun Haus pokraj Londona. Tamo je sa suprugom podizao desetoro dece, od koje je troje umrlo u ranom detinjstvu. Darvin je svoju teoriju prvi put objavio 1858. godine u jednom časopisu, istovremeno kad je to učinio i Alfred Rasel Valas, mladi prirodnjak koji je nezavisno od Darvina došao do istog zaključka. Darvinova teorija je u celosti objavljena 1859. godine pod naslovom „O poreklu vrsta“ (engl. On the Origin of Species). Nazvana „knjigom koja je šokirala svet“, knjiga je rasprodata već prvog dana te je naknadno štampano još šest izdanja.Karikatura Darvina kao majmuna objavljena u magazinu HornetReakcija na Darvinovu knjigu bila je veoma brza. Neki biolozi prigovarali su Darvinu da ne može dokazati svoje hipoteze. Drugi su kritikovali Darvinovu koncepciju o razvijanju različitih vrsta iz jedne. Međutim, nisu naučnici bili najžešći kritičari Darvinove teorije nego Crkva. Crkveni predstavnici su Darvinu oštro prigovarali da teorija o prirodnoj selekciji poriče uticaj Boga na stvaranje čoveka i stavlja čoveka na isti nivo sa životinjama.Ostatak života Darvin je proveo dorađujući teoriju tako da je kasnije objavio još nekoliko knjiga u kojima je objašnjavao sporne delove teorije: „Menjanje životinja i biljaka u domaćim uslovima“ (1868; engl. The Variation of Animals and Plants Under Domestication), „Poreklo čoveka“ (1871; engl. The Descent of Man), „Ispoljavanje emocija kod životinja i čoveka“ (1872; engl. The Expression of the Emotions in Animals and Man) i „Poreklo čoveka i selekcija u vezi sa polom“ (1872; engl. The Descent of Man and Selection in Relation to Sex). Važnost Darvinovog rada prepoznali su njegovi savremenici te je Darvin primljen u Kraljevsko društvo 1839. godine i u Francusku akademiju nauka (1878). Odata mu je počast i sahranom u Vestminsterskoj opatiji, nakon što je 19. aprila 1882. preminuo u mestu Daun, u grofoviji Kent.DelaOvo je nekompletna lista Darvinovih spisa koja sadrži njegova glavna dela.Objavljeni radovi1839: Journal and Remarks (Dnevnik i napomene); zbog popularnosti, tekst je iste godine ponovo štampan pod naslovom Journal of Researches into the Geology and Natural History (Dnevnik istraživanja o geologiji i prirodnoj istoriji).Drugo prerađeno izdanje iz 1845. takođe koristi ovaj novi naslov samo što su ’geologija’ i ’prirodna istorija’ zamenili mesta, dok na rikni knjige piše Naturalist`s Voyage (Putovanje prirodnjaka). Treće izdanje sa finalnom verzijom teksta iz 1860. nosi isti naslov, a na rikni knjige stoji Naturalist`s Voyage Round the World (Putovanje prirodnjaka oko sveta). Izdanje iz 1905. prvi put koristi naslov The Voyage of the Beagle (Putovanje Bigla).Prvi nepotpuni prevod na srpskohrvatskom je štampan u Zagrebu 1922. pod naslovom „Put jednoga prirodoslovca oko zemlje”.Potpuni prevod izlazi u Zagrebu 1949. kao „Putovanje jednog prirodoslovca oko svijeta”; prevodioci su Karla Kunc i Stanko Miholić.Godine 1951. u Beogradu izlazi izdanje istih prevodilaca pod naslovom „Putovanje jednog prirodnjaka oko sveta”.1842: The Structure and Distribution of Coral Reefs (Struktura i distribucija koralnih grebena) – Darvinova prva monografija.1844: Geological Observations on the Volcanic Islands (Geološka zapažanja na vulkanskim ostrvima).1846: Geological Observations on South America (Geološka opažanja o južnoj Americi).1859: On the Origin of Species by Means of Natural Selection, or the Preservation of Favoured Races in the Struggle for Life (Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život).Prvi nepotpuni prevod na srpski jezik uradio je Milan Radovanović i objavljen je 1878. pod naslovom „Postanak fela pomoću prirodnog odbiranja ili Održavanje ponjegovanih rasa u borbi za život” (prevod je učinjen na osnovu engleskog šestog, dopunjenog i popravljenog izdanja).Potpuni prevod na srpski u izvedbi Nedeljka Divca je prvi put objavljen 1948. pod naslovom „Postanak vrsta pomoću prirodnog odabiranja ili Održavanje povlađivanih rasa u borbi za život”.1868: The Variation of Animals and Plants under Domestication (Varijacije životinja i biljaka usled pripitomljavanja).1871: The Descent of Man, and Selection in Relation to Sex (Čovekovo poreklo i spolno odabiranje).Prvi nepotpuni prevod na srpski se pojavljuje 1922. Prevodilac je bio Nedeljko Divac.Prvi kompletni prevod izlazi 1931. (prvi tom) i 1934. (drugi tom) u izvedbi Nedeljka Divca.1872: The Expression of the Emotions in Man and Animals (Izražavanje emocija kod čoveka i životinja).Izdanje na srpskom izlazi 2009. u prevodu Nevene Mrđenović.1881: The Formation of Vegetable Mould through the Action of Worms (Nastajenje humusa putem delovanja crva) – Darvinova poslednja naučna knjiga objavljena neposredno pred njegovu smrt.AutobiografijaDarvin je napisao tekst 1876. pod naslovom Recollections of the Development of my Mind and Character (Prisećanja na razvoj mog uma i karaktera). Objavljen je 1887. (pet godina nakon Darvinove smrti) kao deo knjige The Life and Letters of Charles Darwin, including an autobiographical chapter (Život i pisma Čarlsa Darvina, uključujući autobiografsko poglavlje). Urednik izdanja, Darvinov sin, Fransis Darvin je izbacio neke delove iz originalnog teksta koji su se ticali Darvinovih kritičkih pogleda na račun Boga i hrišćanstva.Izdanje na srpskom u prevodu Milana Nedića je prvi put objavljeno 1937. pod naslovom „Moj život”.Darvinova unuka, Nora Barlou, je vratila izbačene delove u izdanju iz 1958. pod naslovom Autobiography of Charles Darwin (Аутобиографија Чарлса Дарвина).4/25

Detalji predmeta Stanje Polovno The most Slimy, Scaly, Deadly Reptiles and Amphibians in the world reptili, amfibija, pun kolor Референце Мишић, Милан, ур. (2005). Енциклопедија Британика. В-Ђ. Београд: Народна књига : Политика. стр. 70. ISBN 86-331-2112-3. „Evolution of amphibians”. University of Waikato: Plant and animal evolution. Приступљено 30. 09. 2012. Carroll 1977, стр. 405–420 Clack, Jennifer A. (2006). „Ichthyostega”. Tree of Life Web Project. Архивирано из оригинала 14. 06. 2020. г. Приступљено 29. 09. 2012. Lombard, R. E.; Bolt, J. R. (1979). „Evolution of the tetrapod ear: an analysis and reinterpretation”. Biological Journal of the Linnean Society. 11 (1): 19—76. doi:10.1111/j.1095-8312.1979.tb00027.x. Spoczynska 1971, стр. 120–125 San Mauro, D. (2010). „A multilocus timescale for the origin of extant amphibians”. Molecular Phylogenetics and Evolution. 56 (2): 554—561. PMID 20399871. doi:10.1016/j.ympev.2010.04.019. San Mauro, Diego; Vences, Miguel; Alcobendas, Marina; Zardoya, Rafael; Meyer, Axel (2005). „Initial diversification of living amphibians predated the breakup of Pangaea”. The American Naturalist. 165 (5): 590—599. PMID 15795855. doi:10.1086/429523. Anderson, J.; Reisz, R.; Scott, D.; Fröbisch, N.; Sumida, S. (2008). „A stem batrachian from the Early Permian of Texas and the origin of frogs and salamanders”. Nature. 453 (7194): 515—518. PMID 18497824. doi:10.1038/nature06865. Dorit, Walker & Barnes 1991, стр. 843–859. Skeat 1897, стр. 39. Baird, Donald (1965). „Paleozoic lepospondyl amphibians”. Integrative and Comparative Biology. 5 (2): 287—294. doi:10.1093/icb/5.2.287. Frost, Darrel (2013). „American Museum of Natural History: Amphibian Species of the World 5.6, an Online Reference”. The American Museum of Natural History. Приступљено 24. 10. 2013. Crump, Martha L. (2009). „Amphibian diversity and life history” (PDF). Amphibian Ecology and Conservation. A Handbook of Techniques: 3—20. Архивирано из оригинала (PDF) 15. 07. 2011. г. Приступљено 06. 10. 2016. Blackburn, D. C.; Wake, D. B. (2011). „Class Amphibia Gray, 1825. In: Zhang, Z.-Q. (Ed.) Animal biodiversity: An outline of higher-level classification and survey of taxonomic richness” (PDF). Zootaxa. 3148: 39—55. Speer, B. W.; Waggoner, Ben (1995). „Amphibia: Systematics”. University of California Museum of Paleontology. Приступљено 13. 12. 2012. Stebbins & Cohen 1995, стр. 3. Roček, Z. (2000). „14. Mesozoic Amphibians”. Ур.: Heatwole, H.; Carroll, R. L. Amphibian Biology: Paleontology: The Evolutionary History of Amphibians (PDF). 4. Surrey Beatty & Sons. стр. 1295—1331. ISBN 978-0-949324-87-0. Jenkins, Walsh & Carroll 2007, стр. 285–365 Gaoa, Ke-Qin; Shubin, Neil H. (2012). „Late Jurassic salamandroid from western Liaoning, China”. Proceedings of the National Academy of Sciences of the United States of America. 109 (15): 5767—5772. doi:10.1073/pnas.1009828109. Cannatella, David (2008). „Salientia”. Tree of Life Web Project. Архивирано из оригинала 22. 04. 2019. г. Приступљено 31. 08. 2012. Напомена за график: ареале врста са врло малом распрострањеношћу, који се не поклапају са оним других врста, није могуће јасно представити у овом облику. Из тог разлога, на примјер, боје не показују да јужноевропске земље имају већу разноликост врста него средњоевропске. Interaktive Weltkarte zur Artenvielfalt bei Amphibiaweb.org (Abruf der aufgeführten Artenzahlen: 26. Dezember 2010) Laurin, Michel (2011). „Terrestrial Vertebrates”. Tree of Life Web Project. Архивирано из оригинала 01. 03. 2011. г. Приступљено 16. 09. 2012. Laurin, Michel; Gauthier, Jacques A. (2012). „Amniota”. Tree of Life Web Project. Приступљено 16. 09. 2012. Sumich, James L.; Morrissey, John F. (2004). Introduction to the Biology of Marine Life. Jones & Bartlett Learning. стр. 171. ISBN 978-0-7637-3313-1. Rittmeyer, Eric N.; Allison, Allen; Gründler, Michael C.; Thompson, Derrick K.; Austin, Christopher C. (2012). „Ecological guild evolution and the discovery of the world's smallest vertebrate”. PLoS ONE. 7 (1): e29797. PMC 3256195 Слободан приступ. PMID 22253785. doi:10.1371/journal.pone.0029797. Nguyen, Brent; Cavagnaro, John (2012). „Amphibian Facts”. AmphibiaWeb. Приступљено 09. 11. 2012. Price, L. I. (1948). „Um anfibio Labirinthodonte da formacao Pedra de Fogo, Estado do Maranhao”. Boletim. Ministerio da Agricultura, Departamento Nacional da Producao ineral Divisao de Geologia e Mineralogia. 24: 7—32. Stebbins & Cohen 1995, стр. 24–25. „Frog fun facts”. American Museum of Natural History. 12. 01. 2010. Приступљено 29. 08. 2012. Challenger, David (12. 01. 2012). „World's smallest frog discovered in Papua New Guinea”. CNN. Архивирано из оригинала 20. 04. 2012. г. Приступљено 29. 08. 2012. Arnold, Nicholas; Ovenden, Denys (2002). Reptiles and Amphibians of Britain and Europe. Harper Collins Publishers. стр. 13—18. ISBN 978-0-00-219318-4. Faivovich, J.; Haddad, C. F. B.; Garcia, P. C. A.; Frost, D. R.; Campbell, J. A.; Wheeler, W. C. (2005). „Systematic review of the frog family Hylidae, with special reference to Hylinae: Phylogenetic analysis and revision”. Bulletin of the American Museum of Natural History. 294: 1—240. doi:10.1206/0003-0090(2005)294[0001:SROTFF]2.0.CO;2. Ford, L. S.; Cannatella, D. C. (1993). „The major clades of frogs”. Herpetological Monographs. 7: 94—117. doi:10.2307/1466954. San Mauro, Diego; Vences, Miguel; Alcobendas, Marina; Zardoya, Rafael; Meyer, Axel (2005). „Initial diversification of living amphibians predated the breakup of Pangaea”. American Naturalist. 165 (5): 590—599. PMID 15795855. doi:10.1086/429523. Литература Sumich, James L.; Morrissey, John F. (2004). Introduction to the Biology of Marine Life. Jones & Bartlett Learning. стр. 171. ISBN 978-0-7637-3313-1. Dorit, R. L.; Walker, W. F.; Barnes, R. D. (1991). Zoology. Saunders College Publishing. ISBN 978-0-03-030504-7. Roček, Z. (2000). „14. Mesozoic Amphibians”. Ур.: Heatwole, H.; Carroll, R. L. Amphibian Biology: Paleontology: The Evolutionary History of Amphibians (PDF). 4. Surrey Beatty & Sons. стр. 1295—1331. ISBN 978-0-949324-87-0. Skeat, Walter W. (1897). A Concise Etymological Dictionary of the English Language. Clarendon Press. стр. 39. Stebbins, Robert C.; Cohen, Nathan W. (1995). A Natural History of Amphibians. Princeton University Press. ISBN 978-0-691-03281-8. Spoczynska, J. O. I. (1971). Fossils: A Study in Evolution. Frederick Muller Ltd. стр. 120–125. ISBN 978-0-584-10093-8. Carroll, Robert L. (1977). Hallam, Anthony, ур. Patterns of Evolution, as Illustrated by the Fossil Record. Elsevier. стр. 405—420. ISBN 978-0-444-41142-6. Брем, А., Е.: Живот животиња, Просвјета, Загреб, 1982. Калезић, М.:Основи морфологије кичмењака, Савремена администрација, Београд, 1995. Калезић, М.: Хордати, Биолошки факултет Универзитета у Београду, 2000. Калезић, М.:Основи морфологије кичмењака, треће издање, завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005. Калезић, М., Томовић, Љ:Хордата -скрипта, четврто издање, Биолошки факултет, Београд, 2005. Marcon, E., Mongini, M: Све животиње света, ИРО Вук Караџић, Београд, 1986. Радовић, И., Петров, Бригита: Разноврсност живота 1 - структура и функција, Биолошки факултет Београд и Stylos Нови Сад, Београд, 2001. Ратајац, Ружица: Зоологија за студенте Пољопривредног факултета, ПМФ у Новом Саду и МП Stylos Нови Сад, 1995. Петров, Бригита: Биологија за 6. разред основне школе, Завод за уџбенике, Београд, 2012. Чланци Jenkins, Farish A. Jr.; Walsh, Denis M.; Carroll, Robert L. (2007). „Anatomy of Eocaecilia micropodia, a limbed caecilian of the Early Jurassic”. Bulletin of the Museum of Comparative Zoology. egzotične životinje

Valerijana Seme (Valeriana officinalis) Najlekovitija biljka Cena je za pakovanje od 30 semena. U nasim krajevima valerijana je poznata pod vise naziva: macina trava, odoljen, odolen, baldrijan, majcina trava, majca trava, kozlic... Valerijana (Valeriana officinalis) je lekovita biljka koja se koristi za lecenje mnogih bolesti i ublazavanje tegoba već više hiljada godina. Biljka se zbog svog lekovitog svojstva i primene koristila u Starom Rimu (Dioskurides) i Staroj Grčkoj (Galen), a u 18. i 19. veku je bila jedan od najupotrebljavanijih lekova. Valerijana je višegodišnja biljka iz porodice trava sa razgranatim korenom i izdancima od desetak centimetara. Stabljika je razgranata i doseže visinu do 120 cm, a cvetovi su bele i ružičaste boje. Koren ima karakterističan ukus i miris i on se koristi kao lek. Biljka je veoma otporna i uspeva u raznim krajevima na livadama, a naročito u močvarnim predelima. Korenje se skuplja u proleće ili jesen. Pored toga što valerijanu ljudi koriste kao lek, poznato je da je mačke koriste (pasu travu ili koren) kada imaju neke "zdravstvene probleme", pa se zato za valerijanu koristi i naziv macina trava. Lekoviti deo biljke: u prolece, pre cvatnje, skuplja se korenje (od manjih stabljika). Korenje se vadi u jesen,Valja biti posebno na opreza da se kod sabiranja odoljena ne zameni s korenom otrovne kukute. Za lečenje se koristi koren od koga se spravljaju: čaj, kapi, razne tinkture i ulja. Obično se koriste čajevi ili tinkture mešavine valerijane i drugih lekovitih biljaka. Čaj od ove biljke deluje kao sedativ, ali ima i detoksikaciono dejstvo. Povoljno je što valerijana, za razliku od ostalih sedativa, ne izaziva zavisnost. Pošto deluje kao sedativ, treba voditi računa prilikom samoinicijativne upotrebe, naročito kod dece i trudnica. Prilikom dugotrajne upotrebe valerijane, kod nekih osoba može doći do nesanice, razdražljivosti ili glavobolje. Obloge i kupke Obloge i masaža čajem od valerijane koriste se protiv bolova u leđima, ali i protiv migrene, vrtoglavice, glavobolje i mučnine. Kupka u vodi sa valerijanom povoljno deluje na ženske reproduktivne organe. Tinktura: Tinktura se priprema tako da se 20 g. usitnjenog korena prelije sa 100 g. 70 % alkohola, zatim se to, dobro zacepljeno, ostavi da stoji 14 dana, uz cešce muckanje; nakon toga se procedi. Uzima se 20 – 40 kapi na kocki šecera sa vodom, najbolje pre spavanja. Tinkture treba držati daleko od vatre i dohvata dece, na hladnom i tamnom mestu, dobro zacepljene. Mešavina caja za živce : ( Species nervinae ) 30 g korena valeriane-odoljena, 30 g lišca metvice ( Mentha piperita ), 40 g lišca gorke deteline ( Menyanthes trifoliata ); 1 velika kasika te mešavine prelije se - popari – sa 2,5 dl kipuce vode, zatim se ostavi poklopljeno 30 minuta i potom procedi. Pije se toplo, tri puta dnevno po 1 soljica POSLE jela. Kod neuroze, srcanih smetnji i poremecenog krvnog pritiska: mešavina od 15 g valeriane-odoljena, cveta gloga ( Crataegus oxyacantha), cveta lavande ( Lavandula vera), srdacca ( Leonorus cardiaca), kumina ( Carum carvi), komoraca (Fructus foeniculi), te 10 g maticnjaka. Tri velike kasike te mešavine popare se s ½ litre kipuce vode, zatim se to poklopi i nakon 2 sata procedi. Zasladjeno medom pije se u 4 obroka u toku dana Upozorenje Na osnovu viševekovnog iskustva i najnovijih naučnih ispitivanja, može se zaključiti da je valerijana veoma lekovita biljka. Valerijana jača imunitet, a povoljno deluje i na organe za disanje, nerve, krvne sudove, srce i stomak. Kao i kada su u pitanju ostale lekovite biljke, treba biti oprezan prilikom samoinicijativne upotrebe, a najbolje je posavetovati se sa lekarima ili farmaceutima. Preporučuje se da se posle tri nedelje upotrebe valerijane napravi pauza, kako bi se izbegli neželjeni efekti. Naročito treba da vodite računa ukoliko sami berete travu (koren), pošto ima sličnih biljaka koje su otrovne. Uputstvo za Sejanje Razmnožavanje: Semenom Predtretman: 0 Stratifikacija: 0 Vreme Sejanja: tokom cele godine Dubina Sejanja: Klija na svetlu ! Samo pospite po površini supstrata + blago pritisnite Vrsta Substrata: Substrat br.1 Sejanje temperatura: Min. 20°C Sejanje Lokacija: svetlo + držati stalno vlažno ne mokro Vreme Klijanja: zavisno od uslova 1-4 nedelje Zalivanje: redovno tokom vegetacije Copyright © 2012 Seeds Gallery - Saatgut Galerie - Galerija semena. All Rights Reserved.

Садржај Реч уредника A word from the Editors,9 Увод / Introduction, 12 1. Лична карта Парка природе „Шарган - Мокра Гора” About Nature Park “Šargan - Mokra Gora” gp Драгана Остојић Dragana Ostojić, PhD, 17 2. Географски положај Geographical Position gp Драган Нешић Dragan Nešić, PhD, 31 3. Рељеф и геоморфолошке карактеристике Relief and Geomorphological Characteristics gp Драган Нешић Dragan Nešić, PhD, 35 4. Геолошке карактеристике Geological Characteristics Мирјана Николић, Срђан Маринчић Mirjana Nikolić, Srđan Marinčić, 45 5. Сеизмолошка обележја терена и минералне сировине Seismological Characteristics and Mineral Resources Мирјана Николић Mirjana Nikolić, 59 6. Хидрогеолошке карактеристике Hydrogeological Characteristics Мирјана Николић Mirjana Nikolić, 63 7. Воде - Хидрографске и хидролошке карактеристике Water - Hydrographic and Hydrological Characteristics, 69 gp Драган Нешић Dragan Nešić, PhD, 69 8. Климатске карактеристике Climate др Бошко Миловановић Boško Milovanović, PhD, 73 9. Педолошке карактеристике Pedological Characteristics др Драгана Остојић, Биљана Крстески Dragana Ostojić, PhD, Biljana Krsteski, 77 10. Флора и вегетација Flora and Vegetation мр Верица Стојановић, gp Ивана Јелић, gp Бојан Златковић Verica Stojanović, MSc, Ivana Jelić, PhD, Bojan Zlatković, PhD Шумска вегетација Парка природе „Шарган - Мокра Гора” Forest Vegetation of Nature Park “Šargan - Mokra Gora” gp Драшна Остојић, мср Владимир Николић Dragana Ostojić, PhD, Vladimir Nikolić, MSc, 83 11. Фауна/ Fauna: Инсекти / Insects Драган Павићевић Dragan Pavićević Рибе / Fish др Ненад Секулић Nenad Sekulić, PhD Водоземци и гмизавци Amphibians and Reptiles мр Данко Јовић, Миливоје Крвавац Danko Jović, MSc, Milivoje Krvavac Птице / Birds Братислав Грубач, Милош Радаковић Bratislav Grubač, Miloš Radaković Сисари и ловна дивљач Mammals and Game Animal Владан Бједов Vladan Bjedov, 117 12. Културно-историјско наслеђе, становништво, традиција и предеоне одлике Cultural and Historical Heritage, People, Tradition and Landscape Features Наташа Панић, Мила Ристић Nataša Panic, Mila Ristić, 171 13. Вредновање и функција природног добра Valorization and Function of Protected Area gp Драгана Остојић Dragana Ostojić, PhD, 197 14. Концепт заштите и развоја Concept of Protection and Development gp Драгана Остојић, мср Владимир Николић Dragana Ostojić, PhD, Vladimir Nikolić, MSc Смернице / Guidelines Драгана Петраш Dragana Petraš, 201 15. Могуће перспективе одрживог развоја Possible Perspectives of Sustainable Development gp Драгана Остојић Dragana Ostojić, PhD, 225 16. Управљач / Manager gp Драгана Остојић Dragana Ostojić, PhD, 237 Литература / References, 243 Рецензија / Reviews, 251 Реч уредника Монографија Парк природе „Шарган ‒ Мокра Гора” представља синтезу свега што је с аспекта заштите природе урађено и написано о природним и створеним вредностима простора Шаргана и Мокре Горе. Издавањем монографије желели смо да се одужимо многим стручњацима и научницима који су својим радом и ентузијазмом, уз пуно одрицања, допринели заштити, препознатљивости и откривању значаја подручја Шарган ‒ Мокра Гора, смештеног у најзападнијем делу општине Ужице дуж границе Републике Српске ‒ Босне и Херцеговине. Захваљујући положају између Таре, Златибора и Шарганског превоја, у прошлости, а и данас ово подручје усмерава кретања на правцу Србија‒БиХ преко Мокре Горе, као планинског села дајући му посебан географско-саобраћајни значај. Да је ово подручје спона, прелаз и „превага“ између две планине и да се састоји од природних вредности Златибора и Таре, поред положаја, потврђују и друге природне вредности: геологија, рељеф и живи свет. У геолошком смислу, подручје Мокре Горе претежно је изграђено од кредних седимената, који су уклопљени у серпентински масив Златибора. Посебан изглед рељефа резултат је дугог времена тектонског мировања, од горње креде до миоцена, што је око 40 милиона година. Зато се подручје одликује веома динамичном морфологијом у којој доминирају комбинације фрагмената високих површи на развођима и дубоко усечених речних долина, које су прекривене густим столетним четинарским шумама и пашњацима. Цело подручје има изразиту посебност и специфичну лепоту високе атрактивности. Међу шумским екосистемима Мокре Горе истичу се шуме белог и црног бора, којима ово подручје представља део природног ареала у Србији, што, између осталог, доприноси њиховом успешном одржавању и обнављању. Отуда, последице великих сеча шума, које су вршене за време Другог светског рата, данас нису видљиве. Те шуме, као и мозаично распоређене планинске ливаде и пашњаке, насељава разноврстан биљни и животињски свет, у ком се налазе многе ретке и угрожене врсте заштићене по неком од законских основа. Данас простор Шаргана и Мокре Горе, с очуваним природним пејзажима, представља препознатљив амбијент кроз који пролази пруга уског колосека „Шарганска осмица”, надалеко позната по свом изузетном техничком решењу савладавања великог успона на малом одстојању. Дуж пруге се налази и више експоната ‒ старих локомотива и вагона који су заштићени као споменици техничке културе, што овај простор чини јединственим музејом под отвореним небом и изузетном туристичком атракцијом. Још једна изузетна културолошка вредност овог краја настала у новије време, према идеји нашег чувеног филмског режисера Емира Кустурице, јесте бајковито етно-насеље „Дрвенград” на Мећавнику. Специфично споменичко наслеђе и традиционалан начин живота у амбијенту очуваних борових шума с локалитетима настањеним ретким и атрактивним врстама флоре и фауне детерминишу овај простор као посебан за трајну заштиту и одређују правце његовог развоја. Ове 2017. године навршава се век и по од првих истраживања и откривања значаја природе Мокре Горе, које је спровео Јосиф Панчић, а резултате је објавио 1874. године у капиталном делу „Флора Кнежевине Србије“. Од ових првих активности на заштити Шаргана и Мокре Горе прошло је много времена. Новији покушаји заштите извршени су тек 2005. године на основу иницијативе житеља Мокре Горе. Тада је Завод за заштиту природе Србије, након спроведених мултидисциплинарних истраживања израдио Студију заштите, а Влада Републике Србије донела је одлуку о заштити. У исто време на Мокру Гору дошао је Емир Кустурица, који је ту снимио филм „Живот је чудо”. Чудо се догодило и у режисеровом односу према тој планини. Мокра Гора је за њега постала велики изазов, а тим поводом је у једној својој изјави рекао: „Не личи ми на Сарајево, али ми личи на дивну комбинацију Швајцарске и Алпа. По свему је овај крај необичан и занимљив, и био је неоткривен из идеолошких разлога, јер је напетост између четника и партизана довела до тога да се ови предели заобилазе. Фабрике су политички размештали у градове. Све је било тако „недођијски”, био сам фасциниран природом. Овде се примењује суштинска идеја о заштити животне средине. Простор је прво искоришћен за снимање филма, па је активирана стара пруга, а онда смо постигли историјску победу заштиту овог тла од експлоатације никла. Сарадња са државом резултирала је запошљавањем око 130‒140 људи за четири године. Тако је овде реконструисан живот.” Овај великан, који је уложио све своје знање, креативност, неизмеран труд и пожртвовање, непроцењиво је допринео да Мокра Гора, коју је открио Панчић као значајан део природног добра Кнежевине Србије, добије равноправно место и у данашњем свету. Редитељ по позиву, природњак по наклоности, као неуморни путник са својим пионирским темељитим радом на интересовању и стицању знања о природи и њеној важности за опстанак човека, Кустурица је отргао из заборава и ставио заштиту природне вредности Шаргана и Мокре Горе на пиједестал природног блага, које је препознао као бренд од националног значаја. Завод за заштиту природе Србије и даље континуирано ради на истраживању и заштити Шаргана и Мокре Горе, њихове бујне природе која спаја дух прохујалих времена и модерног доба. A Word From The Editors The monograph – Nature Park “Šargan – Mokra Gora” represents the synthesis of everything that has been done and written about the natural and man made values of the area of Šargan and Mokra Gora from the aspect of nature protection. By publishing this monograph, we wanted to express our gratitude to a great number of experts, scientists who, through their work, enthusiasm and enormous sacrifice, contributed to protecting, recognizing and highlighting the importance of the area of Šargan – Mokra Gora which is located in the westernmost part of the Municipality of Užice along the border between Republika Srpska and Bosnia and Herzegovina. Since it is located between Tara and Zlatibor, with the Šargan Saddle as a link between the two moun tains, this area has directed the movement of people on the Serbia – Bosnia and Herzegovina route over Mokra Gora as a mountain village, giving it a special geographical and transportation importance. Aside from its location, other natural values like ge ology, relief and the living world are a confirmation that the aforementioned area is a link, saddle and “point of balance” between two mountains and that it consists of the natural values of Zlatibor and Tara. In a geological sense, the area of Mokra Gora is formed of cretaceous sediments which are incorpo rated into the serpentine massif of Zlatibor. The special occurrence of the relief is the result of a long period of tectonic quiescence from “the Late Cretaceous to the Miocene epoch” which is about 40 million years. Therefore, the area is characterized by a very dynamic morphology dominated by the combinations of fragments of high plateaus on watersheds and deeply-incised river valleys covered with thick centuries-old coniferous forests and pastures. The entire area is extremely important and of specific and spellbinding beauty. The Scots and Austrian pine forests stand out among the forest ecosystems of Mokra Gora which represents a part of their natural distribution area in Serbia which, inter alia, has contributed to better management and reforestation. Hence, the effects of large-scale deforestation carried out during the Second World War are not visible today. These forests, as well as mosaically arranged mountain meadows and pastures are home to a diverse flora and fauna which includes numerous legally protected rare and endangered species. Today, the area of Šargan and Mokra Gora with preserved natural landscapes represents a distinctive environment through which the narrow-gauged railway the “Šargan Eight (Serb. Šarganska osmica)” passes which is widely known for its exceptional technical solution to overcome a high gradient at a small distance. Numerous exhibits are located along the railway line – old locomotives and railway wagons protected as technical monuments making this area a unique open-air museum and an exceptional tourist attraction. The newly-built fairytale ethno village of “Drvengrad” at Mećavnik based on the idea of famous director Emir Kusturica is another extraordinary cultural value of this region. The specific monumental heritage and traditional way of life in the ambient of preserved pine forests with sites inhabited by rare and attractive species of flora and fauna make this area special and worthy of protection and determine the direction of its development. The year of 2017 marks one and a half centuries of the first exploration and shedding light on the im portance of nature of Mokra Gora carried out by Josif Pančić who published the results in the major work the “Flora of the Principality of Serbia” published in 1874. Long time has passed since the initial attempts to put the area of Šargan and Mokra Gora under protection. There was a recent push towards acquiring protection status by the local residents of Mokra Gora in 2005. In the same year, the Institute for Nature Conservation of Serbia drafted a con servation study after conducting multidisciplinary research which was the basis for the Decree on Conservation passed by the Government of the Republic of Serbia. At the same time, Emir Kusturica visited Mokra Gora where he shot the film “Life Is a Mira cle”. A true miracle also occurred in Kusturica’s rela tionship with the mountain. Mokra Gora became a great challenge for him which is why he once stated: “It does not resemble Sarajevo, but it looks like a wonderful combination of Switzerland and the Alps. This region is unusual and interesting for all of its characteristics, and was undiscovered for ideologi cal reasons because the tensions between the Chet niks and the Partisans had caused this area to be avoided by many. Factories were moved to towns on political orders. Everything was so “neverlandish”, I was fascinated with nature. The essential idea about environmental protection is applied here. The area was first used for the purpose of shooting a film, af ter which the old railway was put into use, and then we achieved a historic victory – we protected the soil from nickel strip mining. The cooperation with the state resulted in the employment of 130-140 people in four years. Thus life was restored here”. This renowned man who invested his knowledge, creativity, immense effort and sacrifice has made an invaluable contribution to Mokra Gora, which was uncovered by Pančić as an important part of the nat ural resources of the Principality of Serbia, earning international recognition. Director by vocation, naturalist by affection, as a tireless traveler with his thorough pioneering work on sparking interest and acquiring knowledge about nature and its importance for the survival of man kind, Kusturica has saved from oblivion and put the nature protection of Šargan and Mokra Gora on a pedestal of natural treasure, recognized as a brand of national importance. The Institute for Nature Conservation of Serbia has continued its work on the research and protection of Šargan and Mokra Gora, and their exuberant na ture which marries the spirit of bygone times and the modern era. Наслов: Шарган - Мокра Гора: парк природе / Šargan - Mokra Gora: nature park Издавач: Завод за заштиту природе Србије Страна: 255 (cb) Povez: тврди Писмо: ћирилица Формат: 29 cm Година издања: 2017 ИСБН:

Lepo očuvano 1955 srpsko izdanje Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je starogrčki filozof i besednik. Platon je bio Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih Platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za politički život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demoralisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija[uredi | uredi izvor] Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća).[1] Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti oko 407. godine pre nove ere upoznao Sokrata i postao je njegov učenik.[2] Prema njegovim rečima, prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Posle Sokratove smrti, Platon je pobegao u Megaru, a posle toga putovao je i u Egipat. U Atinu se vratio 395. godine pre nove ere.[2] Sa njegovim učenicima kupio je jedan vrt u Atini i tu je osnovao školu 387. godine pre nove ere koju je nazvao Akademija.[3] Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akademiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče ispričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Rad[uredi | uredi izvor] `Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. `Sokrat` igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja tzv. Sokratovski problem. Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam[uredi | uredi izvor] Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. [4] U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i perceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminiscencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država[uredi | uredi izvor] „ On je prvi, a možda i poslednji, smatrao da državom ne treba da upravljaju najbogatiji, najčastoljubiviji ili najlukaviji, već najmudriji.­ ” — Šeli [Shelley] Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže:[5] Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju[uredi | uredi izvor] Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova djela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za Platonove dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija[uredi | uredi izvor] Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinom ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi[uredi | uredi izvor] Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom (corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim `neznanjem`. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogrešaka poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik[uredi | uredi izvor] Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, posebno u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja[uredi | uredi izvor] Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon utvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnenja i područje znanja. Najniži stadijum saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stadijum saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stadijum saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stadijum znanja je umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja su pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? Kritika[uredi | uredi izvor] Aristotel u Metafizici (A 987b 1–10; M 1087b 30–32) tvrdi da je Platon `odvajao` ideje, što Sokrat nije činio. U svojoj kritici teorije ideja Aristotel tvrdi da, prema platonovcima, ideje postoje odvojeno od čulnih stvari. Ali kako nešto, zbog čega neka stvar jeste ono što jeste, može postojati odvojeno od te stvari koju bi svojim prisustvom trebalo da čini? U Timaju Platon jasno kaže da bog ili `demijurg` stvara čulni svet po uzoru na ideje. To bi značilo da ideje ne samo da postoje odvojeno od čulnih stvari, koje su modelovane prema njima, nego da istovremeno postoje odvojeno i od boga, koji ih uzima za svoj uzor. Na taj način, kažu kritičari, Platon: podvostručava stvarni svet, uvodi mnoštvo bivstvujućih suština bez ikakve čvrste metafizičke osnove, jer su one nezavisne čak i od demijurga, ne uspeva da definiše odnos između ideja i čulnih stvari, osim preko metafora kao što su `podražavanje` (μίμησις) ili `učestvovanje` (μέθεξις), ne uspeva da objasni međusobni odnos ideja, na primer vrste prema rodu, pa tako ne pronalazi ni neko stvarno načelo jedinstva u mnoštvu ideja. Većina prigovora na teoriju ideja potiče, ovako precizno formulisana, od Aristotela, ali mnoge od njih predvideo je još sam Platon: on je sam, na primer, jasno uviđao neophodnost načela jedinstva u mnoštvu ideja, i sam je pokušao taj problem da reši. Danas se, između ostaloga, smatra da Platon nikada u stvari nije hteo da kaže – premda on, prisiljen da govori jezikom ljudi, koristi prostornu terminologiju – da ideje postoje odvojeno u smislu prostorne odvojenosti, niti da one uopšte postoje na nekom mestu. Izraz odvojeno od u kontekstu nepromenljivih bivstvujućih suština može jedino značiti to da ideje poseduju realnost nezavisnu od čulnih stvari. Dalje, u tom kontekstu transcendentnost ideja može značiti samo to da one ne nastaju i ne propadaju zajedno s čulnim stvarima koje u njima učestvuju, a ne to da ideje borave u nekoj vlastitoj nebeskoj sferi. Najzad, ideja je nešto što je po svojoj biti duhovno, umno, a tome naprosto ne pripadaju kategorije vremenske i prostorne razdvojenosti. U vezi s preegzistencijom duše u svetu ideja, treba voditi računa o tome da se Platon ponekad služio mitom kako bi pružio objašnjenje, verovatno ne očekujući da ono bude uzeto s istom ozbiljnošću s kojom se uzimaju njegovi više `naučni` argumenti. Pa čak ako bi duša i postojala u nekom stanju preegzistencije i opažala ideje, to ne znači nužno, osim metaforički, da se ideje nalaze na bilo kojem mestu. Pored toga, ima razloga da se pretpostavi kako `demijurg` iz Timaja predstavlja samo jednu hipotezu i da Platonov `teizam` ne treba prenaglašavati. Prema tome, Platonova `odvojenost` (χωρισμός) ideja podrazumeva neku njihovu stvarnost iznad subjektivne stvarnosti apstraktnog pojma, neku stvarnost po sebi, a ne prostornu odvojenost. Termin i pojam εἶδος uvodi Platon prvobitno kao ontološko utemeljenje etike i estetike, sasvim na tragu Sokratovih etičkih istraživanja. To je u početku pojam bremenit etičkim i estetskim konotacijama i ima status vrednosnog τέλος-a: on je Dobro i Lepo u Jednom. Tako, bez ikakvih problema možemo pretpostaviti ideju sličnosti, jednog, mnoštva, pravednog, lepog, dobrog. Ali jedno ontološko načelo mora se nužno univerzalno primeniti, i tu Platon uviđa određene poteškoće, o kojima raspravlja u Parmenidu, premda bez definitivnog zaključka. Kada se termin `ideja` eksplicitno proširi, postavlja se, naime, pitanje treba li pretpostaviti i takve ideje kao što su ideja `čoveka`, `konja`, `vatre`, `vode` i slično. Platon kaže da je u tim slučajevima često i sam u nedoumici treba li dopustiti takve ideje. S druge strane, eksplicitno odbacuje postojanje takvih ideja kao što su ideje kose, prljavštine, prašine i drugih sličnih. Priznaje da je ponekad `zbunjen svim ovim i da tada počinje da misli kako nema ničega bez neke ideje`, ali čim dođe do tog stanovišta, on brzo `beži od njega`, uplašen da će `možda, upavši u neku bezdan brbljarija, sasvim propasti`. Dobro i Jedno[uredi | uredi izvor] Problem jedinstva u mnoštvu ideja Platon je nastojao rešiti uvođenjem ideje Dobra, Dobra po sebi, odnosno `vrhovnog Dobra`, koje zauzima posebno mesto u Državi. Tu se Dobro poredi sa Suncem, koje obasjava sve čineći sve predmete vidljivim za sve i stoga je na neki način izvor njihove vrednosti i lepote. Dobro daje bivstvovanje (το εἶναι) predmetima saznanja, dakle idejama, i stoga je sveobuhvatno i ujedinjujuće načelo koje nadmašuje čak i bivstvo (bitak, οὐσία) po dostojanstvu i po moći (Rep. 509b 6–10). Dobro čini da sve stvari u kojima se ono nalazi budu spoznati, ali iz njega proizlazi i samo njihovo bivstvo. Dobro je, dakle, za Platona jedno ontološko načelo, načelo bivstvovanja, stvarno po sebi i postojeće za sebe. Aristotel u Metafizici jasno kaže da Platon smatra kako su ideje uzroci štastva svih drugih stvari, a Jedno je uzrok štastva ideja. Prema tome, može se zaključiti to da su za Platona Dobro, Jedno i Lepota (iz Gozbe) identični, te da inteligibilan svet ideja svoje bivstvovanje na neki način duguje Jednom. Jedno je krajnje načelo i izvor ideja. Jedno je takođe u određenom smislu i izvor (mada ne stvoritelj u vremenu) i božanskog uma (Demijurga), koji kod Platona verovatno predstavlja simbol delovanja uma u kosmosu, odnosno `verovatno objašnjenje` (κατὰ λόγον τὸν εἰκότα) kosmosa. Dijalektika[uredi | uredi izvor] Pristup Jednom je dijalektički i postiže se `intelektom` (λόγος, Rep. 542a 5 ― b2). Kao metoda pobijanja ili dokazivanja dijalektika je bila poznata i pre Platona (na primer, kod pobijanja kretanja kod elejaca), ali je Platon prvi koji je tu reč upotrebio. Dijalektika se kod Platona prvobitno pojavljuje kao pomoćno sredstvo za uzdizanje duše na putu saznanja, od najnižeg stepena opažanja čulnih predmeta, preko razumskog shvatanja matematičkih i naučnih pojmova, sve do umne spoznaje najvišeg, odnosno ideja i vrhovnog Dobrog, iz koga sve ideje proizlaze, čime se svaka individualna duša uzdiže do `učestvovanja` u onome što je večno. Takvo utemeljenje dijalektike u dobroj se meri oslanja na sokratovske razgovore i njegovu metodologiju `ironije` i `mejeutike`. U Gozbi se daje drugačiji opis dijalektike kao spoznajne metode ka vrhovnoj Lepoti (koja je, dakle, identična sa vrhovnim Dobrom iz Države). Ta je metoda blisko povezana sa ljubavlju, jer se ona određuje kao žudnja za lepotom i rađanje u lepoti. Prvi stepen je stoga žudnja za lepim telom i u toj vezi jednoga sa drugim rađaju se u duši lepe misli. Drugi stepen je povezivanje svih lepih tela u jednu telesnu lepotu uopšte, koja je u stanju da se rađa u samoj duši, na primer u vidu umetničkih dela. Treći stepen jeste lepota duše, u kojoj se stvaraju snažna prijateljstva. Četvrti stepen je otkrivanje lepih dela u poslovima i običajima duša, a duša – žudeći za takvim lepim delima – rađa ih i sama. Peti stepen je lepota u naukama, u kojoj duša u sebi rađa saznanje i razumevanje svih prethodnih stupnjeva. Šesti i najviši stepen određuje se kao ljubav prema mudrosti, dakle kao φιλοσοφία, u kojoj duša stiče uvid u vrhovno lepo i dobro, u Lepotu i Dobro po sebi. U drugim dijalozima (Sofist, Državnik, Parmenid) prikazao je Platon dijalektiku i s njene logičko-tehničke strane kao umeće dolaženja do pojmovnog saznanja. Strukturu takve dijalektike čine dva osnovna elementa: hipoteza (ὑπόθεσις, polazni pojam, odnosno reč ili izraz kojim se polazni pojam imenuje) i dijareza (διαίρεσις, razlaganje ili deoba). Polazni pojam razlaganjem se podvodi pod širi rod ili vrstu, koja se zatim deli na svoje sastavne delove, odnosno podvrste. Naravno, ovakva logička deoba (za koju je Platon verovao da odražava stupnjeve stvarnog bivstvovanja) ne može ići u beskonačnost (ad infinitum): u jednom trenutku stiže se do ideje (podvrste) koja ne dopušta dalju deobu i ispod koje se nalaze samo konkretne, pojedinačne stvari. Te nedeljive podvrste su najniže vrste ili nedeljive vrste (ἄτομα εἴδη ili infimae species). Ovakvom deobom odnosno razlaganjem ideja sve do čulno opažajnih predmeta pribavlja se povezujuća spona između nevidljivih (τὰ ἀόρατα) i vidljivih (τὰ ὁρατά) stvari. Kako se iznad svih ideja nalazi vrhovno Dobro, to je Platon smatrao da je ovim rešio i problem odnosa između Jednog (= Dobrog) i čulno opažajnog sveta koji nas okružuje. Platonova psihologija[uredi | uredi izvor] Platonova psihologija (koju, naravno, treba shvatiti kao učenje o duši) ne predstavlja sistematski razrađenu i dosledno izvedenu celinu iz koje bi bile povučene sve nužne implikacije. Dodatnu teškoću predstavlja činjenica da je ovo svoje učenje Platon velikim delom izložio kroz `mitove` (uglavnom u Fedonu, Državi i Fedru). Premda se nikako ne može reći da je Platon te mitove smatrao pukim fantazmima, ne može se sa sigurnošću utvrditi ni to koliko ih doslovno treba uzeti niti s kolikim stepenom ozbiljnosti. Čini se sigurnim ustvrditi da je Platon bio nepokolebljiv spiritualist: duša se jasno razlikuje od tela kao čovekov najdragoceniji posed. Dalje, iz ontološkog dualizma (tj. `podele` na čulni svet i carstvo ideja) dosledno sledi psihološki dualizam: duša se određuje kao `kretanje koje samo sebe može pokrenuti` (τὴν δυναμήνην αὑτὴν κινεῖν κίνησιν) ili kao `izvor kretanja`, pa je stoga iznad tela i upravlja njime. Ustanovljujući psihološki dualizam, međutim, Platon nije nastojao (ili nije uspeo) da objasni ono najvažnije: međusobnu interakciju duše i tela. U Državi i Timaju nalazimo učenje o trodelnosti duše, koje je prihvaćeno od pitagorejaca. Prema tom učenju, dušu čine sledeća tri dela (μέρος = deo, shvaćen dakako kao načelo, funkcija ili oblik, a ne kao fizički ili materijalni kvalitet): umni deo (τὸ λογιστικόν), srčani ili voljni deo (τὸ θυμοειδές) i požudni ili nagonski deo (τὸ ἐπιθυμητικόν). Umni deo razlikuje čoveka od životinje: to je najviše formalno načelo duše, besmrtno i srodno božanskom. Dva druga `dela` duše su podložna propadanju, a od njih je plemenitiji voljni deo, i on bi trebalo da bude prirodni saveznik uma, mada se sreće i kod životinja. Umni deo duše smešta se u glavu, voljni u grudi, a nagonski ispod pojasa. Voljni deo duše smešten je u prsa u skladu s drevnom tradicijom koja ide još od Homera, ali ne može se utvrditi da li je Platon ta lociranja delova duše shvatao doslovno. Platon na jednom mestu tvrdi da je duša besmrtna, a na drugom (u Timaju) da je besmrtan samo umni deo duše. Po ovom drugom shvatanju, međutim, proizlazilo bi da su voljni i nagonski delovi duše na neki način odvojivi od razumnog dela i podložni propadanju. O ovim protivrečnostima (u smislu istinskog Platonovog stanovišta) danas se ne može doneti definitivan sud, upravo zato što je njegova psihologija ostala nedorečena i nezaokružena. To se u stvari može reći za celo Platonovo učenje o besmrtnosti duše, koje nije dosledno izvedeno. Treba, ipak, imati na umu da je Platonov glavni interes bio etički: on naglašava da je umni deo duše onaj koji treba da upravlja celinom i da u njoj deluje kao vozar. Naime, u Fedru se duša poredi sa zapregom: umni deo duše je vozar, a voljni i nagonski deo su dva konja, od kojih je onaj voljni dobar, a drugi je rđav, pa ga vozar često mora umirivati i usmeravati bičem. Dakle, cela Platonova psihologija nastala je na osnovu iskustvene činjenice da u čoveku istovremeno deluju sukobljeni porivi. Platon izlaže šest argumenata u nastojanju da dokaže besmrtnost duše: Iz suprotnog se rađa suprotno: iz zaspalog nastaje budno, iz budnog nastaje zaspalo. Kako su i život i smrt suprotnosti, te kako iz života nastaje smrt, to nužno sledi da i iz smrti nastaje život. Upoređujući jedan predmet s drugim ljudi donose sud da je jedan, na primer, lepši od drugog, drugim rečima oni iskazuju znanje o apsolutnim merilima ili normama. Kako te apsolutne norme ne postoje u čulnom svetu, to sledi zaključak da ih je ljudska duša morala opaziti u nekom stanju preegzistencije. Pošto se duša može približiti nevidljivim, nenastalim, nepropadljivim i nepromenljivim idejama, jasno je da je ona sličnija idejama nego čulnim stvarima, da je bliža onom božanskom nego onom smrtnom. Ako prihvatimo da postoje ideje, onda je jasno da prisustvo jedne ideje isključuje prisustvo njoj suprotne ideje. Ako vatra učestvuje u ideji toplote, ona ne može učestvovati u ideji hladnoće. Pošto je duša ono što jeste zato što ima udela u ideji života, iz toga sledi da ona ne može učestvovati u ideji `smrti`. Jedna stvar ne može propasti zbog spoljašnjeg uticaja, nego samo zbog nekog zla koje se nalazi u njoj samoj. Ako duša ne propada zbog svojih vlastitih unutrašnjih kvarenja, kakvi su `nepravednost, neumerenost, kukavičluk ili neznanje` – a znamo da zao čovek može živeti i duže od dobrog – nju ne mogu uništiti ni bilo kakvi spoljašnji faktori. Duša je `kretanje koje samo sebe može pokrenuti`, odnosno `izvor kretanja`, a kao početak kretanja ona ne može biti `nastala`, a nešto što je nestvoreno ne može ni propasti. Svim ovim argumentima mogu se izneti brojni prigovori, i svi se oni mogu relativno lako oboriti. Nije, najzad, sigurno koliko je jak bio stepen Platonovog ubeđenja u besmrtnost duše i u tvrdnju da će njen budući život biti u skladu s vladanjem duše `na ovom svetu`. Platon jeste došao do zanimljivih i pronicljivih psiholoških zapažanja, ali njegov je interes bio prvenstveno etički po svom karakteru. Etika[uredi | uredi izvor] Platonova je etika usmerena na postizanje najvišeg dobra, pa se može smatrati eudajmonističkom. To najviše dobro znači razvitak čoveka kao umnog i moralnog bića. Dobro se sastoji u ispravnoj srazmeri zadovoljstva i mudrosti. Naime, čovek nije `čisti um`: život lišen zadovoljstva ne bi mogao da bude jedino dobro čoveka, ma kako da um predstavlja najvišu ljudsku funkciju. Isto tako, dobro nije ni ljudski život sastavljen samo od čulnih zadovoljstava, u kome nikakvu ulogu nemaju ni um, ni pamćenje, ni saznanje, ni istinito shvatanje. Prema tome, dobar je onaj život u kojem su pomešane aktivnosti uma sa nekim zadovoljstvima, pod uslovom da su ona neškodljiva i da se uživaju umereno. Prema Platonu, dobar život pre svega podrazumeva poznavanje istinite vrste, bezvremenskih i nepromenljivih stvari, dakle ideja. Ali ne bi mogao preživeti onaj čovek koji je upoznat samo sa geometrijskim figurama i večnim idejama: on mora imati znanje i o čulno opažajnim predmetima koji nas okružuju u svakodnevnom životu. Međutim, za dobar život od ključnog je značaja da čovek bude svestan toga da se tu radi samo o `drugostepenom` znanju, da naime jasno razlikuje opažajni svet od carstva večnih ideja. Materijalnom svetu se, dakle, ne okreću leđa, ali čovek mora znati da je taj svet samo kopija carstva večnih ideja, koje se jedino može istinski spoznati u smislu νόησις. Mešavina zadovoljstva i mudrosti, koja čini dobar život, zavisi od prave mere ili srazmere. Kako je `srazmera` pre svega odlika nečeg lepog, to se dobro pojavljuje u stvari kao oblik lepog, a srazmera (συμμετρία), lepo (καλόν) i istina (ἀλήθεια) biće tri odlike onoga što je dobro. Prvo se mesto daje `pravovremenosti` (τὸ καιρόν), drugo srazmeri, lepoti ili potpunosti, treće umu u razboritosti, četvrto naukama, veštinama i ispravnim mnenjima, peto zadovoljstvima koja u sebi ne sadrže bol, a šesto umerenom zadovoljavanju požude koja je neškodljiva. Naravno, najviše dobro (summum bonum) podrazumeva spoznavanje boga, odnosno čovekovo nastojanje da postane sličan bogu, onoliko koliko je to čoveku uopšte moguće. Sličnost bogu tu znači postati pravedan uz pomoć razboritosti. Platon je zastupao Sokratovo shvatanje da su vrlina i znanje izjednačeni. Mudro je težiti onome što je dobro i korisno, a nerazborito je ići za onim što je štetno. Postoje različite vrline, prema predmetu i prema tome iz kojeg dela duše izviru, ali sve te različite vrline tvore jedinstvo jer predstavljaju izraze jednog istog znanja o dobru i zlu. Razne vrline su, dakle, sjedinjene u razboritosti, odnosno u poznavanju onoga što je istinski dobro za čoveka. Ako je to tako, ako je razboritost ili znanje isto što i vrlina, onda se vrlina može istinski spoznati, tj. naučiti. Naime, Platon je smatrao da čulni svet nije istinski predmet naše spoznaje: istinski se može spoznati samo bezvremenski, nenastali i nepropadljivi svet ideja. Prema tome, učenje da vrlina jeste znanje predstavlja izraz činjenice da dobro nije samo relativan pojam, nego da se tiče nečega po sebi što se ne menja. Inače dobro ne bi moglo biti predmet znanja. Platon je smatrao da niko ne čini zlo namerno, odnosno da niko ne čini zlo a da pritom zna da to što čini jeste zlo. Kada neko bira ono što de facto jeste zlo, on to bira zato što to nešto zamišlja kao dobro, on uprkos svom znanju bira nešto se pojavljuje kao neposredno dobro ili kao neka kratkoročna korist, kao nešto što on smatra da je u nekom pogledu dobro. Dakle, čak i u tom slučaju prisutan je aspekt `dobrote` (tj. korisnosti ili poželjnosti). Međutim, Platon za takvog čoveka uspostavlja princip moralne odgovornosti: čovek koji, uprkos svom znanju, bira nešto što je po sebi zlo, odgovoran je zato što je dopustio strastima da mu pomute razum i zamrače njegovo vlastito znanje. Prema Platonu (4. knjiga Države) postoje četiri temeljne vrline: mudrost (σοφία), odvažnost ili hrabrost (ἀνδρεία), umerenost (σωφροσύνη) i pravednost (δικαιοσύνη). Mudrost je vrlina umnog dela duše, hrabrost srčanog ili voljnog dela, dok se umerenost sastoji u jedinstvu voljnog i nagonskog dela. Pravednost se pojavljuje kao opšta vrlina, koja nastoji da svaki deo duše obavlja svoj `zadatak` u opštem skladu. Zadovoljstvo je, dakle, podređeno dobru, a um se pojavljuje kao sudija zadovoljstvima tako da dopušta samo ona koja su neškodljiva i koja su saglasna sa skladom i ustrojstvom duše i tela. Politička filozofija[uredi | uredi izvor] Na temelju svojih epistemoloških načela (istinski se može spoznati samo ono što jeste), ontoloških (ono što jeste su večne ideje, čije je krajnje načelo Jedno ili Dobro), psiholoških (umni deo duše treba da upravlja ostalim delovima) i etičkih (dobro ili vrlina je znanje koje se može naučiti), izvodi Platon svoju političku filozofiju. Naravno, Platona ne interesuje nijedna postojeća država, na primer spartanska, atinska ili persijska: u njegovoj teoriji države ispituje se u stvari kakva bi trebalo da bude država, ispituje se država po sebi, takva država da u njoj `imaju udela` (μέθεξις) one ideje koje se imenuju kao `pravedno po sebi`, `dobro po sebi` i `lepo po sebi`. Premda u Zakonima Platon donekle čini ustupke mogućnostima praktične realizacije, njega osnovna orijentacija ostaje i u tom delu koje je napisao u pozno doba svoga života: treba pronaći idealnu državu, kao uzor prema kojem svaka konkretna država treba da bude modelovana, a ako postojeće države ne odgovaraju idealu, tim gore po te države. Političkoj filozofiji posvećena su tri dijaloga: Država, Državnik i Zakoni. Država[uredi | uredi izvor] U Državi započinje rasprava o tome šta je pravednost: svi govore o tome da treba živeti i postupati pravedno, ali zna li neko šta je u stvari pravednost? Sokrat, koji vodi dijalog u ovom spisu, preporučuje da se prvo ispita šta je pravednost onako kako ona postoji u državi, jer će tako ona ista slova pravde videti `ispisana krupnije i na većoj tabli`, pa će se onda lakše preći na utvrđivanje pravde i kod pojedinca, `tragajući za sličnošću većeg u obliku manjeg` (Rep. 368e 2–369b 4). Iz ovoga se jasno vidi da je Platon smatrao kako i za pojedinca i za državu važi jedan isti apsolutni moralni zakon: on nije smatrao da je država neki organizam koji treba da se razvija bez poštovanja moralnog zakona, kao arbitar u pitanjima ispravnog i pogrešnog, nego da ona u svemu mora biti ustrojena u skladu s opštim moralnim načelom. Država postoji da bi služila potrebama ljudi. Ljudi se moraju oslanjati na pomoć i saradnju drugih ljudi u proizvodnji životnih potrepština. Zato se ljudi okupljeni na jednom mestu kao saradnici `i to zajedničko stanište mi nazivamo državom` (Rep. 369c 1–4). Tako Platon smatra da država nastaje iz ekonomskih potreba ljudi. Međutim, neće svi ljudi raditi sve poslove, nego će svako obavljati ono za šta je sposoban: tako nastaju različita zanimanja, jer svako treba da doprinosi zajednici na različite načine. Ali porastom stanovništva postojeće područje postaće nedovoljno, i zato će mu se morati pripojiti malo teritorije od suseda. Tako poreklo rata nalazi Platon u demografsko-ekonomskim uzrocima. Savršena država mora biti pravedna. Za razliku od sofista, koji smatraju da je svaka `pravda` samo izraz onoga ko je trenutno na vlasti (monarha, tiranina, oligarha, demosa), pa da je prema tome svaki zakon istovremeno i pravedan i nepravedan, Platon ustvrđuje – dosledno se pridržavajući svoje teorije ideja kao bivstvujućih opštosti – da pravednost po sebi mora postojati. Država koja sadrži u sebi takvu pravednost mora, prvo, biti takva da zadovoljava interese svih, a ne samo jednog dela društva i, drugo, ne može se zasnivati na odlukama većine, nego onih koji poseduju istinsko umno znanje (νόησις). Platonova etika je socijalna, tj. ne radi se o sreći pojedinca, nego o sreći čoveka po sebi, odnosno o sreći svih ljudi. Ta se pak sreća može postići samo u idealnoj – savršenoj državi, kakvu nam opisuje Platon u svojoj Državi. Zbog toga je njegova etika usko povezana s politikom. Životne prilike u idealnoj državi moraju biti uređene po načelu moralne određenosti pojedinca. Zato prema tri dela duše moraju biti u državi tri staleža: 1) vladari ili upravljači (umni deo duše), koji određuju zakone i načela uprave; 2) vojnici ili čuvari države (voljni deo duše), koji paze na sprovođenje zakona i štite državu od neprijatelja; 3) zanatlije – zemljoradnici i zanatlije (nagonski deo duše), koji stvaraju materijalna dobra. Država postaje savršena pravednošću, a ona se sastoji u tome da svaki od tri staleža vrši savesno svoju dužnost i to odvojeno od druga dva staleža. Raspored ljudi među tri staleža nije zasnovan na poreklu ili ma kakvoj njihovoj spoljašnjoj odlici, već isključivo na njihovoj sposobnosti saznanja, odnosno na njihovom talentu. Vladari (upravljači) države biraju se već u najranijoj mladosti među decom iz staleža čuvara. Oni će biti školovani ne samo u oblasti muzike i gimnastike (kao i ostala dva staleža), nego i u matematici i astronomiji. Njima matematika nije potrebna da bi se osposobili za izvođenje proračuna (kao trgovci), nego za shvatanje umnih stvari, da bi mogli da se okrenu od `nastajanja ka istini i bitku` (Rep. 525b 11–c 6). To je sve uvod u dijalektiku, u kojoj se kandidat počinje obučavati oko tridesete godine života, i kojom čovek započinje otkrivanje čistog bitka, čisto umnim saznanjem, bez ikakve pomoći čula, sve dok se ne dođe do dobra po sebi. Tako se budući vladar uspinje preko svih lestvica `linije spoznaje`. Nakon pet godina izučavanja dijalektike, kandidat se vraća među čuvare države, da bi stekao neophodno životno iskustvo i da bi se dokazao suočen sa različitim iskušenjima. Nakon petnaest godina, kada napuni pedeset godina života, on postaje upravljač države, i to ne zato što bi to hteo, nego po nuždi, te uređuje državu i njom upravlja koristeći kao uzor samo dobro po sebi, istovremeno vaspitavajući nove naraštaje budućih vladara. U Sedmom pismu (Ep. 325d 6–326b 4) Platon kaže (a to je njegova čuvena teza o filozofima-vladarima): `Ljudski rod se neće rešiti nesreća sve dok rod onih koji se ispravno i istinski bave filozofijom ne dođe na vlast ili dok oni koji imaju vlast ne počnu da se istinski bave filozofijom`. Ustav Platonove države je aristokratski i u mnogim aspektima, svakako s današnjeg stanovišta, totalitaran: vlast pripada najboljima, umnim ljudima koji poseduju vrlinu – filozofima. Prva dva staleža stvaraju porodicu čuvara. Pojedinac se u takvoj državi sasvim gubi. Država upravlja čitavim životom građana, ukida se privatno vlasništvo, rađanjem i vaspitavanjem dece upravlja takođe država. Prema načelima eugenike, brak građana biće pod nadzorom države, posebno među dva viša staleža. Brak služi tome da se dobije najbolje moguće potomstvo, koje će odgajati država. Porodice nema, već postoji zajednica žena i dece. To načelo sprovedeno je samo za prva dva staleža. Treći pak stalež prepušten je sam sebi. On je izvršio svoju dužnost ako je stvorio materijalnu podlogu i ako sluša čuvare, ali ne učestvuje u državnoj upravi. Istovremeno, međutim, u idealnoj državi oba pola su ravnopravna: Platon priznaje da su žene fizički slabije od muškaraca, ali zato tvrdi da su po umnim sposobnostima sasvim jednake s njima. Stoga su i ženama dostupna sva zanimanja, čak i rat, a dobro osposobljene žene biće uključene u službene dužnosti čuvara države. Pošto je u idealnoj državi celokupno obrazovanje zasnovano na načelima istine i dobra, u njoj ne može biti mesta za epske pesnike i dramatičare. Platon naravno nije slep za lepote Homerovih epova i Sofoklovih tragedija: upravo zato što se pesnici služe lepim jezikom i slikovitim predstavama, oni i jesu tako opasni. A opasni su s etičkog stanovišta, zbog načina na koji govore o bogovima, zbog načina na koji slikaju svoje raspojasane likove i slično. Platon dopušta da bi u državu možda trebalo pustiti neke pesnike, ali samo one koji stvaraju primere dobrih moralnih likova. Državnik[uredi | uredi izvor] U Državniku se tvrdi da je najbolji oblik vladavine onaj u kome vladar (ili vladari) donosi zakone za svaki pojedinačni slučaj. Međutim, to bi od vladara zahtevalo više božansko nego ljudsko znanje, pa se prelazi na razmatranje konkretnih oblika vladavine koji su realno postojeći. Od uređenih i dobrih vladavina najbolja je, prema Platonu, monarhija, tj. vladavina jednog, druga najbolja je oligarhija, tj. vladavina nekolicine, a najgora je demokratija, tj. vladavina mnoštva. Obratno, ako se pogledaju loše vladavine, onda je najgora vladavina jednog, tj. tiranija (jer ona može prouzrokovati najviše štete), druga najgora vladavina je vladavina nekolicine, a najmanje loša je vladavina mnoštva. Dakle, demokratija je, prema Platonu, `od svih zakonitih vladavina najgora, a najbolja od svih protivzakonitih` (Pol. 303a 2–8), i to zato što je ona u svemu slaba i nemoćna, pa nije sposobna ni za neko veliko dobro ni za neko veliko zlo. Zakoni[uredi | uredi izvor] U Zakonima Platon čini ustupke realnosti, odnosno mogućnostima praktične realizacije svoje idealne države. On, dakle, opisuje kako bi trebalo da izgleda jedno praktičnije, drugo najbolje državno uređenje. Platon je tu svakako pod uticajem svojih ličnih iskustava, kako vlastitih političkih nastojanja u Sirakuzi, tako i političko-ekonomskog razvitka atinskoga polisa od zemljoradničke zajednice do trgovačko-pomorske velesile helenskoga sveta. Pre svega – kaže Platon – idealni polis trebalo bi da bude udaljen od mora najmanje osamdeset stadijuma, kako bi se osiguralo da on bude zemljoradnička a ne trgovačka zajednica, tj. da bude zajednica koja proizvodi, a ne ona koja uvozi. Blizina mora, naime, prouzrokuje želju za sticanjem novca, što pak u ljudskoj duši rađa nečasne i nepostojane navike. Iz istog razloga država treba da ima novac koji će važiti samo za njene građane, a ne i van njihove zajednice. Dalje, u idealnoj državi nema mesta ni tiraniji, ni oligarhiji, ni demokratiji: svi ovi oblici vladavine podjednako su loši, jer im zajedničko to što donose zakone samo za dobrobit svog staleža, a ne cele države. Vladavinu ne treba poveriti nekome zbog njegovog porekla ili imovinskog stanja, nego isključivo zbog njegovog ličnog karaktera i dokazane sposobnosti upravljanja. Država postoji zato da bi ljudima osigurala vođenje ispravnog života, a za takav život najveći značaj ima negovanje duše. Broj građana u idealnom polisu ograničava Platon na 5.040, premda dalje kaže da u gradu treba da postoji 5.040 kuća, što bi značilo da se radi o broju porodica, a ne građana. Platon naširoko govori o postavljanju i dužnostima raznih državnih službenika. Tu je 37 čuvara zakona (νομοφύλακες) koji moraju imati između 50 i 70 godina života; veće od 360 članova; određeni broj poverenika koji će voditi brigu o muzici i gimnastici, ali od kojih je najvažniji poverenik zadužen za obrazovanje, koji će se brinuti o muškoj i ženskoj omladini; veće nadzornika (εὔθυνοι) koje će pregledati poslove činovnika po isteku njihove službe; noćno veće koje će se sastajati rano izjutra pre početka dnevnih poslova i koje će nadgledati ustav. Postojaće i odbor žena koji će nadgledati bračne parove u periodu od deset godina nakon sklapanja braka. Muškarci će u brak stupati u dobi između 30. i 35. godine života, a žene između 16. i 20. godine. S obzirom da je funkcija braka to da `državi podare što lepše i bolje potomstvo` (Nom. 783d 8–e 1), supružnici treba da se rastave ukoliko nakon deset godina nakon sklapanja braka ne dobiju decu. Vaspitanju dece posvećuje se velika pažnja. Od treće do šeste godine dečaci i devojčice igraće se zajedno, a zatim će dalje obrazovanje nastaviti odvojeno, premda Platon i dalje ne odustaje od stava da devojčice treba da imaju manje-više isto obrazovanje kao dečaci. Obrazovanje će se sastojati u poučavanju gimnastike, muzike (postojaće državna antologija stihova), aritmetike, astronomije itd. Dalje Platon izlaže različite zakone o religiji, zemljoradnji, krivičnom pravu. U vezi s ovim poslednjim, on kaže da prilikom kažnjavanja prekršilaca zakona treba voditi računa i o psihološkom stanju počinioca, te da li je delo počinjeno `ozbiljno ili u detinjoj lakomislenosti`. Njegovo razlikovanje između štete (βλάβη) i nepravde (ἀδικία) kao da anticipira kasnije pravno razlikovanje između građanskog i krivičnog prava. Građani Platonove države neće smeti da putuju u inostranstvo bez odobrenja države, a i tada samo ako su napunili četrdeset godina života. A oni koji odu u inostranstvo po povratku će `učiti mlađe kako ustanove drugih država zaostaju za njihovima` (Nom. 951 a 2–4). Istovremeno, država će u druge države slati `posmatrače` ne bi li tamo videli nešto korisno što se može usvojiti i kod kuće. Ti će posmatrači imati između 50 i 60 godina života i po povratku u domovinu podneće izveštaj `noćnom veću`. Država će, naravno, nadgledati i strance koji dolaze iz tuđine. Ropstvo[uredi | uredi izvor] U svojim gledištima prema instituciji ropstva Platon uglavnom zaostaje čak i u odnosu na savremenu atinsku praksu. Pre svega, on u potpunosti prihvata ustanovu ropstva: rob je gospodareva svojina koja se može otuđiti (Nom. 776b 5–c 3). Međutim, dok je atinski zakon dete rođeno u vezi između slobodnog čoveka i robinje smatrao slobodnim građaninom, Platon određuje da takva deca uvek treba da pripadnu gospodaru robinje. Nadalje, on čak ne pruža robovima ni onu zaštitu koju im je dodeljivao atinski zakon i koji je predviđao da