Broj strana: 380 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 23 cm Izdavač: Službeni glasnik Čuda su, prema legendama, česta u Svetoj zemlji. Kazivanja o čudima još češća. O jednom čudu priča se i u Svetoj zemlji i u Srbiji. Junaci priče su Sveti Sava Osvećeni, Sveti Jovan Damaskin i Sveti Sava Srpski. Navodno, još u šestom veku nove ere, iguman čuvene palestinske lavre, Sveti Sava Osvećeni – pre svog upokojenja koje se zbilo 532. godine – proriče da će jednoga dana, u budućnosti, manastir po­hoditi monah koji će se takođe zvati Sava, a biće carski sin. Kako će ga bratija poznati? Sveti Sava Osvećeni daje svoju „patericu“, igumanski štap izrađen od slonove kosti, i traži da bude pričvršćena pored njegovog groba. Kada dođe taj poklonik u lavru, „paterica“ će pasti pred njim. Sama, bez ičijeg pokreta i trzaja, na neobjašnjiv način. I „patericu“ odmah treba pokloniti tom pokloniku, zajedno sa ikonom Bogo­rodice Mlekopitatelnice. Bratija čuva predanje i poštuje igumanov nalog, a Sveti Jovan Damaskin, koji je dva veka kasnije u lavru doneo Bogorodicu Trojeručicu, traži da se i ona pridoda žezlu Svetog Save Osvećenog i Bogorodici Mlekopitatelnici, kada poklonik carske krvi stigne u Palestinu. Sve buduće bratije čuvaju proročanstvo. I čekaju. U trinaestom veku u lavri se pojavljuje kao prost inok Rastko Nemanjić, u monaštvu naz­van Sava. Prilazi ktitorovom grobu i žez­lo pred njim pada. Bratija je iznenađena. Raspituje se o pokloniku, saznaje da se zove isto kao osnivač njihove lavre i da je sin srpskog monarha. Još nisu sigurni kaluđeri, vraćaju igumanski štap tamo gde je stajao. Sledećeg dana, Sava Nemanjić se opet poklanja senima Svetog Save Osvećenog i štap nekadašnjeg igumana opet pada.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Dvadesetak recenica podvuceno obicnom olovkom, sve ostalo uredno! Splin Pariza - dnevnik samoće 2000-2004 - Vidosav Stevanović Život između svetova - istovremeno i muka i poklon sudbine. Dok je Vidosav bežao u Pariz, Balkanci su potrčali u istoriju i prolost, uvereni da su na putu ka nebeskom uspenju. Ušuškani u svojim nacionalnim državama, sanjaju plemenski san o bliskosti i jednakosti, bez tuđina i gospodara, pod čizmom obožavanih domaćih tirana. Ovo je knjiga o Parizu, knjiga o Balkanu, knjiga o krvavim ratovima, besmislenim satima. Knjiga o splinu. Vidosav Stevanović (Cvetojevac, Kragujevac, 27. jun 1942) srpski je pripovedač, pesnik, romansijer, scenarista i dramski pisac. Autor je tridesetak književnih dela, političke biografije Slobodana Miloševića, brojnih eseja i mnoštva tekstova. Njegove knjige prevedene su na dvadesetak jezika širom sveta. Stevanović je povremeno pisao za mnoge jugoslovenske, srpske kao i za evropske novine kao što su Le Mond, Liberasion, El Pais i Ekspresen.[1] Biografija Vidosav Stevanović rođen je 27. juna 1942. u Cvetojevcu pored Kragujevca, u Šumadiji. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Kragujevcu. Godine 1961. odlazi u Beograd na studije. Najpre je studirao stomatologiju ali onda se razboleo i, ozdravivši, odlučio da studira književnost. Malo kasnije napustio sam školsku književnost da bih se čitavim bićem posvetio pravoj književnosti. Nisam je smatrao zanimanjem već pozivom, veštinom koja zamenjuje religiju, politiku i stvarni život. — Vidosav Stevanović Nakon objavljivanja prve zbirke pripovedaka (Refuz Mrtvak, Prosveta, 1969) Vidosav Stevanović postaje u estetičkom, intelektualnom i programskom smislu jedna od najvažnijih pojava na jugoslovenskoj književnoj sceni. Zbog toga što je razorio mit o bezbrižnom životu u zemlji samoupravnog socijalizma, protiv njega je započet sudski proces koji je trajao šest godina. Nije oslobođen ni osuđen, proces je zastareo. Tih šest godina mladi pisac živeo je izvan javnosti. Vidosav Stevanović je začetnik novog pravca u literaturi koji naziva fantastični realizam. Proganjan je, osporavan, zabranjivan, istovremeno cenjen i povremeno nagrađivan. Osamdesetih godina je sa uspehom rukovodio izdavačkim kućama BIGZ i Prosveta iz Beograda. Krajem osamdesetih i početkom devedesetih za razliku od većine književnika Vidosav Stevanović odbija da se prikloni Miloševiću i njegovom programu. Sa nekoliko istomišljenika osniva Nezavisne pisce Jugoslavije (1989), Liberalni forum (1990) i Beogradski krug (1991). Ubrzo zatim Stevanović biva prinuđen da napusti Srbiju i da, bežeći preko Grčke, zatraži politički azil u Francuskoj. U Miloševićevoj Srbiji od tada je meta napada propagande, izbačen je iz školskih programa, knjižara i biblioteka, ali u Francuskoj postaje poznat pisac.[2] Prevodi njegovih romana izlaze u više izdanja a snagu odjeka koji je Stevanović imao i ima u francuskoj javnosti potvrđuje i odlikovanje iz 1999. kada je dobio Orden viteza reda Umetnosti i Literature za celokupno književno delo. Egzil u Francuskoj prekinuo je na šest meseci da bi bio direktor Radio-televizije Kragujevac, osvojene prilikom velikih demonstracija u srpskim gradovima 1996-97. Godine 2004. Vidosav Stevanović napušta Francusku i boravi u Sarajevu gde radi kao savetnik za kulturu u upravi grada. Od 2007. godine Vidosav Stevanović živi između svoje kuće pored Kragujevca i Pariza. Izdavačka kuća Koraci i grad Kragujevac objavljuju njegova Sabrana dela u 15 tomova, prekinuvši tako cenzuru koja je trajala gotovo dvadeset godina.[3] 2009. godine na imanju njegove supruge, sa grupom čitateljki i polaznica njegove škole pisanja, otvoren je Klub Vidosav[4], udruženje građana koje će se baviti organizovanjem književnih večeri, izložbama, koncertima, predstavljanjem knjiga, školom pisanja, muzičkom školom... Kao i svi ljudi sa ovih prostora, nosim u sebi nekoliko identiteta - Šumadinca, Srbina, Jugoslovena, Balkanca, Francuza, Bosanca, Evropejca i građanina sveta - i zbog toga se smatram bogatijim i slobodnijim nego ranije. — Vidosav Stevanović Delo Vidosav Stevanović Vidosav Stevanović i Saša Milenić, Beogradski sajam knjiga 2008. Ko u umetnosti ne ide na sve ili ništa, dobije ništa. Ko se prepusti ovim krajnostima, postaje ništa. Ko sebe ne izlaže svim napetostima svih krajnosti, već je ništa. — Vidosav Stevanović Prvu i jedinu zbirku pesama Trublje, Vidosav Stevanović objavio je 1967. godine u Beogradu. Usledila je zbirka pripovedaka Refuz mrtvak, 1969. Nakon toga mladi pisac 1971. godine objavljuje prvi roman Nišči a potom 1975. i drugi roman Konstantin Gorča. Slede dve zbirke pripovedaka Periferijski zmajevi, 1978. i Carski rez (1984, Andrićeva nagrada.[5] Široj publici Stevanović je možda najpoznatiji po svom romanu Testament, za koji je 1986. dobio NIN-ovu nagradu.[6] Slede romani: Ljubavni krug, 1988, Sneg u Atini, 1992, Ostrvo Balkan, 1993, Hristos i psi, 1994, Ista stvar, 1995, Abel i Liza, 2001, Milošević, jedan epitaf, politička biografija, 2001, Sibila, 2004, Demoni, 2004, Stranac koji s vama boravi 2008, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, 2008, Iskra 2008. Ima i tri neobjavljena rukopisa: romane Šta ptica kaže i O mestima tužnim i dubokoj noći i satiru Stradija i komentari. Očekuje se izlazak iz štampe njegovih dnevnika 1988-1993: Prvi dnevnik samoće i Drugi dnevnik samoće. Pored romana Vidosav Stevanović je objavio sledeće drame: Moj Lazare, monodrama, Beograd, 1981, Noćas je noć, Jugoslovensko dramsko pozorište, Beograd, 1983, Poslednji gost, pozorišni časopis Scena, 1983, Kofer naše majke, Narodno pozorište, Beograd, 1984, Daleko tamo, monodrama, Beograd, 1985, Vuk Stefanović Karadžić, monodrama, Beograd, 1987, Daleko tamo, tri monodrame, Svetlost, Kragujevac, 1988, Jovana od metroa, monodrama, Pariz, 1993, Etničko čišćenje, Nota Bene, Pariz, 1994, Tri sestre, Pariz-Botunje, 1996-2001, Narod čeka zemljotres, Botunje-Pariz, 1996-2001, Permanentna proba, Pariz, 1988-2001, Volter 222, Volter-Ferne, 1999, Laku noć i hvala na pažnji, Sarajevo, 2004, Medeja povratnica, Pariz-Sarajevo, 2006, Irena Dubrovna, Botunje, 2009. Uradio je i dva filmska scenarija: Moj Lazare i Ostrvo Balkan (sa Lordanom Zafranovićem). Napisao je petnaestak radio-drama, desetine književnih kritika i eseja, mnoštvo novinskih tekstova. U pripremi je monografija Vidosav koja će obeležiti pedesetogodišnjicu njegovog književnog rada koja bi trebalo da izađe pre međunarodnog simpozijuma o delu Vidosava Stevanovića, predviđenog za mart 2011.[7] Sabrana dela Povratak u zavičaj, promocija prvog kola sabranih dela u Knjaževsko-srpskom teatru 2008. Godine 1984, Sabrana dela u pet tomova, Narodna knjiga, Srpska književna zadruga, Beograd Godine 1989: Sabrana dela u pet tomova, Svjetlost, Sarajevo, (povodom trideset godina književnog rada) Godine 2007, prvo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac[8] Stranac koji s vama boravi, Sasvim užasnut tim monstrumom noćnim, Sneg i psi, Ista stvar, Abel i Liza, Iskra, Narod čeka zemljotres i druge drame. Godine 2008, drugo kolo Sabranih dela, Koraci, Kragujevac Refuz mrtvak,[9] Nišči, Konstantin Gorča, Periferijski zmajevi, carski rez, Testament.[10] Godine 2009, treće kolo Sabranih dela, Koraci Kragujevac Sibila, Demoni.[11] Nagrade Isidora Sekulić, 1968, Mladost, 1990, Milan Rakić, 1971, Ivo Andrić, 1985, NIN, 1986,[12] Nagrada Civis 1995. Recepcija dela i kritike Vidosav Stevanović objavljuje već pedeset godina. Prva zbirka pripovedaka izašla mu je 1969. godine (Refuz Mrtvak, Prosveta). Kao meteorit je uzburkala i osvetla mirno književno more Jugoslavije. Zbog tema kojima se bavio, inovacija u stilu i narativnom postupku, zbog originalnosti u književnom jeziku, obogaćenom žargonizmima, psovkama i neobičnim sintaksičkim obrtima, Stevanović se odmah našao u vrtlogu polemika. Od tada se o njemu govori i piše kao o rodonačelniku crnog talasa i tvorcu stvarnosne proze. Oba izraza su ideološke diskvalifikacije i ne govore o osobenostima književnog stila Vidosava Stevanovića. Književni postupak koji je Stevanović stvorio i imenovao zove se fantastični realizam, skovan prema poznatoj rečenici Dostojevskog da ništa nije fantastičnije od stvarnosti. U njemu elementi neposredne stvarnosti služe kao stepenice ka fantastičnom, fantazmagoričnom i metaforičnom. Stevanović piše da ovaj pojam obuhvata sve raznolike tipove proza u kojima se ogledao. Pojam su prihvatili kritičari koji su se ozbiljno bavili njegovim knjigama. Krajem sedamdesetih i osamdesetih godina je u Beogradu, pa i u čitavoj Jugoslaviji, postojao kult pisca Vidosava Stevanovića. Mladi ljudi su se okupljali da bi čitali njegove pripovetke i romane, a književni autoriteti su komentarisali i citirali mladog umetnika i pozivali ga u društvo. Čak i oni najusamljeniji, poput Andrića, nisu odoleli razgovorima sa buntovnikom koji je služio jedino jeziku. Ali kritika ga je zbog sadržaja njegove proze morala napasti, a nedemokratsko društvo osuditi. Ono što pažljivog čitaoca Stevanovićevih dela može začuditi je da su besmislene kvalifikacije koje su mladom piscu tada deljene poslužile kao lajt-motiv poznatim književnim teoretičarima i tumačima njegovih dela. Iz tog vremena ima dosta pogrešnog, lošeg ili zlonamernog pisanja o prozi Vidosava Stevanovića. Ipak, zavidan broj srpskih i jugoslovenskih kritičara pisao je o njemu znalački, stručno i sa nesumnjivim poštovanjem. Ali prave ocene i priznanja dobija tek u inostranstvu. Francuski prevod Periferijskih zmajeva izašao je 1981, ali punu pažnju francuskih a potom i drugih evropskih kritičara Stevanović je privukao devedesetih godina kada su najpre u Francuskoj i potom u drugim evropskim zemljama izašli prevodi trilogije Sneg i psi, započete u grčkom egzilu. Andre Klavel tada piše: Ako je Španija iz 1936. imala svog Malroa a u periodu od 1939—1945. svog Malroa, ako je Vijetnam imao svoju Neil Šehan, a Liban svoju Orianu Falaci, balkanski rat će ubuće imati svog Stevanovića. Ako se savesno analizira Stevanovićevo delo, očigledno je se radi o piscu koji se pisanju, činu stvaranja umetnosti putem jeziku ali i stvaranja samog jezika, posvećuje sa monaškom revnošću, naučničkom erudicijom i apolonovskim nadahnućem. Čitanje Stevanovićeve proze predstavlja ozbiljan zadatak. Recepcija njegovih romana zahteva budnost duha i intelektualnu pažnju ali istovremeno otvara puteve ka ekstatičkom umetničkom doživljaju u koji nas uvodi jezik, do pucanja damara, nabijen metaforama, alegorijama i sinestezijama.[1] Gotova priča, gotova knjiga – to je podnošljiva, radna verzija konačnog i savršenog teksta, koji katkada sanjamo ali ga ne možemo doseći. — Vidosav Stevanović Dvostruki dobitnik Ninove nagrade Svetislav Basara za Stevanovića kaže da je autentično srpski pisac. „Ono što je Markes za Latinsku Ameriku, Andrić i Stevanović su za Balkansko poluostrvo i Srbiju.”[13] Društveni i kulturni angažman Vidosav Stevanović Zbog uspeha prve prozne knjige Vidosav Stevanović postao je ideološki sumnjiv, politički osuđen i predmet sudskog procesa. Usledila je zabrana pojavljivanja u javnosti. Primao je skromnu platu kao urednik Prosvete, nije potpisivan na knjigama na kojima je radio. Zlovolja beogradske čaršije sručila se na buntovnog pisca u više navrata i nikada ga nije ostavila na miru. Tajne službe i beogradska čaršija dva su tesno povezana mehanizma, da ne kažem organizma, koje svaka vlast podmazuje i hrani da bi preko njih diskreditovala političke protivnike, još više prave kritičare. Tajne službe ne mogu bez čaršije koja predstavlja njihovu kritičnu masu u javnosti, čaršija ne može bez tajnih službi koje je snabdevaju temama i žrtvama kojima će se hraniti. — Vidosav Stevanović Prekinuo je rad na drugoj knjizi Niščih. Mračno raspoloženje tog vremena transponovao je u atmosferu romana Konstantin Gorča kojim je završio kragujevački ciklus. Okrenuo se porodičnom životu daleko od uznemirene gomile i snobizma beogradske čaršije. Polako je ispisivao prve beogradske priče i skupljao materijal za roman Testament. Objavljene 1978, te priče izazvale su dosta pažnje i nekoliko mlakih napada, ali se nisu našle ni na jednom spisku za nagrade: sam pisac bio je na crnim listama. Potresen bolešću i smrću svoje supruge Gordane, Vidosav Stevanović na to nije obraćao pažnju. Lečeći se od depresije, marljivo je obavljao izdavačke poslove i sticao ugled u svom drugom zanimanju. U ono vreme nimalo se ne bih iznenadio da sam ostao samo izdavač koji i ne pomišlja da može objaviti svoje knjige. Niko u Beogradu u tome ne bi zapazio ništa čudno. — Vidosav Stevanović Krajem te decenije napadi na Stevanovića slabe, delom zahvaljujući sledbenicima srpskih liberala. Iznova se pojavljuje u javnosti. Član je Uprave Udruženja književnika Srbije i učestvuje u akcijama za oslobađanje pesnika Đoga. Početkom 1982. prihvata mesto glavnog urednika, potom i direktora BIGZ-a čiji je izdavački sektor pred likvidacijom. Menja programe, uvodi nove biblioteke, aktivira marketing, oživljava džepnu knjigu, nameće moderno poslovanje prema principu nove japanske poslovne filozofije: ne proizvoditi za magacine. Sledećih pet godina BIGZ će biti najaktivniji i najuspešniji izdavač u Srbiji, među najboljima u Jugoslaviji. Objavljuje knjige i pisce koje drugi neće ili ne smeju, na spiskovima njegovih izdanja nalaze se bezmalo svi disidenti. Bilo je jasno da komunizam neće dugo. Trebalo je onesposobiti cenzuru, pripremiti javnost za slobodno društvo i pravnu državu, izbeći opasnu patetiku nacionalizma. Nisam bio jedini koji je to radio ali sam se osećao vrlo usamljenim. Danas shvatam zašto. — Vidosav Stevanović Velika očekivanja intelektualne javnosti i nezavisnih duhova, koja su kulturnom životu te decenije davala živost i raznovrsnost, pre svega u Beogradu, bila su pometena sa javne scene običnim partijskim pučem. Slobodan Milošević dokopao se vlasti u Savezu komunista Srbije, potom u čitavoj Srbiji. Prvo prikriveno, zatim sve otvorenije počelo je rešavanje srpskog nacionalnog pitanja kako su ga, na osnovu ideja SANU, Udruženja književnika i Srpske pravoslavne crkve, videli novi političari: razorni rezultati tih projekata danas su poznati svima. Pre tih događaja Vidosav Stevanović je prešao u Prosvetu koja se našla u nevoljama, godinu dana kasnije činilo se da je i ovo izdavačko preuzeće spaseno. Ali, Mirjana Marković, Miloševićeva supruga, bacila je oko na imućnu i uglednu Prosvetu. Odbijajući da radi pod prismotrom njenih izvršilaca, Vidosav Stevanović podnosi ostavku i daje otkaz i odjednom se krajem 1988. godine sa petočlanom porodicom nalazi na ulici. Institucije kulture, umetnička udruženja i kolege književnici ćute. Počinje progon koji se tri godine kasnije završava Stevanovićevim egzilom.[1] Progon i egzil Vidosav Stevanović Početkom 1989. godine Vidosav Stevanović prihvata da bude savetnik u izdavačkoj kući Svjetlost iz Sarajeva koja objavljuje drugo izdanje njegovih sabranih dela. U multietničkom gradu provodi dve relativno mirne godine. Sa nekolicinom istomišljenika osniva književno udruženje Nezavisni pisci Jugoslavije. Jedan osnivački dokument predlaže osnivanje strukovnih sindikata Nezavisnost, koji postoje i danas, drugi traži da političke partije koje se upravo osnivaju otvore arhive tajnih službi: ovu inicijativu podržali su jedino reformisti Srbije, arhive nisu otvorene ni početkom dvadeset prvog veka. Sa nekoliko nezavisnih intelektualaca u Beogradu osniva Liberalni forum koji pokušava da bude posrednik između raznih političkih opcija, bez uspeha. Na prvim slobodnim izborima krajem 1990. podržava predsedničkog kandidata Ivana Đurića i učestvuje u njegovoj kampanji. Pored osnovnog liberalnog i prozapadnog opredeljenja, imali smo i tri bitne tačke u našem programu za državu Srbiju: mir sa sobom, mir sa susedima, mir sa svetom. Nismo mogli bog zna šta uraditi usred paklenske dreke miloševićevskih medija i pomahnitalih nacionalista koji su se pripremali za rat i pljačku. Tada su srpska politička i kulturna elita doživele istorijski poraz od koga se nisu oporavile. — Vidosav Stevanović U decembru napušta mesto savetnika u Svjetlosti i povlači se u svoje selo pored Kragujevca. U prvoj godini demokratije Vidosav Stevanović i njegovi istomišljenici u Beogradu nemaju gde objavljivati. Iste sam godine ostao bez oba zanimanja, nisam mogao njima hraniti svoju porodicu. To niko nije primetio u glavnom gradu koji je drhtao od ratne groznice i nacionalnih fantazama. Morali smo otići. — Vidosav Stevanović Posle fizičkog napada na ulici, sa suprugom i sinovima beži u Grčku gde počinje trilogiju Sneg i psi. Prva knjiga Sneg u Atini izlazi na grčkom, potom na srpskom. Uz pomoć svetskog PEN-a i francuskih prijatelja uspeva stići u Francusku povodom promocije svoje trilogije i, na poziv izdavača, odlučuje da ostane u tradicionalnoj zemlji egzila. Daje brojne intervjue za novine, pojavljuje se na televizijama, učestvuje na tribinama, obilazi francuske gradove: svuda oštro kritikuje režim Slobodana Miloševića. Priključuje se Ivanu Đuriću i njegovom Pokretu demokratskih sloboda, pokušavaju ubediti evropsku javnost i političare da treba zaustaviti rat u bivšoj Jugoslaviji. Trude se da pomognu Sarajevo, grad pod bombama. Posle Dejtonskog sporazuma, obojica su kritikovali zakasnelo zaustavljanje rata, podelu Bosne i nacionalizme političara tri konstitutivna naroda. Krajem 1995. Vidosav Stevanović boravi u kući pored Kragujevca. Zgrožen atmosferom u kojoj se slave ratni zločinci i napadaju mirotvorci ponovo odlazi na put, prvo u Prag radi pisanja filmskog scenarija Ostrvo Balkan, zatim u Pariz. Suprotstavlja se tezi zapadnih vlada da je Milošević garant stabilnosti na Balkanu. U razmaku od godinu dana ostaje bez dvojice bliskih prijatelja: Dragiša Pavlović umire u Beogradu, Ivan Đurić u Parizu. Vraća se u Srbiju tokom demonstracija 1996-97, priključuje se opoziciji u Kragujevcu, zajedno osvajaju gradsku radio-televiziju, prvu slobodnu u Srbiji. Šest meseci kasnije napušta mesto direktora i odlazi za Pariz. U njegovom dnevniku iz tog perioda Kradljivci sopstvene slobode, objavljenom na francuskom, stoji rečenica da je opozicija poslednja linija odbrane režima Slobodana Miloševića. Priključuju mu se supruga i najmlađi sin, traže i dobijaju politički azil kao čist slučaj trostrukog prekršaja ženevske konvencije. Priprema i završava političku biografiju Milošević, jedan epitaf koja izlazi pre njegovog pada sa vlasti. Nova vlast u Srbiji ne poziva ga da se vrati. Sledeće godine najplodnije su u burnom životu ovog ukletog pisca. Intenzivno piše, objavljuje na raznim jezicima, putuje, oseća se dobro u francuskoj kulturnoj sredini, dobija dva sudska procesa protiv velikog izdavača, visoko francusko odlikovanje i najzad francusko državljanstvo. Ali, mučen čežnjom za svojim jezikom, sve češće putuje na prostore bivše Jugoslavije. Prihvata mesto savetnika za kulturu u Gradskoj upravi Sarajeva i u svom omiljenom gradu provodi nepune tri godine. Penzionisavši se, 2007. vraća se u kuću pored Kragujevca, sve ređe putuje, izbegava javnost i ne učestvuje u književnom životu Srbije. Uz pomoć prijatelja i izdavačke kuće Koraci proveo je znatan deo 2008. pokušavajući da probije zid ćutanja i medijsku cenzuru oko svog imena i dela. Uputio je otvoreno pismo predsedniku Republike Srbije Borisu Tadiću, ali nije dobio odgovor.[14] Ostalo mi je da napišem pismo Ivanu Đuriću: Dragi prijatelju, pobedile su naše ideje ali u rukama homunkulusa Slobodana Miloševića i ustima učenika Dobrice Ćosića, a to je gore od poraza. Ali možda je pametnije da ovo pismo uputim nekom nepoznatom u budućnosti. — Vidosav Stevanović

Bogdan Čiplić NOVI BEČEJ, 1979 Akvarel 36 x 49 cm plus ram signiran i datiran dole desno Bogdan Čiplić, sin Žarka i Sare Čiplić, učitelji novobečejski, rođen je u Novom Bečeju 2. novembra 1910. a umro 23. juna 1989. godine u Beogradu. I danas stanbenu zgradu u Novom Bečeju, do pravoslavne crkve u ulici Lole Ribara, posle više od šezdeset godina od kako su se Čiplićevi iselili iz nje, Novobečejci nazivaju Čiplićeva škola. U toj kući se rodio Bogdan Čiplić. On je srednji od tri sina Sare i Žarka Čiplića. Završio je filozofski fakultet u Beogradu 1932. godine i jedno vreme bio je asistent pri etnološkoj katedri pomenutog fakulteta. Od 1935. do 1937. godine bio je profesor u srpskim odelenjima gimnazije i učiteljske škole u Temišvaru, a zatim, kratko vreme, profesor gimnazije u Velikoj Kikindi. Krajem 1937. godine postao je profesor gimnazije u Novom Sadu, gde je ostao sve do 1945. godine tj. do završetka drugog svetskog rata. Posle rata, 1945. godine, radi kao sekretar, a zatim kao dramaturg i direktor Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, da bi 1947. godine postao direktor tog pozorišta. Na dužnosti direktora Srpskog narodnog pozorišta ostao je do kraja 1949. godine. Tada napušta službu i postaje profesionalni književnik u Beogradu, gde od 1956. do 1964. godine radi kao lektor u „Večernjim novostima`. Zbog bolesti svoje majke, prema kojoj je bio izuzetno pažljiv i nježan sin, ponovo napušta službu. Još od svoje 12. godine počeo se baviti literalnim radom. Sa svojim pesmama se javlja kao gimnazijalac u raznim listovima od Novog Bečeja, Kumanova, Kruševca do Subotice. Prvu zbirku pesama, pod nazivom POLJANA, izdao je u Novom Bečeju 2. juna 1930. godine. Pored mnoštva članaka i recenzija objavio je preko pedeset knjiga od kojih, preko dvadeset knjiga pesama i 9 romana. Prikazivani su mu na radiju, televiziji i pozorištima 18 pozorišnih komada. Za roman „Naveliko i namalo` dobio je nagradu SR Srbije, na knjigu stihova „Slatko pravoslavlje` Zmajevu nagradu Matice srpske, za dramu „Surova apoteoza` nagradu SR Srbije. Knjige su mu objavljivane u Beogradu, Novom Sadu, Subotici, Vršcu, Kikindi i Novom Bečeju, a njegovi pozorišni komadi prikazivani su: u Beogradu, Sarajevu, Ljubljani, Novom Sadu, Subotici, Mariboru, Osijeku, Prištini, Vršcu, Titovom Užicu, Novom Bečeju, Kikindi i mnogim drugim mestima širom Vojvodine. Pošto je mene posebno interesovalo njegovo pozorišno stvaralaštvo, toj strani njegovog rada posvetio sam malo više pažnje. Radio je malte ne sve pozorišne poslove, izuzev što nije bio glumac. Osnovao je i uređivao časopis „Naša scena` u Novom Sadu. Kao upravnik Srpskog narodnog pozorišta organizovao je operu u Novom Sadu. Njegova želja, da se aktivno uključi u pozorišni život učinila je da se, odmah po dolasku u Novi Sad 1937. godine, za profesora gimnazije, ponudi novosadskom dnevnom listu „Dan` da besplatno vodi rubriku pozorišna kritika, što je uredništvo lista prihvatilo. Njegov dosledni stav u kritici nije doprineo samo da je pozorište u Novom Sadu u svoj repertoar sve više uključivalo komade koji su imali napredno umetničko obeležje, nego je i sebi stvorio izvesni autoritet kod napredne novosadske omladine, što je na drugoj strani stvaralo negodovanje reakcionarne publike. O njegovoj pozorišnoj kritici profesor Stojković, u svojoj knjizi „Istorija srpskog pozorišta od srednjeg veka do modernog doba` pohvalno se izražava, a njegove recenzije su iz tog vremena sadržavale tačna zapažanja o raznim elementima inscenacije sa lepim dramaturškim analizama i posebno ističe njegov korektan stil, kao i njegovo savremeno realističko shvatanje pozorišta. Bogdanovo prvo pozorišno delo-komedija „Neverstva` igrali su diletanti u Novom Bečeju u režiji njegovog mlađeg brata Miloja Čiplića. Krajem 1939. godine ponudio je Pozorištu u Novom Sadu svoju dramu „Uspomena na Sorento`. Stavljanjem na repertoar, februara 1940. godine, komad je izazvao veliko interesovanje ne samo u Novom Sadu, nego širom Vojvodine. Prvi čin je završen sa do tada neuobičajenim aplauzom, ali su se čuli i zvižduci nacionalističke omladine, koja se plašila uspeha ove drame. U drugom činu se za vreme predstave prolamao aplauz i postojao sve burniji kada je nailazio tekst kojem se moglo dati i političko značenje. To je bila prva i poslednja predstava ovog komada. Policija je zabranila njegovo dalje izvođenje. Posle rata, 1948. godine, napisao je novi komad pod nazivom „Nad popom popa`. Komad je desetak puta davan u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Treći njegov komad bila je komedija „Varalica u Bečeju`, koji je prikazivan u vreme proslave stogodišnjice Srpskog narodnog pozorišta. Sledeći njegov komad „Traktat o sluškinjama` prikazivalo je Srpsko narodno pozorište više od 50 puta. Srpsko narodno pozorište davalo je i njegov komad „Kaplar i car`. Svi njegovi pozorišni komadi su iz vojvođanskog života, a najčešće sa novobečejskim motivima. Bogdanova dramatizacija Sremčeve pripovetke „Pop Ćira i pop Spira`, koju je dramatizovao dok je bio upravnik Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, davana je osim u novosadskom pozorištu, sedam sezona uzastopce u Narodnom pozorištu u Beogradu. Posle tridesetak godina od prve novosadske premijere ponovo je došla na repertoar Srpskog narodnog pozorišta. Istakao sam, da nisam pozvan da dajem ocenu književnog dela Bogdana Čiplića, pri tome mislim na njegovo mesto među vojvođanskim i srpskim piscima uopšte, ali zato hoću da dam svoj sud, kad se radi o njemu kao stvaraocu Novobečejcu. Možda je i u ovom slučaju potrebno uzeti nekakvu ogradu, ali ja sam tu čak smeo da tvrdim, da Novi Bečej u svojoj pisanoj prošlosti pa do danas, nije imao većeg građanina nego što je to bio Bogdan Čiplić. Teško je, da ne kažem nemoguće je, meriti veličinu pojedinih ličnosti kada se radi o sveopštem ljudskom stvaralaštvu i podvizima. Kako uporediti, primera radi, Miloša Obilića i Branka Radičevića, te tako Bogdana Čiplića, sa podvigom Aleksandra Berića, ili Bogdana i Josifa Marinkovića, kad su u pitanju različiti vidovi stvaralaštva. Ali na spisateljskom i književnom stvaralaštvu mogu mirne duše tvrditi da nema ravna. No, i ovo ostavljam Bogdanovim biografima da daju pravu ocenu i to ne samo sa stanovišta novobečejskih, već mnogo šire vojvođanskih, srpskih, pa i jugoslovenskih. Ovo smatram utoliko važnijim, jer mislim da za života, nije imao ono mesto u društvu koje mu je, po njegovom stvaralaštvu, pripadalo. Tu posebno mislim na vojvođansko društvo. Bogdan je verovatno spadao u red plodnijih vojvođanskih pisaca druge polovine dvadesetog veka, ali takva priznanja nisu ni nagoveštavana iz Vojvodine, izuzev što je dobio Zmajevu nagradu Matice srpske za knjigu stihova „Slatko pravoslavlje`, dok je dobio dve nagrade SR Srbije. Niko se nije setio da bi možda zaslužio da bude predložen makar i za dopisnog člana Akademije nauka Vojvodine, ili bar neko priznanje za životno delo i sl. Čiplić nije pripadao klanovima, niti se pojavljivao u sekcijama, društvima i udruženjima književnika. Možda je to činio u mlađim godinama svoga stvaralaštva pa se razočarao, osećajući se pomalo odbačenim, ili blaže rečeno potiskivanim od onih koji su umeli da se uspešnije probijaju kroz život, koji su na vreme shvatili da u tadašnjem društvu - na žalost - nije rad merilo vrednosti čoveka, već da čak naglašeniji značaj imaju drugi kvaliteti. Potrebno je znati šarmirati sredinu, ne misaonim rečima, već više lepršavim šalama i dosetkama na račun, posebno onih odbačenih, ili za koje se računa da će ih politički „krem` uskoro odbaciti. Trebalo je znati dodvorivati se političkim velmožama i na taj način krčiti put i svom, možda čak vrlo skromnom, stvaralaštvu, koje će se putem moćnih medija predstaviti javnosti kao izuzetno dostignuće i na taj način obezbediti istaknuto mesto u krugovima koji odlučuju ne samo o sudbinu dela nego i samog stvaraoca. Bogdanu je to bilo tuđe. Iako svojim postupcima nije nikog ugrožavao, možda je čak u izvesnim slučajevima bio prema nekom i snishodljiv, on je verovatno svojim radom, spisateljskom produktivnošću zatvarao sebi vrata koja bi mu, bez ljudske surevnjivosti, morala biti širom otvorena. Nisam, nikad, razgovarao sa njim zbog čega je otišao iz Novog Sada, da li samo zbog preseljenja roditelja u Beograd, kao i zašto se u Beogradu ograničio na svoju skromnu garsonjeru i pisaću mašinu, a u želji za relaksacijom prihvatao se slikarske četkice, slikajući akvarele, a u poslednje vreme i flomasterom u boji. Slikao je brzo ne pridržavajući se nikakvih pravila pa čak ni onih osnovnih, da ne kažem neophodnih. Slikao je onako kako je osećao u tom trenutku i kako je u tom trenutku to video i doživeo. Znao je da za dan uradi tri, četiri slike. Iz takvog brzog rada dobar deo slika je bio skromnog dometa, ali je iz tog mnoštva proizlazilo po nekoliko izvrsnih slika. To nije samo moje mišljenje, već je takvu ocenu za pojedine njegove slike dao i Zoran Petrović, profesor, baš akvarela, na Likovnoj akademiji u Beogradu, inače Bogdanov prijatelj i poštovalac. Pisao je Bogdan mnogo, slikao brzo i mnogo i voleo je te svoje slike da istakne po svim zidovima sobe i da u njima uživa. Često je, svake dve nedelje, vadio iz ramova jedne i stavljao druge i time osvežavao sobu novim slikama, ili kako je - on to znao da kaže - da time menja ambijent svoga življenja. To je bio njegov svet. Uz dva, tri mlađa prijatelja, po pravilu su to bili njegovi đaci, još dok je bio profesor u novosadskoj gimnaziji, ili oni koji su od njega učili da slikaju pa su se zbližili i postali njegovi poštovaoci, ali i njegovi bliski drugovi i prijatelji. Nije on želeo takvu odvojenost od društva već je njegova priroda bila takva - kako je meni u šali jednom rekao: - Ja sam vuk samotnjak - na prvom mestu radna, te je svaki izlazak u društvo, po kafanama, smatrao uludo izgubljenim vremenom. Mnogi književnici kao i umetnici su uglavnom provodili vreme po kafanama i u boemstvu se zbližavali sa mnogima, koji će im, ne samo praviti društvo u tim danima nerada, nego koji će im i sutra praviti reklamu za njihova dela. On to nije činio. Još u mladosti je bio povučen i pomalo izdvojen iz društva, iako je bio dobar kozer, otvoren kao čovek i iznad ostalog i muzički obrazovan, te bi kao takav u svakom kafanskom društvu mogao zauzeti dostojno mesto. Ali, nedostajalo je samo još ono malo, i to najglavnije - želja za takvim načinom života. Baš onako, kako se to u šali upotrebljava ta uzrečica „ali` - što devojci sreću kvari. Tako je „ali` bilo usmeravajuće za život Bogdana Ciplića. Znao sam ga još kao mladog čoveka, dok sam bio dečak (on je stariji od mene sedam godina), kao uvek ozbiljnog i povučenog. Znao sam ga i kao mladog profesora novosadske gimnazije, ali je sve to bilo poznanstvo iz daleka. Postali smo bliži - prisniji kad sam počeo da pišem o Novom Bečeju, negde krajem sedamdesetih godina dvadesetog veka. Želja mi je bila, da on da sud o mom rukopisu u kome opisujem Novi Bečej i život u njemu tridesetih godina ovog veka. Svesrdno je prihvatio moju molbu, napomenuvši pri tome, da se ne plašim da će moje ideje iskoristiti za svoja pisanja. Dao je pozitivnu ocenu o koncepciji moga dela, a posebno se laskavo izrazio za prve pročitane stranice što se stila i pravopisa tiče. Iznenađen - kaže on - Uzviknuo sam pa ovaj lepše piše od Veljka Petrovića! - To njegovo raspoloženje je ubrzo splasnulo, jer je u daljem delu moga rukopisa osetio - kako je on to nazvao - kancelarijski stil. Baš ova primedba naterala me je, da se potrudim, da u novoj verziji svog rukopisa koliko toliko održim onaj stil iz prvih stranica i da uklonim „kancelarijski stil` i činovničku naraciju. Koliko sam u tome uspeo pružio sam prilike mojim sugrađanima da se i sami uvere u mojoj knjizi: „Čari prošlih dana`, u kojoj opisujem Novi Bečej i život u njemu od 1929-1935. godine. Ako sam u tome uspeo, onda tu ima zasluge i Bodina kritika. Od tih dana datira naše prijateljstvo. Često sam bio Bogdanov gost, jer je voleo da sluša priče o Novom Bečeju, koje su ga - kako on kaže - prosto odmarale. Mnogo sam lepih podataka o Novom Bečeju i Novobečejcima doznao od njega. Imao je izuzetnu memoriju, a poznavao je onaj sloj novobečejskog društva koji meni nije bio dostupan. Mnoge moje inicijative javljale su se posle razgovora sa njim i saznanja koja sam od njega čuo. Tu mislim na podatke potrebne za moju knjigu „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju`. Mogao bih o tome pisati vrlo mnogo i nadugačko, ali to ne bi sve bilo od interesa za Bogdanovu biografiju, pa ću se zato zadržati na onom što smatram da je za nju bitno. Posebno što mislim, da osim mene i njegovog poštovaoca, inače njegovog učenika još iz novosadske gimnazije dr Živojina Živojinovića, sada profesora na novosadskom Filozofskom fakultetu, mnoge značajne momente, niko ne zna, a mogu biti od interesa za upoznavanje ličnosti i načina života Bogdana Ciplića u njegovom poslednjem životnom dobu. Pre nego što pređem na opisivanje tih razgovora i događaja, istaćiću da sam se i dopisivao sa njim, kad je bio odsutan iz Beograda u raznim mestima na Jadranu. Želeo je da mu pišem, a svoje odgovore je pisao na razglednicama, na kojima je maksimalno koristio, onaj njihov inače ograničen, prostor za pisanje. Strahovao sam, moram priznati, da mu odgovorim na njegovu prvu kartu-razglednicu. Bojao sam se njegove ocene moga stila i poznavanja pravopisa, jer mi je jednom prilikom pričao o svojoj „profesionalnoj deformaciji` - da ne može da sedne za kafanski sto, a da pre porudžbine ne izvrši jezičku ispravku jelovnika-cenovnika. Bio sam međutim, posebno polaskan, kada mi je na moje prvo pismo upućeno na njegovu adresu u Dubrovniku, početkom septembra 1982. godine, odgovorio razglednicom od 8. septembra (uzgred rečeno na moj rođendan) u kojoj između ostalog stoji: „Primio sam tvoje pismo puno tvojih lepih misli i zamisli, pisane ne samo divnim rukopisom nego i književnim jezikom i čvrstim pravopisom - što me sve zajedno veseli...` Možda mi je baš ova njegova ocena dala podstreka da pišem o Novom Bečeju - da proširim moja sećanja na period 1929-1935., da pokušam da istražim podatke i napišem knjigu o nastanku srpskog pozorišta, a zatim istoriju Novog Bečeja i Vranjeva i drugo. Moram, međutim, priznati, da me je - pri čitanju prvih pedesetak stranica moga rukopisa knjige „Novi Bečej i Vranjevo kroz istoriju` - prosto izmasakrirao. Sve je prilagođavao svom stilu, koji, iskrenosti radi moram reći, meni nikad nije bio prihvatljiv, bez obzira na svu njegovu jednostavnost i nastojanje da to bude nekakav narodni - banatski jezik. Išao je čak toliko daleko u ispravkama moga rukopisa, da se prosto izgubio pa je podvrgao ispravkama i sve citate, iako su ovi bili vidljivo obeleženi. To je bilo trenutno raspoloženje, jer je kasnije sva moja pisanja - moje prve dve knjige - mnogim lepim rečima, naročito što se stila i jezika tiče, prosto veličao. Da to nije bilo svojstveno samo Bogdanu, izneću i njegovo čuđenje kad mu je Zoran Petrović, profesor na Likovnoj akademiji u Beogradu - katedra za akvarele, najveći broj njegovih slika visoko ocenio, a među njima su bile i one koje je jednom, ranijom prilikom, odbacio kao bezvredne - rečima - „Ovo ništa ne vredi`. Ovim sam želeo da opravdam Bogdanov postupak prema mom rukopisu i da istaknem da svi imamo određene trenutke, kad smo spremni da budemo prestrogi prema sebi, pa naravno i prema drugima, ali kad se toga oslobodimo onda opet plivamo normalno realističkim sferama. Mnogima je Bogdan, znam iz njegovih priča, pomogao. Čitave romane, pisane nevičnim jezikom, učinio je pismenim i pogodnim za publikovanje. U jednom slučaju je, čak za dva romana istoj osobi bio više nego koautor, naravno, bez želje da sebe bilo na koji način i po tom osnovu istakne. To je bio razgovor o hrabrosti pojedinaca da pišu i onako usput on je izneo nekoliko svojih doživljaja, a naročito je imao mnogo slučajeva kada se radilo o poeziji. On, to nije govorio sa podcenjivanjem a još manje o nekom prezrenju, već naprotiv kao nešto pohvalno što ljudi žele da sebe iskažu, i da im u tome treba pomoći. Takav je bio i u slikarstvu. Imao je dva, tri svoja učenika -tako ih je on meni predstavio - i kad je hteo da mi objasni ko je kod njega dolazio, on je onda naglašavao - onaj moj učenik iz slikarstva. Bio je vrlo plodan kao pisac, iako je svaki svoj rad mnogo puta menjao i korigovao. Rekao mi je da je mnoge svoje radove - rukopise knjiga - obično po jedanaest do dvanaest puta prekucavao zbog raznih izmena i ispravki. Jednom mi je čak naglasio, da mu je žao što je neki rukopis predao u štampu bez dvanaest korekcija, jer su navodno svi ti radovi tako objavljeni, slabiji od onih koje je dvanaest puta prekucavao. To govori da njegova plodnost nije bila rezultat želje da se samo posao obavi i što više napiše, već upornog i marljivog rada. On jednostavno nije mogao da sedi da ne stvara. Marljivost je nasledio od svojih roditelja. Otac Bogdanov, Žarko, bio je izuzetno vredan i produktivan čovek, na svakom poslu kojeg se prihvatio. Njegov otac jednostavno nije mogao prihvatiti život bez rada i - kako mi je ispričao Bogdan - kada mu je saopšteno, a to je bilo u njegovoj sedamdesetoj godini života, da je penzionisan, on je tog dana i umro. Majka Sara, ne samo kao učiteljica, već i kao domaćica bila je izuzetno vredna žena. To sam imao prilike da slušam od moje sestre, koja je inače bila njena učenica u osnovnoj školi, kako je njihova kuća bila uredna i sve što je spremano za zimnicu, to je bilo prvoklasno i u tom pogledu je mnogima bila uzor. Roditelji, za razliku od Bogdana, bili su društveni i imali su puno obaveza prema prijateljima, što Bogdanu nije bila smetnja, već je možda zahvaljujući i tome, što nije imao takvih obaveza, mogao biti još produktivniji od roditelja. Nije njegova plodnost dovoljno prikazana u objavljenim knjigama i člancima. Možda je još isto toliko, ako ne i više, ostalo po fijokama raznih urednika, redakcionih odbora i izdavačkih saveta. Uostalom citiraću Bogdanove reči napisane o tome u knjizi „Tragom mezimčeta srpskog` na str. 165 gde piše: „Nevolja je za mene bila u tome što je broj mojih komada koji su odigrani u Srpskom narodnom pozorištu posle oslobođenja, bio u ogromnoj nesrazmeri prema mojoj ličnoj „produkciji` pozorišnih komada, koju sam, mislim u celini, dosad, podneo kao predlog Srpskom narodnom pozorištu da ih igra. Naravno da ih nije moglo odigrati sve i da su bili svi odlični - ima dosta, i sve ih je više, pisaca koji pišući pozorišne komade reflektiraju na pozornicu Srpskog narodnog pozorišta! Neki su se i pojavili na njoj sa svojim tekstovima, ali u porazno malom broju posebno ih računajući - na broj - prema mojim odigranim a pogotovu neodigranim! Ali to je moja privatna, lična „tragedija` kao pozorišnog pisca...` Imao je Bogdan dosta protivnika, naročito u krugovima koji su odlučivali o izdavanju ili ocenjivanju njegovih knjiga i rukopisa. Obično se kaže da protivnike imaju agresivni i nametljivi ljudi, što se za Bogdana ne može reći. Svojim radom i ponašanjem nije nikoga ugrožavao, ali njegovo samovanje je verovatno pogrešno tumačeno: bilo kao otpor i nezadovoljstvo prema uticajnim i odlučujućim ekipama, da ne kažem klanovima, ili jednostavno njegovo često pojavljivanje u člancima i mnogobrojnim rukopisima knjiga za štampu shvaćano je kao nametljivost. On jednostavno nije razmišljao o tome šta će drugi da misle o njegovom ponašanju i određenom postupku, već se trudio da ovekoveči neki događaj, pojedinca ili običaje i to onako kako ih je on doživeo ili sagledao. Takav je bio i u slikarstvu. On je takav bio i tu mu se ne bi imalo što zameriti, već bi ga pre trebalo sažaljevati što nije bio lukaviji i prepredeniji - što mi često nazivamo - mudrijim, i da se prilagođavao situaciji. Na taj način bio bi prihvaćen i on i njegova dela od onih koji su davali sud u ime javnog mnenja, ili stručnu književnu kritiku za popularizaciju odnosnog dela. On to jednostavno nije umeo, pa i kada je možda i pokušao, učinio je na pogrešan način, što mu se takođe uzimalo za greh - kao razmetljivost. Tako je jedna istaknuta ličnost novosadskog pozorišnog života u mom prisustvu i još dvojice Novobečejaca i dva službenika Srpskog narodnog pozorišta - u nevezanom razgovoru sa nipodaštavanjem govorio o Čiplićevom slikarstvu i sa potcenjivanjem ocenio njegov humani i prijateljski postupak da svojim drugovima i prijateljima pokloni svoje slike (akvarela). On je u tome video Čiplićevu razmetljivost sa bezvrednim slikama, i da je tako i njemu poklonio dva akvarela, obrativši se prisutnim službenicima Srpskog narodnog pozorišta rečima - Da li i neko od vas nije dobio na poklon od Čiplića njegove slike? - Naravno, da se na ovako izazovne reci, bivšeg glavnog čoveka Srpskog narodnog pozorišta jedan od prisutnih službenika oglasio da je i on dobio. Tako su se ti, članovi odlučujućih tela za ocenjivarije radova velikih stvaralaca odnosili prema njemu. Pri tome, moram napomenuti da, mnogi od njih, nisu ni slovca napisali i objavili, ali su zato vrlo spretni kozeri i šarmeri i zahvaljujući tim kvalitetima bili su u centru svih zbivanja i pozvani da daju sud o onom o čemu i o kome ne mogu da sude. Zahvaljujući takvima, pretpostavljam, Bogdan je morao da ode iz Novog Sada, ali kako su čitav njegov rad i njegova duša bili vezani za Vojvodinu, oni su bili u situaciji da ga uvek drže po strani i tek da tu i tamo daju propusnicu i za dela Bogdana Čiplića. On, srcem i dušom vezan za Vojvodinu, a oni koji su se dodvorili političarima i od njih ovlašćeni i promovisani da utiču na kulturni razvoj Vojvodine, su to prihvatili kao nametljivost. Da budem iskren, iznenadio sam se, kada sam u rukopisnom odeljenju Matice srpske pronašao njegova pisma iz perioda 1935-1936. godine upućena Vasi Stajiću, kao predsedniku Matice srpske, u kojima vrlo ošto protestvuje protiv postupaka književnog odbora Matice, prema mladim naprednim piscima Vojvodine. Pisma su pisana takvim tonom, da za mene predstavljaju pravo iznenađenje za takvu Bogdanovu hrabrost i odvažnost. Znači, Bogdan je još tada shvatio da je prisutna surevnjivost, a još više klanovska pristrasnost, protiv kojih se teško može boriti samo sopstvenim radom i delima. On je to shvatao, ali je bio nemoćan da se protiv toga izbori, a isto tako i nedovoljno jak da, u sebi prelomi, iskreno i opterećujuće shvatanje pojma poštenja. Bogdan je bio dobroćudan, možda to nije pravi izraz za njegovu osnovnu karakternu crtu, ali ne bi ni odgovaralo da je bio kukavica. On je uistini bio ličnost koja se dobrim delom formirala uz brižnu majku, kojoj je bio vrlo privržen, pa iako je ona imala tri sina, on je bio njeno mezimče. Usput da napomenem, on joj je tu njenu ljubav iskreno uzvratio i ona je bila sve do smrti okružena svom pažnjom i - kako mi je rekao - umrla je na njegovim rukama. Ta prevelika ljubav majke, i njena neprekidna briga za njegovo zdravlje i život, uneli su u njegov karakter dozu straha u inače odvažnu Bogdanovu prirodu. Dokaz da se radilo o velikoj odvažnosti je i njegovo napuštanje državne službe, bilo kao profesora gimnazije ili funkcionera u Srpskom narodnom pozorištu i drugim ustanovama u kojima je radio, i opredeliti se za život od samostalnog rada na području publicistike i književnosti, bila je velika smelost, više od obične odvažnosti. Izdavao je svoj list i na razne druge načine se dovijao da bude samostalan i nezavisan od bilo kakvih klanova i pojedinaca. To je bio život sa neprekidnom borbom za opstanak, ne samo za goli život, već za život na određenom dostojanstvenom nivou. Da u takvim uslovima, kakvi su tada vladali u našoj zemlji, nađe odgovarajuće izdavače za svoje mnogobrojne knjige, mogao je samo izuzetno uporan i odvažan čovek. To nije bilo jednostavno, jer je prema njegovim rečima samo u fijokama odgovornih u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu ostalo znatno više od onog što su prihvatili za štampu i prikazivanje na sceni. Izdržao je on takav život do kraja, a to je dokaz da se u osnovi radilo, iznad svega, o ponosnom, vrednom i hrabrom čoveku. Toga možda ni sam nije bio svestan, ali je on stvarno bio izuzetno smeo čovek. Bio je poseban i u tome što se prihvatao pisanja i onog gde nije bio potpuno u kursu događaja. Ali on je to svojom marljivošću i upornošću naknadnim upoznavanjem preodolevao i tako sebe osposobio da o odnosnom problemu toliko ovlada, da mu se ni od onih najupoznatijih sa odnosnim problemom nije nikad zamerilo, niti se imalo šta ozbiljnije zameriti. Bivalo je praznina i propusta, ali su oni uvek bili na margini osnovnog sadržaja dela, i kritika se u tom pogledu, kada je bila negativna, zadržavala u osnovi uvek na marginalnim delovima njegovih knjiga ili članaka. Verovatno je to svojstveno svakom čoveku, da je sazdan od mnoštva suprotnosti, pa se one izražavaju i u karakteru, ali o tome nikada do sada nisam razmišljao, dok nisam došao u situaciju da analiziram - ako to nije pretenciozno rečeno - izvesne postupke Bogdana Čiplića. On je pod uticajem roditelja, posebno majke, ostao za vreme drugog svetskog rata uz njih u Novom Sadu i to na položaju ne samo profesora, već pomoćnika direktora Gimnazije. Znajući, koliko je bio pod uticajem svog mlađeg brata Miloja, verujem da je on taj zahtev roditelja primio kao žrtvu koju podnosi u interesu Mame i Tate, umesto da se ponaša onako kako mu savest nalaže. On je, taj svoj nespokoj, ispoljio preda mnom još novembra 1944. godine, nekoliko dana posle oslobođenja Novog Sada. To je bio naš prvi susret posle rata u Novom Sadu. Kada sam ga zapitao šta je sa Miletom (Milojem) njegove reci su bile: - On je streljan u Beogradu, a ja sam eto, kao manje potreban ovom društvu, ostao živ. - To su bile reči izgovorene sa prilično patetike, jer se pomalo osećao postiđenim što i on nije pošao bratovljevim putem. Ovo je naravno moj sud, donet u momentu razmišljanja o tom razgovoru, pri pisanju ovih redova. Koliko je bio častan, odvažan, human i hrabar u odsudnim momentima ilustrovao je, prilikom Bogdanove sahrane u svom govoru Ivan Ivanji. On je između ostalog izneo, kako je kao Jevrejin uspeo da pobegne iz Banata, gde su Folksdojčeri, među prvima, sproveli genocid nad Jevrejima, u Bačku i bez ikakvih dokumenata stigao u Novi Sad. U želji da nastavi školovanje, obratio se Bogdanu Čipliću kao pomoćniku direktora novosadske gimnazije. Iskreno mu ispričao da je Jevrejin, izbeglica iz Zrenjanina, i da nema nikakvih dokaza da je završio drugi, ili treći razred gimnazije, a da ga je ustvari završio i da želi da se upiše u sledeći razred. Bogdan ga je saslušao i rekao mu da dođe sutra u školu i on će ga rasporediti u odgovarajući razred. To je Bogdan i učinio i Ivanji je nastavio sa školovanjem. Pa zar treba boljeg dokaza Bogdanove humanosti. U ovom slučaju nije bila dovoljna samo humanost, već je trebalo imati i mnogo hrabrosti, posebno, imajući u vidu njegov položaj u školi, da on to prihvati kao nešto najnormalnije i bez kolebanja. To nije bio tren, zbog koga se kasnije pokajao. Ivanji je završio školu zahvaljujući Bogdanu, koji se izložio velikom riziku, ali dobročinstva često ne pitaju za žrtve, a Bogdan je baš u tom duhu i postupio. Možda sam smeo u svojim ocenama ličnosti Bogdana Čiplića, jer su one date na osnovu nekoliko epizodnih činjenica iz njegovog bogatog života i plodnog stvaralaštva, ali to svesno činim jer mi je želja da sve ovo posluži kao skroman prilog za davanje pune i meritorne ocene o .njemu kao čoveku i stvaraocu. Kao poseban deo u ovom prilogu želim da iznesem Bogdanove želje i kolebanja oko svoje ostavštine. Negde u jesen 1981. godine, da li slučajno, ili je Bogdan tako „namontirao` našli smo se u njegovom stanu u Takovskoj ulici br. 33, drugi ulaz na prvom spratu, u 17 časova dr Živojin Živojinović, profesor na fakultetu u Novom Sadu i ja. Dr Živojinović je inače Bogdanov učenik još iz novosadske gimnazije i do Bogdanove smrti ostao je njegov poštovalac. I Bogdan je njega izuzetno cenio kao pametnog i poštenog čoveka, što možda lepo ilustruje i portret dr Živojinovića izrađen u akvarelu i koji po mom mišljenju spada u najuspelije Bogdanove, ne samo portrete, već i slike. Portret je skoro u prirodnoj veličini do pojasa. Bogdan nas je tom prilikom upoznao kako on- smrt smatra prirodnim procesom, pa prema tome i svoju. Prirodno je – kako je to imala običaj da kaže njegova mama Sara - veli Bogdan, - da stariji umiru pre mladih, a s obzirom da je on rođen 1910. godine normalno je da očekuje svoju smrt ranije nego mi mlađi. Kako nas izuzetno ceni, a poslednjih godina je opsednut onim šta će biti sa zaostavštinom posle njegove smrti, nije nalazio drugog rešenja, nego da nas dvojicu imenuje za izvršioce njegovog testamenta. Mi, pomalo iznenađeni, ali priznajem i polaskani na ukazanom poverenju, a uviđajući da je to njegovo opterećenje, bez prigovora i bilo kakvog otpora prihvatili smo njegov predlog. Napomenuo je, da on ima nekakve daljne rođake, po liniji svoje majke, u Uljmi, ali kako se oni, sve do smrti njegove Mame, nisu nikada interesovali za nju, to je i on ostao takav prema njima. Evo u glavnim crtama sadržina tog njegovog usmenog testamenta a drugog sve do pred samu smrt nije imao: Što se sahrane tiče, želi da bude sahranjen bez ikakvog ceremonijala i da se dan sahrane ne objavljuje. Da bude spaljen u prisustvu samo nas dvojice (Živojinovića i mene) i da se pepeo razaspe, bez čuvanja u kolumbariju. Tek posle sahrane može da se objavi njegova smrt. Da svu svoju skromnu imovinu ostavlja Osmogodišnjoj školi „Miloje Čiplić` u Novom Bečeju. Kada smo sve to saslušali i prihvatili, naglašavajući da smrt ne zna uvek za red, pa se može destiti da i neko od nas dvojice pre umre od njega, on je opet ponovio reči svoje majke -prirodno je da stariji umiru pre mlađih, sav razdragan kaže: - E sad mi je laknulo, kad znam da sam taj problem skinuo s vrata. Te jeseni je bio u Dubrovniku, odakle mi se javio sa 3-4 razglednice, a po povratku ispričao mi je da je bio sa jednim pravnikom, koji mu je rekao da smo nas dvojica poznanici iz Komore (dr Simić), sa kojim se konsultovao u vezi sa testamentom. Dr Simić mu je rekao da ne mora da pravi testament u pismenoj formi, ali je to ipak poželjno, i da će nas pozvati da to ozvaničimo i u sudu. Nisam nikakav komentar dao na to, već pristanak da ću se odazvati kad god on to poželi. Godine su prolazile, a on nije nikad više pominjao testament. Nikad se nisam, posle toga ni video ni čuo sa dr Živojinovićem, izuzev što me je preko Bogdana pozdravljao. Istog dana, kada je Bogdan umro, uveče me je telefonom pozvao dr Živojinović recima, da smo nas dvojica zaduženi da se brinemo o sahrani i izvršenju Bogdanovog testamenta. Kada sam mu saopštio da je Bogdan svu svoju imovinu zaveštao Matici srpskoj i da se ona obavezala da izvrši sahranu, te da mi, u tom pogledu, nemamo nikakve obaveze, on je bio prilično iznenađen, što znači da Bogdan, o promeni svoje odluke, nije ni sa njim razgovarao. Početkom 1989. godine, ili možda još krajem 1988. javio mi se telefonom da je bolestan, da je dobio trovanje hranom i čim se malo oporavi želeo bi da dođe do mene, da vidi moje slike, kao i da se malo osveži pričajući o Novom Bečeju. Rekao mi je da je pre bolesti bio u Novom Sadu i da je u Rukopisnom odeljenju Matice srpske uglavnom provodio dane. Da je za to vreme napisao tri knjige, a da je po povratku u Beograd pristupio pisanju knjige pod naslovom ,,O novobečejskoj književnoj školi` polazeći od svog oca Žarka i završavajući je sa Lazom Mečkićem. Posle nekoliko meseci, negde aprila, nazvao me je telefonom i ispričao mi, kako se trovanje hranom komplikovalo i da je zbog toga bio tri meseca u bolnici, zato mi se nije javljao, ali da sad želi da se vidimo. Rekao mi je kako je nesrećan zbog svog članka u novosadskom Dnevniku o „Golubnjači` i da se plaši da ga se svi u Vojvodini, s obzirom na nastale promene u političkim vrhovima, odriču, pa misli da ni Novobečejci, zbog toga, ne smeju da mu se jave. Kad sam mu rekao da to nema veze sa odnosom Novobečejaca, već da je on tamo uvek dobro došao i rado viđen kao vrli građanin, on je poželeo da dođe u Novi Bečej. Čak se bio i dogovorio sa Levaijem, da će biti smešten u hotelu „Tiski cvet` o trošku novobečejske Zajednice za kulturu. Na žalost - kroz nekoliko dana mi je saopštio da je dobio žuticu i da je njegova lekarka, kod koje je na odelenju ležao, posle trovanja hranom, dr Lesić naredila da odmah dođe na lečenje, u kom cilju je obezbeđena, za njega, jedna posebna soba u bolnici. Ona je znala da je on težak bolesnik i da je to poslednji stadij koji se manifestuje u vidu žutice. Pričao mi je telefonom kako je ona prema njemu bila posebno pažljiva, i da su se svi, na njenom odelenju, prema njemu odnosili sa posebnom pažnjom. Nisam mu obećao da ću ga posetiti, iako sam tu odluku doneo odmah, još dok smo razgovarali preko telefona. Posetio sam ga 8. juna 1989. po podne. Na infektivnoj klinici imao je posebnu sobicu (br. 3) i kada sam se u hodniku bolnice obratio dvema sestrama, koje su tu stajale, da bih želeo do Bogdana Čiplića, jedna od njih je odmah odgovorila: - Do našeg čika Bogdana, izvolte ja ću vas odvesti. Bilo je dva sata po podne. On je ležao na leđima gledajući u tavanicu. Kada sam se javio iznenadio se, ali me nije prepoznao. Tek kad sam rekao da sam Laza Mečkić, on se kao nikada do tada obradovao i kaže mi: - Nešto sam se zamislio, a i svetlo mi nezgodno pada pa te nisam prepoznao. Razgovarali smo o njegovoj bolesti i prešli na moje knjige, posebno na istoriju Novog Bečeja i Vranjeva. Pročitao sam mu šta sam napisao o njegovom tati. On je plačući rekao: - Dobri moj otac, kako si lepo napisao, baš ti hvala. Zamolio me je da telefoniram sekretaru Matice srpske u Novom Sadu dr Dušanu Popovu, da dođe da sačini testament, jer svu svoju imovinu ostavlja Matici. Zapitao sam ga šta ostavlja Matici? Odgovorio je: knjige, rukopise, imao je tri knjige u rukopisu - kako mi je rekao pre odlaska u bolnicu - koje je napisao u poslednje vreme dok je bio u Novom Sadu. Rekao je, verovatno da bi se opravdao zbog promenjene odluke - Ja sam dugogodišnji član Matice, a sad sam postao i počasni član i smatram da će se ti moji rukopisi tamo najbolje čuvati i biće dostupni drugima. Posle toga mi je ispričao da Ervin Mareš, penzioner iz Vršca, Trg Lenjina br. 6 tel. 814-641, navraća kod njega, jer je uzeo obavezu da sačini bibliografiju Bogdanovih izdatih knjiga. Posetiocima bolesnika bilo je dozvoljeno do 15 časova i kada sam hteo da pođem, da me bolničko osoblje ne bi na to upozorilo, on me je zadržavao da ostanem duže, jer da me zbog toga, što su kod njega retke posete, neće opominjati na vreme odlaska. Napomenuo je nekoliko puta da voli što sam došao da ga posetim, jer se nije nadao da ću doći. Saopštio sam Novobečejcima: Bati Kiseličkom, Radi Popovu, Zaretu Maljugiću i dr. o Bogdanovom teškom zdravstvenom stanju, kao i sadržinu moga razgovora sa njim u vezi zaostavštine, a pri tome naglasio da su u pitanju dani života. Po povratku iz Novog Bečeja, javio sam se sekretaru Matice dr Dušku Popovu i saopštio mu želju Bodganovu, upozorivši ga na hitnost, jer su u pitanju dani, do kada je to moguće učiniti. Kroz dan dva dr Popov, mi je javio da su obavili tu proceduru i da je u pitanju skromna imovina od 10.000 nemačkih maraka i devedeset dinara (ondašnjih - starih devedeset miliona). Možda je to, novčano gledano, skromna svota, ali je to ostavština jednog velikog čoveka, te ona kao takva, više znači nego prosta novcem izražena vrednost. Za Bogdanovu smrt saznao sam u petak 23. juna 1989. popodne - neposredno posle smrti. Istog dana uveče mi se javio dr Živojinović, računajući na našu ranije preuzetu obavezu u vezi sa testamentom. Nije mogao da shvati Bogdanov postupak, jer mu to nije nikad ni pomenuo. Na dan Bogdanove smrti uveče, oko 21 sat, razgovarao sam sa doktorkom Lesić, na čijem odelenju je ležao Bogdan, ali je umro na hirurškom, jer je pred kraj života izvršena operacija, više da bi se zadovoljila radoznalost lekara, nego kao zdravstvena intervencija. Doktorka Lesić bila je jako razočarana, što se do tog vremena iz Matice nije niko pojavio, a kod nje su Bogdanova knjižica iz banke, legitimacija i ključevi od stana i nalazi se u situaciji da ne zna kome sve to da preda. U međuvremenu je iz Novog Bečeja Bata Kiselički stupio u kontakt sa sekretarom Matice dr Popovim, o čemu sam odmah obavestio doktorku Lesić, i ona se obradovala da će ipak ubrzo biti organizovana sahrana. Rekla mi je kako je ispričala svom suprugu nesreću Bogdanovu, i kako je to strašno kad čovek nema nikog svog i pri samoj smrti. Na kraju, moram, u kratkim crtama, da objasnim čime se Bogdan zamerio beogradskim i srpskim književnicima i kulturnim poslenicima, a što je verovatno bio razlog, da se u njihovo ime nije niko ni oprostio od Bogdana Čiplića, a još manje se moglo očekivati da se oni založe da se sahrani među zaslužnim građanima Beograda. U interesu objektivnog prikaza njegovog napisa protiv pozorišnog komada „Golubnjača`, izneću kako su ga praktično izigrali vojvođanski autonomaši. Kada kažem objektivno, imam na umu činjenicu da sam bio kod Bogdana, sutradan po objavljivanju njegovog članka, protiv „Golubnjače` u novosadskom Dnevniku. Tom prilikom mi je pročitao svoj članak u rukopisu i ispričao kako se sve to odigralo. Takođe i sve neprijatnosti koje je doživeo u Beogradu već u toku dana. Posle nekoliko nedelja uspešnog prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu, našao se, na jednoj takvoj predstavi u Srpskom narodnom pozorištu i Bogdan sa svojom bivšom suprugom Vidom. Za vreme pauze između činova u foajeu - priča Bogdan - Ja sam glasno komentarisao delo i izražavao svoje nezadovoljstvo. Prosto sam se pitao - kaže on - kome to danas treba? - On je, svoje nezadovoljstvo glasno izrazio i po završetku predstave u garderobi prilikom preuzimanja kaputa. To njegovo raspoloženje čula je i Vidina drugarica, koja je prema Bogdanovom verovanju bila nekakav faktor u novosadskom partijskom „aparatu`. Sutradan, posle ove predstave, Bogdan se vratio u Beograd. Ubrzo po njegovom povratku nazvao ga je urednik novosadskog Dnevnika Štajner i zatražio, po nalogu Duška Popovića i Žike Berisavljevića, članova Predstavništva Pokrajinskog komiteta partije, da Bogdan napiše kritiku te predstave, još u toku dana, a da će on poslati službenika Dnevnika da taj kritički prikaz preuzme. „Uhvaćen` pomalo na prepad, Bogdan je napisao članak, koji nije odgovarao njegovom nivou. U njemu nije bilo kritike na umetnički nivo predstave, ili kritički prikaz dela, što bi odgovaralo njemu kao vrsnom poznavaocu pozorišne veštine, već je to učinio na način kako bi ocenu komada dao sekretar manjeg opštinskog komiteta. Nisam mu to rekao, kada mi je pročitao svoj rukopis, iz prostog poštovanja prema njemu da ga ne unesrećim. Taj članak je objavljen u Dnevniku i odmah se isplela sva ona famozna polemika i zabrana prikazivanja „Golubnjače` u Novom Sadu. Bogdanu su, posle toga, stizale preko telefona preteće poruke psovke i mnoge druge neprijatnosti doživljavao je od pojedinaca. Bilo je anonimnih pretećih pisama. Njegov pozorišni komad o Loli Ribaru, Sarajevsko pozorište je otkazalo ne tražeći da im se vrati dinarski iznos avansa, koji je Čiplić na ime ugovora sa njima primio. Bio je jako potišten što se u to uopšte upuštao, ali mi je tada tvrdio da on kao vanpartijac, ali patriota i Jugosloven smatra da „Golubnjača` podgrejava osvetničke strasti i da u tim prilikama zaoštravanja međunacionalnih sukoba, ona nama ne treba. „Golubnjača` je bila njegovo opterećenje i krajem prošle godine, posle smene vojvođanskih autonomaških rukovodilaci, pa sve do smrti. Toliko radi sećanja na jednog velikog Novobečejca, kome je Novi Bečej ležao na srcu. Neka mu je večna slava! ЧИПЛИЋ Богдан – књижевник, преводилац и управник СНП (Нови Бечеј, 2. XI 1910 – Београд, 23. VI 1989). Отац Жарко и мати Сара били су учитељи; млађи брат Милоје (в), иначе песник, кратко је радио у СНП као благајник а у штампи се јављао чланцима о новосадском театру. У родном месту је похађао основну и грађанску школу и пети и шести разред гимназије (1920-1926), седми у Сомбору (1927), а осми у Србобрану (1928). Студирао је етнологију у Бгду (1928-1932) и од новембра 1934. до фебруара 1935. радио као асистент на етнолошкој катедри Филозофског факултета. Као студент био је београдски дописник суботичког и новосадског „Југословенског дневника“, а по завршетку студија 1935. прихватио је место професора у српскохрватским одељењима гимназије и учитељске школе у Темишвару, одакле је слао дописе „Политици“, издао књижевни алманах „Живот“ и уредио истоимени часопис, који је војна цензура забранила после првог двоброја (1936). Краће време био је професор гимназије у Великој Кикинди, а 1937. је дошао у НСад, где је до 1944. био гимназијски професор а за време рата и секретар. Сарађивао је у „Летопису Матице српске“, за који је почео да пише још 1930. Окупио је групу истакнутих писаца и 1938. и 1939. објавио је две свеске „Војвођанског зборника“. У то време редовно је објављивао позоришне критике и књижевне прилоге у дневнику „Дан“. После ослобођења, од фебруара 1945, преузео је најпре функцију секретара, лектора и драматурга СНП, а потом је у дневнику „Слободна Војводина“ уређивао културну рубрику и писао позоришну критику. Од 1. VIII 1947. до 1. XII 1949. био је управник СНП – у то време поново је установљена Опера а консолидован је и драмски ансамбл после масовног одласка еминентних глумаца у новоосновано Југословенско драмско позориште у Бгду. Као амбициозан и марљив управник непрестано је бдео над пробама и представама и обилазио радионице активно учествујући у решавању текућих, како уметничких тако и практичних, проблема. Одржавао је динамичне контакте са ресорским властима и друштвено-политичким телима и руководиоцима паметно и успешно користећи њихову наклоност према позоришту и настојећи да не изигра њихово поверење. Неговао је педантност и строгост и уз изванредну екипу редитеља (Ракитин, Кулунџић, Коњовић) постигао је да у сезонама његовог управниковања СНП од свих буде прихватано као „,мезимче“ – круна ове вишедеценијске плодне сарадње је Ч. књига Трагом мезимчета србског, коју је СНП издало 1980. Ту сарадњу не може да помути ни Ч. испад у „афери Голубњача“, када је у „Дневнику“ 9. XII 1982. објавио чланак Политички копци у голубијем перју „уметности“. Од децембра 1949. деловао је као професионални књижевник. Покренуо је 1952. књижевне новине под именом „Стражилово“ и издавао их г. дана, да би потом 1953/54. прихватио уређивање „Наше сцене“. Од 1956. до 1964. био је запослен као лектор и уредник београдских „Вечерњих новости“. Последње г. живота провео је као слободан уметник. Писао је песме са тематиком из завичаја. За прозни књижевни рад (за роман На велико и на мало) награђен је наградом Владе НР Србије (1946). На конкурсу за драму у НСаду 1952. његова драма Концерт за две виолине освојила је другу награду (извођена је на Радио-Сарајеву). Змајеву награду Матице српске добио је за збирку поезије Слатко православље (1968). На сцени СНП пре рата му је извођена драма Успомена на Соренто (27. II 1940), коју је волонтерски сâм режирао и која је због полицијске забране изведена само једном: „Контроверзна Чиплићева драма Успомена на Соренто, изведена у СНП фебруара 1940, изазвала је велику буру јер је била набијена политичким конотацијама. Први чин је завршен неуобичајеним аплаузом, али су се чули и звиждуци националистичке деснице која је настојала да онемогући представу. У другом чину се опет проломио аплауз за време извођења радње на сцени и настајао је све бурнији жагор како је наилазио текст који је имао политичко значење. То је била прва и последња представа овог комада, јер је полиција забранила његово даље извођење“ (А. Об.). На репертоару СНП била је и Ч. драматизација Сремчевог дела Поп Ћира и поп Спира (17. III 1949), као и позоришни комади Над попом попа (28. V 1954), Варалица у Бечеју (24. XI 1961), Трактат о слушкињама (8. XI 1966) и Каплар и цар (25. V 1971). По одласку у пензију бавио се више сликањем него писањем. У НСаду је објављена Антологија Чиплић, коју је 2003. приредио Д. Ређеп. БИБЛ: песме – Пољана, Нови Бечеј 1930; Обећана земља (за децу), Велика Кикинда 1931; Песме за Војводину, НСад 1940; Канал Дунав-Тиса-Дунав, НСад 1949; Дивље јато, НСад 1952; Паорске баладе, НСад 1955; Мртва Тиса, Бгд 1955; Окамењена стада, НСад 1959; Опроштај са Раховом, Бгд 1960; Је л’ добро диваним, Бгд 1964; Слатко православље, Бгд 1968; Лек од смрти, НСад 1968; приповетке – Преко Тисе, 1946; Из нових дана, НСад 1948; Лекарска посета, НСад 1950; Снага земље, Бгд 1951; Стравична звона, Суботица 1958; романи – На велико на мало, НСад 1946; Дечаци са Тисе, НСад 1950; Бурно пролеће, Бгд 1951; Синови равнице, НСад 1952; Окови, Бгд 1952; Јаруга, Бгд 1953; Зид плача, Бгд 1960; Кадрил, НСад 1964; романсиране биографије – Ђорђе Зличић Цига, Бгд 1951; Пинки, Бгд 1956; Ђура Јакшић, Бгд 1959. ЛИТ: Л. Дотлић, „Успомена на Соренто“ у Новом Саду, Дан, 29. II 1940; В. М., „Успомена на Соренто“ од Богдана Чиплића, Време, Бгд, 1. III 1940; Т., Премијера Богдана Чиплића: „Успомена на Соренто“, Правда, Бгд, 3. III 1940; В. Поповић, Нова драматизација Сремчева „Поп Ћире и поп Спире“, ЛМС, 1949, књ. 363, св. 6, с. 380; М. Мирковић, Синови равнице, Нова мисао, 1953, књ. I, с. 708-709; М. Кујунџић, Над попом попа, Дневник, 27. V 1954; Б. Глишић, Једна домаћа премијера, НИН, 6. VI 1954; М. Матко (А. Панов), Над попом попа, НС, 1954, бр. 82-83, с. 2; М. Антић, Паорске баладе, Дневник, 26. II 1956; Д. Ређеп, Окамењена стада, ЛМС, 1959, књ. 383, с. 92-94; М. Антић, Богдан Чиплић, Дневник, 27. XI 1960; М. И. Бандић, Лирика равнице, Политика, 12. XI 1961; Ј. Виловац, Опет промашај, Дневник, 26. XI 1961; М. Милорадовић, Трактат о слушкињама, ЛМС, 1962, књ. 389, с. 573-575; Ђ. Ђурђевић, Аутентично сценско доживљавање Војводине, Борба, 10. XI 1966; М. Кујунџић, Бечејске служавке и њина госпођа, Дневник, 10. XI 1966; М. Мирковић, Пун шушањ слушкиња, Политика експрес, 10. XI 1966; Ж. Јовановић, Бечејска вртешка, Вечерње новости, 10. XI 1966; Д. Ређеп, Догађаји у Гоги и Бечеју, Позориште, НСад, 1968, бр. 1, с. 8; М. Кујунџић, Убио град у наћве, Дневник, 27. V 1971; Д. Поповић, У позоришту, Бгд 1973, с. 163-168.