prvo izdanje odlično stanje retko!!! Sremski Karlovci 1907, 755 strana Todor Stefanović Vilovski : Moje Uspomene (1867-1881). Prvo izdanje, Srpska manastirska štamparija u Sremskim Karlovcima, 1907. godine. Todor Stefanović Vilovski (1854-1921), poznato ime naše književnosti, istoriografije, novinarstva i politike. Zajedno sa Stevanom Ćurčićem pokrenuo je i uređivao ilustrovani mesečni list „Srbadija” (1875–1877). Bio je vlasnik i urednik ilustrovanog književnopoučnog mesečnika „Srpska zora” (1876–1877). Imao je značajnu ulogu u srpskom omladinskom pokretu. Više godina uzastopno, od 1875. do 1881, bio je predsednik studentskog društva „Zora” u Beču, a 1879. izabran je za poslanika i sekretara Srpskog narodno-crkvenog sabora u Sremskim Karlovcima. Za vreme ustanka u Bosni i Hercegovini zalagao se da Srbija i Crna Gora zarate s Turskom i izvojuju oslobođenje. Napisao je zanimljive, činjenicama bogate „Moje uspomene”, koje zahvataju vreme od 1867. do 1881. Uživao je glas vrsnog novinara i bio saradnik mnogih časopisa, kao što su: „Letopis Matice srpske”, „Otadžbina”, „Brankovo kolo”, „Delo”, „Stražilovo”, zatim „Zastava”, „Pančevac”, „Branik”, „Nova iskra”, „Novo vreme”, „Odjek”, „Trgovinski glasnik”, „Augsburger Allgemeine Zeitung”, „Wanderer”, „Politik”, „Pester Lloyd”, „Neue Freie Presse” i „Hellwalds Ausland”. Kao vrstan pisac, široko obrazovan i iskusan novinar s odličnim znanjem nemačkog jezika, Vilovski je 1881. godine iz Austrougarske prešao u Srbiju. Tu je postao urednik naprednjačkog lista „Videlo” i šef srpskog pres-biroa, na čijem čelu je dotle bio Matija Ban. Šef pres-biroa bio je u dva navrata. Prvi put od 1881. do 1887. a zatim od 1912. do 1915. godine. Za vreme srpsko-bugarskog rata 1885. bio je ne samo šef pres-biroa već i sekretar vrhovnog komandanta kralja Milana. Posle pada naprednjačke vlade juna 1887. i dolaska na vlast tzv. Savezne liberalne i radikalne vlade Vilovski je bio prinuđen da napusti Srbiju i da do jeseni 1895. živi u Beču. Sve vreme boravka u Beču, za života kralja Milana, Vilovski je bio u njegovoj službi. Bliska veza sa bivšim kraljem dokaz je da je Vilovski bio u samom vrhu društvenih i političkih zbivanja Srbije, da je imao mogućnosti mnogo šta da vidi, čuje i sazna. Pored širokog obrazovanja, prostranih znanja, raznovrsnih interesovanja i neospornih spisateljskih sposobnosti, Vilovskog je za više državne poslove u Srbiji preporučivalo i to što je bio sin carsko-kraljevskog majora Jovana Stefanovića Vilovskog, poznatog oficira, uspešnog ratnika, prvog srpskog hidrologa i velikog patriote. Stefanović se istakao u revoluciji 1848–1849. u borbama protiv Mađara, posebno u bici kod sela Vilova, u Šajkaškoj, koja se odigrala 1. aprila 1849. istorija srpske kulture 19. vek XIX veka privatni život memoari

Autor - osoba Popović, Pavle Naslov Iz književnosti : treća sveska / Pavle Popović Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1926 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Izdavačka knjižarnica Gece Kona, 1926 Pavle Popović - Iz književnosti - treća sveska 20 cm., ćir., str.220, broš ovo su članci koji su prethodno bili štampani u glasu srpske kralj. akad., srpskom knjiž. glasniku i izdanjima SKZ - jugoslovenska knj.kao celina (pristupna beseda za srpsku kralj. akademiju 11 feb.1922 g). str. 1 do 55. - vukova crna gora str. 56 do 80. - mladi njegoš ( predavanje povodom 100 te godišnjice rodjenja njegoša),str. 81 do 98. - ljubomir nenadović kao putopisac str. 99 do 147. - stojan novaković i njegov rad na lepoj književnosti str. 148 do 196 - jedan stari književni list (Vila 1865 - 1868) str. 197 do 219. Pavle Popović (Beograd, 16. april 1868 — Beograd, 4. jun 1939) je bio srpski istoričar književnosti, profesor i rektor Univerziteta u Beogradu, akademik. Rođen je u Beogradu 16. aprila (4. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. Profesor Pavle Popović je predavao na Filozofskom fakultetu u Beogradu više od trideset godina (1904 — 1938).[1] U srpskoj naučnoj i kulturnoj sredini bio je jedan od najuticajnijih profesora beogradskog filološkog kruga. Bio je urednik Srpskog književnog glasnika (1905 — 1906), osnivač Društva za srpski jezik i književnost (1910), osnivač časopisa Prilozi za književnost, jezik, istoriju i folklor (1921), predsednik Srpske književne zadruge (1928 — 1937), rektor Beogradskog univerziteta (1924 — 1928). Za vreme Prvog svetskog rata Pavle Popović se angažovao i politički. U Londonu je uređivao bilten Press Ecstracts (1916 — 1917) i bio je član Jugoslovenskog odbora. U Engleskoj je napisao i knjigu Jugoslovenska književnost čije se prvo izdanje pojavilo u Kembridžu 1918.[1] Kao jedan od tvoraca nove države, tom knjigom je očigledno želeo da pokaže, između ostalog, da njen troimeni narod (Srbi, Hrvati, Slovenci) ima i jednu zajedničku književnost. Stav koji je on, pritom, izražavao nije bio njegov lični. To je bio stav snaga koje su stvarale novu državu, a pre svega stav Jugoslovenskog odbora. Pre toga čina, Pavle Popović je već bio priznati stvaralac. Njegov izbor za profesora srpske književnosti na Velikoj školi (1904) odnosno na Beogradskom univerzitetu (od 1905) značajan je datum u istoriji srpske književnosti. Popoviću se sledeće godine (1905) na istoj katedri i na istom predmetu pridružio još jedan profesor, Jovan Skerlić. Njih dvojica će zajedno, sve do Skerlićeve smrti (1914) predavati istoriju srpske književnosti. Popović i Skerlić su svoj nastavni predmet delili tako što je Pavle Popović predavao narodnu, staru (odnosno srednjovekovnu) i srednju (dubrovačku) književnost, a Skerlić samo novu srpsku književnost. Iz tih njihovih predavanja nastale su dve knjige: Popovićev Pregled srpske književnosti (1909) i Skerlićeva Istorija nove srpske književnosti (1914). Te dve knjige zajedno i komplementarno predstavljale su srpsku književnost kao celinu. Korpus srpske književnosti, po njima, obuhvatao je četiri dela ili „oblasti“ (Popovićev izraz): narodnu, staru, srednju (tj. dubrovačku) i novu književnost. Takvo sagledavanje korpusa srpske književnosti nije bilo lično mišljenje dvojice mladih beogradskih profesora. Ono je proisticalo iz već stogodišnjeg bavljenja jutoslovenskom i srpskom književnošću kojem su značajne priloge dali: Kopitar, Šafarik, Pipin, Aleksandar Sandić, Vatroslav Jagić, Stojan Novaković i drugi. Slična podela važila je i za hrvatsku književnost koja je često obrađivana zajedno ili komplementarno sa srpskom. Pavle Popović je između dva svetska rata imao ogroman autoritet. Njegov Pregled je obilato preštampavan (ima desetak izdanja). U to vreme vršio je uticaj sličan Skerlićevoj Istoriji. Obe knjige su, na komplementaran način, predstavljale srpsku književnosg kao celinu. Između dva svetska rata, međutim, u duhu nove državne ideje, više se insistiralo na jugoslovenskoj književnosti nego na posebnim nacionalnim književnostima. U duhu te ideje nastala je, za školske potrebe, i Jugoslovenska književnost Miloša Savkovića sa pratećim hrestomatijama tekstova. I njena težnja je bila da se jugoslovenska književnost predstavi kao celina, sa jasnom namerom, kao i u knjizi Pavla Popovića pod istim nazivom, da se na nacionalnim odrednicama ne insisgira ili da se one brišu u ime zajedništva. Iz istog nastojanja se i Katedra za srpsku književnost pretvorila u Katedru za jugoslovensku književnost. Katedre pod tim imenom trajale su u više univerzitetskih centara do pred kraj šezdesetih godina ovog veka; posle toga su se transformisale u katedre za jugoslovenske književnosti (množina). Pre nego što se počela raspadati jugoslovenska država počela se raspadati jugoslovenska književnost. Knjiga Jugostvenska književnost, koju je, po nalogu jugoslovenskog Komiteta za saradnju sa inostranstvom pisao Antun Barac (1954) već je bila nagoveštaj takvog raspada. Ta knjiga ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića. Ali se u njoj od početaka, paralelno ali odvojeno, prati poseban razvoj triju jugoslovenskih literatura: srpske, hrvatske i slovenačke. To više, stvarno, nije istorija jedne već tri bliske literature. U knjizi Antuna Barca, koja ima isti naslov kao i knjige Popovića i Savkovića došlo je do još jednog značajnog pomeranja: dubrovačka književnost je kod Barca uključena u hrvatsku. To nije nova činjenica u odnosu na prethodne istorije hrvatske književnosti: hrvatski istoričari su od 19. veka dubrovačku književnosg smatrali sastavnim delom hrvatske književnosgi, kao što se ona u isgorijama srpske književnosti smatrala sastavnim delom srpske, ili bar zajedničkom srpskohrvatskom književnošću. Nova je činjenica da je posle Barca dubrovačka književnost izostavljena iz korpusa srpske književnosgi. Tako će biti učinjeno u ediciji Srpska književnost u sto knjiga koja se pojavila u izdanju Matice srpske i Srpske književne zadruge (1958 — 1966), zatim u Nolitovoj ediciji Srpska književnost u književnoj kritici u osam knjiga (1965), u Istoriji srpske književnosti Jovana Deretića (1983) i drugde. Eto jednog od glavnih političkih razloga što Pregled srpske književnosti Pavla Popovića nije bio posle Drugog svetskog rata preštampavan kao što je to činjeno sa Skerlićevom Istorijom. O Popoviću, sem toga, gotovo da i nije pisano posle Drugog svetskog rata. Svako ozbiljnije pisanje o njemu ne bi moglo da zaobiđe glavno njegovo delo i određenje prema problemima koje ono pokreće. A pošto se Popović oslanjao na veliku literaturu o srpskoj književnosti, praktično je morala da bude zapostavljena i ta literatura koja je sa njegovom vizijom bila saglasna. Imati u vidu samo Skerlićevu istoriju, a ne i Popovićevu, značilo je imati u vidu samo jedan deo srpske literature. Pošto je Skerlić, u svojoj Istoriji, uzgred negirao umetničke vrednosti i stare, odnosno srpske srednjovekovne književnosti i dubrovačke književnosti, lako se mogao steći utisak da on u svojoj Istoriji govori o srpskoj književnosti u celini. Poluvekovno potiskivanje Pavla Popovića, kao i literature, naše i strane, na kojoj je njegovo delo izraslo, pokazuje se u svoj svojoj tragičnoj besmislenosti u dane kada se jugoslovenska država raspala i kad su Srbi stavljeni u situaciju da traže nova rešenja u svim oblastima pa i u nacionalnoj filologiji. Razotkriva se da iz korpusa srpske literature nije izostavljan samo jedan njen deo, srednja (dubrovačka) književnost, već da su ugrožena i druta dva dela te literature iz Popovićevog Pregleda: stara, odnosno srpska srednjovekovna književnost i srpska narodna književnost. Pedesetogodišnje odstranjivanje Pavla Popovića iz naučne javnosti i nastavne prakse očigledno je ostavilo krupne tragove na svesti profesora koji su posle rata formirani a koji danas predaju srpsku književnost. Od četiri oblasti srpske književnosti koje je Popović uneo u svoju Jugoslovensku književnost sada Srbi iz te zajedničke jugoslovenske književnosti izlaze samo sa jednom od tih oblasti - onom koju je predavao Skerlić. Srpska književnost se tako skraćuje za više od pet vekova i sužava na veštački omeđeno duhovno područje. Kako se prema istom problemu odnose Hrvati? I hrvatski istoričari su svoju književnost (Šurmin i drugi) delili na one iste čegari oblasti: na narodnu, staru, srednju i novu književnosg. U reprezentativnoj ediciju Povijest hrvatske književnosti, koja je izašla pre petnaestak godina u sedam knjiga, postoje veoma obimne knjige posvećene i narodnoj, i staroj, i srednjoj hrvatskoj književnosti, i četiri knjige posvećene novoj. Kad se ima u vidu i situacija kod drugih slovenskih i neslovenskih naroda, ispašće da samo Srbima književnosg počinje od 18. veka i da samo narod Svetog Save i Vuka Karadžića nema i svoju srpsku srednjovekovnu i narodnu književnost. Suočeni smo poslednjih godina sa jasnim strategijama da se srpski narod fizički skrati i da mu se životni prostor suzi. Da li se ta strategija ne odnosi i na srpsku literaturu? Pre petnaesg godina na Katedri za jugoslovenske književnosti u Novom Sadu prof. dr Jože Pogačnik, nastavnik slovenačke književnosti, nastojao je da se uvedu dva nova predmeta: crnogorska i bosanskohercegovačka književnost. U tome nastojanju je imao jaku političku i stručnu podršku. Na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu ta strategija nije prošla, ali je prošla u drugim sredinama, npr. u Sarajevu. Kuda je ta strategija vodila i ko je stajao iza nje danas je jasno. Vraćanje Pavlu Popoviću i literaturi na kojoj je on izrastao potrebno je da bi se sagledalo stanje naše filologije, da bi se ona odredila prema daljoj prošlosti, kao i prema onoj najbližoj i da bismo se uopšte mogli snaći u vremenu koje dolazi. (Petar Milosavljević) Dela Pregled srpske književnosti (1909[2] Jugoslovenska književnost (1918) Nova srpska književnost 1 (posthumno, 1999) Nova srpska književnost 2 (posthumno, 2000) Narodna književnost (posthumno, 2000) Dubrovačke studije (posthumno, 2000) Milovan Vidaković (posthumno, 2000) O Njegošu (posthumno, 2000) Stara srpska književnost (posthumno, 2000) Dnevnik (posthumno, 2000) Književna kritika - književna istoriografija (posthumno, 2002) Ćirilo i Metodije (posthumno, 2004) Sveti Sava (posthumno, 2004) MG23

Centrifugalni igrač - Todor Manojlović 1930 izdanje, Beograd 1930, tvrdi orig. povez, stanje: dobro str. 95, ćirilica, Todor Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. odor `Todoš` Manojlović je rođen 17. februara 1883. godine u tadašnjem Velikom Bečkereku. Književnik, književni i likovni kritičar i teoretičar, i dramski pisac koji je svojom prvom dramom „Centrifugalni igrač“ (1930. godine) postavio temelje moderne srpske drame. Jedan je od najvećih evropejaca srpske moderne kulture. Todor Manojlović Todor_Manojlovic_(1883-1968) Todor Potiče iz ugledne i bogate srpske bečkerečke porodice Manojlović, koja je stanovala u Pupinovoj ulici. Todorovi roditelji bili su: otac Nikola Niko Manojlović advokat i Sofija Manojlović rođ. Petrović. Smrt ih je uzela u isti mah, umrli su dan za danom, `od teške bolesti`, nakon 19 godina srećnog braka. Niko je umro 6. decembra, a Soka sutradan 7. decembra 1899. godine. Ostali su iznenada bez roditelja njihovi sinovi Todor i Ivan. Brigu o njima preuzeli su Sofijine sestre Linka Krsmanović i Olga Putić, te brat Joca Petrović. Školovao se Toša kao stipendista `Avramovićeve zaklade`, jedne od 50 bogoslovskih stipendija pri srpskoj patrijaršiji u Sremskim Karlovcima. Počev od 1894. godine, kada je već bio gimnazist u Velikom Bečkereku. Stipendija je iznosila 300 f. godišnje, a on je bio čak šta više rođak zaveštačev.[1] Učio je najpre prava u varoši Nađvaradu, gde se družio sa nekoliko godina starijim mađarskim pesnikom Adi Endreom. Zajedno osnivaju grupu pisaca i umetnika nazvanu `Holnap` (Sutra). To je bila njegova `ulaznica` u književno-umetnički svet, koji će ga potpuno zaokupirati. Od 1910. godine U Minhenu studira istoriju umetnosti, i iz tog vremena je korespodencija sa bečkim književnikom Stefanom Cvajgom. Predstojeće predratne godine bezbrižno provodi u Temišvaru, Firenci, Rimu, Veneciji gde sa oduševljenjem proučava na licu mesta, staru umetnost i njene stvaraoce. Svoj prvi tekst na srpskom jeziku objavljuje 1913. godine u Letopisu Matice srpske. Reč je o prikazu prve knjige Isidore Sekulić: `Saputnici`, koji je napisao pod uplivom poznanika, pesnika Jovana Dučića.[2] Završio je Filozofski fakultet – odsek istorije umetnosti u Bazelu 1914. godine. Prvi svetski rat ga je zatekao u Italiji. Godine 1916. odlazi na Krf kao dobrovoljac, sarađuje u Srpskim novinama i Zabavniku. Od 1920. do 1924. godine bio je sekretar Opere, zatim bibliotekar Senata i profesor beogradske Umetničke akademije. Bio je 1931. godine, kratko i burno, urednik Letopisa Matice srpske u Novom Sadu. Sarađivao je sa mnogim književnim listovima i časopisima, uz veoma zapaženu prevodilačku aktivnost. Odlikovan je, između ostalih nagrada, Palmom Francuske akademije. Napisao je veliki broj pesama, eseja, članaka i kritika koje su obuhvatile sve oblasti umetničkog stvaralaštva. Od drama se izdvajaju: „Centrifugalni igrač“, Katinkini snovi, Nahod Simeon, Opčinjeni kralj, San zimske noći, Comedia dell arte. Između dva svetska rata živi u Beogradu, i učestvuje u javnom životu kao kulturni poslenik. Intenzivno je pratio umetničke događaje i pisao likovne kritike. Sudovi koje je u ovim tekstovima izrekao, povodom izložbi najznačajnijih jugoslovenskih slikara, poslužili su za današnju periodizaciju u likovnoj umetnosti 20. veka. Likovne kritike Todora Manojlovića objavljene su u redakciji Jasne Jovanov, u izdanju Gradske biblioteke Zrenjanin. Stare dane, od 1945. godine taj `večiti neženja` provodi u rodnom Zrenjaninu. Stanuje zajedno sa neudatom polusestrom Verom Putić, u ulici Maksima Gorkog 31. (to je sad ulica Vojvode Bojovića). Bio je član srpskog PEN kluba, a pod stare dane dobija niz književnih priznanja. Udruženje književnika Srbije mu dodeljuje nagradu za životno delo januara 1968. godine. Umro je ubrzo 27. marta 1968. godine, i sahranjen u porodičnoj grobnici na Tomaševačkom groblju u Zrenjaninu. Na kući gde je stanovao i umro postavljena je spomen-ploča L.1 O.6. POL. 5.

Michele Piccirillo - Mount Nebo 110 strana Jerusalim engleski bogato ilustrovana Микеле Пиццирилло је рођен у Казерта Царинола, у 1944. Он је био веома везан за своју прелепу родном граду, у његовим бројним и бучне, срдачном породице, а када се вратио из Царинола у Јерусалиму, у свом манастиру у Флагеллатион који се налазио на Студиум Библицум Францисцанум , никада није успео да понесете леп валигиата свежег моцарелом у својој земљи. Али он никада није заборавио да је научник, и да се боље част Царинола, посветио је драгоцено издање путописа који је крајем КСИВ века је написао момка, нотара Ницола МАРТОНИ, који је лутао горе у Јерусалим. Интересовање у историји ходочашће у свети град и сакралних објеката у њему, почевши од Јерусалима Басилица Васкрсења и храма Светог Сеплоцро да је држи, био је велики део његовог рада као историчар, да филолог и археолог; што је интерес је позајмила од свог господара, Отац Беллармино Багатти, пажљив издавач ходочашћа текстова четрнаестом веку, као да је од његовог фрањевачког брата, Николе Поггибонси. И проучавање историје базилике окружен и оданост Светих места на Западу, где је велика црква зове Светог Гроба ?? ?? она је више пута репродукована, нарочито у средњем веку, на неколико начина и учинила предмет замјенског култа ходочашћа. Овај посебан аспект западне хришћанске духовности је привукла велику нарочито у последње време, и у овој студији је окружен својом сјајном италијански студент, Рената Салварани. Најновија књига Мицхеле Пиццирилло говори о томе, а то је занимљива књига, као и вредна: његов главни аргумент, у ствари, да је направљен од маслиновог дрвета и седефасте модела цркве и киоск Гроба, увек слава скромне и рафиниране израде палестинаца, посебно Бетлехема. Сада када су политичке околности су порасли све теже, и да туризам чами, куелл`артигианато ризикује епрдерси и са собом ризик од замагљује просперитет многих породица, већински хришћански, али и муслиман. То је само један пример, међу многим које се могло урадити, научне и интелектуалне страсти која никада није била одвојена од свештеничког посвећености, од фрањевачког апостолата који се пре свега схвата као исказ, од грађанске храбрости која је понекад и набавила неки проблеми у тешкој ситуацији у Јерусалиму у данашње време. Пиццирилло је био човек милосрђа, али је мрзео компромис и волео истину: због тога није било неуобичајено да се умеша у полемику са свима који су покушали да га прежене. Ипак, он није имао непријатеља: напротив. Радио је на веома широком географском подручју, између Израела, Либана, Сирије, Јордана и чак Египта. Он је увек слободно кружио, чак иу вријеме напетости: он је познавао све на граничним прелазима и на контролним пунктовима; Био је пријатељ арапских политичара и људи из израелске владе, и третирају их као једнаке, био дом на суду краља Јордана, био близак пријатељ незаборавне краља Хусеина и многи чланови краљевске породице су научили од њега елементи историје и археологије. Укратко, ко је био Мицхеле Пиццирилло? Да би се правилно одговорили, било би неопходно да се направи историју престижног фрањевачког притвору у Свету земљу, која је радом средином КСИВ века на Блиском истоку радили рад хришћанске сведока и милосрђа, проучавање, похађање локалне хришћане, ходочасници, болесне, и држећи у исто време блиски и срдачни односи са локалним хришћанским заједницама, са Јеврејима, са муслиманима. Полазећи од почетка прошлог века, научни рад у случају је прецисандоси и бити ригорозније. Главни заслуга за то је дивна патроле фратри научници и авантуристи, прави пионири Кристијан Холи Ланд археологије. Они воде фрањевачког рођена у Пизи, Беллармине Багатти, који је живео између 1905. и 1990. изузетном научнику археологије Новог завета на јудео-хришћанским заједницама хришћанства Блиског истока у патристичком старости. Поред њега, треба да урадите дуги низ имена: очеве Цорбо, Аллиата, Де Сандоли и многе друге, који је успео у многим и није увек лако деценија прошлог века, и настављају да то учине, невероватну количину открића археолошки и историјски поље. Мицхеле Пиццирилло, који је стигао веома младо у Терресанту, био је омиљени ученик Оца Багатија. У Пиццириллу дугујемо откриће неколико раних хришћанских цркава, посебно од В-ВИИИ вијека на Блиском истоку, па чак и читавог, сјајан, изгубљеног града у каравану, Цаструм Мефа`а, који је за Арапе био Умм ар-Разас. Најфасцинантније и тако рећи сценографски аспект открића Пиццирилло-а састоји се од стотина квадратних метара драгоцених тепиха мозаика, чија је публикација постала позната широм свијета. Али његова ремек-дело био поприште Моунт Небо, импозантне каменитом оутцроп погледом на јордански пустињу, у равницама Моаба ?? ??, а која гледа на прелепу оазу коју ствара реке Јордан која се улива у Мртво море. Одатле, у јасним вечерима, светла Јерусалима се могу видети из далека. То је било од Небо (Посланика ?? ?? Монте, у арапском ал-Јабал Ан-Наби), који је према предању, пророк Мојсије предвиђен пре затварајући очи обећану земљу. Тамо у константинском добу настала је велика базилика посвећена њему. Отац Пиццирилло је радио за више деценија да оживи базилике је направио величанствен Санцтуари-музеј, око које су прикупили десетине обновљених мозаика и уз који је организовао манастир-хосписе ЛАБ-библиотеку под виновом лозом поред које, током летњих вечери, Сећам се да сам обузет Мицхеле много дугих, једноставне, лепе вечере често оживљена Царинола моцарела, Пецорино сира и вина смо донели из Тоскане (подударност: велики пријатељ Мицхаел и мој отац, Родолфо Цетолони, постао је бискуп Пиенза и Монтепулциано, главног града сира и црвеног вина ...). Сећам дивне лета од пре много година на планини Небо, заједно са многим пријатељима као Гуидо и Анна Ваннини, Францесцо Бандини, Луиги Марино, Массимо Папи и других који ће сви бити достојни есссере сећам, али да ће бити овде дуже позивају на један дер; једном, моја кћерка Цхиара, тада деветнаест, дошла је с нама. Са Цларејем, касније се вратила у Јерусалим, заједно с њеним сином (и мојим нечаком) Дариусом, који је постао велики пријатељ Мишел. И Мајкл се састао са моја два драгим пријатељима Јевреја у Јерусалиму, Симонета Делла Сета (сада диретттрице Институт за Тел Авив) Култура и њен супруг Масимо Торрефранца, коме дугујем Седер вечеру која је и увек ће остати међу лепше сећања на мој живот. Било је у Небу да је једне вечери почетком септембра, касно, пре задње капи вина пре одласка у спавање (ујутру, око шест сати, буђење два израелска борца нас је пробудио до кога смо већ навикли ), Рекао сам Мајклу да, ако бих могао да изаберем место да проведем последње године мог старог времена, то би било право, на планини Мојсија, близу његовог грожђа и његових мозаика. Питао сам га: `Хоћеш ли ми помоћи да дођем овамо?` Види, озбиљан сам? Погледао ме је, осмехнуо се и одговорио: `Да ли морамо да идемо тамо где нас Бог шаље?` Бог ми је уредио да напустим овај живот овде, у мојој Тоскани, неколико километара од села Перигнано, гдје је, прије више од једног века, рођен његов Маестро Беллармино Багатти. Какав велики творац егзистенцијалних парцела, велики писац, је Господ! Али остаци Мајкла ће се вратити тамо, у Јерусалим. Верујем да ће Мицхеле посветити трговима и улицама. Радићу да се то деси. Али његов споменик ће увек бити на планини Небо. Сећате ли се писања о којем се Гиусеппе Погги памти на Пиаззале Мицхелангиоло? Окрени се. Ово је његов споменик? Када се попнете на Небо, када сте на врху планине Мојсије, окрените се. То је споменик Мицхелеу Пиццириллу, научнику, археологу, свештенику, фрањевачком. Отац Мицхеле Пиццирилло је рођен у Цасанови ди Царинола , у покрајини Цасерта , 18. новембра 1944. из породице скромних порекла. Од свог детињства осећао је занимање да постане луталица и да оде за Свету Земљу . Након студија у Риму и Перугиа , преселио у последњих 16 година у Свету земљу , где је започео своју новајлија у ` реда Фриарс Минор на кастоди , похађа средњу школу у Витлејему , а затим Богословског факултета у Јерусалиму . Постао је фриар, а 1969. године руководио је свештеником. Завршио у Риму формирање у Теологији и Светом писму на Понтифичким атенама, а дипломирао је на Археологији на Факултету за књижевност и филозофију. У 1974. повратка у Јерусалим, где је почео своје наставне активности [1] , на СТУДИУМ Библицум Францисцанум [2] , и археолог, радећи са својим оцем цонфрере Беллармине Багатти . Покренуо је прве кампање ископавања и именован за директора Археолошког музеја за означавање Јерусалима [3] . Археолошки радови се простире на многим земљама Блиског истока , а први велики откриће се одвија у Јордану на планини Небо 1976. године, када је, приликом обнове у рушевинама Санцтуари Мојсија , даље ископавање довести до упали Цхапел Баптистрије, са драгоценим мозаикама из 6. века [4] . Од 1978. године учествовао је у ископавањима у Јордану у Јебел Мисхнаки, а 1984. у Ен-Нитлу [5] . У 1986. почиње прву кампању археолошких ископавања [6] у Умм ал-Расас [7] , који идентификује са библијском граду Мепхаат, где цркви Сан Паоло ринвиене још племенитих мозаици и докази хришћанске вере популације и муслиманима. Ископавања у режији оца Мицхаел довести до светло археолошки комплекс толико велики и важни да ` УНЕСКО каже, 2004. године, међу Светске баштине . Од 1987. до 2000. био је професор Палестинологије на Понтифичком библијском институту у Риму [8] [9] Као епиграфиста, проучава и интерпретира натписи на грчком, латинском, арапском и сиријском језику, који се налазе на мозаикама или на новчаницама и другим артефакатима. Велики број његових научних публикација, есеја и чланака у часописима, у којем је изложио историјских и археолошких истраживања спроведено око 25 година; Организује и подржава културне активности, као што су школи мозаика из Мадаба и Јерихона , показујући и промовисање узајамног поштовања и сарадње између различитих култура и религија, у местима често су укључени у рату [10] .

U dobrom stanju, sa posvetom autora Jevtić, Živko, 1898-1980 = Jevtić, Živko, 1898-1980 Naslov Samosvesti / Ž. Jevtić Vrsta građe poezija ; odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1928 Izdavanje i proizvodnja Kruševac : Štamparija Romanović, 1928 Fizički opis 47 str. ; 22 cm Napomene Posveta autora: Živko Jevtić, pesnik i književnik, rođen je 9.10.1898. u Bagrdanu od oca Jevtić Ljubomira i majke Jevtić Stanije. Odrastao je u seljačkoj i trgovačkoj porodici, koja je poslovala sa Bečom i Peštom, i koja mu je omogućila da završi jugoslovensku književnost na filozofskom fakultetu. Kao diplomirani student postavljen je za suplenta kruševačke gimnazije ministarskim ukazom od 4. marta 1923. god. Čudesni radni vek Živka Jevtića, prekidan odsustvima i otkazima koje je davao, trajao je do 1934. godine kada se povukao iz javnog života. Ali jedan vrstan intelektualac, jedan omiljeni profesor, i jedna pre svega nadarena književna duša je ostavio dubok trag u književnosti tog doba. Za vreme njegovog boravka u Kruševcu pokrenuto je nekoliko časopisa: `Đački glasnik`, `Krug`, `Ventiri`, pa iako nijedan od ovih časopisa nije potpisivao kao urednik, svi najozbiljniji tekstovi, prikazi, uvodnici, prilozi poezije bili su prilozi Živka Jevtića. Kruševac je ponekad postao pretesan za čoveka koji je u intelektualnom smislu nadrastao sredinu pa u dva navrata boravi u Parizu ― jednom ostaje godinu dana, a drugi put tri meseca. Iako do tada nije imao ni jednu objavljenu knjigu Živko Jevtić je ušao u čuvenu antologiju Sime Pandurovića objavljenoj 1926. godine. a koliko je vredela njegova poezija pokazuje i podatak da je u `Srpskom književnom glasniku` Živko bio zastupljen odmah iza Ive Andrića, a ispred veličina kakva je Desanka Maksimović, sa kojom je bio prijatelj i sa kojom je obavljao prepisku. Kada se govori o stvaralaštvu Živka Jevtića, ne treba olako preći preko fenomena zavičajnosti ― kaže dr Ratomir Baturan ― Morave, moravskog čoveka, te čudesne prirode, tog susreta vetrova, sudara klima ... čini se puna je mini poezija ovog pesnika. Vetar, grane ... to je najprisutniji motiv u njegovoj poeziji...` 1963. godine je izašla knjiga `Reka ljudima govori` kao jedna metafora dijaloga sa rekom. Ne treba zaboraviti da je Živko Jevtić objavio knjigu `Pripovetke` 1938. a kao mesto izdanja upisan je Bagrdan. Ovo samo govori koliko je Živko voleo svoj zavičaj, svoj Bagrdan u koji se povukao u mir i spokoj porodičnog doma u kojemu je ostao do svoje smrti. Inače, svoju prvu zbirku pesama `Samosvesti` Živko je objavio u Kruševcu 1928. godine, a drugu `Postojanje` takođe u Kruševcu 1932. godine. Zajedno sa Brankom L. Lazarevićem, Dobrijem Dimitrijevićem, Vojislavom Jankovićem zastupljen je u zbirci `Lirika` koju su štampali isto u Kruševcu 1933. godine. Zajedničkim poduhvatom biblioteke u Kruševcu i Jagodini 1990. godine objavljena je zbirka koja je objedinila tri knjige: Samosvest, Postojanje i Prisnost. Predgovor ovom izdanju učinio je dr Radomir Baturan, jedan od istraživača Živkovog života i dela, koji je najviše i uložio truda u to. `Baturan je ubedljivo dokazao da delo Živka Jevtića zauzima visoko mesto u književnosti između dva svetska rata i da se uklapa u linije srpske metafizičke lirike od njenih početaka u srednjem veku do dana današnjeg. Stoga Baturanova reafirmacija Živka Jevtića predstavlja ne samo zakasnelo priznavanje kritičarske nepravde prema ovom tragičnom stvaraocu, nego i važno književno istorijsko otkriće i vrlo solidan doprinos istoriji srpske književnosti, rekao je mr Milan Radulović na promociji ove knjige u jagodinskoj biblioteci 1996. godine. O Živku Jevtiću može još mnogo toga da se kaže, o njemu je izlazio feljton `Živko Jevtić ili spirala tragizma` u Novom Putu, a potpisao ga je novinar i književnik Živorad Đorđević. O njemu su pisali Radomir Konstatinović, Milan Simić, Nikodije Spasić, Milan Nuikolić, književnik iz Kragujevca, inače rođeni Bagrdanac i mnogi drugi. Na kraju njegov pesnički sabrat Antonije Marinković kaže: `Njegova priča i započinje i završava se u Bagrdanu nadomak Jagodine i omeđena je godinama 1898 i 1980. Između je život koji je ovog čoveka nosio na razne strane vezujući ga čudnim nitima za dva grada: Kruševac i Pariz. Ovaj čovek je po rođenju Bagrdanac, po opredeljenju pesnik, po pesničkoj vokaciji metafizimar koji piše dušom bagrdanskog seljaka, bagrdanske šume, zvukova, vinograda, po obrazovanju profesor, po značaju književnog dela još uvek neistražen i nevalorizovan `svitac što se ritmički pali i gasi u noći`.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Retko !!! Pripovetka Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Anri Rene Alber Gi de Mopasan (franc. Henry René Albert Guy de Maupassant; Turvil sir Arke, 5. avgust 1850 — Pariz, 6. jul 1893) bio je francuski realistički pisac. Mopasan je rođen u mestu Šato de Miromenil (Château de Miromesnil), kod Djepa u Francuskoj. Pisao je pripovetke i romane. Iako su njegovi `Stihovi` bili početnički neuspeh, Mopasan prozaist je postao `najveći pesnik maglene i hladne normandijske ravnice, neprolazne lepote njenih nežnih i strastnih pejzaža`. Kad piše o ljudima, to su ljudi `koji su izgubili volju za životom`. Čak i kad vole život, junaci njegovih novela i priča ne umeju da žive. Oni su žrtve strasti i tragičnih nesporazuma. Mopasanovi su bili stara lorenska porodica koja se doselila u Normandiju sredinom 18. veka. Njegov otac se 1846. oženio Lorom de Poateven (Laure Le Poittevin), devojkom iz dobrostojeće građanske porodice. Lora i njen brat Alfred su se u detinjstvu često igrali sa sinom ruanskog hirurga, Gistavom Floberom, koji je kasnije snažno uticao na život Mopasana.[3] Bila je to žena neuobičajenog literarnog ukusa za to vreme, a vrlo dobro je poznavala klasike, naročito Šekspira. Budući da je bila razdvojena od muža, svoja dva sina, Gija i Ervea, podizala je sama. Sve do svoje trinaeste godine, Gi je sa svojom majkom živeo u Etretau, gde je neometano rastao uživajući u blagodetima primorskog sela: znao je često sa ribarima ići u ribolov ili razgovarati sa lokalnim seljacima na njihovom dijalektu. Bio je toliko privržen majci da je, nakon što je upisan na bogosloviju u Ivetou, vrlo brzo uspeo u nastojanju da bude izbačen iz škole i da se vrati majci.[4] Iz te faze njegovog života potiče i njegova izražena odbojnost prema religiji. Potom je bio poslat u ruanski Licej Pjer Kornej, gde je počeo da se interesuje za poeziju, ali se uspešno oprobao i u glumi.[5] Francusko-pruski rat izbio je ubrzo nakon što je Gi završio koledž 1870. godine, pa se on odmah prijavio kao dobrovoljac, časno se boreći na frontu. Nakon završetka rata 1871. godine, napustio je Normandiju i došao u Pariz, gde je sledećih deset godina radio kao pomorski službenik. U tih deset godina jedina razonoda mu je bila veslanje po Seni nedeljom i praznicima. U to vreme Gistav Flober mu je postao tutor i svojevrstan literarni vodič u njegovim književnim i novinarskim počecima. U Floberovoj kući susreo je ruskog romanopisca Ivana Turgenjeva i Emila Zolu, kao i mnoge druge predstavnike realizma i naturalizma. U to vreme piše pesme i kratke drame. Godine 1878. prešao je u Ministarstvo javnog informisanja, gde je postao spoljni urednik nekoliko vodećih novina tog vremena kao što su Figaro, Žil Bla, Goloaz i L Eko d Pari, dok je svoje slobodno vreme posvetio pisanju romana i pripovedaka. Godine 1880. objavio je svoje prvo remek-delo Boule de suif, koje je odmah postiglo velik uspeh. Flober je to delo opisao kao „remek-delo za sva vremena“. Mopasanov najplodniji period bio je od 1880. do 1891. Postavši slavan svojom prvom pripovetkom, marljivo je pisao i stvarao dva, a ponekad i četiri dela godišnje. Srećan spoj književnog talenta i smisla za biznis doneo mu je pravo bogatstvo. Godine 1881. objavio je prvu knjigu pripovedaka pod naslovom Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), koja je u samo dve godine dostigla dvanaest izdanja. Godine 1883. završio je svoj prvi roman Jedan život (Une Vie), koji se za manje od godinu dana prodao u 25.000 primeraka. Bel-Ami Mopasanov grob na Monparnasu U svojim romanima je detaljnije razrađivao zaplete iz svojih pripovedaka. Njegov drugi roman, Bel-Ami, koji je izdat 1885, dostigao je trideset sedam izdanja za samo četiri meseca. Njegov tadašnji izdavač dobro je plaćao svako njegovo novo remek-delo, a tom periodu Mopasan je napisao i roman Pjer i Žan, koji mnogi smatraju njegovim najboljim romanom. Od rođenja povučen, voleo je samoću i meditaciju. Često je putovao u Alžir, Italiju, Englesku, Bretanju, Siciliju, Overnju i sa svakog putovanja vraćao se sa novom knjigom. Krstario je na svojoj jahti „Bel-Ami“, nazvanoj po njegovom romanu. Ovako buran život nije ga sprečavao da se sprijatelji sa najslavnijim književnicima tog vremena: Aleksandar Dima Sin mu je bio kao drugi otac; u E le Benu je sreo Ipolita Tena i bio oduševljen ovim filozofom i istoričarem. Flober je i dalje igrao ulogu njegovog literarnog „kuma“. Mopasanovo prijateljstvo sa piscem Gonkurom bilo je kratkog veka: njegova otvorena i praktična narav suprotstavila se atmosferi tračeva, skandala, licemerja i podmetanja koju su Gonkur i njegov brat stvorili u salonima nameštaja iz 18. veka. Mrzeo je ljudsku komediju i društvenu farsu. U kasnijim godinama kod njega se razvila gotovo bolesna želja za samoćom i samoočuvanjem, uz stalan strah od smrti te manija proganjanja zajedno sa simptomima sifilisa zarađenog u mladosti. Godine 1891. potpuno je izgubio razum, a umro je dve godine kasnije, jula 1893, mesec dana pre 43. rođendana. Gi de Mopasan pokopan je na groblju Monparnas u Parizu. Najvažnija dela Boule de suif, pripovetka, 1880. Kuća Telijeovih (La Maison Tellier), zbirka pripovedaka, 1881. Romani Jedan život (Une Vie, 1883) Bel-Ami (Bel-Ami, 1885) Posle ljubavi (Mont-Oriol, 1887) Pjer i Žan (Pierre et Jean, 1888) Jaka kao smrt (Fort comme la mort, 1888) Naše srce (Notre coeur, 1890)

ISTORIJA SRPSKOG USTANKA 1-2 OD LAZARA ARSENIJEVICA BATALAKE AUTOR - LAZAR ARSENIJEVIC - BATALAKA VREDNO KAPITALNO ANTIKVARNO IZDANJE Izdanje Batalakinog Fonda , Beograd , 1898. Stampano u Stampariji Kraljevine Srbije 1898-89. Povez - Tvrdi Format - 22x15 , 23x16 Broj strana - ukupno 1020 Stanje kao na slici Ocuvane veoma dobro za ovu starost , potpis , pisano malo na par mesta , na dva lista zacepljen beli deo , opste dobro stanje poveza i knjiga Лазар Арсенијевић Баталака (Буковик, Крагујевац, 1793 — Београд, 15/27. јануар 1869) је био српски историчар. Биографија Образовање је стекао током Првог српског устанка на Великој школи коју је основао Иван Југовић (Јован Савић). Ту му је професор био и Лазар Војновић (1783-1812), коме је одржао посмртни говор. По пропасти устанка, 1813, одлази у избеглиштво најпре у Аустрију где је кратко боравио у Новом Саду а потом у Русији где је у Хоћину и Кишињеву провео више од десет година. У изгнанству је био у вези са истакнутим устаничким вођама (Карађорђе, Луком Лазаревићем, Вулом Илићем, Јанићијем Ђурићем, Савом Филиповићем и другима) а издржавао се подучавајући децу имућнијих српских избеглица. У Србију се вратио 1827. и ступио у државну службу. Најпре је служио у разним надлештвима, у Пожаревцу, Кладову, Крагујевцу (где му је Димитрије Давидовић наденуо наимак „Баталака“), Београду и Смедереву. Након династичког преврата у Србији 1842, нагло је напредовао у државној служби. Државни саветник постао је 1842, потом капућехаја у Цариграду (1846 — 1847), министар просвете и правде (1848) и поново министар просвете (1852 — 1854). Поновни династички преврат у Србији (1858) овога пута се негативно одражава на његову политичку каријеру. После краткотрајног притвора, са осталим државним саветницима у војној болници у Београду пензионисан је 1858. након тога се посветио писању мемоара (1858-1864) и делимично сарадњи са Гарашанином на националној пропаганди. Историографију је задужио управо својим делом које је писао по пензионисању, Историја српског устанка. Значај његовог дела и чењеница да је приликом писања користио много аутентичне историјске грађе и до данас изазива недоумицу да ли се његов рад може сврстати у научну литературу или је пак реч о класичном мемоарском делу. Истовремено, нескривена наклоност Карађорђу и оштри полемички ставови према неким историјским личностима и ауторима (Вуку Караџићу на пример) наводе на претпоставку да његов рад садржи и елементе политичког списа. У основи, реч је о једном од важнијих мемоарских дела о Првом српском устанку (први део издат 1898, други део 1899, а заједно су објављени тек 1979. године). Осим овог дела написао је само још један рад Карактеристика Црног Ђорђа издато 1854. prvi srpski ustanak , istorija srbije , srbija u devetnaestom veku , istorija srpskog naroda , vredne i retke kapitalne antikvarne knjige prva izdanja ŠIF409

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na par mesta bukvalno na par mesta ima skromno i uredno podvucenih par recenica nekom rozom valjda drvenom bojicom. Nista strasno! Prvo izdanje! Mihailo Petrović Alas, istaknuti srpski matematičar i čuveni ribolovac, učestvovao je naučnoj ekspediciji kroz polarne oblasti 1931. godine, zajedno sa skandinavskim i francuskim istraživačima. O ovom zanimljivom putovanju u predele večitog snega i leda ostavio je interesantan putopis – Kroz polarnu oblast, koji iako donosi rezultate značajne ekspedicije, nema za cilj da srpskoj naučnoj zajednici predstavi podatke koji su tokom nje prikupljeni. Prvenstveni cilj Mihaila Petrovića Alasa ovde je da se široj publici prenesu neposredni utisci sa putovanja u teško pristupačne krajeve – putovanja za koje se pruža prilika samo jednom u životu. Koliko je ovo iskustvo bilo značajno za autora verovatno najbolje govori on sam u uvodnom delu putopisa Kroz polarnu oblast: Prošlog leta, 1931. godine, data mi je bila neočekivana prilika da uzmem učešća u jednoj naučnoj polarnoj ekspediciji. Priliku sam rado prihvatio i, što se bolje moglo, iskoristio, proveo dva meseca u polarnom snegu i ledu, dobro otvarao oči da ne propustim ništa od onoga što, verovatno, više u svome veku neću videti, i vratio se otuda kao probuđen iz neobičnog sna. Ekspedicija, sastavljena od međunarodnih istraživača, moreplovaca i naučnika krenula je juna 1931. godine iz najsevernijeg francuskog pristaništa Dankirka na sever duž zapadnih obala Norveške u pravcu Medveđeg ostrva i Špicberga; obišavši oko arhipelaga Sedam ostrva, i stigavši nadomak Severnog pola, nastavila je put zapada ka istočnoj obali Grenlanda. Ekspedicija se vratila nakon dva meseca plovidbe, obišavši Island sa južne strane, da bi pronašla svoj put nazad ka Dankirku preko Farskih i Šetlandskih ostrva, te istočne obale Velike Britanije. Neobični putopis Kroz polarnu oblast opisuje ne samo ovu polarnu ekspediciju već upoređuje čuvene istorijske poduhvate sa onima koji se preduzimaju u novije vreme, i koji se bave već sasvim specifičnim istraživanjima: pronalascima novih kopnenih teritorija, trgovačkih pomorskih ruta i puteva, te eksploracijom rudnog bogatstva i drugim komercijalnim svrhama. Posebno interesantno poglavlje posvećeno je teškoćama i opasnostima sa kojima se susreću polarni istraživači – od ekstremno niskih temperatura, ledenih vetrova i polarnih oluja, u kojima se brodovi lako gube i budu okovani ledom, ostaju bez namirnica i vode za piće, preko polarnih bolesti izazvanih nedostatkom sveže hrane, sve do slepila do koga dolazi od snažnih refleksija sunčeve svetlosti. Opasnosti prete i od polarnih kopnenih i morskih životinja: belih medveda, morževa, kitova i – komaraca. Govoreći o rizicima svakog polarnog putovanja, Mihailo Petrović Alas ne propušta da se osvrne i na čuvene tragedije i misterije ovog opasnog zanata kroz istoriju. U jednoj od najsurovijih sredina Zemljine kugle ipak ima i ljudi o čijim životima, običajima i svakodnevici svedoči putopis Kroz polarnu oblast. Eskimi su, ako je sudeći po Petrovićevim opisima, jedan od najizdržljivijih, ali i najskromnijih naroda na svetu. Živeći u uslovima u kojima je opstanak neizvestan i gotovo nemoguć, ovi ljudi su uspeli da se prilagode svojom dovitljivošću i fascinantnom izdržljivošću. Mihailo Petrović Alas donosi neposredne utiske o njihovom porodičnom životu, međuljudskim odnosima, tradicijama, načinima lova i ribolova kroz opise igloa, odeće, oruđa, oružja, ali i mitova, stvaralaštva i obreda. Mihailo Petrović Alas, budući strastveni ribolovac, posebnu pažnju posvećuje lovu na kitove u polarnim oblastima, izlažući nam i istoriju kitolovstva od najstarijih sačuvanih podataka do savremenih praksi. Pored svega, Naš čuveni matematičar ne propušta priliku da opiše lepote beskrajnih snežnih ravnica, ledenih santi na kojima se sunčaju polarni medvedi, foke i morževi, te veličanstvenih svetlosnih efekata.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Fali rikna, ali knjiga kompaktna i sve u redu. Zlatna knjiga Karel Čapek (Male Svatonjovice, 9. siječnja 1890. - Prag, 25. prosinca 1938.) bio je češki pisac. Školovao se u Brnu, Pragu, Berlinu i Parizu. Bio je doktor filozofije, novinar i pisac. Najznačajniji je prozaik izmedu dva svjetska rata i najpoznatiji češki pisac izvan granica Češke. Prve književne radove pisao je i objavljivao zajedno s bratom Josefom. Samostalno je pisao priče, romane, drame, putopise, eseje, kozerije i feljtone. Svjetsku slavu postigao je dramom `R. U. R.` (Rossumovi univerzální roboti, 1920.) kojom je uveo riječ robot i započeo niz utopističkih djela posvećenih problemu opasnosti od naglog razvitka tehničke civilizacije: »Tvornica Apsolutnoga«, »Krakatit« i »Rat daždevnjaka«. Tim se djelima nametnuo se kao tvorac moderne znanstveno-fantastične književnosti. Bajke je počeo pisati za vrijeme Prvoga svjetskog rata, crpeći građu za njih iz narodnih predaja svoga rodnog kraja. Napisao je jedanaest priča kojima se svrstao u osnivače moderne bajke. Za djecu je još napisao i knjigu `Dašenjka ili Život šteneta`, `Imao sam psa i mačku`, `Devet bajki` - najpoznatija u našim krajevima je »Poštarska bajka« za djecu. U periodu od 1932. do 1938., Čapek je svake godine bio predložen za Nobela za književnost, međutim, nagradu nikada nije dobio, mahom zbog političkih razloga. Predstave 1920 – R.U.R. - Rossumovi univerzalni roboti (Rossumovi univerzální roboti) 1921 – Slike iz života kukaca (Ze života hmyzu) 1922 – Afera Makropulos (Věc Makropulos). 1927 –Adam stvoritelj (Adam stvořitel) 1937 – Bijela bolest (Bílá nemoc) 1938 – Majka (Matka) Romani 1922 – Fabrika Absolutnog 1922 – Krakatit – 1933 - Hordubal - prvi dio tzv. `Noetic trilogije` 1934 - Meteor (Povětroň) 1934 - Običan život (Obyčejný život) 1936 – Rat s daždevnjacima (Válka s mloky) 1939 – Život i djelo skladatelja Foltýna (Život a dílo skladatele Foltýna) - nedovršeno Karel Čapek (češ. Karel Čapek; Male Svatonjovice, 9. januar 1890 — Prag, 25. decembar 1938) je bio češki književnik. Prvi je u svetu upotrebio reč robot, u svojoj drami R. U. R (Rossumovi Univerzální Roboti) iz 1920.[1][2] Sam je tvrdio da je njegov brat Josef Čapek smislio ovu reč. Život i rad Čapek je bio svestran umetnik, pisao je drame, eseje, književne kritike i pozorišne predstave, a bavio se i fotografijom i umetničkom kritikom.[1] Pisao je inteligentno i humoristički o širokom spektru tema. Njegovi radovi su poznati po interesantnom i preciznom opisu stvarnosti. Najviše je poznat kao pisac naučne fantastike, koju je pisao mnogo pre nego što je ovaj žanr postao zasebna grana književnosti. Može se smatrati osnivačem klasične naučne fantastike, čija je glavna tema moguća ili alternativna budućnosti čovečanstva. Po ovom motivu Čapek je blizak savremenicima Džordžu Orvelu i Oldusu Haksliju.[3] Mnogi njegovi radovi predstavljaju diskusiju o etičkim i drugim aspektima revolucionarnih pronalazaka i procesa, koji su se dali naslutiti početkom 20. veka. To uključuje masovnu proizvodnju, atomsko oružje, robote ili inteligentne daždevnjake. Obrađujući takve teme Čapek je izražavao strah od nailazećih društvenih katastrofa, diktatura, nasilja i neograničene vlasti korporacija. Nastojao je pritom da nađe nadu za ljudska bića.[4] Pisao je i detektivske priče, pripovetke, romane, drame, putopise, eseje i feljtone. Njegovi najznačajniji radovi su pokušaji rešavanja problema epistemologije, da odgovori na pitanje: Šta je znanje? (na primer, u delu „Priče iz dva džepa“). Tokom 1930-ih Čapek je u svojim delima razmatrao pretnju diktatura i fašizma. Bio je najproduktivniji za vreme postojanja Prve čehoslovačke republike (1918—1938). Bio je lični prijatelj predsednika Čehoslovačke Tomaša Masarika, i napisao je knjigu „Razgovori sa Tomašem Masarikom“. Masarik je često posećivao Čapekovova okupljanja čeških patriota. U ovom periodu, Čapek je postao član međunarodnog PEN-a.[5] Kada je postalo jasno da su zapadni saveznici odbili da brane Čehoslovačku od Hitlera, Čapeku su savetovali da napusti Čehoslovačku jer ga je Gestapo imenovao državnim neprijateljem broj 2. Čapek je odbio da ode i ostao je u zemlji. Nemačka je anektirala Češku nakon Minhenskog sporazuma. Čapek je ubrzo nakon toga umro od upale pluća 25. decembra 1938. Njegov brat Josef umro je u koncentracionom logoru Bergen-Belsen. Nakon rata komunistički režim Čehoslovačke je sa zadrškom prihvatio Čapeka. Razlog je bio u Čapekovom odbijanju da prihvati komunizam kao alternativu nacističkoj dominaciji.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Korica malo ostecena, sve ostalo uredno! Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 — Beograd, 27. avgust 1960) bio je srpski pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac.[1] Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Biografija Rođen je od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu.[2] Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909.[3] se verio a potom i oženio Branislavom (1887 — 1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847 — 1912) iz Valjeva i Mileve.[4] Imali su dvoje dece,[2] prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu.[5] Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu.[3] Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata.[6] Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922-23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923.[7] Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Naslovna strana knjige Ogledi iz estetike (1920) Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić.[8] Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije,[2] za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvislinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! SIMEON NEMANJA , Đura Dimović , Državna štamparija Beograd 1940 , drama u tri čina, nagrada Srpske Kraljevske Akademije , antikvaran primerak, mek povez, ćirilica Stefan Nemanja (ponekad Stevan; crsl. Стѣфань; oko 1113 — 13. februar 1199[1] ili 13. februar 1200[2]) bio je veliki župan Raške i rodonačelnik vladarske dinastije Nemanjića, koja je u jednom periodu vladala delom tadašnje Srbije u srednjem veku. Smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara,[a] a zajedno sa sinom Svetim Savom Srpskim, jednim od utemeljivača Srpske pravoslavne crkve, koja Stefana Nemanju slavi kao Svetog Simeona Mirotočivog. Doba njegove vladavine predstavlja prelomni period u istoriji i kulturi Srba.[3] Kao najmlađi sin vlastelina Zavide, zbacio je verovatno 1166. godine svog najstarijeg brata Tihomira i vrhovnu vlast Vizantije.[4][5] Pored brata Tihomira imao je još dva brata Miroslava i Stracimira. Nakon propasti antivizantijske koalicije, u kojoj je učestvovao, 1172. godine, Nemanja se predao vizantijskom caru Manojlu I Komninu (1143—1180) i priznao ga za svog suverena. Posle careve smrti 1180. započeo je napade na vizantijsku teritoriju i završio širenje svoje vlasti na okolne srpske oblasti (Kosovo, Zeta, Travunija, Zahumlje i Neretvljanska oblast), osim Bosne. Njegova ekspanzija je okončana porazom na Moravi 1190. godine, nakon čega je Raška simbolično postala vizantijski vazal, ali je Nemanji priznat veći deo dotadašnjih osvajanja. Na unutrašnjem planu, okrenuo se učvršćivanju vlasti u zemlji. Sazvao je sabor protiv bogumila u Raškoj, nakon čega se, uz pomoć vojske, surovo obračunao sa sledbenicima ovog učenja, koje je smatrano jeretičkim.[6] Na međunarodnom planu srpski veliki župan je bio odan vazal Manojlu Komninu od 1172. godine, šaljući mu pomoćne vojne odrede koji su učestvovali i u bici kod Miriokefalona (1176). godine,[7] ali posle smrti cara Manojla I (1180), veliki župan se odmetnuo i ulazio je u velike saveze protiv Vizantije. Poslao je svoje poslanike čak u Nirnberg 1188. na pregovore sa svetim rimskim carem Fridrihom I Barbarosom (1155—1190). U umetnosti, njegovu vladavinu karakteriše početak podizanja monumentalnih vladarskih zadužbina, kao i pojava autentičnog srpskog stila u sakralnoj arhitekturi, poznatog kao Raški stil, za čiji početak se uzima njegovo podizanje manastira Đurđevi Stupovi. Pored njega, Nemanja je podigao i obnovio čitav niz crkava i manastira, među kojima treba istaći manastire: Studenicu (koju je podigao sebi kao mauzolej) i Hilandar, koji je obnovio iz temelja sa sinom Savom 1198. godine.[8] Povukao se sa vlasti i zamonašio na saboru 1196, a za svog naslednika je odredio srednjeg sina Stefana Prvovenčanog (veliki župan od 1196. do 1217. ili do 1219. godine, a kralj od 1217 ili 1219. do 1228),[9] u dogovoru sa vizantijskim carem Aleksijem III (1195—1203), čijom ćerkom Evdokijom je Prvovenčani bio oženjen.[b] Preminuo je kao monah Simeon u manastiru Hilandar, a njegove mošti su 1208. godine prenete u manastir Studenicu, u kome se i danas nalaze....

Ivan Goran Kovačić JAMA / ilustr. Frano Baće (1948) Korice su kao na slici-neznatno oštećene po ivicama Unutršnjost deluje nekorišćeno Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka rano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Korice su kao na slici Unutra je jako dobro očuvana Prelepe ilustracije Frano Baće 1948 Zagreb Frane Baće (Pakoštane, 3. listopada 1911. – Zagreb, 28. svibnja 1993.) bio je hrvatski slikar i grafičar. Ilustracije knjiga Ilustrovanje poezije Hrvatsko slikarstvo druge polovine xx veka Frano Baće Životopis Uredi Akademiju likovnih umjetnosti u Zagrebu završio je 1934. godine. Bio je vrstan pedagog, organizator i aktivan djelatnik Udruženja likovnih umjetnika Hrvatske. Bio je profesor na Akademiji likovnih umjetnosti u Zagrebu, na odsjeku grafike (1956. – 1982.), gdje je zajedno s Marijanom Detonijem 1956. osnovao Grafički odjel s dodiplomskim i postdiplomskim studijem.[1] Iste godine bio je uz Vilka Glihu Selana i Ivana Švertaseka suosnivač Radionice za obradu plemenitih metala pri Školi primijenjenih umjetnosti u Zagrebu (danas Radionica primijenjenih umjetnosti d.d.).[2] Uz grafiku i slikarstvo bavio se dizajnom stakla, obradom plemenitog metala, ilustracijama i opremom knjiga.[1] Na Akademiji likovnih umjetnosti radio je sve do umirovljenja 1982.[3] Иван Горан Ковачић (Луковдол, 21. март 1913 — Врбница, ?13. јул 1943) је био хрватски и југословенски песник, приповедач, есејиста, критичар и партизан.[1][2] Иван Горан Ковачић Ivan Goran Kovačić.jpg Датум рођења 21. март 1913. Место рођења Луковдол, Аустроугарска Датум смрти 13. јул 1943. (30 год.) Место смрти Врбница, НДХ Биографија Уреди Рођен је 21. марта 1913. године у Луковдолу, селу у Горском котару, од оца Хрвата Ивана и мајке Јеврејке Руже (девојачко Клајн)[3]. Основну школу је завршио у родном месту, а касније се школовао у Карловцу и Загребу. Још као гимназијалац И. Г. Ковачић је почео да објављује књижевне радове у часописима и листовима. Са двојицом својих пријатеља објављује прву збирку песама под насловом Лирика 1932. У то време И. Г. Ковачић је већ био студент Филозофског факултета у Загребу[2], али је касније студије напустио. Као студент филозофије на Загребачком универзитету, Горан је сарађивао у часописима са јасном левичарском оријентацијом. Своје обимно, а ипак недовршено књижевно дело Иван Горан Ковачић је, као свој млади живот, нераскидиво везао за југословенску народну револуцију. Он је од оних млађих песника који су у свему сјединили свој песнички и револуционарни пут. У најсудбоноснијим тренуцима југословенске историје Горан је ту доследност потврдио сопственом крвљу. Поред поезије, И. Г. Ковачић се бавио и прозом, есејистиком и критиком. Године 1936. штампао је књигу новела Дани гњева. И. Г. Ковачић је живео у врло тешким материјалним приликама, па је због тога морао да ради у редакцији једног загребачког листа (Хрватски дневник). Иначе је преводио са неколико језика и имао је завидну књижевну и језичку културу. Прогресивно опредељен, Горан је већ 1942. заједно са познатим хрватским песником Владимиром Назором, ступио у редове партизана.[2] Познату поему `Јама“ написао је у партизанима [2]инспирисан усташким злочинима у околини Ливна када је бачен велики број Срба у крашке јаме око Ливањског поља.[1] Њу је први пут читао рањеницима Прве пролетерске дивизије глумац Вјекослав Афрић. Већ средином јула 1943. године И. Г. Ковачића су у селу Врбница, близу Фоче, убили четници. У тренутку смрти је имао 30 година. Непојмљиво трагично су се обистиниле његове речи из песме Мој гроб: У планини мркој нек ми буде хум, Над њим урлик вука, црних грана шум. Љети вјечни вихор, зими висок снијег, Муку моје раке недоступни бријег. Споменик Ивану Горану Ковачићу у Загребу, дело Војина Бакића из 1963. У релативно кратком стваралачком раду, који је трајао непуних десет година, Горан је писао „песме, новеле, критике, започео два романа, преводио с енглеског, француског, руског и словеначког језика“. Читао је много, и то одабрану литературу. Преводио је, поред осталих, Шекспира, Бајрона, Шелија, Вајлда, Тенисона, Рембоа и Јесењина.[2] Волео је усмену књижевност, Мажуранића, Матоша, Назора и Жупанчича. По својим песничким схватањима припадао је оној групи уметника која је у прву лепоту песничког дела тражила у пуном складу форме и садржине. Борио се против „безидејног артизма“, али се није слагао ни са оним песницима који су „порицали или занемаривали естетику израза“. За живота Ковачић је издао збирку приповедака Дани гњева и припремао за штампу збирку песама Огњи и роже. Значајан је и његов есејистичко-критичарски рад, у коме је испољио смисао за веома танана идејно-естетска опажања и уопштавања. У тој области познати су му написи о Бјекославу Калебу, Ранку Маринковићу, Петру Шегедину, Драгутину Тадијановићу и другим. После ослобођења Накладни завод Хрватске издао је целокупно Ковачићево књижевно дело у седам књига, из којих је преведено на многе језике. О њему је 1979. године снимљен истоимени филм.[4] Дела Уреди Поезија (1932) Дани гњева (1936) Огњи и роже (постхумно објављено) Свети псовач (постхумно објављено) Есеји и оцјене (постхумно објављено) Заоставштина Уреди У спомен на Ивана Горана Кочића утемељена је 1964. године песничка манифестација Гораново прољеће, која се сваке године одржава 21. марта у родноме Луковдолу. Од 1971. године додјељује се најважнија хрватска песничка награда за целокупни песнички допринос `Горанов вијенац`, а од 1977. награда `оран за младе пјеснике` као и награда за најбољу песничку збирку од 2019.године.[1] Меморијални музеј Иван Горан Ковачић Уреди У Горановој кући у Луковдолу 1975. године уређен је Меморијални музеј Иван Горан Ковачић.[5] Део пронађених посмртних остатака положен је 1996. у меморијални споменик чији је аутор Звонимир Крзнарић у Луковдолу.[1]

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Tri dela ukoricena u jednu knjigu! - Zrtva Avramova, preveo sa grckog Vicentije Rakic, nekadasnji iguman u manastiru Feneku 1875 g. - Ljutica Bogdan u srpskim narodnim pesmama, 1875 g. - Zak Vensan - Merima, preveo: Branko Musicki, 1885 g. Retko !!! Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. Biografija Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[1] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[2] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj Gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[3] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku,[4] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[5] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799). Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835. Ljutica Bogdan je srpski feudalni vlastelin, gospodar grada Drame i epski junak iz XIV veka [1]. Život U vreme vlasti srpskog cara Stefan Dušan, Bogdan ja imao titulu vojvode, a po raspadu Dušanovog carstva postao je gospodar oblasti u dolni reke Vardar. Pominje se u velikom broju srpskih epskih narodnih pesama. Najpoznatije su „Marko Kraljević i Ljutica Bogdan“, „Ljutica Bogdan i vojvoda Dragija“, baladite „Sestra Ljutice Bogdana“. Erlangenskom rukopisu, njegovo ime se ne spominje među primorskim uskocima.

Kao na slikama Vićentije Rakić (Zemun, 29.04.1750 — Fenek, 29.03.1818), bio je srpski pisac, pesnik i sveštenik. [1] Biografija Uredi Rakiću je kršteno ime bilo Vasilije, a rodio se u Zemunu, 6. septembra[2] 1750., u siromašnoj porodici. U rodnom gradu je pohađao srpsko-grčku osnovnu školu otvorenu uz Sv. Nikolajevsku crkvu; tu se opismenio i naučio grčki jezik uz pomoć učitelja Mihajla Krstića. Sa 19 godina života 1769. godine postao je kalfa i pešice otišao u Temišvar gde je stupio u trgovačku radnju `Kod sedam Švaba` vlasnika Grka, Todora Panajota. Tu se uskoro, 2. maja 1770. godine oženio i skućio. Ali nije mu se sviđao život u Temišvaru a poznanici su ga pozivali da dođe u Trst. Kao mlad trgovac bavio se od jeseni 1770. godine u Trstu, gde je tri godine služio kod veletrgovca Jova Kurtovića.[3] Tada je dobro naučio pored prethodno rumunskog, i italijanski jezik. Vratio se 1773. godine u Zemun i sa nešto ušteđenog novca krenuo trgovačku radnju sa jednim ortakom. Budući neuspešan u trgovini napustio je posao i naselio se sa ženom i decom u Bežaniji gde je radio zemlju. Kada je 1776. godine supruga dobila `očinstvo` sa njenim malim imetkom i nagovorom je opet u Zemunu krenuo trgovinu. Ni tada nije bilo sreće; u požaru izgorela je radnja i sva njegova imovina. Početkom 1785. godine umire mu nakon kćerki i žena, a on ostaje u veoma teškom položaju. Rešio je da devetogodišnjeg sina Kostu poveri rodbini, a sam se zakuluđeri na Fruškoj gori. Kada je ostao udovac, otišao je avgusta 1785. godine u manastir Fenek, gde ga je 9. aprila 1786. godine zakaluđerio iguman Sofronije Stefanović, nadenuvši mu ime Vićentije. Zađakonio ga je u Karlovcima 28. juna 1786. godine pakrački vladika Ćirilo Živković, a 5. jula, te iste godine, zapopio ga Stevan Stratimirović, koji je tada bio budimski vladika. Kaluđer Rakić je bio uzoran po svemu, postio je, molio se Bogu i dosta vremena bavio u svojoj ćeliji čitajući knjige, a u hramu revnosno propovedao. Nije blistao ognjenom rečitošću ali je reč Božiju kazivao prosto i jasno. I upravo zbog smernosti stekao je veleke neprijatelje među zavidnom braćom monasima. Nije se svideo ni igumanu Sofroniju Stefanović, koji ga je progonio. Rakić je po svojoj prirodi bio ozbiljan, smiren, sumoran lik suviše povučen u sebe i kao takav nesimpatičan. Iguman mu je čak zabranio da dalje propoveda u crkvi. Austrijske vojne vlasti su ga uzele krajem 1788. godine za vojnog kapelana. Kao austrijski pukovski sveštenik Rakić je neko vreme bio i u Šapcu, i tu je napisao Život Aleksija čoveka Božijega. Kada je 1791. godine rat završen vratio se on u Fenek. Njegov zaštitnik i poštovalac bio je srpski mitropolit Stefan Stratimirović. Mitropolit prijatelj je dao Rakiću da bude u manastiru prvo pareklesijarh, a potom u Zemunu, paroh i namesnik.[4] Po smrti igumana Sofronija, 1796. godine postao je Rakić iguman manastiru Feneku[1],[5] a docnije, zbog kaluđerskih spletaka, bio je ponižen za proigumana. Na zahtev tršćanskih trgovaca bio je ustupljen njima za paroha. Od 1799. do 1810. godine, Rakić je bio u Trstu kao sveštenik pri crkvi Svetoga Spiridona. U Trstu je Vićentije Rakić našao ono što mu je bilo potrebno. Miran život, poštovanje, ugodan položaj i dobru zaradu. U Trstu je bilo u to vreme mnogo bogatih srpskih i grčkih familija, u kojima su mu vrata u svako doba bila otvorena. Tu je ostao punih jedanaest godina, a tu se upoznao i sa Dositejem Obradovićem, koji boravi tamo između 1802-1806. godine. Uz hrišćansko delo i dobar život posvetio se crkvenoj književnosti. Boravi on zatim od jeseni 1810. godine u ustaničkoj Srbiji, na poziv Dositejev.[6] U novoosnovanoj beogradskoj bogosloviji Rakić je prvi upravitelj i gde predaje sve do propasti ustanka 1813. godine. Zatim se vraća u svoj manastir Fenek, gde će ostati proiguman do smrti 29. marta 1818. godine. Sahranjen je u manastiru, u priprati sa leve strane. Vićentije Rakić je bio samouk i sam je naučio grčki, ruski i italijanski. In se počeo baviti knjigom još dok je bio u Šapcu i stao prevoditi na srpski pobožne legende. On je u dosta tečne stihove i na narodnom jeziku opevao živote hrišćanskih svetaca, i ostavio za sobom ceo jedan niz pobožnih spevova. Od spevova te vrste najpoznatiji su: PѣsnЬ istoričeskaя ω žitii svяtogω i pravednagω Alekξiя Čelovѣka Božïя (Budim, 1798) i Žértva Avraámova (Budim, 1799)[1]. Te popularne hrišćanske legende, opevane često u ostalim hrišćanskim književnostima, Rakić je preveo u prostim i razumljivim i tečnim narodnim stihovima, katkad sa izvesnom toplinom, i oba speva imali su mnogo uspeha kod šire publike. Spev o Aleksiju imao je u toku 19. veka nekoliko izdanja, a Žertva Avraámova, prerada jednog grčkog speva, šampana je nekoliko puta, jednom i latinicom, i preštampavana je još 1884. godine. Spev o Aleksiju važi za jedino književno delo XVIII veka napisano u Srbiji. Hrišćanski književnik i versifikator Uredi Rakić je pored toga napisao još jedan ceo niz raznih knjiga: jednu istoriju manastira Feneka, istoriju carskog grada Jerusalima, koja je doživela dva izdanja, crkvene propovedi, jedan spev o pobedi crnogorskoj nad Turcima, jedan italijansko - srpski rečnik. Vićentije Rakić, pobožan hrišćanski pesnik i versifikator starih hrišćanskih romantičnih legendi, stoji u punoj suprotnosti sa nehrišćanskim racionalističkim dobom u kojem je živeo i van opštega duhovnog pokreta koji se na kraju XVIII veka ocrtavao u srpskom društvu. Duhovno usamljen, ali u prostom narodu mnogo i rado čitan, on nastavlja prekinutu crkvenu tradiciju u srpskoj književnosti. To je jedan od retkih pobožnih popularnih pesnika kakve su u velikom broju imale katoličke književnosti. Inače, to je jedan od najčitanijih srpskih pisaca u početku XIX veka. Dela Uredi Bekavica ili povrstnica na Mali bukvar za veliku decu..., u rukopisu, 1795; Pravilo molebnoje ko presvetoj Bogorodici, i prepodnjoj Paraskevi srpskoj, u Budimu, 1798; Kamen soblazni, prevod, 1798; Istorija manastira Feneka, pisana u Trijestu 1798, a štampana u Budimu, 1799; Cvet dobodetelji, prevod sa grčkog, od Tomaza Gacodinija, 1800; Posledovanije svjatoga velikomučenika čudotvorca i mirotočca Joana Vladimira, carja srbskoga, Venecija 1802; Pravilo Sv Spiridona, u Veneciji, 1802; Žitije svetogo velikomučenika Jevstatija Plakide, i svetago Spiridona čudotvorca, u stihovima, u Budimu, 1803; Žitije prekrasnoga Josifa, u stihovima, u Venecnji, 1804: Istorija o razorenju Jerusalima i o vzjatiji Konstantinopolja, u Veneciji, 1804; Ljestvica imuštaja pedeset stepnej, u Veneciji, 1805: Čudesi presvetija Bogorodici, s grčkog, pisano u Trstu, štampano u Veneciji, 1808; Propovedi po vsja nedeli i praznici Gospodnija, Venecija 1808; Besednikov iliričesko-italijanski, u Mlecima, 1810; zajedno sa Pavlom Solarićem Kratkaja beseda protiv zloupotrebleniji duvana, 1810; Žitije Stevana Prvovenčanog, u stihovima, napisano u Šapcu 1791, a štampano u Budimu, 1813. Pesan istorijski o žitiju Aleksija čeloveka Božiji, u stihovima, u Beogradu, 1835.

Kao na slikama originalna antikvarna knjiga iz prve polovine 19. veka izdata u Beogradu Марко-Аврелиє, найдобродѣтельніи царъ римскій Феслер, Игнац Аурелиус, 1756-1839 = Feßler, Ignaz Aurel, 1756-1839 У Бѣограду : Печатано у Княжества Србскогъ Кньигопечатньи, 1844 Марко Аурелије (лат. Marcus Annius Catilius Severus; од 130. године: M. Annius Verus; после усиновљења 138. године: M. Aelius Verus Aurelius Caesar; као цар: Imp. Caesar M. Aurelius Antoninius Augustus) - (рођен 26. априла 121. године у Риму, умро 17. марта 180. године у Виндобони - данас Беч) био је од 161. године до своје смрти римски цар. Рођен је као Марк Катилије Север, а пошто га је усвојио цар Антонин Пије, Марко је добио име Марко Елије Аурелије Вер, а као цар његово пуно име је гласило: Марко Аурелије Антонин Август. Марко Аурелије L`Image et le Pouvoir - Buste cuirassé de Marc Aurèle agé - 3.jpg Биста Марка Аурелија, Музеј Сен-Рајмон, Тулуз Пуно име Марко Аније Вер (по рођењу) Марко Аније Катилије Север (рођење до брака) Марко Елије Аурелије Вер (брак до усвајања од стране Антонина Пија) Марко Елије Аурелије Вер Цезар (као наследник) Император Цезар Марко Аурелије Антонин Август (као император) Датум рођења 26. април 121. Место рођења Рим Римско царство Датум смрти 17. март 180. (58 год.) Место смрти Виндобона или Сирмијум Римско царство Гроб Хадријанов маузолеј Династија Антонини Отац Марко Аније Вер Мајка Домиција Луцила Супружник Фаустина Млађа Потомство Комод Марко Аније Вер Антонин Луцила Римски цар Период 8. март 161. — 169. (са Луцијем Вером) 169. — 177. (самостално) 177. — 17. март 180. (са Комодом) (19 год.) Претходник Антонин Пије Наследник Комод Марко Аурелије био је 16. и последњи римски цар који је то постао усвајањем. Он је морао после дуготрајног мирног периода у историји Рима да се поново прихвати ратова. Велики непријатељи су му били Парти на источној граници, а на другом крају света, Рим су нападали варвари, Маркомани који су угрожавали дунавски лимес. Марко Аурелије који је владао заједно са својим братом по усвојењу, Луцијем Вером умро је током једног похода против Германа. Због својих „Разговора са самим собом“, Марко Аурелије је био познат као цар-филозоф. Садржај Извори Уреди Значајни извори податак о животу и владавини Марка Аурелија често су пуни неједнакости и непоуздани. Најважнија група извора, биографије садржане у Historia Augusta су вероватно написане у IV веку, али су заправо дело једног јединог аутора, из касног четвртог века (око 395). Биографија Уреди Порекло Уреди Антонин Пије, римски император у периоду од 138—161. Маркова породица потицала је из места Укуби, малог града југоисточно од Кордобе у римској провинцији Баетици, данашња Шпанија. Породица се истакла у касном I веку нове ере, Марков прадеда, Марко Аније Вер Први, био је сенатор и бивши претор; око 73./74. н.е., његов деда, Марко Аније Вер Други, учињен је патрицијем. Веров старији син - отац Марка Аурелија - Марко Аније Вер Трећи, оженио је Домицију Луцилу. Луцила је била кћер патриција, Калвисија Тула и Домиције Луциле Старије која је наследила велико богатство (подробно описаног у једном од Плинијевих писама) од њеног деде по мајци и њеног деде по оцу путем усвајања. Млађа Луција добиће већи део мајчиног богатства, укључујући и велику циглану у предграђу Рима, профитабилан посао у то време с обзиром да је град доживљавао процват грађевинске делатности. Луцила и Вер Трећи имали су двоје деце: сина Марка, рођеног 26. априла 121., и кћер Анију Корнифицију Фаустину, вероватно рођену 122. или 123. Вер је вероватно преминуо 124., када је Марку било само три година. Иако га је једва познавао, Марко Аурелије написао је у својим медитацијама да је научио скромност и мужевност, по узору на своја сећања оца и његовој постхумној репутацији. Маркова мајка, Луција, није се преудала. По тадашњом аристократској пракси, Луција вероватно није проводила много времена са сином. Марко је био предат на бригу неговатељицама. Ипак, Марко одаје признање својој мајци због тога што га је подучила религиозности и једноставној исхрани и начинима како да избегне „Навике богатих”. У својим писмима, Марко наводи честе и нежне референце о њој, био је захвалан јер: „Иако јој је било суђено да умре млада, провела је своју последњу годину са мном.” Након смрти оца Марка је усвојио његов деда, Марко Аније Вер Други. Још један човек, Луције Катилије Север, учествовао је у његовом одгајању. Север је описан као Марков прадеда по мајци. Марко је одрастао у дому својих родитеља, на римском брежуљку Целију, део рима који ће нежно називати „Мој Целиј”. Успон ка власти Уреди Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Касне 136., император Хадријан умало је умро услед крварења. Опорављајући се у својој вили у Тиволију, одабрао је Луција Цеонија Комода (Луција Елија Вера) за свог наследника, и усвојио га као сина. Избор је извршен invitis omnibus, против жеља свих а објашњење је и даље нејасно. После кратког боравка на дунавској граници, Луције се вратио у Рим да би се обратио сенату, првог дана 138. године. У ноћи пре говора разболео се и умро од крварења касније истог дана. 24. јануара 138. Хадријан је изабрао Аурелија Антонина за свог новог наследника. Након неколико дана размишљања Антонин је прихватио и усвојен је 25. фебруара. Као део Хадријанових услова, Антонин је усвојио Марка и Луција Вера, сина Елија. На Хадријанов захтев, Антонинова кћер Фаустина верена је за Луција. Запањен сазнањем да га је Хадријан усвојио, Марко се неодлучно преселио из куће своје мајке на целију у Хадријанов приватни дом. Током 138. Хадријан је захтевао од сената да Марко буде изузет од закона који је забрањивао избор на функцију квестора пре двадесетчетврте године живота. Сенат се сложио и Марко је служио као Конзул под Антонином, за 139. годину. Владавина, 161—180. Уреди Пијев усвојени син и наследник, Марко Аурелије владао је царством од 161. до 180. године. Од 161. до 169., званично Марко и Луције Вер заједнички су владали царством (што је био први пут да Рим има два цара), међутим, од почетка је било јасно да је Марко имао већу власт иако су оба цара номинално била једнака. Убрзо по доласку на престо, Аурелијева једанаестогодишња ћерка, Анија Луција, верена је за Луција Вера. Оба цара била су веома популарна. Од 161. до 166. Луције Вер предводио је римске снаге у рату са Парћанима. Повод сукоба поново је била Јерменија, тада држава под римским протекторатом. Парћански краљ, Вологез IV, ушао је у Јерменију и отерао краља са престола, заменивши га својим кандидатом, који је припадао владајућој парћанској породици Арсакида. Одлучено је да Луције преузме команду у рату, будући јачи и здравији од Аурелија и тиме погоднији за војничку активност. Током већег дела рата, Луције се налазио у Антиохији где је речено да је живео у великом луксузу. Статуа Марка Аурелија на коњу, Пјаца дел Кампидољо, Рим. Луције Вер, цар заједно са Марком Аурелијем од 161. до своје смрти 169. Музеј Метрополитен, Њујорк. Након што се ток рата преокренуо у римску корист, а јерменска престоница освојена 163. године[2], Луције - иако заправо никада лично није био у борби - узео је титулу Armeniacus (освајач Јерменије). На престо Јерменије доведен је римски сенатор арсакидског порекла. Напослетку се рат завршио римском победом, парћанска престоница Ктесифон поново је освојена. На повратку у Рим, Луције је награђен тријумфом, првом у коме су учествовала два цара. Међутим, војници су са истока донели кугу (Антонинска куга), која ће у периоду између 165. и 180. проширити скоро читавим царством и изазвати смрт огромног броја људи међу којима је и сам Луције Вер, који је умро 169. Девет година касније, болест је поново избила а према Касију Диону, дневно је умирало 2.000 људи док је укупан број страдалих процењен на око пет милиона. Биста Фаустине Млађе, супруге Марка Аурелија, Лувр. Након успешног окончаног рата са Парћанима, нова претња по царство дошла је са севера. У периоду од 166. до 180. Аурелије ће водити серију кампања против племена Сарматских Јазига и Германских Маркомана и Квада, сукобу познатом као Маркомански рат. Борбе су се водиле читавим током Дунава који је формирао североисточну границу римске империје. Иако су напослетку Римљани однели победу, овај рат био је увод у касније инвазије Германских племена што ће на крају довести до пада западне поливине царства. Маркомански ратови показали су слабост северних граница и због тога ће након тога чак половина римских легија (16 од 33) бити стационирано на Дунаву и Рајни. Марко Аурелије провео је велики део рата на Дунаву, руководећи војним операцијама. Током Маркоманских ратова, у периоду између 170. и 180. Аурелије је написао своје најпознатије филозофско дело Самоме Себи (Meditations) које је написано на грчком језику. Ово дело зацементирало је Аурелијев положај као најважнијег филозофа позностоичке школе али и било узрок његове славе после смрти. Не само што је Аурелијево дело јасни носилац стоичке филозофије и духовности, оно је такође прожето јаким осећајем савести и дужности којих се Марко и као владар и особа увек држао. Након што је након дуготрајних борби, Аурелије потиснуо германска племена ситуација на истоку се веома закомпликовала. Године 175., Авидије Касије, победник над Партима у рату 161—166., се после погрешних вести о Аурелијевој смрти, прогласио за императора. Извори наводе да га је на овај поступак охрабрила супруга Марка Аурелија, Фаустина која је била забринута због лошег здравља свог мужа, верујући да се Марко налази близу смрти због чега је осећала потребу да Касије делује као њен заштитник, будући да је њен и Аурелијев син, Комод, са тринаест година, још био премлад за долазак на власт. Император се опоравио, но, у међувремену египатске легије признале су Касија за цара. Аурелије је првобитно покушао да сакрије вести о побуни, али када у томе није успео, у обраћању војницима (Аурелије је у то време предводио легије и походу против племена на северу) и говору који историчар Касије Дион приписује Марку, император жали над издајом „Драгог пријатеља“ истовремено изразивши наду да Касије неће бити убијен нити извршити самоубиство, да би му могао указати милост. Сенат је у међувремену прогласио Касија за јавног непријатеља. Касије се на почетку побуне налазио у добром положају, будући да је успешно окончао кампању против Парта услед чега је имао добру базу подршке. Располагао је са седам легија, три из Сирије, две из Палестине, једном из Арабије и једном из Египта. Ипак, Касије није успео да обезбеди ширу подршку за своје амбиције, гувернер Кападокије Мартије Вер, остао је лојалан Марку Аурелију стога је било јасно да је у бољој позицији. Касија је напослетку убио центурион, његова глава послата је императору који је одбио да је види и наредио да је сахране. Марко Аурелије поново се разболео 180. године и умро 17. марта у Виндобони (данашњи Беч). Одмах је деификован а његов пепео враћен у Рим и положен у Хадријановом Маузолеју. На крају историје Маркове владавине, историчар Касије Дион, написао је похвални говор о покојном императору, описујући транзицију према Комодовој владавини, чији је сам био сведок: „...(Марка) није пратила добра срећа коју је заслужио, јер није био физички јак и био је суочен са невољама које нису престајале током његове читаве владавине. Али, што се мене тиче, још више му се дивим управо због тога, јер, нашавши се усред необичних и ванредних околности, успео је да сам преживи и још очува и царство. Само једна ствар спречила га је да буде потпуно срећан, наиме, пошто је и након неговања и образовања сина на најбољи могући начин, био много разочаран у њега. Ова ствар мора бити наша следећа тема; јер наша историја сада се од краљевства злата, претвара у краљевство рђе и челика...” Услед оваквог коментара, неки историчари, предвођени Едвардом Гибоном, узимају почетак Комодове владавине као почетну тачку пропадања Римског царства. Смрт и слава после смрти Уреди Марко Аурелије је започео 3. августа 178. године, заједно са својим сином Комодом други рат против Маркомана. Током овог похода, цар је умро, вероватно у Виндобони, данашњем Бечу. Други извор као место његове смрти помиње Сирмијум, данашњу Сремску Митровицу. Његов пепео је пренет у Рим и положен у маузолеј цара Хадријана. Сматра се да је умро од куге. У част Марка Аурелија, Сенат је подигао почасни стуб. Он се и данас налази у Риму. Најпознатија представа Марка Аурелија је бронзана статуа цара на коњу у Риму. Она се од ренесансе налази на тргу Кампидољо, чији је нацрт направио Микеланђело. Због оштећења од атмосферилија, данас се статуа налази унутар музеја на истом тргу. Статуа је преживела Средњи век захваљујући томе што је у том периоду портретисани цар идентификован са првим хришћанским римским царем Константином Великим. Породица Уреди Са својом женом Фаустином, Марко је имао више деце, међу којима и Комода, који је постао цар након очеве смрти. Цар филозоф Уреди Марко Аурелије се током читавог живота бавио филозофијом. И као цар похађао је филозофска предавања. Његово дело, написано на грчком језику, Самоме себи (Meditations), састоји се од мисли и упозорења које је цар самом себи упутио током једног ратног похода против Маркомана. Цар Марко Аурелије један је од главних представника позностоичког учења. Дело Самоме себи није објавио док је био жив него је пронађено после његове смрти и у њему је писао песимистично о ништавности свега.[1] Као владар, помагао је неговање филозофије. У Атини, 176. године нове ере основао је филозофску школу са четири катедре (платоновска, аристотеловска, стоичка и епикурејска) а филозофима који су били на челу тих катедри одредио је државне плате.[2] Популарна култура Уреди Марко Аурелије и његов син Комод су једни од главних протагониста у филму Гладијатор. tags: antikvarna knjiga antikvarne knjige stare srpske knjige izdanja iz prve polovine 19. veka xix vek beograd beogradska izdanja

Izuzetno retko u ponudi. Prvo izdanje, prvo potpuno izdanje, B.m, b.g (anonimno izdata), meki originalni povez stanje vrlo dobro: rikna kao na slici, na četiri stranice s početka knjige uredno podvučeno nekoliko rečenica (v. sliku), ne smeta čitanju Ova knjiga je bila zabranjena i izdavana je samo po odobrenju upravnika biblioteke. Kako je navedeno na predlistu „Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove ’Nove klase’ na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` Autor - osoba Đilas, Milovan, 1911-1995 = Đilas, Milovan, 1911-1995 Naslov Nova klasa i anatomija jednog morala / Milovan Đilas Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina s. a.] Izdavanje i proizvodnja [s. l. : s. n., s. a.] Napomene `Štampanje ovog prvog i potpunog izdanja Đilasove `Nove klase` na srpskohrvatskom jeziku izvršeno je sa originalnog rukopisa.` --> poleđ. nasl. lista. Predmetne odrednice Komunizam Politički sistemi -- Socijalističke države Milovan Đilas (Podbišće, kod Mojkovca, 4. jun 1911 – Beograd, 20. april 1995) je bio crnogorski i jugoslovenski komunista, pa disident, učesnik Narodnooslobodilačke borbe, politički teoretičar, i pisac iz Crne Gore. Rođen je 4. juna 1911. godine u selu Podbišće, kod Mojkovca. Sam Đilas piše da u njegovom bratstvu nije bilo ni glavara ni junaka. Bratstvo Đilasa se izdvojilo iz Vojinovića. Đilasov predak bio je dobar skakač (arhaično za skočiti – đilasnuti), na osnovu čega je dobio nadimak Đilas što je kasnije preraslo u prezime. Đilasov otac Nikola je prihvatao komunističku ideologiju svoje dece, sa napomenom da jedino ne prihvata da Crnogorci nisu Srbi smatrajući da ako Crnogorci nisu Srbi onda Srba nema. Imao je i starijeg brata Aleksu i mlađeg Milivoja. Školovao se u Kolašinu i Beranama, gde završava osnovnu školu i gimnaziju. Za vreme pohađanja gimnazije aktivno se bavio pisanjem pesama, zapaženih od strane učenika i nastavnika. U to doba prihvata i levičarske ideje. Posle završetka gimnazije, odlazi u Beograd gde počinje da studira filozofiju i pravo na Beogradskom univerzitetu, 1932. godine. Tada se povezuje sa ilegalnom skojevskom organizacijom i vrlo brzo postaje član SKOJ-a, septembra 1932. godine. Za vreme studija, aktivno je radio i kao skojevski poverenik na štampanju, pisanju i rasturanju propagandnog materijala. Vršio je propagandni rad po Univerzitetu i objašnjavao studentima ciljeve i zadatke radničkog pokreta i ilegalne KPJ. Zbog toga je nekoliko puta bezuspešno izbacivan sa studija. Krajem 1932. njegovu aktivnost zapazilo je i članstvo KPJ, pa je Milovan Đilas aprila 1933. godine primljen u KPJ. Za vreme velike provale komunista u Beogradu, policija ga je uhapsila u avgustu 1933. godine, na pijaci. Milovan Đilas je prebačen u Glavnjaču, gde su ga ispitivali Dragi Jovanović i Svetozar Vujković. Nije ništa priznao, pa je bio pretučen i ostavljen celu noć da bez odeće leži u svojoj ćeliji. Sutradan mu je počelo suđenje pred Opštinskim sudom grada Beograda, koji ga je po Zakonu o zaštiti države osudio na pet godina zatvora. Robija u Sremskoj Mitrovici Za vreme svog boravka u Sremskoj Mitrovici, Milovan Đilas je uspeo da prevede tri romana Maksima Gorkog i deset njegovih pripovedaka, na dva džaka toalet-papira, jer mu nije bilo dozvoljeno korišćenje papira. Takođe je preveo i Miltonov „Izgubljeni raj“, koji će kasnije nagraditi profesor Miloš Đurić. Islednici su ga nekoliko puta zatvarali u samicu, tražili da otkrije partijsku liniju, ali nisu uspeli. Milovan Đilas je jedne večeri bio toliko pretučen, da ujutru nije mogao da stoji na nogama. Zato je rešio da započne štrajk glađu. Sva jela koja bi mu se servirala prosipao bi i vraćao. Krajem 1934. godine imao je srčanih problema, pa su ga na predlog lekara prebacili u udobniju ćeliju i više nije bio u samicama. Punu kaznu nije izdržao. Pomilovan je i iz zatvora je izašao početkom 1936. godine. Po izlasku iz zatvora, stanovao je kod svog prijatelja sa studija na periferiji Beograda. Nastavio je da se bavi komunističkom propagandom. Rad u Partiji do početka rata Za Milovana Đilasa je čuo i generalni sekretar KPJ Josip Broz Tito. On je tada probao na sve načine da se poveže s njim i da iskoristi njegovu sposobnost na jačanju Partije. Tito šalje direktivu da se Milovan Đilas nađe na partijskom savetovanju u Zagrebu početkom 1938. godine. Na sastanku u Zagrebu, Milovan Đilas je dobio od Tita zadatak da organizuje slanje dobrovoljaca za Španiju. Iste godine je bio izabran u Centralni komitet Komunističke partije Jugoslavije. U maju 1939. učestvuje na Zemaljskoj konferenciji u Šmarnoj gori kao delegat iz Srbije, a početkom 1940. godine Milovan Đilas je primljen u Politbiro CK KPJ. Radio je u uređivanju članka „Za čistoću i boljševizaciju Partije“, koju je u nastavcima pisao Tito. Pokretao je niz časopisa koji su favorizovali KPJ: „Naša Stvarnost“, „Sodobnost“, „Književni Savremenik“, „Mlada Kultura“ itd. Za vreme pristupanja Trojnom paktu i prvih narodnih nezadovoljstava, Tito šalje Đilasa u Beograd da izveštava Partiju o narodnim utiscima. U Beograd stiže sa svojom ženom Mitrom Mitrović, sa kojom je zajedno pošao u rat kasnije. U Beogradu mu se pridružio i Rade Končar. Đilas se uoči demonstracija sastao sa Dragoljubom Jovanovićem, vođom levih zemljoradnika i rekao mu da će se komunisti bez obzira na demonstracije zalagati za borbu. Nakon završetka demonstracija, poslao je svoju ženu da iznese Titu raport. Po dolasku Tita u Beograd, učestvuje na sastanku Politbiroa u Molerovoj ulici. Prvih dana posle napada Nemačke na Sovjetski Savez učestvuje na sastanku Agitpropa CK za Srbiju. Narodnooslobodilačka borba Đilas za vreme Drugog svetskog rata Milovan Đilas učestvuje na sastanku Politbiroa CK KPJ, 4. jula 1941. godine, kada je određen za opunomoćenog delegata CK za Crnu Goru. Na njega su prenesena vanredna ovlašćenja po partijskoj i vojnoj liniji, s pravom smenjivanja rukovodstva i s pravom kažnjavanja. Kao član Politbiroa, automatski je izabran i za člana Vrhovnog štaba. Odmah je otišao u Crnu Goru i zajedno sa kapetanom Arsom Jovanovićem organizovao ustanak i bio je komandant Privremene Vrhovne komande nacionalnooslobodilačkih trupa za Crnu Goru, Boku i Sandžak. Posle splašnjavanja Trinaestojulskog ustanka i savetovanja u Stolicama, na njegovo mesto je upućen Ivan Milutinović, a on je povučen u Vrhovni štab, gde je imao zaduženje za propagandni rad i učestvovao je u uređivanju lista „Borba“, u oslobođenom Užicu. Optuživan je za zločine koje su partizani počinili u Crnoj Gori na početku rata, takozvana Leva skretanja, koja je opisao, ali se i ogradio sa objašnjenjem da u to vreme nije ni bio u Crnoj Gori. Zajedno sa Mitrom Bakićem dočekao je prvu englesku vojnu misiju, koju je predvodio kapetan Bil Hadson u Petrovcu na Moru. Zajedno su ga odveli u partizanski Vrhovni štab u Užicu. Povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom prema Zlatiboru, pa dalje u Sandžak. Milovan Đilas se pred kraj 1941. nalazio s Vrhovnim štabom u Sandžaku, gde radi na prikupljanju ostalih partizanskih jedinica, koje su se povlačile posle pada Užičke republike. U trenucima malaksavanja partizanskog pokreta posle progona iz Srbije, Milovan Đilas radi na ujedinjavanju i na još većem angažovanju boraca za dalje borbe. Tek u martu 1942. godine ponovo odlazi u Crnu Goru, u kojoj se u međuvremenu rasplamsao partizansko-četnički građanski rat. Momčilo Cemović, koji se najviše bavio ovim periodom Đilasovog ratovanja, smatra da su CK KPJ i Vrhovni štab poslali Đilasa da utvrdi stvarno stanje i smeni odgovorne rukovodioce, što je on i učinio. Radio je na uređivanju partijskog lista „Borba“, koja je obnovljena u Bosanskoj krajini, u selu Driniću. Radio je i na uređivanju organa CK KPJ „Proletera“, izrađivao je Biltene Vrhovnog štaba, radio je na radio-stanici „Slobodna Jugoslavija“, na rasturanju članka „Nacionalno pitanje u Jugoslaviji u svjetlosti narodnooslobodilačke borbe“ po Crnoj Gori, Hercegovini i Sloveniji. Za vreme operacija „Vajs“ i „Švarc“, povlačio se zajedno sa Vrhovnim štabom. Bio je prisutan na Martovskim pregovorima, možda najkontroverznijom epizodom NOR-a, pod lažnim imenom Miloš Marković. Polovinom 1944. poslat je na čelu misije Vrhovnog štaba zajedno sa generalom Velimirom Terzićem u Moskvu. Dobio je čin general-lajtnanta i imao je zadatak da kao političar prikaže situaciju u Jugoslaviji. Na povratku iz Sovjetskog Saveza, Đilas je doneo Titu zlatnu sablju, poklon Prezidijuma Vrhovnog sovjeta SSSR. Od maršala Konjeva mu je doneo kao dar lični dvogled. U jesen 1944. Đilas je zajedno sa Titom, Kočom Popovićem i Pekom Dapčevićem učestvovao u razgovorima koji su u Beogradu vođeni sa šefom sovjetske vojne misije u Jugoslaviji, generalom Kornjejevim. Aprila 1945. Đilas i Tito odlaze u Moskvu na potpisivanje ugovora o prijateljstvu i uzajamnoj pomoći Jugoslavije i Sovjetskog Saveza. U toku Narodnooslobodilačkog rata (NOR), poginula su oba Đilasova brata. Stariji brat Aleksa zvani „Bećo“ (1906–1941), ubijen je 2. novembra 1941. godine u okolini Bijelog Polja, a posle rata je 1951. godine proglašen za narodnog heroja Jugoslavije. Mlađi brat Milivoje zvani „Minjo“ (1914–1942), streljan je 5. marta 1942. godine u Jajincima, kao zatočenik logora na Banjici. Sestra Dobrana (1921–1942) poginula je u borbama sa četnicima i Bugarima na jugu Srbije, dok je otac Nikola (1871–1943) bio ubijen od strane balista u Srbici, kod Kosovske Mitrovice. Borba sa Informbiroom Na otvaranju Kominforma u gradu Šklarska Poremba, u zapadnoj Poljskoj, u septembru 1947. godine, Milovan Đilas, zajedno sa Edvardom Kardeljom je predstavljao KPJ. Početkom 1948. godine, Đilas dobija poziv iz Moskve da učestvuje u nekim diskusijama oko Albanije. Đilas odlazi iz Beograda za Moskvu, vozom preko Rumunije, zajedno sa tadašnjim Načelnikom Političke uprave Generalštaba JA, Svetozarom Vukmanovićem Tempom i Načelnikom Generalštaba JA, general-pukovnikom Kočom Popovićem. Učestvovao je u razgovorima sa Staljinom, Bulganjinom, Vasiljevskim i Antonovim. Misija Đilasa u Moskvi je trajala do marta 1948. godine, kada se vratio u Beograd. Učestvovao je na svim sednicama Politbiroa prilikom objavljivanja kompromitujućih pisama iz Moskve i radio je na sastavljanju odgovora u ime CK KPJ. Po objavljivanju Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, pozvan je da dođe u Centralni komitet, jer je Radio Prag tada uveliko prenosio Rezoluciju protiv Komunističke partije Jugoslavije. Na noćnoj sednici u Belom dvoru je određen da napiše odgovor CK KPJ na optužbe Informbiroa. Za vreme borbe sa Informbiroom, Milovan Đilas je bio stalno sa Partijom, učestvovao je na svim Plenumima i sednicama. Radio je na pisanju članaka u „Politici“ i „Borbi“. Početkom 1953. godine je izabran za predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ. Nova misao Milovan Đilas je počeo u „Borbi“ od 11. oktobra 1953. godine da objavljuje svoje članke o najsloženijim pitanjima Partije, njene reforme i budućeg razvitka Jugoslavije. Bilo je ukupno 17 ovakvih članaka koji su osim u Borbi izlazili i u listu „Nova misao“. Đilasovi članci su izazvali veliku diskusiju u Savezu komunista Jugoslavije i u najširim masama. Naročito je bio upečatljiv poslednji Đilasov članak pod nazivom „Anatomija jednog morala“, gde je stao u odbranu glumice Milene Dapčević, žene Peka Dapčevića, izrugivanjem žena ostalih partijskih funkcionera. Đilas je time otvoreno napao komunizam kao sistem, samo u uvijenoj formi. Tri dana posle poslednjeg članka Milovana Đilasa, 7. januara 1954. godine, „Borba“ je objavila ogradu Izvršnog komiteta CK SKJ od Đilasovog pisanja. Napomenuto je da su Đilasovi članci izazvali zabunu u redovima članova Saveza komunista, da su članci direktno protivni odlukama VI kongresa KPJ i da su ništavni za čitav politički sistem. Milovan Đilas je izjavio Izvršnom komitetu da će obustaviti dalje objavljivanje svojih članaka. Međutim, za to je bilo kasno, jer je Izvršni komitet već najavio sazivanje vanrednog Plenuma, gde će se slučaj Milovana Đilasa naći na dnevnom redu. O ovom sazivanju Đilas je obavešten na dan zasedanja. III vanredni Plenum CK SKJ U Beogradu je 16. i 17. januara 1954. održan Treći vanredni plenum CK SKJ posvećen Milovanu Đilasu. Tako je i jedna tačka dnevnog reda dobila naziv „Slučaj Milovana Đilasa i pitanje provođenja odluka VI kongresa SKJ“. Plenum je otvorio Tito i javno kritikovao Đilasova pisanja. Istakao je da je Đilas zapravo napao Savez komunista, da je pokušao da izazove anarhiju, da je propovedao čistu demokratiju i tako srozao Savez komunista. Na sednici je iskritikovan i Vladimir Dedijer, jer je kao urednik „Borbe“ radio na uređivanju Đilasovih članaka. Na kraju zasedanja Đilas je izašao za govornicu i, izjavom da mu se „vratila vera u Savez komunista“ i da će i sam glasati za rezoluciju koja ga osuđuje, pokajnički priznao krivicu. Plenum je doneo odluku da su shvatanja Milovana Đilasa u osnovi protivna političkoj liniji usvojenoj na VI kongresu SKJ, pa je tako Đilas izazvao zabunu i zbunjenost u celoj Partiji, izolovano delovao protiv Partije i time pokušao da razbije idejno jedinstvo celog Saveza komunista. Zato je Plenum isključio Milovana Đilasa iz CK SKJ i udaljio ga sa svih funkcija u Partiji i kaznio poslednjom opomenom. Đilas podnosi pisanu ostavku na dužnost predsednika Savezne narodne skupštine FNRJ, a 19. aprila 1954. godine je vratio i partijsku knjižicu, kada je obrazložio da se od tada više ne smatra članom SKJ i da po svojoj volji istupa iz članstva. Decembra 1954. Đilas daje intervju dopisniku „Njujork Tajmsa“, u kome kaže da zemljom vladaju najveći reakcionari. Zbog toga se pokreće tajni sudski postupak u Beogradu, gde je izveden i Vladimir Dedijer, kao simpatizer Đilasa. Milovan Đilas je 24. januara 1955. godine osuđen na uslovnu kaznu zatvora od jedne i po godine, kao i Dedijer. I pored izrečenih opomena, Đilas objavljuje svoje novo delo, „Nova klasa i analiza komunističkog sistema“. Ponovo u Sremskoj Mitrovici Delovanje Milovana Đilasa u trenutku kada se više nije nalazio ni na jednoj funkciji u zemlji bilo je vezano isključivo za pisanje. U vreme početka Mađarske revolucije protiv komunizma, Milovan Đilas je u svom intervjuu 24. oktobra 1956. godine javno podržao revoluciju. Nakon toga je stavljen pod policijsku prismotru, a 27. novembra sud ga je zbog „antijugoslovenske delatnosti“ osudio na tri godine zatvora. Kaznu je izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Za vreme robije, od 1957. do 1959. godine, napisao je studiju „Knjiga o Njegošu“. Na slobodu je pušten početkom 1958. godine. Po puštanju iz zatvora, nastavio je sa pisanjem. Tada je završio i svoju knjigu „Nesavršeno društvo“, gde je komunizam upoređivao sa Morovom utopijom. Đilas je 1961. godine napisao knjigu kojoj je dao naslov „Razgovori sa Staljinom“. Uz pomoć nekih stranih dopisnika uspeo je da rukopis pošalje izdavačkoj kući „Harcourt Brace Jovanovich“ u Njujorku, koja ju je objavila. Zbog svog antikomunističkog delovanja, po drugi put je uhapšen 7. aprila 1962. godine u svom stanu, u Palmotićevoj ulici. 14. maja 1962. izveden je pred Okružni sud i osuđen na 13 godina zatvora i ograničenje građanskih prava u trajanju od pet godina. Đilas je svoju kaznu ponovo izdržavao u Sremskoj Mitrovici. Tu je dobio i teži napad slepog creva, pa je operisan, a neki su pretpostavljali da je trovan u zatvoru. Za vreme izdržavanja zatvorske kazne, napisao je veći broj rukopisa i svakodnevno je vodio dnevnik. U zatvoru je završio svoje delo „Razgovor sa Staljinom“ i roman „Crna Gora“, opširniju knjigu o Petru Petroviću Njegošu i dr. Iz zatvora je izašao 31. decembra 1966. godine. Iz zatvorskog perioda sačuvana su pisma koja je razmenjivao sa svojom suprugom Šteficom. Objavljena su pod nazivom „Milovan Đilas: Pisma iz zatvora”, a priredio ih je njihov sin Aleksa Đilas. U inostranstvu Nakon puštanja iz zatvora, Đilas je dobio jedno posebno priznanje 1967. godine: američki časopis „National Review“, uvrstio ga je na svoje stupce zajedno sa poznatim antikomunistima. Sredinom 1968. godine, jugoslovenske vlasti su dozvolile Đilasu i njegovoj ženi da otputuju u inostranstvo. Đilas je otišao prvo u Englesku, zatim u SAD, Austriju i Italiju. Podržao je Velike studentske demonstracije 1968. godine u Beogradu i pisao po novinama o tome. U Londonu je boravio od 4. do 13. oktobra 1968. kao gost ministra za kulturu laburističke Vlade, Dženi Li. Iz Engleske je otputovao u Sjedinjene Države. U Americi je boravio oko dva meseca, uglavnom na Univerzitetu Prinston kao gostujući profesor. Tu mu je pomagao najviše izdavač Vilijam Jovanović, koji je imao svoju izdavačku kuću („Harcourt Brace Jovanovich“). On će odmah po Đilasovom dolasku početi sa štampanjem njegovih knjiga. U Njujorku je Đilas 9. decembra 1968. primio nagradu „Sloboda“, koju su pre njega između ostalih dobili Vili Brant, Vinston Čerčil, Pablo Kazals i Žan Mone. Nakon kraćeg zadržavanja u Austriji i Italiji, Đilas se 12. decembra 1968. ponovo vraća u Beograd. Početkom 1970. godine izrečena mu je zabrana putovanja zbog kritika na račun SKJ i čitavog partijskog rukovodstva u zemlji. Poslednji dani Milovan Đilas je živeo u Beogradu, u svom stanu u Palmotićevoj ulici broj 8. Na ovoj kući je u septembru 2011. postavljena spomen-ploča U Beogradu se najviše družio sa akademikom Matijom Bećkovićem. Pred smrt je oslepeo na jedno oko. Ostavio je oporuku da bude sahranjen po srpskom pravoslavnom običaju, angažovanjem sveštenika. To je bio redak primer nekadašnjeg komuniste da se sahrani po crkvenim običajima. Preminuo je u svome stanu u Palmotićevoj ulici, 20. aprila 1995. u Beogradu. Sahranjen je u porodičnoj grobnici u rodnom selu Podbišću, uz crkvene obrede. Milovan Đilas oženio se 1936. Mitrom Mitrović, docnijim visokim komunističkim funkcionerom, s kojom je imao ćerku Vukicu (1948–2001). Od Mitre se razvodi 1952. kad se ženi Štefanijom Barić (1921–1993), s kojom sledeće godine dobija sina Aleksu. Stav o crnogorskoj naciji Đilas je nakon oslobođenja 1945. promovisao stav da su Crnogorci posebna nacija izdvojena iz etničkog srpstva, da bi se posle pada sa vlasti odrekao tog stava. U listu „Borba“, 1. maja 1945. objavio je članak pod naslovom „O crnogorskom nacionalnom pitanju“, gde je tvrdio da su „Crnogorci porijeklom Srbi“, ali da su tokom istorije profilisali svoju posebnu naciju. Đilas je vremenom promenio mišljenje o ovom pitanju, pa se krajem 1980-ih u nizu intervjua izjašnjavao kao Srbin, pa je čak u jednom izjavio: Da su se Crnogorci formirali u naciju besmisleno je sa naučne tačke gledišta. Evo bitnijih stavova Đilasa u članku od 1. maja 1945. godine: Crnogorci, nesumnjivo, pripadaju srpskoj grani južnoslovenskih plemena i naroda. U prošlosti, u osamnaestom, pa i na početku devetnaestog vijeka, Srbi u Srbiji bili su raja pod Turcima... Crnogorski seljaci, seleći se u druge krajeve (naročito u Srbiju), prenosili su duh otpora protiv turskog (islamskog!) feudalizma, bili su nosioci srpskih tradicija. Sa stvaranjem srpske nacije oni su se, nalazeći se zajedno sa srodnim seljaštvom, kada je otpočelo formiranje srpske nacije, u nju ulili i sa njom stopili... O formiranju nacija - srpske i crnogorske - u to vrijeme, razumije se, ne može biti ni govora. Ali iz gornjih činjenica su ljudi, koji nijesu znali zakone formiranja nacija, koji nijesu shvatili suštinu nacionalnog pitanja, izvukli zaključak da su Crnogorci „najčistiji“ Srbi, Crna Gora „kolijevka“ srpstva. To je poslužilo kao idejna osnova, kao opravdanje za prisajedinjavanje Crne Gore, za osporavanje nacionalnih prava Crnogorcima. Stvaranje nacije u Crnoj Gori počelo je čitavo stoljeće kasnije nego u Srbiji. Ovdje su postojali sasvim drugi i svi uslovi (teritorija, ekonomska povezanost i dr.), kojih nije bilo kod manjina u Bosni i Hercegovini. Proces formiranja crnogorske nacije i dan-danji traje, a u ovome ratu posebna crnogorska individualnost, ispoljavanje nacionalne svijesti i nacionalne osobitosti, najoštrije su došli do izraza. Ovaj rat, u izvjesnom smislu, označava kulminacionu tačku procesa formiranja Crnogoraca u posebnu naciju, posebnu nacionalnu individualnost. Po plemenskoj tradiciji oni se osjećaju, a i jesu, Srbi (srpska plemena u Srednjem vijeku, srpska raja, srpski narod pod Turcima), ali su oni u nacionalnom pogledu danas i nešto posebno, svoje, crnogorsko (kao što i npr. Srbi iz Srbije nijesu Crnogorci i ne osjećaju se takvima). Gledajući stvar tako, kroz istoriski razvitak, sasvim je razumljivo zašto se Crnogorci nacionalno danas osjećaju nečim posebnim... Mi komunisti nijesmo za federalnu Crnu Goru ni iz kakvih „političkih“ razloga (tj. iz potrebe za privremenim manevrom) niti mi – cijepamo srpstvo. Mi smo za to, jer smo uvjereni, znamo da to hoće crnogorski narod, a on to hoće jer se osjeća, jer jeste nešto posebno, posebni, drukčiji „Srbi“ od svih Srba – Crnogorci. A tradicionalno srpstvo cijepaju oni koji su htjeli da ga uprljaju saradnjom sa okupatorom, koji pričaju o Srbima (u Srbiji) i Crnogorcima kao o jednom narodu, a istovremeno reže protiv Crnogoraca u centralnom državnom aparatu, govore da su Crnogorci gori od ustaša i psuju majku crnogorsku djeci koja su prebačena u Beograd da budu zbrinuta. Matija Bećković, koji je godinama bio blizak sa Milovanom Đilasom, tvrdi da je Đilas posle silaska sa vlasti samo zavičajno bio Crnogorac, ali ne i nacionalno i da se na suđenju izjasnio kao Srbin, kao i to da je tada izjavio da je raspravu o crnogorskom nacionalnom pitanju napisao po službenoj dužnosti. U knjizi „Revolucionarni rat“, Đilas opisuje kako se sporio sa rođenim ocem i ubeđivao ga je da oni nisu Srbi, na šta mu je otac odgovorio da ako Crnogorci nisu Srbi ima li onda uopšte Srba. Očeve reči pojašnjava, pa kaže da je njihovo značenje to da su Crnogorci u stvari najveći Srbi. Takođe opisuje i to kako su postojala sporenja sa Savom Kovačevićem, koji je u nacionalnom pogledu odstupao od nametane partijske linije, a koji, kao i Đilasov otac, nije prihvatao da nije Srbin. U knjizi Crna Gora iz 1989. o sudbini Crne Gore pisao je kao sudbini poslednje stope srpske zemlje. Iako je učestvovao u stvaranju crnogorske nacije, Đilas je umro kao Srbin. Bibliografija Osim politike, bavio se i pisanjem knjiga. Najznačajnije su: „Nova klasa“, London, 1957. godine „Besudna zemlja“, London, 1958. godine (na srpskom 2005) „Razgovori sa Staljinom“, London, 1962. godine „Nesavršeno društvo“, London, 1969. godine „Ispod boja“, Čikago, 1971. godine „Sećanje jednog revolucionara“, Oksford, 1973. godine „Delovi iz životnog vremena“, Čikago, 1975. godine „Revolucionarni rat“, London, 1980. godine „Druženje sa Titom“, London, 1981. godine „Vreme vlasti“, London, 1983. godine „Tamnica ideja“, Njujork, 1984. godine „Ideje iz zatvora“, London, 1986. godine „Uspon i pad“, Vašington, 1986. godine „Pad nove klase“, Beograd, 1998. godine Đilasova knjiga „Nova klasa“ je od strane „Njujork Tajmsa“ uvršćena u 100 najznačajnijih knjiga u XX. veku, a tiraž je iznosio tri miliona primeraka. Osim ovih knjiga, Milovan Đilas je objavio i 4 knjige pripovedaka i dva romana „Crna Gora“(1989) i „Izgubljene bitke“(1994), a u rukopisu je ostavio roman „Svetovi i mostovi“. Autor je i značajne studije „Njegoš pjesnik, vladar, vladika“ (Beograd, 1988). Đilasove knjige su bile dugo zabranjivane u Jugoslaviji i u ostalim socijalističkim državama. Anatema je skinuta početkom devedesetih, a akademik Matija Bećković je bio jedan od onih koji su se zalagali da se ispravi ova nepravda prema Đilasu. Milovan Đilas je za vreme zatvora lišen Ordena narodnog heroja, koji je dobio 27. novembra 1953; Vojni sud mu je oktobra 1957. godine oduzeo čin general-pukovnika JNA u rezervi, a Sud časti sva odlikovanja koje je dobio kao zasluge iz rata. Miloš Milikić, penzionisani pukovnik-pilot avijacije JNA, napisao je 2009. godine knjigu „Ratnim stazama Milovana Đilasa” i zagovarao ispred SUBNOR-a Srbije inicijativu da se Đilas posthumno rehabilituje, te da mu se vrate čin i odlikovanja koji su mu pola veka ranije bili oduzeti, i da sve četiri presude protiv njega budu ukinute. KC (K)

Veoma dobro očuvano! Autor - osoba Pandurović, Sima Naslov Stihovi / Sima Pandurović Vrsta građe poezija URL medijskog objekta odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1921 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Srpska književna zadruga, 1921 (Beograd : `Zastava`) Fizički opis 128 str. ; 19 cm Zbirka Srpska književna zadruga. ǂkolo ǂ23 ; ǂknj. ǂ155 Sadržaj Sadržaj s nasl. str.: U nemirnim senkama ; Iluzije sećanja i nade ; Dani i noći ; Posmrtne počasti ; Tamne ispovesti ; Pod razvijenim zastavama ; Iskušenja Sima Pandurović (Beograd, 14. april 1883 – Beograd, 27. avgust 1960) je bio pesnik, estetičar, esejista, kritičar, dramatičar i prevodilac. Javio se s pesmama s početkom XX veka sa pjesnicima pesimizma (Milan Rakić, i Vladislav Petković Dis), pod uticajem prokletih pjesnika (Šarl Bodler, Edgar Alan Po). Prevodio je dela Vilijama Šekspira i Molijera. U periodu između dva svetska rata bio je visoki činovnik Ministarstva prosvete, a za vreme okupacije saradnik „Jugoistoka“ i Srpske književne zadruge. Zbog objavljivanja nekolicine tekstova za vreme okupacije i davanja javne podrške Nedićevom režimu posle Drugog svetskog rata bio je osuđen na gubitak srpske nacionalne časti u trajanju od pet godina. Rođen je u Beogradu od oca Jefte i majke Julijane, rođene Bećarević. Drugu mušku gimnaziju i Filozofske studije završio je u Beogradu. Počeo je da službuje kao profesor Valjevske gimnazije 1907. godine. Januara 1909. se verio a potom i oženio Branislavom (1887–1975), ćerkom advokata Trifuna Miloševića (1847–1912) iz Valjeva i Mileve. Imali su dvoje dece, prvo dete je bio sin Vojislav rođen 1912. u Valjevu. Po sopstvenoj molbi i uz pomoć Jovana Skerlića dobio je ukaz 11. oktobra 1910. kojim je prešao za profesora tada otvorene Četvrte muške gimnazije u Beogradu. Učestvovao je u Prvom svetskom ratu ali je zbog bolesti otpušten kući. Tokom okupacije živeo je u Valjevu sa ženom i dvoje male dece kod njene rodbine. Zbog jednog govora koji je održao na zboru 1917. u Valjevu interniran je u logor Boldogasonj, a potom u logor Nežider, gde je ostao do završetka rata. Posle Prvog svetskog rata bio je sekretar Ministarstva prosvete i pomoćnik upravnika Narodne biblioteke 1922–23 odakle je i penzionisan 14. juna 1923. Rano je počeo da piše pesme, a istovremeno je radio na izdavanju i uređivanju časopisa. Još kao student, sa grupom književnih istomišljenika, osnovao je časopis „Polet“, zatim sa Disom uređivao „Književnu nedelju“, a posle Prvog svetskog rata osnovao časopis „Misao“ koji je uređivao zajedno sa Velimirom Živojinovićem Masukom. Pandurevićevo književno delo je obimno i raznovrsno: „Posmrtne počasti“, „Dani i noći“, a 1910. godine je u Narodnom pozorištu u Beogradu prikazana njegova drama „Na zgarištu“, koju je napisao sa Kostom Petrovićem. Za vreme Prvog svetskog rata Društvo hrvatskih književnika izdalo mu je sabrane pesme pod naslovom „Okovani stihovi“. Po oslobođenju ova zbirka je dopunjena i objavljena u Beogradu pod naslovom Stihovi. Poslednja njegova zbirka pesama „Pesme“, sadrži 109 pesama koje je on sam izabrao uz izjavu da sve ostalo što je napisao u stihu odbacuje kao da nije napisano. Jedna od njegovih poznatijih pesama je „Svetkovina“. Pandurevićeva dela iz oblasti književne kritike i estetike su: „Ogledi iz estetike“, „Razgovori o književnosti“, Bogdan Popović. Pandurović je uspešno prevodio Molijerovog „Tartifa“ i Šekspirove tragedije i drame „Hamlet“, „Ričard III“, „Henri IV“, „Magbet“ i „kralj Lir“, sve sa Živojinom Simićem. Posle Drugog svetskog rata je uhapšen i sudio mu je Sud časti 1945. godine, kao i Žanki Stokić. Osuđen je na pet godina gubitka srpske nacionalne časti zbog objavljivanja tekstova u vreme okupacije, za učestvovanje u radu upravnog odbora Srpske književne zadruge tokom okupacije (iz koga su bili odstranjeni svi protivnici kvinslinškog režima) i istupanja na Kolarčevom univerzitetu u društvu visokih kvislinških zvaničnika Velibora Jonića i Vladimira Velmar-Jankovića. MG85

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Roman iz vremena Turske revolucije „Jutros je došao doktor. Dugo je sedeo pored mene i pričao. Krajem ove nedelje operacija je izvesna. Imam pobačaj ovih dana. Mislim da je to što me zovem samo nekoliko lica. u mojoj glavi i njihovim sećanjima. Dok pričam o ovim, postajem prazan i polako završavam. Još jednu poslednju Sakariju koju ću izliti u sebe. „Ostaje prava tragedija i završni čin. Prelepi i važni romani o ratu za nezavisnost nastali su kasnije. Danas mnoge od njih možemo čitati sa strašću. Ali malo njih je tako „srdačnih“ svedoka kao Vatrena košulja Halide Ediba. Romanopisac, koji je ljubav i žensku slobodu izrazio delirijumom u Handanu, priča o borbi društva i nacije za ponovnu egzistenciju istim nasiljem, sa istom depresijom, gotovo u napadima u košulji Atesten... Halide Edip Adivar(tur. Halide Edib Adıvar; 11.jun 1883 - 9. januar 1964. ) turska književnica i spisateljica, uz to bila je i feministikinja, nacionalista i lider borbe za prava žena. Biografija Halide Edip Adivar Rođena je u Istanbulu, 11.juna 1883. u Osmanskom carstvu, a umrla je 9. januara 1964. godine. Odrasla je u imućnoj porodici čiji je dom bio stecište kulturne i intektualne elite toga doba. Pošto je njen otac bio sekretar na dvoru sultana Abdulhamida, Halide je svoje obrazovanje stekla zahvaljujući privatnim profesorima koji su je upoznali sa evropskom i osmanskom literaturom, te religijom i filozofijom. Osim časova klavira uzimala je i časove engleskog, francuskog i arapskog jezika, dok je grčki jezik naučila od svojih komšija od Grka, ali i u grčkoj školi koju je kratko pohađala.[1] Pored toga pohađala je i Američki koledž za devojke na kome je diplomirala 1901. godine. Nakon završenog koledža, Halide se udala za profesora matematike, Salih Zeki-bega, sa kojim je imala dva sina. Ubrzo je nakon toga i sama počela da radi u oblasti obrazovanja. Bila je angažovana na reformi ženskih škola u Carigradu. Radila je kao i profesor književnosti na Univerzitetu u Istanbulu. Nakon udaje za dr Adnana Adivara, Halide se okreće turskom nacionalističkom pokretu u kome je bila vrlo aktivan učesnik. Bila je jedan od osnivača novinske agencije Anadolijam zajedno sa novinarom Junusom Nadijom. Stvaralaštvo Na početku svoje književne karijere Halide piše pripovetke, da bi se kasnije posvetila najsloženijoj pripovednoj vrsti, romanu. Halide je objavila desetak romana od kojih većina govori o borbi žena za bolji položaj u društvu. U svojim prvim romanima ona zalazi u dubinu ženske prirode i prikazuje veliki optimizam i borbu za promenu kojoj je tadašnje društvo trebalo da teži. Ona je u svojim romanima detaljno obrađivla teme u kojoj su glavni protagonisti žene lošeg socijalnog statusa i prikazuje njihovu borbu za bolje dane. Halide je bila pristalica turanizma, kulturnog i političkog pokreta, koji bi svim narodima na tlu Turske dao podjednaka prava. Halide je učestvovala u raznim pokretima oslobođenja, osnivala je razne škole i skupljala je novac za sirijske bolnice,a za svoj boravak na frontu bila je odlikovana činom desetara. Međutim, nakon neostavarenih snova u Turskoj, ona odlazi prvo u Evropu, a zatim u Indiju i Ameriku. Pored dela koja je pisala na turskom, kasnije je oblavljivala i na engleskom jeziku, koje su, takođe, stekle veliku populartnost. Svojim životnim radom predstavljala je prototip renesansnog čoveka, i kasnije se bavila i komparativnom književnošću, poredeći tursku i evropsku književnost. Među najuspelijim romanima, ubraja se svakako Rabija(u originalu Sinekli bakkal). U ovom romanu Halide, prikazuje život turskog društva, iz ugla jedne Rabije, dočaravajući kontrast između njegovih mana i vrlina na samom početku XX veka.[2] Književna dela Seviye Talip (1910). Handan (1912). Mevut Hükümler (1918). Yeni Turan (1912). Son Eseri (1919). Ateşten Gömlek (1922). Çıkan Kuri (1922). Kalb Ağrısı (1924).

Izdavačka knjižarnica Gece Kona 1933. Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Ruska knjizevnost xx vek knjiga dobro očuvana omotnica taknuta po obodu GMRA.6

ДУБРАВКА - приказање спјевано по господину ЏИВУ ФРАНА ГУНДУЛИЋА приказано у Дубровнику годишта господинова MDCXXIII (1628) За штампу приредио Др. Миливој Павловић Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1923.год. Меки повез, 78 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки. Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац. Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру. Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”. Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног. „Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи. Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја. Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић. С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века. Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју, српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.`

ДУБРАВКА - приказање спјевано по господину ЂИВУ ФРАНА ГУНДУЛИЋА приказано у Дубровнику годишта господинова MDCXXVIII (1628) За штампу приредио Др. Миливој Павловић Издавач: ГЕЦА КОН, Београд, 1923.год. Меки повез, 78 страна, ћирилица. Очувано као на фотографијама. `Иван Џиво Гундулић (итал. Giovanni Francesco Gondola, надимак Мачица; 9. јануар 1589 — 8. децембар 1638) био je један од најзначајнијих српских песника из Дубровачке републике. Познат је по епу Осман, који представља најзначајније дело дубровачке књижевности и најуспелији словенски барокни еп, као и по пасторалном делу Дубравка. Гундулић је рођен у властелинској породици као најстарији син Франа Гундулића и Џиве Градић. Млађи син је био Мато. Породица Гундулић била је позната још у 13. веку, а њени чланови обављали су разне државно-административне послове у Дубровнику и околини. У тридесетој години живота оженио се са властелинком дубровачком Николицом Саркочевић. Иван Гундулић је имао три сина, од којих је један био песник, а један маршал аустријске војске. Били су то синови, аустријски официри Франо (1632—1700) и Јермин те песник Шишко (Сигисмунд), (1635—1682) кнез дубровачки. Прво се учио код језуита, па изучио право. Век је провео као чиновник републике, скоро на свима положајима. Два пута је био кнез у Конавлима, прво 1615—1616, а други пут 1619. године. Постаје сенатор 1636. године, а 1638. изабран је за члана Малог већа, али је умро пре него је стварно ушао у то највише управно тело Републике. Осим тога постао је и члан напуљске књижевне „Академије доконих”. После кратке болести умире децембра исте године. Сахрањен је у фрањевачкој цркви у Дубровнику. Подигнут му је 1893. споменик у Дубровнику. За то су прикупљали прилози у Београду и целој Србији. По њему су назване основна школа у Београду и Гундулићев венац. Иван Гундулић је био веома плодан писац, један од најзнаменитијих писаца дубровачког барока. Написао је 18 познатих песничких дела, од којих су 12 сачуваних. Већ у младости Гундулић почиње да се бави књижевним стваралаштвом, претежно световног карактера. Почео је да се бави поезијом 1610. године. У наредном периоду мање се бави стварањем дела световног карактера и почиње да пише дела духовног карактера. Пишући, Гундулић веома често у својим делима користи копулацију, стилску фигуру. Његова најважнија дела су: еп Осман, побожни спев „Сузе сина разметнога” и пастирска игра (пасторала) „Дубравка”. Написао је велики број митолошких драма. Сачуване су кратке драмске сцене „Дијана и Армида”, прерада „Просерпина уграбљена” и превод „Аријадна”. Остале су изгубљене. Поред тога, преводио је и „псалме Давидове”, седам на броју. Њих је штампао заједно са побожном песмом „Од величанства Божијех”. Рефлексивно-религиозни спев Сузе сина разметнога, рађен према „Сузама светога Петра” од италијанског песника Тансила, можда је његово најбоље дело, иако није највеће. Штампан је у Венецији 1622. године, а друго издање, због велике читаности, излази већ наредне године. Мотив је позната библијска прича о блудном сину, приказана у монологу, снажном песничком инспирацијом и у раскошном руху ренесансне поетике. Песма је епска само по дужини, у ствари ту нема епске радње и причања догађаја, већ је цела песма болна и лична исповест младићких грехова, сазнања и покајања. Вероватно да му је библијска личност послужила као згодна алегорија за исказ сопствених проживљавања. Песма је сва у лирском заносу, проткана филозофским опажањима о ништавилу телесног задовољства и пролазности среће. Стил је веома раскошан, пун лепих антитеза и метафора. Дикција је крепка и узвишена, у складу са предметом. Са чисто формалне стране Гундулић је унео једну новину: строфу од шест стихова осмерца. Као сва Гундулићева дела, тако и ово има известан етички значај, наиме да живот почива на скромности и да је духовно задовољство изнад чулног и пролазног. „Дубравка” је пастирска игра, испевана под утицајем италијанске пасторалне поезије. Први пут је изведена 1628. године пред дубровачком публиком. У овој пасторали Гундулић слави брак из љубави, поштење и честитост. Та етичка мисао је овде представљена у алегоричној форми. Гундулић је предмет поставио на националну основу, јер се радња одиграва у Дубровнику. Он је Дубровчане приказао симболично: као виле и пастире. На дан св. Влаха, заштитника Дубровника, обичај је био да најлепши момак узме најлепшу девојку. Пастир Миљенко је тај момак, а девојка пастирица Дубравка. Судије буду поткупљене и Дубравку доделе ружном и старом Грдану, али због срџбе Божије то буде на време откривено и Дубравка полази за Миљенка. У почетку пасторале хор пастира и вила слави слободу и једнакост „дубраве” (Дубровника), а на крају пастири славе тријумф чисте љубави и поштења над материјалним богатством. Написао је Химну слободи. Гундулић је свој народ називао „Словенима”, а све Словене је сматрао једном великом целином, јединственим народом. Еп Осман посветио је „našemu slovinskomu narodu”. Различити истраживачи описали су га хрватским песником. Према Мари-Жанин Чалић, професорки историје на Универзитету Лудвиг Максимилијан, након контрареформације се развила нова симбиоза између реформисаног католицизма и (поновно) насталог хрватског идентитета која је несумњиво утицала на локалну барокну уметност. Дакле, овај реформисани католицизам био је један од најзначајнијих фактора стварања засебне хрватске етничке свести, а Гундулићев еп Осман био је израз различитих хрватских (пред-)националних осећаја. Према речима Слободана Дракулића, професора социологије на Универзитету Рајерсон, претходник савременог хрватског национализма је предсавремени хрватски национализам, који је био аутохтони друштвени феномен 16. и 17. века, а један од његових представника био је Гундулић. С друге стране, Гундулићева етничка припадност део је српско-хрватских подела у самоидентификацији западних јужнословенских просветитеља, што је био један од главних проблема у Југославији 20. века. Већина српских академика, без званичног консензуса са хрватским колегама, дубровачку књижевност сматра заједничком баштином и поткрепљује тврдњу аргументом да је штокавско наречје основа савременог српског језика и да је српски језик присутан у Дубровачкој републици од њеног оснивања. Неки од последњих потомака породице Гундулић припадали су српско-католичком покрету из 19. века, међу којима је и градоначелник Дубровника Франо Геталдић-Гундулић. Гундулића, попут осталих дубровачких писаца који су писали на штокавском наречју, српски академици сматрају искључиво делом српске или делом заједничке српске и хрватске културне баштине. Српска академија наука и уметности га је уврстила међу 100 најзнаменитијих Срба, а његова дела су у саставу српске књижевности Матице српске, са осталим дубровачким писцима, у петом тому књиге Десет векова српске књижевности.`

Kao na slikama Lepo očuvana za svoje godine retko u ponudi sa originalnim papirnim omotačem M. M. Pešić 1933 Izadora Dankan (engl. Isadora Duncan; San Francisko, 27. maj 1877 — Nica, 14. septembar 1927) je bila američka plesačica.[1] Izadora Dankan Isadora Duncan (grayscale).jpg Izadora Dankan Puno ime Andžela Izadora Dankan Datum rođenja 27. maj 1877. Mesto rođenja San Francisko Kalifornija, SAD Datum smrti 14. septembar 1927. (50 god.) Mesto smrti Nica Francuska Rođena je kao Andžela Izadora Dankan (engl. Angela Isadora Duncan), mnogi je smatraju majkom modernog plesa. Iako nikada nije bila popularna u SAD, zabavljala je publiku širom Evrope. Godine 1900, preselila se u Pariz. Jedno vreme je bila udata za ruskog pisca Sergeja Aleksandroviča Jesenjina. Preminula je tragično, kada joj se tokom vožnje u „Bugatiju“ dugi crveni šal upleo u točak vozila i ugušio je. O njenom životu snimljen je film „Izadora“, 1968. godine, u režiji Karela Rajša, sa Vanesom Redgrejv u glavnoj ulozi.n Biografija Uredi Detinjstvo i mladost Uredi Rođena je u SAD 1877. godine kao najmlađe dete svojih roditelja. Izadora [2] je imala dva brata i sestru. Sestra Elizabet Dankan je takođe bila plesačica.[3][4] Njen brat Augustin Dankan je bio poznati režiser. Najstariji brat Rejmond Dankan je bio poznati filozof, pesnik i umetnik. Roditelji Isidore Dankan su se razveli dok je ona bila još beba.[5] Napustila je školu zbog siromaštva i počela da daje časove plesa drugoj deci.[6] Ples i škola plesa Uredi Napustila je San Francisko i selila se od Čikaga do Njujorka. Našla je privremen posao u Augustin Daly`s teatru. Preselila se u London 1898. godine posle smrti njenog oca zajedno sa porodicom. Tamo pleše u salonima visoke klase. Godine 1900. se seli u Pariz sa bratom i majkom. Godine 1902. se upoznaje sa umetnicom Loi Fuler koja joj kasnije sponzoriše koncerte u Evropi. U tom periodu je upoznala filozofa Ničea i dobila ideju da počne svoj filozofski pravac u plesu. Počinje da pleše uz klasičnu muziku što izaziva čuđenje kod publike. Tokom turneja, Izadora je stvorila svoj stil u plesu koji je fokusiran na prirodno kretanje tela umesto stroge tehnike baleta. Taj njen stil je postao vrlo popularan, te je i sama ona postala vrlo popularna u Evropi. Otvorila je školu za mlade devojke željne plesa. Prva takva škola je nastala U Grenvaldu u Nemačkoj. U to gradu je osnovala plesnu grupu Izadore[7] u kojoj su bile šest mladih devojčica. Njihov prvi nastup je bio 1905. godine. Kasnije ih ona usvaja i one dobijaju prezime Dankan. Kasnije otvara i plesnu školu u Francuskoj ali se zatvara zbog Prvog svetskog rata. Odlazi nekoliko puta u SAD zbog turneja ali nikada više ne živi tamo. Privatni život Uredi Izadora je bila feministkinja, biseksualka i komunistkinja. Godine 1906. dobija ćerku sa Gordonom Krejgom. Godine 1909. dobija sina sa jednim francuskim Jevrejinom. Oba deteta su joj stradala u saobraćajnoj nesreći. Godine 1921. odlazi u Rusiju i tamo upoznaje Sergeja Jesenjina za koga se udaje 1922. godine[8]. Taj brak ne traje dugo zbog mentalne bolesti Sergeja Jesenjina. Posle druge godine rastanka se Jesenjin ubija. Izadora doživljava krah svoje plesne škole kada SSSR odlučuje da je ne finansira više. Ona se pritom odaje alkoholu. Godine 1927. ona piše biografiju nazvanu Moj život[9]. Septembra te iste godine se ugušila šalom kada se upleo u točkove automobila u kojem se vozila. Sergej Jesenjin Ruska knjizevnost xx vek Ples Pesme Poezija Pisma

Hermann Schmid Der Kanzler von Tirol Berlin 1929 tvrde korice 600 str odlično očuvana, ilustrovana pisana staro/nemačkim - gotikom Херманн Сцхмид Канцелар Тирола Тиролски канцелар је историјски роман немачко-аустријског писца Хермана фон Шмида. Његов роман `Тиролски канцелар` описује причу о Вилхелму Биенеру. Роман је први пут објављен као тротомно дело 1863. године. Историјска позадина Роман је написан у духу 19. века; смештена је у време контрареформације на крају Тридесетогодишњег рата. Било је то време прогона „лутеранских јеретика“ у Тиролу. Књига описује контрасте између тадашње Католичке цркве - коју је превасходно представљао језуитски ред - и бесплатне тиролске класе. Такође је описан контраст између немачких и италијанских владара (у књизи се назива „велсцхен“) владара. Суверена је била надвојвоткиња Аустрије, Клаудија фон Медичи, удовица надвојводе Леополда В Аустријско-Тиролског, која је владала државом Тирол између 1632. и 1646. године као регент за свог малолетног сина Фердинанда Карла, била је у поседу родом из Лауцххеим-а у Вурттембергу Др. Вилхелм Биенер је активно подржавао канцелара. садржај У двадесет и једном обимном поглављу свог дела од 600 страница, аутор описује последњу фазу живота Вилхелма Биенера као тиролског канцелара. Удовац Вилхелм Биенер приказан је као моћни, неометани канцелар, верни саветник и блиски поверитељ своје љубавнице након што је Цлаудиа вон Медици преузела владавину Тиролом. Био је изузетно цењен због свог изванредног образовања и урођеног организационог талента, али је такође био непопуларан и омражен од противника због ароганције. Његов циничан и подругљив манир брзо је створио бесне непријатеље многих људи. Огорченост његових противника произашла је углавном из његове енергичне одбојности према италијанској неозбиљности, која је нарочито била присутна под Клаудијевим сином Фердинандом Карлом, и из мржње јужних епископија, које би се радо одрекле Тирола. Биенер је био посебно непопуларан међу својим лучним непријатељима, канцеларом горњоаустријске земље Исааком Волмаром, председником Коморе Сцхмаусом и помоћним бискупом Јосуом Перкхофером из Бриксена, који ће на крају потражити свој живот. Биенер је оштро критиковао распродају тиролске моћи да влада у Граубундену. Посебно вреди прочитати опис Инсбруцк Ландтага, где су се сударила два света: с једне стране немачко племство заједно са тиролском сељачком класом, а с друге стране француске класе и католичко свештенство. Као прототип класно свесног, али истовремено слободног тиролског пољопривредника, лик Сцхилдхофера, који долази из долине Пассеиер, одан је и посвећен Клаудији вон Медици и коју сме да користи као једну од ретких. Као тиролски канцелар, Биенер је успео да сачува јединство земље: „Не сме постојати сопствено добро, само добро заједнице у целини ако се жели водити поштена политика“, био је један од његових слогана. С једне стране, Вилхелм Биенер био је забринут за добробит државе Тирол, која је као „немачки национални патриота“ веровала да будућност може видети само у вези са Немачким царством. С друге стране, лудо се заљубио у војвоткињу Клаудију де Медичи. Клаудија му је узвратила љубав, али она је остала неиспуњена, пошто су се обојица одрекли у корист државе Тирол. На крају, то је била чисто платонска љубав. Звезда Вилхелма Биенера почела је да опада када је Цлаудиа вон Медици предала владавину свом старијем сину Фердинанду Карлу 1646. године и више није била у стању да држи своју заштитничку руку над Биенер-ом. Испоставило се да је Фердинанд Карл био слаб, превртљив и лако подложан утицају владар. Под утицајем својих дворјана `Велсцхен`, Биенер је отпуштен из своје канцеларије као тиролски канцелар; Фердинанд Карл успео је да утиче на своје непријатеље „лажним чињеницама“ на такав начин да је регент одобрио суђење против Биенера за велеиздају. Биенер је ухапшен, претресена његова имовина и одведен у дворац Раттенберг и затворен. Тамо га је саслушао Фискал Хипполити у показном суђењу са знањем надвојводе (који намерно није био обавештен о тачним чињеницама) и на крају осуђен мачем на смрт. Након што је брат владајућег војводе Сигисмунд Франз, који се Биенеру изузетно дивио и ценио као његовог бившег учитеља, сазнао за догађаје који су се одвијали у замку Раттенберг, одјурио је до свог брата и наговорио Фердинанда Карла да укине казну, што је и он учинио сложио се. Изричитог курира који је требало да пресуду достави замку Раттенберг, међутим, Биенерови непријатељи преварили су у гостионици