U dobrom stanju Preveo Gligorije Ernjakovic Izdavac - BIGZ, Beograd Godina - 1973. Broširani povez, format 20 cm, 62 str. Imanuel Kant (22. 4. 1724. – 12. 2. 1804.) nemački filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim delima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ.On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fihteom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: „do kritički period“ i „kritički period“. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem sveta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu Opšta istorija prirode i teorija neba (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela: Kritiku čistog uma, Kritiku praktičnog uma i Kritiku moći suđenja. x2

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Buber (hebr. מרטין בובר; Beč, 8. februar 1878 — Jerusalim, 13. jun 1965) je bio jevrejski religiozni filozof i teolog.[1][2][3] Rođen je u Beču gde je doktorirao 1900. godine, i odigrao značajnu ulogu u Cionističkom pokretu kome se pridružio 1898. godine. Posvetio se izučavanju religije. U kasidizmu je video način aktivnog misticizma i posvećivanja u svakodnevnom životu. Bio je urednik periodičnog jevrejskog časopisa za nemačko govorno područje. Godine 1923. postao je profesor na Univerzitetu u Frankfurtu gde je predavao jevrejsku teologiju i etiku. Dolaskom Hitlera na vlast odlazi u Jerusalim gde nastavlja profesorski rad. Njegovi najznačajniji radovi su: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Najveći uticaj ostavilo je njegovo kratko delo “Ich und Du”, i to ne samo na široku čitalačku publiku, već i na nemačke protestantske teologe i novije engleske mislioce. Deset puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a sedam puta za Nobelovu nagradu za mir.[4] Biografija Martin (hebrejsko ime: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Buber je rođen u Beču u pravoslavnoj jevrejskoj porodici. Buber je bio direktni potomak rabina iz 16. veka Mejra Kacenelenbogena, poznatog kao Maharam (מהר`ם), hebrejski akronim za „Naš učitelj, rabin, rabin Mejr“, iz Padove. Karl Marks je još jedan značajan rođak.[5] Posle razvoda roditelja kada je imao tri godine, odgajao ga je deda u Lavovu.[5] Njegov deda, Solomon Buber, bio je proučavalac midraša i rabinske književnosti. Kod kuće je Buber govorio jidiš i nemački jezik. Godine 1892, Buber se vratio u očevu kuću u Lembergu, današnjem Lavovu, u Ukrajini. Uprkos Buberovoj navodnoj povezanosti sa Davidovom lozom kao potomkom Kacenelenbogena, lična religiozna kriza ga je navela da raskine sa jevrejskim verskim običajima. Počeo je da čita Imanuela Kanta, Sorena Kjerkegora i Fridriha Ničea.[6] Poslednja dva su ga posebno inspirisala da nastavi studije filozofije. Godine 1896, Buber odlazi na studije u Beč (filozofija, istorija umetnosti, germanistika, filologija). Godine 1898, pridružio se cionističkom pokretu, učestvujući na kongresima i organizacionom radu. Godine 1899, dok je studirao u Cirihu, Buber je upoznao svoju buduću suprugu Paulu Vinkler, „briljantnu katoličku spisateljicu iz bavarske seljačke porodice“[7] koja je 1901. napustila katoličku crkvu i 1907. prešla u judaizam.[8] Buber je u početku podržavao i slavio Veliki rat kao „svetsku istorijsku misiju“ Nemačke zajedno sa jevrejskim intelektualcima da civilizuju Bliski istok..[9] Neki istraživači veruju da je, dok je bio u Beču tokom i posle Prvog svetskog rata, bio pod uticajem spisa Jakoba L. Morena, posebno upotrebe termina „susret“.[10][11] Buber je bio vegetarijanac.[12] Glavne teme Buberov evokativan, ponekad poetski stil pisanja obeležio je glavne teme u njegovom delu: prepričavanje hasidskih i kineskih priča, biblijski komentari i metafizički dijalog. Kulturni cionista, Buber je bio aktivan u jevrejskim i obrazovnim zajednicama Nemačke i Izraela.[13] Takođe je bio uporni pristalica dvonacionalnog rešenja u Palestini, a nakon uspostavljanja jevrejske države Izrael, regionalne federacije Izraela i arapskih država. Njegov uticaj se proteže širom humanističkih nauka, posebno u oblastima socijalne psihologije, socijalne filozofije i religioznog egzistencijalizma.[14] Buberov stav prema cionizmu bio je vezan za njegovu želju da promoviše viziju „hebrejskog humanizma“.[15] Prema Lorensu J. Silberštajnu, terminologija „hebrejskog humanizma“ je skovana da „razlikuje [Buberov] oblik nacionalizma od onog zvaničnog cionističkog pokreta“ i da ukaže na to kako je „izraelski problem bio samo poseban oblik univerzalnog ljudskog problema. Prema tome, zadatak Izraela kao posebne nacije bio je neumitno povezan sa zadatkom čovečanstva uopšte“.[16] Cionistički pogledi Pristupajući cionizmu sa svoje lične tačke gledišta, Buber se nije složio sa Teodorom Herclom o političkom i kulturnom pravcu cionizma. Hercl nije zamišljao cionizam kao pokret sa verskim ciljevima. Nasuprot tome, Buber je verovao da je potencijal cionizma za društveno i duhovno bogaćenje. Na primer, Buber je tvrdio da će nakon formiranja izraelske države biti potrebne reforme judaizma: „Potreban nam je neko ko bi učinio za judaizam ono što je papa Jovan XXIII učinio za katoličku crkvu“.[17] Hercl i Buber bi nastavili, uz međusobno poštovanje i neslaganje, da rade na svojim ciljevima do kraja života. Godine 1902. Buber je postao urednik nedeljnika Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta. Međutim, godinu dana kasnije uključio se u jevrejski hasidski pokret. Buber se divio kako su hasidske zajednice aktuelizovale svoju religiju u svakodnevnom životu i kulturi. Za razliku od užurbanih cionističkih organizacija, koje su uvek razmišljale o političkim problemima, hasidimi su bili fokusirani na vrednosti za koje se Buber dugo zalagao da ih cionizam usvoji. Godine 1904. povukao se iz većeg dela svog cionističkog organizacionog rada i posvetio se proučavanju i pisanju. Te godine je objavio svoju tezu Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems o Jakobu Bemeu i Nikolasu Kuzanu.[18] Početkom 1920-ih, Martin Buber je počeo da se zalaže za dvonacionalnu jevrejsko-arapsku državu, navodeći da jevrejski narod treba da proglasi „svoju želju da živi u miru i bratstvu sa arapskim narodom, i da razvije zajedničku domovinu u republiku u kojoj oba naroda imaće mogućnost slobodnog razvoja“.[19] Buber je odbacio ideju cionizma kao samo još jednog nacionalnog pokreta, i umesto toga je želeo da vidi stvaranje društva za uzor; društva koje, kako je rekao, neće biti okarakterisano jevrejskom dominacijom nad Arapima. Bilo je neophodno da cionistički pokret postigne konsenzus sa Arapima čak i po cenu da Jevreji ostanu manjina u zemlji. Godine 1925. učestvovao je u stvaranju organizacije Brit Šalom (Zavet mira), koja se zalagala za stvaranje dvonacionalne države, i do kraja života se nadao i verovao da će Jevreji i Arapi jednog dana živeti u mir u zajedničkom narodu. Godine 1942, saosnivao je stranku Ihud, koja se zalagala za binacionalistički program. Ipak, bio je povezan višedecenijskim prijateljstvom sa cionistima i filozofima kao što su Hajm Vajcman, Maks Brod, Hugo Bergman i Feliks Veltš, koji su mu bili bliski prijatelji od njegovog evropskog perioda u Pragu, Berlinu i Beču do Jerusalima 1940-ih do 1960-ih. Nakon uspostavljanja Izraela 1948. godine, Buber se zalagao za učešće Izraela u federaciji „bliskoistočnih“ država šire od Palestine.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ciljevi jednog istraživanja ne moraju uvek da se poklope i sa rezultatima do kojih istraživač dođe. Istraživanje, iz tog razloga, liči na putovanje koje nikada nije toliko poznato, da ne bi moglo da iznenadi, a može da bude, ponekad, tako neočekivano, pa da u njemu istraživači-putnici zalutaju. Na samom početku pokušaćemo, u osnovnim crtama da ukažemo na glavni cilj našeg istraživanja i da odredimo predmet kojim se ono bavi. Osnovni cilj, u ovom istraživanju, se sastoji u pokušaju da se utvrdi tendencija razvoja sociološkopravne misli, na području nekadašnje i današnje Rusije. Prije svega, u periodu Oktobarske revolucije do kraja osme decenije ovog vijeka. Namjera nam je da ukažemo na uzroke takvog toka, i da pokažemo njegove glavne etape. Imanuel Kant (22.4. 1724. - 12.2. 1804.) nemački je filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim djelima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ. On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fitheom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: `dokritički period` i `kritički period`. U dokritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem svijeta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu `Opšta istorija prirode i teorija neba` (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku prethodne filozofije (filozofije svojih prethodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća djela: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Temelji bogočovečje duhovnosti 185str.,meki povez,20cm, Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

Veoma dobro očuvano, bez pisanja, podvlačenja, pečata.... Autor - osoba Berdяev, Nikolaй Aleksandrovič, 1874-1948 = Berdjaev, Nikolaj Aleksandrovič, 1874-1948 Naslov Samospoznaja : pokušaj autobiografije / Nikolaj Berđajev ; [preveo Milan Čolić ; predgovor Nikola Milošević] Jedinstveni naslov Samopoznanie. srpski jezik Vrsta građe roman Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 1987 Izdavanje i proizvodnja Novi Sad : Književna zajednica Novog Sada, 1987 (Novi Sad : Budućnost) Fizički opis 380 str. ; 22 cm Drugi autori - osoba Čolić, Milan, 1934-2016 = Čolić, Milan, 1934-2016 Milošević, Nikola, 1929-2007 = Milošević, Nikola, 1929-2007 Zbirka ǂBiblioteka ǂAnthropos ; 17 Napomene Prevod dela: Samopoznanie Istoriozofija i psihologija u delu Nikolaja Berđajeva: str. 7-47 Beleška o autoru na unutr. str. kor. lista. SADRŽAJ Predgovor I Izvori i poreklo. Ja i svet. Prvi pokretači. Aristokratska sredina II Usamljenost. Žal. Sloboda. Pobunjeništvo. Sažaljenje. Sumnje i borbe duha. Razmišljanja o erosu III Prvo obraćenje. Traženje smisla života IV Svet filosofske spoznaje.Filosofski izvori V Okretanje prema revoluciji i socijalizmu. Marksizam i idealizam VI Ruska kulturna renesansa početka XX stoleća. Susreti sa ljudima VII Zaokret ka hrišćanstvu. Religijska drama. Duhovni susreti VIII Svet stvaralaštva. Smisao stvaralaštva i preživljavanje stvaralačke ekstaze IX Ruska revolucija i komunistički svet X Godine progonstva. XI Moja konačna filosofija. Ispovedanje vere. Svet eshatologije. Vreme i večnost XII O samospoznaji i njenim granicama. Zaključak o samome sebi XIII Teške godine Dodatak koji obuhvata period 1940–46 g. Dodatak napisan 1947. godine Nikolaj Aleksandrovič Berđajev[a] (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 – Klamar, 24. mart 1948) bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma. Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski, načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Dela Duhovna kriza inteligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji MG73

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Na fotografiji se vidi da ima na dve stranice malo hem olovke, ima povucenih recenica obicnom grafitnom olovkom, sve ostalo u dobrom i urednom stanju! Nikolaj Berđajev – O čovekovom ropstvu i slobodi SADRŽAJ UMESTO PREDGOVORA Ο protivrečnostima u mom mišljenju I 1. Ličnost 2. Gospodar, rob i slobodan čovek II 1. Biće i sloboda. Čovekovo robovanje biću 2. Bog i sloboda. Čovekovo robovanje Bogu 3. Priroda i sloboda. Kosmička sablazan i čovekovo robovanje prirodi 4. Društvo i sloboda. Socijalna sablazan i čovekovo robovanje društvu 5. Civilizacija i sloboda. Čovekovo robovanje civilizaciji i sablazan kulturnih vrednosti 6. Čovekovo robovanje samom sebi i sablazan individualizma III 1.a) Sablazan carstva. Dvostruki lik države b) Sablazan rata i čovekovo robovanjve ratu s) Sablazan nacionalizma i čovekovo robovanje nacionalizmu. Narod i nacija d) Sablazan aristokratizma i čovekovo robovanje aristokratizmu Dvostruki lik aristokratizma e) Sablazan buržoaznosti. Robovanje vlasništvu i novcu 2. a) Sablazan revolucije i čovekovo robovanje revoluciji. Dvostruki lik revolucije b) Sablazan kolektivizma i čovekovo robovanje kolektivizmu. Sablazan utopije. Dvostruki lik socijalizma 3. a) Sablazan erotskog i čovekovo robovanje erotskom. Polnost, ličnost i sloboda b) Sablazan estetskog i čovekovo robovanje estetskom. Lepota, umetnost i priroda IV 1. Duhovno oslobođenje čoveka. Pobeda nad strahom i smrću 2. Sablazan istorije i čovekovo robovanje istoriji. Dvostruko shvatanje svršetka istorije. Aktivno-stvaralački eshatologizam Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! 50 tak stranica podvuceno hem. olovkom, sve ostalo uredno! SADRŽAJ: JA I SVET OBJEKATA Ogled o filosofiji usamljenosti i zajednice MEDITACIJA I Tragedija filosofa i zadaci filosofije Filosofija između religije i nauke. Borba filosofije i religije. Filosofija i društvo Lična i bezlična, subjektivna i objektivna filosofija. Antropologizam u filosofiji. Filosofija i život MEDITACIJA II Subjekt i objektivacija Subjekt saznanja i čovek Egzistencijalni subjekt i objektivacija. Saznanje i biće. Razotkrivanje egzistencije u subjektu. Objektivacija i problem iracionalnog Saznanje i sloboda. Aktivnost misli i stvaralački karakter saznanja. Aktivno i pasivno saznanje. Teorijsko i praktično saznanje Stupnjevi zajedništvau saznanju. Gašenje postvarenog, objektivnog sveta i razotkrivanje tajne egzistencije MEDITACIJA III Ja, usamljenost i društvo Ja i usamljenost. Usamljenost i socijalnost “Ja “, “ti “, “mi ” i “ono “. “Ja ” i objekt. Komunikacija između “ja “ Usamljenost i saznanje. Transcendiranje. Saznanje kao zajednica. Usamljendst i polnost. Usamljenost i religija MEDITACIJA IV Bolest vremena. Promena i večnost Paradoks vremena. Njegov dvostruki smisao. Prošlost nije postojala. Preobražaj vremena. Vreme i briga. Vreme i stvaralaštvo Vreme i saznanje. Sećanje. Vreme, dinamika i promena. Ubrzanje vremena i tehnika Vreme i sudbina. Vreme, sloboda i determinizam. Vreme i kraj. Vreme i beskonačnost MEDITACIJA V Ličnost, društvo i zajednica Ja i ličnost. Individua i ličnost. Ličnost i stvar. Ličnost i objekt Ličnost i opšte. Ličnost i rod. Lično i nadlično. Monizam i pluralizam. Jedinstveno i mnoštveno Ličnost i društvo. Ličnost i masa. Ličnost i socijalni aristokratizam. Socijalni personalizam. Ličnost i zajedništvo. Komunikacija i zajedništvo. Ličnost i promena. Ličnost i ljubav. Ličnost i smrt. Stari i novi čovek. Zaključak DUH I REALNOST Osnovi bogočovečanske duhovnosti Glava I REALNOST DUHA. DUH I BIĆE Glava II OBELEŽJA DUHA Glava III OBJEKTIVACIJA DUHA. SIMBOLIZACIJA I REALIZACIJA GlavaIV SMISAO ASKEZE Glava V ZLO I PATNjA KAO PROBLEMI DUHA Glava VI MISTIKA. NjENE PROTIVUREČNOSTI I DOSTIGNUĆA Glava VII NOVA DUHOVNOST. REALIZACIJA DUHA BIBLIOGRAFIJA Nikolaj Aleksandrovič Berđajev (rus. Николай Александрович Бердяев; Kijev, 18. mart 1874 — Klamar, 24. mart 1948)[1][2] bio je ruski religijski i politički filozof, predstavnik egzistencijalizma Rođen je u Kijevu u aristokratskoj porodici. Majka mu je bila polufrancuskinja, a otac Rus. Pohađao je vojnu školu, iz koje je izbačen zbog nedovoljne ocene iz veronauke. Veroučitelj verovatno nije mogao da pretpostavi da će Nikolaj Aleksandrovič postati izuzetno značajan religiozni mislilac, koga u crkvenim krugovima nazivaju prorokom, doktor teologije i laureat za Nobelovu nagradu. Sa svega četrnaest godina čita Hegela, Kanta i Šopenhauera. Od ranog detinjstva govori francuski (jezik koji su koristili u kući) i nemački. Odlučuje da se posveti intelektualnoj karijeri i 1894. godine se upisuje na Kijevski univerzitet.[3] Tamo postaje marksist i posle hapšenja na studentskim demonstracijama, četiri godine kasnije, izbačen je sa univerziteta. I posle toga nastavlja sa aktivnostima usmerenim protiv vlasti i biva osuđen na progonstvo u unutrašnjost u trajanju od tri godine. Godine 1904. se ženi sa Lidijom Trušef, svojom životnom saputnicom, i par se seli u Petrograd, prestonicu i tadašnji centar intelektualne i revolucionarne aktivnosti. Dva puta je za vreme carske Rusije boravio u zatvoru i privremeno prognan u unutrašnjost Rusije, i dva puta za vreme boljševizma. Jednom prilikom je nedelju dana proveo u zatvoru Čeke da bi ga na kraju ispitivao sam Đeržinski , načelnik ČEKA-e. Proterivanje iz Rusije Godine 1922. Berđajev je proteran sa ženom Lidijom i njenom sestrom Jevgenijom Rap iz Rusije zajedno sa mnogim piscima i filozofima. Neko vreme boravi u Berlinu, a zatim u Parizu i na jugu Francuske. Krajem septembra meseca 1945. godine, Lidija umire usled paralize muskulature grla koja je bila praćena otežanim govorom i uzimanjem hrane. Berđajev ostaje da živi sa svojim najboljim prijateljem, Lidijinom sestrom, Jevgenijom Rap. Univerzitet u Kembridžu mu 1947. godine dodeljuje doktorat teologije honoris causa. Umro je za svojim pisaćim stolom u martu 1948. u Klamaru u blizini Pariza. Filozofija U središte svoje filozofije je stavio slobodu, za koju je smatrao da postoji van Boga (pod uticajem nemačkih mističara, u prvome redu Jakoba Bemea). Smatrao je da je čovek pozvan da stvara zajedno sa Bogom i da je ovaj život u stvari osmi dan stvaranja na koji je čovek pozvan. Veruje da se čovek može opravdati stvaralaštvom. Specifičan je i njegov odnos prema ideji pakla, za koji smatra da ne postoji, ali u svojoj filozofskoj autobiografiji ispoveda da se svakog dana sa suzama moli za sve one koji se muče u paklenim mukama. Prihvata Fjodorovljevo uslovno tumačenje apokalipse, po kome je samo put zla predodređen, dok je Božiji put, put slobode i stvaralaštva. U Petrogradu je osnovao Religiozno filozofsko društvo. Pod raznim uticajima stvara sopstveni filozofski sistem kao svojevrsni egzistencijalizam. Smatra imperativnim vraćanje crkvi i hrišćanstvu, odnosno hrišćanskom svetu kao utočištu zakonitosti i morala i civilizacije na razumu zasnovane. Duh čoveka koji je stvorio tehniku nije u stanju zavladati njome, menjajući pritom organsko-iracionalno s organizaciono-racionalnim. Mašina menja čovečji rad i to treba da uništi ropstvo i siromaštvo čoveka, ali mašina se ne pokorava onome što je od nje traženo, već mašina nameće nova, svoja pravila. Zloupotrebi mašine nije kumovala mašina, već baš čovek. Mašina može biti moćno sredstvo pobede nad prirodom ako je čovek slobodnog duha. Stvaralaštvo Duhovna kriza intiligencije (1910) Filosofija slobode (1911) Aleksej Stepanovič Homjakov (1912) Duša Rusije (1915) Smisao stvaralaštva (1916) Nacionalizam i imperijalizam (1917) Nacionalizam i mesijanizam (1917) Kriza iskustva (1918) Sudbina Rusije (1918) Mirosozercanije Dostojevskog (1923) Smisao istorije (1923) Novo srednjovekovlje (1924) Konstantin Leontijev (1926) Filosofija slobodnoga duha. Problematika i apologija hrišćanstva (1928) O dostojnosti hrišćanstva i nedostojnosti hrišćana (1928) Marksizam i religija (1929) O samoubistvu (1931) Ruska religiozna psihologija i komunistički ateizam (1931) Hrišćanstvo i klasna borba (1931) O čovekovom pozvanju. Opit iz paradoksalne etike (1931) Hrišćanstvo i aktivnost čoveka (1933) Sudbina čoveka u savremenom svetu (1934) Ja i svet objekata. Ogled o usamljenosti i druženju (1934) Duh i realnost. Osnove bogočovečanske duhovnosti (1937) Hrišćanstvo i antisemitizam. Religiozna sudbina jevrejstva (1938) O ropstvu i slobodi čovekovoj. Ogled personalističke filosofije (1939) Ruska ideja. Osnovni problemi ruske misli IXX i početka XX veka (1946) Opit eshatološke metafizike (stvaralaštvo i objektivizacija) (1947) Samospoznaja (1949) Carstvo duha i carstvo ćesara (1949) Egzistencijalna dijalektika Božanskog i ljudskog (1952) Izvor i smisao ruskog komunizma (1955) Istina i otkrovenje (1996) Filosofija nejednakosti Jakob Beme Nova religijska svest i društvena stvarnost Duh i sloboda Subjektivizam i individualizam u društvenoj filosofiji

2 x presavijeno taksena marka Hilandar (grč. Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar, srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora. Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos. Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine. Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”. Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka. Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona. Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića. Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu. Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana. Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh. U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki. Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine, a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji. Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod. Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice. Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire. Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju. Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir. U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva. U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine. Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju. Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora. Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva. U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj. U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore. Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan). Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru. Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela, a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru. Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha. Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice. Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima. Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar. Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone. I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα). U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon. Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine. U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira. Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska. Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona. Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762). U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice. Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru. Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik. Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem. Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina. Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica. Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.` Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva. Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja. Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević. Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun. Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak. U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija). Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja. Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010).

2 X presavijeno stanje LOSE Hilandar (grč. Χιλανδαρίου) ili Hilendar, takođe i Helandar, srpski je pravoslavni muški manastir države pravoslavnih monaha koja postoji više od hiljadu godina. Manastir je sagrađen na inicijativu Svetog Save, koji je postao monah na planini Atos 1191. godine. Nalazi se u severnom delu Svete gore (grč. Άγιο Όρος), na poluostrvu Halkidiki odnosno trećem kraku poluostrva Halkidiki — Atosu (grč. Аτоς), u severnoj Grčkoj. Manastir je udaljen 2,5 km od Egejskog mora. Hilandar je u hijerarhiji Svete gore na 4. mestu po značaju. Posmatran spolja, manastir ima izgled srednjovekovnog utvrđenja, s obzirom da je utvrđen bedemima koji su visoki i do 30 m. Spoljni zidovi su u proseku dugački 140 m i okružuju površinu koja je široka oko 75 m. Manastir je ovako utvrđen pošto je u prošlosti, kao i ostala utvrđena monaška naselja na Svetoj gori, morao da se brani od gusara. Neki smatraju Hilandar jednim od prvih univerziteta, u prethodničkoj formi, a konkretno prvim srpskim univerzitetom. Sadašnji iguman manastira Hilandar je Metodije Marković. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah-svetogorac, Georgije Hilandario. Obnovili su ga Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sava 1198. godine, a u manastiru je 1199. godine umro Stefan Nemanja. Kralj Stefan Uroš I je 1262. godine značajno utvrdio manastir. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice. U vreme kralja i cara Dušana Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. U vekovima turske vladavine, Hilandar su pomagali ruski carevi i moldavski kneževi u 16. veku, a srpski patrijarsi iz Peći u 17. veku. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država, pa je nastavljena bogata tradicija hilandarsko-srpskih odnosa. U novijoj istoriji manastir je značajno stradao 2004. godine u katastrofalnom požaru, posle čega je usledila obnova oštećenih građevina. Hilandar predstavlja jedno od najznačajnijih središta srpske kulture i duhovnosti. Kroz vekove, relativno zaštićen od napada i pljačkanja, u sigurnosti Svete gore Atonske i njene autonomije, bio je pošteđen sudbine koja je zadesila skoro sve druge srpske manastire. U Hilandaru je očuvana najbogatija kolekcija originalnih starih rukopisa, ikona i fresaka, tako da on u današnje vreme predstavlja najznačajniju riznicu srpske srednjovekovne kulture uopšte. Manastir se od 1988. godine, zajedno sa ostalih 19 svetogorskih manastira, nalazi na Uneskovoj listi svetske baštine u sklopu spomenika srednjeg veka objedinjenih pod zaštićenom celinom planine Atos. Hilandar je prvi manastir na koji se nailazi kada se sa kopna, iz Makedonije, ide na Svetu goru. Smešten je u šumovitoj udolini kraj Hilandarskog potoka koji nikada nije presušivao. Sa tri strane okružen je šumom, dok je sa severne otvoreniji i udolinom povezan sa morem. Pobrežje je obraslo raznovrsnom sitnom i krupnom šumom, a posebno se ističu čempresi kako oko samog manastira tako i u dolini koja ga povezuje sa morem. U blizini se prostiru vinogradi, maslinjaci kao i nasadi limuna i pomorandži. Manastir Hilandar je izgradio grčki monah svetogorac, Georgije Hilandario (grč. Γεώργιο Χιλανδάριο) ili Helandarios (grč. Χελανδάριοс). Hilandar su obnovili Stefan Nemanja (u monaštvu Simeon) i njegov sin Sveti Sava 1198. godine. Te godine je vizantijski car Aleksije III Anđel (1195—1203) Simeonu i Savi izdao zapečaćenu zlatnu bulu (Hrisovulja Aleksija III) kojom se manastir Helandaris i svetilište u Milejama daruju kako bi mogli „služiti za primanje ljudi od srpskog naroda, što se odaju monaškom životu, baš kao god što i manastiri ivirski i amalfićanski postoje na toj Gori, oslobođeni od svake vlasti pa i od same vlasti prota te Gore”. Car je pristao da to učini, pošto su bile ispunjene i očuvane forme, i pošto je molba imala pristanak celog svetogorskog bratstva. Manastir je izgrađen na ruševinama ranijeg vizantijskog manastira Helandariona, koji je osnovan početkom 11. veka. Delovi tog najstarijeg Hilandara postoje i danas na jugozapadnoj strani manastira; to su pirg Svetog Đorđa i spoljni odbrambeni zid prema jugu i prema zapadu uz koji su iznutra prizidani konaci i trpezarija. U periodu od 1198. do 1200. godine Simeon i Sava su podigli Crkvu Vavedenja Bogorodice (koja danas ne postoji), pirg Svetog Save, Kambanski pirg zvonara i keliju Svetog Simeona. Simeon i Sava su za obnovu manastira imali finansijsku podršku od velikog župana Stefana Nemanjića. Kada su građevine bile gotove, sredinom 1199. godine, Nemanja je kao ktitor izdao povelju. Ovu osnivačku povelju je napisao Sava, a za nju je Nemanja dobio pristanak od velikog župana Stefana. Povelja je u originalu bila sačuvana sve do Drugog svetskog rata, kada je stradala 6. aprila 1941. godine u bombardovanju Narodne biblioteke u Beogradu. Po nekim izvorima povelji se trag gubi tokom Prvog svetskog rata kada je opljačkana. Po završetku izgradnje, Simeon se preselio u Hilandar sa priličnim brojem kaluđera. Hilandaru je dodeljeno i nekoliko sela u okolini Prizrena, odnosno Velikohočki metoh. U međuvremenu, Sava je ponovo od vizantijskog cara izdejstvovao novu povelju, u kojoj car u potpunosti izjednačava Hilandar sa ostalim manastirima na Svetoj gori i daje mu jedan metoh, davno razrušeni manastir Zig (Ivanica) u unutrašnjosti poluostrva Halkidiki. Monah Simeon je nakon osam meseci boravka u Hilandaru, umro 13. februara 1199. godine, a njegovi zemni ostaci su bili jedno vreme sahranjeni u Crkvi Vavedenja Bogorodice koja više ne postoji. Prema predanju iz groba Svetog Simeona potiče „čudesna loza” koja uvek daje plod. Nakon očeve smrti, Sava se 1200. godine preselio u Kareju, gde je podigao isposnicu. Tamo je najpre napisao Karejski tipik 1200. godine i to je danas najstariji dokument koji se čuva u riznici Hilandara. Sava je 1200. godine napisao Hilandarski tipik, kojim su određene norme kaluđerskog života u manastiru, kao i organizacija manastirske uprave. Tipik je napisan po ugledu na prolog tipika konstantinopoljskog manastira Bogorodice Blagodateljice. Početkom 13. veka, Sveta gora je faktički bila pod vlašću krstaša koji su 1204. godine osvojili Carigrad, a pojavili su se i brojni pljačkaši koji su bili velika opasnost za sve manastire. Usled toga, Sv. Sava je 1208. godine napustio Svetu goru i preneo mošti svog oca iz Hilandara u Srbiju. Sa svog poslednjeg putovanja pred smrt, Sava je iz Palestine (iz Manastira Svetog Save Osvećenog) doneo najstariju i najpoznatiju hilandarsku ikonu — Bogorodicu trojeručicu. U takvim okolnostima kralj Stefan Uroš I je 1262. godine iznad manastira podigao veliki pirg — kulu Preobraženja, da bi što bolje zaštitio manastir. U to vreme su značajno rasli manastirski posedi, a kraljevi Dragutin i Milutin su znatno proširili manastirske posede u samoj Srbiji. Početkom 14. veka, velika opasnost za sve manastire na Svetoj gori su bili Almogaveri (Katalonski najamnici), koje je vizantijski car Andronik II uzeo u službu protiv maloazijskih Turaka. Kada su ostali bez plate, najamnici su caru objavili rat. Učvrstili su se u blizini Soluna i napadali Svetu goru. Zahvaljujući jakim utvrđenjima i požrtvovanošću tadašnjeg zamenika igumana Danila, Hilandar je bio sačuvan od propasti. Hilandar je naročito pomogao kralj Milutin, koji je oko 1320. godine na mestu stare podigao novu Crkvu Vavedenja Bogorodice, koja i danas služi kao saborna crkva. U njegovo vreme manastir je proširen prema severu, a tada su podignuti spoljni zidovi u podrumu Velikog konaka iz 1821. godine i spoljni zid pored Belog konaka iz 1598. godine. Na mestu današnjeg ulaza izgradio je ulaz sa pirgom i paraklisom Svetog Nikole koji je srušio zemljotres u drugoj polovini 16. veka, a oko 1320. godine je izgradio i današnju trpezariju. Kralj je u isto vreme podizao i nove pirgove — kule. „Milutinov pirg” se nalazi na putu od Hilandara ka moru, a „Hrusija” je podignuta na obali mora. Glavni hram je živopisan 1321. godine, a u isto vreme su oslikane i trpezarija i grobljanska crkva. U to vreme, srpski monasi u Hilandaru bivali su sve brojniji i osetno su se razvijali, a vizantijski car Andronik II manastiru je dodelio posede u današnjoj Grčkoj. U vreme kralja i cara Stefana Dušan, Sveta gora je došla pod njegovu vlast, a to je period najvećeg prosperiteta manastira. Car je značajno pomagao manastir i dodelio mu mnogobrojne posede u Srbiji, današnjoj Makedoniji i Grčkoj. U to vreme posedi Hilandara su zahvatali petinu teritorije Svete gore. Pored vladara, manastir je značajno pomagala i srpska vlastela (sevastokrator Vlatko Paskačić, veliki vojvoda Nikola Stanjević, despot Dejan). Dušan se 1347. godine sklonio u Hilandar od kuge koja je besnela na čitavom Balkanu, a tom prilikom je napravio izuzetak i sa sobom poveo caricu Jelenu, što je bilo grubo narušavanje strogo poštovane tradicije o zabrani dolaska žena na Svetu goru. Kao uspomena na dolazak srpskog cara na Svetu goru danas postoji krst koji označava mesto na kome su hilandarski monasi sačekali cara i za uspomenu zasadili „carsku maslinu”. Oko 1350. godine podignuta je Crkva Sv. Arhanđela, a proširena je i manastirska bolnica; takođe, carica Jelena je postala ktitorka Karejske kelije Sv. Save, koja je pripala Hilandaru. Već tada su Sveta gora i Hilandar imali veliki ugled u Srbiji, a 1354. godine hilandarski zamenik igumana Sava biva izabran za srpskog patrijarha. Nakon smrti cara Dušana, krajem 1355. godine, manastir se i dalje razvijao. U to vreme su manastir pored cara Stefana Uroša pomagali i srpski vlastelini. Knez Lazar Hrebeljanović je ktitor spoljne priprate koja je izgrađena oko 1380. godine uz zapadnu stranu Crkve Vavedenja Bogorodice. Krajem XIV veka, Hilandar je poslužio kao utočište članovima poslednjih srpskih vladarskih i vlastelinskih porodica. Osmanlije su okolinu poluostrva Atos definitivno zaposeli 1430. godine, kada je zavladalo nasilje i bezakonje. Zbog toga je određen broj monaha napustio Hilandar i vratio se u Srbiju. Stanje se donekle popravilo tek nakon „ukaza” sultana Mehmeda II iz 1457. godine, kojim su vraćene stare slobode i prava svetogorskim manastirima. Nakon pada Srpske despotovine godine 1459, nestao je značajni pokrovitelj manastira, a pomoć se tražila na drugoj strani. Žena ugarskog titularnog srpskog despota, Angelina Branković, početkom 1503. godine uputila je prvu molbu ruskom velikom knezu Vasiliju Ivanoviču da zaštiti Hilandar. Zamenik igumana Pajsije je sa tri pratioca 1550. godine posetio Moskvu i od Ivana IV Groznog tražio pomoć i protekciju na istanbulskoj Porti. Ruski car je intervenisao kod sultana, tražeći prava za manastir. Osim toga, 1556. godine je sakupio značajnu pomoć i poslao vredne poklone. I naredni ruski carevi su se starali o Hilandaru. Car Fjodor Ivanovič je 1591. godine izdao zlatnu bulu, na zahtev zamenika igumana Georgija, kojom se omogućilo pravo sakupljanja donacija manastiru i obaveza pomaganja ruskog manastira Rusikon na Svetoj gori. Ruski carevi će i kroz ceo 17. vek potvrđivati ova prava „gramatama” (grč. γράμματα). U 17. veku Hilandar su pomagali pećki patrijarsi (Antonije, Jovan, Maksim), hercegovački mitropolit Simeon i beogradski mitropolit Simeon. Za vreme uprave igumana Viktora (1652—1678) obnovljeno je više građevina manastirskog kompleksa, a tu je značajnu ulogu imao i bogati srpski trgovac iz Venecije koji je kao monah Nikanor došao 1662. godine. U ovo vreme srpski manastir je imao najveći broj monaha od svih svetogorskih manastira. Nakon Velikog rata nastaje težak period za srpsko stanovništvo i velika seoba u Habzburšku monarhiju početkom 1690. godine. Nakon toga, grčko sveštenstvo u srpskim zemljama ( Fanarioti) postaje sve brojnije. Iz ovog razloga je i u Hilandaru tokom 18. veka konstantno opadao broj srpskih a rastao broj grčkih i bugarskih monaha. Već krajem XVIII i početkom 19. veka, manastir se još samo formalno nazivao srpskim, iako je većina monaha bila grčka i bugarska. Kada je 1890. godine posetio Hilandar, srpski konzul u Solunu Kosta Hristić video je u vekovnoj srpskoj Velikoj lavri među tolikim kaluđerima Bugarima, samo jednog jedincatog Srbina, zapuštenog i zabrinutog monaha Visariona. Hilandarski monasi su u 18. veku uspostavili žive veze sa Karlovačkom mitropolijom i srpskim crkvenim opštinama u južnoj Ugarskoj i u Bosni. Bugari su značajno doprineli očuvanju duhovnog života u manastiru, posebno prilozima posle velikih požara 1722. i 1776. godine. U Hilandaru je bugarski monah Pajsije Hilandarac napisao Istorija slovenobugarske (1760–1762). U manastir je 1765. godine došao i srpski prosvetitelj Dositej Obradović (1742—1811) koji je ostavio svedočanstvo o sporu Srba i Bugara oko uprave nad manastirom. Od kraja XVIII veka manastirom prestaje da upravlja iguman; od tada se igumanom manastira smatra čudotvorna ikona Bogorodice Trojeručice. Iguman počinje da se ponovo bira tek od 1991. godine. Početkom 19. veka stvorena je prva novovekovna srpska država. To je uticalo da ponovo počne da raste broj srpskog sveštenstva u Hilandaru. Bratstvo manastira je 1820. godine zatražilo od kneza Miloša Obrenovića da bude njegov pokrovitelj i zaštitnik. Mlada srpska država je pokazala interes za manastir i pomagala ga u skladu sa mogućnostima. Najveću zaslugu za novouspostavljene srpsko-hilandarske veze imao je arhimandrit Onufrije Popović, koji je i prvi uspostavio kontakt sa knezom Milošem. Bratstvo manastira je u tom periodu često pomagalo oslobodilačku borbu grčkog naroda, što je prouzrokovalo odmazdu turskog Garnizona koji je zbog toga bio stacioniran u manastiru nekoliko godina. Drugu polovinu XIX veka je obeležio sukob sa bugarskim sveštenstvom oko uprave nad manastirom. Kneževina je materijalno pomagala manastir, naročito u periodu velike materijalne krize prouzrokovane dugogodišnjim sporom oko manastirskih granica. Posle 1860. godine, beogradski mitropolit Mihailo je uspeo da donekle izgladi odnose sa bugarskim sveštenstvom na Svetoj gori, naročito posle Berlinskog kongresa iz 1878. godine. Spor oko uprave nad manastirom je konačno rešen nakon posete kralja Aleksandra Obrenovića Hilandaru, 1896. godine. Kralj je `blagovoleo obdariti carsku Zadužbinu sa 15.000 dinara u zlatu.` Na čelu manastira nalazio se u to vreme arhimandrit Vasilije, koji je tada odlikovan od strane srpskog vladara. U to vreme i poznati češki monah Sava Hilandarac dobio je Orden Svetog Save za uređenje manastirske biblioteke. Srbija je tako platila manastirske dugove i monasi su ponovo mogli da dolaze iz Srbije i drugih srpskih krajeva. Godine 1900. episkop šabački Dimitrije (koji je pre toga bio u pratnji kralja Aleksandra) vratio se na Svetu Goru. Doneo je sa sobom skupoceni crkveni barjak koji je manastiru poslao kralj. Sam vladika je doneo i svoju znatnu ušteđevinu koji je zaveštao manastiru, i odlučio da tu provede svoj život do kraja. Početkom 20. veka manastir je ponovo imao većinu srpskih monaha. Hilandar je u pratnji premijera Nikole Pašića posetio i kralj Petar I Karađorđević. Kralj Petar je došao u Hilandar 1910. godine, vraćajući se iz Rusije. Doneo je tada manastiru vredne poklone: igumanski zlatni krst, prestoni veliki krst, bogoslužbene odežde i 10.000 dinara `u zlatu` za nabavku trpezarije za opštežitije. Arhimandritski krst i trpezarija čekali su 22 godine da budu upotrebljeni. Naime, do 26. marta 1933. godine u Hilandaru je bio na snazi `idioritamski poredak` inače suprotan Tipiku Sv. Save. Po tom sistemu je manastirom upravljao Odbor staraca sa dva epitropa, koji su bili `izvršni organ`. U takvoj, podvojenoj zajednici svaki monah je živeo `sam za sebe` i `ekonomisao` za svoj račun. Taj monaški poredak je zavladao u Hilandaru 1883. godine, pod nerazjašnjenim okolnostima. To se desilo iako je po Savinom tipiku prelazak na `idioritmiju` pratilo teško prokletstvo bačeno na one koji to urade. Odbačen je viševekovni izvorni `opštežiteljni poredak` koji je ustanovio Sv. Sava, a po kojem manastirom upravlja iguman (sa velikim ovlašćenjima), a imovina svih kaluđera je zajednička i kruna takve složne zajednice je trpezarija, u kojoj se sabiraju braća monasi. I pored sve volje početkom 20. veka teško se prešlo na drevni poredak. Prepreka je bila i u vidu novog Svetogorskog Ustava iz 1926. godine, po kojem je drugačije zamišljen opštežiteljni život monaha. Razlikovao se on ovde od onog Savinog, i tada (1933) iako su Hilandarci izglasali povratak u opštežiće, zavisilo je sve od Grka. U stvari bio je to u neku ruku nekanonski postupak, čije je prihvaćanje sada bilo u nadležnosti Sveštene opštine u Kareji i Carigradske patrijaršije i njihovih odluka. Na martovskom skupu u Hilandaru 1933. godine, u prisustvu konzula Adžemovića, vladika Nikolaj je rukopoložio novoizabranog igumana Rafaila, u čin arhimandrita. Stavljanjem zlatnog igumanskog krsta na grudi novog igumana, prešlo se formalno ali sa radošću u novi kaluđerski poredak. U današnje vreme, od nekadašnjih velikih poseda Hilandaru su ostala samo tri metoha izvan Svete gore (Kumica, Kakovo i Kalamarija). Manastir se nalazi pod jurisdikcijom Vaseljenske patrijaršije (sedište: Saborna crkva Svetog Georgija, Istanbul), a staranjem manastirskog bratstva srpske i grčke države dobro se čuva održava i obnavlja. Igumani manastira su bili Pajsije Tanasijević (1989—1992) i Mojsije Žarković (1992—2010), a trenutni je Metodije Marković (od 2010).

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihail Mihajlovič Bakhtin (5. novembar [17], 1895. [1] [2] [...], Orel [4] - 7. marta 1975. [2] [5] [...], Moskva [1]) - ruski filozof, kulturolog, teoretičar Evropska kultura i umetnost. Istraživač jezika, epskih oblika naracije i žanra evropskog romana. Tvorac nove teorije evropskog romana, uključujući pojam polifonizma (polifonije) u književnom delu. Istražujući umetničke principe romana Francoisa Rabelaisa, Bakhtin je razvio teoriju univerzalne popularne kulture smeha. Pripada književnim pojmovima kao što su polifonizam, kultura smeha, hronotop, karnevalizacija, menippea, duhovni gornji i telesni donji. Bahtin je autor više lingvističkih radova posvećenih opštem teorijskom pitanju, stilizmi i teoriji govornih žanrova. Intelektualni vođa naučnog i filozofskog kruga, koji je poznat kao `Bahtinov krug`. Rođen je u Orelu u brojnoj porodici zaposlenog u banci. Tada je živeo sa porodicom u Vilni i Odesi. Prema njegovim rečima, studirao je na univerzitetima u Petrogradu i Novorosijsku (nema dokumentovanih dokaza). Stariji brat je Nikolaj, filozof, istoričar antike. Od 1918. živeo je u gradu Nevel, gde je predavao u jednoj radnoj školi. Bakhtin je takođe razvio uski krug intelektualaca istomišljenika: M. I. Kagan, L. V. Pumpianski, V. N. Voloshinov, M. V. Iudina, B. M. Zubakin. 1919. godine - prvi objavljeni članak, „Umetnost i odgovornost“. Bakhtin.JPG Od 1920. živeo je u Vitebsku, gde je predavao u pedagoškom institutu i ​​konzervatorijumu, držao javna predavanja o filozofiji, estetici i književnosti. Njegovi poznanici uključuju P. N. Medvedeva, V. N. Voloshinova i I. I. Sollertinskog. U 1920-1924. Godini radio je na nedovršenim filozofskim traktatima i ranom izdanju knjige o Dostojevskom. 1921. oženio se Elenom Aleksandrovnom Okolovič. 1924. godine, na poziv Medvedeva koji se prethodno tamo vratio, vratio se u Lenjingrad. U krugu Bakhtina (koji sada, zajedno sa M. V. Iudinom, P. N. Medvedevim, V. N. Voloshinovom, L. V. Pumpianskim i I. I. Sollertinskim, koji su se preselili iz Vitebska i Nevela, obuhvata I. I. Kanaev , pesnik K. K. Vaginov i orijentalista M. I. Tubjanski), nastavljeni su kućni razgovori i seminari o filozofiji religije, etike i književnosti. Freud je takođe raspravljao o teoriji psihoanalize. Izveštaj Instituta za istoriju umetnosti „Problem heroja i autora u umetničkom stvaralaštvu“ 28. juna U decembru 1928. godine Bakhtin je zajedno s još nekoliko Lenjingradskih intelektualaca uhapšen u vezi sa aktivnostima grupe A. A. Meier (Uskrsnuće). 5. januara 1929. godine Bakhtin je pušten iz zatvora u kućnom pritvoru zbog bolesti (multipli osteomijelitis). 22. jula, dok je bio u bolnici, osuđen je u odsustvu na pet godina u logoru Solovetski, ali zahvaljujući naporima supruge i prijatelja, kazna je preinačena na 5 godina progonstva u Kustanaiu. Juna 1929. objavljena je prva Bahtinova monografija, „Problemi stvaralaštva Dostojevskog“. Posle prestanka izgnanstva 1936. godine, zbog zabrane života u velikim gradovima, Bakhtin je dobio posao u Mordovskom državnom pedagoškom zavodu u Saransk, ali je tamo bio prisiljen da napusti 1937. i do 1945. živeo je u stanici Saviolovo, u regionu Kalinin, gde je radio kao učitelj u škola broj 14. 1938. godine, zbog osteomijelitisa, amputirana mu je desna noga [6]. Pre rata, Bakhtin je učestvovao u odseku za teoriju književnosti Instituta za svetsku književnost. A. Gorki Akademija nauka SSSR-a (IMLI), gde je sačinio dva izveštaja o teoriji romana [7]. Prvi izveštaj, „Reč u romanu“, sačinjen je 14. oktobra 1940 (ovaj izveštaj je objavljen u „Pitanjima o književnosti“ 1965, br. 8), a drugi izveštaj, „roman kao književni žanr“, pročitan je 24. marta 1941. (objavljen u „Pitanja o književnosti“) 1970. br. 1) [8]. 15. novembra 1946. Bakhtin je odbranio disertaciju u Moskvi na Institutu svetske književnosti na temu `Rabelais u istoriji realizma` [9] i dobio doktorat [6]. Iste godine vratio se u Saransk, gde je ponovo radio na odeljenju za opštu književnost Državnog pedagoškog zavoda u Mordoviji (od 1957 - Državni univerzitet u Mordoviji) do 1961. Skoro savremeni zaboravljeni (između 1930. i 1963., osim tri manje novinske beleške, nisu štampane), Bahtin se 1960. vratio u naučni prostor SSSR-a, zahvaljujući pomoći istomišljenika koji su ga prepoznali kao svog učitelja: 1960. dobio je kolektivno pismo književnih naučnika - naučnici Instituta za svetsku književnost V. V. Kožinov, S. G. Bočarov, G. D. Gačev, P. V. Palievski, V. D. Skvoznikov [10]. Godine 1969. Bakhtin se preselio iz Saranska u Moskvu, pod pokroviteljstvom Jurija Andropova, koji mu je naredio da nađe dostojan stan književnom kritičaru [11]. Tokom 1960-ih i 1970-ih, Bakhtinovi su članci objavljeni u IMLI publikacijama: časopisu Voprosi literaturi i zbirci Contekt. Uspeo je da objavi svoju knjigu o Rabeli, da ponovo objavi knjigu o Dostojevskom (zapravo novo izdanje), da pripremi zbirku članaka o literaturi, „Pitanja o književnosti i estetici. Studije različitih godina “(objavljeno ubrzo nakon smrti autora). Umro je 7. marta 1975. u 79. godini. Sahranjen je u 21. delu Vvedenskog groblja [12]. Legaci Glavna djela Bakhtina ubrzo su prevedena i postala su vrlo poznata na Zapadu. U Engleskoj, na Univerzitetu u Sheffieldu, postoji Bakhtinski centar koji vrši naučni i obrazovni rad [13]. Bakhtinov rad postao je posebno popularan u Francuskoj, gde su ga promovisale Tsvetan Todorov i Julia Kristeva. Bakhtin je veoma poznat i u Japanu, gde je objavio prvo u svetu svoje sakupljene radove, a objavio je i veliki broj monografija i radova o njemu. Od 1992. godine u Vitebsku (od 2000. godine, zapravo u Moskvi) objavljen je „časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina“ („kvartalni časopis za istraživanje izdavači, sledbenici i protivnici M. M. Bakhtina “, zatim -„ časopis za naučna istraživanja o biografiji, teorijskoj baštini i eri M. M. Bakhtina “) -„ Dijalog. Karneval. `Hronotop`. Posle pauze od 2004. do 2008. godine, od 2009. godine časopis izlazi dva puta godišnje. U delu M. Bakhtina veliko mesto zauzimaju problemi pozorišta i drame, filozofija scenske umetnosti u celini. Braća Bakhtin su u detinjstvu, pod vođstvom svoje guvernante, igrali scene iz Iliade i nastavili da postavljaju pozorišne predstave posle njenog odlaska. U problemu „M. Bahtin i pozorište “ističu se sledeći aspekti: uloga pozorišta u Bahtinovom životu i radu, u stvaranju njegove ličnosti i kreativnosti interesovanja; `Pozorišne` činjenice iz biografije naučnika u kontekstu kulture; problemi dramaturgije, pozorišne estetike i pozorišne filozofije u radovima naučnika, njihova povezanost sa opštim kulturnim procesima doba, Bahtinova interpretacija ideja `teatralnosti`, opšti kulturni univerzal - metafora `svet - pozorište`, jasno ažurirana u 20. veku. Bahtinova arhiva se čuva u Odseku za rukopise RSL-a, fond 913......

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Lenjin, o materijalizmu i dijalektici Prevodilac,Zvonko Tkalec Izdavač: Kultura, Beograd 1956; Mala filozofska biblioteka mek povez, strana 72, 20cm Vladimir Iljič Uljanov Lenjin (rus. Влади́мир Ильи́ч Улья́нов Ле́нин, O ovoj zvučnoj datoteci poslušaj (pomoć·info); Simbirsk, 22. april 1870 — Boljši Gorki, Suhanovska volost, Podolski okrug, Moskovska gubernija, RSFSR, SSSR. 21. januar 1924) bio je ruski revolucionar, državnik, filozof i publicista; predvodnik Oktobarske revolucije 1917. u Rusiji; osnivač prve Komunističke partije i Kominterne; utemeljivač Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike i Sovjetskog Saveza.[1] Za vreme njegove vlasti Ruska Imperija je raspuštena i zamenjena Sovjetskim Savezom, jednopartijskom socijalističkom državom; industrija i druge privredne grane su nacionalizovane i uvedene su široke društvene reforme. Njegovi teorijski doprinosi marksističkoj misli su poznate kao lenjinizam, koji zajedno sa marksističkom ekonomskom teorijom se zajedno naziva marksizam-lenjinizam. Lenjinova filozofija, demagogija i državnički sistem će imati veliki uticaj na dvadeseti vek čime se on sam može nazvati jednom od istaknutih političkih figura koje su obeležile tu epohu, svojim revolucionarnim, političkim i filozofskim radom je ostavio dubok značaj za potonje državnike koji će gajiti posthumno njegov kult ličnosti, u nekim sredinama čak i fanatično. Vladimir Lenjin je jedna od najbitnijih ličnosti celokupne ruske istorije, kao i jako bitna i kontroverzna figura moderne svetske istorije. Kao prvi sledbenik Marksizma u državnim krugovima i velikim krugovima samoga društva, postao je začetnik manifesta ideologije komunizma, koja će imati ogroman uticaj na dvadeseti vek i politička previranja u njemu. Vladimir Lenjin je rođen u bogatoj porodici srednje klase u Simbirsku. Lenjin se zainteresovao za revolucionarne levičarske politike nakon pogubljenja brata Aleksandra 1887. Bio je izbačen sa državnog kazanjskog univerziteta zbog učestvovanja u anticarističkim protestima. Posvetio se sledećim godina pravu i radikalnoj politici i postao je marksista. Preselio se u Sankt Peterburg 1893. i postao je visoka figura u Ruskoj socijaldemokratskoj partiji. Uhapšen je za podsticanje pobune i proteran u Sibir na tri godine. Oženio se Nadeždom Krupskajom i pobegao je u zapadnu Evropu. Živeo je u Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Švajcarskoj i postao je poznat kao istaknuti partijski teoretičar. U 1903. imao je ključnu ulogu u podeli Ruske socijaldemokratske partije, predvodeći boljševičku frakciju protiv menjševika Julijusa Martova. Na kratko se vratio u Rusiju tokom revolucije 1905. Podsticao je nasilnu pobunu i kasnije je vodio kampanju da se Prvi svetski rat preobrazi u evropsku proletersku revoluciju. Nakon što je Februarskom revolucijom zbačen car Nikolaj II, Lenjin se vratio u Rusiju.[2] Lenjin je igrao važnu ulogu u vođenju Oktobarskoj revoluciji 1917, koja je vodila do zbacivanja Privremene vlade i osnivanja Ruske Socijalističke Federativne Sovjetske Republike, prve socijalističke države na svetu. Odmah nakon toga, nova vlada pod Lenjinovim vođstvom je krenula da uvodi socijalističke reforme, među kojima je prenos plemićkih i krunskih zemalja na radničke sovjete. Podržavao je svetsku revoluciju i trenutni mir sa Centralnim silama, pristavši na teški Brest-litovski mir kojim je predao Nemačkoj značajne delove bivše Ruske Imperije. Mir je poništen nakon što su Saveznici pobedili u ratu. Lenjin je 1921. predložio Novu ekonomsku politiku, kojim je započeta industrijalizacija i obnova nakon građanskog rata. RSFSR je 1922. ujedinila sa bivšim teritorijama Ruske Imperije u Sovjetski Savez, a Lenjin je izabran za njegovog vođu. Njegovo porodično prezime je Uljanov, a publicistički i revolucionarni pseudonim mu je Lenjin (u početku Volgin, Nikolaj Lenjin, kasnije V. I. Lenjin) po sibirskoj reci Leni. Lenjin potiče iz ugledne porodice — otac Ilja Nikolajevič je bio upravnik školskog odbora u Simbirsku, nosilac Reda Stanislava prve klase i plemić (sa dobijenim pravom nasleđa) četvrtog od četrnaest redova ruskog plemstva. Majka Marija Aleksandrovna Blank je bila obrazovana žena, kći lekara. Njen otac je bio jevrejskog porekla, ali se preobratio u hrišćanstvo. Lenjin je imao je dva brata i tri sestre, i svi su, osim jedne sestre, postali profesionalni revolucionari. Lenjinov otac je umro 1886. godine, a stariji brat Aleksandar, kome je dečji san bio da postane komunistički vođa, je obešen 1887. zbog učestvovanja u neuspešnom pokušaju atentata na cara Aleksandra III. Porodica Uljanov je napustila mesto prebivališta i preselila se u Kazanj, gde je Lenjin iste godine upisao studije prava na Kazanjskom univerzitetu. Nakon učestvovanja u studentskim demonstracijama (premda je istraga pokazala da su njegova uloga i značaj u organizaciji i toku demonstracija nepostojeći), izbačen je sa univerziteta (što su vlasti eksplicitno obrazložile činjenicom da se radi o bratu pogubljenog Uljanova) i proteran u selo Kokuškino, gde je proveo oko godinu dana. Školovanje revolucionara Lenjin u decembru 1895. godine Godine 1889, porodica Uljanov se preselila u Samaru, gde je Vladimir proveo oko četiri godine. U proleće 1890. dobio je dozvolu za privatno polaganje prava na Sanktpeterburškom univerzitetu, a već u jesen 1891. diplomirao je kao najbolji student. U jesen 1893. nastanio se u Sankt Peterburgu, gde je 1895. učestvovao u ujedinjavanju sanktpeterburških marksista u jedinstvenu organizaciju — Savez borbe za oslobađanje radničke klase. Organizacija je bila razbijena krajem 1895. godine, a uhapšeni Lenjin je proveo godinu dana u zatvoru, a potom je osuđen na trogodišnje progonstvo u sibirsko selo Šušenskoje u Minusinskom okrugu. Tada je napisao poznatu studiju Razvoj kapitalizma u Rusiji, u kojoj je pokušao da dokaže da kapitalizam ubrzano uništava seosku opštinu i stvara seoski proletarijat, koji može postati saveznik malobrojnog industrijskog radništva u Rusiji. Emigracija i ruski radnički pokret Iz zatvora je pušten januara 1900. godine, nakon čega je ubrzo emigrirao u Švajcarsku. Tamo je, zajedno sa Georgijem Plehanovom i Julijem Martovom, izdavao nedeljnik Iskra. Osnivače ruske socijaldemokratije, marksističke ortodokse Georgija Plehanova i Pavela Akselroda, Lenjin je sreo još 1895. u Ženevi. U to vreme je bila aktuelna borba s revizionizmom Eduarda Bernštajna, nemačkog socijaldemokrate i izvršioca Engelsove poruke, koji je savetovao socijalistima orijentaciju na sindikalnu borbu i poboljšanje opštih životnih uslova radničke klase kroz postepene društvene reforme i stvaranje širokog saveza radničke klase s građanskom liberalnom demokratijom. Svi vodeći predstavnici tadašnje socijaldemokratije, koja je Marksovu kritiku političke ekonomije, kao i opštu društveno-istorijsku filozofiju, smatrala teorijskim temeljem svog delovanja (Roza Luksemburg, Georgij Plehanov, Antonio Labriola, Avgust Bebel, Klara Cetkin...) okomili su se na Bernštajnovu revizionističku tezu koja je postala izvor buduće umerene zapadnoevropske socijaldemokratije koja se odmakla od Marksove teorije. Prema dostupnim podacima, iako se Lenjin slagao s njima u glavnim teorijskim i strateškim pitanjima, preko volje je prihvatio zacrtanu strategiju saradnje sa liberalnim strankama. Iskru je uređivao zajedno sa veteranima ruskog socijaldemokratskog pokreta (Georgij Plehanov, Pavel Akselrod, Vera Zasulič) i mlađim kolegama, od kojih je najznačajniji bio Julij Martov, budući vođa menjševika i, po mišljenju mnogih, jedini prijatelj koga je Lenjin ikada imao. Novine su krijumčarene u zemlju, ali njihov uticaj nije bio veliki. Oblikovanje Lenjinovih teorija Među marksistima su dugo trajali sporovi o prirodi lenjinizma. Prema sovjetskoj službenoj doktrini, to je bio marksizam par excellence. Lenjinovi protivnici su, pak, naglašavali rusku tradiciju — prema tim stavovima je Lenjin u ruhu marksizma oživeo rusku voluntarističko-terorističku tradiciju epitomiziranu u Petru Tkačevu. Uzmu li se Marksovi tekstovi, dela najistaknutijih marksističkih ortodoksa iz doba Druge Internacionale i sporovi između Lenjina i ideoloških protivnika, vidno je sledeće: Lenjinova verzija marksizma dobrim je delom utemeljena u Marksovoj misli i (ako ne u celosti, sasvim sigurno u delovima) čini jednu od legitimnih varijanti marksizma. Ona nije jedina ni jedino nužna. „Kreativna“ je u velikoj meri, i to ponajviše u tačkama u kojima se revolucionarni aktivista Lenjinovog kova nije mogao zadovoljiti opštom i u detaljima nedovoljno preciziranom obradom praktičnih pitanja u delu osnivača. Budući da Marksovi tekstovi ne daju odgovore na mnoga konkretna pitanja revolucionarne borbe, Lenjin je inovirao doktrinu uzimajući elemente iz ruske predmarksističke revolucionarne tradicije. Međutim, nije time prihvatio nijednu glavnu ideju Herzena, Černjiševskog, Nječajeva, Mihajlovskog ili Bakunjina: domorodna ruska buntovnička tradicija upregnuta je u marksizam u kojem nije bilo idealizacije seljaštva, želje da se sačuva patrijarhalna seoska opština, izvedu društvene promene preko akata individualnog terora ili „preskoči“ kapitalizam (za koji je sam Lenjin ionako tvrdio da je već uvukao Rusku Imperiju u svoj društveno-ekonomski sistem). Većina istoričara marksizma (Leszek Kolakovski, Džon Plamenac, Robert Taker) se slaže u tvrdnji da je Lenjin u razdoblju od 1901. do 1903. oblikovao sopstvenu verziju marksizma, koja se u trima tačkama razlikuje od glavne teorijske struje u doba Druge internacionale i koja se pokazala izuzetno uspešnom u borbi za vlast. Prvi značajniji otklon od standardne marksističke teorije onoga doba je Lenjinova teorija partije. U knjizi Šta da se radi? (rus. Что делат, 1902) Lenjin je napao doktrinu „ekonomizma“ — rusku varijantu britanskog sindikalizma koja je radnički pokret poistovetila sa pokretom radnika. Takva formulacija nije ostavljala prostora za avangardnu ulogu partije (komunističke — tada se još zvala socijaldemokratska), niti za svesno preoblikovanje društva prema revolucionarnom obrascu Marksove i Engelsove teorije. Lenjin je dobro uočio da radnička klasa ne haje za grandiozne ideje socijalističkih vizionara, nego je orijentisana pre svega na poboljšanje životnih uslova. Ili, po frazeologiji onoga vremena: „radnička klasa može proizvoditi samo buržoasku svest“. Sam je Lenjin u više navrata tako ustrojenu avangardu partijskih aktivista uporedio sa isusovcima („Mi smo mladoturci komunističke revolucije s nečim jezuitskim u sebi...“), najagilnijim redom katoličkog prozelitizma. Istorijske okolnosti koje su dovele do tih formulacija su: na 2. kongresu Partije 1903. došlo je do raskola na radikalnu levicu ili boljševike, i na demokratskiji orijentisanu srednju struju ili menjševike. Glavna tačka spora je bila upravo uloga Partije i njen uticaj. Dok su menjševici željeli masovniju, demokratsku, ideološki heterogeniju i šire zasnovanu socijaldemokratsku stranku, nalik već postojećima u zapadnoj Evropi — Lenjin je zamislio socijalističku partiju kao organizaciju profesionalnih revolucionara: ideološki monolitnog posednika „ispravne“ doktrine i teorijske svesti. Po njemu, budući da je vlasnik i nosilac autentične proleterske svesti, partija je faktički nezavisna u raspoloženju i idejnim previranjima u stvarnom proletarijatu. Tako zasnovana partija je, po Lenjinovom mišljenju, najbolji i adekvatni tumač autentičnih interesa proletarijata — šta god empirijski proletarijat o tome mislio. Štaviše: lenjinistička partija ne samo da „ispravno“ tumači prave interese proletarijata, nego ih, takoreći, stvara i implantira u konfliktnu društvenu stvarnost. Lenjin kao filozof Među duhovnim strujanjima na prelazu iz 19. u 20. vek, a koja su izazvala odjek u ruskoj — najviše boljševičkoj — sredini, važan je bio empriokriticizam austrijskih filozofa i fizičara Riharda Avenariusa i, u nešto modifikovanom obliku, Ernesta Maha. Dok je ovaj drugi važniji u istoriji nauke kao teorijski uticaj na Alberta Ajnštajna i neke druge fizičare, Avenarius je snažnije (i kratkotrajnije) obeležio rusku duhovnu kulturu na početku 20. veka. Osnovni pogled na svet obojice filozofa bio je scijentizam, radikalni antimetafizički stav i odbojnost prema tada snažnom neokantizmu koji se koncentrisao oko analize međuigre odnosa pojmova ljudskog iskustva kao skupa psihičkih sadržaja i „stvarnog“ supstrata empirijske stvarnosti. Empiriokriticizam je odbacivao taj polaritet kao pseudoproblem. Međutim, zbog više činilaca, među kojima su nezanemarljivi bili protivrečnosti i dvosmislenosti u formulacijama osnivača empiriokriticizma, u ruskoj verziji empiriokriticizam je poprimio neobične oblike. Njegovi glavni protagonisti su bili Aleksandar Bogdanov i Anatolij Lunačarski, obojica istaknuti boljševički funkcioneri. Bogdanov (koji je bio jedan od nekolicine najvažnijih boljševika) je između 1904. i 1906. objavio veoma opsežnu knjigu Empiriomonizam, dok je Lunačarski 1908. učestvovao u projektu „bogograditeljstva“ — esencijalno radikalno humanističkog pokreta s primesama ničeanstva. U ruskoj emigraciji, osuđenoj na političku paralizu posle poraza revolucije 1905, došlo je do raznih eklektičkih ideoloških strujanja i bujanja spisateljske delatnosti koja je nameravala da upotpuni filozofsku stranu marksizma — zapravo, poznate tekstove Fridriha Engelsa — tada popularnim i trendovskim misaonim pokretima i idejama. Lenjin je žestoko reagovao na takve pokušaje, a rezultat je bila njegova knjiga Materijalizam i empiriokriticizam 1909. godine. On, koji nije imao pravih interesa ni vremena za filozofska pitanja, prihvatio se čitanja stručne literature i pisanja polemičke knjige uglavnom iz dva razloga: glavni trend boljševičke ideologije je bila rastuća idejna uniformnost koja nije dopuštala nikakvo koketiranje s religijom niti provokativnim, potencijalno skliskim spekulacijama; međutim, još je važnije bilo poimanje marksizma kao sveobuhvatnog i samodovoljnog pogleda na svet, kome na društvenim, filozofskim, ekonomskim i političkim poljima nisu potrebne nikakve dopune ni „usavršavanja“. Lenjin je napao ruske empiriokritičare i njihove nemačko-austrijske prethodnike kao protagoniste opskurantizma i ideološke kolaboracioniste s buržoazijom; postavio je princip „partijnosti u filozofiji“ (tj., tražio je monolitnost u pogledu na svet i tvrdio da su filozofska propitivanja znak idejno-političke nepouzdanosti i kompromiserstva); podelio je celu zapadnu filozofiju na materijalizam i idealizam — materijaliste je proglasio društveno naprednima, a idealiste nazadnima. Uz to je išlo mnoštvo drugih pojednostavljenja, pokazatelja piščeve nezainteresiranosti za filozofsku problematiku kao takvu. Materijalizam i empiriokriticizam je, sudeći po eminentno stručnim kriterijumima, bezvredno amatersko delo.[traži se izvor] Međutim, ono je u istoriji ne samo filozofije, nego duhovne kulture uopšte, veoma važan tekst. U sovjetskoj državi je ta knjiga imala kanonski status konačnog filozofskoga izraza u istoriji, s daleko zlokobnijim naslednikom u legendarnom Kratkom kursu SKP-B (kolektivnom delu nastalom pod Staljinovim nadzorom). Sam Lenjin nije mario za sudbinu svog filozofskog obračuna: budući da je empiriokriticizam nestao još pre početka Prvog svetskoga rata, Bogdanov napustio politiku, a Lunačarski se vratio u okrilje ortodoksije — za Lenjina je cela zavrzlama, čim više nije imala političke reperkusije, prestala da bude interesantna. Doduše, tokom 1914—1915, u razdoblju smanjenog političkog manevarskog prostora, Lenjin se prihvatio čitanja Hegela i zapisivao marginalije uz njegovu Logiku. Te zabeleške su kasnije objavljene pod naslovom Filozofske sveske. U Sveskama se ne radi o razrađenoj filozofskoj doktrini, već je u nizu intrigantnih aforističkih zapažanja i komentara Lenjin revidirao veliki deo svojih grubih i pojednostavljenih stavova iz prethodnog razdoblja; to delimično svedoči i o svojevrsnoj fascinaciji hegelovskom dijalektikom. Međutim, iako je u Sovjetskom Savezu ta knjiga imala izvesnu ulogu u razdoblju posle Lenjinove smrti, nije mogla da poništi razorni uticaj Materijalizma i empiriokriticizma koji je dobio status sume filozofije.

Nova, nekorišćena Roman Jakobson, K. Pomorska - RAZGOVORI Izdavač: Narodna knjiga - Alfa, Beograd, 1998. god. Broširan povez, 19,5 cm. 228 str. Roman Osipovič Jakobson Roman Osipovič Jakobson (rus. Roman Osipovič Яkobson; Moskva, 23. oktobar 1896 — Boston, 18. jul 1982) je bio ruski lingvista i semiolog, bio je jedan od najuticajnijih lingvista 20. veka i začetnik razvoja strukturalističke analize jezika, poezije i umetnosti. Život i rad Rođen, u bogatoj porodici ruskih jevrejskih doselјenika, u Moskvi od ranog doba bio je fasciniran jezikom. Kao student bio je vodeća figura Moskovskog lingvističkog kruga i učestvovao u moskovskom aktivu svetske avangardne umetnosti i poezije. Lingvistika u to vreme je bila obeležena neogramatičarima i insistirala da je jedino naučno proučavanje jezika proučavanje istorijske lingvistike i razvoja reči kroz vreme (dijahronijski pristup). S druge strane, Jakobson je pod uticajem radova Ferdinanda de Sosira razvio ideju strukturne analize lingvističkih fenomena (sinhronijski pristup). Godine 1920. Jakobson, usled političkih promena, napušta svoju rodnu zemlјu i dolazi u Prag kao član Sovjetske diplomatske misije da nastavi svoje doktorske studije. U Pragu se sprijatelјuje sa brojnim češkim književnicima. Takođe je impresionirao češke akademike svojim izučavanjem čeških stihova. Godine 1926. on zajedno sa N. Trubeckojim, V. Matheziusom i ostalima postaje osnivač praške škole, odnosno lingvističkog društva pod nazivom Praški lingvistički krug. Dok je Trubeckoj insistirao na tome da je jezik način čuvanja i samorazumevanja kulture, Jakobson je suprotno smatrao da je jezik način izražavanja i razvoja kulture. Iako su njihovi pristupi bili različiti, njihova saradnja je bila veoma korisna za slavistiku i lingvistiku 20-og veka. U to vreme Jakobson je napisao brojne radove iz fonetike i 1929. godine on koristi termin strukturalizam da bi prvi put opisao šta je distinkcija u ruskim studijama. Jakobsonova univerzalna strukturalno-funkcionalna teorija fonologije bazira se na principu binarnosti za uspostavlјanje distinktivnih obeležja (opozicija) i bila je prvo uspešno rešenje lingvističke analize u skladu sa Sosirovim hipotezama. Pod distinktivnim obeležjem se podrazumeva ono svojstvo jednog glasa na osnovu kojeg taj glas stoji u fonološkoj opoziciji prema drugom glasu. Princip binarnosti (dihotomije) ispolјava se u svrstavanju jezičkih jedinica u parove od po dva člana između kojih postoji opozicija po prisustvu, odnosno odsustvu karakterističnog obeležja. Postojanje distinktivnih obeležja kao stvarnih relevantnih kategorija u konkretnom procesu sporazumevanja pokazuju i psihološki testovi izvršeni nad većim brojem lica. Posle nacističke invazije na Prag 1941. godine, Jakobson odlazi u Švedsku i Dansku gde se pridružuje Kopenhagenškom lingvističkom krug i tu upoznaje Luisa Hjelmsleva. Jakobson se interesuje za antropologiju i to mu pomaže da napravi lingvistički zaokret u pravcu humanizma. Po dolasku u SAD, postaje član velikog udruženja intelektualaca emigranata u Nјujorku, gde takođe nastavlјa druženje sa češkim emigrantima. Na École Libre des Hautes Études, vrsti frankofonog univerziteta u egzilu, Jakobson sarađuje sa antropologom Klod Levi-Štrausom, koji je bio jedan od najpoznatijih strukturalista. Predajući na Kolumbija univerzitetu, Harvardu i MIT-u, Jakobson održava poznanstva sa mnogim američkim lingvistima i antropolozima kao što su Bendžamin Vorf, Edvard Sapir, Franc Boas i Leonard Blumfild. Godine 1949. Jakobson se seli na Univerzitet u Harvardu, gde će provesti ostatak svog života. Nјegovo interesovanje se kreće od ruske poezije prema opštim osobenostima poetskog jezika. Sa istraživanjima na tu temu postao je poznat u celom svetu. Početkom 1960. godine Jakobson sveobuhvatno proučava jezik i počinje pisati o komunikacionim naukama u celini. Komunikacijske funkcije Jakobson razlikuje šest komunikacijskih funkcija, koje odgovaraju dimenzijama komunikacijskog procesa. Dimenzije su: 1. kontekst; 2. poruka; 3. pošilјalac; 4. primalac; 5. kanal; 6. kod. Funkcije su: 1. referentna (kontekstualna ili situaciona informacija); 2. poetska (estetska ili kreativna); 3. emotivna (lična ili ekspresivna); 4. konativna (vokativno ili imperativno adresovanje primaocu); 5. fatička (kontrolni radni kanal); 6. metalingvistička (kontrolni radni kod). Jedna od šest funkcija uvek je dominantna u tekstu i obično određuje tip teksta. U poeziji dominantna funkcija je poetska funkcija: fokus je na samoj poruci. Prava oznaka poezije je prema Jakobsonu „projekcija principa jednakosti sa ose selekcije na osu kombinacije“. Uopšteno govoreći, to znači da poezija uspešno kombinuje i integriše formu i funkciju. Jakobsonova teorija komunikacija je prvi put objavlјena u „Closing Statements: Linguistics and Poetics“. Danas nijedno istraživanje na temu komunikacijskih nauka ne može zaobići njegov rad. Jakobson se bavio i nepotpunim jezičkim sistemima, tražeći šta je u njima uvek i najčešće prisutno, a šta može i izostati. Tako su nastali njegovi radovi o dečjem jeziku i afaziji. Afazija je jezički poremećaj, koji nastaje kad se ošteti oblast mozga koja je uklјučena u obradu jezika. Prema Jakobsonu afazija je smanjenje sposobnosti odabira (selekcije) ili kombinacije i kontekstualizacije. Nјegove zasluge u lingvistici su postojale i na polјu morfologije, gde je dao metod određivanja odnosa u okviru morfoloških sistema prema principu binarnosti (obeležena kategorija ima prema sebi neobeleženu kategoriju). Posebno je ispitivao ruski glagolski i padežni sistem. Iako je Roman Jakobson u skladu sa programom praške škole, kao njen najeminentniji član najviše pažnje poklanjao istraživanju fonologije i distinktivnih obeležja njegova naučna delatnost je bila višestruka (komunikacijske funkcije, ispitivanja poetskog jezika, jezička tipologija, socijalna antropologija, psihoanaliza). Harvardska slavistička škola, koju je Jakobson osnovao, je i danas jedna od najreprezentativnijih u svetu. Bibliografija R. Jakobson “Remarques sur l`evolution phonologique du russe compare a celle des autres langues slaves”. Prague, 1929 R. Jakobson “ Child Language, Aphasia and Phonological Universals, 1941 R. Jakobson “Style in Language, ed. Thomas Sebeok, 1960 R. Jakobson “Selected Writings, ed. Stephen Rudy, The Hague, Paris, Mouton in 6 volumes: 1.Phonological Studies, 1971 2. Word and Language, 1971 3. The Poetry of Grammar and the Grammar of Poetry, 1980 4. Slavic Epic Studies, 1966 5. On Verse, Its Masters and Explores, 1978 6. Early Slavic Paths and Crossroads, 1985 R. Jakobson “Questions de poetiqe, 1973 R. Jakobson “Verbal Art, Verbal Sign, Verbal Time (ed. Krystyna Pomorska and Stephen Rudy), 1985 R. Jakobson “Six Lectures of Sound and Meaning, 1978 R. Jakobson “The Framework of Language, 1980 R. Jakobson “Halle M., Fundamentals of Language, 1956 R. Jakobson “Waugh L., The Sound Shape of Language, 1979 R. Jakobson “Pomorska K., Dialogues, 1983 x2

August Cesarec, 1990. Prevod Vjeran Zuppa Odlično očuvano. Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti. S francuskog preveo Miodrag Radović Izvornik: Gaston Bachelard, Le droit de réver, Paris, Presses Universitaires de France, 1970, str. 224—232. Štampano u: Polja br. 297/298. godina XXIX. novembar-decembar 1983.

August Cesarec, 1990. 164 str Odlično očuvano (potpis) Redak majstor mišljenja! Plamen voštanice je poslednje delo Gastona Bašelara objavljeno za njegovog života, 1961. godine. Ovo delo proučava „obnavljanje sanjarenja sanjara u kontemplaciji usamljenog plamena“. Ali to je i esej o snazi imaginacije pred stvarima, o buđenju uma u ​​sanjarenju, sa citatima iz Strindberga, Trakla i Novalisa, i konačno o snazi misli i njegovih lutanja. Gaston Bašlar, francuski matematičar, epistemolog i teoretičar poetske mašte – ne nalazim prikladnijeg izraza za ovo poslednje, za onaj deo njegovih radova koji nas ovde posebno interesuje – jeste, koliko znam, jedini mislilac koji je umeo i pristao da od raščerečenosti modernog čoveka između njegove iskonske prirode, nepromenljive ili gotovo nepromenljive, od neolitika naovamo, a možda i od paleolitika, i imperativa nove racionalnosti i naučne efikasnosti izgradi mudrost, uslov razumne sreće... Bio je fascinantan profesor; dok ga nisam čuo nisam ni zamišljao da su mogući takav šarm i spontanost predavačke inspiracije, naročito u ovo doba televizijske i druge automatizacije opštenja. Sa svojim polucilinderom, sa bradom à la Marx, sa sklonostima i navikama provincijskog osobenjaka, kakvih je nekad bilo sijaset u dokonoj slobodi ulica kojima su ljudi hodali pešice, Bašlar nije izgledao niti je bio imalo „moderan“... Dok literatura veći gotovo dva veka slika jad naše osamljenosti, Bašlar peva blagodati samoće, predlaže nam da pomoću čitanja, pomoću „poetikoanalize“, „rekonstruišemo u sebi biće oslobodilačkih samoća“. Naravno, i ovde ista reč pokriva različite stvari. Bašlarova samoća je punoća, mašta naše biće, a lektira je njeno društvo. „Gore, na nebu, raj je jedna velika biblioteka“, veli Bašlar... Bašlar je, u Francuskoj, konsekventnije no iko, izložio strukture savremenog naučnog duha i prakse, karakterisane sve strožom apstrakcijom i matematizacijom. Pokazao je da je taj duh negacija svega spontanog, svega neposrednog, „prirodnog“. Kasnije je uvideo da naučna kosmologija ne može ugušiti spontanu kosmologiju, da prvobitni čovek živi u nama sa nesmanjenom vitalnošću, da mu je izraz poezija, da su funkcija nauke i funkcija poezije nesvodljive, i obe neophodne. Mi živimo istovremeno u dva jedan drugom potpuno strana sveta. Bašlar je uspeo da od te rascepanosti napravi dve harmonije koje se uzajamno dopunjuju. Drugi je doživljuju kao tragediju našeg doba... Život je mnogo lepši posle čitanja jedne Bašlarove knjige, čitalac svesniji vlastitog bogatstva, pouzdaniji u se. Ako i ne menja svet, ostavljajući to inteligenciji i nauci, mašta krepi čoveka, „sanjarenju pripadaju vrednosti koje daju pečat čoveku u njegovim dubinama“. – Sreten Marić Gaston Bašlar: Trenutak poetski, trenutak metafizički U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Poezija je trenutna metafizika. U kratkoj pesmi ona mora dati viziju svemira i tajnu duše, biće i predmet — istovremeno. Ako ona jednostavno ide za vremenom života, manje je od života; ona ne može biti više od života, sem ako život ne čini nepokretnim, sem ako dijalektiku radosti i muka ne živi na licu mesta. Ona je tada princip suštinske istovremenosti u kojoj i najraspršenije i najrazjedinjenije biće zadobija svoje jedinstvo. Dok su sva druga metafizička iskustva pripravljana u beskrajnim predgovorima, poezija odbija obrazloženje i načela, metode i dokaze. Ona odbacuje sumnju. Najviše, ona ima potrebu za preludijumom tišine. Najpre, udarajući po praznim rečima, ona ućutkuje prozu ili trilere koji bi u čitaočevoj duši ostavili kontinuitet ili žamor. Potom, posle praznih zvučnosti, ona stvara svoj trenutak. Pesnik razara jednostavni kontinuitet povezanog vremena, da bi izgradio složeni trenutak, da bi u tom trenutku svezao čvor brojnih istovremenosti. U svakoj pravoj pesmi mogu se tada naći elementi zaustavljenog vremena, vremena koje ne sledi meru, vremena koje ćemo zvati vertikalnim, da bismo ga razlikovali od vremena uopšte, koje protiče horizontalno, s vodom reke, s vetrom što huji. Otuda jedan paradoks koji valja iskazati jasno: dok je vreme prozodije horizontalno, vreme poezije je vertikalno. Prozodija organizuje samo uzastopne zvučnosti; ona uređuje kadence, upravlja zanosom i uzbuđenjima, često, nažalost, u nevreme. Prihvatajući posledice poetskog trenutka, prozodija omogućava da se ponovo spojimo s prozom, s razjašnjenom mišlju, doživljenim ljubavima, socijalnim životom, tekućim životom, linearnim, neprekidnim životom koji klizi. Ali, sva prozodijska pravila su samo sredstva, stara sredstva. Cilj je vertikalnost, dubina i visina; stabilizovani trenutak u kome istovremenosti, stupajuci u red, dokazuju da poetski trenutak ima metafizičku perspektivu. Poetski trenutak je, dakle, nužno kompleksan: on uzbuđuje, dokazuje — poziva i teši — on je začuđujući i blizak. Suštinski, pesnički trenutak je skladni odnos dveju suprotnosti. U strašnom času pesnika, ima uvek nešto razuma; u promišljenom odbijanju ostaje uvek malo strasti. Poređane antiteze se već dopadaju pesniku. Ali za oduševljenje, za ekstazu je potrebno da se antiteze sažimaju u dvosmislenosti. Tada izbija poetski trenutak. U najmanju ruku, poetski trenutak je svest o dvosmislenosti. Ali, on je i više, jer to je razdragana, aktivna, dinamička dvosmislenost. Poetski trenutak primorava biće da vrednuje ili obezvređuje. U poetskom trenutku biće se penje ili spušta, ne prihvatajući vreme sveta, koje bi dvosmislenost svelo na antitezu, istovremenost na uzasitopnost. Odnos antiteze i dvosmislenosti će se lako proveriti, ako se hoće dobro pristati uz pesnika koji, na svaki način, živi u istom trenutku oba člana svojih antiteza. Od tada će se lako naći pravi poetski trenuci jedne pesme u svim tačkama gde ljudsko srce može da preokrene antiteze. Govoreći više intuitivno, dobro spletena dvosmislenost pokazuje se svojim temporalnim karakterom: umesto muškog i srčanog vremena koje uzleće i lomi, umesto blagog i krotkog vremena koje žali i plače, evo jednog androginog trenutka. Pesnička tajna je androginija. II Ali, da li je to još uvek vremenski pluralizam protivrečnih događaja zatvorenih u jedan jedini trenutak? Da li je vremenska sva ta vertikalna perspektiva koja se nadnosi nad poetski trenutak? Da, jer nagomilane istovremenosti jesu uređene istovremenosti. One trenutku daju jednu dimenziju pošto mu daju unutarnji red. Elem, vreme je poredak i nije ništa drugo. I svaki poredak je vreme. I to je ono vertikalno vreme koje pesnik otkriva kada odbaci horizontalno vreme, to jest postojanje drugih, postojanje života, postojanje sveta. Evo onda tri reda uzastopnih iskustava koja moraju osloboditi biće okovano u horizonitalnom vremenu: navići se da se svoje vlastito vreme ne povezuje s vremenom drugih — razbiti društvene okvire trajanja, 2. navići se na nepovezivanje vlastitog vremena s vremenom stvari — razbite fenomenalne okvire trajanja, 3. navići se — teško navikavanje — da se ne povezuje sopstveno vreme s vremenom života — ne znati više da li srce bije, da li radost raste — razbiti životne okvire trajanja Samo onda se dostiže autosinhrona veza, u središtu samoga sebe, bez perifernog života. Odjednom se svaka plitka horizontalnost briše. Vreme više ne teče. Ono šiklja. III Da bi se zadržao ili, tačnije, ponovo našao taj stabilizovani poetski trenutak, ima pesnika koji, poput Malarmea, brutalizuju neposredno horizontalno vreme, koji remete red sintakse, zaustavljaju ili naslućuju posledice poetskog trenutka. Zamršene prozodije bacaju kamenčiće u potok da se talasi rasprskavaju u prazne slike, da bi vrtlog razbio odbleske. Čitajuci Malarmea, često se ima utisak povratnog vremena koje dolazi da okonča minule trenutke. Tada se sa zakašnjenjem žive trenuci koje bismo morali proživeti: osećaj utoliko čudniji što ne učestvuje ni u kakvom žaljenju, kajanju, ili nostalgiji. On je stvoren jednostavno od obradenog vremena koje ume, ponekad, da pošalje odjek pre glasa i odbijanja u priznanje. Drugi pesnici, srećniji, hvataju prirodno stabilizovan trenutak. Bodler vidi, kao Kinezi, čas u oku mačke, neosetljivu uru kad je strast tako potpuna da joj nije stalo do ispunjenja: »U dnu tih divnih očiju ja uvek vidim razgovetno čas, vazda isti, široki, svečani čas, veliki kao prostor, nepodeljen ni na minute ni na sekunde, nepokretan čas nije obeležen na satovima…« Za pesnike koji tako s lakoćom ostvaruju trenutak, pesma se ne odvija, ona se svezuje, tka od čvora do čvora. Njena drama se ne ostvaruje. Njeno zlo je mirni cvet. U ravnoteži s pomoćnim časom, ne očekujući ništa od daška časova pesnik se rasterećuje od svekolikog uzaludnog života; on oseća apstraktnu dvosmislenost bića i nebića. U pomrčini on vidi bolje svoju svetlost. Samoća mu donosi usamljeničku misao, misao bez udaljavanja, misao koja se penje, smiruje u čistom zanosu. Podiže se vertikalno vreme. Ponekad, ono se i smračuje. Ponoć, za onog koji ume da čita Gavrana, ne otkucava više nikad horizontalmo. Ona otkucava bez duše, silazeći, silazeći… Retke su noći u kojima imam hrabrost da idem do dna, do dvanaestog otkucaja, do dvaneste rane, do dvanaeste uspomene…Tada se vraćam prostom vremenu; okivam, ponovo sebe okivam, vraćam se živima, u život. Da bi se živelo, uvek treba izdati priviđenje… Na tom vertikalnom vremenu — silazeći — ređaju se najgore muke, muke bez vremenske uzročnosti, izoštrene muke što paraju srce ni zbog čega, a da nikada ne malaksaju. Na vertikalnom vremenu — penjući se — krepi se uteha bez nade, ta čudna samohrana uteha bez zaštitnika. Ukratko, sve ono što nas otkida od uzroka i od nagrade, sve ono što poriče intimnu istoriju i samu želju, sve ono što, istovremeno, obezvređuje prošlost i budućnost, nalazi se u poetskom trenutku. Želi li se studija malog parčeta vertikalnog poetskog vremena? Neka se uzme poetski trenutak nasmešenog žala, u samom času kad noć tone u san i učvršćuje tmine, kad časovi jedva izdišu, kad je samoća već i samo sebi kajanje! Dvosmisleni polovi nasmešenog žala skoro se dodiruju. Najmanje njihanje ih zamenjuje međusobno. Nasmešeni žal je, dakle, jedna od najosetnijih dvosmislenosti osetljivog srca. On se, tako, svakako razvija u vertikalnom vremenu, pošto nijedan od dva momenta — ni smešak ni žal — nije prethodan. Ovde je osećanje povratno ili, bolje rečeno, reverzibilnost bića je sentimentalizirana: osmeh žali i žal se smeši, žal teši. Nijedno od vremena izraženih u nizu nije uzrok drugoga, što je dokaz da su loše izraženi u uzastopnom vremenu, u horizontalnom vremenu. Ali, ima, ipak, od jednog do drugog neko postojanje, postojanje koje se može osetiti samo vertikalno, s utiskom da žal jenjava, da se duša uzdiže, utvara oprašta. Tada stvarno nesreća cveta. Osetijivi metafizičar naći će tada u nasmešenom žalu formalnu lepotu nesreće. U funkciji formalne uzročnosti on će razumeti dematerijalizaciju u kojoj se prepoznaje poetski trenutak. Novi dokaz da se formalna uzročnost odvija umutar trenutka, u smeru vertikalnog vremena, dok se oficijentna uzročnost odvija u životu i stvarima, horizontalno, okupljajući trenutke različitih intenziteta. Prirodno, u perspektivi trenutka mogu se osetiti dvosmislenosti većeg dometa: »Još kao dete, osetio sam u srcu dva protivrečna osećanja: strah od života i ekstazu života« Trenuci u kojima se ta dva osećanja osećaju zajedno — zaustavljaju vreme, jer oni se osećaju zajedno povezani začaravajućim interesom za život. Ona podižu biće izvan opšteg trajanja. Takva dvosmislenost ne može se opisati u uzastopnim vremenima kao prosto svođenje računa prolaznih radosti i muka. Toliko žive i tako temeljne suprotnosti govore o neposrednoj metafizici. Od nje se živi oscilacija u samo jednom času, zanosima i padovima koji mogu biti čak i suprotnosti događajima: gađenje pred životom dolazi u nesreći. Ciklični temperameniti koji po uobičajenom trajanju, idući za mesecom, odmotavaju protivrečna stanja, predstavlaju samo parodije i osnovne dvosmislenosti. Samo produbljena psihologija trenutka moći će da nam da sheme potrebne za shvatanje suštinske pesničke drame. IV Uostalom, upadljivo je da je jedan od pesnika — koji je najsnažnije zahvatio presudne trenutke bića — pesnik korespodencija. Bodlerova Saglasnost nije, kao što se to često izlaže, prosta transpozicija koja bi dala jedan kod čulnih analogija. Ona je zbir osetljivog bića u jednom jedinom trenutku. Ali osetilne istovremenosti koje sjedinjuju mirise, boje i zvuke, samo začinju dalje i dublje istovremenosti. U ta dva jedinstva tame i svetlosti nalazi se dvojaka večnost dobra i zla. Ono što je »široko« u tami i u svetlosti, ne sme, uostalom, da nas navede na prostornu viziju. Tama i svetlost se ne pominju zbog njihove prostornosti, zbog beskonatniosti, već usled njihovog jedinstva. Tama nije prostor. Ona je pretnja večnosti. Tama i svetlost su nepomični trenuci, crni i svetli časovi, trenutak nije bio potpuniji nego u onom stihu gde se mogu spojiti istovremeno neizmernost dana i noći. Nikada se nije tako fizički dočarala dvosmislenost osećanja, maniheizam načela. Razmišljajući na taj način, dolazi se odjednom do ovog zaključka: svaka moralnost je trenutna. Kategorički imperativ moralnosti treba samo da potraje. On ne zadržava nikakav vidljivi uzrok, on ne očekuje nikakvu posledicu. Ide sasvim pravo, vertikalno, u vremenu formi i ličnosti. Pesnik je tada prirodni vodič metafizičara, koji hoće da razume sve sile trenutnih veza, zanos žrtve, ne dopuštajući da ga podeli grubi filosofski dualizam subjekta i objekta, ne dajući da ga zaustavi dualizam egoizma i dužnosti. Pesnik nadahnjuje jednu suptilniju dijalektiku. On otkriva u isti mah, u istom trenutku, uzajamnost forme i ličnosti. On dokazuje da je forma ličnost i da je ličnost forma. Poezija postaje tako trenutak formalnog uzroka, trenutak lične snage. Ona gubi onda interes za ono što razbija i rastvara, za trajanje koje rasipa odjeke. Ona traži trenutak. Ima potrebu samo za trenutkom. Ona stvara trenutak. Van trenutka postoje samo proza i šansona. U vertikalnom vremenu nepomičnog trenutka poezija nalazi svoj specifičan dinamizam. Postoji čisti dinamizam čiste poezije. To je onaj koji se razvija vertikalno u vremenu formi i ličnosti.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Prisutan malo miris vlage nije strasno. Maks Veber Ekonomska etika svetskih religija (Hinduizam i budizam: Hinduistički socijalni sistem, Ortodoksna i heterodoksna učenja indijskih intelektualaca o spasenju, Azijska sektinska i spasiteljska religioznost). Maksimilijan Karl Emil Veber (nem. Maximilian Carl Emil Weber; Erfurt, 21. april 1864 — Minhen, 14. jun 1920) bio je nemački pravnik, ekonomista, istoričar, sociolog i političar, koji je značajno uticao na socijalnu teoriju i istraživanja, a posebno na sociologiju kao zasebnu disciplinu.[1] Njegova najveća dela se bave racionalizacijom i birokratizacijom u vreme ekspanzije kapitalizma i širenja modernosti.[2] Veber je, zajedno sa svojim kolegom Georgom Zimelom, jedna od ključnih figura zaslužnih za uspostavljanje metodološkog antipozitivizma, koji sociologiju posmatra kao neempiricističko polje istraživanja u kojem društveno delanje treba proučavati interpretativnim metodama zasnovanim na razumevanju značenja i svrhe koju pojedinac pridaje svom delanju. Maksa Vebera obično navode, zajedno sa Emilom Dirkemom i Karlom Marksom, kao jednog od tri glavna utemeljivača moderne društvene nauke i opisuju ga kao najznačajnijeg klasičnog mislioca u društvenim naukama.[3][4][5] Smatraju ga još i utemeljivačem teorije birokratske organizacije, koja predstavlja preteču savremenih teorija društvene organizacije. Detinjstvo i mladost[uredi] Rođen je 1864. godine u Erfurtu u Tiringiji, Nemačka kao najstariji od sedmoro dece bogatoga službenika. Majka mu je delomično poticala od francuskih hugenota i držala se strogih moralnih apsolutističkih ideja. Otac mu je bio član nacionalne liberalne strane, a njihova kuća ugošćavala je mnoge istaknute javne ličnosti, političare i naučnike. Maks Veber je rastao u intelektualnoj atmosferi. Krajem 1876. godine sa samo 13 godina napisao je dva istorijska eseja. U školi mu je bilo dosadno, pa kriomice čitao Getea. Pre univerziteta pročitao je mnoga klasična dela. Studije prava na Univerzitetu u Hajdelbergu upisao je 1882. godine. Nakon jednogodišnje vojne obaveze preselio se na Univerzitet u Berlinu. Pored studija paralelno je počeo da radi kao mladi advokat. Državni pravni ispit položio je 1886. godine. Nastavio je sa postdiplomskim studijima prava i istorije. Doktorat je odbranio 1889. godine disertacijom `Istorija srednjovekovnih poslovnih organizacija`. Oženio se 1893. godine Marijanom. Protestantska etika[uredi] Veber je najpoznatiji po tezi iz ekonomske sociologije koju je obrazložio u svojoj knjizi Protestantska etika i duh kapitalizma. U toj studiji Veber tvrdi da je asketski protestantizam, posebno na Zapadu, bio jedan od glavnih „izbornih afiniteta“ povezanih sa usponom kapitalizma, birokratijom i racionalno-pravnom državom-nacijom. Iznoseći argumente protiv Marksove prenaglašene materijalističke interpretacije razvoja kapitalizma, on je naprotiv naglašavao kulturne uticaje koji su ukorenjeni u religiji.[6] Protestantska etika je najranije delo koje pripada Veberovom širem poduhvatu na polju sociologije religije: nastavio je da ispituje religije Kine i Indije i drevni judaizam, sa posebnim osvrtom na očiglednu nerazvijenost kapitalizma u tim društvima, kao i na različite vidove društvene stratifikacije. Država i vlast[uredi] U drugom značajnijem delu, Politika kao poziv, Veber je definisao državu kao entitet koji ima „monopol na legitimnu upotrebu nasilja“. Njegova analiza birokratije u delu Privreda i društvo je i danas ključna za proučavanje organizacija. Veber je bio prvi koji je prepoznao da postoji nekoliko različitih aspekta vlasti, koje je on podelio na harizmatski, tradicionalni i racionalni. Njegova analiza birokratije naglašava da se moderne državne institucije zasnivaju na jednoj vrsti racionalno-pravne vlasti. Veberov doprinos razumevanju racionalizacije i sekularizacije u modernom zapadnom društvu (tzv. „Veberova teza“) doveo je do razvoja kritičke teorije, naročito u radu kasnijih mislilaca kao što je Jirgen Habermas. Politički angažman[uredi] Posle Prvog svetskog rata, Veber je bio jedan od osnivača liberalne Nemačke demokratske partije. Bezuspešno se kandidovao za poslanički mandat u parlamentu. Učestvovao je u odboru koji je sastavio ustav Vajmarske republike, gde je zastupao ideju jakog predsedništva izabranog od strane naroda.[3] Glavne ideje[uredi] Interpretativna i razumevajuća sociologija[uredi] Veber je svoje stajalište čvrsto povezivao s ljudskim delovanjem, koje je razgraničavao od ponašanja. Razlika leži u tome da ljudi deluju pridajući značenja tom istom delovanju, a zadatak je sociologije interpretacija tih značenja: „sociologija je nauka koja nastoji interpretativno da razume društveno delovanje kako bi došla do uzoročno-posledičnih zaključaka o smeru i učincima delovanja. Pod „delovanjem“ podrazumeva se ljudsko ponašanje, s tim da mu individua koja deluje pridaje određeno subjektivno značenje.“[7] Veberova je interpretativna sociologija delomično pod uticajem tada popularne hermeneutike, odnosno discipline koja se u izvornom obliku odnosi na proučavanje značenja u tekstovima. Veber, međutim, traži značenje u ljudskom ponašanju odnosno delovanju. U tom smislu on koristi termin razumijevanja (nem. Verstehen), koji je jedna od glavnih karakteristika sociologije. Bitno je pritom da Veber sociologiju razumevanja ne smatra intuitivnom i subjektivnom; ona za njega podrazumeva racionalnu proceduru, odnosno sistematizovano i rigorozno istraživanje.[8] Sociologija i istorija[uredi] Zbog svog širokog obrazovanja i različitih interesa, Veberova se istraživanja mogu smatrati interdisciplinarnima. Međutim, on je nastojao da ocrta konture nove discipline odnosno sociologije uspoređujući je s drugim disciplinama, poput istorije. Veber ih je vrlo oštro razlikovao: „... sociologija kao nauka teži formulisanju koncepata i generalizaciji zajedničkih karakteristika empirijskih procesa. Po tome se razlikuje od istorije, koja je usmerena na uzročno-posledičnu analizu i objašnjavanju individualnog delovanja, struktura i osoba koji su značajni za kulturu.“[7] Usprkos jasnom razlikovanju, Veber je u svom radu vrlo često kombinovao ta dva pristupa dajući svojim konceptima istorijsku dubinu i obilje specifičnih karakteristika. Na tom su tragu njegova istraživanja svetskih religija i protestantske etike. Jednom reči, da bi proučavali istoriju, sociolozi moraju razvijati teorijske koncepte. Međutim, te koncepte ne treba mešati s empirijskom stvarnošću; oni istovremeno moraju biti dovoljno uopšteni da ih istoričari mogu koristiti u svojim specifičnim istraživanjima. Idealni tipovi[uredi] U kontekstu njegovog interesa za razvoj koncepata, Veber raspravlja o idealnim tipovima. Idealni su tipovi instrumenti koji predstavljaju glavne karakteristike nekog predmeta istraživanja. Idealni tipovi ne postoje u empirijskoj stvarnosti, već se radi o apstrakcijama koje moraju biti korisne u društvenoj analizi. Veber je smatrao da nije dovoljno stvarati teorijske koncepte bez ikakvog temelja u stvarnosti. On drži da se u društvenoj analizi treba kretati induktivno, odnosno od stvarnog sveta iz kojeg se pažljivom analizom definišu određeni koncepti i pravila. Iako se temelje na emprijskoj i istorijskoj stvarnosti, idealni se tipovi ne mogu pronaći u čistom obliku, već služe za daljnja istraživanja i poređenja. Tipovi delovanja[uredi] Veber se koristio svojom metodom idealnog tipa kako bi razvio četiri glavna tipa ljudskog delovanja: instrumentalno-racionalno, vrednosno-racionalno, afektualno i tradicionalno delovanje. Za instrumentalno-racionalno delovanje karakteristično je da akter procenjuje između različitih sredstava za postizanje određenog cilja ili svrhe. Drugi oblik racionalnog delovanja, odnosno vrednosno-racionalno delovanje takođe je usmereno na procene mogućnosti za ostvarivanje određenog cilja. Međutim, kod tog su tipa delovanja ograničena određenim vrednostima koje su same sebi svrha. Nadalje, afektualno ili emotivno delovanje određeno je neposrednim emocijama prema nekome ili nečemu, bez razmatranja mogućnosti delovanja ili mogućih posledica delovanja. Konačno, tradicionalno je delovanje više vođeno navikama i nasleđem nego svešću i proračunatim delovanjem. U skladu s idejama o idealnim tipovima, oblici delovanja za Vebera jesu teorijski konstrukti, koji se u čistom obliku ne mogu pronaći u stvarnosti. U stvarnosti delovanje uvek podrazumeva mešavinu različitih tipova. Oblici vlasti[uredi] Veberova definicija na jasan način identifikuje moć kao društveni fenomen, odnosno kao fenomen koji nastaje na temelju društvenog delovanja i društvene interakcije. Moć je prema Veberu verovatnoća da će pojedinac ili određena grupa nametnuti i sprovesti svoju volju usprkos otporu drugih. Moć može biti legitimna ili nelegitimna, a Veber se najviše zanimao za legitimne oblike moći, odnosno vlast. Legitimna vlast takođe se može podeliti u tri idealna tipa: racionalnu, tradicionalnu i harizmatsku. Racionalna se vlast temelji na verovanju u legalnost pravila te pravu onih koji imaju vlast i da na temelju tih pravila izdaju naredbe. Primeri takvog oblika vlasti jesu ustavne republike i parlamentarne monarhije. Tradicionalna se vlast pak temelji na svetosti tradicije i legitimnosti onih koji vrše vlast u ime tradicije. Primeri su gerontokracija, patrijarhalizam i patrimonijalizam. Poslednja, harizmatska vlast temelji se na odanosti sledbenika posebnom karakteru, junaštvu ili posebnim moćima te normativnom poretku onih koji poseduju te karakteristike. Birokratija[uredi] Iako su birokratije postojale kroz istoriju, Veber je primarno zainteresiran za birokratije u modernim zapadnim društvima. Birokratije se mogu pronaći u različitim društvenim institucijama koje čine moderna društva, poput vlada u nacionalnim državama ili firmi koje čine temelj kapitalizma. Birokratije karakterišu brojni činioci: 1) organizacija službenih funkcija (ureda) na temelju određenih pravila; 2) svaki ured ima specifičnu sferu uticaja, skup obaveza za obavljanje određenih funkcija, autoritet za provođenje tih funkcija i sredstva prisile za obavljanje određenog zadatka; 3) uredi su organizovani u hijerarhijski sistem; 4) službenici se odabiraju na temelju tehničkih kvalifikacija i prikladnog treninga; 5) službenici ne poseduju sredstva proizvodnje; 6) službenici nisu vlasnici svog položaja jer je položaj deo organizacije; 7) administrativni akti, odluke i pravila se pismeno formulišu i čuvaju.[9] Svrha je birokratije delotvorno obavljanje određenih organizacijskih zadataka, što se postiže racionalnim organizovanjem društvenih položaja i uloga. Međutim, birokratije takođe mogu biti iracionalne i nedelotvorne, jer su službenici ograničeni apstraktnim pravilima i emocionalno indiferentnim uzorcima ponašanja. Racionalizacija i „gvozdeni kavez“[uredi] Birokratizacija je za za Vebera deo šireg društvenog procesa racionalizacije, koji zahvata sva područja modernih društava. Veber nikada nije izneo jedinstvenu i nedvosmislenu definiciju racionalizacije, ali se u njegovim delima može primetiti određena bojazan prema hegemoniji racionalno-legalne vlasti i instrumentalno-racionalnog delovanja. Tu je bojazan opisao u konceptu „gvozdenog kaveza“, odnosno potpuno racionalizovanog društva u kojem pojedinci ne mogu izbeći snažnim birokratskim organizacijama. Protestantska etika i duh kapitalizma[uredi] Jedna od najuticajnijih Veberovih knjiga je Protestantska etika i duh kapitalizma iz 1905. godine. Ona je deo šireg Veberovog interesa za svetske religije i posebno sociologiju religije. Veber je bio zainteresovan za otkrivanje korena kapitalističkog sistema. U tom je sistemu želja za ostvarivanjem profita i sticanjem bogatstva temeljni pokretač. Veber je korene takvog vrednosnog određenja pronašao u protestantskim crkvama, prvenstveno kalvinizmu. Protestantska je etika za razliku od na primer katoličke, koja naglašava onosvetska bogatstva, naglašavala ovosvetovne vrednosti poput rada, odricanja, ali i sticanja bogatstva radom i odricanjem od luksuza. Veber smatra da se takav etički svetonazor pojavio u Americi i Europi tokom 18. veka. Za razliku od ostalih društava u kojima se na sticanje bogatstva gledalo s moralnom osudom, protestantizam je sticanje profita pretvorio u etičku vrednosti samu po sebi. To je odigiralo ključnu ulogu u razvoju kapitalizma na Zapadu. Veberovo shvatanje klasa[uredi] Veber je smatrao da Marksovo pogrešno predviđanje pokazuje slabost njegove klasne teorije i da se suviše udsredsredio na vlasništvo.S tako pojednostavljenim merilom `vlasnik-nevlasnik` teško se može razumeti savremeno društvo.Klase ne zavise samo od prozvodnog vlasništva, već od položaja na tržištu.Spajajući oba merila - vlasništvo i stručnost - došao je do originalnog modela četvoroklasnog modela društvene strukture: gornju klasu, novu srednju klasu, staru srednju klasu i donju klasu. Veber bio svedok da će glavna klasa u budućnosti biti nova srednja klasa i mislio je da će administracija (birokratija) biti glavna poluga nastajućeg društvenog sistema.Veber nije verovao da se klase nalaze u talnom sukobu, kao što je Marks mislio. Ako nema klasne svesti, ako nema svesti o zajedničkom klasnom interesu, onda nema ni klasnog delovanja. Kritika[uredi] Ritcer iznosi četiri glavne kritike Veberova rada.[10] Prvo, Veberova metoda razumevajuće sociologije teško je sprovodljiva. Usprkos tome što se Veber zalaže za rigoroznu interpretativnu sociologiju, povezanost između te metode i njegovih širokih uvida teško je ponovljiva. Drugo, Veberu nedostaje jasno teoretizovana makrosociologija. Naime, njegova sociologija kreće od društvenog delovanja, a najvećim se delom bavi širokim društvenim procesima i pojavama poput birokratizacije, racionalizacije i kapitalizma. Treće, nedostaje mu kritička teorija, jer Veber ne ostavlja prostor za konstruktivnu promenu. To je vidljivo u konceptu gvozdenog kaveza prema kojemu su pojedinci zarobljeni u sve racionalizovanijem svetu. I konačno, što takođe proizlazi iz prethodnoga, njegova je teorija pesimistička, jer usprkos naglašavanja individualnog značenja, Veber smatra da smo zarobljeni u svetu koji sve manje ima smisla. Uticaj na sociologiju[uredi] Veber je značajno uticao na pravo, proučavanje religije i ekonomiju. Međutim, njegov je uticaj na sociologiju dalekosežan, posebno u proučavanju društvene stratifikacije, političke, urbane i ruralne sociologije te sociologije kulture. Veber se takođe smatra osnivačem strukturalne sociologije, zbog interesa za stratifikaciju i institucije te sociologije delovanja. Međunarodna je sociološka asocijacija za 14. svetski sociološki kongres u Montrealu 1998. godine sprovela anketu među svojim članovima kako bi utvrdila najuticajnije sociološke knjige 20. veka. Veberova postumno objavljena knjiga „Privreda i društvo“ (1922) bila je na prvome mestu, a „Protestantska etika i duh kapitalizma“ (1905) na četvrtom mestu. U anketi je sudelovalo 455 ispitanika, a prema rezultatima Veber je osvojio prvo mesto, odnosno izabran je za najuticajnijeg autora 20. veka....

Dobro očuvano, bez pisanja, pečata, podvlačenja... Autor - osoba Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 = Kropotkin, Petr Alekseevič, 1842-1921 Naslov Anarhizam i moral / Petar Kropotkin ; izbor tekstova, beleške i pogovor Zoran Đinđić ; predgovor Predrag Matvejević ; [preveli Jugoslava Široka, Zoran Đinđić] Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 1984 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Prosveta, 1984 (Beograd : Beogradski-izdavačko grafički zavod) Fizički opis 270 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Đinđić, Zoran, 1952-2003 = Đinđić, Zoran, 1952-2003 Matvejević, Predrag, 1932-2017 = Matvejević, Predrag, 1932-2017 Široka, Jugoslava, 1954- = Široka, Jugoslava, 1954- Zbirka ǂBiblioteka ǂProsveta ; 33 (Broš.) Napomene Tiraž 5.000 Predgovor: str. 7-12 Pogovor: str. 237-266 Bibliografski podaci: str. 270-[271]. Predmetne odrednice Kropotkin, Petar, 1842-1935 -- `Anarhizam i moral` Anarhizam Knez Petar Aleksejevič Kropotkin (rus. Пётр Алексеевич Кропоткин; Moskva, 9. decembar 1842 – Dmitrov, 8. februar 1921) je bio ruski teoretičar anarhizma, geograf, istoričar, pisac, aktivista i knez koji se odrekao svoje titule. Petar Kropotkin je rođen 9. decembra 1842. u Moskvi, u aristokratiskoj porodici, na drugom najvišem nivou. Njegova majka je bila ćerka kozaškog generala. Njegov otac, Aleksej Petrovič Kropotkin, bio je knez u Smolensku, iz dinastije Rjurikoviči koja je vladala Rusijom pre uspona Romanovih. Kropotkinov otac je posedovao velike zemljišne posede i skoro 1.200 kmetova u tri provincije. Pod uticajem republikanskih učenja, Kropotkin se odrekao svoje titule princa u svojoj 12. godini, i „čak je prekoravao svoje prijatelje, kada bi ga tako oslovili”. Obrazovanje je stekao u Petrogradu u prestižnoj vojnoj školi, gde su se učvrstila njegova interesovanja za rusku politiku i prirodne nauke. Na opšte iznenađenje izabrao je službu u Sibiru, a iskustva iz Sibira oblikovala su njegove misli. 1862. u Sibiru je obavio važna geografska i antropološka istraživanja koja su donela važne geografske informacije. 1867. Kropotkin se vratio u Petrovgrad, gde je dobio mesto u Ruskom geografskom društvu. Njegovo odbijanje da sledi porodičnu tradiciju vojne službe podstaklo je njegovog oca da ga liši nasledstva, „što je napravilo od njega princa bez sredstava za izdržavanje”. U ime društva istraživao je glečere Finske i Švedske između 1871. i 1873. Stekao je reputaciju u naučnim krugovima i u svojoj tridesetoj godini suočio se sa izborom između produžetka karijere ili popuštanja političkim impulsima. Evo šta je rekao u „Zapisima jednog revolucionara“: „…Dobio sam telegram od Geografskog društva: „Skupština vas moli da prihvatite poziciju sekretara Društva.“ U isto vreme odlazeći sekretar me je nagovarao da prihvatim predlog. Moje nade su se ostvarile. Ali u međuvremenu druge misli i druge težnje su obuzimale moj um. Ozbiljno sam razmislio o odgovoru i poslao, „Najlepše hvala, ali ne mogu prihvatiti.“ Kasnije u „Zapisima“ on objašnjava: „Ali kakvo sam ja imao pravo na ove najveće užitke, kada su svuda oko mene samo beda i borba za plesnjivo parče hleba; kad sve što potrošim da bi omogućio da živim u tom svetu viših emocija mora biti oduzeto od samih usta onih koji seju žito i nemaju dovoljno hleba za svoju decu? Tokom svojih geografskih istraživanja, Kropotkin je takođe izučavao spise vodećih političkih teoretičara i konačno prihvatio socijalističke revolucionarne poglede. Pridružio se Internacionali 1872. ali je ubrzo bio razočaran njenim ograničenjima. Kada je došlo do podele Internacionale na dve suprotstavljene struje, Kropotkin je pristao uz federalističko i libertersko krilo. Vratio se u Rusiju, nakon što je potpuno dovršio svoje teorije, i počeo je sa širenjem anarhističke propagande. 1874. uhapšen je i zatvoren u Tvrđavu Sv. Petra i Sv. Pavla: Strašnu tvrđavu gde je toliko mnogo prave snage Rusije poginulo tokom poslednja dva veka, i čije se samo ime u Petrovgradu izgovara šapatom. Posle dramatičnog bekstva 1876. dospeo je do Engleske i onda Švajcarske da bi se ponovo pridružio Jurskoj Federaciji, zatim do Pariza, i onda nazad u Švajcarsku da bi uređivao „Le Revolte“. Atentat na Cara doveo je do njegovog proterivanja. Izbegao je u Englesku i obnovio svoje izučavanje Francuske revolucije. Obeshrabren političkom atmosferom, on i njegova žena vratili su se u Pariz. Zajedno sa ostalima uhapšeni su i optuženi u spektakularnom javnom procesu u kome su optuženi izveli sjajnu odbranu omogućujući sebi da propagiraju anarhizam u Evropi. Godine 1883, ponovo je uhapšen i osuđen na pet godina zatvora zbog anarhističkih aktivnosti. Pušten je na slobodu posle tri godine i posle toga je živeo i radio u Engleskoj 30 godina. Godine 1889, preselio se u Čikago i živeo u kraju Hal haus. Međutim njegovi anarhistički pogledi učinili su ga nepoželjnim gostom u SAD, pa se vratio u London. Vrativši se u Rusiju posle revolucije iz 1905, ostatak svog života posvetio je pisanju. Bio je zgrožen antisocijalističkim kontrarevolucionarnim postupcima Lenjina, o kom je imao sledeće da kaže: Lenjin je neuporediv sa bilo kojom revolucionarnom ličnošću u istoriji. Revolucionari su imali ideale. Lenjin ih nema. Vladimire Iljiču (Lenjin), vaši konkretni postupci su potpuno nedostojni ideja koje se pretvarate da posedujete. Smrt Kropotkin je umro od upale pluća u Dmitrovu, u blizini Moskve, 8. februara 1921. Lenjinova ponuda za državni pogreb u Kremlju je odbijena. Pogrebu 13. februara prisustvovalo je više od 100.000 ljudi. To je bio poslednji masovni skup koji nije organizovala država u narednih 70 godina u Rusiji. Dok je povorka prolazila pored zatvora, politički zatvorenici su pevali anarhističku himnu mrtvima. Pod pritiskom Kropotkinovih poštovalaca, anarhističkim zatvorenicima je dozvoljeno da prisustvuju sahrani. U masi su se vijorile crne zastave i transparenti: „Gde ima vlasti nema slobode!“, „anarhisti traže da budu pušteni iz zatvora socijalizma!“. Dela Glavne knjige: Osvajanje hleba Dnevnik P. A. Kropotkina Etika Velika Francuska revolucija U ruskim i francuskim zatvorima Zapisi jednog revolucionara Uzajamna pomoć Ruska revolucija i anarhizam Savremena nauka i anarhizam Teror u Rusiji MG54

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Mihailo V. Popovic Mihailo V. Popović (Beograd 1925 — 2011) je jedan od začetnika moderne sociologije u Srbiji. Biografija Diplomirao je 1950. godine i doktorirao 1956. filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, gde se i zaposlio. Prvobitno je radio kao profesor u srednjoj školi 1950. , 1954. postaje asistent, zatim, 1958. docent, 1963. vanredni profesor, 1970. redovni profesor, a u penziju je otišao 1990. godine. Jedan je od utemeljivača Odeljenja za sociologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu (1959). Kao stipendista UNESCO boravio je u Parizu,Ženevi i Briselu (1958—1959), a kao stipendista Fordove fondacije specijalizaciju odrađuje u SAD (1963-1964). Predavao je sociologiju i u Olbaniji, država Njujork (1981). Bio je na studijskim boravcima i u Nemačkoj,Poljskoj , Češkoj i Kini . Na Filozofskom fakultetu u Beogradu bio je i dekan (1979-1981). Jedan je od utemeljivača moderne sociologije u Srbiji, shvaćene i kao teorijske i kao empirijske discipline. Predsednik Jugoslovenskog udruženja sociologa (1966-1968), predsednik Srpskog sociološkog društva (1961-1962) i glavni urednik Sociološkog pregleda (1961-1962). Dela Organizovao je prva velika istraživanja društvene strukture u Srbiji, na osnovu kojih su nastale knjige: Društveni slojevi i društvena svest (1977), Društvene nejednakosti (1987) i Srbija krajem osamdesetih (1991). Doprineo je emancipaciji srpske sociologije od dogmatskog marksizma. Negovao je jasnu misao, analitičnost i spremnost na korekciju vlastitih naučnih stanovišta u susretu sa novim činjenicama. Zajedno sa Vojinom Milićem ostavio je najdublji trag u srpskoj sociologiji druge polovine 20. veka. Napisao još: O istini i njenom kriterijumu (1958), Filozofija i posebne nauke (1958), Savremena sociologija (1961), Predmet sociologije (1966), Problemi društvene strukture (1967), Filosofski i naučni rad Alimpija Vasiljevića (1972), Pregled istorije kulture i umetnosti (1974), Teorije i problemi društvenog razvoja (koautor zajedno sa Miodragom Rankovićem, 1981), Politika raspodele i ideologija (1981, zajedno s Danilom Mrkšićem i Todorom Kuljićem ), Društvo i politika (1984), Teorija i empirija: sociološka istraživanje društvenih klasa i slojeva (1994), Totalitarni sistemi (1997), Nacionalna katastrofa i političko otrežnjenje (2002). Alimpije Vasiljević (Veliševac, 21. novembar 1831 — Beograd, 3. februar 1911) bio je srpski filozof, profesor Velike škole, političar, ministar prosvete i crkvenih poslova. Biografija Rođen je u Veliševcu, Valjevskom okrugu, 1831. godine, a umro je u Beogradu 3. februara 1911. godine. Bio je oženjen ćerkom istaknutog liberalnog političara i državnika Jovana Avakumovića.[1] Imali su kćeri Katarinu, Slavku, Jelku, Milku, Nebesnu i sina Ljubomira. Avakumovići su pripadali široj porodici Baba-Dudića, jednoj od najmoćnijih u Beogradu. Porodica Alimpije Vasiljević je unuk gospodara Vasilja Pavlovića, kneza u valjevskoj nahiji, buljukbaše, kapetana koga pominje prota Mateja (`Vasilj iz Bajevca`, iako je u stvari iz Veliševca). Bio je knez i Karađorđevo vreme, kao i u vreme prve vlade knjaza Miloša. Zet mu je bio vojvoda Petar Nikolajević Moler. Žena kneza Vasilja bila je tetka Antonija Miškovića, trgovca iz Kadine Luke, kao i Marka Kovačevića (otac Aksentija Kovačevića, dugogodišnjeg narodnog poslanika), trgovca iz Berkovca. Antonije Mišković se oženio Jovankom sestrom Ilije Garašanina, a njihova kćerka Anica je bila udata za Miloja Blaznavca, brata generala Milivoja Petrovića Blaznavca, namesnika [2]. Knez Vasilj Pavlović je imao sina Milovana Vasiljevića, koji se oženio Jelicom, sestrom od strica žene Sime Milosavljevića Paštrmca (1776—1836), knjaz Miloševog barjaktara i najbližeg savetnika. Milovan i Jelica Vasiljević su roditelji Alimpija Vasiljevića. Njegov otac je kasnije oženio Milenijom sa kojom je dobio Alimpijevog polubrata Svetozara Vasiljevića.[2] Školovanje Školovanje je započeo 1842. godine u manastiru Bogovađi, prekinuo ga 1844. godine zbog Katanske bune, a nastavio 1845. godine upisavši treći razred pri cvetanovačkoj crkvi. Pošto je neko vreme bio pisar načelnika Kolubarskog sreza, počeo je da pohađa Beogradsku gimnaziju iz koje se ispisao posle trećeg razreda zbog sukoba sa profesorom nemačkog jezika. Prešao je u Bogosloviju u kojoj nije stigao da završi nijedan razred, jer je iste godine (1850) upućen u Duhovnu akademiju u Kijevu gde je, kako tvrdi u Memoarima, stekao titulu magistra, što se na osnovu sačuvanih dokumenata ne može ustanoviti. Po povratku u Srbiju radio je 1857. godine kao pisar Požarevačkog okruga, a potom kao profesor u Šabačkoj polugimnaziji (1858—1859). U vreme Svetoandrejske skupštine 1858, na kojoj je svrgnut knez Aleksandar Karađorđević, povezao se sa grupom mladih intelektualaca koja je zahtevala parlamentarnu vladavinu i građanske slobode i predstavljala jezgro buduće Liberalne stranke. Ubrzo su se sukobili i sa režimima kneza Miloša, potom Mihaila Obrenovića, koje su kritikovali i zbog apsolutizma i zbog toga što su smatrali da vlada ne vodi dovoljno aktivnu spoljnu politiku u pravcu konačnog oslobođenja i ujedinjenja srpskog naroda. U saradnji sa liberalno-nacionalno orijentisanim srpskim političarima iz Habzburške monarhije osnovana je 1866. godine u Novom Sadu Ujedinjena omladina srpska u kojoj je on imao vrlo zapaženu ulogu. Međutim, za razliku od istaknutih opozicionara, Jevrema Grujića, Milovana Jankovića, Vladimira Jovanovića, nije bio proganjan, zatvaran i nije odlazio u emigraciju. Profesura i politika Bio je profesor u Beogradskoj bogosloviji (1859—1864), Požarevačkoj polugimnaziji (1864—1868) , Beogradskoj gimnaziji (1868). Tokom 1860. godine boravio je na usavršavanju u Parizu. Velika želja bila mu je da postane profesor na Velikoj školi, za šta se uporno javljao na konkurse. Prvo je dobio, kao docent, da predaje ruski jezik (1863—1864), a konačno 1868, kada su posle smrti kneza Mihaila liberali podržali namesnički režim, katedru filozofije i logike. Posle godinu dana (avgusta 1869)[3] postao je od honorarnog, redovni profesor. Na Velikoj školi predavao je do 1875. godine a kratko vreme bio je i rektor. U vreme jasnijih idejnih i stranačkih podela do kojih je došlo među srpskom inteligencijom tokom 70-ih, ostao je u Liberalnoj stranci u čiji je Glavni odbor ušao u vreme njenog formalnog konstituisanja 1881. Obavljao je niz dužnosti u vrhu državne administracije: ministar prosvete i crkvenih poslova bio je 1875, 1876—1880, u vladama Stevče Mihailovića i Jovana Ristića i 1887. u vladi Jovana Ristića. Tokom srpsko-turskih ratova kao predstavnik vlade u Vrhovnoj komandi bio je u pratnji kneza Milana sa kojim je tokom njegove vladavine bio u dobrim odnosima. Pored redovnih dužnosti obavljao je 1877/78. godine dužnost ministra za oslobođene krajeve. Postavljen je 1879. godine za državnog savetnika. Izvanredni ministar u Petrogradu bio je dva puta 1892/1893. i 1894/1895. godine. Penzionisan je 1898. godine. Redovni član Društva srpske slovesnosti postao je 1862. godine. U Srpskom učenom društvu bio je od 1864. godine počasni, a od 1869. godine redovni član, potom član Odbora za nauke filozofske i filološke i Odbora za nauke istorijske i državne; predsednik Društva bio je od 1885. do 1887. Od 1892. godine bio je počasni član sada Srpske kraljevske akademije — za redovnog člana nije biran iz političkih razloga.[4] Počasni član Matice srpske postao je 1868. godine. Opus Napisao je nekoliko knjiga i oko četrdeset članaka iz oblasti filozofije, istorije, psihologije i pedagogije, kao i prevoda sa ruskog, koji su objavljeni u novinama i časopisima: Srpski dnevnik, Trgovačke novine, Srpske novine, Srbija, Zastava, Branik, Glasnik Društva srpske slovesnosti, Glasnik Srpskog učenog društva, Matica, Vila, Mlada Srbadija, Danica. Bio je jedan od vodećih ideologa liberalno-nacionalnog pokreta 60-ih i 70-ih godina, što je prepoznatljivo i u njegovom obimnom i raznovrsnom intelektualnom stvaralaštvu. Nije bio originalan mislilac. Uglavnom je prerađivao dela stranih pisaca i tako znatno doprineo da se srpska naučna javnost koja je stasavala upozna sa najznačajnijim savremenim dostignućima na polju društvenih nauka. Međutim, nije uvek korektno ukazivao na svoje uzore, što nije ostalo neprimećeno, naročito od strane njegovih suparnika u politici i nauci, pre svih Milana Kujundžića Aberdara i Čedomilja Mijatovića, sa kojima je ulazio u oštre polemike. Mada je bio ruski đak i jedan od najistaknutijih rusofila među srpskim političarima, kao teoretičar bio je pod uticajem zapadnih ideja, s tim što se sa njima upoznavao uglavnom preko ruske literature. Tokom školovanja došao je pod uticaj hegelovske desnice i 1863. je u Glasniku Srpskog učenog društva objavio Kratki pregled Hegelove filozofije ali je ubrzo postao jedan od glavnih pristalica i propagatora pozitivizma. Istoriju narodnog obrazovanja kod Srba pisao je „posrbivši” Istoriju civilizacije u Engleskoj koju je rano preminuli Henri Tomas Bakl samo započeo time što je izložio originalna metodološka polazišta koja su ga učinila slavnim. Pored mnogih pohvala, pokušajem da primenom Baklovih metoda, ali bez uporišta u pouzdanim naučnim rezultatima i na malo prostora, pruži sintezu srpske istorije, izazvao je i oštre polemike koje su bile početak višegodišnjeg spora u srpskoj istoriografiji između nacionalno-romantičarske i kritičke škole. U ovom, kao i u nekim drugim delima, njegovo tumačenje prošlosti bilo je u duhu teorijskih polazišta koja je već postavio Vladimir Jovanović i koja su zastupali i drugi „svetoandrejski liberali”. Po ugledu na istoričare iz redova francuskih „doktrinara” i engleskih vigovaca koji su ishodište liberalizma videli u „germanskim šumama” i dokazivali da su slobodne društvene ustanove nešto što je svojstveno zapadnom čoveku i njegovom pogledu na svet, srpski liberali su korene sloboda tražili u drevnim slovenskim ustanovama. To što su se one kroz istoriju sačuvale u patrijarhalnom seljačkom društvu svedoči da Srbi imaju urođene sklonosti za parlamentarizam i demokratiju. Na taj način pokušavali su da pomire srpski nacionalizam i zapadne političke ideje, odnosno ospore tvrdnje ideoloških protivnika da hoće da uvezu u Srbiju strane političke tradicije i oblik vladavine za koje ona još nije sazrela. Trotomni udžbenik Logika (1871—1873) pisao je oslanjajući se na delo A System of Logic čuvenog engleskog liberalnog mislioca Džona Stjuarta Mila. Jedan je od prvih koji se među Srbima bavio psihologijom. U obimnim člancima O psihološkoj metodi u Ingleskoj, Francuskoj i Germaniji i O slobodnoj volji (GSUD 1869,1872) i udžbenicima iz psihologije (1870) i pedagogije (1879) pozivao se na dela Džona Stjuarta Mila, Aleksandra Bena, Herberta Spensera, Vilhelma Vunta, Ernesta Hekela, Čarlsa Darvina i dr., mada je najviše sledio knjige ruskih pisaca Matveja Mihailoviča Trojickog i Konstantina Dimitrijeviča Ušinskog i članke iz ruskih časopisa. Najsamostalniji rad iz te oblasti je obiman članak Psihološke osobine srpskog naroda (GSUD 1886) u kojem su se preplitali pozitivizam i nacionalni romantizam. Mada je veličao moderne naučne metode, oslanjao se, po sopstvenim rečima, na „lično iskustvo i neposredno posmatranje” i dopunjavao ih primerima iz narodne usmene tradicije.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Početkom 20. veka, mladi nemački pesnik vratio se sa putovanja u Rusiju, gde je uronio u duhovnost koju je tamo otkrio. „Dobio” je niz pesama o kojima dugo nije govorio – smatrao ih je svetim, i drugačijim od svega što je ikada radio i što će ponoviti. Ovaj pesnik je video nadolazeću tamu veka i video je borbu koju ćemo imati u našem odnosu prema božanskom. Pesnik je bio Rajner Marija Rilke, a ove ljubavne pesme Bogu čine njegovu Knjigu časova. Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zatvorena trgovačka država / Pet predavanja o određenju naučnika, Johan Gotlib Fihte Knjiga sadrži dva Fihteova teksta koja su samo na prvi pogled toliko (tematski) različita, da bi bila zajedno objavljena, Predavanja o određenju naučnika i Zatvorena trgovačka društva. Ono što ih združuje i što opravdava njihovo objavljivanje u jednoj knjizi, je Fihteova ideja o moralno-praktičkom pozivu nauke i naučnika. Ni nauka ni naučnik ne postoje sami za sebe; samodovoljnost je nespojiva kako s naukom, tako i s onim ko se njome bavi. Obrnuto, i nauka i naučnik, prema Fihteu, pripadaju čoveku kao čoveku; oni nisu svojina čovečanstva. Johan Gotlib Fihte (nem. Johann Gottlieb Fichte; Ramenau, 19. maj 1762 - Berlin, 27. januar 1814) jedan je od glavnih predstavnika nemačke klasične idealističke filozofije i najistaknutijih ličnosti nemačkog duhovnog života krjem 18. i početkom 19. veka. Fihte je rođen u Ramenauu, u porodici siromašnog tkača lanenog platna. Bez obzira na oskudne životne prilike, kao izuzetno darovit dečak, svoje školovanje započeo je u Šulpforti, najpoznatijoj srednjoškolskoj ustanovi u 18. veku u kojoj su saksonski vladaoci od dece svojih podanika obrazovali nove naraštaje za sopstvene činovnike, pravnike, sveštenike i gimnazijske nastavnike.[1] Na preporuku Getea, Fihte je veoma rano postao profesor u Jeni gde je objasnio svoj sistem `transcendentalnog idealizma`. Međutim, nakon objavljivanja njegovog eseja `Ueber den Grund unsers Glaubens an eine göttliche Weltregierung` (`Na osnovu naše vere u vladavinu božanskog sveta`) on je optužen za ateizam zbog čega je otpušten sa Filozofskog fakulteta u Jeni 1799. godine. Nakon izvesnog vremena prelazi u Berlin gde drži vatrene govore pod francuskom okupacijom čime je pokazao veliku ličnu hrabrost. Značajno je doprineo osnivanju i razvoju berlinskog Univerziteta 1809. godine gde postaje profesor i rektor. U 51. godini života oboleo je od tifusa od kog umire 1814. godine u Berlinu.[2] Filozofija Fihteova filozofija masonstva predstavlja pokušaj da se sa stanovištva filozofije klasičnog nemačkog idealizma rasvetli i preuzme, odnosno iskoristi za vlastite svrhe, jedna u doba prosvetiteljstva i rane romantike uticajna i raširena, iako u to vreme ništa manje opskurna kultura tajnog društva, da se preko nje ostvari ideja čoveka kao svetskog građanina i da se na taj način izvrši uticaj na takozvano veliko ili javno društvo i na politiku.[1] Fihte je odbacivao Kantov dualizam koji je kritikovao sa pozicije čistog subjektivnog idalizma pri čemu je negirao postojanje stvari, predmeta i materije van čoveka a istovremeno na osnovu svoje filozofije uzima apsolutno `ja`.[2] Pedagoški pogledi Fihte govori o dužnosti ličnog primera kao o naročito značajnoj temi za određivanje načina vaspitnog delovanja unutar ljudske zajednice. O njoj govori u svojim Predavanjima, opisujući lik naučnika kao učitelja i vaspitača ljudskog roda. Smatrao je da učitelj davanjem ličnog primera, neposredno delujući na ljude oko sebe, ljudske vrline i ideale čini realnim i mogućim.[3] Fihteov naučnik-vaspitač se ne obraća individui, detetu, već društvu u celini. Budući da je za njega društvo, tj. ljudska zajednica, pre svega ,,međusobni odnos umnih bića‘’ i imajući u vidu da čovek poseduje nagon, prema kome teži ,,da izvan sebe nađe slobodna umna bića i da sa njima stupi u zajednicu‘’, to cilj čoveka u društvu postaje da i drugoga učini savršenijim, ne bi li tako svi u društvu putem ,,međusobnog ujedinjavanja putem usavršavanja‘’ postali međusobno jedinstveniji.[3] On zahteva formiranje celog čoveka koje je podrazumevalo formiranje karaktera i volje, odgajanje duha samodelatnosti i samostalnosti i negovanje ideje o univerzalnosti ljudske ličnosti uz istovremeno služenje zajednici. Po njegovom mišljenju staleške razlike i polovično i jednostrano obrazovanje koje se stiče u velikom društvu predstavlja jednu od glavnih prepreka koja onemogućava ostvarenje univerzalnog ljudskog vaspitanja koje ne pogađaju samo pojedinca, već ugrožavaju ceo ljudski rod u njegovoj težnji ka konačnom cilju. Zbog toga, pod uticajem švajcarskog pedagoga Pestalocija, on počinje da zastupa stanovište da je kroz reformu vaspitanja i obrazovanja, moguće, ne samo narode, već i celo čovečanstvo spasiti bede i prevladati stalešku podeljenost među ljudima. Dostizanje univerzalnog obrazovanja smatrao pouzdanim znakom ljudske zrelosti. Štaviše, on je zrelost ljudske ličnosti izjednačio s pojmom univerzalnog vaspitanja. Prema Fihteovoj teoriji vaspitanja pod zrelošću se podrazumeva dostizanje najšireg obima ljudske slobode i humaniteta ljudske ličnosti. Nasuprot tome, on je u usko specijalizovanom, jednostranom, profesionalnom obrazovanju modernog čoveka prepoznao jedan od uzroka čovekove nezrelosti. Tu nezrelost Fihte je video kao posledicu disharmoničnog razvitka modernog individuuma koji, kako on kaže, s jedne strane pati od `prezrelosti, a s druge strane od nezrelosti.` Toj disharmoničnoj ličnosti modernog doba, Fihte je, poput Šilera i Getea, pokušao da suprotstavi svoju estetiziranu sliku individue u kojoj je `muževna snaga ublažena ljubaznošću`. Da bi, u svom formiranju dostigao najviši stepen zrelosti, čovek, po Fihteu, treba kroz proces vaspitanja da savlada sve ono što je u njegovoj ličnosti nasilno i što `treba da nestane kad razvoj ličnosti bude dovršen i kad se njen duhovni oblik zaokruži u sebi`. Fihteova teorija univerzalnog vaspitanja, ne podrazumeva samo oslobađanje pojedinca od onog partikularnog, već i otklanjanje iz njegovog odgoja svega onog što bi takvog čoveka moglo zbog karaktera njegovog univerzalnog vaspitanja dovesti i istrgnuti iz zajednice i izručiti ga, kako on kaže, `hladnom kosmopilitizmu`. U Fihteovoj koncepciji vaspitanja pojmovi kosmopolitizma, kao jedna vrsta epohalnog svetsko-građanskog štimunga, i patriotizma, kao ljubav prema domovini, nalaze se u bliskoj vezi i nisu suprotstavljeni. Zastupao je stav da je narodnost najvažniji deo čovekovog bića i nastojao je da vaspita valjanog člana naroda a time i valjanog čoveka. Verovatno je moralno propadanje nemačkog naroda (po Fihteu) uticalo da se opredeli za čisto narodno vaspitanje koje bi obnovilo duh nemačkog naroda i preporodilo nemačkog čoveka.[1] Fihte je smatrao da se o vaspitanju dece, muške i ženske, treba brinuti država, čija bi uloga bila osnivanje `narodnih škola` koje bi se izdržavale radov vaspitanika. U tim školama vaspitavali bi se savršeni građani koji bi to bili tek kad usvoje religijsko učenje.[2] Dela „Osnova celokupnog učenja u nastavi“ „Uvod u učenje o nauci“ „Sistem učenja o moralu“ „Sastav skromne nauke“ „Aforizmi o vaspitavanju“ „Govor nemačkom narodu“ „Pokušaj kritike sveg otkrivenja“ „Osnova prirodnog prava prema principima teorije nauke“ „Sistem teorije morala prema principima teorije nauke“ „Određenje čoveka“ „Zatvorena trgovačka država“

Odlično očuvano! Autor - osoba Platon Naslov Platon : izabrana dela. Knj. 1, Gozba ili O ljubavi / s grčkog preveo, predgovor i objašnjenja dodao Miloš Đurić Ostali naslovi Gozba O ljubavi Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina [b. g.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna prosveta, [b. g.] (Beograd : `Branko Đonović`) Fizički opis LXXXI, 193 str., [1] list sa slikom Platona ; 20 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš Zbirka Biblioteka stranih pisaca Napomene Ljubav i lepota u Platona: str. XI-LXXXI Napomene i objašnjenja: str. 111-193. Predmetne odrednice Platon, 427-347 pre n. e. -- `Gozba` Ljubav (filozofija) MG86 Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG86

Autor - osoba Platon Naslov Fedar ili O lepoti / Platon ; [preveo Miloš N. Đurić] Ostali naslovi Fedar O lepoti Vrsta građe dr.knjiž.oblici Jezik srpski Godina 1996 Izdavanje i proizvodnja Beograd : Narodna knjiga-Alfa, 1996 (Beograd : T & G) Fizički opis 93 str. ; 15 cm Drugi autori - osoba Đurić, Miloš N. Zbirka Sto klasika Narodne knjige ; knj. 9 Napomene Beleška o delu na koricama. Stanje: prvih nekoliko stranica mestimično podvlačeno grafitnom olovkom, može se obrisati. Platon (grč. Πλάτων, plećati; izvorno ime Aristokle; Atina, 427. p. n. e. – 347. p. n. e.) bio je uticajan starogrčki filozof i besednik, Sokratov učenik, a Aristotelov učitelj, i osnivač Akademije u Atini. Platon je predavao na Akademiji, i pisao u formi dijaloga o mnogim filozofskim temama. Njegovo postojanje nam je poznato preko njegovih filozofskih i dramatičkih dela koja su očuvana u rukopisima obnovljenim i izdatim u mnogim izdanjima od početka humanističkog pokreta. Platonova pisana dela se skoro u potpunosti sastoje iz dijaloga, epigrama i pisama. Većina poznatih platonovih dijaloga je sačuvana, iako savremena izdanja njegovih dela sadrže dijaloge koji se od filozofske javnosti smatraju ili sumnjivim (npr., Alkibijad, Klitofon) ili verovatno lažnim (npr. Demodok, Alkibijad Drugi). Sokrat se kao ličnost pojavljuje u većini Platonovih dijaloga, iako često nije jasno koliko se sadržaj dijaloga i misli mogu pripisati Sokratu a koliko Platonu. U poslednjim Platonovim delima (Zakoni) Sokrat se gubi kao učesnik u dijalogu. Za razliku od svog učitelja Sokrata koji potiče iz prostog naroda, Platon je poreklom iz aristokratske porodice i sprema se za političi život još od najranije mladosti. Sudbonosni momenat za njegovo sazrevanje bilo je „Suđenje Sokratu” u kom je Sokrat na kraju osuđen na smrt. Nakon Sokratove smrti, vidno povređen i demolarisan i u svojoj 24. godini, Platon kreće na prvo od svojih putovanja po Sredozemlju. Poznati Mesečev krater je dobio ime Platonov krater, u njegovu čast. Biografija Platon je rođen kao Aristokle 427. p. n. e. u Atini, u srednje imućnoj aristokratskoj porodici. Njegov otac se zvao Ariston, majka Periktiona. Jedan od Platonovih predaka, Glaukon, je bio jedan od najpoznatijih atinskih plemića. Nadimak Platon (odnosno Plećati, Plećaš; od gr. πλατύς - pleća) je stekao zbog svoje telesne građe, prvenstveno zbog širine ramena (odnosno pleća). Diogen Laertije svedoči da je Platon stekao svoj nadimak u rvačkim krugovima. Navodno je jednom pobedio na Istamskim igrama. Drugo mišljenje kaže da je taj nadimak dobio zato što je bio širok u izlaganjima (govorima). Platon je u mladosti postao Sokratov učenik, i – barem sudeći po njegovim rečima – prisustvovao je suđenju Sokratu, mada ne i njegovom pogubljenju. Za razliku od Sokrata, Platon je zapisivao svoja filozofska viđenja, i ostavio je značajan broj rukopisa. Bio je duboko pogođen načinom na koji su se gradske vlasti ophodile prema Sokratu, i veliki deo njegovih ranih dela sadrži njegove uspomene na učitelja. Moguće je da mnoštvo njegovih etičkih spisa posvećeno potrazi za društvom, gde se slične nepravde ne bi mogle dogoditi. Dubok uticaj na Platona izvršio je nesumnjivo Pitagora, čija shvatanja harmonije broja jasno odjekuju u Platonovoj teoriji ideja; a donekle i Anaksagorin učenik Arhilej, Sokratov učitelj, iako Sokrat rano raskida sa njegovim učenjem; i Parmenid, sa čijim shvatanjima Platon polemiše u dijalogu Sofist. Platon, sa 40 godina osniva jednu od najranijih organizovanih školskih ustanova civilizacije Akademiju, nazvanu po antičkom heroju Akademu, zaštitniku šume u kojoj se ona nalazila, koja je neprestano radila sve do njenog zatvaranja od strane cara Justinijana I 529. godine. U Akdemiji se u prvim godinama njenog rada školuje i Aristotel. U Platonovim spisima se mogu naći rasprave u vezi aristokratskih i demokratskih tipova vladavine. Takođe se mogu naći rasprave o ulozi naslednosti i okruženja u ljudskoj inteligenciji i ličnosti, mnogo pre moderne rasprave „priroda protiv odgoja“ koja je započela u vreme Tomasa Hobsa i Džona Loka. Takođe, Platon raspravlja o subjektivnosti i objektivnosti ljudskog znanja, što prethodi modernim debatama između Dejvida Hjuma i Imanuela Kanta, ili između postmodernista i njihovih protivnika. Čak i mit o izgubljenom gradu ili kontinentu, Atlantidi potiče od ilustrativne priče isričane u Platonovim delima Timaj i Kritija. Platon je mahom pisao u formi dijaloga. U ranim dijalozima nekoliko ličnosti razgovaraju na neku temu postavljajući jedan drugom pitanja. „Sokrat“ igra prevashodnu ulogu. Ali kvalitet dijaloga se prilično menjao kako je odmicao Platonov život. Opšte je mišljenje da su rana Platonova dela bila bliže bazirana na Sokratovim mislima, dok se njegovi kasniji spisi sve više razlikuju od pogleda njegovog bivšeg učitelja. U hronološki srednjim dijalozima, Sokrat postaje „tumač“ Platonove filozofije, a forma pitanja-i-odgovora postaje sve više pro forma: glavni lik predstavlja Platona, a sporedni likovi malo šta govore, osim „da“, „naravno“ i „vrlo tačno“. Kasniji dijalozi su više poput traktata, i Sokrat je često odsutan, ili ne govori. Pretpostavlja se da je Platon u potpunosti pisao ove poznije dijaloge, dok su raniji mogli biti prepisi Sokratovih dijaloga. Pitanje da li su, i koji, dijalozi stvarno Sokratovi predstavlja Sokratovski problem. Rad „Najsigurnija karakterizacija evropske filozofske tradicije je da je ona pisanje po marginama Platonovog djela“ Platonova Metafizika: Platonizam ili realizam Jedna od Platonovih tekovina, možda čak najznačajnija, je njegova dualistička metafizika, često nazivana (u metafizici) platonizmom, ili (preuveličanim) realizmom. Platonova metafizika deli svet na dva posebna aspekta: svet „formi“ (ili ideja) i perceptivni svet koji vidimo oko sebe. Smatrao je da su perceptivni svet, i stvari u njemu, nesavršene kopije formi ili ideja. Ove forme su nepromenljive i savršene, i možemo ih pojmiti samo korišćenjem intelekta ili razumevanja (na primer proizvodi uma koji ne uključuju čulnu percepciju ili imaginaciju). Takođe, čulni svet je propadljiv i promenljiv, dok za svet ideja važi suprotno - on je večan i fiksiran jednom za svagda. Isto tako, pošto je čulni svet (i stvari koje ga čine) samo nesavršena kopija sveta formi, to onda on duguje svoje postojanje formama, a zbog svoje nesavršenosti često se kaže da je manje realan (stvaran) nego svet formi. To, kako se čini na prvi pogled, vodi tvrdnji da je postojanje podložno stepenovanju (nešto može biti stvarnije od nečega drugog), što je, mada zanimljiv, filozofski gledano krajnje problematičan stav. U dijalogu Država, knjige VI i VII, Platon upotrebljava niz metafora u cilju objašnjenja njegovih metafizičkih pogleda, kao što je dobro poznata Alegorija pećine. Uzet zajedno, ove metafore grade kompleksnu ontološku i gnoseološku postavku: Ideja Dobra (često interpretirana kao Platonov Bog, što ne spada među najuspešnije interpretacije, za Platonovo shvatanje Boga - Demijurga vidi dijalog Timej), osvjetljava ostale ideje omogućavajući tako neskrivenost vidljivog sveta (često se govori o emanaciji kao odnosu između ideje dobra i ostalih ideja, to je međutim Plotinov termin) i figurira kao predmet najvišeg znanja. U vidljivom svetu objekti nisu ništa do puke senke, obrisi večnih ideja: kao da gledamo senke na zidu pećine, bez mogućnosti osvrtanja, a koje bacaju predmeti osvetljeni suncem izvan pećine (Pogledaj Alegorija pećine). Platonova metafizika, a posebno dualizam, između inteligibilnog i peceptivnog, služiće kao podloga za filozofe Neoplatonizma kakav je Plotin, i Gnostike. Postavke o prirodi znanja i učenja koje srećemo u dijalogu Menon koje počinju brojna pitanja, kao što je pitanje mogućnosti učenja vrline, znanja kao reminescencije, izvršila su veliki uticaj na filozofsku misao u celini. Idealna država Oblik vladavine koji Platon izvodi iz ovih postavki zasnovan je na strogoj hijerarhiji naslednih klasa, u kojoj je individualna sloboda potisnuta u korist države. Platon kaže da je država nužnost na koju su ljudi primorani da bi ostvarili svoje mnogobrojne potrebe. Da bi država ostvarila svoju ulogu, ona mora da bude organizovana na najbolji način, a to znači da treba da ima dobru podelu rada. Po tom principu, Platon je podelio društvo na sledeće staleže: Prvi stalež su upravljači. To su mudraci, filozofi. Njihova glavna osobina je mudrost. Oni imaju zadatak da upravljaju državom. Drugi stalež su čuvari. To su ratnici i njihova glavna osobina je hrabrost. Oni brane državu i štite zakon. Treći stalež su zemljoradnici i zanatlije. Njihove osobine su poslušnost i radinost. Oni obezbeđuju materijalne potrebe društva. Veličina grada i klase u njemu determinisana je matematički precizno, zajedno sa eugeničkim zahvatima radi obezbeđenja pomenutog. Rasprave o povezanosti Platonove filozofije i ovakve postavke idealnog uređenja i dalje traju. Platonova misao kroz istoriju Platonova misao se često upoređuje sa filozofijom Aristotela, Platonovog najpoznatijeg učenika, čija je reputacija tokom srednjeg veka pomračila Platonovu. Sholastički filozofi, naime, Aristotela nazivaju jednostavno „Filozof“. Jedna od karakteristika srednjeg veka je oslanjanje na sholastičke komentare Platonovih dela, kao i dela drugih filozofa antike, umesto okretanja originalnim delima. Radi se o tome da su originalna Platonova dela za srednjovekovni zapad bila praktično izgubljena, sve do njihovog ponovnog prevođenja sa arapskog jezika u dvanaestom veku. Arapski i persijski filosofi su kako sačuvali originalna dela, tako i napisali iscrpne komentare o njima. Ovi su tekstovi dalje prevedeni na latinski jezik. Tek se u renesansi, sa sveopštim buđenjem interesovanja za antiku, širi poznavanje Platonovog opusa. Mnogi rani moderni naučnici i umetnici, raskidajući sa sholastikom, videli su u Platonovom delu potku za napredak u nauci i umetnosti. Do devetnaestog veka Platonova reputacija dostiže onu koju je imao u antici. Značajni filozofi zapada su nastavili da ispituju Platonovo delo, bilo sa tradicionalnim akademskim pristupom, bilo koristeći svoju filozofiju kao podlogu. Niče je napadao Platonove političke i moralne teorije, Hajdeger je pisao o Platonovom zaboravu „bivstva“ (vidi. Martin Hajdeger - „Platonov nauk o istini“), dok Karl Poper u delu Otvoreno društvo i njegovi neprijatelji (1945), tvrdi da je Platonov predlog državnog uređenja iz dijaloga „Država“, prototip totalitarnog režima. Interesovanje za dijaloge ne jenjava ni danas. Bibliografija Sledi lista Platonovih dela, označenih brojem (1) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da je Platon autor, a brojem (2) ako se njegovi učenici nisu u potpunosti slagali da Platon nije autor dela. I Eutifron, Odbrana Sokratova, Kriton, Fedon II Kratil, Teetet, Sofist, Državnik III Parmenid, Fileb, Gozba, Fedar IV Alkibijad I. (1), Alkibijad II. (2), Hiparh (2), Ljubavnici (ili Suparnici) (2) V Teag (2), Harmid, Lahes, Lizis VI Eutidem, Protagora, Gorgija, Menon VII Hipija Veći (1), Hipija Manji, Ion, Meneksen VIII Klitofon (1), Država, Timaj, Kritija IX Minoj (2), Zakoni, Epinomi ili Dodatak Zakonima (2), Pisma ((1) za neka) Platonovi spisi Uopšteno uzevši, može se reći da mi danas posedujemo celokupan korpus Platonovih spisa. Naime, antički izvori ne pominju nijedan Platonov spis koji mi danas ne posedujemo. Međutim, mi ne posedujemo beleške predavanja koje je Platon držao u Akademiji, o kojima Aristotel u svojim delima daje neke nagoveštaje. To je posebno težak gubitak ako su u pravu oni ispitivači koji u sačuvanim dijalozima vide samo popularna dela namenjena obrazovanim laicima, za razliku od predavanja držanih onima koji su filozofiju izučavali kao struku. Drugi ispitivači smatraju da takve beleške nisu nikada ni postojale, nego da je Platon svoja predavanja držao ne oslanjajući se ni na kakav pisani tekst. U svakom slučaju, ostaje činjenica da niko nije došao do rukopisa nekog predavanja koje je držao Platon. Međutim, ostaje još pitanje autentičnosti spisa koji su sačuvani pod Platonovim imenom ( corpus Platonicum). Najstariji Platonovi rukopisi potiču iz jedne uređene zbirke koja se pripisuje nekom Trasilu (Θράσυλλος) koji je delovao u doba vladavine rimskog cara Tiberija (41–54.). On je tu zbirku podelio u devet tetralogija, verovatno po uzoru na Aristofana Vizantinca iz 3. veka p. n. e., koji je Platonove spise bio razvrstao u pet trilogija. Filolozi toga vremena su za autentično Platonova dela priznavali 36 dijaloga (računajući pisma kao jedan dijalog). Od njih, dijalozi koji se danas uglavnom ne prihvataju kao autentično Platonovi jesu: Alkibijad II, Hiparh, Ljubavnici ili Suparnici, Teag, Klitofont i Minos. Sporna je autentičnost sledećih šest dijaloga: Alkibijad I, Ijon, Meneksen, Hipija Veći, Dodatak Zakonima ili Epinom i Pisma, premda danas mnogi prihvataju autentičnost Ijona, Meneksena, Hipije Većeg, Epinoma te Sedmog i Osmog pisma. Preostala 24 dijaloga prihvataju se danas kao sigurno autentično Platonovo delo. Platon nikada nije objavio potpun, zaokružen i završen filozofski sistem: njegova se filozofska misao razvijala onako kako su se pred njom postavljali novi problemi i kako joj se nametala potreba da razmotri i razjasni različite teškoće. Zbog toga je od posebne važnosti tačno utvrđivanje hronologije Platonovih spisa, kako bi se ustanovilo da li se i kako njegova filozofska misao vremenom menjala. Jedan pokušaj utvrđivanja takve hronologije izgleda ovako (F. Copleston, A History of Philosophy. Volume I: Greece and Rome, Maryland, 1946): I. Sokratovski period, tokom kojega je Platon još uvek pod snažnim Sokratovim uticajem i većina njegovih dijaloga završava se bez konačnog rešavanja postavljenog problema, što je u skladu sa Sokratovim „neznanjem“. Odbrana Sokratova (Ἀπολογία Σωκράτους). Sokratova odbrana na suđenju od optužbe za kvarenje omladine i nepoštovanje bogova. Kriton (Κρίτων). Sokrat je predstavljen kao dobar građanin koji odlučuje da ispije otrov zbog pokoravanja zakonima države, i pored toga što je osuđen nepravedno i što mu Kriton i ostali savetuju da pobegne iz zatvora. Eutifron (Εὐθύφρων). Sokrat, spremajući se za suđenje, počinje razgovor o prirodi pobožnosti. Lahet (Λάχης). O hrabrosti. Ijon (Ἴων). Rrotiv pesnika i rapsoda. Protagora (Πρωταγόρας). O vrlini: zaključak je da je vrlina znanje i da se stoga može naučiti. Harmid (Χαρμίδης). O umerenosti. Lisid (Λύσις). O prijateljstvu. Država (Πολιτεία), knjiga I. O pravdi. II. Prelazno razdoblje, tokom kojega Platon traži vlastiti put filozofskog promišljanja. Gorgija (Γοργίας). Političar, ili pravo jačega nasuprot filozofu, ili pravednost bez obzira na sve. Menon (Μένων). Ispravlja se teza da se vrlina može naučiti, i to s obzirom na teoriju ideja. Eutidem (Εὐθύδημος). Protiv logičkih pogreški poznijih sofista. Hipija I ili Hipija Veći (Ἱππίας I). O lepom. Hipija II ili Hipija Manji (Ἱππίας II). O tome da li je bolje činiti zlo namerno ili nehotice. Kratil (Κρατύλος). O teoriji jezika. Prvi pokušaj utemeljenja filozofije jezika. Meneksen (Μενέξενος). Parodija retorike. III. Zrelo razdoblje, u kojem je Platon došao do svojih vlastitih postavki. Gozba (Συμπόσιον). Sva zemaljska lepota samo je senka istinske Lepote, kojoj duša teži preko Erosa. Fedon (Φαίδων). Ideje i besmrtnost. Država (Πολιτεία), knjige II–X. Veoma naglašen metafizički dualizam. Fedar (Φαῖδρος). O prirodi ljubavi i trodelnosti duše, kao u Državi. IV. Pozno razdoblje. Teetet (Θεαίτητος). O spoznaji. Pobija se Protagorin skepticizam. Parmenid (Παρμενίδης). Odbrana teorije ideja od kritike. Sofist (Σοφιστής). Ponovno razmatranje teorije ideja. Državnik (Πολιτικός). Pravi vladar je onaj koji ima znanje. Država zakona je tvorevina iz nužde. Fileb (Φίληβος). Odnos uživanja prema dobru. Timaj (Τίμαιος). Nauka o prirodi. Demijurgova delatnost. Kritija (Κριτίας). Idealna zemljoradnička država postavljena nasuprot osvajačkoj pomorskoj sili `Atlantidi`. Nedovršen. Zakoni (Νόμοι) i Dodatak Zakonima (Epinom, Ἐπὶ νόμοις). Platon pravi ustupke realnom životu, umanjujući utopizam Države. Sedmo i Osmo pismo. Platon kao književnik Platon nije samo veliki mislilac, nego i originalni umetnik, pisac dramatskoga dijaloga prožetog pesničkim motivima, majstor vajanja književnog lika i brušenja istančane scenske atmosfere te veliki stilista. Svi Platonovi spisi osim Odbrane Sokratove imaju dijaloški oblik. Premda se dijalog kao književni postupak javlja i ranije, napose u arhajskoj grčkoj poeziji, ipak je filozofski dijalog svoj oblik dobio tek u Sokratovoj školi, a pravu umetničku obradu u Platonovim spisima. U njegovim dijalozima raspravljaju filozofi, pesnici i mladi ljudi iz Sokratovog društva. Sva ta lica su istorijske ličnosti, i dijalog obično nosi naziv po nekome od njih. Glavni lik u većini dijaloga je upravo Sokrat i ti su dijalozi među najuspelijima s književne tačke gledišta (Gozba, Fedon, Fedar). Kasnije, počev od šezdesetih godina 4. veka stare ere, Sokratu se dodeljuje manje mesto u raspravama: on se prvo pojavljuje samo kao jedan od učesnika, da bi u Zakonima – poslednjem Platonovom delu – Sokratov lik sasvim iščezao. Platonovi dijalozi pokazuju autorovu sposobnost za živo postavljanje scene, kojoj ne nedostaje ni dramatike, kao što je okupljanje građana povodom dolaska jednog čuvenog sofiste u Protagori, gozba posle pobede na tragičkim takmičenjima u Gozbi, izlet za vreme vrućeg letnjeg dana u Fedru, Sokratov sastanak s prijateljima pred smrt u Fedonu. Platon je veliki majstor potretisanja likova: sva su lica potpuno individualizovana, čime se ističu njihovi međusobni kontrasti. Mnoga su, posebno Platonu mrski sofisti, dati satirički, gde se posebno izdvaja lik Protagore. Od svih likova najuspeliji je Sokratov: ispod satirske, silenske spoljašnosti toga starca, koji s lakoćom obara lažne autoritete, otkriva se u raspravama intelektualna i moralna draž, koja podstiče razmišljanje i ponašanje njegovih sagovornika. Dijalozi su prožeti sjajnim pesničkim slikama i poređenjima, koje često predstavljaju sredstvo Platonovog književnog stila, posebno u motivima koje ispunjavaju praznine u njegovom filozofskom sistemu te na mestima gde se istina ne može razumski dokazati (prikaz lebdenja još neovaploćene duše na granicama nebeskih prostranstava i posmatranje istine u Fedru, slika zagrobnog života u Gorgiji, Fedonu i Državniku, priča o stvaranju sveta u Timaju, priča o borbi iz pradavnih vremena između idealnog grčkog polisa i moćne `Atlantide` u Timaju i Kritiji, mit o Prometeju i Epimeteju u Protagori, te mit o cepanju pračoveka na muškarca i ženu u Gozbi). Na Platona kao književnika, pored dela dramske poezije, posebno je uticao sicilijanski pisac Sofron iz druge polovine 5. veka st. e., koji se sastavljao prozne mime, tj. scene iz svakodnevnog života u obliku dijaloga. Među književno najuspelijim dijalozima jesu: Odbrana Sokratova, koji je ceo duboko poetičan i prožet herojskim žarom Sokrata koji ide u smrt ostajući veran svojoj misiji; Fedon, u kome prevladava tuga koju Sokrat svojom vedrinom uspeva ublažiti; Fedar, koji sadrži mnogo pesničkih slika, od pejzaža do drugog Sokratovog govora; te Gozba, verovatno najbolje Platonovo delo s književnog stanovišta, u kome filozofija zauzima samo malo mesta i u kome se uz žive iskre životne radosti priča o ljubavi. Teorija saznanja Svoju teoriju saznanja Platon nije sistematski izložio i potpuno objasnio ni u jednom od svojih dijaloga. Premda je dijalog Teetet u potpunosti posvećen mogućnosti spoznaje, njegov je zaključak u stvari negativan, jer se u njemu samo pobijaju po Platonu pogrešne teorije saznanja, posebno teorija da čulno opažanje predstavlja znanje. Pored toga, Platon u Državi daje svoju poznatu teoriju o stupnjevima znanja koja odgovara njegovoj hijerarhiji bivstvujućih stvari. Teoriju saznanja je i inače teško odvojiti od ontologije, a kod Platona je to gotovo i nemoguće, zbog samog karaktera njegove gnoseologije. On, naime, nije toliko zainteresovan za pitanje o mogućnosti saznanja koliko za pitanje o istinskom predmetu saznanja, drugim rečima, pitanje kako se stiče istinsko znanje nerazlučivo je povezano s pitanjem šta je ono što se istinski saznaje. Prema Platonu, dva su zahteva istinitog znanja: da bi bilo istinito, znanje mora biti pouzdano i mora biti znanje onoga što jeste. Svako znanje koje ne može da zadovolji ta dva kriterija ne može biti ni stvarno znanje. Pre svega, znanje ne može biti čulno opažanje, jer opažanje znači pojavljivanje, a pojave se naravno razlikuju od pojedinca do pojedinca. Osim toga, predmeti čulnog opažanja uvek su u stanju promene: za njih se ne može reći da jesu, oni uvek nastaju. Naime, jedan predmet nekome može izgledati beo, drugome siv, jednome vruć, drugome samo topao, a to `izgledanje nekome` mora u stvari značiti `nastajanje za nekoga`, tako da je čulno opažanje uvek opažanje onoga što se nalazi u nastajanju. Premda iz ovoga proizlazi da moje opažanje jeste istinito za mene te da samim tim moje saznanje za mene jeste pouzdano, to bi značilo da niko ne bi mogao biti mudriji od nekog drugog, jer svako je najbolji sudija svoga vlastitog čulnog opažanja. Ako nema nikakve razlike između opažanja i znanja, da li to znači da pojedinac može imati znanje samo o onome što trenutno opaža? Ako je čovek neku stvar saznao (tj. video) u prošlosti, ali je u ovom trenutku ne opaža svojim čulima nego je se samo seća – da li čovek tu stvar sada više ne zna, mada je se seća? Jasno je, stoga, da se znanje i čulno opažanje ne mogu izjednačiti, pa makar opažanje zaista predstavljalo neku vrstu spoznaje. Čulno opažanje, dalje, nije celokupno znanje, jer znatan deo onoga što se smatra znanjem uopšte nikada nije ni bilo predmet opažanja, već se to spoznaje umnim uviđanjem. Celo Platonovo pobijanje čulnog opažanja kao saznanja u njegovom Teetetu upereno je pre svega protiv sofiste Protagore i njegove tvrdnje da je `čovek merilo svih stvari`. Istinsko znanje, kaže dalje Platon, nije ni `istinsko shvatanje` (ἀληθὴς δόξα) , koje označava malo više od pukog privida, ali ipak manje od istinskog znanja. Platon od Protagore prihvata stav o relativnosti čula i čulnog opažanja, ali – za razliku od Protagore, koji iz toga izvlači zaključak o opštem relativizmu i `čoveku kao merilu svih stvari` – Platon ustvrđuje da se pouzdano znanje može postići, ali ono nije isto što i čulno opažanje, koje je relativno, promenljivo i podložno delovanju raznih spoljnih uticaja kako na subjekt tako i na objekt opažanja. Od Heraklita prihvata stav da su predmeti čulnog opažanja nestalni i da se nalaze u procesu stalne promene, stalnog nastajanja. Zato oni i ne mogu biti predmet istinskog saznanja. Naznake svoje pozitivne teorije saznanja daje Platon u Državi, gde je izloženo njegovo poznato poređenje sa linijom. Zamislimo jednu uspravnu liniju, sa čije se leve strane nalaze stupnjevi znanja, od najnižeg na dnu, a sa desne strane predmeti saznanja, opet počev od najnižeg na dnu linije. Svakom elementu sa leve strane (stepenu znanja) odgovara jedan element na desnoj strani (predmet znanja). Ta uspravna linija deli se jednom horizontalnom crtom na dva osnovna dela: područje mnjenja i područje znanja. Najniži stupanj saznanja jeste nagađanje (εἰκασία), a predmet takvog saznanja jesu `slike` (εἰκόνες) ili `senke`, a zatim `i odrazi u vodi i na stvarima koje imaju gustu, glatku i sjajnu površinu i svemu što je takvo` (Rep. 509e–510a 3), dakle očigledno sve što predstavlja podražavanje iz druge ruke. Iznad ovog stepena znanja nalazi se verovanje (πίστις), čiji saznajni predmeti jesu stvarni predmeti, među kojima Platon navodi `živa bića (ζῷα) oko nas, sve biljke i sve stvari koje je načinilo umeće`. Ako, na primer, neki čovek pojam `pravde` razume samo kao konkretizovanu nesavršenu pravdu atinskog ustava ili ustava neke druge, bilo koje, države – taj se čovek tada nalazi u stanju `verovanja` (πίστις), čiji je predmet saznanja neki otelotvoreni ustav, a ne sam pojam pravde ili pravda po sebi. Ako sad tog čoveka neki lažljivi retor još uveri u to da su pravedne stvari one koje čak nisu u skladu ni s tom aktuelnom pravdom atinskog ustava - taj će čovek biti u stanju `nagađanja` (εἰκασία). `Nagađanje` i `verovanje` zajedno čine donje područje `linije znanja` koje se skupno naziva mnenje (δόξα) i čiji saznajni predmeti jesu δοξαστά (doslovno = predmeti mnenja). Šematski prikaz Platonove alegorije o pećini Treći, viši stupanj saznanja jeste razumsko saznanje (διάνοια), čiji su predmet saznanja matematički i geometrijski pojmovi (τὰ μαθηματικά), naime ono što se istražuje preko odraza prethodnih odseka. Ti se odrazi upotrebljavaju kao slike, polazeći od hipoteze i prate se ne do prvih načela, nego do zaključka. Matematičar prihvata trougao ili krug kao `hipoteze`, a zatim te slike koristi za donošenje zaključka, pri čemu nije zainteresovan ni za jedan konkretan trougao ili krug u čulnom svetu (npr. za točak od kola) niti za sam crtež ovog ili onog pojedinačnog trougla ili kvadrata). Njega u stvari zanima apstrakcija neke geometrijske figure, a na osnovu nje on stiče razumsko saznanje. Ipak, matematičar nema najviši stupanj saznanja: za Platona celi brojevi grade takav niz da broj 2 nije sačinjen od dve jedinice, već predstavlja jedinstven numerički oblik. Isto tako, postoji samo jedna ideja kruga. S druge strane, matematičar, pošto se ne izdiže do krajnjih formalnih načela, bavi se u stvari mnoštvom dvojki i mnoštvom krugova. Ipak, on se ne bavi pojedinačnim stvarima ili njihovim senkama, nego inteligibilnim objektima. Najviši stupanj znanja jeste umno saznanje (νόησις), a njihov predmet saznanja jesu pranačela (ἀρχαί). To su Platonove forme ili ideje. `Razumsko saznanje` (διάνοια) i `umno saznanje` (νόησις) zajedno čine gornje područje `linije znanja` koje se naziva znanost (ἐπιστήμη) i čiji saznajni predmeti jesu νοητά (doslovno = ono umno). Svoje gnoseološko učenje i uzdizanje do najvišeg stupnja znanja i istinskih predmeta pravog saznanja Platon slikovito objašnjava alegorijom pećine u sedmoj knjizi Države. Zamislimo jednu pećinu koja ima otvor prema spoljašnjoj svetlosti i u kojoj od detinjstva žive ljudi u okovima, prinuđeni da uvek gledaju ka unutrašnjem zidu pećine, tako da nikad ne mogu videti Sunčevu svetlost koja dopire spolja. Između tih ljudi i otvora nalazi se vatra, a između njih i vatre nalazi se uzdignuta staza i neki zid, poput zastora. Ovom stazom prolaze ljudi koji nose kipove i likove životinja i drugih predmeta, i to tako da predmeti koje oni nose izviruju preko ivice niskog zida ili zastora. Zatvorenici, stalno okrenuti unutrašnjem zidu pećinu, ne mogu da vide ni jedni druge ni predmete koji se nose iza njih: oni na unutrašnjem zidu pećine vide senke i senke tih predmeta. Oni, dakle, gledaju samo senke. Ovi ljudi u pećini simbolišu većinu čovečanstva koja ostaje samo na nivou nagađanja (εἰκασία), opažajući samo senke stvarnosti, i pritom ne pokazuju nikakvu želju da pobegnu iz svoje tamnice. Ako bi ipak neki odbegli zarobljenik počeo da se privikava na Sunčevu svetlost i da gleda u konkretne stvari, čije je senke ranije jedino poznavao, on bi ljude u pećini video u pravom svetlu, naime kao zatvorenike u okovima obmane. Ontologija: teorija ideja Za više informacija pogledajte: Platonova teorija ideja Oduševljen Sokratovim nastojanjima oko pronalaženja smisla etičkih pojmova, Platon vrlo brzo dolazi do zaključka da između jasno definisanog pojma neke etičke norme i njene praktične realizacije nema mnogo sličnosti. Dok je pojmovno definisana vrlina savršena, u praksi je daleko od savršenstva. Na istu protivrečnost nailazi i u matematskim i geometrijskim pojmovima: samo unutar geometrije nalaze se pravilni likovi, npr. krug, trougao itd., ali njih nigde u stvarnosti nema. Zar onda nije područje pojmova i ideja ono pravo područje savršenstva i istine, a ne realnost prirode i materije? Platonov odgovor na to pitanje je pozitivan: idejno područje jedino je područje istine. U tom uverenju podržalo ga je i iskustvo ranijih filozofa, koji su davali prioritet umnoj, a ne čulnoj spoznaji. Dakle, kad god neka množina pojedinačnih stvari ima zajednički naziv, ona takođe ima i odgovarajuću ideju ili formu. Ideja ili forma (ἰδέα ili εἶδος – termini koje on naizmenično upotrebljava) jeste opšta ili zajednička priroda ili kvalitet obuhvaćen određenim pojmom. Na primer, ako jedno umetničko delo smatramo lepim, a drugo ne, mi takve zaključke možemo donositi samo zato što postoji jedan opšti kvalitet lepote – ne, dakle, puki subjektivan pojam, nego objektivna suština lepote, lepota po sebi (αὐτὸ ὅ ἔστι καλόν), odnosno ideja lepote, u kojoj `ima udela` (`učestvuje`) svaka konkretna, čulno opažajna stvar koju možemo smatrati `lepom`. Svet ideja je bitak, a materijalni svet samo je nesavršena kopija pravog, istinitog sveta ideja. U Gozbi (210e 1–212a 7) Platon, kroz usta proročice Diotime, definiše da je lepota po sebi, tj. ideja lepote, ona `što je večna i što niti postaje niti propada, niti se množi niti nestaje; što nije s jedne strane lepa, a s druge ružna; niti što je danas lepa, a sutra ne; niti što je prema ovome lepa, a prema onome ružna; niti ovde lepa, a tamo ružna, kao da je samo za neke lepa, a za druge ružna`. Dalje, ta se lepota `ne može iskazati ni kao neko lepo lice, niti kao lepe ruke, niti kao išta drugo što pripada telu; a niti kao neki govor, niti kao neko znanje; a niti kao bilo šta što je sadržano u nečemu drugom, bilo u živom biću, ili na Zemlji ili na nebu, bilo u čemu drugom, nego kao nešto što je samo po sebi i sa sobom jednovrsno. Sve ostalo što je lepo učestvuje u njoj tako da, premda podložno nastajanju i nestajanju, ona sama niti se išta povećava niti smanjuje niti se na bilo koji drugi način menja`. Iz Platonovih dijaloga u kojima se obrađuje tematika sveta ideja, pre svega iz Države, proizlazi da je Platon svet ideja sasvim izdvojio, transcedentirao od čulno opažajnog sveta. Stvari koje obuhvatamo opštim pojmovima, stvari kojima se, dakle, bavi nauka, tj. stvari koje odgovaraju opštim izrazima pripisavanja ili, današnjim jezikom rečeno, terminima predikacije, predstavljaju objektivne ideje ili bivstvujuće opštosti, koje postoje u vlastitom transcedentnom svetu, prostorno odvojene od čulnih stvari. S jedne strane, čulne stvari su u stanju stalne promene, a s druge, ideje su nepromenljive: one nisu postale, neće propasti, one jednostavno jesu, i to odvojene jedna od druge i nezavisno od bilo kojeg mislećeg uma. Da je Platon pretpostavljao postojanje ideja u nekoj prostorno odvojenoj sferi naslućuje se u njegovom Fedonu, gde kaže da ljudska duša, pre sjedinjavanja s telom, boravi u nekom preiskustvenom području u kome opaža umstvene entitete ili ideje, koje, kako izgleda, čine mnoštvo odeljenih suština. Stoga se i saznajni proces u načelu sastoji u sećanju, podsećanju ljudske duše na te večne suštine koje je opažala u stanju preegzistencije. Naime, to što je čovek sposoban da razlikuje stvari kao manje ili više lepe, podrazumeva poznavanje nekih merila suštinske lepote, poznavanje lepote po sebi. Ali ljudi se ne rađaju sa znanjem bivstvujućih opštosti: kako onda oni prosuđuju pojedinačne stvari sa stanovišta opšteg merila? Nije li to zato što je duša postojala i pre svog sjedinjenja s telom i što je znanje o opštostima stekla u tom stanju preegzistencije? Iz toga sledi da proces istinske spoznaje (u smislu uzdizanja do νόησις) predstavlja u stvari proces sećanja (reminiscencije), gde pojedinačni, čulno opažljivi predmeti našu dušu podsećaju na opšta suštastva (ideje) koje je ranije opažala u stanju preegzistencije. To sve objašnjava Platon u Fedonu kao pomoć u dokazivanju besmrtnosti: naime, ako je to sve tako, ne nastavlja li duša istinski umnih ljudi (filozofa) da ta suštastva opaža i nakon smrti, kada više nije ometana i sputana telom? MG99

Autor - osoba Adorno, Theodor W., 1903-1969 = Adorno, Teodor V., 1903-1969 Horkheimer, Max, 1895-1973 Naslov Sociološke studije / Theodor W. Adorno, Max Horkheimer ; prevela Sanja Roić Jedinstveni naslov Soziologische Exkurse. srp Vrsta građe knjiga Jezik hrvatski Godina 1980 Izdavanje i proizvodnja Zagreb : Školska knjiga, 1980 Fizički opis 189 str. ; 20 cm Drugi autori - osoba Roić, Sonja Zbirka ǂBiblioteka ǂSuvremena misao (Broš.) Napomene Prevod dela: Soziologische Exkurse / Theodor W. Adorno, Max Horkheimer Str. 5-12: Mogućnosti kritičke sociologije / Žarko Puhovski. Napomene i bibliografske reference uz tekst Registar. Predmetne odrednice Sociologija -- Sociološke kategorije Sociologija -- Empirijska istraživanja Teodor Adorno (nem. Theodor W. Adorno, u stvari nem. Theodor Ludwig Wiesengrund; Frankfurt, 11. septembar 1903 – Vjež, 6. avgust 1969) je bio njemački filozof, mislilac društva, sociolog, muzikolog i kompozitor. Jedan od najvažnijih njemačkih intelektulaca u posljeratnom periodu, kao i jedan od začetnika Kritičke teorije i aktivni učesnik Frankfurtske škole. Sarađivao je u značajnom časopisu Zeitschrift für Sozialforschung, koji je izdavao Institut za socijalna istraživanja. Godine 1931. habilitirao je radom: Kjerkegor. Konstrukcija estetičkog. Godine 1934. emigrirao je iz nacističke Nemačke, prvo u Englesku i zatim u SAD. Godine 1949. vratio se u Frankfurt gde je obavljao dužnosti profesora filozofije i sociologije na Frankfurtskom univerzitetu i dužnost direktora Instituta za socijalno istraživanje. Šezdesetih godina 20. vijeka, Adorno žestoko kritikuje filozofiju nauke Karla Popera i filozofiju egzistencije Martina Hajdegera. Jedan od bitnih socijalnih filozofa poslije 1970, Jirgen Habermas, bio je Adornov student i asistent. Širok obim Adornovih uticaja počiva u interdisciplinarnom karakteru njegovih istraživanja, uticaju Frankfurtske škole kojoj je pripadao, kao i u potpunoj i detaljnoj analizi Zapadne filozofske tradicije, počev od Kanta pa naovamo i na kraju, njegove radikalne kritike savremenog Zapadnog društva. Igrao je odlučujuću ulogu u socijalnoj teoriji i bio jedan od vodećih lidera prve generacije teoretičara Kritičke teorije. Veoma značajna su njegova djela iz epistemologije, etike i socijalne filozofije, kao i ona iz estetike, muzikologije i teorije kulture, koja ostavljaju snažan uticaj na kasnije postmodernističke filozofe i teoretičare. Rođen 11. septembra, 1903. godine, kao Teodor Ludvig Vizengrund (Theodor Ludwig Wiesengrund), živio je u Frankfurtu na Majni prve tri i posljednje dvije decenije svog života. Bio je sin jedinac trgovca vina jevrejskog porijekla i muzičarke italijansko-rimokatoličkog porijekla. Adorno je studirao filozofiju kao štićenik kantovca Hansa Kornelijusa i muziku sa Albanom Bergom. Završava svoje djelo iz estetike, Habilitationsschrift on Kierkegaard, 1931. godine, pod tutorstvom hrišćanskog socijaliste Paula Tiliha. Poslije samo dvije godine, kao univerzitetski instruktor (Privatdozent), biva izbačen s posla od strane nacističkih vlasti, zajedno sa ostalim profesorima jevrejskog porijekla i političkim ljevičarima. Poslije nekoliko godina, uzima majčino prezime Adorno kao glavno, a očevo jevrejsko, koristi samo kao srednji inicijal. Napušta Njemačku u proljeće 1934. godine. Za vrijeme epohe nacizma, boravi u Oksfordu, Njujorku i južnoj Kaliforniji. U to vrijeme je napisao više knjiga po kojima kasnije postaje poznat: Dijalektika prosvjetiteljstva (zajedno sa Maks Horkhajmerom) 1947., Filozofija nove muzike 1949., Minima moralija 1951., Studije o Huserlu i filozofijskim antinomijama 1956., Uvod u sociologiju muzike 1962. Tri studije o Hegelu 1963., Negativna dijalektika 1966., Žargon autentičnosti 1964., Estetička teorija 1970.,i Autoritativna ličnost (projekat u saradnji), . Iz tog vremena su i njegove provokativne kritike masovne kulture i njene industrije. Vrativši se u Frankfurt 1949, da bi preuzeo poziciju na katedri filozofije, Adorno je ubrzo postao vodeći njemački intelektualac i centralna figura Instituta socijalnih istraživanja. U svojstvu javnog intelektualca, učestvovao je u mnogobrojnim radio i televizijskim programima na teme iz filozofije, društva, obrazovanja i umjetnosti. Kritička teorija Adorno je dao značajan doprinos razvoju kritičke teorije, dijalektičkog, istorijskog pristupa i razmišljanja i pisanja, koji je bezuslovno imao za cilj da otkrije greške (aporije) dominirajućih naučno-filozofskih, empiričkih i pozitivističkih tekućih metoda. Godine 1961. u Tibingenu, ušao je u takozvani „pozitivistički spor” sa, između ostalih, Karlom Poperom i Jirgenom Habermasom. Ono što je Adorno zastupao bio je tek nastavak njegove neprekidne dvostruke kritike, odnosno kritike redukcionističkog ili eliminativističkog metoda, s jedne, i pretjerano utemeljene ili isuviše sigurno utemeljene totalizirajuće metafizike, s druge strane. (Sa potonjim, obično je povezivao rad Hajdegera i poslijeratnih Hajdegerijanaca.) Njegov rad u estetičkoj teoriji odražavao je istovjetan, dvostruki kritički cilj. Projekti u saradnji Po temperamentu više blizak usamljenim misliocima i kompozitorima modernog doba, Adornovu misao su oblikovali pojmovi kao što su izgnanstvo i otuđenost. Uprkos tome, ne može ga se smatrati izolovanim i ezoteričnim misliocem, pošto je veći dio njegovog djela nastao u saradnji sa drugim kolegama, vrlo često kao projekat pod pokroviteljstovm javnih istraživačkih institucija. Kao jedan od vodećih članova frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja, sarađivao je sa njegovim osnivačem Maksom Horkhajmerom, ali i sa drugim članovima instituta kao što su Valter Benjamin i Leo Loventhal. Filozofija Zajedno sa Horkhajmerom, Adorno definiše filozofsku orijentaciju Frankfurtske škole, kao i njenih istraživačkih projekata u različitim oblastima društvenih nauka. Pošto je bio izuzetan pijanista i kompozitor, Adorno se na prvom mjestu koncentrisao na teoriju umjetnosti i kulture, radeći, kroz veliki broj eseja napisanih 1930-ih godina, na razvoju jedne materijalističke, (ali u isto vrijeme neredukcionističke), teorije muzike i umjetnosti. Pod uticajem Valtera Benjamina, Adorno je usmjerio svoju pažnju na razvoj jednog mikrološkog tretmana kulturnih proizvoda u kojem su isti posmatrani kao konstelacije istorijskih i društvenih sila. Pisao je na teme metafizike, epistemologije, političke filozofije, etike, istorije filozofije i filozofije istorije. Najpoznatiji je po tome što je pokušao da otkrije zamršeni istorijski i dijalektički odnos između filozofije, društva i umjetnosti, odnosno između filozofije, sociologije i estetičke teorije. Dijalektika prosvjetiteljstva Kako se razvijala njegova saradnja sa Horkhajmerom, Adorno se sve više interesovao za problem autodestruktivne dijalektike modernističkog razuma i slobode. Pod uticajem što je tada izgledalo kao neodloživa pobjeda nacizma u Evropi, ta analiza je usmjerena na „povezanost mita i razuma”. U Dijalektici prosvjetiteljstva (1941. godine), Adorno tvrdi da je instrumentalistički razum spreman da obeća autonomiju subjekta naspram sila prirode, jedino po cijenu njegovog ponovnog ropstva kroz vlastitu represiju impulsa i motivacije. Jedini način da se izbjegne ta vrsta autopodređivanja je preko „diferencijalne misli”, koja se nalazi u sjedinjujućim tendencijama jednog nereprezentativnog razuma. Ta autodestruktivna dijalektika je predstavljena preko upečatljive slike vezanog Odiseja na svom brodu, kako bi preživio susret sa sirenama. U početku, Adorno je vjerovao da jedna pozitivna analiza prosvjetiteljstva može spasiti tu vrstu genealogije modernističkog razuma, ali nikad nije stigao da razvije ideju. Umjesto toga, sve se više usmjeravao na jednu pesimističku analizu rastuće konkretizacije modernog života i mogućnosti jednog „u potpunosti administriranog društva”. Teorija estetike Adorno tvrdi da jedna „autonomna umjetnost” može slomiti uspostavljenu stvarnost i negirati iskustvo konkretizacije koja prevladava savremenim društvom. U Teoriji estetike (1970. godine), razvio je ideju jedne autonomne umjetnosti u okviru koncepta estetičke forme ili sposobnosti umjetnosti za unutrašnju organizaciju same sebe, kako bi se restrukturisali postojeći šabloni misli. Autentično umjetničko djelo stiče jednu vrstu „vrijednosne istine”, kroz svoju sposobnost da predoči našoj svijesti društvene kontradikcije i antinomije (protivrječnosti). Negativna dijalektika U Negativnoj dijalektici (1966. godine), Adorno nudi jedan generalni tretman socijalne kritike pod „fragmentarističkim” uslovima modernističke racionalizacije i dominacije. Ovaj i drugi slični eseji socijalne kritike, imali su jak uticaj na dalju kritiku kulture, naročito analiza popularne kulture i industrije kulture koju Adorno ovdje posmatra. Mjesto u istoriji filozofije Adorno je smješten u okviru Kontinentalne filozofske tradicije i smatran jednim od velikih intelektualaca i mislioca 20. vijeka. Njegova sabrana djela se sastoje iz 23 knjige. Adornova filozofija se obično smatra neprekidnim dijalogom sa tri prethodna njemačka filozofa: Hegelom, Marksom i Ničeom. Takođe, njegovo angažovanje u Institutu za socijalna istraživanja ima presudan uticaj u uobličavanju njegove filozofije. Institut za socijalna istraživanja je uspostavljen 1923. godine na Frankfurtskom univerzitetu. Institut, ili Frankfurtska škola kako je kasnije postao poznat, je bio interdisciplinarna institucija gdje su se okupljali stručnjaci iz ekonomije, političkih nauka, teorije prava, psihoanalize i studije kulturnih fenomena kao što su muzika, film, i masovna kultura. filozofija nove muzike frankfurtska skola tomas man doktor faustus esej o eseju... Maks Horkhajmer (nem. Max Horkheimer; Štutgart, 14. februar 1895 – Nirnberg, 7. jul 1973) je bio nemački filozof i sociolog jevrejskog porekla, jedan od utemeljivača kritičke teorije društva i direktor čuvenog Frankfurtskog Instituta za socijalna istraživanja. Njegovi najznačajniji radovi uključuju Pomračenje uma (engl. ”Eclipse of Reason”) (1947), „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) (1930 – 1938) i zajedno sa Teodorom Adornom, napisao je naširoko poznatu knjigu Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Kroz Frankfurtski Institut je uticao na ostvarenje velikog broja drugih značajnih radova. Detinjstvo Maks Horkhajmer je rođen 14. februara 1895. godine u Štutgartu tadašnjeg Nemačkog carstva kao jedini sin Morica i Babete Horkhajmer. Horkhajmer potiče iz konzervativne, bogate i pravoslavne jevrejske porodice. Njegov otac je bio uspešni vlasnik nekoliko fabrika tekstila u jednom predgrađu Štutgarta, gde je Maks rođen. Moric je očekivao da će njegov sin poći njegovim stopama i nastaviti porodični posao. Horkhajmer je 1911. godine sa 16. godina završio preparatornu školu, da bi radio u očevoj fabrici. 1916. godine biva regrutovan u Prvi svetski rat time završavajući svoju proizvođačku karijeru i prekidajući svoju šansu da nastavi porodični posao. Obrazovanje U proleće 1919. godine, kako nije prošao test fizičke spremnosti za vojsku, Horkhajmer upisuje Minhenski Univerzitet. Ubrzo potom, Horkhajmer se preselio u Frankfurt na Majni, gde je studirao filozofiju i psihologiju u klasi Hansa Kornelijusa. Tamo je upoznao, nekoliko godina mlađeg, Teodora Adorna sa kojim će ostvariti dugovečno prijateljstvo i saradnički odnos. Posle bezuspešnog pokušaja da napiše disertaciju na temu geštalt psihologije, Horkhajmer, uz pomoć Kornelijusa, uspešno je završio svoj doktorat sa 78-stranica dugačkom disertacijom na temu Antinomija teolološke procene (nem. Zur Antinomie der teleologischen Urteilskraft). 1925. godine Horkhajmer je habilitirao sa disertacijom nazvanom Kantova kritika procene kao veza između praktične i teorijske filozofije. U Frankfurtu je, takođe, upoznao Fridriha Poloka koji je postao njegov kolega sa Instituta za socijalna istraživanja. Naredne godine, Maks je postavljen na mesto direktora ovog Instituta. Ubrzo nakon toga, 1926. godine, Horkhajmer je oženio Rosu Rikher. Institut za socijalna istraživanja 1926. godine Horkhajmer je bio „neplaćeni predavač u Frankfurtu.“ Ubrzo nakon toga, 1930. godine, unapređen je na mesto profesora filozofije na Frankfurtskom Univerzitetu. Tokom iste godine, kada je mesto direktora Instituta za socijalna istraživanja ostalo upražnjeno, zbog odlaska Karla Gunberga, Horkhajmer je bio izabran od strane bogatog poslodavca koji je doprineo da Horkhajmer popuni to mesto. Institut je imao svoje početke u Marksističkoj grupi studenata koja je osnovana od strane Feliksa Vejla, bivšeg studenta političkih nauka u Frankfurtu koji je iskoristio svoje nasledstvo kao način da isfinansira svoje levičarske ciljeve. Polok i Horkhajmer su bili partneri sa Vejlom u prvobitnom radu Instituta. Horkhajmer je radio na tome da pretvori Institut u potpuno akademsko preduzeće. Kao direktor, promenio je Frankfurt iz pravoslavne Marksističke škole u jeretičku školu za kritička socijalna istraživanja. Naredne godine na čelu sa Horkhajmerom, Institut je počeo da izdaje Časopis za socijalna istraživanja (nem. Zeitschrift für Sozialforschung). Horkhajmer je pametno preuredio Institut tako što je predstavio program zajedničkog istraživanja koji je predviđen za specifične socijalne grupe (preciznije radničku klasu) koja bi naglasila problem odnosa između istorije i misli. Institut se usmeravao na spajanje gledišta Marksa i Frojda. Frankfurtska škola je pokušala da učini to sistematskim spajanjem različitih stukturnih koncepata istorijskog materijalizma i psihoanalize. Tokom 1930. godine, između vremena kada je Horkhajmer proglašen za profesora socijalne filozofije i vremena kada je proglašen za direktora Instituta, nemački nacisti su postali druga najveća politička partija u Rajhstagu (nem. Reichstag). U vrhuncu nasilja koje je okruživalo rast nacističke partije, Horkhajmer i njegovi saradnici su počeli da se pripremaju za mogućnost iseljavanja Instituta iz Nemačke. Horkhajmerova habilitacija (engl. venia legendi) je opozvana od strane nove nacističke vlade zbog svoje marksističke prirode koja je predstavljala Institutove ideje kao i zbog svoje istaknute jevrejske asocijacije. Kada je Hitler 1933. godine postavljen za Kancelara, Institut je bio primoran da zatvori svoju lokaciju u Nemačkoj. Horkhajmer prvo je emigrirao u Ženevu, u Švajcarskoj, pa onda sledeće godine u Njujork, gde se Horkhajmer sastao sa predsednikom Kolumbijskog Univerziteta da bi razmotrili premeštanje Instituta. Na Horkhajmerovo iznenađenje, predsednik se složio da otvore Institut u azilu i, takođe, je ponudio zgradu za Institut. U julu 1934. godine, Horkhajmer je prihvatio ponudu Kolumbije da premesti Institut u jednu od njihovih zgrada. 1940. godine Horkhajmer je dobio Američko državljanstvo i preselio se u Los Anđeles, Kaliforniju, gde mu je njegova saradnja sa Adornom donela prinos Dijalektika prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment). Narednih godina, Horkhajmer nije skoro ništa objavljivao, ali je nastavio da uređuje Studije filozofije i socijalne nauke (engl. Studies in Philosophy and Social Science) kao nastavak Časopisa za socijalna istraživanja. 1949. godine se vratio u Frankfurt gde se Institut za socijalna istraživanja 1950. godine ponovo otvorio. Između 1951. i 1953. godine Horkhajmer je bio rektor Frankfurtskog Univerziteta. 1953. godine Horkhajmer je odstupio s mesta direktora Instituta i preuzeo manju ulogu na Institutu, dok je Adorno postao direktor. Horkhajmer i Adorno se smatraju osnivačima Instituta. Kasnije godine Horkhajmer je nastavio da predaje na Univerzitetu sve do sredine „60-ih godine tj. do svoje penzije. 1953. godine, Horkhajmer je nagrađen Getovom ukrasnom pločom grada Frankfurta i kasnije je nazvan počasnim građaninom Frankfurta. U Ameriku se vratio 1954. i 1959. godine da predaje kao čest posećujući profesor na Čikaškom Univerzitetu. Ostavština Ostao je važna ličnost sve do svoje smrti u Nirnbergu 1973. godine. Maks Horkhajmer je uz pomoć Teodora Adorna, Herberta Markuza, Valtera Bendžamina, Lava Loventala, Ota Kirčhajmera, Fridriha Poloka i Numana razvio „Kritičku teoriju“ (engl. “Critical theory”). Prema rečima Larija Reja „Kritička teorija“ je „postala jedna od najuticajnijih socijalnih teorija „20. veka. Filozofska misao Maksa Horkhajmera Horkhajmerova dela su obeležena brigom da se pokaže odnos između afekta (posebno patnje) i kocepata (shvaćenih kao izraz borbe razuma). U ovome, on kritički odgovara na ono što je on shvatio za oba kao jednostrani neo-Kantizam (sa naglasom na koncepte) i filozofija života (lat. Lebensphilosophie) (sa naglasom na izražavanje i otkriće sveta). Važno je naglasiti da je Horkhajmer sarađivao sa Herbertom Markuzom, Erikom Fromom, Teodorom Adornom i Valterom Bendžaminom. Kritička teorija Kroz kritičku teoriju, Horkhajmer je „pokušao da oživi socijalni, radikalni i kulturalni kriticizam“ i diskutovao je autoritet, militarnost, ekonomsku krizu, ekološku krizu kao i siromaštvo masovne kulture. Horkhajmer je pomogao da se formira Kritička teorija kroz mešavinu radikalnog i konzervativnog objektiva koji potiče od radikalnog Marksizma i koji se završava u „pesimističnom jevrejskom transcendentalizmu“. Horkhajmer je razvio svoju kritičku teoriju tako što je gledao na svoje bogatstvo kroz razliku u položaju između buržuja i siromašnih. Ova kritička teorija je prihvatila buduće mogućnosti društva i bila je preokupirana silama koje su naterale društvo da se okrene racionalnim shvatanjima koje su omogućile iskren, slobodan i pravedan život. Bio je siguran u svoju potrebu da „preispita celu materijalnu i spiritualnu kulturu čovečanstva“ da bi mogao da promeni ceo društveni sistem. Horkhajmer je nastojao da omogući radničkoj klasi da povrate svoj položaj da bi mogli da se odupru fašističkom mamcu. Horkhajmer naglašava da „racionalno organizovano društvo koje samo reguliše svoje postojanje“ je bilo potrebno zajedno sa društvom koje je moglo samo da „zadovolji zajedničke potrebe“. Da bi se zadovoljile ove potrebe, bilo je potrebno da se učestvuje u društvenim uslovima u kojima su ljudi živeli i u kojima su se njihova shvatanja i dejstva formirale. Ovo je zahtevalo potpuno poznavanje istorije i znanja. Kroz ovo, kritička teorija je razvila „kritiku buržujskog društva kroz koju je „kritika ideologije“ pokušala da odredi položaj „utopijskog sadržaja“ dominantnog sistema misli. Iznad svega, kritička teorija nastoji da razvije kritičku perspektivu u diskusiji svih socijalnih praksi. Dela Pomračenje uma Horkhajmerova knjiga, Pomračenje uma (engl. Dialectic of Enlightenment), objavljena 1947. godine, usredsređuje se na koncept razuma kroz istoriju zapadnjačke filozofije, koja jedino može biti sprovedena u okruženju slobodnog, kritičkom mišljenja zajedno sa povezujućim pozitivizmom i instrumentalnim razumom kroz rast fašizma. On ovde objašnjava razliku između objektivnog, subjektivnog i instrumentalnog razuma, i navodi da smo prešli sa od objektivnog na subjektivni i sa subjektivnog na instrumentalni razum (s tim da su subjektivni i instrumentalni razum usko povezani). Objektivni razum se suočava sa univerzalnim istinama koje određuju da li je dejstvo tačno ili pogrešno. To je konkretan koncept i sila u svetu koja zahteva specifične oblike ponašanja. Moć objektivnog razuma je da se više fokusira na svršetke nego na sredstva koja su tome doprinela. Subjektivan razum je sažetak koncepta razuma i prvenstveno se fokusira na sredstva. Specifično, razumna priroda cilja radnje je nebitna – svršeci služe jedino cilju teme (generalno gledano samo-napredak ili očuvanje). Da bi bio „razuman“ u ovom kontekstu znači biti predodređen za posebnu svrhu, da bi bio „dobar za nešto drugo“. Ovaj aspekt razuma je univerzalno prilagodljiv i lako snabdeva ideologiju. U instrumentalnom umu, jedini kriterijum razuma je njegova operacionalna vrednost svrhe i, sa ovim, ideja istine postaje zavisna na sam subjektivni prioritet (otuda odnos sa subjektivnim umom). Zato što subjektivni/instrumentalni um vlada, ideali zajednice, npr. demokratski ideali, postaju zavisni od „interesa“ ljudi umesto da budu zavisni na objektivnim istinama. U svojim delima, Horkhajmer navodi, „Društvena moć je danas više nego ikada posredovana vlašću nad stvarima. Što je više intenzivna briga pojedinaca za vlašću nad stvarima, sve više će stvari vladati nad njim, sve više će imati nedostatak iskrene pojedinačne odlike, i sve više će njegov mozak biti transformisan u automatizaciju formalnog uma“. Uprkos tome, Horkhajmer priznaje da objektivni um potiče od Razuma (grč. „Logos“). On zaključuje „ako prosvetljenjem i intelektualnim napretkom mislimo da oslobodimo čoveka od sujevernih verovanja u zle sile, u demone i vile, u slepu sudbinu – ukratko, emancipacija straha – onda opozivanje onoga što se trenutno naziva razum je najveća usluga koju možemo učiniti“. 1941. godine, Horkhajmer objavljuje kako su nacisti uspeli da učine svoju agendu „razumnom“, ali je takođe objavio upozorenje mogućnosti da se slična pojava desi opet. Horkhajmer je verovao da su bolesti modernog društva izazvane nerazumevanjem razuma: ako ljudi budu koristili pravi razum da kritikuju svoja društva, biće u stanju da reše potencijalne probleme. Između filozofije i socijalne nauke „Između filozofije i socijalne nauke“ (engl. “Between Philosophy and Social Science”) se pojavila između 1930. i 1938. godine, tokom vremena kada se Frankfurtska škola preselila iz Frankfurta u Ženevu i iz Ženeve na Kolumbijski Univerzitet. Eseji napisani u ovom delu predstavljali su Horkhajmerove pokušaje da „odvoji pojedinca od masovne kulture, onda funkcija filozofije kao komodifikacije svega“. Horkhajmer je posebno bio unosan za pojedince. U jednom svom delu, on navodi, „Kada pričamo o pojedincu kao istorijskom entitetu, ne mislimo nimalo na odnos svemira i vremena niti na osećaj postojanja kao posebnog člana ljudske rase, već mislimo na njegovu svesnost svoje individualnosti kao svesnog ljudskog bića koji prepoznaje svoj identitet.“ Horkhajmer je jako verovao u individualce koji spoznaju sebe i svoj razum kao ljudska bića. Ovo je veoma važno za Horkhajmera zbog radnika, on je veoma svestan mogućnosti da pojedinac izgubi svoj identitet u stvarima, što doprinosi gubitku samopouzdanja koje pojedinac misli da ima. „Sadašnja situacija socijalne filozofije i zadaci Instituta za socijalna istraživanja“ (engl. The Present Situation of Social Philosophy and the Tasks for an Institute of Social Research”) nije upotrebljena za ovaj tiraž, ali je upotrebljena kao kandidovajući govor Horkhajmera kada se kandidovao za direktora Frankfurtske škole. U ovom govoru on poredi ekonomske grupe sa svakodnevnim borbama i izazovima života. Horkhajmer često poredi ljudsku borbu i ovaj primer u svojim govorima zato što je to bila tema koja mu je veoma poznata. „Egoizam i sloboda kretanja“ (engl. „Egoism and Freedom Movements”) i „Počeci buržujske istorije filozofije“ (engl. “Beginnings of the Bourgeois Philosophy of History”) su najduži eseji. Prvi predstavlja evoluciju Makijavelija, Hobsa i Vika; drugi predstavlja diskusiju buržujske kontrole. U „Počeci buržujske istorije filozofije“ Horkhajmer objašnjava „ono što je naučio od buržujskog rasta moći i ono što je mislio o buržujima, vredno je znati i očuvati“. Ovaj tiraž takođe gleda na pojedinca kao na „nevoljni centar u filozofiji“. Horkhajmer naglašava da „ne postoji svevremena formula koja definiše odnose između pojedinaca, društva i prirode“. Da bi razumeo probleme pojedinaca, Horkhajmer obuhvata dva primera studija o pojedincima: jedna na temu Montagnija i jednu na osnovu sebe. Dijalektika prosvetiteljstva Maks Horkhajmer i Teodor Adorno su zajedno napisali i objavili Dijalektiku prosvetiteljstva (engl. Dialectic of Enlightenment), koja je prvi put objavljena 1944. godine. Inspiraciju za ovo delo su pronašli u tome kada su Horkhajmer i Adorno morali da napuste Nemačku zbog Hitlera i da odu u Njujork, u Ameriku. Otišli su u Ameriku i „poprimili su popularnu kulturu“; misleći da je to forma totalitarizma. Uprkos tome, glavna tema ovog dela je da posluži širokoj narodnoj masi kao „samouništenje prosvetiteljstva“. Ovo delo kritikuje popularnu kulturu kao „produkt kulturne istorije čiji je cilj da priglupi mase sa neprestanim naširoko proizvedenim kopijama iste stvari“ (Lembert). S tim rečeno, Horkhajmer i Adorno su imali nekoliko nesuglasica; od kojih je jedna vezana da naširoko proizvedene stvari se samo smenjuju s vremena na vreme. Horkhajmer i Adorno navode da su ovi proizvodi jako standardizovani kako bi omogućili potrošačima da razumeju i da procene ove proizvode sa veoma malo zapažanja. Oni naglašavaju da je to, „rezultat stalne reprodukcije iste stvari“ (Adorno i Horkhajmer, 1993. godine [1944. godina]). Međutim, oni takođe objašnjavaju kako je pseudo-individualnost podstaknuta među ovim proizvodima kako bi se potrošači vraćali da kupe više. Oni raspravljaju da su male razlike u proizvodima prihvatljive u istom okruženju. Slični obrasci koji su pronađeni u sadržaju popularne kulture (filmovi, popularne pesme i radio) imaju istu glavnu poruku; „sve je to povezano sa „potrebom za poslušnošću masa u društvenoj hijerarhiji naprednih kapitalističkih društava“. Ovi proizvodi privlače mase i podstiču povinovanje potrošača. Zauzvrat, kapitalizam ostaje na vlasti dok kupci nastavljaju da koriste istu industriju. Ovo je opasno zato što potrošači veruju da su rastuće moći tehnologije oslobađajuće. Da bi podržali svoju tvrdnju, Horkhajmer i Adorno, „predlažu protivotrov: da ne mislimo samo o odnosima između stvari, već da odmah delujemo na to mišljenje, samo-odlikujući.“ Drugim rečima, tehnologiji fali samoodraz. Uprkos tome, Horkhajmer i Adorno su verovali da je umetnost izuzetak zato što je to „otvoreno-zatvoren sistem sa neustaljenim pravilima“; stoga, ono ne može biti objekat industrije. Kritike Peri Anderson gleda na Horkhajmerove pokušaje da učini Institut skroz akademskim kao na „simtomatski više univerzalni proces, zatim pojava „zapadnjačkog Marksizma“ deli pokret radničke klase i njome dominiraju akademski filozofi, kao i „proizvod poraza“ povodom izolacije od ruske revolucije. Rolf Vigerhaus, autor Frankfurtske škole (engl. The Frankfurt School) tvrdi da Horkhajmeru nedostaje odvažna teoretska konstrukcija proizvedena kao one Marksove i Lukasove, kao i to da je njegova glavna tvrdnja da oni koji žive u bedi imaju pravo na materijalni egoizam. U knjizi, „Socijalna teorija“ (engl. “Social Theory”) Aleks Kalinikos tvrdi da Dijalektika prosvetiteljstva ne nudi sistematski izveštaj racionalnog pojma već maksimalno izjašnjava beskompromisni objektivni razum. Čarls Lemert raspravlja u svojoj knjizi Socijalna teorija (engl. Social Theory) da u pisanju Dijalektike prosvetiteljstva, Horkhajmeru i Adornu nedostaje dovoljne saosećajnosti za kulturalne neprilike prosečne radničke osobe, da je nepravedno kritikovati ukuse običnih ljudi, kao i da popularna kultura ne podupire društveno povinovanje niti da stabilizuje kapitalizam toliko puno koliko to misli Frankfurtska škola. MG141 (N)

Autor - osoba Erasmus Roterodamus, 1466-1536 = Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Naslov Pohvala ludosti / Erazmo Roterdamski ; [prevela s latinskog izdanja iz 1676, Bazel, Darinka Nevenić Grabovac] Vrsta građe kratka proza Jezik srpski Godina 1984 Izdanje [3. izd.] Izdavanje i proizvodnja Beograd : Rad, 1984 (Beograd : `Slobodan Jović`) Fizički opis 151 str. ; 19 cm Drugi autori - osoba Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 = Nevenić-Grabovac, Darinka, 1910-1999 Korać, Veljko, 1914-1991 = Korać, Veljko, 1914-1991 Zbirka Reč i misao. Ponovljena izdanja ; 208 Napomene Prevod dela : Stultitiac laus Erazmo Roterdamski / Veljko Korać : str. 147-[152]. Predmetne odrednice Erazmo Roterdamski, 1466-1536 Pohvala ludosti je jedno od najznačajnijih dela renesanse čiji je autor Erazmo Roterdamski. Napisana je u šesnaestom veku, 1509. godine. Prvo svetlo dana Pohvala ludosti je videla 1511 i to u Parizu, gde je odmah podvrgnuta napadima. To se dešava u slavno vreme Kopernika, Holbajna, Leonarda, Mikelanđela, Direra, Makijavelija, Mora i Lutera. U Erazmovoj ličnosti se prelamaju dva velika događaja svetskoistorijskih razmera – Otkriće Amerike i reformacija. Prvome Erazmo duguje intelektualno samopouzdanje, a drugome je, iako je to poricao, pripremio tlo. Nemilosrdni kritičar svakog oblika pritvornosti i netolerantnosti, protivnik srednjovekovne crkve i sholastike, Erazmo Roterdamski je prožet religioznošću koja teži da se vrati izvornoj čistoti jevanđeoske poruke, čega je posledica i njegova ideološka i društvena satira Pohvala ludosti (Morias Encomion), kao istinsko pesničko svedočanstvo čovečnosti u doba kada su najviše stradale prave ljudske vrednosti i kada je zdravom razumu izgledalo da se sav svet pretvorio u ludnicu, pa još jedino Ludost može da govori istinu. Zato nije ni čudo što se u takvo doba ukorenilo verovanje da najviše mudrosti ima onaj koji se najviše krije pod maskom ludosti. Iako je stavljena na Spisak zabranjenih knjiga (Index prohibitorum), Pohvala ludosti je odmah donela Erazmu najveća priznanja. On postaje vođa svih humanista, za njega se počinju bukvalno da otimaju pape, vladari, kardinali, univerziteti i ugledni ljudi mnogih zemalja. Holbajn i Direr ga slikaju, gradovi priželjkuju da ih Erazmo poseti i da živi u njima. On je najveće svetsko ime, lumen mundi, postaje savest svoga vremena, kako bi se danas reklo, i svaka reč koju kaže dočekuje se sa poštovanjem, a svako slovo koje napiše usvaja se kao mudrost. Ukratko, on postaje najveći autoritet svoga vremena, najslavniji čovek svoje epohe. Deziderijus Erazmus ili Erazmo Roterdamski (lat. Desiderius Erasmus Roterodamus; Roterdam, 27. oktobar 1466 – Bazel, 12. jul 1536) je bio znameniti holandski avgustinski teolog, filozof, filolog i plodni književnik epohe evropskog humanizma. Živeo je i stvarao u doba reformacije. Iako je dosledno kritikovao crkvene zloupotrebe, korumpirano papstvo, nekanonske elemente obreda i sujeverja, ostao je veran katoličkoj doktrini. Rođen je verovatno 1466. godine, u Roterdamu, u Holandiji. Prebacivali su mu nezakoniti dolazak na svet. Da li zato što su roditelji prstom pokazivali na njega i savetovali svojoj deci da ga se klone, detinjstvo maloga Erazma nije bilo nimalo nasmejano. On nije imao učešća u veselim igrama svojih vršnjaka u poljima Gaude. Jedino što su mu dopustili to je da bude ripidaš Saborne crkve u Utrehtu. Kad mu je bilo deset godina, šalju ga u tada vrlo poznat koledž u Deventeru, gde su se surevnjivo čuvale tradicije katoličke crkve i gde je, između ostalih, bilo napisano i Ugledanje na Hrista. Po prirodi nezavisan, previše pametan za svoje godine, mališan je nerado podnosio strog život u koledžu. On je rastao i sve više sanjao o drugim vidicima, širim od onih koje su mu otkrivali njegovi učitelji. Nejasno je predosećao da se u starim tekstovima krije nešto drugo, sasvim različito od onoga što su mu tumačili: neiscrpna lepota koju će mu ubrzo otkriti Vergilijevi i Ovidijevi stihovi. U ovim rimskim pesnicima, kao i u Titu Liviju i Pliniju, njegovi učitelji nisu videli ništa drugo do surove logičare ili hrišćanske proroke. Izuzetak su činili jedan ili dvojica njegovih vaspitača koji su iz Italije, iz Pavije i Ferare, doneli nova, racionalistička shvatanja sveta, zasnovana na mudrosti staroga veka. Erazmo je sačuvao najlepšu uspomenu na ove vesnike zore novog doba, izvanrednog i jedinstvenog u istoriji evropske misli, doba Renesanse, vraćanja Starom veku i vaspitanja na grčkim i latinskim uzorima. Monaštvo Kad je Erazmo Roterdamski, vrlo mlad, ostao bez roditelja, morao je da prekine školovanje. Nekoliko godina kasnije, jedan njegov tutor privoleo ga je da navuče kaluđersku rizu, što je Erazmo i učinio, 1487. godine, mada posle dugog ustezanja. Možda je pristao da se odrekne sveta ponajviše zbog toga što se nadao da će u manastirskoj tišini najbolje moći izučavati svoje drage stare pisce, na koje je jedino mislio. Život u manastiru zaista je mnogo doprineo njegovom umnom razvijanju. Tu će da čita italijanske humaniste, koji su mu sve više otkrivali bogatstva književnosti Starog veka. Tu će isto tako otpočeti ona duga i bogata prepiska, vrlo poznata, sa ljudima koji su mislili kao on. Tu će se još začeti i prvi planovi za njegovo buduće delo. Ali je monah manastira Stejna, kao naš Dositej Obradović, ubrzo uvideo koliko mu je malo mesta među često nepismenim kaluđerima. Nije mogao da se pomiri sa spoljašnjim obredom i hladnim i surovim formalizmom katoličke crkve. Bio je uveren da ima nečeg dubljeg i istinskijeg u katolicizmu, i da versko osećanje, jedna od manifestacija unutrašnjeg života, ne zahteva od vernika duga bdenja niti post. 25. aprila 1492. godine Erazmo Roterdamski dobija sveštenički čin. Kad ga kambrijski vladika Henrik de Berg, obavešten o njegovim neobičnim sposobnostima, poziva u svoj dvor za sekretara i čak ima nameru da ga povede u Rim, mladi sveštenik s radošću napušta manastirske zidine u koje se nikad više nije vratio. Ali, više je voleo da ode u Pariz, da na Sorboni dobije univerzitetsko zvanje, i nije pošao u Italiju. Otada je Erazmo Roterdamski neprestano bio na putu. Ovaj budući kosmopolita čas bio je u Belgiji, čas u Nemačkoj, čas u Holandiji, ako nije bio u Italiji. Holanđanin po rođenju, umro je kao Švajcarac, u Bazelu, 1536. godine. Mogao je lako postati i Francuz. U Parizu provodi veći broj godina, gde dolazi u više mahova. Prvi put 1495. godine. Tu ostaje do 1499. Živi vrlo skromno, često se muči i izdržava od ono nekoliko privatnih časova koji mu omogućavaju da zaradi taman toliko da ne umre od gladi. Drugi put 1500. godine, kada je objavio prvo izdanje čuvene zbirke Izreke, riznice mudrosti Starog veka. Treći put je bio u Parizu 1504. godine. Tada objavljuje čuvene Primedbe Lorenca Vala o Novom zavetu, posao koji pokazuje neobičnog savesnog naučnika, metodičara, tananog posmatrača i kritičara. Ali i pored svih tih objavljenih radova, Erazmo Roterdamski je i dalje živeo više nego skromnim životom. Iako je u Engleskoj, u koju je blagodareći svom učeniku Vilijamu Blauntu prvi put otišao 1499. godine, imao veliki broj prijatelja, među kojima su bili Džon Koleti, Tomas Mop; iako su mu čak bili naklonjeni i kenterberijski biskup Vilijam Uorham i kralj Henri VII tek će put u Španiju, postojbinu humanista, da mu donese slavu i udoban život. Tamo odlazi 1506. godine, pošto je u Parizu izdao nekoliko Euripidovih tragedija i neke Lukijanove dijaloge. Italija je odmah u njemu videla jednog od svojih. U Turinu, na univerzitetu, dobija titulu doktora. U Bolonji je toliko lepo primljen da ozbiljno namerava da se tu nastani. U Bolonji će dugo da proučava grčke pisce i da sprema drugo, mnogo potpunije i bogatije izdanje zbirke Izreka, koja će biti objavljena 1508. godine, u Veneciji. Delo je odlično primljeno u javnosti. Na putu u Padovu, Sijenu, Napulj, a naročito u Rimu, humanisti ga slave i dočekuju kao svoga. Raskoš papskog dvora i prijateljstvo najpoznatijih rimskih kardinala, među kojima je i Mediči, budući papa Lav H naročito slavni ostaci kulture Starog veka, ostavljaju na Erazma Roterdamskog tako dubok utisak da najozbiljnije pomišlja da zauvek ostane u Rimu. Nameru nije sproveo u delo, jer su ga njegovi engleski prijatelji pozvali da dođe u Englesku Henrija VIII, obećavši mu sve blagodeti novog režima. Erazmo 1509. godine polazi na put. U Oksfordu i Kembridžu ponudiće mu na univerzitetu mesto profesora na katedri za grčki i latinski jezik. U Engleskoj će isto tako, za nedelju dana, da napiše svoje najbolje delo, Pohvalu ludosti, kod Tomasa Mora, koje će 1511. godine biti objavljeno u Parizu. Dani slave Sad se čitava Evropa otima o ovog najpametnijeg čoveka svojeg doba. Francuski kralj Fransoa I želi da ga vidi u Parizu kao direktora francuskog Koleža, što želi i njegov prijatelj, slavni humanista Gijom Bide. U Strazburu će ga alzašanski humanisti nositi na rukama, među kojima je i Sebastijan Brant, čiji je Brod ludaka, neosporno uticao na Pohvalu ludosti. Dvor u Briselu prima ga s počastima. Godinu dana pred smrt, 1535, papa Pavle III ponudiće mu kardinalsku mitru. Ali, boravak u Engleskoj je za Erazma Roterdamskog neosporno bio od najvećeg značaja. Tu će on biti prvi put postati svestan šta tačno hoće. Ha Oksfordskom univerzitetu slušaće Džona Koleta profesora Koledža Modlen, vatrenog engleskog humanistu. On i Tomas Mop najviše su uticali na Erazma. Ponajviše blagodareći njima, on zauvek napušta sholastičare. Džon Kolet se, izučavajući Bibliju, držao istih principa kojih su se držali italijanski humanisti proučavajući grčke i latinske pisce: otići samom tekstu, odbaciti posredništvo sholastičara i crkve. Zato su humanisti prvi vesnici Reforme. Ona je za većinu istoričara druga strana medalje Renesanse. I Renesansa i Reforma imali su zajedničkog neprijatelja: duh srednjeg veka i sholastičare, protiv kojih će se boriti istim metodima: vraćanjem izvorima, i vraćanjem prošlosti. Humanisti žele obnovu Starog veka, reformatorima starog hrišćanskog sveta. „Lepo je, uče humanisti, nekad, vrlo davno, bilo našlo na zemlji svoj; savršeni izraz; u isto to doba istina je bila objavljena ljudima savršeno jasno. Cilj nove nauke ima da bude: ponovo nalaženje iste, savršene forme lepote i istine.` Treba skinuti sa njih tamu u koju su ih zatim vekovima zaogrtali. Kao jedini lek nejasnoj umetnosti i književnosti bez stila, humanisti su predlagali ugledanje na stare uzore. Reformatori su želeli da raskrče siguraš i božanski temelj hrišćanske religije i oslobode ga. tradicija, sumnjivih i često protivrečnih. Hrišćanska nauka ima da se pozna na izvoru, neizmenjena, neudešena, christum ex. fontibus predicare. Jedini autoritet za ljude koji veruju ima da bude Biblija. Nju je svaki čovek slobodan da tumači i shvata kako hoće, bez tuđe pomoći.. Tako će humanisti, među kojima vidno mesto zauzima Erazmo Roterdamski, braniti duhovnu i moralnu autonomiju čovekove ličnosti. Pravo slobodnog rasuđivanja. jeste prvi prsten u dugu lancu moderne istorije misli, prvi član zakona modernog doba. Uticaj na savremenike I sasvim tačno svi istoričari Erazma Roterdamskog vide u njemu jednoga od teoretičara Reforme, možda najglavnijeg. Njegova je uloga bila slična Volterovoj ulozi u Francuskoj revoluciji. On je, po rečima Bela, bio Jovan Krstitelj nemačkog Reformatora, i njegovi savremenici slažu se u tome da je on sneo jaje koje će Luter da izleže. Čuveni Erazmov prevod Novog zaveta poslužio je nesumnjivo Martinu Luteru za još čuveniji prevod Biblije na nemački jezik. Međutim, znamo koliko se, kad je buknuo pokret Reforme, Erazmo Roterdamski ustezao da mu priđe, i da najzad nikad nije prišao Reformi. Čak će da bude i njen ogorčen protivnik, svejedno što će zbog toga sve više gubiti uticaj na duhove i kompromitovati spokojstvo poslednjih godina života, koje mu je bilo draže od svega. Ko zna, možda bi se i Volter, da je dočekao Francusku Revoluciju zamislio kao Erazmo Roterdamski pred srazmerama pokreta koji je pripremio, i ustuknuo ispred ognja koji je zapalio. I baš ta činjenica što nije prišao Reformi i bio njen ogorčeni protivnik, dokazuje da je Erazmo mislilac i pisac Renesansa. On je predosetio da Renesansa i Reformacija, koja je ponikla iz nje, ne mogu ići zajedno. Gdegod Reformacija nije uspela, tamo cveta Renesansa. Renesansa je bio ugušen, ili došao kasnije, uvek tamo gde je cvetala Reformacija. Kalvin će da baci anatemu na Rablea i da piše: „Neka sve nauke budu istrebljene sa lica zemljina, ako im je cilj da oslabe hrišćansku usrdnost“. Reformatori su išli pod ruku sa humanistima samo onda kad su im služili, i borili se protiv njih kadgod su humanisti želeli da trijumfuje Renesansa. Uzalud će Luter, čiji revolt protiv katoličke crkve Erazmo Roterdamski isprva odobrava, gledati na njega kao na svoga vođu i učitelja. Uzalud će da mu piše: „Erazmo, nado i ponose naš, u mislima sam neprestano s tobom... Ko je taj čija duša nije ispunjena Erazmom koga Erazmo ne uči i kojim ne vlada?` Erazmo mu mudro i oprezno odgovara: „Mislim da se više dobiva umerenošću nego strašću... Ne treba ustati protiv pape već protiv onih koji zloupotrebljavaju njegov autoritet; isto je to i sa kraljevima.` I posle ovog odgovora svršeno je između učenika i učitelja. Raskid je potpun i borba bez milosti. Luter je mislio da će Erazmo prvi prići pokretu Reforme. Verovao je da je ovaj veliki humanist, protivnik sholastičara, bio i protivnik katoličke crkve. On je međutim to bio samo onda kada je katolička crkva u humanističkim temeljima i učenju videla jedino jeres i ništa više. Reformatori su iskoristili njegove ideje o slobodnom rasuđivanju i slobodnom tumačenju Biblije, ali se Erazmo Roterdamski trudio da pokaže kako je dobar hrišćanin i katolik. Njemu su bili podjednako odvratni lanci i katoličke crkve i Reforme. Rimokatolička crkva sputavala je slobodu ličnosti; Reforma je sputavala osećanje, koje je baza hrišćanskom verovanju i verovanju uopšte, napadala rafiniranost duha i estetsko uživanje, koje pruža lepo. Čovek neobično jake uobrazilje, Erazmo Roterdamski nije uvek mogao da prikrije svoje simpatije baš i za hrišćansku religiju u katoličkom ruhu. Nalazio je poezije, možda i protiv svoje volje, u tajanstvenoj svetlosti katoličkih hramova i zvucima orgulja. On je na hrišćanstvo gledao kao na pesničku manifestaciju unutrašnjeg života i verskih osećanja. U svojoj Priremi za smrš dokazuje da je hrišćansko milosrđe primena Hristovih reči. Isus je za njega mudrac - pesnik, čiji je ceo život poezija; Isusovo delo nije u protivnosti sa mudrošću Starog Veka koju Erazmo Roterdamski stavlja iznad svega. Kao docnije Bosue i Fenlon, Erazmo Roterdamski želi da pomiri hrišćanstvo i Stari vek. On je predosetio mogućnost toga izmirenja, i pokušao da moralna shvatanja Staroga Veka saobrazi novom dobu. Bosue i Fenlon uspeli su da u svojim širokim umetničkim freskama donekle ostvare ovo izmirenje. Zato se mogu razumeti simpatije Bosuea za Erazma Roterdamskog. U jednom svom delu O vaspitanju hrišćanskog vladaoca Erazmo već nagovaštava ovog velikog francuskog pisca. Kao docnije Bosue, Erazmo zahteva da vladalac bude nadahnut hrišćanskom ljubavlju prema svojim podanicima. Da pripada drugima, kaže on na jednom drugom mestu, šef države mora da se odrekne sebe i misli samo na zajedničke interese. Ima prvi da se pokorava zakonima koje daje. Koliko smo daleko od Vladaoca Makijavelijeva koga ne sme zadržati nijedna skrupula ako želi da uspe, pa bilo to i hrišćansko osećanje prema njegovim podanicima. Vladalac Makiavelija ne liči na Erazmova vladaoca punog hrišćanske samilosti. Erazmo Roterdamski ostao je pisac i mislilac Renesansa i kao verski duboko nastrojen čovek. Kao svi veliki ljudi Renesansa i on traži da se na mudrosti Starog Veka zasnuju naša shvatanja života, da se iz te neiscrpne riznice crpu primeri koji će nam pomoći da koračamo ka sve većem savršenstvu. Celo njegovo delo ima obeležje i karakteristike Renesansa koji je surevnjivo čuvao tradicije književnosti Starog Veka. Njegove Izreke najbolje pokazuju koliko je poznavao te književnosti. U ovom svom delu sakupiće najlepša biserna zrna stare mudrosti, četiri hiljade izreka koje je našao kod velikih grčkih, latinskih i jevrejskih pisaca. Njih će da proprati izvanrednim komentarima u kojima se otkriva sva veličina njegova genija, naročito budući otvoreni neprijatelj sholastičara, kojima oštro prebacuje savršeno i svesno nepoznavanje pisaca Starog Veka. Ali ako zahteva da se odlazi starim uzorima, ako sam njima odlazi, Erazmo Roterdamski ustaje protiv onih koji im slepo i ropski prilaze. On ne štedi imitatore koji često nisu ništa drugo do prepisivači tih uzora. Erazmo dokazuje da nema strašnije pustoši za jednu književnost od one koju čini golo podražavanje, ne svesno ugledanje i prožimanje novim idejama. Oni koji su se ugledali čuvali se reći što novo, što koji veliki grčki i latinski pisac nije rekao, ili zašta ne bi našli u njihovu delu neku vrstu moralne podrške. Da ovo dokaže, Erazmo uzima Cicerona za primer. U svome Ciceronjanimu, on odlučno brani ideju pametnog ugledanja, ali u isti mah i nezavisnost pisca. Tako je jedan od prvih teoretičara ovog važnog pitanja iz uporedne književnosti. Po njemu, novina, nova obrada i umetnička forma u koju se misao oblači imaju biti glavna briga jednoga pisca. Erazmo Roterdamski je veliki mislilac iz doba Renesansa. Samo se tako može objasniti njegov trajan uspeh i mesto koje zauzima u istoriji moderne misli. Vrhunac njegove slave bio je u doba kada su u njemu gledali vođu humanista Evrope. Ovaj čovek izvanredno visoke kulture služio je za misaonu vezu između Francuske, Engleske, Italije i Nemačke. On je uzimao vrlo značajnog, mada diskretnog učešća u svima najpoznatijim rasprama svoga doba. Vodio je prvu reč, mada neki njegovi istoričari misle da mu je „nedostajalo genija,, vere i hrabrosti za velika dela`. Možda zato što nikad nije otvoreno stupao u borbu. Po prirodi sramežljiv i nerešen, on se nije smelo stavljao na čelo pokreta i nije preduzimao vođstvo koje mu se nametalo. Bio je skeptik i nije verovao u ljude, kao što nije verovao ni u sebe. Mada je duboko voleo gomilu, on joj nikad nije prišao. Otuda se sa malo simpatija može posmatrati jedna strana njegova života: mislio je da je bolje poluglasno i šapatom govoriti izabranima, onima koji vode gomilu, što je i činio, ne obraćajući se širokim narodnim slojevima. Ovaj večito uznemiren duh: voleo je mir, koji nikad nije našao. Gledao je da se u životu ne zameri, i niko nije tačno znao kojoj partiji pripada. Kad umire, ostavlja za sobom tajnu koja još nije rasvetljena: kome se carstvu privoleo? Reformi koju je nesumnjivo primio, ili idealnom katolicizmu koji je, izgleda, branio pred kraj svoga života Držao se one poznate mudrosti po kojoj „onaj ima pravo za koga Gvelfi kažu da je Gibelin a Gibelini da je Gvelf`. Niko nije mogao da ga uračuna u svoje prijatelje ili neprijatelje. On se nije opredelio, mada je od toga zavisio uspeh njegovih ideja i možda jednog čitavog društvenog pokreta. Što je često padao u gorku kontradikciju može da se objasni donekle faktom da mu je život bio pun strepnje za sutrašnjicu, pun neizvesnosti, pun zavisnosti od ljudi kojima je imao da služi svojim perom. Moćni ovoga sveta skupo su naplaćivali usluge koje su mu činili. Ovaj apostol misli primao je, ne protiveći se, njihovo okrilje, možda ga i tražio. U Luvru, u Parizu, čuva se čuveni portret Erazma Roterdamskog, delo Hansa Holbajna. Veliki nemački majstor kičicom je zadržao na platnu onu nerešenost velikog humaniste i onaj gorki osmejak koji su karakterisali njegov život i njegovo delo, onaj skepticizam koji već nagoveštava Mišela Montenja. Erazmo Roterdamski uverio se na kraju krajeva da su svuda iste izopačenosti ljudske. Posmatran sa mesečeve visine, njemu svet liči na „roj insekata koji se glože, tuku, postavljaju jedan drugom zamke, otimlju i grabe, da najzad, posle lude igre, budu rasuti kao vihorom jednom epidemijom ili ratom`. I on dobrodušno priča svoja zapažanja i razmišljanja o čoveku i životu, u satirama moćnim zbog toga što su bez otrovne žaoke, bez pakosti. Najteže je, veli on, „kritikovati ljude ne napadajući nikoga pojedinačno`, najteže je još „ne štedeti ni sebe`. Kao na smotri, izvodi Erazmo Roterdamski u Pohvali ludosti, svom najboljem delu, skoro sve. društvene slojeve. I bogate, i manje bogate, i najmanje bogate; darežljivce i tvrdice „koji ne znaju za drugu sreću do da žive bedno da tako obogate svoje naslednike`. „Danas, kao nekad, Plutus, otac ljudi i bogova, po svojoj svemoćnoj volji kreće nebo i zemlju, vodi rat, donosi mir, daje zapovedništvo, uređuje savete, sudove, brakove, ugovore, bavi se svima interesima smrtnih, javnim i privatnim`. Erazmo ne zaboravlja ni verne koji pale pred Bogorodicom, da joj ugode, bezbroj sveća -ali koji nikad ne pomisle da je za ovo najbolje uzeti za uzor njenu nevinost i skromnost; sve one koji ne znaju da je od sviju hramova najveličanstveniji hram duše; koji odlaze na hadžiluk u Jerusalim ili Meku i ostavljaju ženu i decu kojima su više potrebni no svecu kome će da se poklone. Ne zaboravlja ni ratnika koji više voli da se bori nego da živi u miru. „Ima li što apsurdnije no zadenuti kavgu i voditi bratoubilački rat koji uvek ima za posledicu više zla nego. dobra?` U Pohvali ludosti duhovito su opisani i laskavci, i oni koji se sude da jedino bogate advokate. Kao docnije Montenj i ponajviše paradoksalni: Ruso, Erazmo Roterdamski ne štedi u Pohvali ludosti naučnike koji misle da su prvi među ljudima. Oni po volji zidaju svetove, „mere kao palicom i vrvcom sunce, mesec, zvezde i sfere; objašnjavaju uzroke groma, vetra, eklipse i drugih neobjašnjivih fenomena; uvek su sigurni u svoja znanja, kao da im je priroda otkrila svoju tajnu`. Ali su beskrajno duge prepirke koje vode dokaz da se ne zna imaju li pravo ili ne. Za Erazma Roterdamskog naučne discipline „daleko od toga da doprinese sreći, služe samo da je ometu.... Nauka je sišla na zemlju kad i druge nesreće`. Nekad, u zlatno primitivno doba, čovek nije kao danas bio okružen znanjem: on se podavao prirodi i instinktu. I nije zbog toga bio manje srećan. Njemu nije bila potrebna gramatika. Svi su se izražavili na istom jeziku. Čovek je govorio jedino zato da ga razumeju. Ni dijalektika mu nije bila potrebna, jer su se sva mišljenja slagala. Ni retorika, jer nisu postojale parnice ni prepirke. Ni pravne nauke, jer se nije znalo za ružne običaje i navike; samo ružni običaji i ružne navike stvaraju zakone. Medicina je isto tako bila nepotrebna. Životinje koje žive u prirodi kudikamo su srećnije, one ne znaju za bolesti od kojih pati čovek i za koje je sam kriv. Kad je Bog stvorio čoveka on mu je zabranio, pod pretnjom smrtne kazne, da okusi od ploda sa drveta znanja, jer je znanje otrov sreći. Blaženi siromašni duhom, kaže Isus. I Erazmo Roterdamski hvali ludost u vrlo pametnoj Pohvali ludosti. Ludost i neznanje mili su Bogu. Isus Hristos je sa krsta rekao, da izmoli oproštaj za one koji su ga mučili i raspeli: „Oče, oprosti im jer ne znaju šta rade`. Sve su se velike stvari dešavale onda kada je čovekom najmanje gospodario razum. Ludost je preduzeti nemogućno. Sreća međutim voli ludo smele, one koji rado kažu: kocka je bačena. Mudri su ljudi često plašljivi i nerešeni. Ludost je braniti ideal. Ko ne savetuje braniti ideal, svejedno što he onaj koji ga brani na putu naići na vetrenjače kao Don Kihote? Ima li akta uzvišenijeg svojim moralnim značenjem do deliti svoje dobro sa onim koji nema, ne razlikovati prijatelja od neprijatelja, praštati uvrede, i najveće i najteže? Pokušajte učiniti sve to, vas će nazvati ludim. U ludosti, dakle, leži mudrost života. Razume se, Erazmo Roterdamski je često, vrlo često govorio u paradoksima. Oni su rođeni u njegovom skepticizmu, koji je istovetan sa skepticizmom Montenjevim i Šekspirovim. Zar ne podseća na Hamleta ova njegova misao: „Čovečiji život nije ništa drugo do igra ludosti.... Komedija u kojoj, pod pozajmljenom obrazinom, svaki od nas igra svoju ulogu, sve dok ga reditelj ne otera sa pozornice`? Ili ova: Čovek greši kad misli da je sreća u stvarima, u onome što nas okružava; ona zavisi od mišljenja koje imamo o njima. „Duša čovekova tako je modelisana, da iluzija ima više moći nad njom nego istina`. I Erazmo, kao Hamlet, ima najviše simpatija za one koji su bogati iluzijama i nadanjem, kojima su zlatni snovi dovoljni da budu srećni. Još se za Demokrita „najveća sreća sastojala u spokojstvu duše oslobođene uzaludnih muka“. „Onaj koji poznaje veštinu živeti sa samim sobom ne zna za dosadu“. Mudrost leži u unutrašnjem životu i povlačenju u sebe. „Mudrost, to je biti siguran da je čovek srećan samo u toliko u koliko se obogati bogatstvom duha“. To je ideal Erazma Roterdamskog; on je osnova njegova skepticizma. MG24

Pisano Urosu Predicu. Priča o jednom iskrenom prijateljstvu Predić i Dunđerski upoznali su se u Starom Bečeju dok je Predić radio ikonostas u starobečejskoj pravoslavnoj crkvi. Sličnih pogleda na svet i sličnog senzibiliteta slikar i veleposednik su ubrzo postali prijatelji. Kada je Bogdan hteo da sazida kapelu na svom imanju, Predić je uradio ne samo svoj deo posla, koji se odnosi na izradu ikonostasa, već je nalazio i arhitekte, majstore, ugovarao poslove sa fabrikom za izradu mozaika, bankom, pregovarao sa patrijarhom. Nakon izgradnje kapele na svom imanju, Bogdanu Dunđerskom i mnogim Srbima u Vojvodini se 1918. godine ostvarila želja, Vojvodina se pripojila matici Srbiji. Bogdan je do kraja Prvog Svetskog Rata bio aktivni član mađarskog parlamenta, a ostvarenjem svih svojih snova, ujedinjenjem, prestao je da se bavi politikom. Danas je malo poznato koliko je Bogdan uradio da bi srpsko stanovništvo u Austro-Ugarskoj Vojvodini živelo bolje. Bez obzira na to, Bogdanu je 1920. godine agrarnom reformom umanjen posed. I pored jake želje da svoj posed vrati u pređašnje stanje, Bogdan čak ni svađom sa novoimenovanim Kraljem Aleksandrom I Karađorđevićem, to nije dobio. Nakon agrarne reforme i novog imena za Srbe, Jugosloveni, Bogdan se povukao u sebe i zapao u strašnu duševnu krizu, a jedina veza sa spoljašnjim svetom mu je bila preko svog najboljeg prijatelja akademskog slikara Uroša Predića. Nije verovao nikom sem svojim najbližim prijateljima. Počeo je da sumnja čak i u crkvene velikodostojnike kojima je uvek iskazivao najdublje poštovanje. Dunđerski je, mada osetljiv i prefinjen, bio izuzetno jak i sposoban čovek, mnogo jači nego što je Predić pretpostavljao. Njegovo imanje je i pored svih nametnutih teškoća uspešno funkcionisalo, pa je 1923. godine da bi pokazao kralju koliko je on i dalje moćan počeo izgradnju dvorca po ugledu na francuske dvorce koje je video na putovanjima. Predić je poslao pismo u kome je upozoravao prijatelja da ga ovi novi troškovi mogu dovesti u nezgodnu finansijsku situaciju, ali briga Predića je bila suvišna, a dvorac je uspešno završen bez velikih finansijskih problema. Godine 1925. završen je dvorac u kome Bogdan nikada nije prespavao ni jednu noć, a kojim je prkosio Kralju. Testamentom Bogdana Dunđerskog, koji je napisan 23.marta 1940. godini veći deo imovine ostavio je Matici Srpskoj. Želja Bogdana Dunđerskog da siromašna i talentovana deca srpske nacionalnosti izučavaju poljoprivredu i ekonomiju na njegovom imanju posle njegove smrti nije ostvarena. Dvorac se ni danas ne zove (kako je on želeo) „Zadužbina Bogdana Dunđerskog“, nego je poznat po nazivu „Fantast“, što je ime jednog od trkačkih grla iz njegove ergele. Bogdan Dunđerski je u svom testamentu izričit kada govori o kosturnici koja se nalazi u kapeli pored novobečejskog dvorca. Njegova želja je nedvosmislena: „Na mojem salašu sagradio sam jednu crkvu ukrašenu umetničkim radom mojeg dobrog prijatelja, akademskog srpskog slikara, Uroša Predića. Moja je želja, te prema ovoj naređujem, da se na mojem salašu u mojoj kosturnici uzidanoj u samoj crkvi sahranim. Kako je moj prijatelj Uroš Predić još za svog života izrazio želju, da bude u toj crkvi i On sahranjen to molim Maticu Srpsku da izvrši moju želju, a i želju Uroša Predića, koga će o trošku zadužbine preneti u moju crkvu odande gde se bude rastavio od života... Zabranjujem za sva vremena, da se u mojoj crkvi uzidanoj kosturnici osim mene i mojeg prijatelja Uroša Predića još neko sahrani.“ U svom prvom testamentu iz 1918. godine, Bogdan pominje Maru i Maricu, ali je briga o Marinoj budućnosti uočljiva. U drugom testamentu iz 1940. godine Mara se ne pominje (te godine je umrla), ali je Marica nasledila veći deo pokućstva i obezbeđeno joj je pravo da doživotno uživa sve povlastice na Bogdanovom imanju. Poslednje pismo od Uroša Predića, Bogdanu, u koga su svi u Srbiji sumnjali da je narodni neprijatelj, jer je tako pisalo u ilegalnim partizanskom novinama iz Vojvodine. Beograd, 8. juna, 1942. Dragi Bogdane, Odkako je ova užasna nesreća snašla celo čovečanstvo i zapalila ceo svet kao nikad dosad, prekinute su mnoge stare veze između država i naroda; pa tako je i naše prijateljsko dopisivanje moralo da prestane. Ipak sam, zahvaljujući slučaju, našao mogućnosti da se raspitam o Tebi i o ostalim našim dragim, starim prijateljima, pa se nadam da si i Ti isto tako mogao da doznaš, da sam još živ i zdrav, i ako u duši duboko potresen i ožalošćen koliko našom opštom, možda definitivnom propašću kao narod i država, tako i gubitkom dragih članova moje najbliže rodbine: poginula mi 6. aprila prošle godine, prilikom strahovitog bombardovanja Beograda, moja snaja, Lenka sa svojom kćeri Sofijom u svojoj kući. Posle nastade svirepo tlačenje Srba u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini; a šta je bilo u Bačkoj, to ćeš Ti bolje znati nego mi ovde; znamo samo da Dunav nosi sobom bezbroj leševa, pojedinaca i u grupama, a neke i povezane u snopovima. Pored toga opšta oskudica i nečuvena skupoća biva sve veća. Pa ipak se živi, kako se može. Ja s predanošću u moju sudbinu strpljivo snosim teret života i našu narodnu sramotu. Nikud ne idem, ne čitam novine, gde je samo reč o rušenju, potapanju brodova, i o ostalim strahotama, koje moderni rat sobom donosi. Po malo i radim, tek skrenem svoje misli na drugu stranu u carstvo ideala koje mi sad izgleda kao neka bajka iz davnašnjih, srećnih vremena. Kako je Bačka ponovo vraćena Mađarskoj koja smelo i sa uspehom ostvaruje svoj program sadržan u uskliku: „soha“!, to čujem da si i Ti ponovo postao poslanik na mađarskom Saboru, i to izaziva ovde kritiku ljudi koji Tebe ne poznaju. Ja naprotiv, koji poznajem Tebe, tvoj gvozdeni karakter, tvoje poštenje i Tvoju iskrenu odanost svome narodu, verujem da ćeš i sada kao što si i u prošlom velikom ratu činio, uzeti naš seljački srpski narod u zaštitu protiv nezasluženog nasilja iako se nikad nisi isticao u srpskoj javnosti kao „rodoljub“ od one sorte, koji se busa u grudi od silnog rodoljublja i na taj način gleda da se dočepa vlasti, pa da u svoju korist pljačka državu, vodeći je u sigurnu propast – kao što se i zbilo. Stavljam Ti na srce sudbinu našeg nesrećnog plemena koje je u svojoj nevolji pre dva i po stoleća zalutalo u ove plodne ravnice, da odbrani od Turaka granice zapadne Evrope, koja se mogla ovako zaštićena razvijati kulturno dok nije pronašla ova savršena tehnička oruđa za uništavanje ljudi i njihovih dobara, a ponajpre onog naroda, koji je najviše krvi prolivao za slobodu Evrope. Mi se možda nećemo više videti, jer ne znamo ni šta će nam sutrašnji dan doneti, a još manje, kad će se svršiti ovaj rat, pa zato Ti šaljem ovaj prijateljski pozdrav sa željom da ne zaboraviš da si Srbin i dobar drug tvoga odanog starog Uroša Predića Pismo nepoznatom prijatelju Predić nije poslao poštom, niti je naslovio imenom, što je potvrda da je bio pod nekom vrstom prismotre. Predić je ovo pismo pisao u svoj 91-oj godini. Bogdan Dunđerski umro je 1. novembra 1943. godine u 81-oj godini života, a bio je pet godina mlađi od Predića. Ovo pismo je dokaz o najstrašnijoj mogućoj vrsti cenzure koja je postojala u Jugoslaviji u periodu posle Drugog svetskog rata – cenzuri na prijateljstvo. Beograd, 21. jula 1948 Poštovani i dragi prijatelju, Vaše ljubazno pismo nateralo mi je suze radosti i tuge, radosti što me se sećate još uvek toplim prijateljskim osećajem koje ste onako dirljivo izrazili u Vašem pismu, – a tuge pod pritiskom života koji i ruši i stvara bez obzira na pojedine ljude, što mi starci naročito osećamo. Hvala onoj dobroj gospođici koja Vam na moju molbu odnela moj pozdrav. Moj rad i moje bavljenje u St.[arom] Bečeju čine vrhunac moga života. Ni kao umetnik nisam u svom dugom životu dao ništa veće ni bolje; ni kao čovek nisam nikad i nigde osetio toliko sreće i zadovoljstva kao u Bečeju, gde sam stekao nekolicinu uzoritih prijatelja, kakvi se retko nalaze u životu. Na vrhu toga odličnog društva bio je dom Vlahovića i moj neprežaljeni drug Bogdan Dunđerski. Ona prirodna otmenost duha pojačana dobrim vaspitanjem zračila je silnom privlačnom snagom, da je svak koji bi ma samo trenutno bio na njenom domahu, morao biti privučen i ispunjen trajnim poštovanjem. Duboka seta obuzima mi dušu pri pomisli, da je sve to sada samo jedan čaroban san, i da bih pri mom ponovnom dolasku u St.[ari] Bečej zatekao sve tako izmenjeno, da ne bih bio u stanju veselo pogledati oko sebe i ugledati iste domove, ali bez istih ljudi. Vi sa Vašim najbližima i poštovani prota Jova ostadoste kao dva stuba, žive statue sećanja. Bogdan je otišao iznenada, čovek koji je po svome zdravlju obećavao najduži vek, a koga je milostiva sudbina uklonila sa ovog svetskog meteža, koji prevazilazi sve što se u istoriji čovečanstva do sada dogodilo. I jadan Bogdan zlo bi se proveo, da je ostao živ. Njegova nadgrobna kapela sa mojim slikama ostaće ipak netaknuta, ako sam dobro izvešten od Matice, kojoj sam se bio obratio molbom, kada sam doznao da će kapela biti pretvorena u električnu centralu, da preduzme potrebne korake, da spase bar moje slike, što joj kao vlasniku Bogdanove zadužbine, i kao kulturnoj ustanovi, i bez moje molbe, spada u dužnost. Što se mene lično tiče, nemam ničeg veseloga ni pohvalnoga da Vam ja- vim. Radim još pomalo: „decrescendo, diminuendo e rilentando, al fine“ – da se izrazim muzičkim jezikom u ovom dobu svetske disharmonije. Zima – a to je u mojem atelje-u šest meseci, – ne radim zbog hladnoće, leti zbog nedostataka porudžbina i deficita u mojoj glavi. Dva člana moje rodbine poginula su pri bombardovanju Beograda od nemačke bombe. Ostajte zdravo. Ne verujem da ćemo se još videti, jer neću imati u svojoj devedesetprvoj godini elastičnosti tela i duha, da učinim put u Bečej; a kad umrem, sahraniće me ovde tiho i nečujno, a ne u Bogdanovoj kapeli. Ako nam tela neće biti zajedno, duše će nam se naći u vasioni, „gde njest boljezan ni pečal ni vozdihanij“. Vaš Čika Uroš Poslednja želja akademika Uroša Predića izrečena u pismu Akademiji Nauka. Beograd 4. april 1949. Srpskoj Akademiji Nauka Kao čovek u dubokoj starosti treba da pomišljam na blisku smrt. Da ne bih u tom slučaju beskorisno oduzimao vreme Akademiji oko moje sahrane, dužnost mi je izvestiti je o tome, da sam na molbu žitelja moga rodnog mesta Orlovata pristao, da moje telo bude odmah po smrti preneto u Orlovat i tamo sahranjeno u grobnici mojih roditelja, tiho i skromno kako priliči smernom trudbeniku kulture. Molim Akademiju da izvoli ovo obaveštenje primiti na znanje i ravnanje. S odličnim poštovanjem predani član Uroš Predić Magazin Tradicija Velika banatska gospoda Srpski uglednici s početka prošlog veka – veleposednici i zadužbinari – svojim širokim obrazovanjem, lepim manirima i preduzetničkim duhom parirali su evropskoj gospodi rušeći predrasude o „seljačkoj balkanskoj zemlji”. Takav je bio i Bogdan Dunđerski Bogdan Dunđerski Pripadao je jednoj od najimućnijih vojvođanskih porodica s kraja 19. i početka 20. veka. Bio je besprekorni gospodin, obrazovan, otmen i samouveren, ali i veliki boem. S jednakom strašću je voleo konje, vino, lepe žene i svoju pravoslavnu otadžbinu, Srbiju. Poštovao je umetnost, podržavao je donacijama, i rado kupovao u Beču i drugim evropskim prestonicama vredne primerke kojima je ulepšao svoj dvorac iz snova, podignut 1925. nedaleko od Starog Bečeja. Još više je cenio i podsticao najdražeg prijatelja, čuvenog slikara Uroša Predića, od kojeg je naručio da ukrasi unutrašnjost novosagrađene kapele na njegovom salašu. Bogdan Dunđerski (1862–1943) bio je slika i prilika prosvećenog veleposednika koji brine o napretku svog imanja, ali se ne lišava privilegija koje idu uz ime, bogatstvo i moć. Ostao je poznat po jedinstvenom belom zdanju sa visokom kulom i kapeli Svetog Đorđa koje je izgradio na nasleđenom imanju, po ljubavi prema Mari Dinjaški, koju je preoteo od muža, siromašnog kovača (bolje rečeno otkupio pozamašnim parčetom svojeg najplodnijeg zemljišta), kao i po najvećoj ergeli u tadašnjoj Austrougarskoj, sa oko 1.400 prvoklasnih konja. Ime najslavnijeg od njih (inače potomka možda najpoznatijeg trkačkog grla svih vremena Kazanove iz obližnje Zobnatice) dao je svom čudesnom dvorcu – „Fantast”. Tu je Bogdan, navodno, dovodio mlade lepotice iz grada da se nage kupaju u ogromnom otvorenom bazenu, a on da ih posmatra – i uživa u pogledu. Zapamćen je kao neobična, snažna i ponosna ličnost koja je ostavila traga među savremenicima, a potonjim generacijama poslužila kao „primer prave banatske, odnosno srpske gospode – da pokaže kako naši preci nisu svi bili neuki paori“, primećuje pisac Vanja Čobanov, autor knjige „Remedy for love” (u prevodu s engleskog „Lek za ljubav”) što je, u stvari, ime slavne porodice konja sa imanja Bogdana Dunđerskog. Istaknuti predstavnici te naše gospode bili su, svojim učtivim vaspitanjem, širokim obrazovanjem i uglađenim manirima, ali i preduzetničkim duhom, na ravnoj nozi sa evropskim uglednicima. Pa ipak, početkom 20. veka u javnosti nekih moćnih država Starog kontinenta, naročito u Nemačkoj, često su se mogli čuti, videti i pročitati tekstovi u kojima su srpski narod, plemstvo, pa čak i vladari omalovažavani i vređani. Kako u knjizi „Crni Petar i balkanski razbojnici” piše istoričar dr Milan Ristović, takve su predrasude i pogrde objavljivane čak i u nekim uvaženim nemačkim časopisima, ne samo onim konzervativnim i nacionalističkim. Kralja Petra Prvog Karađorđevića, koji je bio veoma učen čovek, francuski đak, a poznavao je i engleski jezik i čak sa njega prevodio Džona Stjuarta Mila, nemački antisrpski karikaturisti su, recimo, prikazivali zlonamerno i podsmešljivo kao „malog, suvonjavog starca zlih očiju, iscepanog i zakrpljenog plašta, ponekad u opancima… a često kako iza leđa krije bombu ili bodež”, piše Ristović. Istina je, naravno, bila sasvim drugačija. Kako je zaista izgledala srpska vlastela tog vremena vidi se upravo na očuvanim fotografijama Bogdana Dunđerskog, veleposednika, intelektualca i poslanika u Ugarskom parlamentu od 1910. do 1918. „Štofove je nabavljao iz Engleske, od najfinijih i najskupljih vrsta, a odela je davao da mu se šiju uvek po meri, u Pešti… Šeširi su stizali iz Berlina, a cipele i čizme, ručno rađene, kupovao je kod prestižnih trgovaca u Beču ili u Italiji… Sve je moralo da bude prvoklasno i lepo: zlatne igle za kravatu, dugmad za manžetne, okovratnici, kravate, štapovi, buđelari, satovi…” opisao je Čobanov glavnog junaka svog istorijsko-ljubavnog romana. Za Bogdana Dunđerskog su, kažu, najpotresnija bila tri događaja (osim onog kad je njegovom nerazdvojnom pratiocu, pastuvu Inkvizitoru, stalo srce u ljubavnom zanosu pred mladom kobilom). Bolest i mučno umiranje voljene Mare, kojom se, doduše, nikad nije oženio i nije s njom imao poroda, ali je od Uroša Predića zatražio da je ovekoveči u liku Bogorodice na zidu kapele imanja. Prerana smrt obožavane sestričine Lenke, kćeri Lazara Dunđerskog (iste one u koju je bio nesretno zaljubljen pesnik Laza Kostić). Oduzimanje delova imanja (2.600 jutara prvoklasne starobečejske i srbobranske zemlje koju je Bogdan nasledio od oca Aleksandra), prvo za vreme agrarne reforme 1919. (zemlja je ustupana mađarskim doseljenicima), zatim i u doba nacionalizacije posle Drugog svetskog rata. Tek kad najzad bude usvojen i primenjen zakon o restituciji precizno će se znati koliko vredi oteti imetak Dunđerskih i ostalih srpskih veleposednika, poput zlatara Antonijevića, industrijalaca Teokarevića, hotelijera Minića, bankara i kolekcionara umetnina Veljkovića, trgovca Mitića… Ogorčen i razočaran kako u vlast, tako i u Pravoslavnu crkvu kojoj je prvobitno bio namenio imanje, svu svoju preostalu imovinu Bogdan Dunđerski je testamentom iz 1940. godine ustupio Matici srpskoj. Njegov salaš, dvorac i ergela su ubrzo bili opustošeni, skupoceni nameštaj, slike, kristalni lusteri i ostale vrednosti odneti… Šta je posle bilo? Na obnovljenom imanju danas se ponovo mogu videti (i jahati) rasni konji, potomci Bogdanovih pobedničkih atova, palata „Fantast” je pretvorena u luksuzni hotel, a na terasi natkriljenoj stablima u čijoj senci je Mara radosno dočekivala svog dragana i gospodara, sad goste zabavljaju tamburaši. I kapela je ponovo osveštana – ovo romantično mesto je omiljeno za krštenja i venčanja. Jedino je bazen ostao suv i urušen, da čeka nekog novog gazdu koji će ga urediti i opet napuniti vodom i ženskom lepotom. ........ Porodica iz koje potiče Bogdan Dunđerski doselila se u Vojvodinu krajem 17. veka iz Hercegovine. Osnivač loze je bio Avram Višnjevac zvani „dunđer”, iz sela Višnjice kod Gacka, piše Vanja Čobanov. Od Avramova dva sina, Nestora i Gedeona, ovaj potonji se smatra začetnikom veleposednika Dunđerskih: on je polovinom 19. veka kupio oko 2.000 jutara plodne vojvođanske zemlje, koju je 1876. podelio četvorici sinova (imao je i dve ćerke). Najstariji Aleksandar, Bogdanov otac, nasledio je srbobransku zemlju, a najmlađi Lazar Kamedin i Kulpun, kojima je sam kasnije dodao Čelarevo (gde je osnovao čuvenu pivaru), Novi Bečej i Hajdučicu. Lazarev sin Gedeon (1879–1939) bio je jednako, ako ne i više cenjen od svog rođaka Bogdana. Doktorirao je pravne nauke u Pešti, usavršavao se u Francuskoj, Nemačkoj i Rusiji, bio je predsednik Matice srpske, osnivač fabrike „Ikarus” i jedan od osnivača fabrike avionskih motora u Rakovici. Aleksandra Mijalković objavljeno: 03.07.2011. inShare facebook twitter stampanje pošaljite komentar komentari (6) Poslednji komentari Nikola M | 03/07/2011 18:55 Zemlja nije dodeljena ,,madjarskim doseljenicima`` vec SRBIMA optantima iz Madjarske, koji su 1921. god dosli na poziv Aleksandra Karadjordjevica. Postovani autore pripazite kad pisete ovakve clanke. Nije vas svejedno... A uostalom ako je bio toliko veliki gospodin, pravoslavac i Srbin onda mislim da mu nije tesko palo sto je mogao doduse ne bas samoinicijativno da pomogne sunarodnicima u nevolji! :) Kada putnik namernik u nepreglednoj vojvođanskoj ravnici najpre ugleda dvorac „Fantast` koji se nalazi nedaleko od Bečeja, odmah je jasno da je zalutao na jedan od starih poseda koji kriju sudbine mnogih porodica, uspone, padove, mržnje i ljubavi. Jedna od njih bili su i Dunđerski koji su početkom 19. veka došli iz Hercegovine u Vojvodinu koja je tada pripadala Austrougarskoj. Bogdan Dunđerski bio je, bez sumnje, najzanimljivija ličnost pomenute porodice i vlasnik čuvenog dvorca, danas poznatog kao „Fantast` koji je u tom vremenu, odslikavao svu njegovu moć i bogatstvo. Nikada se nije ženio i imao je tri velike ljubavi, žene, konje i vino. Bio je jedan od retkih ljudi koji je uspeo da ostvari svoje snove sagradivši dvorac iz mašte. Priča o boemu, veleposedniku Bogdanu Dunđerskom, živi još samo u priči kustosa Maje Dekanić koja svakodnevno vodi turiste u razgledanje ovog zdanja. Jedino su zidovi i vrata ostali autentični u dvorcu. Od raskošnog nameštaja, umetničkih slika i nakita nije ostalo ništa. Nakon oslobođenja 1945. godine, u nepoznatom pravcu su odneti tepisi, kristalni lusteri, srebrnina, a u dvorac su, namerno ili ne, puštene ovce. Tako je pod i deo zida bio potpuno uništen. Bogdan Dunđerski je drugovao sa Urošem Predićem i kad je odlučio da na svom imanju podigne kapelu Sv. Đorđa, jer je saznao da se nekada na tom prostoru nalazila crkva, Prediću je poverio da oslika ikonostas. Imao je samo jedan uslov, da Bogorodica dobije Marin lik. Turisti koji danas posete kapelu mogu da se dive radu visoke umetničke vrednosti. Na tom mestu Bogdan Dunđerski je i sahranjen, 1943. godine. U posleratnim godinama crkvi je bila namenjena sudbina električne centrale, ali je Uroš Predić uputio jedno značajno pismo Moši Pijade nakon čega je crkveno zdanje bilo „samo` zaključano. Danas je kapela ponovo osveštana. U njoj se organizuju krštenja, a ovo romantično mesto daje poseban ton brojnim venčanjima. Više od polovine celokupnog imanja zauzimala je ergela koja je pre rata brojala oko 1.400 rasnih konja. Po oslobođenju, preostali konji prodati su Italijanima po klaničnoj ceni. Danas se na imanju nalazi oko 80 grla u šest konjušnica, a postoji i staza za trening galopera. Mogu se videti i čuvena grla kao što su „Remedi for lav` što u prevodu znači „Lek za ljubav` zatim Jalna i Best Vetprom. Na ergeli se može videti i grob čuvenog konja Inkvizitora, naslednika inače najtrofejnijeg pastuva, Kazanove, koji je, kako kažu, umro slatkom smrću, prilikom skoka na kobilu. Za ljubitelje ovih plemenitih životinja organizovana je škola jahanja. Danas je dvorac, renoviran u luksuzni hotel, dolaze brojni domaći i strani turisti. Hotelske sobe u su smeštene u glavnu kulu. Objekat je otvorenog tipa i ima vrlo bogatu turističku ponudu. U prostranom parku francusko engleskog tipa nalaze se brojne staze za šetnju, teniski tereni, a radi se i na uređenju obližnjeg jezera. Dvorac je spomenik kulture od velikog značaja. Poput nekog monolita iz snova, ili čednosti koja se propinje, Fantast kao da je posvećen oblacima. Ono što najviše čudi i privlači pažnju, nije očuvanost parka i glavne zgrade, no ikona Stefana Prvovenčanog koja se nalazi na oltaru u kapeli Bogdana Dunđerskog. U ovoj kapeli, koju je čitavu oslikao Uroš Predić, nalazi se Bogdanov grob i ikona koja u svom desnom donjem uglu ima srebrni otisak nečijih usana. Ovaj otisak je primećen još na prvu godišnjicu Bogdanove smrti i čini se da je svakom narednom godinom taj trag postajao vidljiviji i sve svetliji. Kao da je neko mekotu svojih usana, svake godine iz zahvalnosti prinosio pred noge prelepom svecu. Kome te usne pripadaju? Može samo da se nagađa... Svake godine na Preobraženje, Sveti Stefan Prvovenčani dopušta vilovitoj duši Bogdana Dunđerskog da uzjaše senku svoga mrtvoga konja Inkvizitora i da obiđe svoje nekadašnje imanje. Ovaj čudni par prvo obilazi Inkvizitorov grob. Duša se naslanja na spomenik i osluškuje rzanje umrlog, dok Inkvizitorova senka odlazi da oseti miris sena i znoj živih konja. Konji ne vide ništa ali se neki čudan nemir uvlači u njih. Osećaju prisustvo velikog i dalekog oca, pa se zbijaju u gomile. Dok je senka Inkvizitora među svojima, Bogdanova duša obilazi kapelu, da bi pozdravila mesto gde joj se nalazi telo. Ponese po koji cvet da ljudi ne zamere, proveri da li se kapela održava, prinese se ikoni svetog Stefana na oltaru i preda se uspomenama... Ovde je sve u znaku konja - Ergela, Inkvizitorov grob, pa i sam zamak je dobio ime po konju Fantastu. Pa ipak, oličenje ovoga zamka je stari čuvar ergele, koga je još Bogdan doveo za života. Već više niko ne pokušava da mu odredi godine, ali mu svi priznaju magičnu moć nad konjima. Kažu da poznaje nemušti jezik i tajnu spravljanja trava koje će konje učiniti još plodnijima. Sem Bogdana je još jedino on smeo da uzjaše Inkvizitora i čini se da je od ljudi u Fantastu jedino on osećao dolazak dva čudna gosta na „Preobraženje`. On održava Inkvizitorov grob i vrlo često se može videti, kako naslonjen na spomenik konja, sa nekim razgovara. Veterinar iz Bečeja je pričao, kako je pre nekoliko godina jedan „dvogodac` slomio prednju levu nogu. Kada ga je pregledao, odlučio je da mu da injekciju ne bi li životinji skratio muke. Prišao mu je Andrija (kako zovu starog čuvara Ergele) i rekao mu: „Odlazi! Sok od Jagorčevine, pun mesec i dolazak konja - kneza na preobraženje, doneće isceljenje`. Veterinar je otišao i kada je slučajno došao nakon nekoliko nedelja („Preobraženje` je već bilo prošlo) video je otpisanog dvogodca kako trči u manježu. No, to je pripisao slučajnosti. Nakon što se zahvali Svetome Stefanu i u mislima pomiluje sve mrtve i žive, znane i neznane konje, duša Bogdana Dunđerskog se penje na najvišu kulu odakle je nekada puštala sokole. Tamo jedno vreme stoji, osluškujući ravnicu i nebesa, ne bi li odnekle čula lepet krila. No; svuda je tišina. Lepet se zaledio u nekim davnim košavama i duša sokolar nastavlja obilazak Fantasta, jer uskoro će noć; a do iduće godine ima puno. Treba baciti još jedan pogled na konje. Još uvek su čistokrvni, pa se i sa da duša sa ponosom nada, baš kao i onda kada je bila u Bogdanovom telu Sada više ove konje ne jašu vlastelini, ali se još uvek negde u njihovim grivama zadržalo milovanje gazda i radost pobednika. Ržu sigurno njuše Inkvizitorovu senku. Još jedno kratko vreme ostaju razdvojeni senka plodnoga konja i duša velikog čoveka. Senka poslednji put pogleda zamak, a duša je tada priziva metalnim ehom lava u vrtu. Nad „Preobraženjem` će uskoro veče. Tišina lagano opipava belinu Fantasta. Negde se začuje krik. Da li je to kliktanje sokola koje se ipak vratilo iz neke davne košave, ili je paun u vrtu. Da li to pozdravlja čudne goste koji odlaze, ili nekoga žali? Da nije Inkvizitor zgazio cvet u vrtu? A, možda se i nije desilo ništa. Da, sigurno se nije desilo ništa. Jednostavno se paun rastužio od beline i samoće. Noć. Pri punom mesecu, na sredini pustoga manježa, sedi konjušar Andrija i pokušava da sa svojih usana skine boju koja mu je ostala kada je celivao ikonu Svetog Stefana. (legenda preuzeta iz knjige `SNOVI ZATRAVLjENIH KULA` Milana Belegišanina)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Filozofski rečnik (Dictionnaire philosophique) je enciklopedijski rečnik koji je objavio Volter 1764. godine. Alfabetno organizovani članci često kritikuju katoličku crkvu, judaizam, islam, i druge institucije. Prvo izdanje, objavljeno u junu 1764, nosilo je naslov Dictionnaire philosophique portatif. Ono je imalo 344 strana i sastojalo se od 73 članaka. Kasnije verzije su proširene u dva toma i obuhvatale su 120 članaka. Prva izdanja je anonimno objavio Gabriel Graset u Ženevi. Zbog provokativnog sadržaja Rečnika, Volter je izabrao Groseta umesto svog uobičajenog izdavača da bi osigurao svoju anonimnost. Bilo je više izdanja i reprinta Rečnika tokom Volterovog života, ali su samo četiri od njih sadržala dodatke i modifikacije. Jedan drugi rad objavljen 1770. godine, Questions sur l`Encyclopédie, koji sadrži preoblikovane i izmenjene članke iz Francuske enciklopedije uređene u alfabetnom redosledu, naveo je mnoge editore da ga spoje sa Rečnikom (zajedno sa drugim manjim radovima) u jedinstveni opus. Rečnik je bio životni projekat za Voltera. On predstavlja kulminaciju njegovih gledišta o hrišćanstvu, Bogu, moralnosti i drugim temama. Fransoa Mari Arue (franc. François Marie Arouet; Pariz, 21. novembar 1694 — Pariz, 30. maj 1778), poznat pod književnim pseudonimom Volter (franc. Voltaire),[1] bio je francuski filozof, književnik i istoričar iz epohe prosvetiteljstva, čiji je bio najznačajniji predstavnik. Njegov filozofski stav je bila borba protiv religijskog fanatizma. Ove ideje je predstavio 1759. i pritom nabrojao zla i zločine koje stvara zvanična Crkva. Za Voltera, progres društva i civilizacije nije moguć bez tolerancije. Njegov veliki protivnik je bilo hrišćanstvo i Rimokatolička crkva. Protivnici su ga optuživali za podrivanje prestiža crkve, a time i monarhije, što vodi opštoj degradaciji morala. Volter je bio svestran i plodan pisac, koji je proizveo radove u skoro svakoj literarnoj formi, uključujući drame, poeme, novele, eseje, i istorijske i naučne radove. On je napisao više od 20.000 pisama i veliki broj knjiga i pamfleta.[2] On je bio otvoren zagovornik građanskih sloboda, uprkos rizika da se time stavljao pod udar strogih zakona o cenzuri tog vremena. Kao satirični polemičar, on je u svojim radovima često kritikovao netoleranciju, verske dogme i francuske institucije svog vremena. Fransoa Mari Arue je najmlađe i jedino preživelo od petoro dece Fransoa Aruea, pisara i blagajnika, i Marije Margarite Omar, poreklom iz plemićke porodice iz provincije Poatu.[3] Neke spekulacije okružuju Volterov datum rođenja, zato što je on tvrdio da je rođen 20. februara 1694. kao nelegalni sin plemića, Geren de Rošbrun ili Rokbrun.[4] Njegova dva starija brata — Armand-Fransoa i Robert — umrli su u ranom detinjstvu, i njegov preživeli brat Armand i sestra Margarita-Katrin su bili devet odnosno sedam godina stariji. [5] U porodici je imao nadimak „Zozo”. Volter je kršten 22. novembra 1694, u prisustvu Fransoa de Šatonefa i Marije Domard, supruge rođaka njegove majke, kao kumovima.[6] Kao mladić, pohađao je jezuitsku gimnaziju (1704–1711), gde je učio latinski, teologiju, i retoriku;[7] kasnije u životu je savladao italijanski, španski i engleski.[8] Počeo da studira pravo, koje je kasnije napustio. Do vremena kad je napustio školu, Volter je odlučio da želi da postane pisac, protiv želja svog oca, koji je želeo da on postane advokat.[9] Volter je pretvarajući se da radi u Parizu kao pomoćnik notara, provodio najveći deo svog vremena pišući poeziju. Kada je njegov otac saznao, on je poslao Voltera da studira pravo, ovog puta u Kanu u Normandiji. Međutim, mladić je nastavio da piše, stvarajući eseje i istorijske studije. Volterova duhovitost ga je učinila popularnim među nekim od aristokratskih porodica s kojima je družio. Godine 1713, njegov otac mu je našao sekretarski posao kod novog francuskog ambasadora u Holandiji, markiza Šatonefa, brata Volterovog kuma.[10] U Hagu, Volter se zaljubio u Katrin Olimp Dunoje (poznatu kao Pimpet), koja je bila francuski protestantski izbeglica.[10] Njihovu aferu, koja je smatrana skandaloznom, otkrio je Šatonef, te je Volter morao da se vrati za Francusku do kraja godine.[11] Volter je robijao u Bastilji od 16. maja 1717. do 15. aprila 1718. u ćeliji bez prozor.[12] Najveći deo Volterovog ranog života ze vezan za Pariz. Od rane mladosti, Volter je imao problema sa vlastima zbog kritikovanja vlade. Rezultat toga je da je dva puta bio osuđivan na zatvorske kazne i da je jednom bio u privremenom egzilu u Engleskoj. Jedan satirični stih, u kojem je Volter optužio reganta Filipa Orleanskog za incest sa svojom ćerkom, rezultirao je jedanaestomesečnim zatvaranjem u tamnici Bastilja.[13] Tu je napisao tragediju „Edip“, čije ga je prvo izvođenje proslavilo.[14] U periodu 1717—1726. u Parizu doživljava velike književne uspehe. Tim kričarskim i finansijskim uspesima uspostavio je svoju reputaciju.[15] Regant i kralj Džordž I dodelili su Volteru medalje kao znak njihove zahvalnosti.[16] Zbog intriga je proteran iz Francuske 1726, pa odlazi u Englesku gde provodi tri godine. Tu je proučavao političke i prirodne nauke, filozofiju i književnost. Zbog izdavanja svojih „Filozofskih pisama“ ponovo je proteran 1734, i sklanja se u Lorenu kod Markize de Šatele sa kojom je živeo 15 godina. Njih dvoje su sakupili ogromnu biblioteku i zajednički izvodili naučne eksperimente inspirisane radovima Isaka Njutna. Godine 1751. odlazi kod kralja Fridriha II u Potsdam, ali su se njihovi odnosi zaoštrili, tako da se 1753. naselio u Švajcarskoj. Sa preko 70 godina, u izbeglištvu daleko od Pariza, u dvorcu Fernej, pisao je članke u kojima se sam borio protiv religijske netolerancije. Stvorio je ogromnu reputaciju među prosvećenim elitame Evrope. Kada se vratio u Pariz 1778. narod ga je pozdravljao ovacijama: „Ovo je Don Kihot nesrećnih!“. Volter nije, za razliku od većine svojih savremenika, pristalica republike. On smatra da će se ideje prosvetiteljstva ostvariti nastojanjima prosvećenog dela vladajućih elita. Njegov ideal je umerena i liberalna monarhija.[17][18] Često je boravio na dvorovima vladara. Voleo je luksuz, bankete i zadovoljstva učene konverzacije, koju je, uz teatar, smatrao vrhunskim dostignućem društvenog života. Materijalno bogatstvo je za njega bila garancija slobode i nezavisnosti pisca. Kao vešt manipulator sa novcem i prijatelj uticajnih finansijera, uspeo je da sakupi bogatstvo od čije rente je živeo. Bio je hronično lošeg zdravlja, verovatno na psihosomatskoj osnovi, ali je zadržao energiju i svežinu duha sve do svoje smrti u 84. godini. Volter je, zajedno sa svojim suparnikom Žan Žakom Rusoom, smatran pretečom Francuske revolucije. Francuska republika ga i danas smatra oličenjem ideala laičke države. Adaptacija imena Volter Autor je adaptirao ime Volter 1718, nakon njegovog zatvaranja u Bastilji. Poreklo tog imena nije potpuno jasno. Pseudonim Volter, Fransoa Mari je stvorio 1718. anagramiranjem svog imena: Arue, Mlađi - AROUET L(e) J(eune), latinski AROVETLI.[19] Prema porodičnoj tradiciji među potomcima njegove sestre, on je bio poznat kao le petit volontaire („determinisani mališan”) kao dete, i on je uskrsnuo varijantu tog imena u svom odraslom životu.[20] Ovo ime isto tako preokreće slogove reči Airvault, rodnog grada njegove porodice u regionu Puatu.[21] Ričard Holms[22] podržava anagramatičku derivaciju imena, ali dodaje da bi pisac poput Voltera isto tako nameravao da ono saopštava konotacije brzine i smelosti. One dolaze iz asocijacija sa rečima kao što su voltige (akrobatika na trapezu ili konju), volte-face (okretanje radi suočavanja sa neprijateljom), i volatile (originalno, bilo koje krilato stvorenje). „Arue” nije bilo plemenito ime podobno njegovom rastućem ugledu, posebno imajući u vidu da se to ime rimuje sa à rouer („biti pretučen”) i roué („razvratan”). U pismu Žan-Batist Rusou u martu 1719, Volter na kraju piše da ako Ruso želi da mu napiše odgovor, on bi trebalo da adresira pismo na gospodina de Voltera. Objašnjenje je dato u postskriptumu: „J`ai été si malheureux sous le nom d`Arouet que j`en ai pris un autre surtout pour n`être plus confondu avec le poète Roi”, (Bio sam tako nezadovoljan imenom Arue, tako da sam uzeo drugo, prvenstveno da ne bih više bio zamenjivan za pesnika Rua.)[23] To se verovatno odnosi na Adene le Rua (franc. Adenes le Roi), jer je dvoglas oi u to vreme bio izgovaran poput modernog ouai, tako da postoji jasna sličnost sa Arouet, i to je moglo biti deo njegovog razloga. Poznato je da je Volter isto tako koristio bar 178 različitih književničkih pseudonima tokom svog života.[24] La Anrijada i Marijamna Volterov sledeći pozorišni komad, Artémire, sa radnjom smeštenom u antičkoj Makedoniji, otvoren je 15. februara 1720. To je bio neuspeh i samo su fragmenti teksta preživeli.[25] On se umesto toga okrenuo radu na epičkoj poemi o Anriju IV od Francuske koju je započeo početkom 1717.[26] Njegov zahtev za licencu za objavljivanje je odbijen, te se u avgustu 1722 Volter uputio na sever u potrazi za izdavačem izvan Francuske. Na putovanju ga je pratila njegova ljubavnica, Mari-Margarita de Rupelmond, koja je bila mlada udovica.[27] U Briselu se Volter sastajao sa Rusoom nekoliko dana, pre nego što je sa svojom ljubavnicom nastavio put na sever. Izdavač je na kraju obezbeđen u Hagu.[28] U Holandiji, Volter bio je pogođen i impresioniran otvarenošću i tolerancijom holandskog društva.[29] Po svom povratku u Francusku, on je obezbedio još jednog izdavača u Ruanu, koji se složio da objavi La Henriade u tajnosti.[30] Nakon što se Volter oporavio od jednomesečne infekcije boginjama u novembru 1723, prve kopije su prokrijumčarene u Pariz i distribuirane.[31] Dok je poema odmah bila uspešna, Volterov je novi pozorišni komad Mariamne doživeo neuspeh kad je prvi put predstava otvorena u martu 1724.[32] U znatnoj meri prerađena, predstava je ponovo otvorena u Comédie-Française u aprilu 1725, i ovog puta je imala mnogo bolji prijem.[32] Ona je bila među zabavnim aktivnostima pruženim u okviru venčanja Luja XV i Marije Lešćinske u septembru 1725.[32] Velika Britanija Početkom 1726, mladi francuski plemić, Ševalije de Rohan-Šabot, narugivao se Volteru zbog njegove promene imena, te mu je Volter odbrusio da će njegovo ime biti počastvovano, dok će Rohan obeščastiti svoje.[33] Razbesneli, de Rohan je organizovao da nekoliko nasilnika pretuku Voltera nekoliko dana kasnije.[34] Tražeći nadoknadu, obeštećenje ili osvetu, Volter je izazvao de Rohana na duel, ali je aristokratska familija de Rohan izdejstvovala da Volter bude uhapšen i zatvoren u Bastilju 17. aprila 1726, bez suđenja ili mogućnosti da odbrani sebe.[35][36] Strahujući od neograničene zatvorske kazne, Volter je predložio je da bude prognan u Englesku kao alternativna kazna, što su francuske vlasti prihvatile.[37] Dana 2. maja, on je pod pratnjom odveden iz Bastilje do Kalea, gde se ukrcao na brod za Britaniju.[38] Elémens de la philosophie de Neuton, 1738 U Engleskoj, Volter je živeo uglavnom u Vandsvortu. Jedan od njegovih poznanika je tamo bio Everard Fokener.[39] Od decembra 1727 do juna 1728 on je stanovao u Mejden Lejnu, Kovent Garden, lokaciji koja je sada obeležena plaketom, da bi bio blizo svog britanskog izdavača.[40] Volter je cirkulisao kroz englesko visoko društvo, sastajući se sa Aleksandrom Poupom, Džonom Gejom, Džonatanom Sviftom, damom Mari Vortli Montagju, Sarom, vojvodkinjom od Marlbora, i mnogim drugim članovima plemstva i kraljevske porodice.[41] Volterov egzil u Velikoj Britaniji je u velikoj meri uticao na njegova razmišljanja. On je bio intrigiran britanskom ustavnom monarhijom, koja je bila u kontrastu sa francuskim apsolutizmom, kao i velikom podrškom za slobodu govora i religije u toj zemlji.[42] Na njega su uticali pisci tog doba, a razvio je i interest za ranu englesku literaturu, posebno radove Šekspira, koji je još uvek bio relativno nepoznat u kontinentalnoj Evropi.[43] Uprkos isticanju njegovih odstupanja od neoklasičnih standarda, Volter je video Šekspira kao primer koji bi francuski pisci mogli da emuliraju, pošto je francuskoj drami, uprkos toga što je bila u većoj meri polirana, nedostajala akcija na sceni. Kasnije, međutim, kad je Šekspirov uticaj počeo da raste u Francuskoj, Volter je pokušao da uspostavi suprotan primer putem svojih vlastitih drama, ocrnjujući ono što je on smatrao šekspirovskim varvarizmom. Moguće je da je Volter bio prisutan na sahrani Isaka Njutna,[44] i upoznao Njutnovu nećaku, Katrin Barton.[40] Godine 1727, on je objavio dva eseja na englekom, Upon the Civil Wars of France, Extracted from Curious Manuscripts („Nakon građanskih ratova u Francuskoj, izvučeno iz zanimljivih rukopisa”), i Upon Epic Poetry of the European Nations, from Homer Down to Milton („O epskoj poeziji evropskih zemalja, od Homera do Miltona”).[40] Nakon dve i po godine u egzilu, Volter se vratio u Francusku, i nakon što je nekoliko meseci živeo u Djepu, vlasti su mu dozvolile da se vrati u Pariz.[45] Na jednoj večeri, francuski matematičar Šarl Mari de la Kondamin je predložio kupovinu lutrije koju je organizovala francuska vlada radi isplate dugova, i Volter se pridružio konzorcijumu, zarađujući oko milion livra.[46] On je pametno uložio novac i na osnovu toga uspeo da ubedi revizorsko veće da je bio dobrog ponašanja i da je sposoban da preuzme kontrolu nad kapitalnim nasleđem od svog oca kojim je do tada upravljao poverilački fond. Nakon toga je bio nesporno bogat.[47][48] Dalji uspesi su sledili, 1732. godine, sa njegovim dramskim komadom Zair, koji je kad je objavljen 1733. godine nosio posvetu Fokeneru koji je hvalio englesku slobodu i trgovinu.[49] U to vreme objavio je svoja gledišta o britanskim stavovima prema vladi, literaturi, religiji i nauci u kolekciji eseja u obliku pisama pod naslovom Pisma vezana za englesku naciju (London, 1733).[50] Godine 1734, ona su objavljena u Francuskoj kao Lettres philosophiques u Ruanu.[51][note 1] Zato što je izdavač objavio knjigu bez odobrenja kraljevskog cenzora i pošto je Volter smatrao britansku ustavnu monarhiju naprednijom i da su u njoj ljudskih prava više poštovana (posebno u pogledu religijske tolerancije) nego u Francuskoj, francusko izdanje Pisama uzrokovalo je ogromni skandal; knjiga je bila javno spaljivana i zabranjena, a Volter je bio prisiljen da ponovo napusti Pariz. Književna dela Od Volterovog literarnog dela danas su posebno značajna filozofska dela u prozi - priče i romani. Od njih su najpoznatiji roman „Kandid“ (Candide), „Filozofska pisma“ (Lettres philosophiques), „Filozofski rečnik“ (Dictionnaire philosophique) i njegovih 40.000 pisama, od kojih su 15.000 organizovana u 13 tomova „Plejada“ (la Pléiade). Njegova pozorišna dela je za Volterovog života videlo oko 2 miliona ljudi.[52] Pored drama, pisao je epske pesme i istorijska dela koja su ga učinila jednim od najpoznatijih francuskih književnika XVIII veka. Ovaj deo njegovog stvaralaštva je danas zanemaren. Malo je književnika koji su francuski jezik koristili tako dobro kao Volter; njegove rečenice su kratke i jednostavne, elegantne i uvek precizne. Volterov smeo osećaj za ironiju je legendaran....