Od Gaba do Marija: rodoslov hispanoameričkog buma nova knjiga Anhel Esteban, Ana Galjego Kujnas - Od Gaba do Marija Rodoslov hispanoameričkog buma. Dereta, 2016. godina, meki povez, latinica, 311 strana Nekorišćeno. Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Pecat! Atonski podvižnici devetnestog veka - Antonije Svetogorac ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA Žitija nekih svetogorskih monaha podvižnika prošlog, 19. veka, koja sada stoje pred vama, uzeta su uglavnom iz tri sledeća izvora: 1. ʺKazivanje o stranstvovanju i putovanjima po Rusiji, Moldaviji, Turskoj i Svetoj Zemlji monaha Partenijaʺ ‐ Moskva 1856. godine. Ovaj monah Partenije bio je postriženik Sv. Pantelejmonskog manastira Rusika, na Svetoj Gori. Kasnije je postao iguman Guslicskog manastira u Moskovskoj eparhiji; a upokojio se u Getsimanskom skitu blizu Trojico‐sergijevske lavre 1878. godine. 2. Zapisi monaha Pantelejmona. Postriženik istog tog manastira Rusika, upokojio se u zvanju arhimandrita Trojice‐kirenskog manastira, irkutske eparhije, 1888. godine. 3. Zapisi monaha Denasija, žitelja Rusika, gde se i upokojio 1928. Zapisi dvojice poslednjih skupljača ploda pustinjskih bašti delimično su bili i štampani na stranicama časopisa manastira Rusika ʺDušepoljezni sobesjednikʺ od 1889. do 1911. godine, a delimično su ostali u rukopisima. Budući da su svi ti radovi nedostupni većini ljubitelja nektara s cvetova svetogorske pustinje, došao sam na misao da ova svedočanstva sakupim i predložim za opštu korist i pouku, sećajući se pri tom reči velikog svetitelja Vasilija, arhiepiskopa Kesarije Kapadokijske: Budi revnitelj pravednicima, a njihovo žitije i dela piši u srcu svome! Jeromonah Antonije JEROMONAH ANTONIJE SVETOGORAC ATONSKI PODVIŽNICI DEVETNAESTOG VEKA POHVALA SVETOGORSKOM MONAŠTVU MONAHA PARTENIJA Želim da opišem bogatstvo Svete Gore ‐ neprolazno bogatstvo koje se čuva u njenim brdima i dubravama, u šumama i dolinama, tj. da opišem sluge Božje, podvižnike Atonske. Mnogo je Sveta Gora poslala Caru Nebeskom prepodobnih otaca, sveštenomučenika i mučenika, koji su u drevna vremena postradali od bezbožnih Arapa, Saracena i Turaka dok su je mnogo puta pustošili, bratiju mačem sekli, imanja pljačkali, a manastire rušili i ognju predavali. Zbog toga je za nas svetogorska starina često propadala. Poznato je samo to da su manastire zidali car Konstantin Veliki, i Veliki Teodosije, i carica Pulherija. Ali ko je u njima živeo i sa kakvim tipikom ‐ to je nepoznato, jer su sve zapise uništili Arapi. Mnoštvo monaha je postradalo i od ikonoboraca. Pošto je ikonoboračka jeres istrebljena, Sveta Gora je počela da cveta, i od tog vremena pa do danas o njoj imamo sigurnije podatke. Ona se posebno razvijala od 9. do 14. veka, a tad je mnogo stradala od Latina i od morskih razbojnika. Ali je car Andronik Paleolog tada obnovio Svetu Goru, popravio manastire, iako ne sve koji su ranije bili. O drevnim ocima je mnogo pisano u knjigama koje se nazivaju ʺPatericiʺ. Kada se učenik Grigorija Sinaita, koji je živeo u skitu Magule, molio Bogomateri, tražeći od Nje da mu pokaže koliko ima monaha koji se spasavaju na Svetoj Gori, javio mu se glas u noći, da izađe iz kelije i da pogleda na visoko brdo. On je izašao i nad brdom video gde stoji Carica Nebeska u neiskazivom svetlu, a oko Nje veliko mnoštvo ognjenih stubova. I javi mu se glas: ʺTo što vidiš beskrajno mnoštvo ognjenih stubova ‐ to su Atonski oci; i da možeš da izbrojiš zvezde nebeske, prebrojao bi i preminule atonske podvižnike; naposledak će ih biti još višeʺ. Sada želim da opišem svetogorski opštežiteljni život ‐ žive mrtvace, zemaljske anđele, i nebeske ljude koji podražavaju anđelski život, vojnike Cara Nebeskog. Kao što anđeli danonoćno služe Nebeskom Vladici, tako i ovi, predavši svoja tela zajedno s dušama svom predvodniku, ocu igumanu, i jedan drugom, Gospoda radi i carstva radi Nebeskoga, usvojili su reči Gospoda svoga Isusa Hrista koji je u Svetom Jevanđelju kazao: ʺAko hoće ko za mnom ići, neka se odrekne sebe, i uzme krst svoj, i za mnom ideʺ (Mt. 16, 24; Mk. 8, 34; Lk. 9, 23). Vojnici ovi delom ispuniše reči Hristove: potpuno odbaciše sebe, uzeše krst svoj tj. stradanja i idu tragom Isusa Hrista na goru Golgotu, da se raspnu za svet i do kraja umrtve svoje strasti, da se sahrane u grobu smirenja i da bestrašćem vaskrsnu u Hristu. Post poštuju svakodnevni, noću stoje na molitvi, a danju se nalaze na poslušanjima. Ovim trima dobrodeteljima dostižu Carstvo Nebesko: postom ukroćuju telo svoje i strasti, jer je utroba carica svih strasti; kada ubiješ caricu i sluge se razbeže. Poslušanjem čupaju i iskorenjuju strasti, postižu smirenje i predaju se smirenoumlju. Molitvom razgone sve uznemirujuće pomisli i sjedinjuju se sa samim Bogom. Ovi dobrovoljni stradalnici položili su veru kao čvrst temelj svog spasenja. Veruju svome Tvorcu da ih Car Nebeski neće lišiti mučeničke krune. Mučenici su trpeli rane, udarce i zatočenje, i na kraju smrt. I ovi beskrvni mučenici svakodnevno podnose muke odricanjem od sopstvene volje, i nose jaram ‐ poslušanje, post, molitvu, stajanje cele noći, bdenje, metanije. Što ne traže, to im daju; što ne žele, to im naređuju; kuda mole da idu, ne puštaju ih; kuda ne bi hteli, tamo ih šalju. I stalno vise na krstu ne pribijeni tamo mržnjom svojih mučitelja, nego svojom voljom. Pa još i zli mučitelj đavo neprestano protiv njih misleno vojuje, nagovara ih da siđu s krsta, navodi ih na štetne pomisli: tugu za svetom i svime što je u svetu, roditeljima i srodnicima, blagom i svim obmanama i lepotama ovog sveta. Još im lukavi neprijatelj đavo šapuće: siđi sa krsta, ne možeš se tako postiti, ne možeš nositi takvo poslušanje, izgubićeš svoje zdravlje; mlad si i život je tvoj dug, siđi sa krsta. Ko ovo ne primi, njega nagovara da izađe iz manastira, i da se udalji na podvig u pustinju, samo da bi ga odvojio od bratstva i odvojio od Bogom izabranog stada. Ali ovi duhovni vojnici pobeđuju lukavog savetnika: i sami sobom i molitvom; a ako sami ne mogu, onda o borbi objavljuju svom pastiru, ocu igumanu. Jer u svetogorskim opštežiteljnim manastirima postoji običaj da bratstvo svakodnevno ispoveda svoje pomisli i sva nagovaranja lukavog svom pastiru i predvodniku, ocu igumanu. A prema njemu imaju takvo poverenja da sve pomisli i sva nagovaranja daju njemu na uvid i razmatranje: kako on kaže tako i čine; i od njega primaju savet kao od samog Boga, i odlaze mirni. Zato đavo i sva njegova lukavstva i smicalice ostaju bez dejstva, i nemaju nikakve snage na savršene poslušnike. Pa i kad im dođe pomisao oni je kao konja uzmu za uzdu i povedu svome pastiru govoreći: ʺZašto mi dosađuješ? Ti znaš da ja nemam svoju volju i svoje rasuđivanje i da ne znam otkuda si: od Boga ili od đavola? Pođimo k mom pastiru, pa kako on rasudi.ʺ I bivaju mirni! U svaki čas i minut staraju se da sačuvaju čistu i neporočnu savest, kako pred Bogom tako i pred pastirom, ocem igumanom, i pred svim u Hristu bratstvom. Ovi živi mrtvaci su pogrebeni kao u grobu, u odricanju od svoje volje i svog rasuđivanja. Telom čine i obavljaju poslušanje, nose tegobe svog predvodnika i jedan drugoga, a umom i srcem uvek razgovaraju s Bogom ne prestajući da govore u umu: Gospode, Isuse Hriste, pomiluj me! Ovi vojnici Nebeskog Cara hode po oba puta monaškog života: poslušaljem u zajednici i molitvenim tihovanjem. Poslušanjem postižu smirenje i smirenoumlje, a tihovanjem se uspinju na najviši stepen ljubavi i bestrašća. Gde je tu gramzivost i ljubav prema zemaljskim stvarima? Gde zavist i mržnja? Gde slastoljublje i pijanstvo? Zaista tamo nema mesta ni jednoj jedinoj strasti, jer onaj ko dolazi u manastir i odlučuje se da živi u opštežiću, taj sav svoj posed, stvari, knjige i ikone daje zajednici. Svi ovi vojnici Cara Nebeskog, zavolevši Gospoda svoga svim srcem svojim, svom dušom svojom i svim umom svojim, ovi robovi Boga Višnjeg, ne rečju, nego delom, ispunjavaju reči svog Spasitelja: Ako neko doće meni i ne mrzi oca svojega, i mater, i ženu, i decu, i braću, i sestre, pa i život svoj, ne može biti moj učenik (Lk. 14,26). Na njima se ostvaruje Gospodnje obećanje: ʺI svaki, koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, imena moga radi, primiće sto puta onoliko, i naslediće život večniʺ (Mt. 19, 29). Ovi duhovni vojnici mogu smelo da kažu: mi sve to ostavismo i za tobom idosmo: šta će biti sa nama? I Gospod će im na poslednjem sudu odgovoriti: Hodite blagosloveni Oca mojega; primite Carstvo koje vam je pripremljeno (Mt. 25, 34). Ni u ovom veku ne ostavlja Gospod sluge svoje, koji mu sa verom i ljubavlju služe, nego im šalje razne utehe i nagrađuje ih raznim darovima Duha Svetoga. Mnogi su, preplivavši strasno i burno more, dostigli tišinu bestrašća. Video sam mnoge koji su svoj život proveli u opštežiću, u savršenom poslušanju i odricanju od svoje volje. Neki su za dvadeset, neki za trideset, a neki za četrdeset, pedeset i šezdeset godina, dostigli savršenstvo bestrašća, uspeli se na najviši stepenik ljubavi i nezlobivosti, i postali kao anđeli. Drugi su dostigli dubine smirenoumlja i krotosti. Oni koji su dostigli bestrašće primili su dar suza i ne mogu nikada da zadrže plač, jedno zbog svojih grehova, drugo zbog svoje bratije, ili zbog celog sveta (da Gospod celom svetu oprosti grehe). Drugi su dobili dar radosnih suza, i uvek plaču od radosti, jer mnogo vole Gospoda svoga, i osećaju Njegovu veliku milost i dobrotu prema ljudskom rodu; i zato što ih je udostojio da se udalje od ovog sujetnog i brigama ophrvanog sveta, i da dođu u tiho pristanište monaškog života. Neki su dobili dar proricanja, otkrovenja i viđenja, a drugi dar uznošenja uma Bogu, i ove darove otkrivaju samo svojim pastirima, duhovnim ocima, koji mogu da razlikuju istinu od prevare i kao iskusne vođe sve proveravaju smirenoumljem, pripisujući sve velikom čovekoljublju Gospodnjem i molitvama bratstva, a uvek zapovedaju opreznost pred lukavstvima našeg starog neprijatelja; jer se on pretvara u anđela svetlosti. Svakome duhovni oci daju pouku da neprestano priziva ime Gospoda Isusa Hrista, da traži Njegovu veliku milost, da plače zbog svojih grehova i da ne skriva nikakve pomisli ni darove. Ovi vojnici duha, živeći u telu, pobeđuju bestelesnog neprijatelja đavola; sve njegove zamke kidaju poslušanjem i smirenjem, i sve njegove obmane razotkrivaju, upravljajući se u svemu rasuđivanjem duhovnih otaca. Provodeći takav život i dobrodušno plivajući ovim žitejskim morem, oni dostižu mirno i bezbedno pristanište i prelaze u nebesku, večnu domovinu, gde nema ni bola, ni tuge, ni uzdisaja, gde je večni život. Kada se neko od njih razboli, odlazi u bolnicu, a ako ne može sam da ide onda ga vode i brinu se o njegovom zdravlju. Ni jedna mati oko svoje bolesne dece ne može tako da se trudi, koliko se duhovna braća staraju o bolesnima. I otac iguman dva puta na dan poseđuje bolesnike, za njih čita posebno pravilo, a pričešćuju se skoro svakodnevno. Za divljenje je da bolesnici na Svetoj Gori ne leže mnogo, nego ili brzo ozdravljaju, ili brzo odlaze u večni život, a umiru kao da tonu u san. Sve sam ovo govorio o ocima koji žive po manastirima ili blizu manastira. Ali na Svetoj Gori Atonskoj ima mnogo savršenih pustinožitelja, koji žive na neprohodnim mestima i u najdubljim pustinjama, po celom Atosu, u gorama i u dolinama i u provalijama, gde ljudi malo prolaze. Žive po pećinama. Odežda je na njima od starosti u ritama, i idu polugoli, a neki obrasli dlakom. Hrane se travama i zeljem, a neke hrani sam Bog. Od ljudi se kriju, malo se kome pokazuju. Dešava se da nađeš njihove kelije, ali da zatekneš i njih same, redak je slučaj. Neki monasi su tako našli jednoga i s njim razgovarali. Pitali su: ʺOdavno li živiš u pustinji, i odakle si došao?ʺ On im je odgovorio: ʺVama nije korisno da znate moj svetski život; možda samo to da sam svet ostavio u mladosti, došao ovamo na Svetu Goru, i tu živim već pedeset godina. Od toga sam deset proživeo u manastiru na poslušanju, a četrdeset u ovoj pustinji, a za to vreme nikoga od otaca nisam video, sem vas i moje bratije!ʺ Dalje su pitali: ʺA zar ti ovde u pustinji ne živiš sam?ʺ On je odgovorio: ʺNe, nas ovde ima četrdeset, koje Bog hrani!ʺ I još su ga pitali: ʺA kako ste živeli u vreme kada je Sveta Gora bila skoro razorena, i kada su svuda krstarili Turci i razbojnici?ʺ ʺNišta mi nismo ni videli ni čuli!ʺ Onda je, poklonivši se, krenuo u unutarnju pustinju. Godine 1844. monasi iz skita Kapsokalivija išli su kroz neprohodne pustinje gde su skupljali lekovite trave radi prodaje. Među njima je bio jedan Rus, monah David. On je pričao da su našli jednog pustinožitelja koji je već umro i ležao na zemlji, a na sebi nikakve odeće nije imao. Ne zna se da li je davno umro; jer telo njegovo uopšte nije trulilo, nego je naprotiv širilo miris. Oni su ga, otpojavši ga, sahranili, a da ime njegovo nisu saznali. 1846. godine, tri čoveka su išla na vrh Atosa pa su zašli i u pećinu u kojoj se spasavao prepodobni Petar Atonski, i videli su da neko u njoj živi, ali se nisu udostojili da sretnu i samog pustinjaka. Čuvši da idu ljudi, ovaj je izašao. Razgledali su sve što je imao: jednu ikonu, brojanice, posudu sa vodom i travu za hranu; hleba nije bilo; krevet je bio gola zemlja. Može se reći da Sveta Gora liči na košnicu; kao što u košnici ima mnogo pčelinjih gnezda, tako i na Atonu ima mnogo monaških kelija. Kao što u košnici neprestano zuje pčele, tako i na Atosu monasi danonoćno bruje izgovarajući psalme i duhovne pesme.

STANJE PREDMETA: Nova ali malo stradala od vlage. Zadnja korica malo zaprljana a listovi pri vrhu sa strane sa flekom od vlage (unutrašnjost netaknuta). OPIS: Zbornik Freemasonry in Southeast Europe from the 19th to the 21st Centuries (Slobodno zidarstvo u jugoistočnoj Evropi od 19. do 21. veka) proizašao je iz međunarodne naučne konferencije koju je organizovao Institut za evropske studije u saradnji sa RVLS, u Beogradu oktobra 2019, a povodom stogodišnjice Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca „Jugoslavija“. Ideja je bila da se okupe istaknuti stručnjaci koji će imati priliku da detaljno i kritički razgovaraju o dostignućima i neuspesima jugoslovenske masonerije, da analiziraju njen uticaj i doprinos razvoju društava jugoistočne Evrope kroz različita slobodnozidarska pregnuća u prethodna dva veka, ali i da se povede diskusija o širim pitanjima masonerije i njenog odnosa s civilnim društvom. Zbornik je napravljen s ciljem da ojača naučni pristup ovoj temi nasuprot različitim masonološkim, publicističkim i senzacionalističkim pristupima koji su pomutili uvid u ovu temu. Zbornik sadrži četiri dela. U prvom delu su predstavljena dva rada o međuratnim evropskim masonerijama (francuskoj i mađarskoj). Drugi deo govori o uticaju italijanske i ugarske masonerije na jugoistočnu Evropu. Treći deo bavi se srpskom i međuratnom jugoslovenskom masonerijom, a četvrti se bavi odnosom masonerije i društva. Zbornik je uredio prof. S. G. Marković, a u njemu su učestvovali: prof. Volfgang Šmale, dr Erik Beket Viver, prof. Fulvio Konti, prof. Atila Pok, dr Ljubinka Toševa Karpovič, prof. Slobodan G. Marković, prof. Mihailo Milinković, prof. Nemanja Radulović, dr Stanislav Sretenović, dr Matevž Košir i dr Miša Đurković. Zbornik su zajedno objavili Institut za evropske studije i Zepter Book World. NAPOMENA: Ostale predmete u mojoj ponudi možete proveriti preko sledećih linkova: - Kupindo: https://www.kupindo.com/Clan/Duduledu/SpisakPredmeta - Limundo: https://www.limundo.com/Clan/Duduledu

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor: Grejl Markus Izdavač: Gradac Godina: 2013 Broj strana: 418 Povez: mek Format: 23 x 17 cm Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz.

U dobrom stanju Preveo Gligorije Ernjakovic Izdavac - BIGZ, Beograd Godina - 1973. Broširani povez, format 20 cm, 62 str. Imanuel Kant (22. 4. 1724. – 12. 2. 1804.) nemački filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim delima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ.On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fihteom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: „do kritički period“ i „kritički period“. U do-kritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem sveta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu Opšta istorija prirode i teorija neba (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku predhodne filozofije (filozofije svojih predhodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća dela: Kritiku čistog uma, Kritiku praktičnog uma i Kritiku moći suđenja. x2

Nova, nekorišćena OD GABA DO MARIJA: RODOSLOV HISPANOAMERIČKOG BUMA Anhel Esteban, Ana Galjego Kujnas Od Gaba do Marija : rodoslov hispanoameričkog buma / Anhel Esteban, Ana Galjego Kujnas ; prevod sa španskog Jasmina Milenković Jedinstveni naslov De Gabo a Mario. srp Vrsta građe stručna monografija Ciljna grupa odrasli, opšte (lepa književnost) Jezik srpski Godina 2016 Izdanje 1. Deretino izd. Izdavanje i proizvodnja Beograd : Dereta, 2016 (Beograd : Dereta) Fizički opis 315 str. ; 21 cm Drugi autori - osoba Milenković, Jasmina, 1972- = Milenković, Jasmina, 1972- Biblioteka Posebna izdanja / [Dereta, Beograd] Napomene Slike Markesa i Ljose na prednjoj korici Prevod dela: De Gabo a Mario : La estirpe del boom / Ángel Esteban, Ana Gallego Cuiñas Tiraž 1.000 Bibliografija: str. 313-315. Predmetne odrednice Garsija Markes, Gabrijel, 1928-2014 Vargas Ljosa, Mario, 1936- Latinoamerička književnost -- Hispanoamerički bum -- 20v Garsija Markes G. Vargas Ljosa M. Esteban, Ángel, 1963- = Esteban, Anhel, 1963- Gallego Cuiñas, Ana = Galjego Kujnas, Ana Priča o „hispanoameričkom bumu” pre svega je priča o dva velika pisca, Markesu i Ljosi, koji su svoje blisko prijateljstvo okončali pesnicama i do kraja života se nisu pomirili. Oko njih se okupljala čitava plejada najtalentovanijih južnoameričkih i španskih autora tog doba – Kortasar, Fuentes, Karpentijer, Donoso, braća Gojtisolo, i svi oni su protagonisti ove uzbudljive knjige. Zajedno su slavili život i literaturu, pisali neke od najuzbudljivijih dela proteklog veka, menjali književnu istoriju, dobijali najveće nagrade, potpisivali milionske ugovore, zajedno posećivali književne festivale, konferencije i proslave, igrali karte u časovima dokolice, ali i vodili žučne intelektualne (i one druge) rasprave, pre svega o politici, Kastru i Kubanskoj revoluciji, koja je u jednom trenutku postala njihova jabuka razdora. Sve to će uskoro biti poznato kao „hispanoamerički bum”, eksplozija stvaralačke energije kakva nije viđena u istoriji Servantesovog jezika, čak ni u njegovom „zlatnom dobu”. gabrijel garsija markes, mario vargas ljosa, llosa, marquez

Grejl Markus, vrhunski ekspert za američku pop-rok kulturu, započeo je rad na ovoj knjizi fasciniran grupom Sex Pistols, tom „skandaloznom antimuzičkom grupom“ koja je nastala u Londonu 1975, i nestala u roku od dve godine, inicirajući pojavu pank supkulture i dovodeći do transformacije pop-rok muzike širom sveta. Studija „Tragovi karmina“ predstavlja pank kao pokretač istorije intelektualne avangarde XX veka. Za Markusa, pank je simbol same prirode XX veka... Autor - osoba Markus, Greil, 1945- Naslov Tragovi karmina : tajna istorija XX veka / Grejl Markus ; preveo s engleskog Dejan D. Marković Jedinstveni naslov Lipstick Traces. scc Vrsta građe knjiga Jezik srpski Godina 2012 Izdavanje i proizvodnja Čačak : Gradac K, 2012 (Beograd : Zuhra) Fizički opis 418 str. : ilustr. ; 23 cm Drugi autori - osoba Marković, Dejan D. ISBN 978-86-83507-87-0 (broš.) Napomene Prevod dela: Lipstick Traces / Greil Marcus Tiraž 500 Str. 7-10: Predgovor / Dejan D. Marković Bibliografija: str. 385-416. Predmetne odrednice Pank muzika -- 20v Potkultura -- 20v Umetnost -- Društvo -- 20v SADRŽAJ: PREDGOVOR PROLOG Verzija prva: POSLEDNJI KONCERT SEX PISTOLS-A Verzija druga: TAJNA ISTORIJA JEDNOG VREMENA KOJE JE PROŠLO - Lica - Legende slobode - Umetnost jučerašnjeg sloma - Slom jučerašnje umetnosti - Juriš na Notr Dam - Napad na Čarlija Čaplina - Tragovi karmina (na cigareti) U svojoj studiji „Tragovi karmina” Greil Markus napisao je svojevrsnu tajnu istoriju otpadnika i pobunjenika, koji su direktne preteče rokera i pankera. Markus pronalazi slične buntovnike kroz istoriju, a kao direktne prethodnike rokenrol i pank posvećenika on vidi katarsku sektu „čistih” iz XIII veka, heroje francuske revolucije iz XVIII veka, holandske provose i francuske situacioniste iz XX veka. Provosi su živeli u komunama izvan velikih gradova, propagirali slobodnu ljubav, ekologiju i biciklizam. Situacionisti su bili izuzetno kritični spram potrošačkog društva i veoma bliski Marksovim levičarskim idejama, preciznije, mnogo bliži idejama Trockog ili još više Albera Kamija. Piše: Dragan Ambrozić Najveća negacija Autor nekolicine najvažnijih knjiga o fenomenu rokenrola, po prvi put je preveden na srpski sa svojim najhrabrijim i najspekulativnijim delom, drugačijom vizijom bliske prošlosti Rođen 1945. u San Francisku, ali poreklom iz južnjačke jevrejske porodice (ne tako čest slučaj, osim u Montgomeriju, Alabama), Grejl Markus kao da se decenijama spremao za ulogu koju je preuzeo. Studije su bile zanimljive, ali je u Kaliforniji bogatoj otpadničkim i boemskim tradicijama, sredinom šezdesetih trajala jedna vrsta pop-kulturne pobune u kojoj je svako slobodouman tražio svoje mesto. U vremenima originalnog leta ljubavi 1967, Markus se dohvatio pisanja u žanru muzičke kritike, te je kao čudo od deteta vrlo brzo postao prvi urednik recenzija u `Rolling Stone`, najprestižnijem, i ako je to važno, najtiražnijem muzičkom magazinu u SAD. Od tad živi pokraj Berklija kao svedok koji i dalje boravi u svojim svedočanstvima. Njegov stil pisanja, kao i stvari koje je govorio, promenile su način na koji se razume rokenrol još početkom sedamdesetih, u vreme kad su se stidljivo promolili prvi akademski glasovi da nešto saopšte na ovu temu. TAJANSTVENI VOZ: Kad se 1975. pojavio sa knjigom „Tajanstveni voz“, njegovo pisanje bilo je ogromna inovacija u izražavanju o popularnoj muzici – naraslo na jeziku tadašnje kontrakulture, ono je zapljusnulo čitaoce sa puno strasnih, a ipak analitičkih tumačenja, stalno isprepletanih vrtoglavim digresijama i fusnotama, koje su često opčinjavale um toliko da se i sam autor pomalo zaboravljao u lepoti obrta i otvaranja novih mogućih značenja. Najvažnije od svega, on je uspeo u neočekivanom – da naučničku dimenziju probudi i održi kroz pesničko izlaganje, i obrnuto. Grejl je u naučno razmišljanje i izlaganje uveo ritam rokenrola, a oko rokenrola stvorio auru ozbiljnog razmišljanja o značenju svega što se pod tim imenom dešava. Njegovo najvažnije „otkriće` bilo je smeštanje roka kao pojave među druge značajne kulturne fenomene koji su nicali širom Amerike tokom XX veka, rad na razumevanju (zajedno sa čitaocima) njegovog porekla i pravca kretanja, i konačno prepoznavanje jedne matrice koja se stalno ponavlja kroz muziku i vreme, govoreći puno toga o samoj Americi i tamošnjem stanju duhova. Angažovana kulturna arheologija kojom se bavio otkrila je mnoge zaboravljene slojeve čije je nasleđe rokenrol pojačao do neslućenih dimenzija kroz masovne medije. Upravo je Markus stavio rokenrol u istorijsku perspektivu, dajući mu čvrstu prošlost, neizvesnu sadašnjost i izvesnu budućnost. NEPREVEDENO: Njegove tri najznačanije knjige svakako su „Tajanstveni voz“, „Tragovi karmina“ i „Nevidljiva republika“. Prva i treća još čekaju prevodioca na srpski, druga nam je upravo stigla u izdanju „Gradca` i prevodu Dejana D. Markovića. „Tajanstveni voz“ se pojavio 1975. i od tad se proučava kao najbolja dubinska spisateljska epopeja ka smislu rok muzike, što je Markusova stalna tema. „Predstave o Americi u rokenrol muzici`, kako je glasio podnaslov koji je više sakrivao nego otkrivao sadržaj knjige, zapravo su produžena zbirka eseja u kome – jednim namerno nekoherentnim stilom izlaganja, ali sa zanesenošću istraživača koji kopa po džungli – Markus pokušava da kroz nekoliko primera osvetli kako je pogled upućen na američko društvo iz rokenrola, zapravo izmenio društvo oko sebe ili mu bar dao mogućnost da se promeni. Primeri su Robert Džonson i Elvis Prisli, te Harmonika Frenk i Slaj Stoun, ali i Rendi Njumen, pa je izbor pogleda na Ameriku veliki i sveobuhvatan, prelazi rasne barijere i uglavnom otkriva kako su američki san i njegovo rušenje imali mnogo svojih slučajem ogorčenih, nenamerno ukletih pesnika, koji su kroz muziku napipali mogućnost transformacije sebe i društva. „Nevidljiva republika“, iz 1998, produžava tamo gde je „Tajanstveni voz“ stao – u pitanju je još jedna magična disperzivna studija, koja se u ovom slučaju bavi Bobom Dilanom i njegovim čuvenim odsustvom sa scene posle slavnih dana tokom kraja šezdesetih. Iza njegovog povlačenja na farmu i sviranja prastarih folk pesama sa prijateljima krilo se putovanje u sebe koje je zabeleženo i kasnije objavljeno na The Basement Tapes, epskom izdanju sa sastavom The Band. Markus se kao i obično samo naizgled bavi temom koju je izabrao – ovde nema ničeg od uobičajenog romantizovanja biografije, nabrajanja anegdota sa snimanja ili alkoholičarskih tračeva – on ovde ispituje ni manje ni više nego poreklo američke popularne kulture kao takve, odnosno američku kulturnu podsvest i poreklo mitova na tamošnjoj javnoj sceni. Pitanje zajedničkih mitova u XX veku ovde se razotkriva, i postaje otvoreno posle ove knjige koja zahvata duboko ka srednjovekovnom periodu da bi objasnila poreklo nekih motiva, smeštajući ih u kontekst uskovitlanih zbivanja s kraja šezdesetih. Markus se, ukratko, uvek bavio značenjem umetničkog čina u rokenrolu. U ova dva izdanja za tu svrhu je svojeručno skovao revoluciju u jeziku i pristupu pisanju o muzici, menjajući naše shvatanje kako se o njoj sme pisati, još pre nego što je postmodernizam postao reč kojom se svaka nelinearna naracija objašnjava. Ali njegov najveći poduhvat svakako je onaj koji ga je izvukao daleko izvan popularne muzike i opet vratio nazad, promenjenog. UPRAVO PREVEDENO: Kad se pojavila 1989, knjiga „Tragovi karmina“ je postala kulturna senzacija i prouzrokovala je promenu ugla gledanja pre svega na pank, kao značajnu pojavu u popularnoj kulturi, ali je pokrenula i lavinu interesovanja i za situacioniste – do tad pomalo zaboravljen neoavangardni umetnički pokret koji je od kraja pedesetih do sedamdesetih bio u samom središtu umetničke kritike društva, do te mere da je značajno oblikovao iznutra jezik pobune Maja 1968, prvo u Parizu, a potom i širom sveta. Gi Debor, njihov neprikosnoveni lider, našim čitaocima je dostupan samo kroz prevod „Društva spektakla“, programskog dela u kome su prvi put ocrtane krajnje granice spektakularizacije svakodnevice, radi povećanja potrošnje, kao i ograničenja pobune u takvim uslovima (koje danas živimo). Deborovo plediranje za potpuno odbacivanje rada i odavno predviđenih potrošačkih uloga u ime kreativnog življenja, i danas ima svoj jak naboj, a Grejlu Markusu pripada zasluga što je ovu eksplozivnu napravu vratio u žižu javnosti. „Tragovi karmina“ jeste istup od ogromnog značaja – kroz seriju veličanstveno neizmišljenih priča o ličnom činu apsolutne negacije kao fenomenu koji prati civilizaciju i neophodnom pretekstu za uzimanje slobode, knjiga je ustanovila da je hrabrost da se odbije jedini neupitan revolucionaran stav. Bez suvišnih ideoloških tumačenja, Markus kroz XX vek (uz digresije ka srednjem veku!) prati svekoliko nastojanje malih, običnih i zaboravljenih da kažu „ne` u situacijama u kojima osećaju kako se nešto duboko nemoralno dešava oko njih. Naravno, ovo je pre svega istorija izgubljenih umetničkih pokreta koji su sa one strane priznatog društvenog poretka govorili o mogućnosti da se nešto drugačije dešava u našim životima, često ne nudeći jasnu alternativu, nego isključivo najdublje egzistencijalno uznemirenje kao osnovu za moguću viziju drugačijeg. U centru pažnje je vratolomna studija o vezi dade i panka, veza koja je svim savremenicima koje je to uopšte zanimalo, a bilo ih je malo, morala izgledati kao uverljiva, mada fizički nemoguća – no Markus je u situacionistima otkrio izgubljenu kariku, tanak most kroz vreme koji ih je povezivao. Glavno otkriće Markusove avanturističke analize i jeste bilo otkrivanje novog značaja umetničkog pokreta situacionizma koji je uveo anarhoidnu pobunu u svet popularne kulture i dao joj jezik, ne gubeći subverzivnu sadržinu. I dok je sa dadaizmom sve jasno (te su storije o svesnim otpadnicima od nasilne politike evropskih sila u vreme Prvog rata koji su se okupili u Cirihu, i ovde napunile mnoge stranice), u novoj perspektivi se ispostavilo da je njegov pravi naslednik – pre nego međuratni nadrealizam – zapravo bio situacionizam, dosta posle Drugog svetskog rata. Ovaj pokret je sam po sebi bio naslednik letrizma, a ova dva, srodna, ali udaljena pokreta, nastala su na Levoj obali Sene, u posleratnom miljeu studenata, besposličara i umetnika bez karijere. Letrizam je počeo da se probija do javnosti jednim skandaloznim ekscesom tokom večeri posvećene Tristanu Cari, kada su letristi simbolično ubili svog dadaističkog oca, dok je situacionizam iznikao iz jednog letrističkog krila, osvešćen naglim udarima masovne kulture. Na sličan način, Debor je morao u svojim programskim filmovima da simbolički eliminiše Isidora Isua, lidera letrista, ne bi li stupio na veliku pozornicu na kojoj je umetnost bila jedini projekat menjanja društva vredan pažnje. U sledećoj fazi, situacionisti su krajem šezdesetih uticajna sveevropska umetničko-intelektualna grupacija, koja duboko iza javne scene inspiriše na pobunu koja u sebe uključuje sredstva popularne kulture, i, uopšte, koristi se jezikom potrošačkog društva da ga izvrne i da mu novi, oslobodilački smisao. Danas tako uobičajene majice sa porukama na grudima, upravo su na taj način nastale, kao i obrtanje konfekcijske garderobe i prikačinjanje zihernadli, koje potom zatičemo na pankerima po londonskim ulicama, a sve zahvaljujući činjenici da su dve osobe koje su panku dale grafički izgled – Malkolm Meklaren i Džimi Rid – bili deo engleskog situacionističkog miljea. Najbolji delovi knjige su oni koji se tiču ranih doživljaja panka od strane javnosti i opisi njegovih prvobitnih, anonimnih dana provedenih u totalnom siromaštvu i uličnoj neobaveznosti. Po uzbudljivoj proživljenosti oni su u knjizi podudarni s poglavljima u kojima su opisani rani počeci letrista i situacionista u godinama posle Drugog svetskog rata. Markus se nijednog trenutka ne suzdržava da stvari ostavi samo na nagoveštajima i da sugeriše umesto da tvrdi, ostavljajući nam da sami sebe uverimo da ove veze postoje, jer čvrstih dokaza osim ljudskih sećanja nema. Posle ekstenzivnih istraživanja i susreta sa preživelim dadaistima, situacionistima i pankerima, Markus je zaključio da je potreba za potpunom negacijom fenomen koji stalno prati naše kulise civilizovanosti. Razni potražioci apsolutne slobode kao takve, slede društvo i povremeno njihov glas dopire do svih, menjajući način na koji gledamo stvari oko sebe. „Tragovi karmina“ su knjiga koju možemo posmatrati i kao definitivnu studiju primera kako umetnost menja svet i šta je za to potrebno. Umetnost, pravilno shvaćena, donosi sa sobom svakodnevnu revoluciju stalne promene sebe, a onda i društva. Suprotno ideološkim umotvorinama, svet vredi menjati samo kad nam padne na pamet, usput i jedino kroz sebe. „U društvu koje je ukinulo avanturu, jedina preostala avantura je ukinuti društvo` – danas ovaj izazovni situacionistički slogan zvuči tako prirodno, kao jedini mogući izlaz. pank muzika, punk, situacionisti, Sex Pistols, situacionistička internacionala, dada, dadaizam, anarhija, anarhizam MG110 (M)

Šumska vegetacija i fitocenoze Fruške Gore *6451*12-2022 Milorad Janković, Vojislav Mišić Autor-i izdavač: Matica Srpska Novi Sad - Odeljenje za prirodne nauke.1980.g Povez broš,ćirilica,191.strana,ilustrovana, format: 24 cm, težina 350.grama stanje: vrlo očuvano.-nema ispisivanja Na prostoru uže zone Nacionalnog parka raste oko 1000 vrsta biljaka, a njihov ukupan broj, zajedno sa biljkama na prostoru zaštitne zone, prelazi cifru od 1500 vrsta. Ovako velikom raznovrsnošću Fruška gora može da se poredi sa mnogo većim i višljim planinama u Srbiji. Papratnjače su zastupljene sa 15 rodova. Do sada je ukupno zabeleženo 32 predstavnika ove grupe biljaka, od kojih se 6 nalaze na listi prirodnih retkosti Srbije.Na Fruškoj gori je najveća koncentracija lipove šume u Evropi. Oko 700 vrsta lekovitog bilja raste na ovoj planini. Fruška gora je poznata po prisustvu velikog broja (oko 700) lekovitih biljaka. Veći deo njih su autohtone, “divlje” vrste, a manji deo su alohtone, gajene biljke. Fruška Gora, šume, šuma, bukva, grab, kitnjakove šume sa festukom, festuka, sladun, cer, floristički sastav, lipa...1000 vrsta biljaka, U poslednja dva veka na području Fruške gore je pronađena brojna fosilna flora, u koju spadaju palme, razne vrste čempresa, sekvoja, lovor i druge vrste koje su nekada činile vegetaciju, na osnovu čega je rekonstruisan tok prirodnih promena u poslednjih 200 miliona godina pa sve do danas.

Мосе Јоргенсен: ШКОЛА КОЈУ СУ ОСНОВАЛИ УЧЕНИЦИ (Експериментална гимназија у Ослу) Издавачи: БИГЗ/ ХХ век, Београд, 1977.год. Меки повез, 210 страна, латиница. Сасвим пристојно очувано. Изузетно важна књига, сасвим у нивоу са `Слободном децом Самерхила`, а нажалост много мање позната. `Два норвешка гимназијалца, Јун Лун Хансен и Кнут БУ Ћелан, незадовољни гимназијом коју су похађали, прекинули су школовање после првог разреда. Знајући да су традиционалном гимназијом незадовољни и многи други ученици, подстакнути педагошким идејама Платона, Русоа, А.С.Нила и Норвежанина Улава Стурсејна, дошли су на замисао да покрену иницијативу за оснивање једне гимназије новог типа, где ће ученици и професори имати иста права, где меће бити оцена ни обавезног присуствовања настави, где ће ученици и професори заједно утврђивати наставни програм, технилу и план рада, где ће бити `више места за индивидуалност,развој, толеранцију и конструктивност.` Захваљујући њиховој иницијативи, прихваћеној од стране многих ученика, њихових родитеља и наставника, основана је 1966. Експериментална гимназија у Ослу. Ово је књига о настанку, развоју и перспективама ове необичне школе и о проблемима демократског, антиауторитарног и креативног образовања. Њен аутор, Мосе Јоргенсен, била је први управник Експерименталне гимназије у Ослу.`

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija....

Beograd, 2016. četvrtasti format, 145 strana, ilustrovano. Odlično očuvana knjiga, bez nekih mana. Knjiga Dejana Čavića govori o glumačkoj umetnosti u određenom vremenskom periodu, putem iscrpne analize promena u načinu glumljenja pojedinih umetnika. Uzimajući za primer dva velika i istovremeno potpuno različita glumca (Zorana Radmilovića i Danila Batu Stojkovića) Čavić uspostavlja osnovni pravac svoje analize. On će nam govoriti o glumi kao igri i glumi kao igranju. U drugom poglavlju izdiferenciran je pojam urbane glume nasuprot folklornoj ili ruralnoj, koja je bila do sredine dvadesetog veka uobičajena. Takav, nov način igre u pozorištu utemeljio se u Ateljeu 212 prateći sa izvesnim zakašnjenjem modernu u ostalim granama umetnosti. Rodonačelnik novog savremenog stila bio je reditelj Bojan Stupica, zajedno sa predvodnicima, glumcima Pavlom Minčićem, Rahelom Ferari, Radetom Markovićem, Ljubom Tadićem. Geneza moderne vodi put od predstave Arsenik i stare čipke do Kralja Ibija, od Raše Plaovića do Huga Klajna. U poglavlju o revolucionarnim glumcima u srpskom pozorištu dvadesetog veka analizirani su Raša Plaović, Branko Pleša, Zoran Radmilović. Sledi poglavlje o pokretačima novog pravca unutar Ateljea 212 među kojima se govori o Miri Trailović, Ljubomiru Draškiću, Zoranu Ratkoviću, Jovanu Ćirilovu, Borislavu Mihajloviću-Mihizu i Danilu Kišu. Zatim se u knjizi govori o anglosaksonskim uticajima i najzad o drugoj generaciji glumaca koji nastavljaju razvijanje modernog, kolektivnog načina glume. Dejan Čavić napisao je dragoceno štivo koje uplivava u tajne zanata i umetnosti glume, kakvo je retko ko mogao da napiše. Ovo svedočanstvo ima vrednost dokumenta na koji će se oslanjati buduće generacije glumaca i glumačkih pedagoga, jer je to prva knjiga koja nas upućuje u tajne moderne srpske glume ponikle u Ateljeu 212, dajući nam duboki uvid u uzroke nastanka i imenujući fenomene. Ivana Dimić Atelje 212 je jedino naše pozorište druge polovine prošlog veka u kome je napravljen kolektivni revolucionarni prevrat u glumačkoj igri. Posebno zahvaljujući glumcima snažne individualnosti, predvodnicima u pravom smislu reči. Šta je ostalo? Ostalo je živo sećanje na te uzbudljive dane, odrastanje, na taj još uvek živ stil ozbiljna, opuštena a dejstvena, nenametljiva a sugestivna (nikada sugestibilna), sangvinična i melanholična, igra uvek prirodna, od razigrane i improvizovane do disciplinovane i striktno podvrgnute rediteljevoj zamisli predstave, igra u kojoj se glumci uvlače katkad pod kožu lika koji igraju, a katkad izvlače iz svoje sopstvene kože – igra u kojoj se glumci igraju. ma sob

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Martin Buber (hebr. מרטין בובר; Beč, 8. februar 1878 — Jerusalim, 13. jun 1965) je bio jevrejski religiozni filozof i teolog.[1][2][3] Rođen je u Beču gde je doktorirao 1900. godine, i odigrao značajnu ulogu u Cionističkom pokretu kome se pridružio 1898. godine. Posvetio se izučavanju religije. U kasidizmu je video način aktivnog misticizma i posvećivanja u svakodnevnom životu. Bio je urednik periodičnog jevrejskog časopisa za nemačko govorno područje. Godine 1923. postao je profesor na Univerzitetu u Frankfurtu gde je predavao jevrejsku teologiju i etiku. Dolaskom Hitlera na vlast odlazi u Jerusalim gde nastavlja profesorski rad. Njegovi najznačajniji radovi su: Die Legende des Baalschem (1908); Vom Geist des Judentums (1916); Die Schrift (1925); Konigtum Gottes (1932). Najveći uticaj ostavilo je njegovo kratko delo “Ich und Du”, i to ne samo na široku čitalačku publiku, već i na nemačke protestantske teologe i novije engleske mislioce. Deset puta je bio nominovan za Nobelovu nagradu za književnost, a sedam puta za Nobelovu nagradu za mir.[4] Biografija Martin (hebrejsko ime: מָרְדֳּכַי, Mordechai) Buber je rođen u Beču u pravoslavnoj jevrejskoj porodici. Buber je bio direktni potomak rabina iz 16. veka Mejra Kacenelenbogena, poznatog kao Maharam (מהר`ם), hebrejski akronim za „Naš učitelj, rabin, rabin Mejr“, iz Padove. Karl Marks je još jedan značajan rođak.[5] Posle razvoda roditelja kada je imao tri godine, odgajao ga je deda u Lavovu.[5] Njegov deda, Solomon Buber, bio je proučavalac midraša i rabinske književnosti. Kod kuće je Buber govorio jidiš i nemački jezik. Godine 1892, Buber se vratio u očevu kuću u Lembergu, današnjem Lavovu, u Ukrajini. Uprkos Buberovoj navodnoj povezanosti sa Davidovom lozom kao potomkom Kacenelenbogena, lična religiozna kriza ga je navela da raskine sa jevrejskim verskim običajima. Počeo je da čita Imanuela Kanta, Sorena Kjerkegora i Fridriha Ničea.[6] Poslednja dva su ga posebno inspirisala da nastavi studije filozofije. Godine 1896, Buber odlazi na studije u Beč (filozofija, istorija umetnosti, germanistika, filologija). Godine 1898, pridružio se cionističkom pokretu, učestvujući na kongresima i organizacionom radu. Godine 1899, dok je studirao u Cirihu, Buber je upoznao svoju buduću suprugu Paulu Vinkler, „briljantnu katoličku spisateljicu iz bavarske seljačke porodice“[7] koja je 1901. napustila katoličku crkvu i 1907. prešla u judaizam.[8] Buber je u početku podržavao i slavio Veliki rat kao „svetsku istorijsku misiju“ Nemačke zajedno sa jevrejskim intelektualcima da civilizuju Bliski istok..[9] Neki istraživači veruju da je, dok je bio u Beču tokom i posle Prvog svetskog rata, bio pod uticajem spisa Jakoba L. Morena, posebno upotrebe termina „susret“.[10][11] Buber je bio vegetarijanac.[12] Glavne teme Buberov evokativan, ponekad poetski stil pisanja obeležio je glavne teme u njegovom delu: prepričavanje hasidskih i kineskih priča, biblijski komentari i metafizički dijalog. Kulturni cionista, Buber je bio aktivan u jevrejskim i obrazovnim zajednicama Nemačke i Izraela.[13] Takođe je bio uporni pristalica dvonacionalnog rešenja u Palestini, a nakon uspostavljanja jevrejske države Izrael, regionalne federacije Izraela i arapskih država. Njegov uticaj se proteže širom humanističkih nauka, posebno u oblastima socijalne psihologije, socijalne filozofije i religioznog egzistencijalizma.[14] Buberov stav prema cionizmu bio je vezan za njegovu želju da promoviše viziju „hebrejskog humanizma“.[15] Prema Lorensu J. Silberštajnu, terminologija „hebrejskog humanizma“ je skovana da „razlikuje [Buberov] oblik nacionalizma od onog zvaničnog cionističkog pokreta“ i da ukaže na to kako je „izraelski problem bio samo poseban oblik univerzalnog ljudskog problema. Prema tome, zadatak Izraela kao posebne nacije bio je neumitno povezan sa zadatkom čovečanstva uopšte“.[16] Cionistički pogledi Pristupajući cionizmu sa svoje lične tačke gledišta, Buber se nije složio sa Teodorom Herclom o političkom i kulturnom pravcu cionizma. Hercl nije zamišljao cionizam kao pokret sa verskim ciljevima. Nasuprot tome, Buber je verovao da je potencijal cionizma za društveno i duhovno bogaćenje. Na primer, Buber je tvrdio da će nakon formiranja izraelske države biti potrebne reforme judaizma: „Potreban nam je neko ko bi učinio za judaizam ono što je papa Jovan XXIII učinio za katoličku crkvu“.[17] Hercl i Buber bi nastavili, uz međusobno poštovanje i neslaganje, da rade na svojim ciljevima do kraja života. Godine 1902. Buber je postao urednik nedeljnika Die Welt, centralnog organa cionističkog pokreta. Međutim, godinu dana kasnije uključio se u jevrejski hasidski pokret. Buber se divio kako su hasidske zajednice aktuelizovale svoju religiju u svakodnevnom životu i kulturi. Za razliku od užurbanih cionističkih organizacija, koje su uvek razmišljale o političkim problemima, hasidimi su bili fokusirani na vrednosti za koje se Buber dugo zalagao da ih cionizam usvoji. Godine 1904. povukao se iz većeg dela svog cionističkog organizacionog rada i posvetio se proučavanju i pisanju. Te godine je objavio svoju tezu Beiträge zur Geschichte des Individuationsproblems o Jakobu Bemeu i Nikolasu Kuzanu.[18] Početkom 1920-ih, Martin Buber je počeo da se zalaže za dvonacionalnu jevrejsko-arapsku državu, navodeći da jevrejski narod treba da proglasi „svoju želju da živi u miru i bratstvu sa arapskim narodom, i da razvije zajedničku domovinu u republiku u kojoj oba naroda imaće mogućnost slobodnog razvoja“.[19] Buber je odbacio ideju cionizma kao samo još jednog nacionalnog pokreta, i umesto toga je želeo da vidi stvaranje društva za uzor; društva koje, kako je rekao, neće biti okarakterisano jevrejskom dominacijom nad Arapima. Bilo je neophodno da cionistički pokret postigne konsenzus sa Arapima čak i po cenu da Jevreji ostanu manjina u zemlji. Godine 1925. učestvovao je u stvaranju organizacije Brit Šalom (Zavet mira), koja se zalagala za stvaranje dvonacionalne države, i do kraja života se nadao i verovao da će Jevreji i Arapi jednog dana živeti u mir u zajedničkom narodu. Godine 1942, saosnivao je stranku Ihud, koja se zalagala za binacionalistički program. Ipak, bio je povezan višedecenijskim prijateljstvom sa cionistima i filozofima kao što su Hajm Vajcman, Maks Brod, Hugo Bergman i Feliks Veltš, koji su mu bili bliski prijatelji od njegovog evropskog perioda u Pragu, Berlinu i Beču do Jerusalima 1940-ih do 1960-ih. Nakon uspostavljanja Izraela 1948. godine, Buber se zalagao za učešće Izraela u federaciji „bliskoistočnih“ država šire od Palestine.

Kao nova knjiga. Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

Kit Devlin - Nedovrsena igra Prica o radjanju verovatnoce Paskal, Ferma i pismo iz sedamnaestog veka koje je promenilo svet Centar za promociju nauke, Matematicki institut SANU, Beograd,2015. Mek povez, 170 strana, nedostaje beli predlist, na kome je verovatno bila posveta. Dva velika francuska matematičara koji se nikada nisu sreli i njihova kratka, tek delimično sačuvana korespondencija koja je zauvek promenila svet! Matematika 17. veka koja uveliko oblikuje doba u kome živimo, ali i vreme koje je pred nama. Knjiga o verovatnoći – naizgled toliko složenoj i nepredvidivoj, a suštinski racionalnoj i matematički sasvim jasnoj. „Verovatnoća je takva. Svakodnevni problemi, svima jasni i zanimljivi, često u praksi veoma važni, ali začinjeni neizvesnošću koja zna da zavrti mozak i najgenijalnijim matematičarima. Jedan od njih, Devlin, stavlja čuveno pismo na početak puta koji vodi do Hajzenbergovog principa neodređenosti u kvantnoj mehanici i do čuvene Blek-Šouls jednačine kojom se određuju cene opcija na berzi. Popularnim jezikom Devlin nas, poput majstora krimi romana, vodi ovim putem. Knjiga neće ostaviti ravnodušnim ni profesionalne matematičare ni potpune matematičke laike. Možete je videti kao istorijski pregled nastanka jedne od najvažnijih naučnih teorija današnjice, ili kao popularni priručnik tipa „Verovatnoća za svakoga“. Zbog svoje velike primenjivosti, kako u svakodnevnom životu, tako i u svim naukama, verovatnoća je danas deo nastave matematike u najnižim razredima u većini država u svetu. Ali nije samo velika primena razlog učenja verovatnoće. Razvoj koncepta neizvesnosti i matematičkog pristupa procene šansi i rizika je prepoznat kao veoma važan za razvoj mišljenja. Prevod Devlinove knjige je ugledao svetlost dana baš u momentu kada ova matematička teorija i kod nas ulazi u škole na velika vrata. U tom smislu, ova knjiga može biti veoma korisna učiteljima i nastavnicima matematike, kako zbog lične motivacije, tako i kao pomoć da zajedno sa svojim đacima uplove u svet neizvesnosti, svet rizika i šansi, mogućeg i nemogućeg. ” (Izvod iz recenzije dr Ivana Anića) Kit Devlin je briljantni britanski matematičar, profesor Univerziteta Stenford i pisac brojnih naučnih i naučnopopularnih knjiga studija i članaka. Od 1987. trajno je nastanjen u Sjedinjenim Američkim Državama gde na Nacionalnom radiju vodi subotnju emisiju posvećenu, pre svega, matematičkim temama. Zahvaljujući ovom angažmanu, u američkoj javnosti je postao poznat kao The Math Guy.

51936) RANKO ŽERAVICA U JUGOSLOVENSKOJ KOŠARCI , priredio Milutin Luta Pavlović , Junior Beograd 1992 , Ranko Žeravica, jedan od najvećih košarkaških trenera nekadašnje Jugoslavije, ali i stručnjak koji je svojim radom i ostvarenim rezultatima ostavio neizbrisiv trag u evropskoj i svetskoj košarci. Čovek rođen 17. novembra 1929. u banatskom mestu Dragutinovo (danas Novo Miloševo) zauvek će ostati upamćen po tome što je kao selektor, na Mundobasketu održanom 1970. u Ljubljani, odveo reprezentaciju bivše SFRJ do prve titule svetskih šampiona, te deceniju kasnije, zajedno sa Mirkom Novoselom, predvodio na Igrama u Moskvi selekciju ’Plavih’ na putu do jedinog olimpijskog zlata. Pored ta dva najveća uspeha, u njegovoj zbirci selektorskih medalja nalaze se srebra sa Olimpijskih igara u Meksiku (1968. godine), Svetskog prvenstva u Urugvaju (1967.) i kontinentalnih šampionata u Italiji (1969.) i SR Nemačkoj (1971.), kao i bronzano odličje sa Svetskog šampionata, čiji je domaćin 1982. bila Kolumbija. Kao trener klubova ostvario je daleko skromniji trofejni učinak, pošto je jedino sa Partizanom uspeo da osvoji jednu titulu šampiona SR Jugoslavije (1996.) i pehar namenjen osvajaču Kupa Radivoja Koraća (1978. godine). Ta činjenica ne umanjuje njegovo klupsko nasleđe, tačnije sve ono dobro što je ostavio iza sebe vodeći brojne ekipe. Ostalo je zapisano da je upravo Žeravica selektira ekipu Partizana koja je predvođena Kićanovićem i Dalipagićem sedamdesetih godina prošlog veka napravila bum u jugoslovenskoj u košarci. Pod njegovom dirigentskom palicom mnogi igrači su stasavali i napredovali, a zanimljivo je da je upravo ovaj stručnjak dugo vremena bio rekorder po broju ostvarenih pobeda na klupi Crvene zvezde. Na 272 utakmice, koliko je vodio ’crveno-bele’, Ranko je zabeležio 167 trijumfa. Jelena Trajković mek povez, format 16,5 x 24 cm , ilustrovano, ćirilica, 150 strana

Odlično stanje 1983 - 1984 370+366, format 24cm Engleska književnost je pojam kojim su obuhvaćena sva književna dela nastala na engleskom jeziku na Britanskim ostrvima, uključujuči i Irsku, od 7. veka do savremenog doba. Književnost nastala na engleskom jeziku izvan Britanskih ostrva se zasebno proučavaju u sklopu američke, australijske, kanadske i novozelandske književnosti.[1] Engleski jezik se razvio tokom perioda od više od 1400 godina.[2] Najranije forme engleskog, set anglofrizijskih dijalekata doneli su u Veliku Britaniju anglosaksonski naseljenici u petom veku, a nazivaju se staroengleski. Srednjeengleski je nastao tokom jedanaestog veka Normanskim osvajanjem Engleske.[3] Rani moderni engleski je nastao u kasnom 15. veku sa uvođenjem štamparske mašine u London i Biblijom kralja Džejmsa kao i velikom promenom samoglasnika.[4] Kroz uticaj Britanskog carstva, engleski jezik se raširio širom sveta počevši od 17. veka. Садржај Istorija Уреди Staroengleska književnost (do 1066) Уреди Prva strana epske pesme Beovulf Staroengleska književnost, ili anglosaksonska književnost, obuhvata sačuvanu književnost napisanu na staroengleskom u Anglosaksonskoj Engleskoj, u periodu nakon naseljavanja Saksonaca i drugih germanskih plemena u Engleskoj (Juti i Angli) c. 450, nakon povlačenja Rimljana, i „okončava se ubrzo nakon Normanskog osvajanja” 1066. godine.[5] Ti radovi obuhvataju žanrove kao što je epska poezija, hagiografija, sermoni, prevodi Biblije, pravni radovi, hronike i zagonetke.[6] Sve zajedno sačuvano je oko 400 rukopisa iz tog perioda.[6] Iz najstarijeg doba anglosaske književnosti potiču narativna pesma „Vidsit” o legendarnim plemenima, dvorovima i kraljevstvima, elegijske pesme „Lutalac” (The Wanderer) i „Pomorac” (The Seafarer) o udaljenosti od doma, samoći i pogibiji na moru i druge. Epska pesma Beovulf je najstariji i najveći spomenik čitavog germanskog pesništva,[7] i najstariji junački ep nastao u zapadnoj Evropi nakon razdoblja klasične antike. Ima više od 3000 stihova. Autor je nepoznat. Nastao je verojatno oko 8. veka, a sačuvan u rukopisu iz 10. veka. Beovulf je nećak kralja Higelaca, junak iz plemena Gaeta s područja današnje južne Švedske. Dolazi u pomoć danskom kralju Hrotgaru čije kraljevstvo i podanike napada čudovište Grendel, a zatim i Grendelova majka. Beovulf ih oboje pobeđuje. Vraća se kući i postaje kraljem. Nakon duge srećne vladavine zmaj napada i njegovu zemlju te mu se Beovulf suprotstavlja s grupom mladih ratnika. U borbi gine, iako uspeva da nadvlada zmaja.[8] Ova su dela nastala na bitno drugačijoj verziji engleskoga od današnje pa su kao književno štivo dostupna uglavnom užem krugu stručnjaka koji ih proučava.[7] Dolaskom hršćanstva u poeziju na engleskom tlu ulaze biblijski motivi i legende („Egzod”, „Judit”, „San o krstu”, „Krst”). Javlja se nova škola koju predvode pesnici Kadmon i Sinevulf.[7] Kralj Alfred Veliki (kraj 9. veka) udara temelje engleskoj prozi svojom redakcijom „Anglosaske hronike”. S latinskog je preveo i dela Orozija („Istorija protiv pagana”), Boetija („O utehi filozofije”) i Bede („Crkvena istorija naroda Angla”`). Njegovi nastavljači u 11. veku su Alfrik i Vulfstan.[7] Među rukopisima iz staroengleskog (anglosaskog) razdoblja su propovedke i priče o životima svetaca, prevodi Biblije i crkvenih spisa, anglosaske hronike i istorijsko-narativni spisi, zakoni, oporuke i drugi pravni dokumenti, zapisi iz područja gramatike, medicine i geografije, te poezija. Srednjoenglesko razdoblje (1066–1485) Уреди Nakon bitke kod Hastingsa (1066) Normani osvajaju Englesku s juga. Donose francuski jezik i kulturu. Počinje široki proces stapanja Normana i Anglosasa u budući engleski narod.[9] U iduća dva veka dva se jezika teže usuglasiti i integrisati. Javlja se dvojezičnost i različiti procesi konsolidacije. Na francuskom se u Engleskoj piše i čita od 12. do kasnog 14. veka, a istovremeno od 1204. normanski osvajači usvajaju engleski identitet i jezik. U engleski ulazi sve više francuskih reči. Takav se engleski profilira kao jezik na kojem se izdaju knjige i na kojem čitaju tadašnji učeni krugovi čitatelja. London se uspostavlja kao glavni grad. U formiranju londonskog dijalekta jači su uticaji sa severa (iz univerzitetskih gradova Oksforda i Kembridža, te s područja Midlandsa) nego s juga. Ranija dela su pobožnog tipa: „Ormulum”, „Handlyng Synne”, „Pravila za isposnice”.[10] Velški crkvenjak Džefri od Monmuta piše fiktivnu „Istoriju kraljeva Britanije” na latinskom jeziku (verovatno oko 1136). U njoj zaokružuje keltske legende o kralju Arturu i vitezovima Okruglog stola, temu koja je stalno prisutna u engleskoj književnosti. Te legende dalje obrađuju normanski pisac Vejko na francuskom jeziku („Geste des Bretons”), a na engleskome Lejamon, koji u epu „Brut” osim o Arturu peva i o drevnim britanskim kraljevima Cimbelinu i Liru, čiji lik će kasnije preuzeti Šekspir za svoju poznatu tragediju Kralj Lir. S pojavom Lejamona početkom 13. veka u engleskoj književnosti se postupno učvršćuje i koncept autora. „Brut” je prvi nacionalni spev na engleskom jeziku. Lejamon je preuzeo temu od Vejda i građu iz drugih izvora, te sastavio ep o postanku Britanije kroz dva veka između odlaska Rimljana i pojave prvih britanskih kultura.[11] U 13. veku nastaju prva crkvena prikazanja, ali i svetovna lirika („Pesma kukavice” i „Sova i slavuj”), satire, moralne propovedke i humoristične anegdote. Francuski uticaji očituju se kroz ulazak ljubavnih tema u književnost, što naročito potiče iz provansalske tradicije trubadura koji su pevali o udvaranju nedostižnoj, idealizovanoj dami. Počinju se slaviti „ženske” vrline strpljenja, čekanja, lepote i vernosti (što potiče od antičkog mitskog lika Penelope). Velik uticaj u formiranju kanona i načina obrade ljubavne tematike i žene je izvršio francuski „Le Roman de la Rose”. Autori srednjoengleskog razdoblja nisu nužno uvek pisali na engleskom. Francuski i latinski jezik i dalje su prisutni kao jezici na kojima se piše, i to francuski posebno na dvoru, a latinski u crkvenim redovima. Jači zamah u književnosti događa se više od sto godina nakon nastanka Lajamonovog Bruta. Sredinom 14. veka se javljaju prvi engleski autori u modernom smislu. Vilijam Langland (oko 1330–1400) u spevu „Pirs Orač” (Piers Plowman) ujedinjuje engleske tradicije s francuskim uticajima. U spevu prikazuje pokvarenost crkvenih i dvorskih krugova, i patnju siromaha. Iz ovog razdoblja potiče i jedna od najboljih obrada legendi o kralju Arturu, spev „Gavejn i zeleni vitez” (Sir Gawain and the Green Knight, oko 1370) anonimnog autora kojem se pripisuje i autorstvo lirske alegorije „Biserka” (Pearl). Ta su dela još uvek pisana u aliteracijskom stihu. Prvi koji se dosledno služi rimom umesto aliteracije je Džon Gover (oko 1330–1408). Svoje najpoznatije delo „Ispovest zaljubljenog” (Confessio Amantis), opsežnu zbirku priča u osmercima, je napisao na engleskom, a ostala dela na latinskom i francuskom.[11] Prvi pravi pesnik i jedan od najvećih u engleskoj književnosti je Džefri Čoser (oko 1342–1400). Pisao je gotovo isključivo na engleskom. Rođen je u imućnoj građanskoj porodici. Nije bio profesionalni književnik – taj se koncept pojavljuje na engleskom tlu nekoliko vekova kasnije. Radio je u javnoj službi (na dvoru) i poslom boravio u Kentu, Francuskoj, i dvaput u Italiji, gde se upoznao s delom Dantea, Petrarke i Bokača.[11] Prevodeći s francuskog, u englesko pesništvo unosi francusku metriku. Od Italijana, prvenstveno Bokača, preuzima jedanaesterac. Njegov spev „Troilo i Kresida”, pisan po uzoru na Bokačov „Filostrato”, je prvi i znameniti engleski roman u stihovima.[7] Glavno Čoserovo delo su Kenterberijske priče (The Canterbury Tales), zbirka novela u stihovima. Verojatno ju je počeo pisati oko 1387. Radnja je smeštena na londonsko područje Čoserovog doba.[11] Trinaestoro ljudi hodočasti iz Sautvarka u Kenterberiju te svako od njih u odlasku i povratku pripoveda po dve priče. Do kraja života Čoser je napisao manje od četvrtine planiranih priča u kojima je majstorski prikazao niz tema i motiva iz svih slojeva ondašnjeg društva. U 15. veku književnost u Engleskoj opada, ali se u Škotskoj pod uticajem Čosera javlja niz snažnih, originalnih pesnika (V. Danbar, škotski kralj Džejms I, R. Henrison i Gavin Daglas). U Engleskoj, oko 1470. godine Tomas Malori u prozi prepričava francuske i engleske legende o kralju Arturu. U to doba nastaje i većina narodnih balada.[7] Renesansa (1500–1660) Уреди Period renesanse je obeležen otkićem novih kontinenata, velikim interesom za proučavanje antičkih klasika, i rađanjem nove nauke. Nakon što je Vilijam Kekston uveo štamparsku presu u Englesku 1476. godine, kolokvijalna književnost je cvetala.[12] Reformacija je inspirisala produkciju narodne liturgije što je dovelo do objavljivanja Knjige uobičajenih molitvi (1549), sa trajnim uticajem na književni jezik. Engleska renesansa je bila kulturni i umetnički pokret u Engleskoj od kasnog 15. do 17. veka. Ona je povezana s paneuropskim renesansom za koju se obično smatra da jze započela u Italiji u kasnom 14. veku. Poput većeg dela severne Evrope, u Engleskoj se malo toga događalo do jednog veka kasnije. Renesansni stil i ideje su veoma sporim tempom penetrirale Englesku, i elizabetansko doba iz druge polovine 16. veka se obično smatra najvišim stupnjem engleske renesanse.[13] Italijanski uticaj se isto takom može naći u poeziji Tomasa Vajata (1503–1542), jednog od najranijih engleskih renesansnih pesnika. On je odgovoran za mnoge izume u engleskoj poeziji, i zajedno sa Henrijem Hauardom (1516/1517–1547) uveo je sonet iz Italije u Englesku u ranom 16. veku.[14][15][16] Šekspir de kvinsi dzejms dzojs carls dikens romanticari engleski pisci istorija engleske knjizevnosti uliks roman toka svesti ivo vidan

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ciljevi jednog istraživanja ne moraju uvek da se poklope i sa rezultatima do kojih istraživač dođe. Istraživanje, iz tog razloga, liči na putovanje koje nikada nije toliko poznato, da ne bi moglo da iznenadi, a može da bude, ponekad, tako neočekivano, pa da u njemu istraživači-putnici zalutaju. Na samom početku pokušaćemo, u osnovnim crtama da ukažemo na glavni cilj našeg istraživanja i da odredimo predmet kojim se ono bavi. Osnovni cilj, u ovom istraživanju, se sastoji u pokušaju da se utvrdi tendencija razvoja sociološkopravne misli, na području nekadašnje i današnje Rusije. Prije svega, u periodu Oktobarske revolucije do kraja osme decenije ovog vijeka. Namjera nam je da ukažemo na uzroke takvog toka, i da pokažemo njegove glavne etape. Imanuel Kant (22.4. 1724. - 12.2. 1804.) nemački je filozof koji se smatra poslednjim velikim misliocem razdoblja Prosvjetiteljstva. Poznat je po filozofskoj doktrini koja se naziva transcendentalni idealizam. Poznat je i po svojim djelima na polju etike, i po tome što je formulisao kategorički imperativ. On je imao veliki uticaj na romantičke i idealističke filozofe devetnaestog veka, i njegov rad je bio polazna tačka za Hegela. Zajedno sa Hegelom, Fitheom i Šelingom pripadao je klasičnom nemačkom idealizmu ili u njegovom ličnom slučaju transcendentalnom idealizmu. Kantova filozofija se može podeliti u dva perioda: `dokritički period` i `kritički period`. U dokritičkom periodu Kant se bavi materijalističkim tumačenjem svijeta. Svoju teoriju o nastanku kosmosa izneo je u delu `Opšta istorija prirode i teorija neba` (Allgemeine Naturgeschichte und Theorie des Himmels, 1755). U ovom delu on je predvideo postojanje planete Uran, koja će 1881. godine biti i otkrivena. U kritičkom periodu on daje kritiku prethodne filozofije (filozofije svojih prethodnika) i potpuno prelazi na idealizam. U ovom periodu je napisao svoja najveća djela: Kritika čistog uma, Kritika praktičnog uma i Kritika moći suđenja.

U dobrom stanju! Redje u ponudi! Autor: Stanislav Michal Naslov: Satovi Od gnomona do atomskog sata Izdavač: Znanje, Zagreb Godina: 1990. Stranica: 295 Stanje: Izvrsno Uvez: Tvrdi Bogato ilustrirano Prevoditelj je ovo hrvatsko izdanje dopunio potpoglavljima o razvoju urarstva u Jugoslaviji i popisom značajnih urara, svjetskih i naših, koji su do tada u literaturi evidentirani. Časovnik ili sat je instrument za merenje vremena.[3] (Obično, za merenje vremena u intervalima manjim od dana – u suprotnom kalendar.) Satovi koji se koriste u tehničke svrhe, ili sa izuzetno velikom preciznošću se ponekad nazivaju hronometri. Sat u svojoj najčešćoj modernoj formi (u upotrebi od 14. veka) pokazuje sate (časove), minute, a ponekad i sekunde u periodu od 12 ili 24 sata. Časovnik je jedan od najstarijih ljudskih izuma, koji zadovoljava potrebu merenja intervala vremena kraćih od prirodnih jedinica: dana, lunarnog meseca, i godine. Uređaji koji rade na bazi više fizičkih procesa se već milenijumima koriste. Sunčani časovnik pokazuje vreme putem prikazivanja pozicije senke na ravnoj površini. Postoji čitav niz vremenskih merila, dobro poznati primer je peščani časovnik. Vodeni časovnici, zajedno sa sunčanim časovnicima su verovatno najstariji instrumenti za merenje vremena. Do znatnog napretka je došlo sa izumom otpuštanja krunskog točka, čime je omogućen nastanak prvih mehaničkih časovnika oko 1300. godine u Evropi, koji su merili vreme pomoću oscilujućih merača vremena kao što su balansni točkovi.[4][5][6][7] Opružni satovi su se pojavili tokom 15 veka. Tokom 15. i 16. veka, zanat pravljenja satova je cvetao. Do sledećeg napredka u tačnosti je došlo nakon 1656. godine sa izumom sata sa klatnom. Glavni podsticaj poboljšanju tačnosti i pouzdanosti satova bio je značaj preciznog vođenja vremena pri navigaciji. Električni sat je bio patentiran 1840. godine. Razvoj elektronike u 20. veku doveo je do časovnika bez mehaničkih delova. Elemenat za merenje vremena u svakom savremenom satu je harmonijski oscilator, fizički objekat (rezonator) koji vibrira ili osciluje na datoj frekvenciji.[5] Taj objekat može da bude klatno, zvučna viljuška, kvarcni kristal, ili vibracije elektrona u atomima pri njihovom emitovanju mikrotalasa. Analogni satovi obično pokazuju vreme koristeći uglove. Digitalni časovnici prikazuju numeričku reprezentaciju vremena. Obično se koriste dva digitalna formata prikaza kod digitalnih satova: 24-časovna notacija i 12-časovna notacija. Većina digitalnih časovnika koristi elektronske mehanizme i LCD, LED, ili VFD displejeve. Zbog praktičnosti, daljinski, telefonski, ili satovi za slepe, su slušni satovi koji prikazuju vreme kao zvukove. Isto tako postoje časovnici za slepe koji imaju displej koji se može pročitati koristeći osećaj dodira. Neki od njih su slični normalnim analognim displejevima, ali su konstruisani tako da se kazaljke mogu osetiti bez uzrokovanja oštećenja. Evolucija tehnologije satova se nastavlja i danas. Studija merenja vremena je poznata kao horologija

Ottorino Pianigiani Vocabolario etimologico della lingua italiana EDIZIONI POLARIS 1991. tvrde korice 1559 str. kao NOVA nekorišćena potpisana Пиетро Отторино Пианигиани (Сијена, 4. март 1845 — Сетигнано, 7. октобар 1926), познатији као Оторино Пианигиани, био је судија за прекршаје, политичар и проучавалац италијанске лингвистике. Дипломирао је право на Универзитету у Сијени, а каријеру је наставио у правосуђу док није постао први председник Касационог суда у Фиренци. Краљ Виторио Емануеле ИИИ га је 6. октобра 1919. именовао за сенатора Краљевине Италије. Ипак, своју славу углавном дугује његовом раду као лексикографу у области етимологије, резултату културних интересовања гајених ван професионалне сфере; био је аутор етимолошког речника, по коме је и данас упамћен. Етимолошки речник италијанског језика Оторина Пианигианија објављен је у оригиналном издању 1907. године у два тома (Рим, Издавачка компанија Данте Алигхиери), а 1926. је уследила књига Додатака, исправки и варијација (Фиренца, Ариани); затим је поново објављен заједно са додацима у постхумном издању непромењеном у Милану од стране Сонзогна 1937. (и касније до 1946.). Од када се супротстављају професионални лингвисти (првенствено Карло Салвиони), Пианигианијев речник, иако исправан у једноставнијим етимолошким реконструкцијама које чине већину дела, недостаје са научно-методолошке тачке гледишта и поништен је грешкама у више сложене етимологије, за које представља маштовите реконструкције, због личне интуиције аутора [1] . Према речима лингвисте Волфганга Швајкарда, то „није обележило нарочито значајне помаке на научном нивоу“ и „тек од средине двадесетог века објављени су етимолошки речници који одговарају потребама модерне етимологије“ [2], односно италијански Етимолошки Речник Карла Батистија и Ђованија Алесија у 5 томова (Фиренца, Г. Барбера, 1950-57) [3] Али упркос критикама које га сматрају непоузданим и сада га каталогизују као „археолошки налаз“ [4], Пианигианијев речник не види опадање богатства: после деценија је прештампан неколико пута [5]; затим, пошто је ушао у јавно власништво више од 75 година након смрти свог аутора, дигитализован је [6] и стављен на располагање бесплатном онлајн приступу. Извођење радова

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Naivna umetnost ili naiva je posebni segment umetnosti XX veka. Ona označava dela, najčešće samoukih umetnika, koja se ne slažu sa dominantnim tokovima u umetnosti svoga doba. Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

ШТА СЕ ДЕСИЛ0 СА ЈУЖНИМ МОРЕМ СРПСТВА!? Измишљање нација (и крађа језика) и њихово претакање у друге нације није савремено `достигнуће`, напротив, присутно је од памтивека. Нешто друго је новотарија а то је историјски заборав, историјска небрига, недостатак историјске одговорности... У књизи Спиридона Гопчевића СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА (графички обрађен, очишћен, сређен и дописан текст оригинала из 1890. године), ходамо заједно са главним актерима ове књиге, Гопчевићем и Петровим, од Софије и Солуна до арбанашких планина (деведесетих година деветнаестог века) и решавамо мистерију шта се догодило са јужним делом српства -оно је бугаризовано, јелинизовано, исламизовано... Спридон Гопчевић, Србин, новинар, историчар, извештач са ратишта, астроном, врхунски интелектуалац, патриота и, пре свега, велики човек. Велики људи следе идеје и идеале а не материју и новац - они нису на продају! Тако је ллало данас таквих људи као што је био Гопчевић. Петров је бугарски књижевник заведен великобугарском пропагандом да од Софије и Солуна до арбанашких планина живе искључиво Бугари. Крећући се из места у место, из долине у долину, они налазе Србе, који се, често из незнања и под пресијом великобугарске пропаганде, изјашњавају као Бугари, али, вођени Гопчевићем схватају да са Бугарима немају никакве везе. Петров (финансијер овог путешествија) чупа косу. Да се исти Петров, којим случајем, запутио на слично путовање деведесетих година дведесетог века не би био толико разочаран и већи део косе остао би на његовом скалпу, а неко други би тада чупао косу. Поставља се логично питање: ако би се једно овакво путешествије извело деведесетих година двадесетпрвог века ко би тада чупао косу?! Што би песник рекао `слутим, јер, слутити једино знам` ко би то могао бити! Драги пријатељи, то су трагичне слутње!!! ПС Пре доста година (давне 2017-те - што ти је људски животић у њему је све давно а то је тек трептај вечности) контактираху ме два љубазна господина... Једно беше господин Матовић, секретар удружења а друго беше жива легенда српске народне (намерно не кажем националне јер ми смо народ и треба тиме да се поносимо) историографије Јован Деретић... Чекајући да се случи моменат одазвах се после другог-трећег позива, јер разлог позива је био њихова захвалност што сам учинио за читалачки вид видљивом књигу Гопчевићеву СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА! Нађох их бодре и орне, а нека ми бог опрости на нескромности, учиних их још бодријим - као поклон донесох књигу ОПШТИ ЛИСТ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ који исписа на својим путешествијима немрли Милош С. Милојевић. Благи смешак ми је и сада на уснама кад се сетим момента кад господин Деретић прочита са одушевљењем већ у првој реченици текста да су тај текст писали српски патријарси о српским илити ИЛИРСКИМ краљевима. Господин Деретић се извини и оде до собе у позадини и чух га како дуго одушевљено телефонира, док ја наставих разговор са господином Матовићем. Његов предлог да напишем краћи текст о Гопчевићевој књизи радо прихватих и убрзо послах њима да га пласирају у јавност, а сада, ево њега и као предговора у књизи...

STARA SRBIJA I MAКEDONIJA - Spiridon Gopčević ШТА СЕ ДЕСИЛ0 СА ЈУЖНИМ МОРЕМ СРПСТВА!? Измишљање нација (и крађа језика) и њихово претакање у друге нације није савремено `достигнуће`, напротив, присутно је од памтивека. Нешто друго је новотарија а то је историјски заборав, историјска небрига, недостатак историјске одговорности... У књизи Спиридона Гопчевића СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА (графички обрађен, очишћен, сређен и дописан текст оригинала из 1890. године), ходамо заједно са главним актерима ове књиге, Гопчевићем и Петровим, од Софије и Солуна до арбанашких планина (деведесетих година деветнаестог века) и решавамо мистерију шта се догодило са јужним делом српства -оно је бугаризовано, јелинизовано, исламизовано... Спридон Гопчевић, Србин, новинар, историчар, извештач са ратишта, астроном, врхунски интелектуалац, патриота и, пре свега, велики човек. Велики људи следе идеје и идеале а не материју и новац - они нису на продају! Тако је ллало данас таквих људи као што је био Гопчевић. Петров је бугарски књижевник заведен великобугарском пропагандом да од Софије и Солуна до арбанашких планина живе искључиво Бугари. Крећући се из места у место, из долине у долину, они налазе Србе, који се, често из незнања и под пресијом великобугарске пропаганде, изјашњавају као Бугари, али, вођени Гопчевићем схватају да са Бугарима немају никакве везе. Петров (финансијер овог путешествија) чупа косу. Да се исти Петров, којим случајем, запутио на слично путовање деведесетих година дведесетог века не би био толико разочаран и већи део косе остао би на његовом скалпу, а неко други би тада чупао косу. Поставља се логично питање: ако би се једно овакво путешествије извело деведесетих година двадесетпрвог века ко би тада чупао косу?! Што би песник рекао `слутим, јер, слутити једино знам` ко би то могао бити! Драги пријатељи, то су трагичне слутње!!! ПС Пре доста година (давне 2017-те - што ти је људски животић у њему је све давно а то је тек трептај вечности) контактираху ме два љубазна господина... Једно беше господин Матовић, секретар удружења а друго беше жива легенда српске народне (намерно не кажем националне јер ми смо народ и треба тиме да се поносимо) историографије Јован Деретић... Чекајући да се случи моменат одазвах се после другог-трећег позива, јер разлог позива је био њихова захвалност што сам учинио за читалачки вид видљивом књигу Гопчевићеву СТАРА СРБИЈА И МАКЕДОНИЈА! Нађох их бодре и орне, а нека ми бог опрости на нескромности, учиних их још бодријим - као поклон донесох књигу ОПШТИ ЛИСТ ПЕЋКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ који исписа на својим путешествијима немрли Милош С. Милојевић. Благи смешак ми је и сада на уснама кад се сетим момента кад господин Деретић прочита са одушевљењем већ у првој реченици текста да су тај текст писали српски патријарси о српским илити ИЛИРСКИМ краљевима. Господин Деретић се извини и оде до собе у позадини и чух га како дуго одушевљено телефонира, док ја наставих разговор са господином Матовићем. Његов предлог да напишем краћи текст о Гопчевићевој књизи радо прихватих и убрзо послах њима да га пласирају у јавност, а сада, ево њега и као предговора у књизи...

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Omot malo ostecen, sama knjiga u dobrom i urednom stanju! Potpiis! Oton Bihali, prozvan Oto Bihalji Merin[1][2][3] (Zemun, 3. januar 1904[4] — Beograd, 22. decembar 1993) bio je srpski i jugoslovenski književnik, publicista, istoričar umetnosti i likovni kritičar [5] jevrejskog porekla.[6] Biografija Početkom HH veka, u austrougarskom Zemunu, odrastao je između dve kulture i dva jezika. Studirao je slikarstvo i istoriju umetnosti u Beogradu, dok je sa 20. godina studije nastavio u Berlinu (1924-27).[5] U Nemačkoj je počeo da objavljuje književne i filozofske tekstove na nemačkom jeziku. Sa Đerđom Lukačem radio je u časopisu nemačkih, levo orijentisanih intelektualaca „Die Linkskurve“ (Leva krivina). U Beograd se vratio 1928. godine, gde je završio školu rezervnih oficira i od 1929. godine bio pilot ratnog vazduhoplovstva Kraljevine Jugoslavije u činu vazduhoplovnog potporučnika. Ovaj period ostaje zabeležen jer je zajedno sa bratom Pavlom Bihalijem osnovao časopis „Nova literatura“ i izdavačku kuću Nolit.[4] [5]Zbog zdravstvenih problema vraća se u Nemačku. U Nemačkoj je bio svedok značajnih tragičnih događaja 30-ih godina, a kao član Komunističke partije Nemačke u narednim godinama živeo je u ilegali u Francuskoj, Švajcarskoj, Španiji i drugde. Kada je počeo Drugi svetski rat, vratio se u Kraljevinu Jugoslaviju 1941. godine. Završio je u ratnom zarobljeništvu kao pešadijski potporučnik. Nakon završetka rata vratio se u Beograd, gde je skromno živeo do smrti 1993. godine. Napisao je na desetine knjiga i to uglavnom o umetnosti. Zaslužan je za popularizaciju moderne i naivne umetnosti i slikarstva u Jugoslaviji. Njegove su knjige, sjajno opremljene i u velikim tiražima, objavljivane i prodavane u čitavom svetu, a najviše u Nemačkoj. Naivna umetnost je autonomna umetnost koja postoji nezavisno od jasno određenih odlika stila i umetničkog obrazovanja, odvojena od spoljašnjih uticaja. Izolovana je – što kao posledicu ima raznovrsnost likovnih rešenja. Ne trpi pravila – pravila se obično otkrivaju tek po završetku slikarskog čina. Nemoguće je naučiti je – kao što se ni talenat ne može naučiti. Stihijska je u nastupu rađanja oblika – jer je spontana. Ne želi da uči, već nam, zahvaljujući neobuzdanoj mašti stvaralaca, nameće svoje osobeno pismo i nove oblike estetskog. Naivna umetnost u principu posvećuje dosta pažnje detaljima, živim bojama, folklornim motivima i životu prostog naroda, naročito seljaka. Termin naivna je prvi put upotrebljen u 19. veku kao opis slikarstva Anrija Rusoa (Carinika) i slikara sa Haitija. Poznati naivni umetnici iz 19. i prve polovine 20. veka su: Anri Ruso, Serafin Luj, Andre Bošan i Ferdinand Ševal iz Francuske, Kandido Lopez iz Argentine, Edvard Hiks i baka Mozes iz SAD, i Niko Pirosmani iz Gruzije. Posle Drugog svetskog rata, pojavili su se: Antonio Ligabue iz Italije, Radi Nedelčev iz Bugarske, Krsto Hegedušić, Ivan Generalić i Ivan Rabuzin iz Hrvatske, Janko Brašić i Zuzana Halupova iz Srbije.

m9 ,,Knjiga Olivere Gavrić Pavić Mozaik u Srbiji 1950-2015 razmatra etape razvoja savremenog mozaika u Srbiji kroz lične poetike pojedinih autora ali i kroz događaje kao što su ukrašavanje hotela Metropol tokom pedesetih, zatim državnih reprezentativnih objekata u vreme socijalističke Jugoslavije, kada se dosta novca izdvajalo za ovu svrhu. Dobro stojeće fabrike kao “Prvi Maj” u Pirotu su tokom sedamdesetih i osamdesetih naručivale velika umetnička dela za svoje parkove i enterijere, među kojima je mozaik bio naročito popularan. Knjiga je podeljena na dva dela. U prvom delu pod nazivom Raskršća savremenog mozaika postoji neophodni istorijski uvod zajedno sa jednom teorijskom analizom mozaika kao tehnike. U uvodu je dat akcenat na položaj Srbije u opštoj istoriji mozaika. Srbija poseduje dragocene antičke i ranovizantijske mozaike, koji su ovde navedeni, ali iz perioda srednjeg veka nema mozaičkih kompozicija, već freske vrhunskog kvaliteta. Tako se mozaik samo letimično pojavljuje u istoriji Srbije sve do dvadesetog veka. Glavni tokovi savremenog mozaika su razmatrani u opisu dve umetničke škole, Akademije likovnih i Akademije primenjenih umetnosti, njihovih profesora zidnog slikarstva i studenata. Jedan deo knjige izlaže istoriju savremenog mozaika u Srbiji posednjih decenija kroz rad Umetničke grupe Ametist, koju je autorka knjige osnovala sa još troje kolega 2001. Takođe su navedeni autorski projekti Olivere Gavrić Pavić, grupne, kustoske izložbe mozaika pod nazivom „Ktizma Teu“ što na grčkom znači Božija Tvorevina. Kroz ove projekte i kroz izložbe grupe Ametist prošlo je 150 umetnika ne samo iz Srbije, već i iz okruženja. U drugom delu knjige dati su prilozi, razgovori sa pojedinim ličnostima koje se vezuju za mozaik, počev od čuvenog arheologa Gordane Cvetković Tomašević koja je otkrila i protumačila prelepe mozaike Herakleje (Makedonija), Ona je takođe iskopala zgarište Narodne biblioteke Srbije bombardovane 1941 i ispod njega otkrila rimski mozaik. Intervjuisani su i značajni umetnici ili pomoćnici umetnika koji više nisu živi. Srbija je na Balkanu, u neposrednoj blizini Grčke, a nedaleko od Italije, tako da svojstveno ovim narodima i njihovoj kulturnoj prošlosti, i srpski mozaičari imaju taj „genetski“ duboko upisan vizantijski ili antički kod. Umetnici koji stvaraju u Americi, Australiji ili severnoj Evropi, nisu opterećeni antičkom mozaičkom prošlošću, pa pristupaju mozaiku na nekonvencionalan način, često potirući tradicionalna rešenja. Ipak, svaki savremeni umetnik ima slobodu da preispituje okvire medija, jer bismo inače i u slikarstvu ostali kod realizma ili klasicizma, ukoliko to ne bismo činili. Srpski mozaičari imaju veliki potencijal i može se reći da im ova tehnika leži. Možda će ova razmatranja pobuditi predavače na akademijama da još više pažnje posvete učenju mozaika i ostalih tehnika zidnog slikarstva. Ogroman korak je načinjen u poslednje dve decenije, ali na ovome ne treba stati. Srbija bi takođe mogla biti jedna od zemalja koje nude taj antički kontinuitet, ali budući da je uvek bila na raskrsnici puteva i različitih uticaja, može i ovde biti negde u sredini, između Istoka i Zapada.`

Strana: 127 Povez: meki Pismo: ćirilica Format: 24 cm U ovoj se knjizi objavljuju do sada nepoznata pisma Svetog Nikolaja Srpskog upućena Vinstonu Čerčilu, Herbertu Huveru, dr Slobodanu Jovanoviću, dr Dimitriju Najdanoviću i dr Ratiboru Đurđeviću. Pisma potiču iz sledećih izvora: Vladičina od dragocenog istorijskog značaja pisma Čerčilu (povodom hapšenja generala Draže Mihailovića) i Huveru sačuvana su u arhivi prof. Milutina Devrnje. Dobio sam ih zahvaljujući ljubaznošću njegove ćerke G-đe Zore Devrnje Zimerman iz SAD. Vladičina pisma dr Dimitriju Najdanoviću nalaze se u njegovoj rukopisnoj ostavštini. Tu sam, pored drugih važnih dokumenata, pronašao i kopiju Vladičinog pisma Slobodanu Jovanoviću od 12. februara 1953., kao i Nikolajev članak “Patrijarh Gavrilo ‒ odgovor jednom Moračaninu”, objavljen 50-ih godina prošlog veka u “Amerikanskom Srbobranu”, u kome govori o svom zatočeništvu sa Patrijarhom Gavrilom u Dahauu. U svojoj arhivi posedujem i originalan tekst nedovršene “Autobiografije” dr Najdanovića u kojoj on spominje dva vrlo važna podatka: a) da je povodom njegovog hapšenja za vreme konkordatske borbe 1940. godine Sveti Nikolaj napisao protestno pismo Dragiši Cvetkoviću u kome mu je poručio da “Srpska Pravoslavna Crkva s najvećom pažnjom prati šta se sada čini sa dr Najdanovićem”. Original tog pisma je sačuvan i objavljen u knjizi Mihaila Konstantinovića POLITIKA SPORAZUMA ‒ Dnevničke beleške 1939–1941; Londonske beleške 1944–1945, (priredio Radomir Konstantinović, “Agencija Mir”, Novi Sad, 1998, str. 623–626). Budući da je pismo od istorijske važnosti smatrao sam za bitno da ga objavim u prilogu knjige. b) Godine 1940. uredništvo časopisa “Hrišćanske misli” je odlučilo da Vladici Nikolaju, povodom njegove šesdesetogodišnjice, posveti jedan tematski broj. Kad je Vladika saznao za tu ideju napisao je Najdanoviću pismo u kome ga moli da se taj broj, ukoliko je štampan, odmah uništi, jer ne želi da mu za života pišu nekrologe. Sticajem nesrećnih okolnosti i evropskog varvarizma, prilikom nemačkog bombardovanja Beograda 6. aprila 1941. godine, taj broj je izgoreo zajedno sa štamparijom u kojoj je štampan. Božjom milošću, sačuvana je samo naslovna strana časopisa sa Najdanovićevim uvodnikom i esejem “Metafizika Vladike Nikolaja”, koji sam otkrio u Narodnoj biblioteci Srbije i objavio u zborniku radova dr Najdanovića FILOSOFIJA ISTORIJE I. H. FIHTEA I DRUGI SPISI (“Jasen & Fond istine o Srbima”, Beograd, 2003. str. 459–478). Nažalost, pomenuto Nikolajevo pismo izgubljeno je iz Najdanovićeve arhive.