Bazar, list za ženu i porodicu Strana: 64 + krojni arak Iz sadržaja: Naslovna: ? Pletenje: Ispletite sami džemper Inflacija: Milioneri i milijarderi Leskovac: Modno savetovalište Kosovo: Manastir Deviči Svet: Pia Zadora Zanimanje: Poštar - Dragana Čorbić (Titovo Užice) Moj muž, moj kolega: Rosanda i Milivoje Stošić (Vranje) Tajna Merilin Monro (na dve strane i više fotografija) Ćaskanja o modi: Povratak elegancije (modeli?) Moda: Od sportskog do klasičnog stila (modeli?) Krojni arak: Kaputi svih boja, Haljine od crnog žerseja, Sjaj za veče Grozdana Lekič: Rak i ja 2.deo (KRAJ) Roman Bazara: Velika nagrada - Marion Kamings 3.deo Vez, vezenje, kukičanje: Goblen minijature TV: `Pljačka i obmana`, `Dalas`, Kuvar, recepti: Probajte nešto novo Priča Bazara: Niko kao on - Dženi Vest Sašijte sami: Spavaćica za devojčicu ... Skladište: Magazini 61 Ocena: 4-. Vidi slike. Tagovi: Vez, vezenje, kukičanje, krojenje, štrikanje, heklanje, pletenje... Težina: 200 grama NOVI CENOVNIK pošte za preporučenu tiskovinu od 01.04.2021. godine. 21-50 gr-85 dinara 51-100 gr - 92 dinara 101-250 gr - 102 dinara 251-500 gr – 133 dinara 501-1000gr - 144 dinara 1001-2000 gr - 175 dinara Za tiskovine mase preko 2000 g uz zaključen ugovor, na svakih 1000 g ili deo od 1000 g 15,00 +60,00 za celu pošiljku U SLUČAJU KUPOVINE VIŠE ARTIKLA MOGUĆ POPUST OD 10 DO 20 POSTO. DOGOVOR PUTEM PORUKE NA KUPINDO. Pogledajte ostale moje aukcije na Kupindo http://www.kupindo.com/Clan/Ljubab/SpisakPredmeta Pogledajte ostale moje aukcije na Limundo http://www.limundo.com/Clan/Ljubab/SpisakAukcija

Autor: Minet Volters Format: 21 cm Broj strana: 345 Povez: Tvrd Kada je jednog zimskog jutra Elsa Lojker-Foks nađena mrtva na terasi svoje raskošne kuću, u spavaćici i sa krvavim mrljama u blizini tela, sumnja je odmah pala na njenog muža, pukovnika Džejmsa Lojkera-Foksa. Patolog je zaključio da nije umrla nasilnom smrću, međutim, glasine nisu prestale da se šire... Zašto? Da li je pukovnik zaista kriv ili neko želi da mu smesti ?

Odlomak : ’’Ustala sam po noći, otvorila sam prozor, svukla sam svoju spavaćicu, kiša je nemilice padala, čekala sam pred otvorenim prozorom da uđe hladnoća i da me ubije. Kad umrem, poći ću ravno u raj. (...) Preko mosta, koji je tanji od jedne vlasi i oštriji od noža, mogu letjeti do sedmog neba. (...) Ondje stoji jedno stablo. Allah će me upitati: Hoćeš li još? Ja ću odgovoriti: Neću. (...) Vidjela sam pred svojim očima svoje mrtvo tijelo kako leži na kiši i otišla sam s njim na groblje u İstanbulu. Za mnom dolaze moj otac, bosonog, moja majka, bosonoga, moja braća gola i bosa, moja baka (...). Padala je kiša na groblju u Istanbulu, njihovi plačljivi glasovi govorili su u zboru: Ne idi. Ne idi. Gitme, gitme.’’

Kada su ga opljačkali, a potom i napali razbojnici u dvorištu gostionice u kojoj je boravio, Džajls Ferhejven, vikont Kinkejd, nije verovao da nešto još gore može da mu se dogodi. Stvari su se dodatno zakomplikovale kada mu je u pomoć pritekla omalena dama u flanelskoj spavaćici naoružana samo velikim, crnim kišobranom. Ne samo da mu je spasla život, već mu je platila račun iz kafane i nadoknadila novac koji je prokockao prethodne večeri. Zahvaljujući tračevima i podsmehu koji je usledio, vikont nije osećao zahvalnost prema Dejzi Morison. Kada su se konačno sreli u Londonu, nevoljno je pristao da joj se oduži i uzvrati uslugu. Kao da je samo to čekala, Dejzi ga je zamolila da njenoj mlađoj sestri pronađe muža među londonskim plemićima. Džajlsove nevolje tek tada počinju…

Kada su ga opljačkali, a potom i napali razbojnici u dvorištu gostionice u kojoj je boravio, Džajls Ferhejven, vikont Kinkejd, nije verovao da nešto još gore može da mu se dogodi. Stvari su se dodatno zakomplikovale kada mu je u pomoć pritekla omalena dama u flanelskoj spavaćici naoružana samo velikim, crnim kišobranom. Ne samo da mu je spasla život, već mu je platila račun iz kafane i nadoknadila novac koji je prokockao prethodne večeri. Zahvaljujući tračevima i podsmehu koji je usledio, vikont nije osećao zahvalnost prema Dejzi Morison. Kada su se konačno sreli u Londonu, nevoljno je pristao da joj se oduži i uzvrati uslugu. Kao da je samo to čekala, Dejzi ga je zamolila da njenoj mlađoj sestri pronađe muža među londonskim plemićima. Džajlsove nevolje tek tada počinju…

odlicno ocuvana kao nova Pol Valeri spisi iz zaostavstine jedne od najvecih licnosti prve polovine XX veka Pol Valeri (franc. Paul Valéry; Set, 30. oktobar 1871 — Pariz, 20. jul 1945), francuski pesnik, esejista i kritičar[1], jedan od najpoznatijih pisaca lirike. Otac mu je bio Korzikanac a majka Italijanka. Studirao je pravo u Monpeljeu. Godine 1892. nastanjuje se u Parizu. Na njega su uticali Edgar Alan Po i Stefan Malarme, no napušta pesništvo i posvećuje se studiju matematike, arhitekture i filozofije. Tek je 1913. godine na nagovor Andrea Žida koji ga je predstavio Malarmeu[2] pristao srediti za štampu svoje mladenačke strofe, pa je sledeće četiri godine pisao poemu (514 stihova) „Mlada Parka“. U svojim esejima raspravlja o najrazličitijim temama: o književnosti, arhitekturi, o lažima istoriografije i zločinima politike, o čeliku i elektricitetu, o ženama i parfemima i dr. Član Francuske akademije postao je 1925, na poziciji br. 38. bio je u periodu 1925-1945. Dela[uredi | uredi izvor] „Album starih stihova“, „Raznovrsnost“, „Duša i ples“, „Analecta“. Valéry [valeʀi`], Paul, francuski pjesnik i esejist (Sète, 30. X. 1871 – Pariz, 20. VII. 1945). Diplomirao pravo u Montpellieru 1892. Od 1894. živio u Parizu. Bio je tajnik u Ministarstvu rata (1897–1900) te osobni tajnik ravnatelja novinske agencije Havas (1900–22). Predsjednik francuskoga PEN centra (1924–34), ravnatelj Sveučilišnoga mediteranskog centra u Nici (1933–41); od 1937. bio profesor poetike na Collège de France. Član Francuske akademije od 1925. Od 1889. objavljivao simbolističke pjesme, pozornost privukao proznim tekstovima Uvod u metodu Leonarda da Vincija (Introduction à la méthode de Léonard de Vinci, 1894), s portretom idealnoga renesansnog univerzalnog čovjeka, i Večer s gospodinom Testeom (La Soirée avec M. Teste, 1896), poluironični autoportret, o umu koji nastoji doći do apsolutne samosvijesti. Nakon 1898. prekinuo je pisati pjesme te se posvetio proučavanju matematike i filozofije. Književnosti se vratio poemom u aleksandrincima Mlada Parka (La Jeune Parque, 1917), snolika ugođaja, stihova nejasna smisla ali magične sugestivnosti i razrađene aliterativnosti, s prikazom mijena svijesti, u formi lirskoga monologa, najmlađe od triju božica sudbine. Ona nakon ujeda zmije, uhvaćena u tjeskobu izbora između smirene besmrtnosti i ograničenja, ali i izazova užitaka ljudskoga života, meditira o toj razapetosti koja je i figurativna slika pjesnikove trajne zaokupljenosti odnosom čežnje za kontemplacijom i one za djelovanjem. Slijedila je zbirka ranih pjesama mallarméovskoga tona Album starih stihova 1890–1900 (Album des vers anciens 1890–1900, 1920), a potom zbirka novih pjesama Pjesni (Charmes, 1922), daljnja osobna adaptacija simbolističkih metoda. Najpoznatija je pjesma iz zbirke Groblje pokraj mora (Le Cimètiere marin), poema u deseteračkim sestinama, meditacija o vječnosti i prolaznosti, s evokacijom prirode kao okvira za promišljanje egzistencije te poistovjećivanjem lirskoga subjekta s morskim valovima kao slike pokretljivosti, simbola svijesti, odn. trajne uznemirenosti ljudskoga uma pred vječnošću i nepokretnošću utjelovljenima u motivima morskih dubina, a i podneva (odn. podnevne smirenosti morske površine). To je paradigmatski primjer bogate aluzivnosti i evokativnosti te pročišćene klasicističke melodioznosti (kojom podsjeća na Racinea) Valéryjeve poezije, odn. savršena ilustracija autorove definicije pjesništva kao trajne napetosti između zvučanja i smisla. U zbirci se još izdvajaju pjesme Ulomci o Narcisu (Fragments du Narcisse), Nacrt zmije (Ébauche d’un serpent), Pitija (La Pythie), Spavačica (La Dormeuse). Od 1894. gotovo do same smrti pisao je opsežni intelektualni dnevnik; pod nazivom Bilježnice (Cahiers) objavljen je 1957–61. Njegovu intelektualnu skepsu i svijest o civilizacijskoj krizi dijele i razrađenim aforizmima i erudicijom bogati književni, filozofski, poetički, politički i memoarski eseji, često pisani po narudžbi te skupljeni u zbirkama Raznovrsnosti (Variétés, I–V, 1924–44) i Pogledi na aktualni svijet i drugi eseji (Regards sur le monde actuel et autres essais, 1931); zasebno je objavio estetičke spise Duša i ples (L’Âme et la Danse, 1921), Eupalinos ili arhitekt (Eupalinos ou l’Architecte, 1921), oba u obliku platonističkih dijaloga, Degas ples crtež (Degas Danse Dessin, 1936) te bilješke o likovnim umjetnostima Bilješke o umjetnosti (Pièces sur l’art, 1931). Okušao se i kao dramatik: Semiramida (Sémiramis, 1934), nedovršeni Moj Faust (Mon Faust, 1945).

ŽOZE SARAMAGO BELEŽNICE - tekstovi objavljeni na blogu od septembra 2008. do novembra 2009. godine Prevod - Jasmina Nešković i Jovan Tatić Izdavač - Laguna, Beograd Godina - 2021 306 strana 20 cm Edicija - Odabrana dela Žozea Saramaga ISBN - 978-86-521-4108-1 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: BELEŽNICA I SEPTEMBAR 2008. Reči upućene jednom gradu Oprost Darvinu? Džordž Buš, ili doba laži Berluskoni i kompanija Ka groblju u Pulijanasu Aznar, prorok Životopisi Razvodi i kućne biblioteke Slika bez tona Čista krpa Bistro kao voda Nade i utopije OKTOBAR 2008. Gde je levica? Kućni neprijatelj O Fernandu Pesoi Ona strana Ko o čemu Bog i Racinger Eduardo Lourenso Žorž Amado Karlos Fuentes Federiko Major Saragosa Bog kao problem (Finansijski) zločin protiv čovečanstva Ustavi i stvarnost Šiko Buarki de Olanda Imaju li dželati dušu Hose Luis Sampedro Kad porastem, želim da budem kao Rita Fernando Mejrelis i društvo Novi kapitalizam? Pitanje NOVEMBAR 2008. O laži i istini Rat koji nije izbio Gvantanamo Sto šest godina Reči Roza Parks Uputstvo za ubijanje jednog čoveka Stari i mladi Dogme PRK Osamdeset šest godina Živ, živissimo Poplava Sva imena U Brazilu Stoka Dve vesti Beskrajna stranica interneta Još jedan dan Seksualno obrazovanje Knjižara Kultura DECEMBAR 2008. Razlike Salomao se vraća u Belem Svim zainteresovanima Saviano Calle Santa Fe Počast Baltasar Garson (1) Baltasar Garson (2) Borhes Završni udarac Reči Izdavači Gaza Godinu dana kasnije Božić je Božićna večera Šuraci i šurnjaje Knjiga Izrael JANUAR 2009. Računica Neodgovorni Sarkozi „No nos abandones` Od Davidovog kamenja do Golijatovih tenkova Uz Gazu Zamislimo Anhel Gonsales Predsednici Kamenovanja i drugi užasi Jedna druga kriza Obama Odakle? Izrael i njegovi derivati Šta? Klinton? Rodam Hervasio Sančes Svedok FEBRUAR 2009. Hleb Davos Bankari Adolf Ajhman Sampajo Vatikancije Sigifredo Ateisti Kažemo Kinesko perje Maltretman Smrt pred kućnim vratima Šta ćemo s Italijanima? Susi Pako Pismo Antoniju Maćadu Levica Pravde Vodeni pas MART 2009. Gonsalo M Tavareš Izbori Primetiti Primetiti još jednom Osmi mart Douro-Duero Jedinstvo u mnoštvu Ljubljenje imena Demokratija u taksiju Predsednica BELEŽNICA II MART 2009. Funes i Funes Evo vuka! Naše sutra i milenijum Pitanje boje Mačke u džaku Sunčeva lisica Fraktalna geometrija APRIL 2009. Mahmud Darviš G-20 Santa Marija de Ikike Sat Još jedno štivo za doba krize Čitanje L`Akvila Bo Kolumbija u Lansaroteu Grandomanija Sa Dariom Foom Egzibicionizmi Spavaćica O nemogućnosti portretisanja (1) O nemogućnosti portretisanja (2) Eduardo Galeano Dečaci u crnom Sećanja Svinjski grip (1) Svinjski grip (2) MAJ 2009. Havijer Ortis Izbacivanje Benedeti Kućni svetac Novi čovek Sajam Mučenja Hrabrost Korupcija na engleski način Sofija Gandarijas Dokle? Šarlo Pesnici i poezija San Mito Veterani Priča o jednom cvetu Naoružanje Muzika Čiste ruke? Razočaranje JUNI 2009. Bronza Markos Ana Putovanja Sekularizam Karlos Kasares Ono što se zove Berluskoni Paradoks Dobra ideja Epitaf za Luisa de Kamoiša Telo božje Migeiš Netanijahu Putovanje jednog slona U Kaštelu Novu Povratak Sastre Sabato Obrazovanje (1) Obrazovanje (2) Crna Španija Dve godine JULI 2009. Aguština Prevođenje Izgled Kritika Subjekat o sebi samom Kastril Razdeljak Knjige za leto Akademik Akilino Siza Vijeira Boje zemlje Emigrantske priče Žardimova posla Mesec Montanja Blanka Pet filmova Jedno poglavlje za Jevanđelje Problem s muškarcima Pravo na greh Epur si muove Odricanje Alvaro Kunjal AVGUST 2009. Gabo Patio do Padejro Almodovar Očeva senka (1) Očeva senka (2) Jemen Afrika Jedan takav kralj Gvatemala Žan Žiono Akteal Karloš Paredeš Krv u Ćijapasu Tuga Treći bog Prljava igra Dva pisca Republika Dihtung Oproštaj SEPTEMBAR 2009. Povratak „Formentor` OKTOBAR 2009. Radosni dani NOVEMBAR 2009. Reći nezaposlenosti „ne“ O Mariji Žoao Pireš O piscu `Dobitnik Nobelove nagrade Dve sveske Saramagovih Beležnica, zapravo skupljenih blogova iz 2008. i 2009. godine, najbolje ilustruju šta nam poručuje portugalski nobelovac kada ne piše u alegorijama i parabolama nego kad promišlja izazove savremenog sveta mimo svojih proslavljenih romana. Kako to da Adam nikada nije ni kročio u raj, da li su engleski parlamentarci osiromašili, zašto je Berluskoni „spodoba koja opasno podseća na ljudsko biće“, treba li izmisliti novog boga i zašto, da li je ljude lakše mobilisati za rat ili za mir, šta Bog misli o Rimokatoličkoj crkvi, hoće li nestati poreski rajevi i šifrovani računi, zašto Mediteran vrvi od davljenika, kakve su nam pouke ostavili Kafka, Darvin, Borhes, Almodovar, Amado, Pesoa, Markes, Čaplin, a šta da mislimo o Klintonu, Netanijahuu, Sarkoziju, Bušu…? Duhovito, mudro, beskompromisno, Saramago u poslednjoj godini svog života, kao u kakvoj književnoj oporuci, uvek stajući na stranu zlostavljanih i obespravljenih, sabira svoje opomene svetu koji nas okružuje i koji nas zatrpava apsurdima a daruje retkim radostima. „U ovim kratkim zapisima Saramago nastavlja da proživljava i tumači svet onako naopak kakav jeste, da bi ga posle toga ponovo sagledao s mirnijeg rastojanja, s moralnog i poetskog stanovišta (a ponekad da bi ga predstavio još gorim nego što jeste – iako deluje da je to nemoguće).“ – Umberto Eko „Saramago je najdarovitiji pisac našega vremena.“ – Harold Blum „Provokativnim i jednostavnim stilom Saramago secira mrežu ’organizovanih laži’ koje se nadvijaju nad čovečanstvom i nastoji da otrezni čitaoce iznoseći svoja shvatanja u ovom nizu neukrašenih, razornih proznih udaraca. Formiran u godinama pod Salazarovim fašističkim režimom, moglo bi se reći da je Saramago prošao savršenu obuku za prepoznavanje i ocenu političkog obmanjivanja.“ – Independent` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku. José Saramago O caderno

m8 Glavni likovi u `Seobama` Miloša Crnjanskog su braća Vuk i Aranđel Isakovič, Vukova žena Dafina, Vukov sluga Arkadije i Aranđelov sluga Ananija. Likovi nose simbolična imena, koja određuju i njihovu sudbinu u romanu. Vuk je magijsko srpsko ime, koje se daje detetu da se odagna smrt. S druge strane, vuk je životinja koju su posebno poštovali stari Sloveni, pridavali joj mitska svojstva, a Srbi Svetog Savu smatraju vučjim svecem. Aranđel nosi ime po arhangelu Mihailu, koga u narodu zovu Aranđel, koji u ruci nosi mač i tas, što se u romanu dovodi u vezu sa Aranđelovim zanimanjem (trgovac). Arkadija je mitska zemlja blaženstva i sreće, prostor idiličnosti, priroda bez civilizacije, čemu teži Vukov sluga), dok Ananija predstavlja biblijskog junaka koji je krio novac od apostola i pokušao da prevari Hristosa. Dafina znači lovor, a Stana (žena Vukovog sluge Arkadija) je staro slovensko ime koje znači zastati, stati. To ime se davalo da se zaustavi pomor ili, pak, rađanje dece. Likovi braće Isakoviča su suprotsavljeni u svemu: Vuk je debeo, visok, ogroman, crven u licu, izgleda kao medved, ima trbuh kao meh, kosmat je, neposredan, prek, pust, rasipan, idealista, pri kraju romana razočaran i depresivan, po zanimanju vojnik, pobornik daljih seoba u Rusiju. Karakterišu ga žute oči sa crnim tačkicama, kakve, inače, imaju zveri.Veći deo romana Vuk Isakovič pogleda u nebo i uz pomoć oblaka naslućuje ili tumači događaje. Aranđel Isakovič je mršav, suv, onizak, retke crne kose, spletkaroš, pokvarenih žutih zuba, sladostrasan, trgovac, zelenaš, bogataš, usmeren ka materijalnim vrednostima, uporan, suzdržljiv, hladan, proračunat, tvrdica, zagovornik rada i ukorenjivanja Srba u Banatu. Sluge su slične gospodarima, pa, samim tim, međusobno suprotstavljeni. Vukov sluga Arkadije je debeo, uspavan (valja napomenuti da je Zevs mitskog Arkada pretvorio u Malog medveda), vojnik, voli prirodu, uživa u jelu i piću, žena Stana ga vara (i ne zaustavlja se u tome), kao i Dafina Vuka, ludo gine u ratu, pokušavajući da spase konje. Aranđelov sluga Ananije je nizak, škrt (novac krije od drugih u posebnom spremištu u pojasu, slično svom biblijskom imenjaku), spletkaroš je, srebroljubiv, uhodi gazdu i ogovara ga, plašljiv je, lopov, proračunak, svodnik (koji podvodi svoje kćeri). Dafina je mlada, putena Grkinja iz Trsta, koja je, bez svoje volje, ali i bez volje mladoženje, udata za Vuka Isakoviča. Ne zna jezik, u romanu progovara svega dve reči - `Umreću! Umreću!` Ako njenu sudbinu izvedemo iz njenog imena, mogli bismo da kažemo da su se braća Isakoviči, svaki na svoj način, `ovenčala` njome. Dafina sa Vukom ima dve kćeri, ali nije zainteresovana za njih, pogotovo nakon razočarenja u muža, koji ju je opet ostavio i otišao u još jedan besmisleni rat. Njena priroda je podvojena: prema mužu je neposredna, strasna, nemoćna, voli ga, a prema deveru je lažljiva, lukava, suzdržana, vlasna, ona određuje dinamiku razvoja njihovog odnosa i poigrava se njegovim osećanjima. Srpski vojnici u romanu su animalizovani: imaju ogromna stopala i šake, urlaju, siluju, urliču, zavijaju kao vukovi kad pevaju, žive u zemunicama, ne mogu da se uvedu u red, ne poštuju komande niti komandire, Vuk ih pujda u sklopu vežbi jedne na druge, kao zveri su. Sa druge strane, habsburški vojnici, predstavljeni npr. kroz barona Berenklaua, su feminizirani: on nosi bermude sa podvezicama, čipke, periku, napuderisan je, spava u svilenoj spavaćici sa dve sijamske mačke. Ovakvom generalizacijom Crnjanski je metaforički prikazao odnos Evrope prema Balkanu, kao i odnos Balkana prema Evropi. Koliko su pogledi jednih na druge nepomirljivi, očituje se u sceni susreta Vuka Isakoviča i Kraljice Majke, kada je on sapet u vrpce, svilu, perje, trake, ukrase, a ona izgleda kao strašilo.

Moguće da je posveta na naslovnoj od strane Libera Markonija, podseća me na njegov stil. Treba dodatno proveriti, ali 90 % jeste. Prva Markonijeva zbirka poezije Retko u ponudi Slobodan Marković (Skoplje, 26. oktobar 1928 — Beograd, 30. januar 1990) bio je srpski pesnik. Poznat je i pod nadimkom „Libero“ ili „Libero Markoni“. Biografija[uredi | uredi izvor] Rođen je 1928. u Skoplju gde mu je otac Dimitrije bio na službi kao oficir vojske. Detinjstvo je proveo u Peći i u Beogradu, gde je maturirao u Drugoj beogradskoj gimnaziji. 1943. je bio zatočen u logoru u Smederevskoj Palanci. Neke od njegovih knjiga pesama su „Sedam ponoćnih kazivanja kroz ključaonicu“, „Jednom u gradu ko zna kom“ (1980). Objavio je 62 knjige a još dve su štampane posle njegove smrti: „Južni bulevar“ i „Zapiši to, Libero“ koje je priredila njegova supruga Ksenija Šukuljević-Marković. Bavio se i prevođenjem, bio je novinar u „Borbi“, slikar i boem. Za knjigu „Luka“ dobio je 1975. Zmajevu nagradu. Napisao je scenario za film Bokseri idu u raj. Umro je 30. januara 1990. i sahranjen u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu. U vreme hajke na Miloša Crnjanskog, Marković je objavio poemu `Stražilovo` (kao urednik u nedeljniku `Naš vesnik`). Po dolasku Crnjanskog u Beograd, živeli su u istom kraju i povremeno se družili. Libero o sebi[uredi | uredi izvor] Slobodan Marković je sâm napisao uvod u knjigu izabrane poezije `Jednom u gradu ko zna kom`, u kojem se ovako izjasnio: `Umetnost je moj život. Nisam se trudio da u svemiru nađem sličnost sa sobom. Znam da sam unikat i da nemam dvojnika. Po svoj prilici, neću ni imati potrebe da ga angažujem.`[1] Isticao je da je prošao putem od internacionaliste i kosmopolite ka bezgraničnom univerzalizmu: `Regionalne klovnove naduvane nacionalizmom, žalim. Moja sestra zaista spava na Polarnom Krugu u spavaćici od fokine kože. Noge perem u Njujorškoj luci. U Azerbejdžanu imam unuka... U Istanbulu dedu koji nosi crkvicu na dlanu. Izvor kisele vode u Carskoj Lavri Visokim Dečanima, moja je klinika, i moje oporavilište.`[1] Anegdote o Liberu[uredi | uredi izvor] Momo Kapor je u svojim zabeleškama `011 (100 nedelja blokade)` opisao Liberovo umeće u kafanskoj košarci, odnosno igri zvanoj `ubacivanje šibice u čašu`, gde se čaša postavlja na sredinu kafanskog stola, podjednako udaljena od svih igrača koji pokušavaju da sa ivice stola ubace kutiju šibica u nju. `Pokojni Libero Markoni je žmureći ubacivao šibicu u čašu, bio je apsolutni prvak sveta u tom sportu, kojim se može baviti samo pripit igrač. Tada se postiže prava zen-koncentracija; igrač se poistovećuje s kutijom šibice u letu i njenim ciljem, zvoncavim dnom čaše. Kada šibica padne na dno, pedeset poena. Stotinu poena dobija onaj kome se šibica zadrži na ivici čaše. Onaj ko izgubi, plaća sledeću turu...` Borislav Mihajlović Mihiz je u svojoj knjizi `Autobiografija - o drugima` opisao i brojna druženja sa piscima i pesnicima. Provodio je sate bez alkohola sa `učenjacima` Dejanom Medakovićem i Pavlom Ivićem, ali i vreme uz čašicu sa `raspojasanima` Slobodanom Markovićem i Liberovim prijateljem, slikarom Slavoljubom Slavom Bogojevićem. Dešavalo se da veselo društvo celu noć provede u kafani, i ujutru prelazi preko lukova pančevačkog mosta. Sa punim pouzdanjem u istinitost stare mudrosti da `pijancima i deci anđeli podmeću jastuke`, okuraženi priličnom količinom alkohola, pravili su Libero, Slava i Mihiz takve vratolomije od kojih `normalnim` ljudima zastaje dah. Milicioneri, koji bi ih skidali sa lukova mosta, bili su zabezeknuti pred onim što vide, i na kraj pameti im nije bilo da `ozloglašenu trojku` kazne. Libero je svoje doživljaje i osećanja prilikom pijančenja opisao u knjizi `Pijanci idu dijagonalno`, a prelaženje lukovima pančevačkog mosta učinio je večnim, pominjući ga u nekrologu svom rano preminulom prijatelju Slavi Bogojeviću.[2] Slobodan Glumac Arhivirano na sajtu Wayback Machine (1. jul 2019), glavni urednik lista Borba, novinar i prevodilac, bio je pratilac Slobodana Markovića na putovanju u Švajcarsku. Libero je u jednom periodu sarađivao u tom listu pišući zapažene priloge koji su izlazili subotom. Redakcija lista je odlučila da preduzme nešto u pogledu Liberovog opijanja, za koje je smatrano da ide na uštrb ugleda lista. U cilju prevaspitanja, pesniku je omogućen plaćeni boravak u švajcarskom sanatorijumu za lečenje zavisnosti od alkohola. Zbog potrebe da se u švajcarskom konzulatu u Milanu srede neki papiri, Slobodan Glumac je ostavio svog imenjaka i kolegu u jednom kafančetu, znajući da ovaj nema novca. Naručio mu je limunadu, i bezbrižno se zaputio ka konzulatu. Formalnosti su potrajale, i Glumac se tek posle tri sata vratio u kafanče. Tamo ga je sačekao sledeći prizor: Prepun astal flaša pića, razbarušeni Libero daje takt i zapeva prve stihove: `Tiii me, Miiico, neeee vooleš...`, a italijanski konobari dignuti na šank, kao i prisutni gosti, otpevaju: `Cisto sumlam, cisto sumlam`...[3] Pozamašni ceh je nekako plaćen, a kako - ni danas se sa sigurnošću ne zna. Dela[uredi | uredi izvor] Od velikog broja objavljenih knjiga Libera Markonija, trideset i dve su zbirke pesama. Pisao je i prepeve, putopise, reportaže, kraću prozu, drame, scenarija, priređivao antologije... Slobodan je posebno uživao u poeziji Jesenjina, a o tome svedoče njegovi prepevi pesama velikog ruskog pesnika u knjigama Ko je ljubio taj ne ljubi više i Rastaćemo se uz smešak nas dvoje. Evo nekih naslova Liberovih knjiga poezije: Posle snegova Svirač u lišću Mornar na konju Pijanci idu dijagonalno Sedam ponoćnih kazivanja u ključaonicu Vedri utopljenik Tri čokota stihova Crni cvet Ikra Umiljati apostol Posetilac tamnog čela Tamni banket Ukleta pesnikova noćna knjiga Eleonora žena Kilimandžaro Jednom u gradu ko zna kom (štampana povodom 50 godina od pesnikovog rođenja i 35 godina književnog rada) Čubura među golubovima (Liberova poezija i crteži) Južni bulevar (objavljena posle pesnikove smrti, priredila ju je Liberova supruga i verni pratilac Ksenija).

Knjiga ne izgleda ovako izvitopereno uživo. Slobodan Marković PISMA PROFESORU PALAVIČINIJU DA KOSTI Libero Markoni Retko u ponudi Faksimil izdanje Slobodan Marković Libero Markoni Ilustrovano crtežima Izdavač Prosveta Požarevac Povez broš Format veliki faksimil Godina 1977 Слободан Марковић (Скопље, 26. октобар 1928 — Београд, 30. јануар 1990) био је српски песник. Познат је и под надимком „Либеро“ или „Либеро Маркони“. Слободан Марковић S.Kragujevic, Sl.Markovic,Libero Markoni, 1983.JPG Слободан Марковић 1983. године Лични подаци Датум рођења 26. октобар 1928. Место рођења Скопље, Краљевина СХС Датум смрти 30. јануар 1990. (61 год.) Место смрти Београд, СФР Југославија Биографија Уреди Рођен је 1928. у Скопљу где му је отац Димитрије био на служби као официр војске. Детињство је провео у Пећи и у Београду, где је матурирао у Другој београдској гимназији. 1943. је био заточен у логору у Смедеревској Паланци. Неке од његових књига песама су „Седам поноћних казивања кроз кључаоницу“, „Једном у граду ко зна ком“ (1980). Објавио је 62 књиге а још две су штампане после његове смрти: „Јужни булевар“ и „Запиши то, Либеро“ које је приредила његова супруга Ксенија Шукуљевић-Марковић. Бавио се и превођењем, био је новинар у „Борби“, сликар и боем. За књигу „Лука“ добио је 1975. Змајеву награду. Написао је сценарио за филм Боксери иду у рај. Умро је 30. јануара 1990. и сахрањен у Алеји заслужних грађана на Новом гробљу у Београду. У време хајке на Милоша Црњанског Марковић је објавио поему `Стражилово` (као уредник у недељнику `Наш весник`). По доласку Црњанског у Београд, живели су у истом крају и повремено се дружили. Либеро о себи Уреди Слободан Марковић је сâм написао увод у књигу изабране поезије `Једном у граду ко зна ком`, у којем се овако изјаснио: `Уметност је мој живот. Нисам се трудио да у свемиру нађем сличност са собом. Знам да сам уникат и да немам двојника. По свој прилици, нећу ни имати потребе да га ангажујем.`[1] Истицао је да је прошао путем од интернационалисте и космополите ка безграничном универзализму: `Регионалне кловнове надуване национализмом, жалим. Моја сестра заиста спава на Поларном Кругу у спаваћици од фокине коже. Ноге перем у Њујоршкој луци. У Азербејџану имам унука... У Истанбулу деду који носи црквицу на длану. Извор киселе воде у Царској Лаври Високим Дечанима, моја је клиника, и моје опоравилиште.`[1] Анегдоте о Либеру Уреди Момо Капор је у својим забелешкама `011 (100 недеља блокаде)` описао Либерово умеће у кафанској кошарци, односно игри званој `убацивање шибице у чашу`, где се чаша поставља на средину кафанског стола, подједнако удаљена од свих играча који покушавају да са ивице стола убаце кутију шибица у њу. `Покојни Либеро Маркони је жмурећи убацивао шибицу у чашу, био је апсолутни првак света у том спорту, којим се може бавити само припит играч. Тада се постиже права зен-концентрација; играч се поистовећује с кутијом шибице у лету и њеним циљем, звонцавим дном чаше. Када шибица падне на дно, педесет поена. Стотину поена добија онај коме се шибица задржи на ивици чаше. Онај ко изгуби, плаћа следећу туру...` Борислав Михајловић Михиз је у својој књизи `Аутобиографија - о другима` описао и бројна дружења са писцима и песницима. Проводио је сате без алкохола са `учењацима` Дејаном Медаковићем и Павлом Ивићем, али и време уз чашицу са `распојасанима` Слободаном Марковићем и Либеровим пријатељем, сликаром Славољубом Славом Богојевићем. Дешавало се да весело друштво целу ноћ проведе у кафани, и ујутру прелази преко лукова панчевачког моста. Са пуним поуздањем у истинитост старе мудрости да `пијанцима и деци анђели подмећу јастуке`, окуражени приличном количином алкохола, правили су Либеро, Слава и Михиз такве вратоломије од којих `нормалним` људима застаје дах. Милиционери, који би их скидали са лукова моста, били су забезекнути пред оним што виде, и на крај памети им није било да `озлоглашену тројку` казне. Либеро је своје доживљаје и осећања приликом пијанчења описао у књизи `Пијанци иду дијагонално`, а прелажење луковима панчевачког моста учинио је вечним, помињући га у некрологу свом рано преминулом пријатељу Слави Богојевићу.[2] Слободан Глумац Архивирано на сајту Wayback Machine (1. јул 2019), главни уредник листа Борба, новинар и преводилац, био је пратилац Слободана Марковића на путовању у Швајцарску. Либеро је у једном периоду сарађивао у том листу пишући запажене прилоге који су излазили суботом. Редакција листа је одлучила да предузме нешто у погледу Либеровог опијања, за које је сматрано да иде на уштрб угледа листа. У циљу преваспитања, песнику је омогућен плаћени боравак у швајцарском санаторијуму за лечење зависности од алкохола. Због потребе да се у швајцарском конзулату у Милану среде неки папири, Слободан Глумац је оставио свог имењака и колегу у једном кафанчету, знајући да овај нема новца. Наручио му је лимунаду, и безбрижно се запутио ка конзулату. Формалности су потрајале, и Глумац се тек после три сата вратио у кафанче. Тамо га је сачекао следећи призор: Препун астал флаша пића, разбарушени Либеро даје такт и запева прве стихове: `Тиии ме, Мииицо, нееее воолеш...`, а италијански конобари дигнути на шанк, као и присутни гости, отпевају: `Цисто сумлам, цисто сумлам`...[3] Позамашни цех је некако плаћен, а како - ни данас се са сигурношћу не зна. Дела Уреди Од великог броја објављених књига Либера Марконија, тридесет и две су збирке песама. Писао је и препеве, путописе, репортаже, краћу прозу, драме, сценарија, приређивао антологије... Слободан је посебно уживао у поезији Јесењина, а о томе сведоче његови препеви песама великог руског песника у књигама Ко је љубио тај не љуби више и Растаћемо се уз смешак нас двоје. Ево неких наслова Либерових књига поезије: После снегова Свирач у лишћу Морнар на коњу Пијанци иду дијагонално Седам поноћних казивања у кључаоницу Ведри утопљеник Три чокота стихова Црни цвет Икра Умиљати апостол Посетилац тамног чела Тамни банкет Уклета песникова ноћна књига Елеонора жена Килиманџаро Једном у граду ко зна ком (штампана поводом 50 година од песниковог рођења и 35 година књижевног рада) Чубура међу голубовима (Либерова поезија и цртежи) Јужни булевар (објављена после песникове смрти, приредила ју је Либерова супруга и верни пратилац Ксенија).