Izdavač: Građevinska knjiga, Beograd Grupa autora. Povez: tvrd Broj strana: 452 + 488 Veliki format: 24 x 33 cm Odlično očuvane, kao nove. SADRŽAJ (I knjiga): PRIRODA, DIVLJAČ I ČOVEK DIVLJAČ U SAVREMENIM ŽIVOTNIM ZAJEDNICAMA PORUKE IZ ISTORIJE LOVA OSNOVI LOVSTVA BIOLOGIJA DIVLJAČI RAZVRSTAVANJE DIVLJAČI EVROPSKA DIVLJAČ DLAKAVA DIVLJAČ PERNATA DIVLJAČ DIVLJAČ DRUGIH KONTINENATA PERNATA DIVLJAČ DRUGIH KONTINENATA GAJENJE I ZAŠTITA DIVLJAČI GAJENJE DIVLJAČI USTANOVLJENJE LOVIŠTA GAZDOVANJE LOVIŠTEM UTVRĐIVANJE BROJNOSTI DIVLJAČI U LOVIŠTU UREĐENJE LOVIŠTA ZA SITNU DIVLJAČ SPECIJALIZOVANA LOVIŠTA ZA FAZANE OGRAĐENA LOVIŠTA SAVREMENA PROIZVODNJA FAZANSKE DIVLJAČI NASELJAVANJE DIVLJAČI ZAŠTITA DIVLJAČI ŠTETA KOJU DIVLJAČ NANOSI ŠUMI ZAŠTITA POLJOPRIVREDNIH KULTURA OD DIVLJAČI POSLOVI U LOVIŠTU U TOKU GODINE BOLESTI DIVLJAČI O UZROCIMA NASTAJANJA BOLESTI DIVLJAČI BOLESTI DLAKAVE DIVLJAČI BOLESTI PERNATE DIVLJAČI TROVANJE DIVLJAČI BOLESTI DIVLJAČI KOJE SE MOGU PRENETI NA LJUDE (ZOONOZE) GORANI - MLADI ZAŠTITNICI PRIRODE MEĐUNARODNA AKTIVNOST NA ZAŠTITI DIVLJAČI POPIS VRSTA - SRPSKI I LATINSKI NAZIVI SADRŽAJ (II knjiga): EKOLOGIJA - PRIRODNJAČKA I SOCIOLOŠKA NAUKA LOVNI TURIZAM NACIONALNI PARKOVI JUGOSLAVIJE LOV - KORIŠĆENJE DIVLJAČI I NAČINI LOVLJENJA PLANIRANJE ODSTRELA VRSTE I NAČINI LOVA SOKOLARENJE DEJSTVO POGOTKA NA DIVLJAČ POSTUPAK S LOVINOM LOVAČKI TROFEJI OCENJIVANJE TROFEJA KRUPNE DIVLJAČI AMERIKE OCENJIVANJE TROFEJA KRUPNE AFRIČKE DIVLJAČI PREPARIRANJE PTICA I SISARA LOVNA KINOLOGIJA OD ZVERI DO DOMAĆE ŽIVOTINJE MESTO PSA U KLASIFIKACIJI ŽIVOTINJA GENEALOŠKO STABLO PASA LOVAČKI PSI GAJENJE, NEGA I ISHRANA PASA OSNOVI OBUKE LOVAČKIH PASA JUGOSLOVENSKE RASE LOVAČKIH PASA STRANE RASE LOVAČKIH PASA JUGOSLOVENSKE RASE NELOVNIH PASA BOLESTI PASA KINOLOŠKE ORGANIZACIJE LOVAC I LOVAČKI PAS GRUPE PASA PO PRAVILNIKU JUGOSLOVENSKOG KINOLOŠKOG SAVEZA O STRUČNOM RADU SPISAK RASA PREMA PODELI MEĐUNARODNE KINOLOŠKE FEDERACIJE, FCI ORUŽJE, MUNICIJA I OPREMA ZA LOV OD KAMENA I KOPLJA DO VATRENOG ORUŽJA IZBOR LOVAČKOG ORUŽJA DODACI LOVAČKOM ORUŽJU ODRŽAVANJE LOVAČKOG ORUŽJA LOVAČKA MUNICIJA VEŠTINA GAĐANJA RUČNO VATRENO ODBRAMBENO ORUŽJE Š PIŠTOLJI I REVOLVERI LOVAČKI PRIBOR I OPREMA O BEZBEDNOM RUKOVANJU LOVAČKIM ORUŽJEM BALISTIKA RAZVOJ DOMAĆE INDUSTRIJE LOVAČKOG ORUŽJA I MUNICIJE SPISAK RASA PASA PREMA PODELI MEĐUNARODNE KINOLOŠKE FEDERACIJE, FCI MEĐUNARODNI SAVET ZA GAJENJE, ZAŠTITU DIVLJAČI I LOV - CIC LOVAČKI SAVEZ JUGOSLAVIJE ZAKONODAVSTVO U LOVSTVU OBRAZOVANJE U LOVSTVU LOVNA STATISTIKA PREGLED VAŽNIJIH LOVIŠTA I DIVLJAČI U NJIMA LOVNE SEZONE U JUGOSLAVIJI LOVAC U PRIRODI ZADOVOLJSTVA LOVA LOVAČKA ETIKA I LOVAČKI OBIČAJI PRVA POMOĆ U LOVU SNALAŽENJE U PRIRODI FOTO-KAMERA I KINO-KAMERA U LOVU LOGOROVANJE ISHRANA U PRIRODI SPREMANJE JELA OD DIVLJAČI DIVLJAČ I LOV U UMETNOSTI DIVLJAČ I LOV U LIKOVNOJ UMETNOSTI DIVLJAČ NA GRBOVIMA, HERALDIKA LOVAČKA FILATELIJA DIVLJAČ NA PLAKATU DIVLJAČ I LOV U LITERATURI KNJIGE O LOVSTVU NA JEZICIMA JUGOSLOVENSKIH NARODA 1777-1987 LOVAČKI MUZEJI, ZBIRKE I IZLOŽBE REČNIK LOVAČKIH REČI I POJMOVA (S-1)

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Zbirka pesama „Ogledalo srpsko“ je prvi put objavljena 1835. godine. Danas, mladi čitaoci imaju prilike da čitaju dela najpoznatijeg crnogorskog pesnika, Petra Petrovića Njegoša. Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je duhovni i svetovni vladar Crne Gore, te jedan od najvećih crnogorskih i srpskih pjesnika i filozofa. Njegoš je rođen u selu Njeguši, blizu Cetinja. Obrazovao se u nekoliko crnogorskih manastira i postao je duhovni i svetovni vođa Crne Gore po smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamjene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegoš je sahranjen u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premešteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavale Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[1][2] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[3] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvek živeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[4] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[5] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[2] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za naslednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[6] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio promoran da pronađe drugog naslednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[7] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar ga je za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[8] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, te engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog naslednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svetovne ovlasti.[9] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[10] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[6] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svetonim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, Njegoš je primio monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[11] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti rešeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne 1832. godine doputivao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike. Međutim, to je bilo samo privremeno rešenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno rešeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog savjeza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog savjeznika koji bi mogao pružiti političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi stateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je upostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[12][13][14][15] Osim što je morao voditi računa o ruskom mešanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su de dečavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prourokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[6] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvjelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početna broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njenih pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[16][14][13][17][18] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Ablanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Rusima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napadu je napao niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[19][20] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, Njegoš je održavao bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavistan od Rusa kao i uvjek.[21][22]. U jednom u svojih pisama Grujiću, Njegoj je zabeležio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[23][14]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili prežibi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[22] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[18] Mnogi glavaei su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[24] Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Kreće na put 3. juna. Na putu boravi u Kotor u, Trst u, Beč u i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd stiže 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[2] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojalao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[6] Pomoću ruske vlade, Njegoš je ustanovio i tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi. Nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha. Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamensko trošenje novaca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i Njegoš se krenuo u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Njegoš je bio primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je Njegoš više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja enografske studije na nemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegiševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha. Meternihovo nepovjerenjenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinu da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberlanih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[25] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekao kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[26] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obijezbedila pšenicu da stanovnike Crne Gore ugrođene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvo da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[27] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Bronost perjanika i gvardijana je značajno uvećama, a Crogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[28] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[24] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubjedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje feza dugo zadržano kao deo crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno verovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložop da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Njegoš je takoše ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[29] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[30] Njegoš je 1838. ugostio saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenjnog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izveštajima njemačke štamper koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Stanje se nalazilo odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je biolo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gde su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[31] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko želeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegoševa pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvere u njegovu bezbjednost.[32] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog poseda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Besni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubisto Rustem-bega bilo rizično jer bi se razjutio Smail-aga, koji bi želeo da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da beži, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[32] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kome su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je besan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vreme, Ali-paša je želeo da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za Portinu intervenciju. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o moru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni deo njegovih zemljaka. U isto vreme Njegoš je shvatio da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrija i Osmanskog carstva, koje je želelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša. Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, je stalo na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe Njegoševu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[34] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrvovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajuši svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sređu, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko uvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odmbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[35] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanjnje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i streljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubici i obesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno dlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da svi pobunjenici streljaju.[36] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša. Osman-paša je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja ekploziva ispod svoje štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da Njegoš boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. je bilo jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, pa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padova, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[38] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali se car odbio susresti sa njime. Njegoš se uputio u Crnu Goru u ljeto, pošto je konstultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođenadana. Njegoš kao svetitelj Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Njegoša kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Njegoš je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“ Luča mikrokozma je poema Petra II Petrovića Njegoša nastala u proleće 1845, koja pripada epohi romantizma. Prvo izdanje je objavljeno u Beogradu iste godine.[1][2] U ovom filozofsko-religijskom spevu duša, vođena „iskrom božanstvenom`, traga za uzrocima čovekovog pada sa neba i lepotom božanstva. Pesnik opisuje kosmičke i rajske predele kao i Sataninu pobunu protiv Boga koja je dovela do izgnanstva čoveka na Zemlju. Nastanak „Luča mikrokozma“ je napisana za vrlo kratko vreme 1845. Njegoš je 6. jula 1845. pismom obavestio Simu Milutinovića Sarajliju da mu šalje „malo djelce Luču mikrokozma mnom sastavljenu četiri prve neđelje časnoga i velikoga posta“.[3] Matija Bećković skreće pažnju da „Luča“ nije slučajno pisana u vreme posta jer „i što je post odricanje, a pričešće zavet i spremnost na žrtvu i poistovećenje s Hristom, i što se i post i „Luča“ završavaju vaskrsenjem.`[4] Milorad Medaković, Njegošev biograf i sekretar, napominje, u svojoj knjizi o Njegošu, da „djelo Luča mikrokozma bješe vladici najmilije“. Ranija dela „Luči mikrokozma“ je prethodio niz Njegoševih pesama izrazite duhovne preokupacije: „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ i „Zarobljen Crnogorac od vile“ 1834, „Oda suncu, spjevata noću bez mjeseca“ 1836, „Filozof, astronom i poeta“ i „Misao“ 1844. Ipak, misli i apstraktne slike, koje su nicale u Njegoševom duhu u višegodišnjem traganju za bićem kao krajnjim uzrokom stvari, dobile su pun umetnički izraz tek u „Luči“.[5] Kasnija dela „Luča“ je hronološki prvo od tri Njegoševa najpoznatija dela. Posle „Luče“ napisan je „Gorski vijenac“ (1846, objavljen 1847),[6] a potom „Lažni car Šćepan Mali“ (1847, objavljen 1851).[7] U predgovoru „Luči mikrokozma“ Miodrag Pavlović razmatra teme i međusobne odnose tri Njegoševa velika speva:[3] Svako delo Njegoševo je drukčije, svaka gromada ova tri speva stoji u jednom drugačijem duhovnom prostoru. Od „Luče“ i njenih biljurnih nebesa koračao je pesnik stepen po stepen bliže zemlji. „Gorski vijenac“ su visovi heroike, idealizacija plemenskog i istorijskog identiteta, jak doživljaj lepote zajednice kojoj pripada. „Lažni car“ je pročitavanje istorije, relativizam vrednosti, heroika i njena naličja.(...) Njegoš je napisao svoju teogoniju u „Luči“, svoju nacionalnu heroiku u „Gorskom vijencu“, i ironiju istorijske svakodnevnice, u „Lažnom caru“.

Petar II Petrović Njegoš Izabrana delaGorski vijenacLuča MikrokozmaLažni car Šćepan maliMeki povezПетар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2]Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3]Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4]Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5]Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6]Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7]Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8]БиографијаРодословље Петра II Петровића ЊегошаПоријекло и дјетињство[9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14]Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише:„ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ”По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17]Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20]Избор за насљедникаМанастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда.Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22]Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24]Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27]Сламање опозицијеПослије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30]Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању.Успостављање Правитељствујушчег сенатаГлавни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдскиСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част.Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36]Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21]Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39]Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивањаСпоменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо.Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41]Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43]Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35].Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47]Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владикуНа народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12]Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21]Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената.Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48]Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на ГраховуГодине 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он.Друго путовање у Санкт ПетербургНа четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50]Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор]Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53]Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48.Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39]Покушаји модернизацијеТабља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године.Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији.Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено.Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59]Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I.Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61]Завјера за убиство Смаил-аге ЧенгићаДопринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62]Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62]Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63]Напад Осман-паше СкопљакаОстрво ВрањинаСкадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64]Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу.Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65]Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.8/1

PETAR II PETROVIĆ NJEGOŠ IZABRANA DELA GORSKI VIJENC LUČA MIKROKOZMA LAŽNI CAR ŠĆEPAN MALI Meki povez Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851) био је српски православни владика црногорски и брдски и поглавар Старе Црне Горе и Брда од 1830. до 1851. године.[1] Један је од највећих српских пјесника и филозофа.[2] Његош је остао упамћен као веома харизматична и маркантна личност српске историје, и такође као дубоко просветљена мисаона фигура, о чему сведоче његови романи.[3] Рођен је у селу Његуши, близу Цетиња, као Радоје „Раде” Томов Петровић, а образовао се у неколико манастира у Црној Гори и постао је духовни и свјетовни вођа Црне Горе након смрти свог стрица Петра I. Пошто је уклонио све почетне унутрашње противнике својој владавини, сконцентрисао се на уједињавање црногорских племена и успостављање централизоване државе. Увео је редовне порезе и низ нових закона да замијене оне које су његови претходници увели много прије њега. Увођење пореза се показало врло непопуларним међу црногорским племенима и због тога је током његове владавине избило неколико буна. Његошева владавина је такође обиљежена сталним политичким и војним сукобом са Османским царством и његовим покушајима да прошири територију Црне Горе уз добијање безусловног признања од Високе порте.[4] Залагао се за ослобођење и уједињење свих Срба и био је спреман да се одрекне својих свјетовних власти зарад уједињења са Србијом.[5] Његош је поштован као пјесник и филозоф, а најпознатији је по својој епској поеми „Горски вијенац“, која се сматра за ремек-дјело српске и јужнословенске књижевности. Друга његова важна дјела су „Луча микрокозма“, „Огледало српско“ и „Лажни цар Шћепан Мали“. Као изразити српски родољуб, Његош у својим књижевним радовима скоро 200 пута спомиње Србе и Српство.[6] Сахрањен је у малој капели на Ловћену, коју су срушили Аустроугари у Првом свјетском рату. Његови остаци су премјештени у Цетињски манастир, а потом у обновљену капелу 1925. године. Капела је уз подршку југословенске владе 1974. замењена Мештровићевим маузолејом.[7] Петар II Петровић Његош је на нивоу Митрополије Црногорско-приморске канонизован, и уведен у ред светитеља као Свети Митрополит Петар Други Ловћенски Тајновидац. На нивоу Митрополије црногорско-приморске, 19. мај је установљен као датум празновања Светог Митрополита Петра Други Ловћенског Тајновидца као светитеља.[8] Биографија Родословље Петра II Петровића Његоша Поријекло и дјетињство [9][10]Према предањима и многим истраживачима који су се бавили генезом његушких Петровића (Јован Ердељановић, Павле Ровински итд), према сјећањима најстаријих Петровића као и самог црногорског владике Петра II Петровића Његоша, они воде поријекло из централне Босне, из околине Травника (или Зенице). Покренути су из ових крајева 1463. године падом Босне под Турке. Једно вријеме су се задржали на невесињској висоравни, а ускоро су се и одатле повукли према Црној Гори.[11][12] По Ковијанић Ристи, у књизи „ Помени црногорских племена у которским споменицима“, (књига II)- которски нотарски списи, забиљежено је да је предак Петровића, Херак Хераковић, 1441. године био настањен у Дробњаку. Још 1399. године у Дробњаку се спомиње и Хераков дјед, Ђурађ Богутовић.[13] Само име племена или краја не подразумијева да су и каснији припадници одређеног племена или краја одувијек живјели на тој територији, поготово што се зна да су многи од тих крајева, прије турског освајања, у средњем вијеку били само повремено насељени катуни. Два су велика таласа насељавања у Црну Гору након турских освајања, из Босне и са сјевера данашње Македоније.[14] Владика Петар II Петровић Његош родио се 1813. године `крај огњишта`[15] на Његушима, као други син Томе Маркова Петровића, најмлађег брата владике Петра I, и Иване Пророковић, из села Пророковића. На 450 страни сабраних Његошевих писама у књизи I из 1951. године пише: „ Његош је на крштењу добио име Рафаел, али се звао Радивој, а најрадије су га звали Раде.[12] ” По Вуку Караџићу његово крштено име било је `Радоје`. У народу је остало владика Раде.[16] По завладичењу он се потписивао само својим калуђерским именом — Петар и презименом — Петровић: владика Петар Петровић. Међутим, у народу није био познат као владика Петар него управо као владика Раде. Владиком Петром народ је називао једино његовог стрица. Његош никада није употребљавао оно II уз Петар, него је то додато касније, као и I уз име његовог стрица, да би их разликовали. Не зна се тачно због чега је узео додатак Његош, а не Његуш, као што би требало према имену његовог племена и најужег завичаја. Претпоставља се да је то преузео од стрица владике Петра, који је каткад уз своје презиме додавао Његош, а не Његуш.[17] Раде је провео дјетињство у Његушима. Владика Петар I, његов стриц, узео га је к себи 1825. у Цетињски манастир да га школује монах Мисаил Цветковић Бајкуш и владичин секретар Јаков Цек. Ту је Раде написао своје прве пјесме да забавља локалне главаре и свештенике. Средином те године, Раде је био послат у манастир Топлу код Херцег Новог, гдје му је старјешина манастира Јосип Троповић предавао италијански, математику, црквено пјевање, псалтир и друге предмете.[18] Његош је често посјећивао службе у оближњем манастиру Савина.[19] У Топли је остао до краја 1826. када се вратио на Цетиње.[20] Избор за насљедника Манастир са црквом Рођења Пресвете Богородице 1851. године у Цетињском пољу, око које је касније у другој половини 19. вијека настало данашње ново Цетиње. Прве приватне куће око манастира изграђене су у вријеме владике Петра II Петровића Његоша. Уз финансијску помоћ Русије владика Петар II је у непосредној близини манастира изградио 1838. године резиденцију за административне послове, која је у почетку носила назив Нова кућа, а касније је понела назив Биљарда. Посљедње године живота владике Петра I обиљежене су његовим све горим здрављем и сталном немогућношћу да себи нађе наследника. Звање црногорске владике је традиционално било у посједу породице Петровић, и оно је прелазило са стрица на нећака, пошто се од владике захтијевало да буде нежења.[21] Петров први избор је био Митар Петровић, син његовог најстаријег брата Стјепана. Митар је умро након неколико година и Петар I је био приморан да пронађе другог насљедника. Своју пажњу је усмјерио на Ђорђија Савова Петровића, сина свог другог брата. Пошто је Ђорђије био неписмен, Петар I га послао у Санкт Петербург да похађа школу. Тамо је Ђорђије схватио да му се више свиђа живот у Русији него у Црној Гори. Свом стрицу је 1828. послао писмо у ком га је обавијестио да жели да се пријави у руску царску војску и затражио да буде ослобођен наслеђивања. Петар је 1829. обавијестио Јеремију Гагића, руског вицеконзула у Дубровнику и руској вези са Црном Гором да Ђорђије има његову дозволу да ступи у руску војску, чиме је лишен владичанског трона.[22] Избор је пао на младог Рада, па га је владика Петар за свог насљедника прогласио 20. јануара 1827.[23] Како Раде није имао формално образовање, владика Петар је желио да га пошаље у Русију, али није имао новца да плати школовање, па га је сам учио италијански, руски, њемачки, енглески и француски. Такође му је омогућио приступ његовој богатој библиотеци. Послије му је стриц довео за учитеља Симу Милутиновића Сарајлију. Сарајлија му је предавао историју, књижевност и филозофију.[24] Прије своје смрти, остарели владика је издиктирао своју посљедњу жељу Сими Милутиновићу Сарајлији. Владика је именовао Радета за свог насљедника и пренио на њега све своје духовне и свјетовне овласти.[25] Владичина последња жеља је такође проклињала сваког ко би жртвовао традиционалне црногорске везе са Русијом у замјену за боље односе са Аустријом.[26] Противници породице Петровић су тврдили да је Милутиновић фалсификовао тај документ као би Раде постао владика, а као доказ су истицали њихово блиско пријатељство.[27] Сламање опозиције Послије стричеве смрти, 1830, Његош је примио управу над Црном Гором. Петар I је у тестаменту одредио Рада за свог насљедника. Међутим, то право је оспоравао гувернадур Вуколај Радоњић, који је сматрао да он треба да буде једини владар Црне Горе. Исто као што се владика бирао из породице Петровића, тако је по традицији титула гувернадура припадала породици Радоњић. Иако титула гувернадура није била никада прецизирана, Радоњићеве присталице су сматрале да је по значају једнака титули владике.[21] Вуколај Радоњић је покушао да истакне првенство свог звања у свјетовним питањима, али није успио да стекне подршку главара. Радоњић је тајно одржавао везе са Аустријом. Када је то откривено, црногорски главари су осудили Радоњића на смрт,[28] али је Петар II преиначио казну у прогонство и укидање звања гувернадурства у Црној Гори.[29] Његош је већ првих година владавине почео озбиљно да ради на јачању државне власти. Најприје је, уз подршку већине главара у новембру 1830. године донио одлуку о укидању гувернадурског звања.[30] Почетком 1831. године, примио је монашки постриг, узевши име Петар, у спомен на стрица, покојног владику Петра. За јерођакона и јеромонаха рукоположио га је рашко-призренски митрополит Ананије (1830—1836), који је младог Петра потом произвео и у звање архимандрита.[31] Тиме је Његошев положај био знатно ојачан, иако још увек није био завладичен. Ово веома важно питање није могло бити ријешено одмах. Стицајем околности, у Црну Гору је током наредне, 1832. године, допутовао ужички епископ Никифор Максимовић (1831—1853) који је знатно помогао Његошу у вршењу црквених послова, пошто је као владика био у прилици да по Његошевом налогу рукополаже нове свештенике.[32] Међутим, то је било само привремено рјешење, које је трајало до наредне године, када је коначно ријешено и питање о Његошевом владичанском звању. Успостављање Правитељствујушчег сената Главни чланак: Правитељствујушчи сенат црногорски и брдски Споменик Петру II Петровићу Његошу у Требињу. Споменик је подигао Јован Дучић у присуству краљевог изасланика 28. и 29. маја 1934. Споменик је дјело вајара Томе Росандића. Ово је први споменик у свету подигнут Његошу у част. Почетак Његошеве владавине обиљежен је оживљавањем традиционалног савеза Црне Горе са Русијом. Односи између двије државе су били мотивисани потребом Црне Горе да има моћног савезника који би могао да пружи политичку и финансијску подршку њиховој слабој држави и руском жељом да искористи стратешки положај Црне Горе у геополитичкој бици са Аустријом. Српски православни манастир на Цетињу и институција владике су преживјели вијекове захваљујући руској подршци, али посљедње године владавине Петра I су обиљежене захлађењем руско-црногорских односа. Пошто је протјерао Радоњиће, Његош је 1832. укинуо звање гувернадура. Овај потез му није донио никакве нове моћи, пошто је Русија инсистирала на оснивању на Правитељствујушчег сената црногорског и брдског, чија је сврха била да ограничи и регулише моћи владике. Као и случају Правитељствујушчег совјета у устаничкој Србији, већину чланова сенате су изабрали Руси због њихових политичких ставова који су често више одговарали Санкт Петербургу него Бечу. Створен да замјени Кулук који је образовао Петар I 1798, Сенат је успоставио Иван Вукотић, црногорски дипломата у служби Русије. Њега је Русија послала на Цетиње 1831. заједно са његовим нећаком Матијом Вучићевићем. Њих двојица су потицали из Зетске равнице коју су у то доба држали Турци и велики део свог живота су живили у Русији. Дат им је задатак да успоставе јаку централну власт која би могла контролисати бројна црногорска племена. Вукотићи су били прилично богати, пошто су наслиједили велике количине новца од једног племића и имали су искуство подофицира у руској војсци. Вукотића и Вучићевића је пратио Димитрије Милаковић, полиглота родом из Дубровника који је студирао филозофију у Бечу. Милаковић ће касније постати Његошев лични секретар, замјенивши на том мјесту Милутиновића.[33][34][35][36] Осим што је морао да води рачуна о руском мијешању у унутрашњу политику, Његош се суочио са другим ограничењима своје власти. Није имао војску, милицију или полицију коју би спроводили његову власт на територији коју је номинално контролисао и морао је да се ослања на ратнике из свог братства зарад заштите. Племена на ободу Црне Горе су често или одбијала да га слушају или су склапали савезе са његовим противницима. Пљачкашки походи, који су залазили дубоко у османску Херцеговину, су се дешавали често и они су се показали важним за економски опстанак региона. Иако су такви упади нормално проузроковали оштар одговор Турака, Његош је био немоћан да их заустави.[21] Образовање Правитељствујушчег сената је увело неки вид реда у Црногорску политику. Вукотић је проглашен за предсједника Сената, а Вучићевић је постао његов потпредсједник. Сенат је укупно био сачињен од дванаест особа који су добијали годишњу плату од 40 талира. Имао је законодавну, судску и извршну власт и био је прва државна институција у модерној историји Црне Горе. Могућност било какве озбиљне опозиције образовању Сената је била уклоњена именовањем важних главара и других истакнутих грађана за сенаторе. Сам Његош није био члан Сената, којим су првих година његовог постојања доминирали Вукотић и Вучићевић. Одлуке Сената је спроводила милицијско-полицијска организација названа Гвардија. Она је имала регионалне представнике широм племенских територија, а сједиште јој је било у Ријеци Црнојевића. Сви њени виши заповједници су називани капетани и били су бирани међу најистакнутијим људима из братстава. Почетни број припадника Гвардије је био 150, али је касније тај број нарастао на 420. Руске субвенције су осигурале да сви њени припадници добију плате без кашњења. Централна власт је даље ојачана увећањем броја перјаника, владичине личне гарде.[37][35][34][38][39] Битка за Подгорицу и први покушаји опорезивања Споменик Петру II Петровићу Његошу у Подгорици. Подигнут је 1956. године у Титограду (Подгорици) у парку испред Народног позоришта и представља дјело вајара Сретена Стојановића. Ово је први споменик - скулптура у Подгорици. Подгоричка скулптура је први од три одливка, који су поред Подгорице, постављени у Београд и у Риму. Споменик у Београду постављен је 1994. године на Академском платоу између Филозофског факултета и Ректората Универзитета у Београду. Његошев споменик у Риму постављен је 2005. године, у парку Вила Борхес, недалеко од историјског центра града и трга Пјаца дел пополо. Топ „зеленко” који се налази у Биљарди.[40] Црногорци су га донијели на Цетиње са Жабљака Црнојевића. Његош је наредио да се на њему урежу стихови: „Црногорци кад оно витешки, Жабљак тврди турски похараше; Онда мене старца заробише, На Цетиње србско довукоше Мјесеца марта 10.1835.”[41] Деветнаестогодишњи Његош је 1832. наредио напад на муслиманска племена из Подгорице, која су помагала Турцима да угуше побуне у Босни и сусједној Албанији. Као и прије када су владика и гувернадур заједно водили црногорске ратнике у битку, Његошу су се придружили Вукотић и његови људи. Црногорцима су такође помагали побуњени Хоти из сјеверне Албаније. Ипак, Његош и његова војска су и даље били у заостатку, пошто нису имали јасну стратегију како да се боре против Турака и нису очекивали да ће Турци довести коњицу на бојиште. Црногорски герилски приступ ратовању није погодовао заузимању града као што је Подгорица, чији су високе зидине учинили је непробојном за нападе из оближње равнице. Покретањем напада Његош је такође ризиковао погоршање односа са Русима, који су у то вријеме били у савезу са Турцима. Црногорци си били надјачани и приморани на повлачење, повевши са собом многе рањене. За Његоша је пораз постао стални разлог за кајање. Велики везир Решид Мехмед-паша је искористио прилику и као одмазду за напад, напао је низ црногорских вароши и села, набијајући на колац и вешајући све Црногорце које је заробио. Каснији политички притисак Русије је одвратио Његоша од тражења освете.[42][43] Као одговор на пораз код Подгорице, Црногорци су образовали савез са околним муслиманским племенима која су била непријатељски настројена према Порти. Таквим потезом Његош је ризиковао даље удаљавање од Русије, на чију су се помоћ Црногорци очајнички ослањали. Да би неутралисао сумње да Црна Гора дјелује против руских интереса, одржавао је блиске односе са вице-конзулом Грујићем, који је савјетовао цара да је Његош био зависан од Руса као и увијек.[44][45]. У једном од својих писама Грујићу, Његош је забиљежио да је посљедњи савјет који му је дао Петар I прије своје смрти било да се „моли Богу и држи Русије“.[46][35]. Вукотић је 1833. увео редовно опорезивање. Исто као и Вукотић, и Грујић и Његош су схватили да без опорезивања Црна Гора нема шансе да функционише као централизована држава, а још мање да оснује независну војску или преживи без ослањања на пљачку или руску помоћ.[45] Иако су порези били мали, племена су се оштро супротстављала новим законима, који никада нису успјели да донесу више прихода него средства добијена од руске помоћи.[39] Многи главари су одбијали да уведу порезе својим племенима, а чак су изазивали Његоша да дође и сам их прикупи.[47] Путовање у Санкт Петербург и посвећење за владику На народном збору 23. маја 1833. одлучено је да Његош пође у Русију, у Санкт Петербург како би га тамо завладичили и како би изнео молбе за помоћ Русије Црној Гори. На пут је кренуо 3. јуна, приликом чега је боравио у Котору, Трсту, Бечу и у источној Пољској. У Петроград је стигао 20. јула. У цркви Казански сабор, 6. августа, рукоположен је за архијереја, у присуству цара Николаја I и свих чланова Синода.[12] Петар II се сусретао са истим проблемима као и његов претходник, који су ограничавали његову власт. Није имао своју војску ни полицију, већ је морао користити пратњу коју му је пружала породица или његово племе. Највећи проблем су била племена на ободима Црне Горе, која га често нису слушала или су се придруживала његовим непријатељима. У свим племенима је постојао стални отпор његовој власти. Није могао да контролише њихове пљачкашке походе на турску територију.[21] Помоћу руске владе, установио је три нове институције државне власти. Најприје је донесена одлука о оснивању Сената, потом Гвардије која је бројала 156 људи, а након Сената и Гвардије, установљена је и институција перјаника, који су били оружана пратња владара и извршиоци одлука Сената. Његова слика из 1833. године, када је посвећен за владику, чува се у манастиру Каленићу.[48] Канонизација Петра I, побуна због пореза и битка на Грахову Године 1837. донесена је одлука о обавезном плаћању пореза. Његош је био и вјерски и свјетовни поглавар српског народа у Црној Гори, у којој је била јака национална свијест и патријархални морал, али у којој је владала домаћа анархија, племенска суревњивост и крвна освета. Кад је дошао на власт, одмах је почео да уводи ред и модернизује друштво и државу. Подизао је школе, оснивао судове, правио путеве, узимао поступно сву власт у своје руке и увео порез.[49] У једној културно заосталој средини то је ишло тешко и то је морало бољети овог великога родољуба, који је свом душом био предан народу. „Ја сам владар међу варварима, а варварин међу владарима“, писао је он. Друго путовање у Санкт Петербург На четврто путовање у Беч Његош је отпутовао у септембру 1846. године, оставивши брата Пера, предсједника Сената, задуженог за земљу. На путу за Беч купио је жито у Трсту да би га послао својим гладним земљацима. То је жито плаћао продајом дијамантског прстена који је 1841. године добио од аустријског цара у знак признања аустријско-црногорске границе. Међутим, било је потребно више од мјесец дана да жито стигне до Црне Горе. У јануару 1847. Његош је од Пера добио извјештаје да његови „људи раде било шта да би преживјели`.[50] Један документ из архиве у Трсту говори о томе да је владика ди Монтенегро приведен и саслушан због продаје скупоцјеног накита. То је било сушне 1847, када је за куповину жита продао одликовање добијено од Метерниха.[тражи се извор] Још једанпут је ишао, због државних послова, у Петроград и два пута у Беч. Путовао је и по Италији у циљу разгледања умјетничких споменика, али и ради лијечења.[51] Вијести о поразу на Грахову[52] су ускоро стигле до Санкт Петербурга, и заједно са оптужбама за ненамјенско трошење новца, зацементирали су Његошеву репутацију међу Русима као агресивног провокатора. Његош је одмах затражио дозволу од главара да отпутује у Санкт Петербург и објасни своје поступке пред царем, пошто је Црној Гори све више очајнички била потребна руска финансијска и политичка помоћ. Главари су дали Његошу свој пристанак и кренуо је у Беч, прије него што је уопште добио одговор од Руса на свој први захтјев. Био је приморан да одсједне у Бечу неколико недјеља, док је цар разматрао да ли да га прими у посјету. У Бечу је више времена проводио са Вуком Караџићем, који се тек био вратио са свог проучавања словенских лингвистичких особина у Црној Гори и био је у процесу писања етнографске студије на њемачком језику Црна Гора и Црногорци. Његошеви сусрети са Караџићем привукли су пажњу аустријског канцелара Клеменса фон Метерниха, чије неповјерење према Његошеву је било појачаном захтјевом младог владике за визу зарад пута у Француску, која је тада сматрана колијевком радикалних идеја. Метерних се побринуо да овај захтјев буде одбијен. У писму једном свом подређеном, Метерних је записао да се Његош „духовно и физички развио“. Написао је да Његош показује „мало поштовања за принципе религије и монархије, да не вјерује чврсто у њих и да је под утицајем либералних и револуционарних идеја“. Своју поруку је завршио напоменом да аустријски агенти морају пажљиво да мотре Његоша у земљи и у иностранству.[53] Владика Петар II Петровић Његош као архијереј са руским царским орденом Свете Ане, уље на платну, непознат аутор. Овај портрет Његоша, репродукован је на новчаницу од 20 динара. Изложен је у сталној поставци збирке портрета Музеја Темишварске епархије.[54] Ово је једини преостао Његошев портрет који се не налази у секуларној, односно лаичкој установи. По свему судећи, да се овај портрет налазио у СФРЈ, вероватно би био конфискован и секуларизован као и остали Његошево портрети. Владичански двор у Темишвару зидан је у барокном стилу упоредо са ново саборном црквом 1745-48. Цар Николај је 1837. дозволио Његошу да посјети Санкт Петербург, баш када је тешка глад погодила Црну Гору. Његош је одмах осјетио да ће његова посјета руској пријестоници бити другачија од прве. Није топло дочекан као 1833. и Руси су искористили ову прилику да га критикују за његово „некалуђерско“ понашање, нарочито на то што је Његош уживао да буде у друштву жена.[55] Упркос овоме, Русија је увећала своје годишње субвенције и обезбиједила пшеницу за становнике Црне Горе угрожене глађу. Иако је црногорска зависност од Русије често доносила сиромашној државици очајнички неопходна средства, она је геополитички била катастрофална за Црногорце, јер су и Османско царство и Аустрија вјеровали да ће излаз Црне Горе на Јадранско море де факто представљати руски пробој у Средоземно море због природе руско-црногорских односа.[39] Покушаји модернизације Табља-кула 1848. године, Џон Гарден Вилкинсон. Табља је била одбрамбена-стражарска кула коју је изградио 1833. владика Петар II Петровић Његош на узвишењу непосредно изнад Цетињског манастира. Била је кружне основе и због недостатка финансија никада није до краја изграђена. Умјесто у одбрамбене сврхе користила се за испаљивање почасних салви приликом разних свјечаности. До. 1850. године на њој су као трофеји истицане одсјечене турске главе. Овај обичај је био дух тог времена јер су истицане и одсјечене српске главе на турске тврђаве и куле. Кула је касније претворена у звоник а порушена је 1938. године. Његош је остао у Санкт Петербугу мање од мјесец дана. Из града га је испратио руски потпуковник Јаков Озерецковски, који се вратио на Цетиње са црногорским изасланством да лично у царево име нагледа развитак Црне Горе.[56] Његошева посјета Русији га је охрабрила на даље покушаје модернизације. Бројност перјаника и гвардијана је значајно увећана, а Црногорци ухваћени у борбама или вођењу пљачкашких похода на турске пограничне градове су оштрије кажњавани.[57] Његош је основао двије фабрике барута у Ријеци Црнојевића и наредио да се саграде бројни путеви и бунари.[47] Промовисао је пансрпски идентитет међу својим народом, убиједивши Црногорце да покажу солидарност са Србијом и престану да носе фес, који су широм Балкана носили и муслимани и немуслимани. Разлог зашто је ношење феса дуго задржано као дио црногорске народне ношње је било распрострањено вјеровање да је фес првобитно српска капа коју су Турци касније прихватили. Умјесто тога Његош је предложио да се усвоји традиционална округла капа која се често носила у которској регији. Његошева фискална каса представља симбол првог покушаја регулисања финансијског и пореског система у Црној Гори, Његошев музеј - Биљарда, Цетиње. Купљена је од Млечана. Квадратног је облика, израђена је од кованог гвожђа и увршћена гвозденим обручима и оковима. Закључава се са двије браве које су покривене покретним поклопцем. На двије стране налазе се покретне алке - дршке. Могла се откључати са оба кључа истовремено. Такође је установио Обилића медаљу, која је постала највише црногорско војно одликовање све до уједињења Црне Горе са Србијом 1918.[58] У складу са својим тежњама према секуларизацији, Његош је инсистирао да му се обраћају као господару, а не као владици.[59] Библиотека владике Петра I и владике Петра II Петровића Његоша, Његошев музеј - Биљарда, категоризована је као културно добро од националног значаја 1962. Библиотека данас чува 196 наслова, односно 206 књига које припадају Петру I и 374 књиге које је прибавио Његош. Библиотека је првобитно формирана као библиотека Цетињског манастира у време владике Петра I. Године 1838, угостио је саксонског краља Фридриха Аугуста II, посвећеног природњака који је дошао у Црну Гору да проучава разноврсну флору Црне Горе. Краљ је одсјео у Цетињском манастиру, а Његош је био присиљен да иде из собе у собу да би му удовољио. Изиритиран овим стањем и незадовољан извјештајима њемачке штампе која је описивала Црну Гору као заосталу, Његош је наредио изградњу световног здања које ће му служити и као лична резиденција и као сједиште државе. Ово здање је пројектовао Озерецковски. Здање је било дугачко камено здање са два спрата и 25 просторија, изграђено иза ојачаног зида и окружено одбрамбеним кулама са све четири стране. Налазило се одмах сјевероисточно од Цетињског манастира, а са источне стране је било окренуто према Цариграду. Резиденција је названа Биљарда, по главној соби на другом спрату у којој се налазио сто за билијар[60] који је Његош пренио са јадранске обале на леђима десетак јаких људи. Биљарда се налазила у видокругу недовршене камене куле која је требало да брани манастир од топовске ватре и чија је изградња почела пет година раније. Када је Његош схватио да је њен положај неподесан за једну тврђаву, наредио је да се прекине њена изградња и она је претворена у кулу где су главе обезглављених турских војника набијана на копља и излагана. Претходно су турске главе набијане изван манастирских зидина. Кула је названа Табија, по турској цитадели у Мостару коју је сагради Али-паша, гдје су у сваком тренутку стојале одсјечене главе четворице или петорице Срба.[61] Завјера за убиство Смаил-аге Ченгића Допринос Смаил-аге Ченгића турској побједи на Грахову је била толико велика, да му је Порта подарила властити читлук који се простирао од Гацка до Колашина и био већи од цијеле тадашње Црне Горе. Добитак посједа је са зебњом примљен међу околним турским беговима, који су се плашили да ће његов успон угрозити њихов утицај на власт. Српски кнез Милош Обреновић је 1839. послао писмо Али-паши Ризванбеговићу у ком га је обавијестио да ће Смаил-ага правити план са Портом да га уклони са мјеста херцеговачког везира. Али-паша је одмах писао Његошу, тражећи да организују Ченгићево убиство. Сматрао је да би Његош, који је сматрао Ченгића лично одговорним за масакр на Грахову, жарко жељети прилику да освети своје рођаке. Али-паша је такође сматрао да ће, допуштајући Црногорцима да убију амбициозног херцеговачког бега, он отклонити сумњу са себе, јер су Црногорци имали више него довољно разлога да убију Смаил-агу Ченгића. Његош је средином 1839. почео преписку са Смаил-агом. Његова писма су увјерила Ченгића да му је опроштено за убиства, а требало је да га увјере и у његову безбједност.[62] Између 1836. и 1840. односи између Смаил-аге и хришћанских становника његовог посједа су се погоршали. Син Смаил-аге, Рустем-бег, је био алкохоличар и често је силовао жене из племена Дробњака и Пивљана док се заустављао у њиховим селима да прикупља порез. Бијесни, Дробњаци су затражили од Његоша помоћ да убију Рустем-бега. Његош је сматрао да би убиство Рустем-бега било ризично јер би се разљутио Смаил-агу, који би желио да се освети Његошу, као и Дробњацима и Пивљанима. Умјесто тога, убиједио је племена да убију самог Смаил-агу, као и његове најближе сараднике, послије чега би Рустем-бег био незаштићен и беспомоћан да освети очеву смрт. Почетком септембра 1840. неки Дробњаци су се побунили и одбили су да плаћају порез Смаил-агином сину, и умјесто тога изазвали Смаил-агу да дође у њихова села и сам прикупи порез. Смаил-ага је организовао запрежну колону до Дробњака и улогорио се у Мљетичку, засеоку из ког се пружао поглед на Никшић. Смаил-ага и његова пратња су 23. септембра упали у засједу око 300-400 Дробњака које су предводили Новица Церовић, Ђоко Маловић и Шујо Караџић. Смаил-ага је покушао да побјегне, али је открио да је један шпијун завезао све коње. Опколили су га у шатору и убили. Још око 40 Турака је убијено у засједи. Мртвом Смаил-аги је Мирко Алексић сјекиром одсјекао главу. Церовић је смјестио главу у кожну торбу и однио ју је Његошу на Цетиње. Његош је био одушевљен исходом завјере и наградио Церовића звањем сенатора.[62] Убиство Смаил-аге је покренуло низ окршаја у којима су погинули бројни Црногорци и Турци. Вођен жељом да прикрије своју улогу у убиству, Али-паша се претварао да је бијесан и наредио је напад на Дробњаке. Више од 70 дробњачких ратника је убијено, на десетине кућа је спаљено, извори су затровани, а неколико жена је силовано. У исто вријеме, Али-паша је желио да осигура свој положај уклањајући било који разлог за интервенцију Порте. Обратио се Његошу и изразио жељу да води преговоре о миру. Његош је био у дилеми: знао је да неуспјех да се освете Дробњаци представљао ризик да се од њега удаљи значајни дио његових земљака. У исто вријеме, схватио је да би ти преговори могли да увећају територију Црне Горе и донесу дипломатско признање Аустрије и Османског царства, које је жељело мир и окончање сталних окршаја на црногорско-турској граници. Његош и Али-паша су се 1842. срели у Дубровнику да преговарају о миру. Њих двојица су потписали мир у присуство аустријских и руских представника. Када су двојица вођа изашли из палате у којој су вођени преговори, Али-паша је извадио торбу пуну златника и почео да их баца у ваздух. Окупљени Црногорци, међу којима и неколико црногорских главара, су појурили да скупе што је више могуће златника. Али-паша је тиме заправо показао црногорско сиромаштво пред Аустријанцима и Русима и тако осрамотио Његоша.[63] Напад Осман-паше Скопљака Острво Врањина Скадарски везир Осман-паша Скопљак је био изузетан политичар и војсковођа. Упркос свом српском поријеклу, мрзио је Црну Гору, а нарочито Његоша. Осман-паша је био зет Смаил-аге Ченгића и кривио је Црногорце за Ченгићеву страшну смрт. Такође је желио да прати стопе свог оца Сулејман-паше Скопљака, који је играо значајну улогу у сламању Првог српског устанка 1813. Осман-паша је 1843. напао јужни дио Црне Горе и брзо заузео стратешки важна острва Врањину и Лесендро у Скадарском језеру. Заузимање ових острва је учинило скоро немогућим трговину Црногораца са Подгорицом и Скадром. Порта је осјетила могућност да умири Црну Гору, па је понудила Његошу да га призна за световног владара Црне Горе, ако он призна суверенитет Порте над својом земљом. Његош је одбио и покушао је да силом врати острва. Црногорци нису имали артиљерију вриједну помена, па се сваки покушај заузимања острва завршавао неуспјехом. Његош је покушао да стекне страну помоћ, нарочито од Русије или Француске. На Његошево изненађење, Руси нису били заинтересовани да се умјешају у спор. Французи, иако су подржавали Црногорце, нису интервенисали. Уједињено Краљевство, као и увијек прије избора Вилијама Гледстона за премијера, стало је на страну Турака. Када је Његош покушао да сагради бродове да поврати острва, Аустријанци су интервенисали да спријече његову намјеру, а касније су одбили да испоруче муницију потребну да би се извршио противнапад.[64] Владика Петар II Петровић Његош у народној ношњи 1847. године, уље на платну, Јохан Бес. Изложен је у сталној поставци портрета Његошевог музеја - Биљарда, у Цетињу. Велика суша је погодила Црну Гору крајем 1846, а пратила ју је катастрофална глад 1847. Осман-паша је искористио црногорску невољу и обећао неким црногорским главарима велике количине пшенице ако се побуне против Петровића. Његош је затечен неспреман, пошто је већи дио краја 1846. провео у Бечу гдје је надгледао штампање своје поеме Горски вијенац. Вође побуне били су Маркиша Пламенац, капетан перјаника у Црмници и Тодор Божовић, сенатор из племена Пипера. Пламенац је раније био један од Његошевих најближих сарадника. Према предању, планирао је да постане припадник братства Петровића оженивши кћерку Његошевог брата Пера, тако увећавајући своју моћ и углед. Када је Перо удао своју кћер за Пламенчевог рођака, сина свештеника Јована Пламенца, некада одани капетан је промјенио страну и постао агент Осман-паше. Пламенац је 26. марта 1847. повео групу побуњеника у напад на доњу Црминцу заједно за Турцима. На Његошеву срећу, неки чланови Пламенчевог племена су остали вјерни Петровићима. Након двије недеље, војска од око 2000 Петровића, Пламенаца и припадника катунског племена је истјерала Турке из Црмнице. Пламенац је побјегао из Црне Горе и уточиште потражио код скадарског везира, убиједивши га да подигне турско утврђење на острву Грможур да држи на оку Његошеве снаге. Његош је узвратио саградивши одбрамбену кулу која је надгледала Скадарско језеро.[65] Пошто није могао војнички да порази Турке, Његош се усредсриједио на уклањање оних који су издали њега и његово братство. Неколико недјеља по гушењу буне, обавијестио је Божовића да му је опростио и дао му ријеч да неће повриједити ни њега ни двојицу његове браће ако се врате на Цетиње. Двије стране су се договориле да се сретну у једном селу изван Цетиња. Умјесто да оде на сусрет са Божовићима, Његош је послао неколико помоћника да се у његово име нађу са Божовићима. Божовићи су ухапшени и стријељани. Њихова тијела су јавном изложена као упозорење против неке будуће непослушности. Почетком новембра, Пламенца је убио неки Црногорац на турској територији. Турци су ухватили убицу и објесили га у Скадру. Његош је тог Црногорца посмртно одликовао медаљом Обилића. Осман-паша је убрзо покренуо другу буну. Она је такође угушена, а Његош је наредио да се сви побуњеници стријељају.[66] Потом је послао убицу у Скадар у неуспјешни покушај да се убије Осман-паша, који је такође послао неколико својих убица да убију Његоша, који је преживио неколико покушаја тровања и подметања експлозива испод свог штаба. До 1848. пат-позиција је довела до попуштања тензија како се стање на јужној граници Црне Горе стабилизовало.[67] Посљедње године и смрт Владика Петар II Петровић у народној ношњи, у Бечу у љето 1851, талботипија (калотипија), Анастас Јовановић, Музеј града Београда. Ово је једина позната фотографија Његоша. До 1849. Његош је почео непрекидно да кашље и ускоро је љекар из Котора открио да болује од туберкулозе. До почетка 1850. било је јасно да је његово стање тешко. Свјестан болне чињенице да Црна Гора није имала ниједног школованог љекара, у прољеће је отпутовао у Котор[68] и саставио свој тестамент. Послао га је поштом вицеконзулу Гагићу у Дубровник, са поруком да му се документ врати неотворен у случају да му се врати здравље. Затим је кренуо у Венецију и Падову, гдје је највише времена провео одмарајући и наочиглед је успио да заустави своју болест. Кашаљ му се вратио послије осам дана. Напустио је Падову и вратио се у Црну Горе у нади да ће му свјеж планински ваздух ублажити симп

Odlično Dvojezično Izložba `Srbija 1914` nastoji da posetiocima približi politički, kulturni i privredni uspon Srbije na početku 20. veka, do izbijanja Prvog svetskog rata, odnosno događaje koji su prethodili samom ratu: Carinski rat, Aneksiona kriza, balkanski ratovi, Sarajevski atentat, Julska kriza, kao i srpske vojne uspehe iz 1914, prve godine Velikog rata, u borbama na Ceru, Drini i Kolubari. Borbeni napor srpske vojske i naroda, ispoljen u prvoj godini rata u odbrani od austrougarske agresije, predstavlja jedno od ključnih iskustava srpske nacije u njegovoj novovekovnoj istoriji. Prelomno doba novije srpske istorije, doba opšteg žrtvovanja, istovremeno je i deo kolektivnog sećanja oko kojeg postoji gotovo opšte slaganje, opšti konsenzus i već odavno je deo kulturne baštine koji na najpozitivniji način artikuliše svest građana Srbije. Autori izložbe su muzejski savetnik Nebojša Damnjanović, viši kustos iz Istorijskog muzeja Srbije Snežana Solunac Jović i kustos Vojnog muzeja iz Beograda Vuk Obradović. Koordinator izložbe je muzejski savetnik Slađana Bojković, dok je grafički dizajn delo Izabele Martinov Tomović, kustoskinje Istorijskog muzeja Srbije. ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Austrougarska vojska na Srpskoj granici Austrougarska vojska na Srpskoj granici Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] U srpskoj vojsci položaj ili rov se saobražava konfiguraciji zemljišta, tj prva linija rovova u podnožiju grebena, druga na vojničkoj i treća na topografskoj ivici grebena.[47] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[48] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[49] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[49] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [50] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[51] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[52] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama.

Odlično očuvano, omoti kao na slikama Tvrd povez, format 24 cm Ćirilica, 1422 strane (644+778) Bogato ilustrovano Zaštitni omotač Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod

Odlično stanje dnevnik novi sad 1990 Kraljevina Jugoslavija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj je austrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prve godine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se sa Trojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krf gde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godine zabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpske i druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojska nezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnim pobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca. Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je, procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili čak oko 60% muške populacije.[1][2] Uvod u rat[uredi | uredi izvor] Sarajevski atentat[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sarajevski atentat Sarajevski atentat ilustracija u listu Peti Žurnal Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) Franc Ferdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbila i eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične posete opštini, na Franca Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena.[3][4] Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića. Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv 25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo i Hrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima i Gavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali sa izbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojske Vojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović i Grabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju nadvojvodu.[5]10 Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo je svog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fon Vizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbije koje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“, štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:172[5]:10 Gavrilo Princip Gavrilo Princip Franc Ferdinand Franc Ferdinand Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Pištolj Gavrila Principa kojim je izvršen atentat u Sarajevu 1914. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Automobil Franca Ferdinanda iz Sarajevskog atentata. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Uniforma Franca Ferdinanda iz atentata u Sarajevu. Reakcija srpske vlade[uredi | uredi izvor] Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajenim reagovanjima u tim prilikama ali i sa izvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik u Beču Jovan M. Jovanović Pižon telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić bio zbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji.[7]:6(1276) Julski ultimatum[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Julski ultimatum Lazar Paču Aleksandar I Karađorđević Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2. jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedelje jula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampa je prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beograd na svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem. Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Pored dobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uvereni da će biti neprihvatljiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima (pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171[9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, a neuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici sa Nemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji. Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprihvatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja zahteva iz predstavke.[10] Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova,[11] kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određen željom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8[6]:175[13] Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovo vreme za reakciju. Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]: da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendencijom ugrožavaju njen teritorijalni integritet da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su pomogli prebacivanje atentatora da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva. Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi na tačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador u Beču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217—18): ... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo. Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvo često pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe. Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi je ubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnom uzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.[traži se izvor] Srpski odgovor i objava rata[uredi | uredi izvor] Nikola Pašić Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo što se Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa, Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula je izdat proglas o mobilizaciji[21] Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj.[9][22]:156 Sam odgovor vlade Srbije[23] bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[24] ali je i kod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatske veštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samo su čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodili računa o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo da objaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.[traži se izvor] Telegram Grofa Bertolda koji je Nikola Pašić primio u hotelu „Evropa” 28. jula 1914. Unesko je 2015. godine doneo odluku da se Telegram objave rata Austrougarske Srbiji u Međunarodni registar „Sećanje sveta“.[25] Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem na francuskom jeziku:[26] „ Le gouvernement royal de Serbie n`ayant pas répondu d`une manière satisfaisante à la note qui lui avait été remise par le ministre d`Autriche-Hongrie à Belgrade à la date du 23 juillet [1]914 le gouvernement impérial et royal se trouve dans la nécessité de pourvoir lui-même à la sauvegarde de ses droits et intérêts et de recourir à cet effet à la force des armes. L`Autriche-Hongrie se considère donc de ce moment en état de guerre avec la Serbie. Le ministre des affaires étrangères d`Autriche-Hongrie Comte Berchtold Prevod: Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa. Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom. Ministar spoljnih poslova Austougarske grof Berhtold ” Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[27] Tako je Srbija iscrpljena posle Balkanskih ratova bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.[28] Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[29] Dušan Đonović poginuo je tokom pokušaja austrijskih trupa da preko železničkog mosta na Savi uđu u Beograd. Most je odmah miniran od strane srpske vojske, a Dušan Đonović je poginuo u blizini tadašnje Sirotanovićeve strugane. Sa Austrougarske strane je prvi poginuo Ištvan Balohi. Telegram o objavi rata, čiji se original čuva u Arhivu Srbije, Unesko je 9. oktobra 2015. upisao u registar „Sećanje sveta“.[30] Ratne proklamacije[uredi | uredi izvor] Aleksandar Karađorđević u časopisu Peti Žurnal Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Jozefa I narodima monarhije[31] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjom ispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada, pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula, prinuđena da otpočne rat. Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[32][33]: Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve moje drage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme! kralj Nikola I Petrović Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[34][35]: Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dva stara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat. Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franca Jozefa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protiv Monarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugog istorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu Jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačio objavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetog istorijskog procesa sputavanja Srba. Franc Jozef pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok su Aleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja. Vojske[uredi | uredi izvor] Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. U Londonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji se nalazio na samoj granici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnu neprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata - Rusiji je rat objavljen 1. avgusta, Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5. avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.[traži se izvor] Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona, time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao uključenje u rat velikih sila i više drugih država, postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj,[36] savezniku sile koja je nju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[37] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke kotorske.[38] Austrougarska vojska na Balkanu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine, bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[39] Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike grupe[39][40]38: Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ili na jugu protiv Italije Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije prema Srbiji i Crnoj Gori Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postoji opasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore. Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gora potpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom, Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snage Balkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[40]38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarske Balkanske vojske i ešalona B: 2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebiti za demonstrativna dejstva protiv Srbije. 5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liborijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgusta izjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je da nastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije 6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu za vojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebalo je da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i Hercegovine.[40]38 Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štaba Vrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.[traži se izvor] Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše, vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto da nadire dolinom Velike Morave njena ofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenom zadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.[traži se izvor] Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Uniforma Austrougarkse vojske. Uniforma Austrougarkse vojske. Austro Ugarska vojska 1914. Austro Ugarska vojska 1914. Srpska i crnogorska vojska[uredi | uredi izvor] Glavni članci: Vojska Kraljevine Srbije (1914—1918) i Vojska Kraljevine Crne Gore (1914—1918) Moritz Ruhl -Srpska vojska 1914-1915 Moritz Ruhl - Crnogorska vojska Uniforma Srpske vojske Srpska artiljerija Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stoga je izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije I poziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kao i pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz o mobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objave mobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona se istoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku o odbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[40]:29 Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balkanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacije vršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci iz krajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnim teškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovi mobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko 450.000 ljudi i 500 topova.[40]:31 Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[40]:31 Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatoj austrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima. Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija i koncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu koji je vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908—1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[40]:32-33 Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tada dejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da je Putnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije i prakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođena rekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan od mlađih generala školovanih u Francuskoj.[traži se izvor] Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat između Srbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedva čekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantić upozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružane akcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnom trenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[40]:35 U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavni austrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskih snaga: vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general Živojin Mišić 1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je na prostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do ušća Morave 2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda 3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturm koncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva. Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica, Bajina Bašta, Priboj.[40]:35-36 Koncentracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način: Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministar vojske i komandant Hercegovačkog odreda; Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Boka kotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića; Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnom frontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću. Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i Čelebića ka Pljevljima i da održava vezu sa srpskom vojskom; Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji. Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 km bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilo bilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[40]:37 Radomir Putnik Radomir Putnik Živojin Mišić Živojin Mišić Stepa Stepanović Stepa Stepanović Petar Bojović Petar Bojović Pavle Jurišić Šturm Pavle Jurišić Šturm Janko Vukotić Janko Vukotić Objekti i naselja[uredi | uredi izvor] Većina objekata na selu i varošicama u Srbiji bile su prizemne kuće moravskog tipa. Taj tip gradnje zasnivao se na zamisli Đorđa Stanojevića, ministra u vladi kralja Milana Obrenovića pre rata. Prema njoj, Vlada Srbije je prodavala projekte moravskih kuća najširim, manje imućnim slojevima naroda s cenama koje su bile jeftinije od plaćanja izrade nacrta kuće arhitektama. Samo su kuće bogatijih građana, vojni objekti i javne ustanove bile građevine s jednim spratom ili njima dvama, podignute u secesionističkom stilu. Višespratnice i neboderi s više od triju sprata tad nisu postojali, a prva višespratnica — Palata Albanija — podignuta je posle rata. Jedan od poznatijih obejakat je Savski most, koji je tada spajao Beograd sa Zemunom i Austro Ugarskom, koga je usled našpada austrijske vojske, 29. Jula 1914. kapetan Mihajlo Ilić, srušio sa grupom pontoniraca. [41] Prva austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Prva austrougarska ofanziva na Srbiju Diorama srpskog fronta 1914. Beograd pod paljbom austrijskih monitora 29. Juli 1914. Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivu odlučio da napadne. Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe 5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar. Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Time se Srpska vrhovna komanda odlučila na strategijski doček po kom je glavnina vojske postavljena u centralni deo Srbije, tj Šumadiju, a jedna desetina vojske tj istaknuti delovi raspoređeni su duž pozicija gde se očekivao napad kako bi mogli obavestiti Vrhovnu komandu, koja bi manevrom vojnog marša poslala vojsku u pravcu glavnog napada. U početku Vrhovna komanda je očekivala da će austrijska 2. armija da izvrši glavni napad duž Save i Dunava i da će se probiti dolinom Morave, međutim ispostavilo se da je 5. austrijska armija prešla Drinu i da se kreće dolinom Jadra.[42] Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su po avgustovskoj žezi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena i prostora glavnini srpskih snaga za kontranapad. Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržava neprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energično napadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravac za Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarsko komandovanje očekivalo je odlučnu bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš. Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom napredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati oba krila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.[traži se izvor] Austrijanci prelaze Drinu 1914 Cerska bitka[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Cerska bitka Srpska vojska u manevru, tokom Cerske bitke i sve do bitke na Mačkovom kamenu vodile su se manevarske borbe. U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16. avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja iz zemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijski značaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbama austrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000 izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.[traži se izvor] Strategijsku važnost imao je grad Šabac. Austrijanci su na Šabac ispalili prve artiljerijske granate 22. Jula 1914. u 16:00 i pri tome prvi objekat koji je uništen u Šapcu u Prvom svetskom ratu bila je kuća u delu grada Kamičak.[43] Austrougarski 44. pešadijski puk iz 62. pešadijske brigade uz podršku monitora sa Save i artiljerije sa Turskog groblja, potisnuo je Šabački odred koji je branio grad na liniju južno od grada kod sela Slatine. Dva bataljona srpske vojske i konjička divizija izvršili su napad na jugoistočni deo grada, ali su odbijeni. Šabački odred ponovo je napao grad, ali se zadržao na liniji Begluk bare i Potesu. Austrijski komandant bojeći se da Srbi ne zauzmu grad, poslao je 29. diviziju sa 30 topova i 12 huabica na Tursko groblje, radi podizanja Pontonskog mosta. Do kraja dana posada opsednutog grada je ojačana sa 4 baterije i 11 bataljona. Srbi su zauzeli liniju Bogosavac- Jevremovac-Mišar. Zbog ugrožavanja boka 2. srpske armije, poslata je Šumadijska divizije 1. poziva koja je napadom sa položaja na reci Dobravi 17. avgusta oterala Austrijance i prišla do južnih delova Šapca, međutim bila je primorana da se povuče na liniju Mišar- Potes -Jevremovac. Zbog situacije austrougarska komanda je poslala kod Šapca 4. korpus i na Tursko groblje još jednu haubičku bateriju topova od 120 mm, tako da je sada imala ukupno 60 topova.18. avgusta sve austrijske snage 29.divizija 31. divizija 32. i delovi 7.divizija stavljene su pod komandu komandanta 9. korpusa. One su napale 18. avgusta Šumadijsku diviziju 1. poziva i zauzele 31. divizija Pričinović, 29. divizija Jevremovac,a 32. divizija Mišar, gde su protivnapadom Šumadijske divizije zaustavljene. Posle Cerske bitke, 4. korpus prebačen je 20. avgusta na levu obalu Save, a 29. divizija i polovina 7. divizije i 9. korpus zadržani su u Šapcu. Šumadijska 1. poziva obrazuje sa Timočkom 2. poziva Kombinovani korpus koga napada 4. korpus, ali je posle pretrpljenog neuspeha, sa delovima 9. korpusa napustio Šabac. Srbi su ušli u Šabac 24. avgusta 1914.[44] Prva Srpska vazdušna bitka u Prvom svetskom ratu vođena je kod Šapca, iznad Mišarskog polja. 27. avgusta 1914. godine, oko 18 sati, na povratku iz izviđanja sremskog sela Kupinovo, pilota Miodraga Tomića napao je iznad Mišarskog polja austrijski pilot koji je otvorio vatru. Pošto je Tomić bio nenaoružan, porinjanjem je morao da se spasi.[45] Prilikom zauzimanja Šapca, na tornju šabačke crkve nalazilo se mitraljesko gnezdo. Srpski vojnik Mikajlo Đukić iz sela Dublje blizu Šapca pucao je topom u crkveni toranj, kako bi uništio mitraljesko gnezdo, i time je ošteti toranj. Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Borbe Srba i Austrijanaca kod Loznice 1914 Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Austrougarska artiljerija je razorila Šabac, koji je zbog stradanja nazvan „Srpskim Verdenom”, jezgro centra grada je i danas isto kao 1914. sa obnovljenom crkvom čiji je toranj tada srušen. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac današnja Masarikova ulica 1914.. Šabac 1914 Šabac 1914 Srpska ofanziva u Srem[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Sremska ofanziva Građenje pontona preko Save. Pošto situacija na frontovima ostalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali kroz Francusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protiv austrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela da preduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembra forsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beograda ušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama i hteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.[traži se izvor] Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Pozadinske jedinice preko pontonskog mosta prelaze Savu u Sremskoj ofanzivi. Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Austrijska ilustracija bitke kod Čevrntije 1914 Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Maketa bitke kod Čevrntije tokom Sremske ofanzive 1914. Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušli u Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlo do austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkoj vojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenog udara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipak preovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasice bratski rešavati“.[traži se izvor] Druga austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Bitka na Drini Austrijska vojska u rovu na srpskom frontu Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga što izvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je austrougarska ofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla pod imenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na grebenu planine Gučevo i na Mačkovom kamenu na planini Jagodnji, na kojem su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja sa ovog strateški bitnog visa. Iako je cela 1914-ta i 1915-ta tokom rata bila manevarska, postoji jedan kraći period stabilizacije fronta. Period od 26. septembra 1914. je period kada u Srbiji posle manevarskih borbi počinje rovovska vojna.[46] O rovovskom načinju ratovanja je zabeleženo u knjizi Stevana Jakovljevića Srpska trilogija „ Pored te vrzine vide se sveži rovovi. Odatle se pružaju desno posred jedne njive, onda ivicom kukuruzišta i gube se u nekom zabranu. Dalje, oni se protežu pored stogova slame, posle su zalomljeni u cik-cak i nestaje ih u daljini. A gotovo ravnomerno ispred naših rovova, samo negde bliže, a negde dalje proteže se linija neprijateljskih rovova... Kroz durbin vidimo naše vojnike kako leže. Jedan čak skinuo bluzu, drugi se se sagao i ide pored rova. U onom kukuruzištu jedan se ispravio i osmatra. A nešto pozadi vidi se mali rov. Sigurno zaklon za komandira čete. Iz austrijskih rovova proviruju žuti telećaci(rančevi), a iza streljačke linije kreću se trojica i odlaze u pozadinu.[47] ,, Od Mitrovice do blizu Šapca protezale su se linije pešačkih rovova bliže ili dalje, a bilo je mesta gde između njih nije bilo više od pedeset metara, da se i kamenom moglo dobaciti. Na obe strane bile su raspoređene baterije, koje su tukle protivničke rovove, a nekada zbog malog odstojanja i svoje.[48] ,, Mi smo se utvrdili, kao da ćemo na ovim uzoranim njivama da vekujemo. Poslužioci na svakom topu imali su svoju zemunicu s jedne strane, a sa druge strane topa bio je magacin za municiju... Nešto najprostije i najneobičnije. Bila je to četvrtasta ili pravougaona rupa duboka dva metra, otprilike kao iskopani grob. Preko nje su položene grede sa jedne na drugu stranu, onda izvestan sloj šaše, a preko toga onda izbačena zemlja, da je zemunica spolja ličila potpuno na svežu humku. Otvor je bio prema strani gde je bio top.[48] Vojnicima su u rovovima bili u takvom položaju da su oči u rovovima bile u ravni sa tlom, tako da je neprijatelj bio u položaju iznad i da su cipele neprijatelja bile u ravni sa očima i glavom Srpskog vojnika. U Srbiji se izraz „Ničija zemlja” za teren između dva rova tokom rata nije koristio (jer je to bio izraz koji su skovali Britanci na Somi zbog činjenice da taj prostor niko od suprotstavljenih strana nije zauzeo skoro 4 godine). Umesto izraza „Ničija zemlja”, kod srpske vojske se koristio izraz „Brisan prostor” kao izraz za čistinu na kojoj ne postoji zaklon od jake neprijateljske vatre. Taj izraz se i danas koristi u srpskoj vojsci kada hoće da se označi prostor preko kog treba da se pređe pod jakom vatrom,a na kom ne postoji zaklon. U memoarskim i dnevničkim građama više boraca se za opise rovova napominje da su imali grudobran, tj nasip od zemlje izbačen ispred rova, da su postojali plitki streljački rovovi i duboki rovovi,da su rovovi u perodu kiša bili puni vode, da su rovovi imali spojnice koje su spajale dva rova ili su vodile u pozadinu, da su borci na ivicama rovova postavljali nadstrešnice, da su često kao prepreke korišćene bodljikave žice, a vrlo često i razni objekti koji su bili dostupni kao što je trnje ili kolje, da su vrlo često postojale više linije rovova i da su vojnici na frontu boravili u improvizovanim kolibama ili zemunicama.Tokom rovovske vojne uočeno je da je najveći broj poginulih ili ranjenih vojnika bio pogođen u glavu i desno rame, pristupilo se izradi kosih puškarnica. [49] Srpska vojska je oskudevala u tom periodu municijom i sredstvima. Takođe je oskudevala u signalnim raketama pa je obaveštenja na frontu na Gučevu slala noću uz pomoć sanduka za municiju kojih je na položajima bilo dosta (prazni sanduci su ležali razbacani na grudobranu), a koji su imali limeno dno. U sanduk bi se na dno ispisala poruka i stavila bi se sveća, a poruka se lepo videla na 200 do 300 metara. Na ovu zamisao došao je major Milan Pribićević, na Eminovim vodama. Takođe se došlo na ideju da se simulira rafalna paljba čegrtaljkama, što je na neprijateljsku vojsku imalo jak psihološki učinak. Da bi se digao moral vojsci na Gučevu, slati su i guslari koji su pevali domaće i rodoljubive pesme. Najčuveniji na Gučevu bio je Perun Perunović, koji je zbog svog jakog glasa bio popularan i među neprijateljima. On bi zapevao za vreme najžešće puščane vatre i što bi više pevao, paljba bi bila što tiša. U jednom momentu, vatra bi prestala, Perun bi se penjao na grudobran od rova i pevao, potom bi sišao u rov i on prvi opalio iz puške i borba bi se nastavljala. Na kraju i on sam bio smrtno ranjen u borbama.[50] O bojištu na Gučevu, američki novinar Edvard Rajan je zapisao:,,Jednosatno teško penjanje dovelo nas je vrha prve planine odakle smo mogli da vidimo strmoglav vrh Eminove vode... Uspeli smo se kroz šumu izdižućeg grebena možda trista metara višeg preko zemljišta posutog mesinganim čaurama granata, kožnim redenicima, delićima srpskih uniformi i točkovima uništenih prednjaka topova. Svuda su u šumi napuštene kolibe i pećine gde je srpska vojska živela mesecima. Odgore smo primetili da su donji delovi drveća prekriveni lišćem, ali da su im vrhovi bili kao mrtvi... Pola šume nije nije izdizalo suve polomljene šiljke tamo gde ime je žestoka kiša metaka otkinula vrhove... Onda je došlo drveće bez grana. Prešli smo dve linije dubokih rovova i izbili na goli vrh Gučeva, nekada takođe pošumljenog, ali su sada ostali samo panjevi...S jedne strane ovog otvorenog prostora bili su srpski rovovi, s druge austrijski. Jedva ih odvajalo 18 metara. Tu i tamo rovovi obe strane su se spajali u ogromne rupe obima dvanaest metara, duboke petnaest metara... Gomile Austrijanaca ležali su kako su ljudi pali u očajničkom jurišu. Među njima su bili i Srbi... Iza prvih linija austrijskih rovova nalazila se prepreka od bodljikave žice.[51] Srpski vojnici u rovu na obali reke. Srpski vojnici u rovu na obali reke. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Logor srpske vojske na Adi Ciganliji. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska artiljerija sa zamaskiranim topom. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpska zemunica tokom rovovskog rata. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Srpski vojnici u rovovima tokom bitke na Mačkovom kamenu. Panorama Košutnje stope Panorama Košutnje stope Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Ostatak srpskog rova na Mačkovom Kamenu. Treća austrougarska ofanziva[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Treća austrougarska ofanziva na Srbiju Austrijske trupe ulaze u Valjevo za vreme prve faze Kolubarske bitke 16. novembra 1914. Knez Mihailov venac, austro-ugarsko bombardovanje, 1914. Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročito pojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija i 5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnja i kao i do tada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta. Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje na frontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvoda Putnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačan zaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.[traži se izvor] Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je: „Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20.000 granata koje bi joj ova kasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane. Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. U austrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan Sarkotić. Iz Nemačke su poslate oduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.[traži se izvor] Kolubarska bitka[uredi | uredi izvor] Srpski vojnici prelaze most preko Kolubare 1914. Mihajlo Milovanović, Srpska artiljerija Glavni članak: Kolubarska bitka Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić, njen komandant od 15. novembra, brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke i odlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time je počela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougarski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada je bežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije i Užičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj je srpska vojska zarobila 323 oficira i 42.215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60.000 pušaka, 2 aviona, 3.500 kola sa municijom i drugim ratnim materijalom, 4.000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.[traži se izvor] Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbi neprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.[traži se izvor] Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I iz kolubarskog vrela crpiće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođena Kolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike i izučava se do danas.[traži se izvor] Zločini nad srpskim civilima[uredi | uredi izvor] Glavni članak: Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914—1918) Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmerno malom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počela odmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametale ekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.[traži se izvor] Epilog prve ratne godine[uredi | uredi izvor] Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovoj verziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francuske trupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazak Nemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča u Istočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan - austrougarska Balkanska vojska teško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.[traži se izvor] Srpska vojska izbacila je iz stroja 7.592 oficira i 266.212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolio Vrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On je navodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“[traži se izvor] Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8.074 podoficira i 153.375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarske vojske.[traži se izvor] O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal: Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama. [traži se izvor] Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Beogradska tvrđava iz perioda Prvog svetskog rata. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Neprijateljsko zauzimanje Beograda. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Uništena zgrada u Beogradu 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Ruševine tokom bombardovanja Beograda 1914. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar na bojištu. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Kralj Petar u rovovima tokom bitke,naslovna strana francuskih novina. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Srpski vojnik kraj vučijih jama odbrane. Zatišje[uredi | uredi izvor] Srpska vojska u predahu Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantu Balkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je da je ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugleda monarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu. Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa 120.000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.[traži se izvor] Problemi u snabdevanju[uredi | uredi izvor] Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao se nedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Pošto je za srpsku vojsku svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije. Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.[traži se izvor] Epidemije[uredi | uredi izvor] Bolnica i previjalište Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe iz Bosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine nešto zbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila 35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle da popuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu, Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) daleko više nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske, ona nije bila dovoljna.[traži se izvor] Saveznici zahtevaju ofanzivu[uredi | uredi izvor] Srpska vojska na stranicama italijanskog časopisa Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls ideji savezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su u vodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svoje ekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnik se trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slabo opremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija u Bugarskoj 28. septembra 1915,[52]:44 nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.[traži se izvor] Trojna invazija[uredi | uredi izvor] Snage, raspored i planovi Centralnih sila[uredi | uredi izvor] Telegram o upadu turske i bugarske vojske na teritoriju Srbije 1915. godine Austrijska razglednica prikazuje Austrijsku vojsku kako prelazi Savu Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija, u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudi savremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbije uz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori o invaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtao skicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognute turskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo je da treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane, okolišno, nuđen još od kraja 1914. godine.[traži se izvor] Srpske snage i raspored[uredi | uredi izvor] Srbija je napadaču mogla da suprotstavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000 km fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako su raspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe Odbrane Beograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.[traži se izvor] Srpske snage u odbrani Beograda su koristile dve linije rovova, ali je zbog nemačke artiljerije naređeno da se trupe prebace tik uz liniju obale i da tu iskopaju rovove.[53] Vazdušni snimak Kalemegdanske tvrđave 1914-1915. Početni tok operacija[uredi | uredi izvor] Naslovna strana francuskih dnevnih novina Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protiv jedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokih ratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojite njegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“[traži se izvor] Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vi polazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se bori i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjajne nemačke armije“.[traži se izvor] Udružene armije započele su napad 6. oktobra snažnom artiljerijskom vatrom i manjim desan

Слободијада : епски спјев у десет пјесама владике црногорског Петра II Петровића Његоша Петровић Његош, Петар II, 1813-1851 Издавање и производња - У Новоме Саду : Издање Српске књижаре браће М. Поповића, 1886 225 стр. ; 19 cm Extra retko u ponudi Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je srpski pravoslavni vladika crnogorski i brdski i poglavar Stare Crne Gore i Brda od 1830. do 1851. godine.[1] Jedan je od najvećih srpskih pjesnika i filozofa. Petar II Petrović Njegoš Petar II Petrovic-Njegos.jpg Petar II Petrović Njegoš Datum rođenja 13. novembar 1813. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 31. oktobar 1851. (37 god.) Mesto smrti Cetinje Crna Gora Mitropolit cetinjski Godine (1833—1851) Prethodnik Petar I Petrović Njegoš Naslednik Nikanor Ivanović (kao mitropolit) Danilo Petrović (kao vladar Crne Gore) Arhimandrit Godine (1831—1833) Grb Petrovića Vladike Njegoša.png Njegoš je ostao upamćen kao veoma harizmatična i markantna ličnost srpske istorije, i takođe kao duboko prosvetljena misaona figura, o čemu svedoče njegovi romani. Rođen je u selu Njeguši, blizu Cetinja, kao Radoje „Rade” Tomov Petrović, a obrazovao se u nekoliko manastira u Crnoj Gori i postao je duhovni i svjetovni vođa Crne Gore nakon smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamijene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svjetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Kao izraziti srpski rodoljub, Njegoš u svojim književnim radovima skoro 200 puta spominje Srbe i Srpstvo.[2] Sahranjen je u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premješteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. godine. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Biografija Rodoslovlje Petra II Petrovića Njegoša Porijeklo i djetinjstvo Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavle Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[3][4] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[5] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumijeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvijek živjeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[6] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[7] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[4] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za nasljednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[8] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio primoran da pronađe drugog nasljednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[9] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[10] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da ga pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog nasljednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svjetovne ovlasti.[11] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[12] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Slamanje opozicije Petar II Petrović Njegoš kao vladika[13] Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[8] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svjetovnim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, primio je monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[14] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti riješeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne, 1832. godine, doputovao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike.[15] Međutim, to je bilo samo privremeno rješenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno riješeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Uspostavljanje Praviteljstvujuščeg senata Detaljnije: Praviteljstvujušči senat crnogorski i brdski Cetinjski manastir Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog saveza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog saveznika koji bi mogao da pruži političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi strateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je uspostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[16][17][18][19] Osim što je morao da vodi računa o ruskom miješanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su se dešavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prouzrokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[8] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početni broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njeni pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[20][18][17][21][22] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Top „zelenko” koji se nalazi u Biljardi. Crnogorci su ga donijeli na Cetinje sa Žabljaka Crnojevića. Njegoš je naredio da se na njemu urežu stihovi: „Crnogorci kad ono viteški, Žabljak tvrdi turski poharaše; Onda mene starca zarobiše, Na Cetinje srbsko dovukoše Mjeseca marta 10.1835.” Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Albanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Turcima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napad, napao je niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[23][24] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, održavao je bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavisan od Rusa kao i uvijek.[25][26]. U jednom od svojih pisama Grujiću, Njegoš je zabilježio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[27][18]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili preživi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[26] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[22] Mnogi glavari su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[28] Putovanje u Sankt Peterburg i posvećenje za vladiku Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju, u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Na put je krenuo 3. juna, prilikom čega je boravio u Kotoru, Trstu, Beču i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd je stigao 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, rukopoložen je za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[4] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[8] Pomoću ruske vlade, ustanovio je tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi, a nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Njegova slika iz 1833. godine, kada je posvećen za vladiku, čuva se u manastiru Kaleniću.[29] Kanonizacija Petra I, pobuna zbog poreza i bitka na Grahovu Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svjetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, odmah je počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Drugo putovanje u Sankt Peterburg Na četvrto putovanje u Beč Njegoš je otputovao u septembru 1846. godine, ostavivši brata Pera, predsjednika Senata, zaduženog za zemlju. Na putu za Beč kupio je žito u Trstu da bi ga poslao svojim gladnim zemljacima. To je žito plaćao prodajom dijamantskog prstena koji je 1841. godine dobio od austrijskog cara u znak priznanja austrijsko-crnogorske granice. Međutim, bilo je potrebno više od mjesec dana da žito stigne do Crne Gore. U januaru 1847. Njegoš je od Pera dobio izvještaje da njegovi „ljudi rade bilo šta da bi preživjeli`.[30] Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocjenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha.[traži se izvor] Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamjensko trošenje novca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i krenuo je u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Bio je primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja etnografske studije na njemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegoševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha, čije nepovjerenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinuo da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberalnih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[31] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prijestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekan kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[32] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obezbijedila pšenicu za stanovnike Crne Gore ugrožene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa.[22] Pokušaji modernizacije Onovremena ilustracija Tabije, kamene kule blizu Cetinja gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijane na koplje i javno izlagane. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvom da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[33] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Brojnost perjanika i gvardijana je značajno uvećana, a Crnogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[34] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[28] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubijedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje fesa dugo zadržano kao dio crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno vjerovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložio da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Takođe je ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[35] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[36] Godine 1838, ugostio je saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izvještajima njemačke štampe koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija, izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Nalazilo se odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je bilo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gdje su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[37] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko željeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da će, dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegova pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvjere i u njegovu bezbjednost.[38] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog posjeda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Bijesni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubistvo Rustem-bega bilo rizično jer bi se razljutio Smail-agu, koji bi želio da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubijedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umjesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da pobjegne, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[38] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kojima su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je bijesan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vrijeme, Ali-paša je želio da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za intervenciju Porte. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o miru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni dio njegovih zemljaka. U isto vrijeme, shvatio je da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrije i Osmanskog carstva, koje je željelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša.[39] Napad Osman-paše Skopljaka Ostrvo Vranjina Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvijek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, stalo je na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe njegovu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[40] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajući svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sreću, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko utvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[41] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umjesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i strijeljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubicu i objesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno odlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da se svi pobunjenici strijeljaju.[42] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša, koji je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja eksploziva ispod svog štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo.[43] Posljednje godine i smrt Portret koji je uslikao Anastas Jovanović u Beču u ljeto 1851. je jedina poznata fotografija Njegoša. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. bilo je jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, sa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padovu, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[44] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali je car odbio da se sastane sa njim. Njegoš se uputio u Crnu Goru na ljeto, pošto je konsultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubijedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođendana. Njegoš kao svetitelj Petar II Petrović Njegoš je na nivou Mitropolije Crnogorsko-primorske kanonizovan, i uveden u red svetitelja kao Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac. Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Svetog Mitropolita Petra Drugi Lovćenskog Tajnovidca kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Sveti Mitropolit Petar Drugi Lovćenski Tajnovidac je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“.[45] Prvi hram posvećen Svetom Mitropolitu Petru Lovćenskom Tajnovidcu, podignut je u Baru, u porti hrama Svetog Jovana Vladimira. Hram je identična kopija Njegoševe zavjetne crkve, koja se nalazila na Lovćenu, gdje su po sopstvenoj želji počivali svetiteljevi posmrtni ostaci. [46] Književni rad Gorski vijenac Srbski bukvar Njegoš se nije redovno školovao, niti je prošao kroz više škole. Kod bokeljskih kaluđera se učio samo osnovnoj pismenosti. Poslije mu je učitelj bio Sima Milutinović, koji takođe nije prošao kroz redovne škole. On je kod Njegoša razvio ljubav prema narodnoj poeziji, ukazivao mu na njene ljepote i podsticao ga na pisanje. On ga je vjerovatno upućivao u mitologiju i klasičnu starinu uopšte. Mitološki rječnik, naklonost prema arhaizmima i novim riječima, Njegoš je primio od Milutinovića. Na Njegoša je uticao i Lukijan Mušicki, koji je 1830-ih godina imao glas velikog pjesnika. Klasičnu grčku poeziju čitao je na ruskom a jedan dio „Ilijade“ je preveo sa ruskog na srpski jezik, u narodnom desetercu. Njegoš je bio pod uticajem antičkog klasicizma, posredno i više formalno, skoro isključivo u rječniku. Ukoliko je više pjevao i produbljavao svoju ličnost, utoliko se sve više oslobađao tog uticaja. Njegovo najbolje djelo, Gorski vijenac, uzvišenom dikcijom i oblikom podseća na grčku tragediju; pa ipak, djelo je u potpunosti samostalno i kao neposredan proizvod narodnog duha i jezika. Pored ruskog, Njegoš je poznavao i francuski i italijanski, i na tim jezicima čitao najveće pjesnike i mislioce. Njegoš je počeo da piše još kao dječak. To su bile kratke i beznačajne pjesme, sasvim u duhu narodne poezije, često ispjevane uz gusle. Sima Milutinović je u svoju zbirku narodnih pjesama unio pet za koje tvrdi da su Njegoševe. Kasnije, 1834. godine, objavio je dvije zbirčice pjesama, gdje ima i nekoliko pjesama u kojima se već nazire genijalni pjesnik Luče mikrokozme i Gorskog vijenca. Među pjesmama u kojima prevladava dubok i smio misaoni lirizam naročito se ističu: „Crnogorac k svemogućem Bogu“, „Vjerni sin noći pjeva pohvalu mislima“ i „Oda Suncu“. Ostale pjesme pjevaju savremena crnogorska junaštva i ispjevane su sasvim u duhu narodne pjesme. Njegoš je, u vrijeme neprekidnih bojeva s Turcima, zaneseno volio narodne pjesme, skupljao ih i sam stvarao nove. Pored pjesama u pomenutim zbirkama, štampao je kasnije i dva kraća spjeva u istom duhu i razmjeru: „Kula Đurišića“ i „Čardak Aleksića“. Godine 1854, objavljena je „Slobodijada“, epski spjev u deset pjevanja, u kome se slave crnogorske pobjede nad Turcima i Francuzima. Njegoš je htio da posveti svoju »Slobodijadu« prestolonasljedniku Aleksandru, ali to mu nije bilo dozvoljeno, pošto je ruska cenzura dala nepovoljan sud o vladičinom djelu.[47] Vuk Karadžić je smatrao da je i druge pjesme o novim bojevima crnogorskim ispjevao upravo Njegoš. On je radio i na prikupljanju narodnih pjesama i izdao ih u zbirci Ogledalo srpsko. Po savremenim listovima i časopisima izišao je znatan broj njegovih kraćih pjesama, prigodnog i moralnog karaktera, kao i veliki broj oda i poslanica. Njegoš je počeo skromno, podražavajući narodnu poeziju ili učenu i objektivnu savremenu liriku, kakvu je prije njega pisao Lukijan Mušicki i njegovi sljedbenici. Ali se on sve više razvijao, istina postupno, ali snažno i sigurno. Čitanjem i razmišljanjem, on je ulazio u sve teže moralne i filozofske probleme, sve dublje i potpunije uobličavao svoje umjetničko izražavanje i posljednjih sedam godina života stvorio tri svoja glavna djela: „Luča mikrokozma“, „Gorski vijenac“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegova djela prevođena su na više jezika, uključujući i japanski („Gorski vijenac“, „Luča mikrokozma“).[48][49] „Gorski vijenac“ na francuski jezik prepjevala je Biljana Janevska, u desetercu.[50][51] Njegoševa kapela Detaljnije: Njegoševa zavetna crkva Knjaz Danilo je izvršio amanet, i prenio stričeve ostatke na Lovćen 1855. godine. Nevrijeme i gromovi su rastrošili kapelicu ali se knez Nikola poslije ratnih pobjeda sjetio da je 1879. godine pritvrdi i osigura gromobranima. Kad je Austrija u Prvom svjetskom ratu osvojila Crnu Goru, generalni guverner fon Veber naredio je da se Njegoševe kosti prenesu na Cetinje, što je i učinjeno 12. avgusta 1916. godine. Iskopavanje su vršili vojnici i mnoge kosti su, kako navodi Vladika Dožić, zbog nepažnje izgubljene. Jedan austrijski vojnik, Srbin, našao je 3 koščice nepokupljene, uzeo ih, sačuvao kroz rat i dostavio Cetinju.[52] Na dan 23. septembra 1925. godine, kralj Aleksandar Karađorđević je izvršio svečani prenos Njegoševih kostiju u kapelu i mramorni sarkofag, koji je naredio da se izgradi posebno za tu namjenu. Na mjestu stare kapele koja je srušena 1974. godine podignut je mauzolej. Njegošev mauzolej na Lovćenu Njegošev mauzolej na Lovćenu Detaljnije: Njegošev mauzolej Njegošev mauzolej nalazi se u Nacionalnom parku Lovćen, na Jezerskom vrhu (1.657 m), drugom po visini vrhu planine Lovćen. Podignut je po zamisli hrvatskog vajara Ivana Meštrovića. Od Cetinja do mauzoleja vodi asfaltni put u dužini od 21 km. Do mauzoleja vodi stepenište sa 461 stepenikom, koje prolazi kroz tunel probijen u masivu Lovćena.[53] Mauzolej je podignut na mjestu na kome se prethodno nalazila kapela – Njegoševa zavetna crkva, koju je oko 1845. godine za života podigao Njegoš u slavu Svetog Petra Cetinjskog, sa željom da u njoj bude sahranjen. Crkva je granatirana u oba svjetska rata. Srušena je 1974. godine, uprkos protivljenju Mitropolije i pravoslavnih vjernika i na njenom mjestu podignut je današnji mauzolej.[54] Sudbina Njegoševe zaostavštine Njegoševe stvari su propadale i gubile se nepovratno. Tome su doprinosile promjene vlasti, ratovi, širenje Cetinja, a ponajviše nemar i neshvatanje njihovog značaja. Njegoš je, međutim, čuvao svaki papirić i svaku sitnicu. Bez traga su nestali njegova odjeća, oružje, pera, diviti i čibuci. Knjige s njegovim primjedbama na marginama godinama su se vukle po cetinjskim školama i nestajale. Od sveg namještaja, od slika iz njegovih soba, od ličnih stvari — preživjela je jedna fotelja. Preživjelo je više njegovih portreta, i to izvan Crne Gore. Njegov bilijar je izgoreo u hotelu na Durmitoru, kad su partizani 1942. godine spalili Žabljak. Kule i ogradni zidovi Biljarde su porušeni, a ona prepravljena. Brijest kraj Biljarde je posječen da bi se napravilo mjesto spomeniku ubijenog kralja Aleksandra Karađorđevića. Njegoševe topove su odvukli austrijski okupatori u svoje livnice. Nestali su i njegovi rukopisi, čak i najvažniji: „Luča mikrokozma“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Srpska akademija nauka i umjetnosti je novembra 2013. svečano obilježila dva vijeka od rođenja Njegoša.[55][56] Po njemu je nazvana OŠ „Petar Petrović Njegoš” Savski venac. Glavna djela Luča mikrokozma (1845) Gorski vijenac (1847) Lažni car Šćepan Mali (1851) Ogledalo srpsko Poeme Crnogorac k svemogućemu Bogu (1834) Oda na dan rođenja sverusijskog imperatora Nikolaja Prvoga (1834) Zarobljeni Crnogorac od vile (1834) Knezu Meternihu (1836. ili početak 1837. godine) Plač ili žalosni spomen na smrt mojega desetoljetnog sinovca Pavla Petrovića Njegoša, paža ego veličestva imperatora Nikolaja I-go (1844) Misao (1844) Posvećeno G. S. Milutinoviću (1845) Polazak Pompeja (1851) Zanimljivosti Beogradski dnevni list Politika od 18. septembra 1925. godine kompletan broj posvjetio je u sjećanje i slavu na Petra II Petrovića Njegoša. Na naslovnoj strani ovog lista, iznad napisa „POLITIKA“, iznad koga nikada i ništa nije pisalo, stoji: „Njegošev broj“, što je presedan u cijelokupnoj istoriji izlaženja ovog lista.[57][58] Pre Drugog svetskog rata, negde od 1934,[59] postojalo je Društvo za podizanje spomenika Njegošu.[60] Pre nego u zemlji, Njegoš je dobio bistu u Klivlendu, maja 1937, u Kulturalnom vrtu.[61] U Rusiji, gde je proveo godinu dana, najviše putujući i upoznajući njen crkveni život, dušu ruskog čoveka i njegove svetinje sveti Vladika Nikolaj Velimirović napisao je svoje prvo veće delo – studiju „Religija Njegoševa“. Galerija

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Petar II Petrović Njegoš (1/13. novembar 1813 — 19/31. oktobar 1851) bio je duhovni i svetovni vladar Crne Gore, te jedan od najvećih crnogorskih i srpskih pjesnika i filozofa. Njegoš je rođen u selu Njeguši, blizu Cetinja. Obrazovao se u nekoliko crnogorskih manastira i postao je duhovni i svetovni vođa Crne Gore po smrti svog strica Petra I. Pošto je uklonio sve početne unutrašnje protivnike svojoj vladavini, skoncentrisao se na ujedinjavanje crnogorskih plemena i uspostavljanje centralizovane države. Uveo je redovne poreze i niz novih zakona da zamjene one koje su njegovi prethodnici uveli mnogo prije njega. Uvođenje poreza se pokazalo vrlo nepopularnim među crnogorskim plemenima i zbog toga je tokom njegove vladavine izbilo nekoliko buna. Njegoševa vladavina je takođe obilježena stalnim političkim i vojnim sukobom sa Osmanskim carstvom i njegovim pokušajima da proširi teritoriju Crne Gore uz dobijanje bezuslovnog priznanja od Visoke porte. Zalagao se za oslobođenje i ujedinjenje svih Srba i bio je spreman da se odrekne svojih svetovnih vlasti zarad ujedinjenja sa Srbijom. Njegoš je poštovan kao pjesnik i filozof, a najpoznatiji je po svojoj epskoj poemi „Gorski vijenac“, koja se smatra za remek-djelo srpske i južnoslovenske književnosti. Druga njegova važna djela su „Luča mikrokozma“, „Ogledalo srpsko“ i „Lažni car Šćepan Mali“. Njegoš je sahranjen u maloj kapeli na Lovćenu, koju su srušili Austrougari u Prvom svjetskom ratu. Njegovi ostaci su premešteni u Cetinjski manastir, a potom u obnovljenu kapelu 1925. Kapela je uz podršku jugoslovenske vlade 1974. zamenjena Meštrovićevim mauzolejom. Prema predanjima i mnogim istraživačima koji su se bavili genezom njeguških Petrovića (Jovan Erdeljanović, Pavale Rovinski itd), prema sjećanjima najstarijih Petrovića kao i samog crnogorskog vladike Petra II Petrovića Njegoša, oni vode porijeklo iz centralne Bosne, iz okoline Travnika (ili Zenice). Pokrenuti su iz ovih krajeva 1463. godine padom Bosne pod Turke. Jedno vrijeme su se zadržali na nevesinjskoj visoravni, a uskoro su se i odatle povukli prema Crnoj Gori.[1][2] Po Kovijanić Risti, u knjizi „ Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima“, (knjiga II)- kotorski notarski spisi, zabilježeno je da je predak Petrovića, Herak Heraković, 1441. godine bio nastanjen u Drobnjaku. Još 1399. godine u Drobnjaku se spominje i Herakov djed, Đurađ Bogutović.[3] Samo ime plemena ili kraja ne podrazumeva da su i kasniji pripadnici određenog plemena ili kraja oduvek živeli na toj teritoriji, pogotovo što se zna da su mnogi od tih krajeva, prije turskog osvajanja, u srednjem vijeku bili samo povremeno naseljeni katuni. Dva su velika talasa naseljavanja u Crnu Goru nakon turskih osvajanja, iz Bosne i sa sjevera današnje Makedonije.[4] Vladika Petar II Petrović Njegoš rodio se 1813. godine `kraj ognjišta`[5] na Njegušima, kao drugi sin Tome Markova Petrovića, najmlađeg brata vladike Petra I, i Ivane Proroković, iz sela Prorokovića. Na 450 strani sabranih Njegoševih pisama u knjizi I iz 1951. godine piše: „ Njegoš je na krštenju dobio ime Rafael, ali se zvao Radivoj, a najradije su ga zvali Rade.[2] ” Po Vuku Karadžiću njegovo kršteno ime bilo je `Radoje`. U narodu je ostalo vladika Rade. Po zavladičenju on se potpisivao samo svojim kaluđerskim imenom — Petar i prezimenom — Petrović: vladika Petar Petrović. Međutim, u narodu nije bio poznat kao vladika Petar nego upravo kao vladika Rade. Vladikom Petrom narod je nazivao jedino njegovog strica. Njegoš nikada nije upotrebljavao ono II uz Petar, nego je to dodato kasnije, kao i I uz ime njegovog strica, da bi ih razlikovali. Ne zna se tačno zbog čega je uzeo dodatak Njegoš, a ne Njeguš, kao što bi trebalo prema imenu njegovog plemena i najužeg zavičaja. Pretpostavlja se da je to preuzeo od strica vladike Petra, koji je katkad uz svoje prezime dodavao Njegoš, a ne Njeguš. Rade je proveo djetinjstvo u Njegušima. Vladika Petar I, njegov stric, uzeo ga je k sebi 1825. u Cetinjski manastir da ga školuje monah Misail Cvetković Bajkuš i vladičin sekretar Jakov Cek. Tu je Rade napisao svoje prve pjesme da zabavlja lokalne glavare i sveštenike. Sredinom te godine, Rade je bio poslat u manastir Toplu kod Herceg Novog, gdje mu je starješina manastira Josip Tropović predavao italijanski, matematiku, crkveno pjevanje, psaltir i druge predmete. Njegoš je često posjećivao službe u obližnjem manastiru Savina. U Topli je ostao do kraja 1826. kada se vratio na Cetinje. Izbor za naslednika Posljednje godine života vladike Petra I obilježene su njegovim sve gorim zdravljem i stalnom nemogućnošću da sebi nađe naslednika. Zvanje crnogorske vladike je tradicionalno bilo u posjedu porodice Petrović, i ono je prelazilo sa strica na nećaka, pošto se od vladike zahtijevalo da bude neženja.[6] Petrov prvi izbor je bio Mitar Petrović, sin njegovog najstarijeg brata Stjepana. Mitar je umro nakon nekoliko godina i Petar I je bio promoran da pronađe drugog naslednika. Svoju pažnju je usmjerio na Đorđija Savova Petrovića, sina svog drugog brata. Pošto je Đorđije bio nepismen, Petar I ga poslao u Sankt Peterburg da pohađa školu. Tamo je Đorđije shvatio da mu se više sviđa život u Rusiji nego u Crnoj Gori. Svom stricu je 1828. poslao pismo u kom ga je obavijestio da želi da se prijavi u rusku carsku vojsku i zatražio da bude oslobođen nasleđivanja. Petar je 1829. obavijestio Jeremiju Gagića, ruskog vicekonzula u Dubrovniku i ruskoj vezi sa Crnom Gorom da Đorđije ima njegovu dozvolu da stupi u rusku vojsku, čime je lišen vladičanskog trona.[7] Izbor je pao na mladog Rada, pa ga je vladika Petar ga je za svog nasljednika proglasio 20. januara 1827.[8] Kako Rade nije imao formalno obrazovanje, vladika Petar je želio da i Rada pošalje u Rusiju, ali nije imao novca da plati školovanje, pa ga je sam učio italijanski, ruski, njemački, te engleski i francuski. Takođe mu je omogućio pristup njegovoj bogatoj biblioteci. Poslije mu je stric doveo za učitelja Simu Milutinovića Sarajliju. Sarajlija mu je predavao istoriju, književnost i filozofiju. Prije svoje smrti, ostareli vladika je izdiktirao svoju posljednju želju Simi Milutinoviću Sarajliji. Vladika je imenovao Radeta za svog naslednika i prenio na njega sve svoje duhovne i svetovne ovlasti.[9] Vladičina poslednja želja je takođe proklinjala svakog ko bi žrtvovao tradicionalne crnogorske veze sa Rusijom u zamjenu za bolje odnose sa Austrijom.[10] Protivnici porodice Petrović su tvrdili da je Milutinović falsifikovao taj dokument kao bi Rade postao vladika, a kao dokaz su isticali njihovo blisko prijateljstvo. Poslije stričeve smrti, 1830, Njegoš je primio upravu nad Crnom Gorom. Petar I je u testamentu odredio Rada za svog nasljednika. Međutim, to pravo je osporavao guvernadur Vukolaj Radonjić, koji je smatrao da on treba da bude jedini vladar Crne Gore. Isto kao što se vladika birao iz porodice Petrovića, tako je po tradiciji titula guvernadura pripadala porodici Radonjić. Iako titula guvernadura nije bila nikada precizirana, Radonjićeve pristalice su smatrale da je po značaju jednaka tituli vladike.[6] Vukolaj Radonjić je pokušao da istakne prvenstvo svog zvanja u svetonim pitanjima, ali nije uspio da stekne podršku glavara. Radonjić je tajno održavao veze sa Austrijom. Kada je to otkriveno, crnogorski glavari su osudili Radonjića na smrt, ali je Petar II preinačio kaznu u progonstvo i ukidanje zvanja guvernadurstva u Crnoj Gori. Njegoš je već prvih godina vladavine počeo ozbiljno da radi na jačanju državne vlasti. Najprije je, uz podršku većine glavara u novembru 1830. godine donio odluku o ukidanju guvernadurskog zvanja. Početkom 1831. godine, Njegoš je primio monaški postrig, uzevši ime Petar, u spomen na strica, pokojnog vladiku Petra. Za jerođakona i jeromonaha rukopoložio ga je raško-prizrenski mitropolit Ananije (1830—1836), koji je mladog Petra potom proizveo i u zvanje arhimandrita.[11] Time je Njegošev položaj bio znatno ojačan, iako još uvek nije bio zavladičen. Ovo veoma važno pitanje nije moglo biti rešeno odmah. Sticajem okolnosti, u Crnu Goru je tokom naredne 1832. godine doputivao užički episkop Nikifor Maksimović (1831—1853) koji je znatno pomogao Njegošu u vršenju crkvenih poslova, pošto je kao vladika bio u prilici da po Njegoševom nalogu rukopolaže nove sveštenike. Međutim, to je bilo samo privremeno rešenje, koje je trajalo do naredne godine, kada je konačno rešeno i pitanje o Njegoševom vladičanskom zvanju. Početak Njegoševe vladavine obilježen je oživljavanjem tradicionalnog savjeza Crne Gore sa Rusijom. Odnosi između dvije države su bili motivisani potrebom Crne Gore da ima moćnog savjeznika koji bi mogao pružiti političku i finansijsku podršku njihovoj slaboj državi i ruskom željom da iskoristi stateški položaj Crne Gore u geopolitičkoj bici sa Austrijom. Srpski pravoslavni manastir na Cetinju i institucija vladike su preživjeli vijekove zahvaljujući ruskoj podršci, ali posljednje godine vladavine Petra I su obilježene zahlađenjem rusko-crnogorskih odnosa. Pošto je protjerao Radonjiće, Njegoš je 1832. ukinuo zvanje guvernadura. Ovaj potez mu nije donio nikakve nove moći, pošto je Rusija insistirala na osnivanju na Praviteljstvujuščeg senata crnogorskog i brdskog, čija je svrha bila da ograniči i reguliše moći vladike. Kao i slučaju Praviteljstvujuščeg sovjeta u ustaničkoj Srbiji, većinu članova senate su izabrali Rusi zbog njihovih političkih stavova koji su često više odgovarali Sankt Peterburgu nego Beču. Stvoren da zamjeni Kuluk koji je obrazovao Petar I 1798, Senat je upostavio Ivan Vukotić, crnogorski diplomata u službi Rusije. Njega je Rusija poslala na Cetinje 1831. zajedno sa njegovim nećakom Matijom Vučićevićem. Njih dvojica su poticali iz Zetske ravnice koju su u to doba držali Turci i veliki deo svog života su živili u Rusiji. Dat im je zadatak da uspostave jaku centralnu vlast koja bi mogla kontrolisati brojna crnogorska plemena. Vukotići su bili prilično bogati, pošto su naslijedili velike količine novca od jednog plemića i imali su iskustvo podoficira u ruskoj vojsci. Vukotića i Vučićevića je pratio Dimitrije Milaković, poliglota rodom iz Dubrovnika koji je studirao filozofiju u Beču. Milaković će kasnije postati Njegošev lični sekretar, zamjenivši na tom mjestu Milutinovića.[12][13][14][15] Osim što je morao voditi računa o ruskom mešanju u unutrašnju politiku, Njegoš se suočio sa drugim ograničenjima svoje vlasti. Nije imao vojsku, miliciju ili policiju koju bi sprovodili njegovu vlast na teritoriji koju je nominalno kontrolisao i morao je da se oslanja na ratnike iz svog bratstva zarad zaštite. Plemena na obodu Crne Gore su često ili odbijala da ga slušaju ili su sklapali saveze sa njegovim protivnicima. Pljačkaški pohodi, koji su zalazili duboko u osmansku Hercegovinu, su de dečavali često i oni su se pokazali važnim za ekonomski opstanak regiona. Iako su takvi upadi normalno prourokovali oštar odgovor Turaka, Njegoš je bio nemoćan da ih zaustavi.[6] Obrazovanje Praviteljstvujuščeg senata je uvjelo neki vid reda u Crnogorsku politiku. Vukotić je proglašen za predsjednika Senata, a Vučićević je postao njegov potpredsjednik. Senat je ukupno bio sačinjen od dvanaest osoba koji su dobijali godišnju platu od 40 talira. Imao je zakonodavnu, sudsku i izvršnu vlast i bio je prva državna institucija u modernoj istoriji Crne Gore. Mogućnost bilo kakve ozbiljne opozicije obrazovanju Senata je bila uklonjena imenovanjem važnih glavara i drugih istaknutih građana za senatore. Sam Njegoš nije bio član Senata, kojim su prvih godina njegovog postojanja dominirali Vukotić i Vučićević. Odluke Senata je sprovodila milicijsko-policijska organizacija nazvana Gvardija. Ona je imala regionalne predstavnike širom plemenskih teritorija, a sjedište joj je bilo u Rijeci Crnojevića. Svi njeni viši zapovjednici su nazivani kapetani i bili su birani među najistaknutijim ljudima iz bratstava. Početna broj pripadnika Gvardije je bio 150, ali je kasnije taj broj narastao na 420. Ruske subvencije su osigurale da svi njenih pripadnici dobiju plate bez kašnjenja. Centralna vlast je dalje ojačana uvećanjem broja perjanika, vladičine lične garde.[16][14][13][17][18] Bitka za Podgoricu i prvi pokušaji oporezivanja Devetnaestogodišnji Njegoš je 1832. naredio napad na muslimanska plemena iz Podgorice, koja su pomagala Turcima da uguše pobune u Bosni i susjednoj Albaniji. Kao i prije kada su vladika i guvernadur zajedno vodili crnogorske ratnike u bitku, Njegošu su se pridružili Vukotić i njegovi ljudi. Crnogorcima su takođe pomagali pobunjeni Hoti iz sjeverne Ablanije. Ipak, Njegoš i njegova vojska su i dalje bili u zaostatku, pošto nisu imali jasnu strategiju kako da se bore protiv Turaka i nisu očekivali da će Turci dovesti konjicu na bojište. Crnogorski gerilski pristup ratovanju nije pogodovao zauzimanju grada kao što je Podgorica, čiji su visoke zidine učinili je neprobojnom za napade iz obližnje ravnice. Pokretanjem napada Njegoš je takođe rizikovao pogoršanje odnosa sa Rusima, koji su u to vrijeme bili u savezu sa Rusima. Crnogorci si bili nadjačani i primorani na povlačenje, povevši sa sobom mnoge ranjene. Za Njegoša je poraz postao stalni razlog za kajanje. Veliki vezir Rešid Mehmed-paša je iskoristio priliku i kao odmazdu za napadu je napao niz crnogorskih varoši i sela, nabijajući na kolac i vešajući sve Crnogorce koje je zarobio. Kasniji politički pritisak Rusije je odvratio Njegoša od traženja osvete.[19][20] Kao odgovor na poraz kod Podgorice, Crnogorci su obrazovali savez sa okolnim muslimanskim plemenima koja su bila neprijateljski nastrojena prema Porti. Takvim potezom Njegoš je rizikovao dalje udaljavanje od Rusije, na čiju su se pomoć Crnogorci očajnički oslanjali. Da bi neutralisao sumnje da Crna Gora djeluje protiv ruskih interesa, Njegoš je održavao bliske odnose sa vice-konzulom Grujićem, koji je savjetovao cara da je Njegoš bio zavistan od Rusa kao i uvjek.[21][22]. U jednom u svojih pisama Grujiću, Njegoj je zabeležio da je posljednji savjet koji mu je dao Petar I prije svoje smrti bilo da se „moli Bogu i drži Rusije“.[23][14]. Vukotić je 1833. uveo redovno oporezivanje. Isto kao i Vukotić, i Grujić i Njegoš su shvatili da bez oporezivanja Crna Gora nema šanse da funkcioniše kao centralizovana država, a još manje da osnuje nezavisnu vojsku ili prežibi bez oslanjanja na pljačku ili rusku pomoć.[22] Iako su porezi bili mali, plemena su se oštro suprotstavljala novim zakonima, koji nikada nisu uspjeli da donesu više prihoda nego sredstva dobijena od ruske pomoći.[18] Mnogi glavaei su odbijali da uvedu poreze svojim plemenima, a čak su izazivali Njegoša da dođe i sam ih prikupi.[24] Na narodnom zboru 23. maja 1833. odlučeno je da Njegoš pođe u Rusiju u Sankt Peterburg kako bi ga tamo zavladičili i kako bi izneo molbe za pomoć Rusije Crnoj Gori. Kreće na put 3. juna. Na putu boravi u Kotor u, Trst u, Beč u i u istočnoj Poljskoj. U Petrograd stiže 20. jula. U crkvi Kazanski sabor, 6. avgusta, biva rukopoložen za arhijereja, u prisustvu cara Nikolaja I i svih članova Sinoda.[2] Petar II se susretao sa istim problemima kao i njegov prethodnik, koji su ograničavali njegovu vlast. Nije imao svoju vojsku ni policiju, već je morao koristiti pratnju koju mu je pružala porodica ili njegovo pleme. Najveći problem su bila plemena na obodima Crne Gore, koja ga često nisu slušala ili su se pridruživala njegovim neprijateljima. U svim plemenima je postojalao stalni otpor njegovoj vlasti. Nije mogao da kontroliše njihove pljačkaške pohode na tursku teritoriju.[6] Pomoću ruske vlade, Njegoš je ustanovio i tri nove institucije državne vlasti. Najprije je donesena odluka o osnivanju Senata, potom Gvardije koja je brojala 156 ljudi. Nakon Senata i Gvardije, ustanovljena je i institucija perjanika, koji su bili oružana pratnja vladara i izvršioci odluka Senata. Godine 1837. donesena je odluka o obaveznom plaćanju poreza. Njegoš je bio i vjerski i svetovni poglavar srpskog naroda u Crnoj Gori, u kojoj je bila jaka nacionalna svijest i patrijarhalni moral, ali u kojoj je vladala domaća anarhija, plemenska surevnjivost i krvna osveta. Kad je došao na vlast, on je odmah počeo da uvodi red i modernizuje društvo i državu. Podizao je škole, osnivao sudove, pravio puteve, uzimao postupno svu vlast u svoje ruke i uveo porez. U jednoj kulturno zaostaloj sredini to je išlo teško i to je moralo boljeti ovog velikoga rodoljuba, koji je svom dušom bio predan narodu. „Ja sam vladar među varvarima, a varvarin među vladarima“, pisao je on. Jedan dokument iz arhive u Trstu govori o tome da je vladika di Montenegro priveden i saslušan zbog prodaje skupocenog nakita. To je bilo sušne 1847, kada je za kupovinu žita prodao odlikovanje dobijeno od Meterniha. Još jedanput je išao, zbog državnih poslova, u Petrograd i dva puta u Beč. Putovao je i po Italiji u cilju razgledanja umjetničkih spomenika, ali i radi liječenja. Vijesti o porazu na Grahovu su uskoro stigle do Sankt Peterburga, i zajedno sa optužbama za nenamensko trošenje novaca, zacementirali su Njegoševu reputaciju među Rusima kao agresivnog provokatora. Njegoš je odmah zatražio dozvolu od glavara da otputuje u Sankt Peterburg i objasni svoje postupke pred carem, pošto je Crnoj Gori sve više očajnički bila potrebna ruska finansijska i politička pomoć. Glavari su dali Njegošu svoj pristanak i Njegoš se krenuo u Beč, prije nego što je uopšte dobio odgovor od Rusa na svoj prvi zahtjev. Njegoš je bio primoran da odsjedne u Beču nekoliko nedjelja, dok je car razmatrao da li da ga primi u posjetu. U Beču je Njegoš više vremena provodio sa Vukom Karadžićem, koji se tek bio vratio sa svog proučavanja slovenskih lingvističkih osobina u Crnoj Gori i bio je u procesu pisanja enografske studije na nemačkom jeziku Crna Gora i Crnogorci. Njegiševi susreti sa Karadžićem privukli su pažnju austrijskog kancelara Klemensa fon Meterniha. Meternihovo nepovjerenjenje prema Njegoševu je bilo pojačanom zahtjevom mladog vladike za vizu zarad puta u Francusku, koja je tada smatrana kolijevkom radikalnih ideja. Meternih se pobrinu da ovaj zahtjev bude odbijen. U pismu jednom svom podređenom, Meternih je zapisao da se Njegoš „duhovno i fizički razvio“. Napisao je da Njegoš pokazuje „malo poštovanja za principe religije i monarhije, da ne vjeruje čvrsto u njih i da je pod uticajem liberlanih i revolucionarnih ideja“. Svoju poruku je završio napomenom da austrijski agenti moraju pažljivo da motre Njegoša u zemlji i u inostranstvu.[25] Car Nikolaj je 1837. dozvolio Njegošu da posjeti Sankt Peterburg, baš kada je teška glad pogodila Crnu Goru. Njegoš je odmah osjetio da će njegova posjeta ruskoj prestonici biti drugačija od prve. Nije toplo dočekao kao 1833. i Rusi su iskoristili ovu priliku da ga kritikuju za njegovo „nekaluđersko“ ponašanje, naročito na to što je Njegoš uživao da bude u društvu žena.[26] Uprkos ovome, Rusija je uvećala svoje godišnje subvencije i obijezbedila pšenicu da stanovnike Crne Gore ugrođene glađu. Iako je crnogorska zavisnost od Rusije često donosila siromašnoj državici očajnički neophodna sredstva, ona je geopolitički bila katastrofalna za Crnogorce, jer su i Osmansko carstvo i Austrija vjerovali da će izlaz Crne Gore na Jadransko more de fakto predstavljati ruski proboj u Sredozemno more zbog prirode rusko-crnogorskih odnosa. Njegoš je ostao u Sankt Peterbugu manje od mjesec dana. Iz grada ga je ispratio ruski potpukovnik Jakov Ozereckovski, koji se vratio na Cetinje sa crnogorskim izaslanstvo da lično u carevo ime nagleda razvitak Crne Gore.[27] Njegoševa posjeta Rusiji ga je ohrabrila na dalje pokušaje modernizacije. Bronost perjanika i gvardijana je značajno uvećama, a Crogorci uhvaćeni u borbama ili vođenju pljačkaških pohoda na turske pogranične gradove su oštrije kažnjavani.[28] Njegoš je osnovao dvije fabrike baruta u Rijeci Crnojevića i naredio da se sagrade brojni putevi i bunari.[24] Promovisao je pansrpski identitet među svojim narodom, ubjedivši Crnogorce da pokažu solidarnost sa Srbijom i prestanu da nose fes, koji su širom Balkana nosili i muslimani i nemuslimani. Razlog zašto je nošenje feza dugo zadržano kao deo crnogorske narodne nošnje je bilo rasprostranjeno verovanje da je fes prvobitno srpska kapa koju su Turci kasnije prihvatili. Umjesto toga Njegoš je predložop da se usvoji tradicionalna okrugla kapa koja se često nosila u kotorskoj regiji. Njegoš je takoše ustanovio Obilića medalju, koja je postala najviše crnogorsko vojno odlikovanje sve do ujedinjenja Crne Gore sa Srbijom 1918.[29] U skladu sa svojim težnjama prema sekularizaciji, Njegoš je insistirao da mu se obraćaju kao gospodaru, a ne kao vladici.[30] Njegoš je 1838. ugostio saksonskog kralja Fridriha Augusta II, posvećenjnog prirodnjaka koji je došao u Crnu Goru da proučava raznovrsnu floru Crne Gore. Kralj je odsjeo u Cetinjskom manastiru, a Njegoš je bio prisiljen da ide iz sobe u sobu da bi mu udovoljio. Iziritiran ovim stanjem i nezadovoljan izveštajima njemačke štamper koja je opisivala Crnu Goru kao zaostalu, Njegoš je naredio izgradnju svetovnog zdanja koje će mu služiti i kao lična rezidencija i kao sjedište države. Ovo zdanje je projektovao Ozereckovski. Zdanje je bilo dugačko kameno zdanje sa dva sprata i 25 prostorija izgrađeno iza ojačanog zida i okruženo odbrambenim kulama sa sve četiri strane. Stanje se nalazilo odmah sjeveroistočno od Cetinjskog manastira, a sa istočne strane je biolo okrenuto prema Carigradu. Rezidencija je nazvana Biljarda, po glavnoj sobi na drugom spratu u kojoj se nalazio sto za bilijar koji je Njegoš prenio sa jadranske obale na leđima desetak jakih ljudi. Biljarda se nalazila u vidokrugu nedovršene kamene kule koja je trebalo da brani manastir od topovske vatre i čija je izgradnja počela pet godina ranije. Kada je Njegoš shvatio da je njen položaj nepodesan za jednu tvrđavu, naredio je da se prekine njena izgradnja i ona je pretvorena u kulu gde su glave obezglavljenih turskih vojnika nabijana na koplja i izlagana. Prethodno su turske glave nabijane izvan manastirskih zidina. Kula je nazvana Tabija, po turskoj citadeli u Mostaru koju je sagradi Ali-paša, gde su u svakom trenutku stojale odsječene glave četvorice ili petorice Srba.[31] Zavjera za ubistvo Smail-age Čengića Doprinos Smail-age Čengića turskoj pobjedi na Grahovu je bila toliko velika, da mu je Porta podarila vlastiti čitluk koji se prostirao od Gacka do Kolašina i bio veći od cijele tadašnje Crne Gore. Dobitak posjeda je sa zebnjom primljen među okolnim turskim begovima, koji su se plašili da će njegov uspon ugroziti njihov uticaj na vlast. Srpski knez Miloš Obrenović je 1839. poslao pismo Ali-paši Rizvanbegoviću u kom ga je obavijestio da će Smail-aga praviti plan sa Portom da ga ukloni sa mjesta hercegovačkog vezira. Ali-paša je odmah pisao Njegošu, tražeći da organizuju Čengićevo ubistvo. Smatrao je da bi Njegoš, koji je smatrao Čengića lično odgovornim za masakr na Grahovu, žarko želeti priliku da osveti svoje rođake. Ali-paša je takođe smatrao da dopuštajući Crnogorcima da ubiju ambicioznog hercegovačkog bega, on otkloniti sumnju sa sebe, jer su Crnogorci imali više nego dovoljno razloga da ubiju Smail-agu Čengića. Njegoš je sredinom 1839. počeo prepisku sa Smail-agom. Njegoševa pisma su uvjerila Čengića da mu je oprošteno za ubistva, a trebalo je da ga uvere u njegovu bezbjednost.[32] Između 1836. i 1840. odnosi između Smail-age i hrišćanskih stanovnika njegovog poseda su se pogoršali. Sin Smail-age, Rustem-beg, je bio alkoholičar i često je silovao žene iz plemena Drobnjaka i Pivljana dok se zaustavljao u njihovim selima da prikuplja porez. Besni, Drobnjaci su zatražili od Njegoša pomoć da ubiju Rustem-bega. Njegoš je smatrao da bi ubisto Rustem-bega bilo rizično jer bi se razjutio Smail-aga, koji bi želeo da se osveti Njegošu, kao i Drobnjacima i Pivljanima. Umjesto toga, ubedio je plemena da ubiju samog Smail-agu, kao i njegove najbliže saradnike, poslije čega bi Rustem-beg bio nezaštićen i bespomoćan da osveti očevu smrt. Početkom septembra 1840. neki Drobnjaci su se pobunili i odbili su da plaćaju porez Smail-aginom sinu, i umesto toga izazvali Smail-agu da dođe u njihova sela i sam prikupi porez. Smail-aga je organizovao zaprežnu kolonu do Drobnjaka i ulogorio se u Mljetičku, zaseoku iz kog se pružao pogled na Nikšić. Smail-aga i njegova pratnja su 23. septembra upali u zasjedu oko 300-400 Drobnjaka koje su predvodili Novica Cerović, Đoko Malović i Šujo Karadžić. Smail-aga je pokušao da beži, ali je otkrio da je jedan špijun zavezao sve konje. Opkolili su ga u šatoru i ubili. Još oko 40 Turaka je ubijeno u zasjedi. Mrtvom Smail-agi je Mirko Aleksić sjekirom odsjekao glavu. Cerović je smjestio glavu u kožnu torbu i odnio ju je Njegošu na Cetinje. Njegoš je bio oduševljen ishodom zavjere i nagradio Cerovića zvanjem senatora.[32] Ubistvo Smail-age je pokrenulo niz okršaja u kome su poginuli brojni Crnogorci i Turci. Vođen željom da prikrije svoju ulogu u ubistvu, Ali-paša se pretvarao da je besan i naredio je napad na Drobnjake. Više od 70 drobnjačkih ratnika je ubijeno, na desetine kuća je spaljeno, izvori su zatrovani, a nekoliko žena je silovano. U isto vreme, Ali-paša je želeo da osigura svoj položaj uklanjajući bilo koji razlog za Portinu intervenciju. Obratio se Njegošu i izrazio želju da vodi pregovore o moru. Njegoš je bio u dilemi: znao je da neuspjeh da se osvete Drobnjaci predstavljao rizik da se od njega udalji značajni deo njegovih zemljaka. U isto vreme Njegoš je shvatio da bi ti pregovori mogli da uvećaju teritoriju Crne Gore i donesu diplomatsko priznanje Austrija i Osmanskog carstva, koje je želelo mir i okončanje stalnih okršaja na crnogorsko-turskoj granici. Njegoš i Ali-paša su se 1842. sreli u Dubrovniku da pregovaraju o miru. Njih dvojica su potpisali mir u prisustvo austrijskih i ruskih predstavnika. Kada su dvojica vođa izašli iz palate u kojoj su vođeni pregovori, Ali-paša je izvadio torbu punu zlatnika i počeo da ih baca u vazduh. Okupljeni Crnogorci, među kojima i nekoliko crnogorskih glavara, su pojurili da skupe što je više moguće zlatnika. Ali-paša je time zapravo pokazao crnogorsko siromaštvo pred Austrijancima i Rusima i tako osramotio Njegoša. Skadarski vezir Osman-paša Skopljak je bio izuzetan političar i vojskovođa. Uprkos svom srpskom porijeklu, mrzio je Crnu Goru, a naročito Njegoša. Osman-paša je bio zet Smail-age Čengića i krivio je Crnogorce za Čengićevu strašnu smrt. Takođe je želio da prati stope svog oca Sulejman-paše Skopljaka, koji je igrao značajnu ulogu u slamanju Prvog srpskog ustanka 1813. Osman-paša je 1843. napao južni dio Crne Gore i brzo zauzeo strateški važna ostrva Vranjinu i Lesendro u Skadarskom jezeru. Zauzimanje ovih ostrva je učinilo skoro nemogućim trgovinu Crnogoraca sa Podgoricom i Skadrom. Porta je osjetila mogućnost da umiri Crnu Goru, pa je ponudila Njegošu da ga prizna za svetovnog vladara Crne Gore, ako on prizna suverenitet Porte nad svojom zemljom. Njegoš je odbio i pokušao je da silom vrati ostrva. Crnogorci nisu imali artiljeriju vrijednu pomena, pa se svaki pokušaj zauzimanja ostrva završavao neuspjehom. Njegoš je pokušao da stekne stranu pomoć, naročito od Rusije ili Francuske. Na Njegoševo iznenađenje, Rusi nisu bili zainteresovani da se umješaju u spor. Francuzi, iako su podržavali Crnogorce, nisu intervenisali. Ujedinjeno Kraljevstvo, kao i uvek prije izbora Vilijama Gledstona za premijera, je stalo na stranu Turaka. Kada je Njegoš pokušao da sagradi brodove da povrati ostrva, Austrijanci su intervenisali da spriječe Njegoševu namjeru, a kasnije su odbili da isporuče municiju potrebnu da bi se izvršio protivnapad.[34] Velika suša je pogodila Crnu Goru krajem 1846, a pratila ju je katastrofalna glad 1847. Osman-paša je iskoristio crnogorsku nevolju i obećao nekim crnogorskim glavarima velike količine pšenice ako se pobune protiv Petrovića. Njegoš je zatečen nespreman, pošto je veći dio kraja 1846. proveo u Beču gdje je nadgledao štampanje svoje poeme Gorski vijenac. Vođe pobune bili su Markiša Plamenac, kapetan perjanika u Crmnici i Todor Božović, senator iz plemena Pipera. Plamenac je ranije bio jedan od Njegoševih najbližih saradnika. Prema predanju, planirao je da postane pripadnik bratstva Petrvovića oženivši kćerku Njegoševog brata Pera, tako uvećavajuši svoju moć i ugled. Kada je Pero udao svoju kćer za Plamenčevog rođaka, sina sveštenika Jovana Plamenca, nekada odani kapetan je promjenio stranu i postao agent Osman-paše. Plamenac je 26. marta 1847. poveo grupu pobunjenika u napad na donju Crmincu zajedno za Turcima. Na Njegoševu sređu, neki članovi Plamenčevog plemena su ostali vjerni Petrovićima. Nakon dvije nedelje, vojska od oko 2000 Petrovića, Plamenaca i pripadnika katunskog plemena je istjerala Turke iz Crmnice. Plamenac je pobjegao iz Crne Gore i utočište potražio kod skadarskog vezira, ubijedivši ga da podigne tursko uvrđenje na ostrvu Grmožur da drži na oku Njegoševe snage. Njegoš je uzvratio sagradivši odmbrambenu kulu koja je nadgledala Skadarsko jezero.[35] Pošto nije mogao vojnički da porazi Turke, Njegoš se usredsrijedio na uklanjanjnje onih koji su izdali njega i njegovo bratstvo. Nekoliko nedjelja po gušenju bune, obavijestio je Božovića da mu je oprostio i dao mu riječ da neće povrijediti ni njega ni dvojicu njegove braće ako se vrate na Cetinje. Dvije strane su se dogovorile da se sretnu u jednom selu izvan Cetinja. Umesto da ode na susret sa Božovićima, Njegoš je poslao nekoliko pomoćnika da se u njegovo ime nađu sa Božovićima. Božovići su uhapšeni i streljani. Njihova tijela su javnom izložena kao upozorenje protiv neke buduće neposlušnosti. Početkom novembra, Plamenca je ubio neki Crnogorac na turskoj teritoriji. Turci su uhvatili ubici i obesili ga u Skadru. Njegoš je tog Crnogorca posmrtno dlikovao medaljom Obilića. Osman-paša je ubrzo pokrenuo drugu bunu. Ona je takođe ugušena, a Njegoš je naredio da svi pobunjenici streljaju.[36] Potom je poslao ubicu u Skadar u neuspješni pokušaj da se ubije Osman-paša. Osman-paša je takođe poslao nekoliko svojih ubica da ubiju Njegoša, koji je preživio nekoliko pokušaja trovanja i podmetanja ekploziva ispod svoje štaba. Do 1848. pat-pozicija je dovela do popuštanja tenzija kako se stanje na južnoj granici Crne Gore stabilizovalo. Do 1849. Njegoš je počeo neprekidno da kašlje i uskoro je ljekar iz Kotora otkrio da Njegoš boluje od tuberkuloze. Do početka 1850. je bilo jasno da je njegovo stanje teško. Svjestan bolne činjenice da Crna Gora nije imala nijednog školovanog ljekara, u proljeće je otputovao u Kotor i sastavio svoj testament. Poslao ga je poštom vicekonzulu Gagiću u Dubrovnik, pa porukom da mu se dokument vrati neotvoren u slučaju da mu se vrati zdravlje. Zatim je krenuo u Veneciju i Padova, gdje je najviše vremena proveo odmarajući i naočigled je uspio da zaustavi svoju bolest. Kašalj mu se vratio poslije osam dana. Napustio je Padovu i vratio se u Crnu Gore u nadi da će mu svjež planinski vazduh ublažiti simptome. Proveo je ljeto 1850. odmarajući se i pišući poeziju. Njegova bolest ga je spriječavala da leži, pa je morao biti držan u uspravnom položaju, čak i u snu. Do novembra 1850. kašalj se stišao i Njegoš je krenuo na još jedan put u Italiju. U Italiju je stigao u januaru 1851. u putovao je kroz Veneciju, Milano, Đenovu i Rim. Posjetio je ruševine Pompeja sa Ljubomirom Nenadovićem, a njih dvojica su putovali duž zapadne obale Italije, diskutujući o filozofiji i dnevnoj politici. Ovo putovanje je zabilježeno u knjizi Pisma iz Italije, koju je Nenadović objavio po Njegoševoj smrti.[38] Dok je bio u Italiji, Njegoš je bio uznemiren vijestima o planovima Omer-paše Latasa da napadne Crnu Goru. Planirao je još jednu posjetu Sankt Peterburgu da dobije rusku podršku, ali se car odbio susresti sa njime. Njegoš se uputio u Crnu Goru u ljeto, pošto je konstultovao ljekare u Beču. Dok je bio u Beču, sreo je fotografa Anastasa Jovanovića, koji ga je ubedio da mu pozira u njegovom studiju. Jovanovićev kalotip je jedina poznata fotografija Njegoša. Jovanović je takođe fotografisao grupu perjanika koji su pratili Njegoša na njegovom putu po Italiji, kao i glavare Mirka Petrovića Njegoša i Petra Vukotića. Njegoš se vratio na Cetinje u avgustu 1851, a njegovo zdravlje se brzo pogoršavalo. Preminuo je 31. oktobra, okružen svojim najbližim saradnicima i samo dvije nedjelje prije svog 38. rođenadana. Njegoš kao svetitelj Na nivou Mitropolije crnogorsko-primorske, 19. maj je ustanovljen kao datum praznovanja Njegoša kao svetitelja. Na svojoj prvoj ikoni, koja je 19. maja 2013. unijeta u Cetinjski manastir, Njegoš je predstavljen u arhijerejskim odeždama. U desnoj ruci on drži lovćensku crkvu Svetog Petra Cetinjskog, a u lijevoj svitak sa stihovima iz „Luče mikrokozme“. Stihovi na prvoj ikoni Njegoša posvećeni su vaskrsnuću Hrista, a nalaze se na samom kraju „Luče“ Luča mikrokozma je poema Petra II Petrovića Njegoša nastala u proleće 1845, koja pripada epohi romantizma. Prvo izdanje je objavljeno u Beogradu iste godine.[1][2] U ovom filozofsko-religijskom spevu duša, vođena „iskrom božanstvenom`, traga za uzrocima čovekovog pada sa neba i lepotom božanstva. Pesnik opisuje kosmičke i rajske predele kao i Sataninu pobunu protiv Boga koja je dovela do izgnanstva čoveka na Zemlju. Nastanak „Luča mikrokozma“ je napisana za vrlo kratko vreme 1845. Njegoš je 6. jula 1845. pismom obavestio Simu Milutinovića Sarajliju da mu šalje „malo djelce Luču mikrokozma mnom sastavljenu četiri prve neđelje časnoga i velikoga posta“.[3] Matija Bećković skreće pažnju da „Luča“ nije slučajno pisana u vreme posta jer „i što je post odricanje, a pričešće zavet i spremnost na žrtvu i poistovećenje s Hristom, i što se i post i „Luča“ završavaju vaskrsenjem.`[4] Milorad Medaković, Njegošev biograf i sekretar, napominje, u svojoj knjizi o Njegošu, da „djelo Luča mikrokozma bješe vladici najmilije“. Ranija dela „Luči mikrokozma“ je prethodio niz Njegoševih pesama izrazite duhovne preokupacije: „Crnogorac k svemogućemu Bogu“ i „Zarobljen Crnogorac od vile“ 1834, „Oda suncu, spjevata noću bez mjeseca“ 1836, „Filozof, astronom i poeta“ i „Misao“ 1844. Ipak, misli i apstraktne slike, koje su nicale u Njegoševom duhu u višegodišnjem traganju za bićem kao krajnjim uzrokom stvari, dobile su pun umetnički izraz tek u „Luči“.[5] Kasnija dela „Luča“ je hronološki prvo od tri Njegoševa najpoznatija dela. Posle „Luče“ napisan je „Gorski vijenac“ (1846, objavljen 1847),[6] a potom „Lažni car Šćepan Mali“ (1847, objavljen 1851).[7] U predgovoru „Luči mikrokozma“ Miodrag Pavlović razmatra teme i međusobne odnose tri Njegoševa velika speva:[3] Svako delo Njegoševo je drukčije, svaka gromada ova tri speva stoji u jednom drugačijem duhovnom prostoru. Od „Luče“ i njenih biljurnih nebesa koračao je pesnik stepen po stepen bliže zemlji. „Gorski vijenac“ su visovi heroike, idealizacija plemenskog i istorijskog identiteta, jak doživljaj lepote zajednice kojoj pripada. „Lažni car“ je pročitavanje istorije, relativizam vrednosti, heroika i njena naličja.(...) Njegoš je napisao svoju teogoniju u „Luči“, svoju nacionalnu heroiku u „Gorskom vijencu“, i ironiju istorijske svakodnevnice, u „Lažnom caru“.

Detalji predmeta Stanje Polovno Autor:: Anđelko Anušić Žanrovi:: Domaći pisci, Drama, Istorijski Izdavač:: Službeni glasnik Godina izdanja:: 2021. Broj strana: 268 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 20 cm Zar da opet budem gonjen i lovljen, kao tamo što sam bio? Predstoji li mi i dalje život iz zasjede? I u ovom romanu Anđelko Anušić, aktuelni dobitnik prestižne Andrićeve nagrade za pripovetku, kao i u većini svojih proznih dela, bavi se pitanjem izbeglištva i prirode zla koje je obeležilo našu bližu istoriju. Pisan jednostavnim jezikom njegovi junaci su živopisno oslikani u surovim preobražajima njihovih (i naših) života. Život iz zasjede Anđelko Anušić(autor) Izdavač: Službeni glasnik Zar da opet budem gonjen i lovljen, kao tamo što sam bio? Predstoji li mi i dalje život iz zasjede? I u ovom romanu Anđelko Anušić, aktuelni dobitnik prestižne Andrićeve nagrade za pripovetku, kao i u većini svojih proznih dela, bavi se pitanjem izbeglištva i prirode zla koje je obeležilo našu bližu istoriju. Pisan jednostavnim jezikom njegovi junaci su živopisno oslikani u surovim preobražajima njihovih (i naših) života. Ostali naslovi koji sadrže ključne reči: Domaći roman Ostali naslovi iz oblasti: Romani 2021; Broširani povez; ćirilica; 20 cm; 266 str.; 978-86-519-2661-0; 2200 din Tražite polovan / korišćen primerak? Imate ovu knjigu i želite da je prodate? Prikaz 01.10.21 Pečat Putovanje u nigdinu Najnoviji roman Anđelka Anušića govori o vremenu kada se već bila dogodila „Oluja“, a Krajina i Slavonija su gotovo ispražnjene od Srba. Pala je još jedna granica – pisac je simbolično naziva linijom – koju su oni, vazda živeći kao u zasedi, čuvali, a zapravo, kako njegov središnji junak često veli, branili sebe od dojučerašnjih komšija druge vere Uprilikama u kojima se i naši klasici ređe i manje čitaju, pitanje je koliko je preostala čitalačka publika sačuvala pažnje za književne savremenike. To pitanje se pogotovu nameće kada je reč o autorima iza kojih već stoji, ostvareno, obimno književno delo. Anđelko Anđušić (1953) je, rečeno na starinski način, upravo plodan i istrajan pisac. Objavio je – da posegnemo za statistikom – sedamnaest pesničkih knjiga, osam zbirki pripovedaka, pet romana i nekoliko knjiga različitog žanra, počev od eseja i autobiografske proze do antologija. Ne samo obimom, posebnu pažnju zaslužuju dve njegove romaneskne tetralogije: Glasovi sa Granice (2016) i S Homerom u oluji (2018). Kako već ova dva naslova simbolično kazuju, Anušićeva trajna preokupacija je sudbina Srba Krajišnika, potomaka onih zemljodelaca što su jednom rukom obdelavali stečena imanja, dok su u drugoj vazda morali da drže pušku. Seobe, još od Čarnojevića, namenile su im ulogu evropskog predziđa spram Otomana. Na osnovu ovoga se dâ zaključiti kako je Anušić načinio izvesnu književnu „brazdu“ koja bi se – kao motivski i narativni zahvat – mogla, bez ikakvog doslovnog poređenja, smatrati i razmatrati kao ovovremena „nadopuna“ Seoba Miloša Crnjanskog. Nije nam, međutim, poznato da se takvog ispitivanja neko kod nas latio. Najnoviji Anušićev roman ide koji vremenski „korak“ dalje. Dogodila se „Oluja“, Krajina i Slavonija su gotovo ispražnjene od Srba. Pala je još jedna granica – pisac je simbolično naziva linijom – koju su oni, vazda živeći kao u zasedi, čuvali, a zapravo, kako njegov središnji junak često veli, branili sebe od dojučerašnjih komšija druge vere. Tu, od te tačke, počinje novi zaplet. Po dolasku u Srbiju iz zavičaja izgnana porodica Hrvaćanin (nekad imenovana Ervaćanin, dok im, u ime bratstva i jedinstva, prezime nije „ispravljeno“), s ocem, starim partizanom i komunistom Lazarom na čelu, upućena je na Kosovo i Metohiju. Tu, u blizini Đakovice, dodeljeni su im kuća Srbina izbeglog u južnu Srbiju i njegovo imanje. U novim okolnostima, dok nastoje da se snađu, preživljavaju mahom od pomoći Crvenog krsta, s tim što se, ubrzo, kao i prethodni vlasnik kuće, suočavaju s neprijateljskom sredinom i zulumom prvih komšija, izvesne porodice Đerđeku. Opet valja da se brane „iz zasede“, svesni da je tu i vlast (milicija) pretežno u rukama inoplemenika. Anušićeva fabula se razgranava; nižu se novi zapleti. Narator, Lazarev sin Veljko, stupa u vezu s Fatmirom, dobija dve ćerke, da bi preduzimljiva i uticajna njegova nevenčana supružnica celu porodicu hitro preselila u ravnu Vojvodinu, pravac u Hrtkovce. Ponovo su u tuđoj kući – vlasnik je izbegli Hrvat – ali i okruženi popriličnim brojem zemljaka iz „starih krajeva“. Od daljeg reprodukovanja Anušićeve fabule ovde valja odustati. Spomenimo samo da se nižu mnogi događaji: veza s Fatmirom propada, ona odvodi decu na Kosovo; prisilno mobilisani Veljkov rođeni brat Vasilj biva obogaljen u borbi na Košarama; s novom ljubovcom Veselinkom Veljko odlazi put Holandije, da bi novo uhleblje pronašao kao vrtlar, čistač i vodič pasa u hotelu Bilderberg. Onom po kome je ime dobila tajanstvena grupa moćnika obično označena kao svetska vlada „u senci“. Stigao je, dakle, večiti izgnanik u blizinu vinovnika svekolikih nedaća u zavičaju, u Osterbek kraj Arnhema. Simbolično u predvorje Haga. Ukoliko čitaocu ovih redova sve to zazvuči odveć „skokovito“, da ne kažemo fantazmagorično, valja odmah napomenuti da su narativna zbivanja valjano motivisana, utemeljena na spletovima ubedljivih životnih sitnica i obrta što zvuče posve uverljivo. Roman je, kako se veli u kratkoj recenziji istaknutoj na njegovoj korici, zaista pisan jednostavnim jezikom. No ta jednostavnost ravna je verodostojnosti i životnosti. Anušić, u stvari, često „prevodi“ rečce i idiome podsećajući kako se šta nazivalo, i kako se govorilo u starom kraju (ne zapostavljajući ni srpsku Dalmaciju). Utoliko je i ovde reč o onoj jednostavnosti složenijoj od složenosti, kako je tu „jezičku situaciju pojasnio stari semiotičar Jurij Lotman. Pisac, naravno, koristi i druga narativna lukavstva. Kako njegov junak Veljko Hrvaćanin nije knjizi sklon, pismen čovek, partije s eruditnim nabojem narator pripisuje njegovom obrazovnom i životnom mentoru, izvesnom doktoru Bogunoviću. Pronicanje u logiku i mentalitet inozemaca severnjaka, Holanđana, već je nešto drugo. Anušićev junak to mora da doživi i proživi, da oseti na vlastitoj koži, iznova na još jednoj odbrambenoj liniji i granici. Jasno je, svakako, da je u odgovarajuće partije utkano i piščevo lično stanovište i saznanje. Ali to nije učinjeno ni na kakav napadan način. Anušić ne docira već pripoveda, i čini to uz postojano uvažavanje romanesknih uzusa. U narativnom toku ovog romana postoje i izvesne (mahom dozirano date) snovide partije. One su „tok“ podsvesnog života glavnoga junaka. Funkcionišu, pokadšto, kao simboličke najave budućih zbivanja ili kao naplavine nemirne savesti. Nekako paralelno s tim mučnim snovima teku prikazi pijanstava, junakove alkoholne omame shodno kojoj se i njegova svest, i doživljaj sveta izobličavaju. I nisu ta dva „toka“ nimalo slučajna već svrhovita. Kada, u završnici, junak biva potpuno nasukan, sâm u nimalo naklonjenoj mu tuđini, njegov jedini „prijatelj“ i zaumni sabesednik je izmišljeni Holanđanin Amstel – a zapravo marka poznatog piva. I to je tačka u kojoj se i sam junakov lik, baš kao i svekoliki dotadanji život, osipaju i krune u nigdinu, u besmisao… Drugim rečima, roman je poentiran tim halucinantnim prikazom stanja koje se ne može imenovati drugačije no kao bezizlaz. Što će reći da ni autorova vizija lutanja i prinudnih selidbi Krajišnika – makar simbolično data kroz sudbinu jedne porodice – nije nimalo optimistična. Zaseda i život na liniji, odbrambenoj a svejedno mnogostruko rizičnoj – uostalom su ključni simboli Anušićevog romana. Tvorevine koja, navodno, nastaje tako što njegov junak-stradalnik Veljko Hrvaćanin svoje zbitije kazuje izvesnom književniku u pero, pošto sam nije vičan da ga zabeleži. Iako sklon ovakvim metaknjiževnim narativnim igrama, Anđelko Anušić u romanu Život iz zasjede nije na njima odviše insistirao. Ono što je od te vrste „začina“ dato, uneto je s merom, bez prevelikog naglašavanja. Tako vazda biva kada naraciju oblikuje ruka iskusnog prozaiste, što Anušić belodano jeste. Ali i više od toga: po semantičkim zasadima pisac provokativan, opor, vičan oblikovanju implicitnih pitalica i problematizacija. Onih koje su umesne i književnoestetski najbolje. Pogotovu kada imaju „duplo dno“, što je u ovome romanu čest slučaj. Srba Ignjatović

Lepo očuvano za svoje godine Kao na slikama 1910 Nikola I Petrović Njegoš (Njeguši, 7/19. oktobar 1841 — Antib, 2. mart 1921) bio je knjaz Crne Gore u periodu 1860—1910. i kralj u periodu 1910—1918. iz dinastije Petrović Njegoš. Nikola I Petrović Njegoš Nicholas I of Montenegro.jpg Kralj Nikola I Petrović Njegoš Puno ime Nikola Mirkov Petrović Njegoš Datum rođenja 19. oktobar 1841. Mesto rođenja Njeguši Crna Gora Datum smrti 2. mart 1921. (79 god.) Mesto smrti Antib Francuska Grob Dvorska crkva na Ćipuru (od 1. oktobra 1989. godine)[a] Dinastija Petrovići Njegoši Otac Mirko Petrović Njegoš Majka Anastasija Martinović Supružnik Milena Petrović Njegoš Potomstvo Jelena Savojska, Zorka Karađorđević, Milica Nikolajevna Romanov, Anastasija Stana Nikolajevna, Danilo Petrović Njegoš, Ana od Batenberga, Mirko Petrović Njegoš, Vjera Petrović Njegoš, Petar Petrović Njegoš, Ksenija Petrović Njegoš Knjaz Crne Gore Period 13. avgust 1860 — 28. avgust 1910. Prethodnik Danilo Petrović Njegoš Kralj Crne Gore Period 28. avgust 1910 — 26. novembar 1918. (u egzilu do smrti 1921.) Naslednik Danilo Petrović Njegoš Naslijedio je na crnogorskom prijestolu svog strica, knjaza Danila. Za vrijeme njegove vladavine Crna Gora je Berlinskim sporazumom 13. jula 1878, poslije Crnogorsko-turskog rata, dobila međunarodno priznanje i znatno teritorijalno proširenje. Dalja teritorijalna proširenja Crne Gore uslijedila su nakon balkanskih ratova (1912—1913). Nikola I je reformisao državnu upravu, ustanovio Ministarski savjet, osavremenio vojsku, Opštim imovinskim zakonikom udario temelj pravnom sistemu i otvorio vrata stranim investicijama. Godine 1905. je Nikola I oktroisao Ustav Knjaževine Crne Gore nakon čega je i sazvana Narodna skupština. Nikola je vladao autokratski, zbog čega je u Crnoj Gori stekao brojne neprijatelje. On je lično bio veliki pristalica srpstva i želeo je ujedinjenje Srba i drugih Južnih Slovena. Međutim, bio je ogorčeni protivnik Karađorđevića. Nekon Majskog prevrata iz 1903. godine i gašenja dinastije Obrenović, poznato je da je knjaz Nikola Petrović širio uticaj na političare iz Kraljevine Srbije. U tom periodu otvoreno je iskazivao pretenzije da bude kralj tzv. Kraljevine Srbije i Crne Gore. U borbi za presto između dinastija Petrovića Njegoša i Karađorđevića na kraju je pobedila dinastija Karađorđević. Pošto je 1918. godine stvorena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca na čelu sa dinastijom Karađorđević i zvanično je prestalo suparništvo dve dinastije. U Prvom svjetskom ratu je objavio rat Austrougarskoj. Kraljevina Crna Gora je pružila otpor austrougarskoj invaziji, ali je morala kapitulirati januara 1916. Kralj Nikola se sa Vladom i Dvorom sklonio u Francusku, u egzil iz kojeg se nikada nije vratio. Poslije završetka rata zbačen je sa vlasti na Podgoričkoj skupštini. Uprkos vojnim (Božićna pobuna i crnogorski komiti koji je potrajao do 1929. godine) i pokušajima crnogorske diplomatije na Pariskoj konferenciji, Crna Gora nije uspjela povratiti svoj međunarodno-pravni suverenitet izgubljen krajem 1918. ujedinjenjem sa Kraljevinom Srbijom. Kralj Nikola I je umro izolovan u emigraciji, a sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu, Italija. Njegovi posmrtni ostaci i ostaci njegove supruge kraljice Milene Petrović Njegoš su 1989, uz najviše državne počasti, vraćeni i sahranjeni na Cetinju, u Dvorskoj crkvi na Ćipuru. Kralj Nikola I ogledao se i u književnosti. Najpoznatiji radovi su mu pjesma Onamo, `namo! i drama Balkanska carica. Biografija Uredi Mladost Uredi Nikola se rodio u selu Njeguši, odakle je porijeklom vladajuća dinastija Petrović Njegoš. Njegov otac, Mirko Petrović Njegoš je bio čuveni crnogorski vojvoda i stariji brat knjaza Danila, koji nije imao muškog nasljednika. Nikolina majka Stana Petrović-Njegoš bila je rodom iz poznate porodice Martinovića. Vojvoda Mirko je vjerio svog sina dok je Nikola imao 12 godina za šestogodišnju Milenu Vukotić, kćerku bogatog vojvode Petra Vukotića, bliskog Mirkovog prijatelja sa kim je zajedno ratovao tokom pedesetih godina 19. vijeka. Dvojica prijatelja su odlučila da učvrste prijateljstvo brakom svoje djece.[1] Nikola, koji je od djetinjstva učen ratničkim vještinama, rijetko je viđao svoju buduću suprugu, pošto je proveo dio svog djetinjstva u Trstu u domu Kustića, iz kog je poticala kneginja Darinka, Danilova supruga i Nikolina strina. Kneginja Darinka je bila veliki frankofil, pa je na njeno insistiranje potencijalni nasljednik poslat na školovanje u Licej Luja Velikog u Parizu. Nakon Danilovog ubistva u Kotoru 1860. vojvoda Mirko je odbio crnogorski prijesto, pa je knjaževska titula prešla na Nikolu. Nikola je još uvijek bio u Parizu kada je primio vladu 13. avgusta 1860. u 19. godini života. Ubrzo se razbolio od upale pluća i bio je na samrti.[2] Kada se oporavio, odlučeno je da se Nikola i Milena što prije vjenčaju kako bi Crna Gora dobila nasljednika. Milenin otac je otputovao u Sankt Peterburg i obavijestio je ruskog cara Aleksandra II o predstojećem vjenčanju. Vjenčanje je održano u Vlaškoj crkvi na Cetinju u novembru 1860. Knjaz Crne Gore Uredi Knjaževska standarta Nikole I Petrovića Njegoša Crnogorski glavari su dugo vremena smatrali Crnu Goru posljednjim neosvojenim ostatkom srednjovjekovnog Srpskog carstva i centrom oko kojeg će se to carstvo obnoviti. Uspostavljanje autonomne Kneževine Srbije unutar Osmanskog carstva je Crnoj Gori dalo važnog saveznika, ali i rivala za primat u borbi za oslobađanje drugih oblasti naseljenih Srbima. Crna Gora se nalazila na periferiji Balkanskog poluostrva, dok se bogatija i razvijenija Srbija nalazila u centru. Takođe, Beograd je bio bolji izbor za prijestonicu ujedinjene srpske države, od zabačenog Cetinja.[3] Medalja za rat sa Turskom 1862. Odmah po stupanju na vlast kneza Nikole na Cetinje je došao Vuk Stefanović Karadžić, sa porukom srbijanskog kneza Mihaila Obrenovića Crnoj Gori, o zajedničkim oslobodilačkim aktivnostima protiv Turske. Prvih godina upravljao je uz pomoć i saradnju svoga oca, vojvode Mirka. Nikola je nastavio da pomaže otpor hercegovačkih plemena pod Lukom Vukalovićem, nadajući se da će Crna Gora imati koristi od tog ustanka. Godine 1862. poveo je za oslobođenje Hercegovine prvi rat sa Turskom. Rat je bio težak za Crnu Goru, jer velike sile nisu podržavale Nikoline ambicije. Turska vojska predvođena Omer-pašom Latasom je 1862. nanijela Crnogorcima težak vojni i politički poraz. Intervencija velikih sila (Francuske i Rusije) je spriječila tursko osvajanje Cetinja.[4] Crna Gora je morala da prihvati jurisdikciju Turske nad nekim dijelovima svoje teritorije. Posljedice ovog poraza su imale veliki uticaj na buduću strategiju Crne Gore.[5] Prije ovog debakla, Nikola je podržavao politiku crnogorske državnosti svoga prethodnika kneza Danila. Sada se okrenuo politikama Petra I Petrovića Njegoša i Petra II Petrovića Njegoša za stvaranje novog srpskog carstva, a sebe je smatrao za legitimnog carskog naslijednika.[6] Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Načertanije knjaza Nikole i knjaza Mihaila 1866. godine. Knez Mihailo Obrenović je poslao u Crnu Goru svog izaslanika Milana Piroćanca da predloži crnogorskom knezu savez Srbije i Crne Gore. Knez Nikola i vojvoda Mirko su tražili punu vojnu saradnju i to odmah, dok je srbijanska strana željela samo usaglašavanje odbrambene politike, plašeći se austrijske intervencije. Sporazum je sklopljen 23. septembra 1866. uprkos protivljenju vojvode Mirka. Dvije kneževine su se sporazumijele da neprestano rade na oslobađanju i ujedinjenju srpskog naroda, podstrekivanjem oružanih pobuna u graničnim dijelovima Osmanskog carstva. Sporazum je takođe predviđao da će crnogorski knez pripojiti svoju kneževinu Srbiji i priznati kneza Mihaila za vrhovnog vladara, dok će on biti drugi po redosledu nasljeđivanja.[7] Nijedna strana nije u potpunosti poštovala sporazum, jer su i za Petroviće-Njegoše i Obrenoviće dinastički interesi bili preči. To nepridržavanje sporazuma će izazvati prikriveno i dugo neprijateljstvo dvije dinastije.[7] Dvorac Nikole I, danas muzej Knez Nikola je 1867. godine napisao tekst za himnu Kneževine Crne Gore - Onamo, `namo! koju je komponovao jedan slovenački kompozitor po uzoru na pjesmu boraca Garibaldija za vrijeme njegovih borbi za ujedinjenje Italije. Onamo, `namo! je predstavljala borbu srpskoga naroda za staru slavu carstva protiv Osmanskog carstva i povratak kosovskih svetilišta kao što su Visoki Dečani. Himna nije postala državna himna Kneževine Crne Gore zbog svog isuviše provokativnog teksta, ali je postala narodna himna. Nikola I je bio član Ujedinjene omladine srpske tokom njenog postojanja (1866—1871).[8][9] Nakon što je organizacija zabranjena u Kneževini Srbiji i Austrougarskoj, knez Nikola, Marko Miljanov, Simo Popović, Mašo Vrbica i Vaso Pelagić su na Cetinju 1871. osnovali Družinu za oslobođenje i ujedinjenje srpsko.[10][11][12] Knez Nikola je 1867. godine posjetio francuskog cara Napoleona III u Parizu, a 1868. i Rusiju, gdje ga je ruski car Aleksandar II primio sa širokim počastima. Sa carem Aleksandrom II još više je ojačao veze koje su sa Rusijom utvrdili njegovi preci. Boravio je i na dvorovima u Berlinu i Beču. Znatno se zbližio sa ruskom carskom porodicom. Po povratku s puta otpočeo je živi rad na preuređenju države. Uredio je vojsku, koja mu je bila prva briga; otvorio je po zemlji sudove i škole. Osnovao je Danilovgrad kao prvo planski projektovano naselje u Crnoj Gori. Ruski car i carica su ulagali u obrazovni sistem Crne Gore i poslali velike isporuke opreme i municije za Cetinje. Nakon što je učvrstio vlast, 1869. godine je izbio Bokeljski ustanak u Krivošijama zbog uvođenja opšte vojne obaveze u Austrougarskoj. Iako je potajno pomagao ustanicima, knez Nikola je zvanično zauzeo neutralan stav i spriječavao je šire učešće Crnogoraca u ustanku. 1874. poštanska marka Crne Gore. Knez Nikola je 17. oktobra 1870. proglasio pesmu Ubavoj nam Crnoj Gori za zvaničnu himnu Kneževine Crne Gore. Kada su okolnosti dozvoljavale, knez Nikola je pokušao da se poziva na panslavizam, ali i da taktizira. Isto tako Rusija je podržavala Crnu Goru onda kada je to bilo u njenom interesu. Tako je 1871. odobrio izlaženje prvih crnogorskih novina Crnogorac, čiji je službeni vlasnik bio knežev sekretar Jovan Sundečić, a glavni urednik Simo Popović. U tim novinama Popović je pisao članke kojima je zagovarao ujedinjenje srpstva i oštro napadao Austrougarsku i Osmansko carstvo, zbog čega su one bile zabranjene u tim državama. Rusija je istovremeno pristupila u Ligu tri cara sa Austrougarskom i Njemačkom. Tako su novine često ulazile u sukob sa knezom Nikolom, koji je morao da taktizira iz političkih razloga. Stoga su ove novine 1873. zamijenjene umjerenijim Glasom Crnogorca, koji će do kraja svog izlaženja biti poluslužbeni glasnik crnogorske vlade.[13] Crnogorsko-turski rat Uredi Detaljnije: Crnogorsko-turski rat (1876—1878) Proglas Crnogorcima za rat sa Turcima 1876. na Vidovdan Knjaževska proklamacija Hercegovcima od juna 1876. Godine 1876, u zajednici sa Srbijom, sa kojom je knjaz Nikola još za vrijeme kneza Mihaila sklopio savez, Crna Gora je 2. jula 1876. objavila Turskoj rat za ujedinjenje i oslobođenje srpskoga naroda, podstaknuta ustankom u susjednoj Hercegovini. Crnogorci su odnijeli nekoliko brzih pobjeda nad Turcima u bitkama kod Vučjeg Dola, na Fundini i kod Nikšića. Nakon ulaska Rusije u rat, pozicija Crne Gore se činila sigurnom, što je Crna Gora iskoristila da zauzme Bileću, Bar, Ulcinj i Podgoricu. Sanstefanskim mirom iz marta 1878. Crna Gora je utrostručila svoju teritoriju i udvostručila stanovništvo.[14] Međutim, velike sile su na Berlinskom kongresu juna i jula 1878. poništile odredbe Sanstefanskog mira. Austrougarska je naročito težila da ograniči crnogorsko proširenje. Na kraju je teritorija Kneževine Crne Gore proširena dva puta, dobila je izlaz na Jadransko more i priznata joj je nezavisnost. Kako bi zadržao luku Bar, knjaz Nikola je morao da prihvati teške austrougarske zahtjeve iz Člana 29: da ograniči broj plovila u barskoj luci, da zabrani izgradnju ratnih brodova, da dozvoli Austrougarskoj ratnoj mornarici da patrolira crnogorskim vodama i da traži dozvolu od Austrougarske da gradi puteve i pruge u novoosvojenim krajevima. Još gore, Austrougarska je okupirala Hercegovinu, čije pripajanje Crnoj Gori je knezu Nikoli bio cilj još od dolaska na vlast, kao i uzvišenje Spič kojim je ugrožavala Bar.[14] Autokratski vladar Uredi Božo Petrović Njegoš, dugogodišnji predsjednik vlade Knjaz je bio autokratski vladar. Njegovi glavni savjetnici su bili dvanaest senatora koje je birao sam knez, obično iz redova plemenskih starješina. Senat je istovremeno bio i sud.[15] Knjaz Nikola je sazvao plemensku skupštinu na Cetinju za 2. april 1879. na kojoj je odlučeno da državna uprava reformiše ukidanjem Senata i ustanovljenjem Državnog savjeta, Ministarskog savjeta i Velikog suda. Za prvog predsjednika Ministarskog savjeta izabran je knežev rođak Božo Petrović Njegoš.[16] Knjaz je postavljao članove Državnog savjeta koje je delovalo kao zakonodavno telo. Država je podijeljena na 12 nahija, a one dalje na kapetanije i opštine. Na čelu kapetanija nalazili su se kapetani, koji su imali i administrativnu i sudsku ulogu.[15] Nikoline mjere centralizacije Crne Gore i njegovo odstupanje od starinskih metoda donošenja odluka savjetovanjem sa plemenskim starješinama ih je otuđilo od knjaza. Sa knjazom su se sukobili Marko Miljanov, Jole Piletić, Peko Pavlović, Mašo Vrbica i drugi.[16] Knjaževina Crna Gora nakon 1881. Porta je podstakla Arbanase na otpor i po njenom nagovoru jula 1878. stvorena je Prizrenska liga s osnovnim ciljem da spriječi ustupanje Plava i Gusinja Crnoj Gori (Boj na Novšiću, Boj na Murini). Ovaj dio Crne Gore ostao je u granicama turske carevine još naredne 33 godine do zvanične objave rata Turskoj 1912.[17] Knez Nikola 1882. Od 1881. pa do balkanskih ratova nastalo je dugo doba mira. Okružen sa tri strane Austrougarskom, knez Nikola je malo šta mogao uraditi na spoljnom planu. Ovo vrijeme je knjaz Nikola umio iskoristiti da Crnu Goru upravom i mirnim radom uzdigne na stepen drugih evropskih država, na koji su je podigle pobjede njene vojske u ratnim vremenima. Opštim imovinskim zakonikom iz 1888. udaren je temelj pravnom sistemu i otvorena su vrata stranim investicijama. Uprkos proširenju, osnovni problem države je bio taj da nije imalo dovoljno obradive površine da prehrani svoje stanovništvo. Osnovna djelatnost je bila stočarstvo, a dvije trećine izvoza je otpadalo na stočarske proizvode. Uvozili su se žitarice i tekstil. Većina stanovništva je živjela u ekstremnom siromaštvu, zbog čega se selila u Srbiju ili u Ameriku. Finansijska osnova države ostala je i dalje ruska pomoć.[15] Proširenje teritorije i međunarodno priznanje privukli su i strani kapital, prvo austrougarski, a kasnije najviše italijanski, pa se u zemlji formiraju prva industrijska preduzeća, što je uslovilo razvoj saobraćaja i povezivanje starih i novooslobođenih teritorija.[18] Radio je u svim pravcima kulturnog razvića. Podizao je škole, gradio puteve, otvarao nove varoši, izdavao korisne zakone, sređivao državnu upravu zavođenjem ministarstava i podsticao privredni i trgovinski polet i opštu radinost. Opštem privrednom i društvenom napretku doprinosili su ugledni naučni i kulturni poslenici iz Srbije, Vojvodine, Dalmacije, Bosne i Hercegovine, koji su na poziv kneza Nikole dolazili i stvarali u Crnoj Gori.[19] Ipak, Crna Gora je i dalje bila u ogromnom zaostatku za savremenim civilizacijskim tokovima toga vremena.[18] Teški i dugotrajni rad na narodnom i državnom dobru olakšale su mu jaka volja i žica poezije, koja ga je učinila popularnim srpskim pjesnikom. Knjaz Nikola je prisustvovao krunisanju ruskog cara Aleksandara III u Moskvi 1883.[20] Najveća mu je briga bila vojska, koju je, pomoću Rusije, podigao naoružanjem i obukom na visinu savremenih zadataka i potreba i organizovao je po ruskom uzoru.[15] Rodbinskim vezama sa stranim dvorovima pribavio je Crnoj Gori još veće poštovanje i pojačao u velikoj mjeri njen ugled. Knjaz Nikola je imao koristi od rivalstva Obrenovića i Karađorđevića. Između Milana Obrenovića i njega je vladala uzajamna odbojnost, naročito od kada se Milan 1882. proglasio kraljem Srbije.[3] Tri godine kasnije udao je svoju najstariju kćerku Zorku za Karađorđevog unuka i Milanovog rivala Petra Karađorđevića. Neko vrijeme, par je živio na Cetinju, gdje su rođeni prinčevi Đorđe i Aleksandar. Pored Zorke, Nikola je imao još pet kćeri, i sve ih je udao u poznate evropske dinastije. Princeze Anastazija i Milica su se udale za ruske velike vojvode Nikolu Nikolajeviča i Petra Nikolajeviča iz dinastije Romanov i predstavljale su Crnu Goru na ruskom dvoru.[21] Princeza Stana se udala za vojvodu Johana od Lojhtenberga. Princeza Jelena je postala kraljica Italije, žena kralja Vitorija Emanuela III. Jedan od trojice njegovih sinova, princ Danilo se oženio 27. jula 1899. vojvotkinjom Milicom od Meklenburg-Štrelica. Ovi brakovi su mnogo doprinijeli poboljšanju međunarodnoga položaja Crne Gore, a kralj Nikola je bio zapamćen kao tast Evrope. Orden Petrović-Njegoš povodom 200 godina Dinastije 1896. Večernje novosti 15. juna 1896. su pisale o sastanku kneza Nikole i kralja Aleksandra u Beogradu Knez Nikola je 1883. godine posjetio osmanskog sultana u cilju izmirenja Knjaževine Crne Gore i Osmanskog carstva. Od tada su crnogorsko-osmanski odnosi mirni. 1896. održava svečano označavanje 200-godišnjice vladavine dinastije Petrovića Njegoša. Odnosi Srbije i Crne Gore, pokvareni rivalstvom Milana i Nikole, popravili su se Nikolinom posjetom Srbiji na Vidovdan 1896. Prije nego je posjetio kralja Aleksandra, knez Nikola je otišao u Moskvu na krunisanje cara Nikolaja II. Otuda je pri povratku otputovao u Beograd u pratnji svoje svite. Kralj ga je imenovao za komandanta IX pješadijskog puka. Nikola se nadao „orođavanju” sa mladim kraljem preko svoje kćeri Ksenije, jer se bivša kraljica Natalija, vrlo često za nju raspitivala. Naredne 1897. godine, na Đurđevdan, krsnu slavu Petrovića-Njegoša, kralj Aleksandar je posjetio Cetinje, iako je kralj Milan iz Beča pokušavao osujetiti ovaj put. Godine 1897. izbio je grčko-turski rat. Knjaz Nikola je ostao po strani. Maja 1898. Nikola je posjetio britansku kraljicu Viktoriju u Vindzorskom zamku. Ovim diplomatskim uspjesima knjaz Nikola je znatno podigao međunarodni ugled Crne Gore. Jubilej 40-godišnjeg vladanja knjaza Nikole 1900. Dok su kraljevi Milan i Aleksandar živjeli skandaloznim, luksuznim i rasipničkim životom, dotle je knjaz Nikola želio da preuzme moralno vođstvo među Srbima. Zbog toga je 1902. oženio svog sina Mirka Natalijom Konstantinović, iz porodice bliske Obrenovićima. Kakve god uspjehe da je imao, oni su bili kratkoročni, kao i njegovi snovi da na prijesto Srbije dovede sebe ili nekog od svojih sinova. Ubistvo kralja Aleksandra i kraljice Drage u Majskom prevratu, koje je izvršila grupa oficira predvođena Dragutinom Dimitrijevićem Apisom i postavljanje Petra Karađorđevića za kralja Srbije zapečatili su Nikoline želje.[3] Nikoli je to sve teško palo, pošto je Srbija Karađorđevića umjesto Crne Gore postala novi ljubimac Rusije na Balkanskom poluostrvu. Knez Nikola je kao ruski saveznik objavio rat Japanu. Međutim usled velike geografske udaljenosti, učešće Crne Gore u rusko-japanskom ratu je bilo samo simbolično, jer je time iskazivala svoju zahvalnost Rusiji zbog pomoći u ratu protiv Turske. Crnogorski vojnici su se nalazili u neznatnom broju u vojnim jedinicama ruske vojske. Ustav iz 1905. Uredi Detaljnije: Izbori u Crnoj Gori 1905., Nikoljdanska skupština, Nikoljdanski ustav i Narodna skupština Knjaževine Crne Gore Pozorište „Zetski dom“ u kome je sazvana skupština i proglašen Ustav Crne Gore 1905. U unutrašnjoj politici knjaz Nikola je bio previše svojevoljan i netrpeljiv i, uprkos nekim uspjesima, otuđio je od sebe veliki dio svojih saradnika, crnogorskih glavara i gotovo svu narodnu inteligenciju, školovanu u Beogradu.[22][23] Majski prevrat i uspostavljanje stabilnog parlamentarnog poretka u Srbiji je dovelo do rasta političkog prestiža Srbije. U tim okolnostima opozicija je tražila uspostavljanje ustavne vladavine i ujedinjenje Srbije i Crne Gore. U Rusiji car Nikolaj II je poslije poraza u rusko-japanskom ratu i Ruske revolucije bio prinuđen da donese ustav. U takvim okolnostima knjaz Nikola se odlučio za prelaz na ustavnu vladavinu i sazove ustavotvornu skupštinu.[24] Dao je zemlji ustav 6. decembra 1905. poznat pod nazivom Nikoljdanski ustav jer je donet na Svetog Nikolu. Knez Nikola nije htio da preda vlast; prvi crnogorski Ustav mu je ostavio neograničenu vlast. Prema ustavu, knez je imao pravo da odobrava zakone, da predlaže zakone, da postavlja ministre i izdaje dekrete. Dio članova skupštine je postavljao knez, a ostatak je biran na izborima. Narodna skupština je imala pravo da diskutuje o zakonima i predlaže budžet.[22] Za prvog predsednika Ministarskog savjeta po donošenju ustava knez je imenovao Lazara Mijuškovića. Darivanjem ustava narodu 1905. knez Nikola nije izmijenio i prirodu režima svoje lične vladavine. Nikola je jasno stavio do znanja da ne želi političke stranke i bilo kakvu opoziciju. Davanje Ustava 1905. nije mnogo popravilo uzajamno nepovjerenje. Knez Nikola 1906. Uprkos Nikolinim mjerama predostrožnosti, skupština izabrana 1906. je pokušala da mu se suprotstavi. Narodna skupština je postala scena žestokih obračuna pristalica i protivnika kneza Nikole. Uslijedio je niz kratkoročnih političkih saveza, smjenjivanje vlada i stvaranje ogorčenog političkog rivalstva. Protivnici kneza su predvođeni kneževim rođakom Šakom Petrovićem Njegošem organizovani u Klub narodnih poslanika i u narodu su bili prozvani klubašima. Klubaši su podržavali tiješnje veze sa Srbijom i jugoslovensku ideju. Ne čekajući da joj novoizabrana skupština izglasa nepovjerenje, Mijuškovićeva vlada je podnijela ostavku u novembru 1906. Mandat za sastavljanje vlade knez je povjerio klubašu Marku Raduloviću. U drastičnim obračunima političkih protivnika režim najčešće nije birao sredstva, ali ni opozicija. Radulović je februara 1907. podnio ostavku. Mandat za sastav nove povjeren je Andriji Radoviću, kojeg je knez Nikola, za razliku od prethodnika Radulovića, smatrao svojim čovjekom, odanim i poslušnim.[25] Klubaši su u februaru 1907. osnovali Narodnu stranku, prvu političku stranku u Crnoj Gori. Kako bi se uspostavila protivteža u Skupštini, skupštinska manjina koja je okupljala od kneževe konzervativne pristalice je organizovana u Pravu narodnu stranku, u narodu poznatu kao pravaši. Predvodio ih je Lazar Mijušković.[26] Da bi napravio balans, knjaz je predložio dvjema strujama da obrazuju koalicionu vladu, što većina (klubaši) nije prihvatila, a vlada Andrije Radovića je podnijela ostavku. Novu vladu, aprila 1907, obrazovao je Lazar Tomanović, porijeklom iz Boke, koji nije pripadao nijednoj političkoj grupaciji u skupštini. Jula 1907. knez je raspustio Crnogorsku narodnu skupštinu, zabranio rad Narodnoj stranci i izlaženje lista Narodna misao.[23] Narodna stranka je odlučila da bojkotuje izbore 1907. zbog kneževih loših odnosa sa Srbijom. Neki klubaški prvaci su bili hapšeni, poput Lazara Sočice, dok su mnogi klubaši, poput Andrije Radovića i Marka Dakovića emigrirali. Kulminaciju takvog stanja predstavljaju Bombaška i Vasojevićka afera, čije će se posljedice u političkom životu Crne Gore osjećati i kasnije. Bombaška afera 1907. i Vasojevićka afera 1909. svoj epilog su dobile na sudskim procesima u Cetinju i Kolašinu, na kojima su protivnici režima osuđeni na dugogodišnje zatvorske kazne. Na sudskom procesu u Kolašinu osuđeni na smrt koji su bili u rukama vlasti su i strijeljani. Iako postoje pojedine uzročno-posljedične veze između Bombaške i Vasojevićke afere, to su dva odvojena istorijska događaja koji nemaju podudarnosti, osim opšteg političkog konteksta. Aneksiona kriza Uredi Detaljnije: Aneksiona kriza Proklamacija Crnogorcima povodom aneksije Bosne i Hercegovine Austrougarski monarh Franc Jozef je 6. oktobra 1908. formalno proglasio aneksiju Bosne i Hercegovine. Odnosi izmjeđu Cetinja i Beča su ubrzo došli do granice pucanja. Neko vrijeme se činilo da se kriza može riješiti samo ratom.[27] Knez Nikola je iskoristio Aneksionu krizu i djelovao je kao da je on neosporni vođa svih Južnih Slovena.[26] Knez Nikola je unaprijed doznao za predstojeću aneksiju iz ruskih krugova. Njegova prva reakcija izrečena austrougarskom poslaniku na Cetinju je bila umjerena; kralj je žalio zbog aneksije, ali je zatražio kao kompenzaciju dio Hercegovine u cilju očuvanja dobrosusjedskih odnosa. Austrougarski poslanik je razuvjerio Nikoline želje, ponudivši za crnogorsko održavanje dobrosusjedski odnosa izmjenu Člana 29. Ovaj prijedlog nije odobrovoljio kneza Nikolu. U obraćanju crnogorskom narodu, Nikola je biranim riječima osudio aneksiju kao kršenje odredaba Berlinskog kongresa.[28] Odnosi Crne Gore i Srbije su bili zategnuti od Bombaške afere, ali je zajednička strepnja natjerala dvije vlade da se izmire. Kralj Petar je oklijevao da se izmiri sa svojim tastom, ali je ipak uslišio želju svog ministra spoljnih poslova Milovana Milovanovića. Milovanović je predložio da dvije zemlje djeluju „zajedno, rame uz rame, kao pravi sinovi jedne porodice“ u cilju ostvarivanja autonomije Bosne i Hercegovine, podjeli Novopazarskog sandžaka i ukidanju Člana 29. Milovanović je 8. oktobra na Cetinje poslao Jovana Jovanovića kao specijalnog izaslanika srbijanske vlade, čime je pokrenut proces ponovnog približavanja.[29] Isto tako, knez Nikola je poslao u Beograd brigadira Janka Vukotića, kraljičinog rođaka, da pregovara o crnogorsko-srbijanskom savezu. Vukotić je u Beogradu sklopio ofanzivno-defanzivni savez Crne Gore i Srbije protiv Austrougarske po kom su dvije države podijelile interesne sfere u Bosni i Hercegovini i obavezale se da će jedna drugoj priteći u pomoć u slučaju rata protiv Austrougarske. Vukotićeva misija je bila prvi opipljivi znak poboljšanja odnosa dvije države, izazvan u cijelosti austrougarskom politikom.[30] Kralj Crne Gore Uredi Krunisanje za kralja Uredi Krunisanje kralja Nikole i proglašenje Kraljevine Crne Gore. (u Cetinju na Veliku Gospojinu, 1910) Knjaževska proklamacija od 28. avgusta 1910. Kraljevska standarta Nikole I Petrovića-Njegoša Tokom 1909. knez Nikola je pokrenuo niz diplomatskih akcija sa ciljem internacionalizacije crnogorskog pitanja. Pozvao je italijansku, francusku i austrougarsku flotu da uplove u Bar. Nekoliko oficira ovih flota je posetilo kneza Nikolu na Cetinju. Svi oficiri su otišli iz Crne Gore sa utiskom da će se na pedesetu godišnjicu vladavine Nikola krunisati za kralja.[31] To je nagovijestio sam Nikola u svojem novogodišnjem obraćanju. Pitanje Nikolinog krunisanja za kralja je bilo tema pisanja srbijanskih i crnogorskih novina početkom 1910. U većini srbijanskih medija mogućnost Nikolinog krunisanja za kralja je primljena negativno. Postavljalo se pitanje da li će Nikolin zet, kralj Petar, posjetiti ceremoniju, što bi bilo znak da Srbija priznaje proglašenje Crne Gore za kraljevinu. Predsjednik srbijanske vlade i vođa Narodne radikalne stranke Nikola Pašić je smatrao da bi Nikolino krunisanje sukobilo dinastije Petrovića-Njegoš i Karađorđevića i dovelo do podjele srpstva u dva suprotstavljena tabora.[32] Vlada Crne Gore je čekala neko vrijeme pre iznošenja zvaničnog saopštenja o organizovanju proslave pedesete godišnjice. Aprila 1910. stvoren je organizacioni odbor na čelu sa mitropolitom crnogorskim Mitrofanom Banom. Dan pre početka proslave, Cetinje je prvi put osvijetljeno električnom energijom. U krugu šire rodbine: veliki knez Nikolaj Nikolajevič Romanov, knez Franc Batenberg, princeza Vjera, princeza Ksenija, prestolonasljednik Danilo, princ Mirko, princ Petar, Milica Petrović Njegoš, kneginja Ana Batenberg, kraljica Jelena, kraljica Milena, kralj Nikola, velika kneginja Milica Romanov, kralj Viktor Emanuel, princeza Natalija, princeza Jelena Karađorđević, kneginjica Marina Petrovna Nikolajevič i prestolonasljednik Aleksandar Karađorđević. Srbijansku delegaciju su predvodili, Nikolin unuk prestolonasljednik Aleksandar, ministar odbrane Stepa Stepanović, načelnik generalštaba Radomir Putnik i komandant 9. pešadijskog puka 9. divizije nazvane po knezu Nikoli, i još nekoliko oficira. Kraljeva unuka, princeza Jelena Karađorđević je došla na obilježavanje godišnjice kao privatno lice.[32] Na pedesetu godišnjicu svoje vladavine, knez Nikola se 28. avgusta 1910. proglasio kraljem, u skladu sa peticijom iz Narodne skupštine. U isto vrijeme je postao počasni feldmaršal ruske vojske. Trodnevnoj svečanosti krunisanja prisustvovali su bugarski kralj Ferdinand sa sinom Borisom, italijanski kralj Vitorio Emanuele sa kraljicom Jelenom, knez Franc Jozef Batenberg, grčki prijestolonasljednik Konstantin, ruski veliki kneževi Petar i Nikola Nikolajevič sa suprugama velikim kneginjama Milicom i Anastasijom. Pretvaranjem Kneževine u Kraljevinu crnogorski vladar je računao na podizanje ličnog prestiža i ugleda dinastije Petrovića-Njegoša, a na drugoj strani poboljšavanje svog „poljuljanog“ ugleda usled obračuna sa političkim protivnicima apsolutizma.[33] Balkanski ratovi Uredi Detaljnije: Balkanski ratovi i Crna Gora u Balkanskim ratovima Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 7. oktobra 1912.. Kralj Nikola sa prinčevima Danilom i Mirkom trijumfalno ulazi u Skadar 30. aprila 1913. Kralj Nikola I se ubrzo okrenuo protiv Osmanskoga carstva za vrijeme Istočnog problema, kako bi zadao poslednji udarac Osmanlijama u Evropi. Stupio je 1912. godine u savez sa ostalim pravoslavnim hrišćanskim monarhijama Balkana — Srbijom, Grčkom i Bugarskom i do 1913. godine Crna Gora je znatno proširila svoje teritorije. Crnogorska vojska spojila se sa Vojskom Kraljevine Srbije i podijelila Sandžak, prodrla ka Kosmetu zauzevši Metohiju i napredovala u Skadarski sandžak. Kralj Nikola je prkosio Velikim silama i opsjeo Skadar, uprkos činjenici da su Velike sile blokirale obalu Crne Gore. Oko 10.000 crnogorskih boraca je poginulo osvajajući Skadar od Osmanskih snaga pod vođstvom Esad-paše. Dalja učešća u Balkanskim ratovima, crnogorska vojska je prošla kao dio Srpske vojske. Iste godine je Bukureštanskim mirom uspostavljen novi poredak na Balkanu. Uprkos crnogorskim vojnim uspjesima, Crna Gora je morala predati veliki broj teritorija, uključujući i Skadar, novostvorenoj Albaniji zbog zalaganja Austrougarske i drugih velikih sila. Tokom i nakon Balkanskih ratova odnosi Rusije i Crne Gore bili su zategnuti. Kralj se zamjerio Rusiji zbog njene nespremnosti da podrži crnogorske zahtjeve u vezi sa Skadrom, kao i odbijanjem Rusije da pomogne u isplati crnogorskih ratnih troškova.[34] Nikola je pokazao svoje nezadovoljstvo ruskim ponašanjem u zahtjevu carici Aleksandri da zatvori Djevojački institut na Cetinju, koji je osnovala carica Marija, iako je četiri godine ranije hvalio institut kao centar slovenske kulture.[34] Kraljevina Crna Gora poslije Balkanskih ratova. Na unutrašnjoj politici, ovo je bilo vrijeme kada je politička opcija ujedinjenja sa Srbijom dobila na značaju. Među narodom, vojskom, političkim krugovima i u vladi ideja o ujedinjenju je bila jaka.[35] Uzaludni napori oko zauzimanja Skadra su dodatno poljuljali ugled kralja Nikole i njegovih sinova, ali je siromaštvo i zaostalost Crne Gore i dalje bio glavni razlog ideje za ujedinjenjem. [35] Ideja ujedinjenja je najjače zagovornike imala u Jovanu Đonoviću i Todoru Božoviću, a potencijalnog vođu u Andriji Radoviću.[36] Novoizabrana Narodna skupština je u potpunosti podržavala bliske veze sa Srbijom[37], a spoljna politika vlade Janka Vukotića je bila smišljena tako da se u potpunosti oslanjala na saradnju sa Srbijom.[37] Prvi svjetski rat Uredi Detaljnije: Prvi svetski rat i Crna Gora u Prvom svetskom ratu Kralj Nikola sa svojim Načelnikom Štaba, Božidarom Jankovićem, na Vetrenom Mlinu. U Prvom svjetskom ratu, kralj Nikola je prvi ponudio pomoć Srbiji da odbiju Austrougarsku sa Balkanskog poluostrva, uprkos pokušajima Beča da Crna Gora ostane po strani.[38] Kralj Nikola je 6. avgusta 1914. u kraljevskom proglasu optužio Austrougarsku da je dug vremenski period opstruisala srpski nacionalni razvoj i radila protiv interesa Južnih Slovena.[39] Raspored i jačina crnogorske vojske, kao i njihova ofanzivna dejstva bila su određena željom kralja Nikole da zauzme Boku Kotorsku, jugoistočnu Hercegovinu i dijelove Dalmacije. Razvoj događaja je pokazao slabe strane ovog plana i nerealne želje kralja Nikole, što su kritikovale srbijanska i ruska vlada.[40] Stoga su srbijanska i crnogorska komanda avgusta 1914. pristupile izradi zajedničkog plana vojnih operacija i razmijenile delegate; brigadir Jovo Bećir je delegiran u srbijansku Vrhovnu komandu, a general Božidar Janković i pukovnik Petar Pešić u crnogorsku Vrhovnu komadnu. Osnovna ideja je bilo da dvije trećine crnogorske vojske u saradnji sa srbijanskom Užičkom vojskom izvede ofanzivu u istočnu Bosnu. Srbijansko-crnogorska ofanziva iz septembra 1914. se zaustavila pred Sarajevom i Vlasenicom. Ovaj prodor crnogorske i srbijanske vojske je izazvao radost u istočnoj Bosni, naročito među srpskim stanovništvom, i primorao generala Oskara Poćoreka da reorganizuje svoju vojsku i pokrene uspješan protivnapad. Bećir se nije dugo zadržao na mjestu crnogorskog delegata pri srbijanskoj vrhovnoj komandi, pošto je podnio ostavku 13. oktobra zbog jake težnje za pripajanjem Crne Gore Srbiji koja je vladala u srbijanskoj vojsci. Najglasniji među srbijanskim oficirima bili su članovi organizacije Crna ruka, a njihov vođa Dragutin Dimitrijević Apis imao je svoje planove za ujedinjenje, koje je uključivalo i ubistvo kralja Nikole u slučaju potrebe.[41][42] Srbijanska vlada se branila da je stav Crne ruke stav pojedinaca i da nije službena politika. Iako se čini da je kralj Nikola prihvatio ovakvo objašnjenje, nije imenovao novog crnogorskog delegata, već je ovlastio generala Božidara Jankovića za svog predstavnika pri srbijanskoj vrhovnoj komandi. Tako je Janković istovremeno bio načelnik crnogorske Vrhovne komande, srbijanski delegat u crnogorskoj Vrhovnoj komandi i crnogorski delegat u srbijanskoj Vrhovnoj komandi. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija Hercegovcima, Bosancima i Dalmatincima od 1915.. Uspješna prva ratna godina je podigla međunarodni ugled Srbije. Prestiž Srbije je postao očigledan kako je srbijanska vlada odlučila da definiše svoje ratne ciljeve na sastanku u Nišu 7. decembra 1914. Dokument, poznat kao Niška deklaracija, izneo je potrebu posljeratnog ujedinjenja Srba, Hrvata i Slovenaca. Crna Gora je polako gurana na marginu procesa izgradnje posljeratne države, a ovaj potez Srbije podržavale su Rusija, Francuska i Ujedinjeno Kraljevstvo.[43] Kralj Nikola i njegovi najbliži saradnici su imali rezerve u pogledu ujedinjenja i pokušali su da osiguraju specijalan položaj za Crnu Goru u bilo kakvoj budućoj jugoslovenskoj državi. Nikolin emisar u SAD Jovan Matanović je predstavio trijalističko uređenje jugoslovenske države koju bi činile Srbija, Crna Gora i Hrvatska. Princ Danilo je ponudio da status Crne Gore u Velikoj Srbiji bude sličan statusu Kraljevine Bavarske u okviru Njemačkog carstva.[36] Vodeći nezavisnu spoljnu politiku, kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju sve nesigurniju poziciju i osigura da Crna Gora sa njim na čelu budu na ravnoj nozi sa Srbijom. Stoga je predstavio posebne teritorijalne zahtjeve Crne Gore sve do ušća rijeke Maće u Albaniji i jadransku obalu do ušća Neretve ili Splita na sjeveru, cijelu Hercegovinu i dio Bosne. Nadao se mogućnosti da zajedno sa Italijom dejstvuje po Dalmaciji čim ona uđe u rat na strani Antante. Pokušao je da bude i vojno nezavisan imenujući brigadira Mitra Martinovića za svog specijalnog predstavnika u Rusiji. Krajem juna 1915, nakon što je srbijanska vojska zauzela dio sjeverne Albanije, kralj Nikola je, uprkos Jankovićevim protestima, naredio Starosrbijanskom odredu brigadira Radomira Vešovića da zauzme Skadar.[44][45] Janković je podnio ostavku i zamjenjen je pukovnikom Pešićem. Zauzimanje Skadra je oštetilo ugled kralja Nikole među savezničkim vladama. Od zauzimanja Skadra odnosi između Srbije i Crne Gore ušli su u novu fazu, koje je odlikovalo otvoreno neprijateljstvo komandnih struktura Srbije i Crne Gore i kritike sa srbijanske strane.[45] U avgustu 1915. kralj Nikola je izjavio Pešiću da do ujedinjenja može doći samo po njegovoj smrti, pod uslovom da Crna Gora i njena dinastija budu ravnopravne.[36] Istovremeno sa austrougarsko-njemačko-bugarskom ofanzivom na Srbiju počela je austrougarska ofanziva na Crnu Goru. U oktobru 1915. kralj Nikola nije dozvolio brojčano slabijoj crnogorskoj vojsci da se sa glavninom srbijanske vojske povuče na Jadransku obalu. Sandžačka vojska je štitila povlačenje srbijanske vojske boreći se protiv austrougarskih snaga kod Kalinovika, Klobuka i Foče, a 6. i 7. januara je odnijela pobjedu u Mojkovačkoj bici. Međutim, stanje na lovćenskom frontu je bilo drugačije. Austrougarska pješadija je bila šest puta brojnija, a sama Austrougarska je imala 12 puta više topova od Crne Gore.[46] U tako teškoj situaciji prvi put od početka rata sazvana je Narodna skupština, koja je primorala vladu Mila Matanovića na ostavku. Odlučeno je da bi Crna Gora trebalo da se ugleda na primjer Srbije, da borbom kupuje vrijeme za povlačenje. Kralj Nikola je jedva uspio da imenuje novu vladu Lazara Mijuškovića.[47] U decembru 1915. godine kralj Nikola je pokušao da pregovara sa Austrougarskom oko separatnog mira čime je izgubio kredibilitet pred silama Antante.[48] Austrougarska vojska je 6. januara pokrenula ofanzivu na Lovćen. Dva dana kasnije počela su dejstva sa ratnih brodova iz Tivatskog zaliva i Jadranskog mora.[49] Austrougarska Treća armija je uprkos jakom otporu 11. januara zauzela Lovćen. Takvo brzo austrougarsko napredovanje je davalo utisak slabog otpora i panika je zahvatila Crnu Goru, što je rđavo odjeknulo na ostalim frontovima. Nedostatak ratnog materijala je pojačalo rastrojstvo i slabilo uverenje u uspjeh otpora. Crnogorska Vrhovna komanda je 11. januara zatražila primirje, ali je austrougarska strana zahtijevala bezuslovnu kapitulaciju i predaju srbijanske vojske koja se još uvijek nalazila u Crnoj Gori.[49][47] Kralj Nikola je još jednom ponovio da je njegova namjera da se vodi odsudna bitka, ali kako do nje nije nikada došlo, pojavile su se sumnje da on samo sprečava zajedničko povlačenje crnogorske i srbijanske vojske.[47] Uprkos željama političara da se pristupi pregovorima, neki vojni zapovjednici, poput Janka Vukotića, tražili su borbu ili odstupanje prema Albaniji. Austrougarske snage su 13. januara ušle u Cetinje i prodorom duž primorja i kod Podgorice odsjekle odstupanje crnogorske vojske prema Albaniji. Crnogorska vlada je 16. januara pristala na bezuslovnu kapitulaciju, ali je odbila da preda srbijanske vojnike koji su se još uvijek nalazili u Crnoj Gori.[50] Kralj Nikola je 19. januara, ispostaviće se zauvijek, napustio Crnu Goru i izbjegao u Brindizi. U Crnoj Gori je ostao princ Mirko.[51] Crnogorska vojska je kapitulirala 25. januara 1916. što je de facto bio i kraj postojanja crnogorske države. Izbjeglištvo Uredi Detaljnije: Crnogorske Vlade u egzilu (1916—1922) U izbjeglištvu u Francuskoj 1916. Prvi red: kralj Nikola i kraljica Milena. Drugi red, sleva nadesno: princeza Vera, princeza Ksenija, princeza Milica (supruga knjaza Danila), M. Mijušković, predsednik Saveta, i knjaz Danilo, u Lionu. Nj. V. Kralj Nikola sa Ministrom Predsednikom Mijuškovićem u Bordou Kralj Nikola i kralj Viktor Emanuel u Francuskoj 1917. Kralj Nikola je iz Italije otputovao za Francusku, u Lion, a zatim ga je francuska vlada preselila u Bordo. Kralj Nikola je u maju prešao u parisko predgrađe Neji, a crnogorska vlada se ovamo preselila u avgustu 1916. Kralj i vlada su u Francuskoj nastavili da predstavljaju Crnu Goru, ali više nisu imali svoju vojsku, za razliku od srbijanske vlade.[51] Pitanje ujedinjenja Srbije i Crne Gore je pogoršano kako su obije vlade sada bile u izgnanstvu.[51] Kralj Nikola nije odobravao skupljanje dobrovoljaca za srbijansku vojsku među crnogorskim iseljenicima u Južnoj Americi koje je vodio Špiro Poznanović u ime srbijanske vlade.[52] Kralj Nikola je pokušao da konsoliduje svoju moć. Međutim, samo je u Italiji našao dovoljno podrške za svoje ciljeve, koja se protivila uspostavljanju jugoslovenske države. Francuska je podržavala ujedinjenje.[53] Položaj kralja se nije popravio, a ujedinjenje Crne Gore i Srbije je postalo glavna tema među crnogorskim emigrantima. Emigranti su bili podijeljeni u sve manji broj kraljevih pristalica i sve širu opoziciju. Zbog toga je kralju postalo sve teže da obrazuje stabilnu vladu. Zbog sukoba sa nekim članovima dinastije i na kraju samim kraljem, Lazar Mijušković je podnio ostavku, optuživši kralja da izaziva probleme koje će opstruisati ujedinjenje.[53] Vladu je zatim obrazovao Andrija Radović, kome je uspjelo da popravi položaj kralja i vlade. Međutim, upravo je Radović bio glavni zagovornik stava da je istorijska uloga Crne Gore završena. Predložio je da se najstariji muški članovi dinastija Petrović-Njegoš i Karađorđević smjenjuju na prijestolu ujedinjene države. Kralj je ponavljao da nije protiv ujedinjenja, ali je odugovlačio da odgovori na nekoliko zahtjeva svog premijera. Zbog toga je Radović podnio ostavku u januaru 1917. i zamijenjen je brigadirom Milom Matanovićem. Matanović je u ime cijele vlade upozorio kralja da je krajnje vrijeme da povede pregovore o ujedinjenju i da u narodu može doći do pobune zbog Nikolinog kolebanja. Kralj se oglušio o Matanovićeve prijedloge, pa je i on podnio ostavku. Zatim je kralj povjerio mandat Evgeniju Popoviću, konzulu u Rimu, koji je uživao italijansku podršku. Kralj Nikola je uspio da obezbijedi odanost ministara do kraja rata, ali on i njegove političke pristalice su izgubili svako povjerenje u narodu.[54] U međuvremenu su kraljevi protivnici osnovali Crnogorski odbor za narodno ujedinjenje, koji je finasirala Srbija.[55] Na čelu odbora nalazio se Andrija Radović. Komitet je bio aktivniji i uspješniji od kralja i njegove vlade. Do početka 1918. postalo je jasno da je kralj izgubio sve svoje saveznike i izgubio naklonost svih velikih sila, izuzev Italije.[56] Kralj i vlada su vodili propagandni rat protiv Odbora, optužujući ih avgusta 1918. za veleizdaju Crne Gore i jugoslovenske ideje. Optužnicu protiv Odbora je u glasu Crnogorca potpisao ministar unutrašnjih poslova Niko Hajduković. Ona je predstavljala posljednji pokušaj spasavanja nezavisne Crne Gore i njene dinastije. Ovakva optužba protiv Radovića, glavnog zagovornika jugoslovenske ideje među Crnogorcima, naišla je na osudu britanskog ministarstva spoljnih poslova. Ova optužnica nije bila glavni razlog savezničkog napuštanja kralja Nikole, ali je predstavljala njegovu posljednju fazu.[56] Kraljevska proklamacija od 20. oktobra 1918. u Glasu Crnogoraca. U sljedeća dva mjeseca Centralne sile su poražene na Solunskom i Zapadnom frontu. Srbijanska vojska je preuzela kontrolu nad Crnom Gorom od Centralnih sila. Savezničke misije Srbije, Italije, Francuske, Ujedinjenog Kraljevstva i SAD su zadužene da privremeno okupiraju i uspostave kontrolu nad Crnom Gorom. Početkom oktobra 1918. započete su razne inicijative da formalizuju ujedinjenje kako se rat bližio kraju. Vlada Srbije je 15. oktobra osnovala Centralni izvršni odbor za ujedinjenje Srbije i Crne Gore, koji su činila po dva jaka zagovornika ujedinjenja iz Srbije i Crne Gore. Odbor je 25. oktobra u Beranama odlučio da sprovede nove izbore. Na izborima su učestvovale dvije liste, zelena i bijela. Zelenu listu su činili konzervativne pristalice kralja Nikole predvođene Špirom Tomanovićem koje su se zalagale za uslovno ujedinjenje. Bijelu listu su činile pristalice bezuslovnog ujedinjenja predvođene Gavrilom Dožićem. Bijeli su predstavljali kralja kao neprijatelja demokratije, izdajnika naroda i dinastičkih ciljeva. Izbori su održani 19. novembra 1918. Bijeli su pobjedili u svim mjestima, osim na Cetinju, dok su u Bijelom Polju, Plavu i Gusinju povjerenike izabrale lokalne zajednice. Rezultati izbora su postali očigledni i prije zvaničnog objavljivanja. U posljednjem pokušaju da zaštiti nezavisnu Crnu Goru, Italija je pokušala da zauzme Cetinje i proglasi obnovu crnogorske države. Napad je počeo iz Boke Kotorske, ali se italijanska vojska povukla zbog mogućnosti rata sa Srbijom i zbog pritiska Saveznika. Zbacivanje sa crnogorskog prijestola Uredi Detaljnije: Podgorička skupština Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Odluka Podgoričke skupštine od 26. novembra 1918.. Velika narodna skupština je konstituisana 24. novembra 1918. u Podgorici, a ne u prijestonici Cetinju. Skupština je 26. novembra 1918. optužila Nikolu za izdaju, zbacila ga sa prijestolja Kraljevine Crne Gore i ubrzo mu zabranila povratak u Crnu Goru. Istog dana Skupština je izglasala prisajedinjenje Kraljevini Srbiji. Odluka je izvršena nekoliko dana kasnije, 29. novembra. Vikizvornik ima izvorni tekst povezan sa člankom Kraljevska proklamacija od 15. januara 1919.. Zbačeni kralj i njegova vlada Crne Gore u egzilu su za ovo čuli od francuske obavještajne službe. Nikola je odbacio odluke skupštine, nazvavši je nezakonitom i pozivajući se na Nikoljdanski ustav. Pozvao je Crnogorce da ne prihvate ujedinjenje. Premijer Evgenije Popović je napisao protest velikim silama. Zeleni, predvođeni Krstom Popovićem i bivšim ministrom Jovanom Plamencem, uz podršku Italijana su promjenili svoje ciljeve u potpunu nezavisnost Crne Gore i na Božić 1919. podigli Božićnu pobunu. Međunarodna zajednica se usprotivila ustanku i srbijanska vojska je ugušila ustanak, razbivši pobunjeničke opsade Cetinja i Nikšića. Većina ustanika je amnestirana, ali neki su vodili gerilski otpor sve do 1926. Tokom Pariske mirovne konferencija, predstavnik crnogorskog kralja je pozvan da održi govor u kojem je protestovao zbog aneksije, ali za potpisivanje Versajskog mira, pozvani su samo projugoslovenski predstavnici Crne Gore. Na ovoj konferenciji priznata je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, ali je crnogorsko pitanje ostavljeno da se riješi kasnije zbog ustanka u Crnoj Gori. Smrt i sahrana van otadžbine Uredi Grobnica kralja Nikole i kraljice Milene u Sanremu Dvorska crkva na Cetinju u koju su 1989. preneseni posmrtni ostaci kralja Nikole Poslije Prvog svjetskog rata Crna Gora je ujedinjena sa ostalim zemljama Južnih Slovena u Kraljevinu Srba, Hrvata i Slovenaca. Sve do smrti kralja Nikole Italija je pomagala njegove težnje za obnovom Kraljevine Crne Gore. Italija je podržavala crnogorsku izbjegličku vladu do kraja 1921, koja je upućivala memorandume Društvu naroda, protestujući zbog „izdaje Crne Gore od strane sila“.[57] Nikola je preminuo u Antibu 1921. Po želji njegove kćeri kraljice Jelene, sahranjen je u ruskoj crkvi u Sanremu.[58] Nezavisnost Crne Gore velike sile priznavale su sve do 1922. kada su sve prihvatile jugoslovensku vlast. Sahrana na Cetinju Uredi Detaljnije: Sahrana kralja Nikole na Cetinju Posmrtni ostaci kralja Nikole, kraljice Milene, princeza Ksenije i Vjere su preneseni iz crkava u San Remu (Italija) i Kanu (Francuska)[59] i 1. oktobra 1989. godine sahranjeni u Dvorskoj crkvi na Cetinju, uz najviše počasti.[60] Titule Književni rad Uredi Kovčezi kralja Nikole i kraljice Milene pokriveni srpskom trobojkom, po vlastitoj želji. U San Remu su počivali do 1989. godine kada bivaju vraćeni u otadžbinu. Spomenik kralju Nikoli u Podgorici Knjaz i kralj Nikola je uglavnom pisao rodoljubive pjesme, zatim epske spjevove i drame u stihu, među kojima je najpoznatija i najizvođenija Balkanska carica. Druge drame su mu bile Husein-beg Gradaščević i Knjaz Arvanit.[61][62] Bio je poznat i kao izuzetan besjednik. Pjesmu Onamo, `namo! ispjevao je 1866, neposredno poslije sklapanja saveza sa knezom Mihailom Obrenovićem za zajedničku borbu Srbije i Crne Gore za oslobođenje srpskog naroda od Turaka. Pjesma je zbog svojih oštrih riječi bila neprikladna za državnu himnu. Bila je narodna himna i himna nekih rodoljubivih društava. Umjesto nje, Crnogorska himna je postala pjesma Ubavoj nam Crnoj Gori, koju je napisao knežev sekretar Jovan Sundečić. Pjesmu Onamo, `namo! je Bogdan Popović unio u Antologiju novije srpske lirike (1911). Štampana je i u antologijama rodoljubive poezije Pesme domovini Trifuna Đukića (1938), kao i u drugim antologijama srpskog rodoljubivog pjesništva. Porodično stablo Porodica Vidi još Napomene Crnogorska knjizevnost Reference Literatura