Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Jedan od najvećih pesnika dvadesetog veka, sa ogromnim uticajem na naredne generacije pesnika, Odenov život je protegao dva svetska rata i nastavio se do 1970-ih. U ovom pristupačnom vodiču za Odenov život i rad, Sten Smit nudi čitaocima plodove svog opsežnog znanja i unapredi istraživanje, informišući svoju studiju sa širim razumevanjem - ne samo o književnoj, društvenoj i kulturnoj klimi u kojoj je Oden živeo i pisao, već i o književnoj tradiciji kojoj je tako bogato doprineo. Obogaćen svešću o savremenim kritičkim teorijskim pristupima, Smitov podsticajan tekst čitaocu koji je upoznat sa Odenom, ništa manje nego novopridošlom pesniku, nudi sveže uvide u Odenovo značajno kako u njegovo vreme tako i danas. Vistan Hju Oden (Wystan Hugh Auden; 21. februar 1907 – 29. septembar 1973) potpisivao je svoje radove kao W. H. Auden, bio je angloamerički pesnik,[1] rođen u Engleskoj, a kasnije američki državljanin, smatra se jednim od najvećih pisaca 20. veka.[2] Njegov rad se odlikuje visokim stilskim i tehničkim dostignućem, angažovanošću u moralnim i političkim pitanjima i raznovrsnošću tona, forme i sadržaja.[3][4] Glavne teme njegove poezije su ljubav, politika i građanstvo, religija i moral i veza između jedinstvenih ljudskih bića i anonimnog, bezličnog sveta prirode. Oden je odrastao u Birmingemu u obrazovanoj porodici srednje klase i studirao je književnost na Oksfordu. U njegovim ranim pesmama, napisanim krajem 1920-ih i početkom 1930-ih, smenjuje se telegrafski moderni stil i tečan tradicionalni. Napisane su u intenzivnom i dramatičnom tonu i postavile su njegovu reputaciju pesnika i propovednika levice. Ovu ulogu je napustio nakon što se preselio u SAD 1939. godine, gde je uzeo američko državljanstvo 1946. Njegove pesme iz 1940-ih bave se religijskim i etičkim temama na manje dramatičan način nego što je to bio slučaj sa njegovim ranijim radovima, ali u njim još uvek kombinuje tradicionalne forme i stilove sa novim formama koje je Oden sam stvorio. Tokom 1950-ih i 1960-ih mnoge njegove pesme se fokusiraju na načine kako reči otkrivaju i sakrivaju emocije. Počeo je da piše libreta za opere, što je bila idealna forma za usmeravanje izražavanje snažnih osećanja.[5] Bio je, takođe, plodan pisac eseja i prikaza na književne, političke, psihološke i religijske teme, a povremeno se bavio i dokumentarnim filmom, petstkim pretstavama i drugim formama. Tokom svoje karijere bio je ujedno i kontroverzan i uticajan. Nakon smrti neke njegove pesme (posebno „Funeral Blues” („Stop all the clocks”) i „September 1, 1939”) postale su poznate širim krugovima kroz njihovu upotrebu u filmovima i drugim popularnim medijima.[2] Život Detinjstvo Oden je rođen u Jorku u Engleskoj. Njegov otac, Dordž Ogastus Oden bio je lekar, a majka, Konstans Rozali Biknel Oden bila je pripremana za medicinsku sestru, ali nikada nije radila. Bio je najmlađe dete u porodici sa tri sina. Najstariji brat, Džordž Bernard Oden, postao je farmer, a srednji, Džon Biknel Odeon, geolog. I jedan i drugi deda su mu bili sveštenici i on je odrastao u anglokatoličkog porodici, koja je pratila „visoku” formu anglikanizma, u kojoj su rituali sličniji katoličkim.[6][7] Svoju ljubav prema muzici i jeziku delimično pronalazi u crkvi.[8] Verovao je da ima islandsko poreklo i njegov fascinacija islandskim legendama i drevnim nordijskim sagama može se primetiti u njevim delima. Godine 1908. njegova porodica se preselila u Harborn, u Birminghamu, gde je njegov otac postao najpre predavač, a kasnije profesor medicine. Odenovo interesovanje za psihoanalizu ima začetke u očevoj biblioteci. Od svoje osme godine školovan je u internatima, a kući je dolazio samo za raspuste.[6] Do svoje petnaeste godine mislio je da će postati inženjer rudarstva, ali je počeo da razvija strast prema jeziku. Kasnije je pisao: „reči me toliko uzbuđuju da me pornografska priča, na primer, više uzbudi nego što to može prava osoba.”[9] Obrazovanje Odenova prva škola bila je St. Edmundova škola, u Sariju, gde je upoznao Kristofera Išervuda, kasnije poznatog pisaca. Sa trinaest godine prešao je u Grešamovu školu u Norfolku, gde ga je 1922. godine prijatelj, Robert Medli pitao da li piše poeziju, nakon čega je Oden odlučio da postane pesnik.[6] Ubrzo zatim je „shvatio da je izgubio veru”.[10] U školskoj postavci Šekspira igrao je Katarinu u The Taming of the Shrew, 1922. godine[11], i Kalibana u The Tempest, 1925. godine, njegove poslednje godine u Grešamovoj školi.[12] Njegove prve pesme su se pojavile u školskom časopisu 1923.[13] Godine 1925. počeo je sa studijama biologije na koledžu Hristove crkve u Oksfordu, ali se u drugoj godini prebacio na studije književnosti. Među prijateljima koje je sreo na Oksfordu bili su Sesil Dej Luis, Luis Maknis i Stiven Spender; njih četvorica su tokom 1930-ih bili poznati kao „Ordenova grupa” zbog svojih levičarskih, ali ne identičnih, uverenja. Ponovo je sreo Išervuda 1925. godine i narednih nekoliko godina mu je Išervud bio mentor, kome je slao svoje radove na kritiku. Oden se verovatno zaljubio u Išervuda i tokom 1930-ih imali su intimne veze u periodima kada su bili bez partnera. Između 1935. i 1939. sarađivali su na tri predstave i putopisu.[14] Od dana na Oksfordu pa nadalje, prijatelji su ga redovno opisivali kao smešnog, ekstravagantnog, simpatičnog, plemenitog i, delimično po njegovom sopstvenom izboru, usamljenog. U kontaktu sa ljudima nedostajalo mu je samopouzdanja i bio je stidljiv, osim kada je bio siguran da je dobrodošao. Bio je tačan i opsesivno se trudio da poštuje rokove, ali je živeo u fizičkom haosu....

Dosta dobro očuvana, malo cepnut zaštitini omot tvrd povez 316 strana 400 grama stan

Charles Cross HEAVIER THAN HEAVEN 400 strana. Sem što su listovi požuteli (stan u kojem se pušilo - da zna potencijalni kupac nepušač), knjiga je očuvana. Čarls R. Kros TEŽE OD NEBA (biografija Kurta Kobejna) Kurt Kobejn, Nirvana...

Stana Munjić : SIN SRPSKOG IVANJDANA , Grafopapir Šabac 2001, str. 112. Drugo izdanje OČuvanost 4. Bogdan Lončar; Sedmi jul 1941 Књига садржи седам исповести стварне и живе Босиљке Ивановић, „у ноћима последње године злог века“, пред сеном сина Зорана, погинулог у саобраћајној несрећи. Припремајући се за сусрет са сином у неком бољем свету, мати се покајнички исповеда зато што му је, из страха за његов живот и будућност, прикрила тајну очинства. А прикрила ју је стога што је његов отац био нико други до наредник Богдан Лончар у чије је груди – како још увек званична историографија каже – испаљена прва устаничка пушка у Белој Цркви 7. јула 1941. године…

Kao NOVA !!! ime i prezime prethodnog vlasnika na praznom predlistu Tvrd povez 382 strane 390 grama Prvi roman Emira Kusturice!!! Proslavljeni režiser, Emir Kusturica, u ovom romanu priča o sebi, svojim prijateljima koji su to ostali i koji to više nisu. Priča o Sarajevu... Onom i ovom sad. stan

Knjiga je kao nova G5 Hotel Zagorje je priča o normalnosti u nenormalnim uslovima. To je priča o devojčici koja odrasta u dva sveta. Jedan je svet sličan svetu skoro svake devojčice njenih godina. To je svet lutkica i krpica, došaptavanja sa drugaricama, igranja lastiša, prvih simpatija, a kasnije, sa odrastanjem, svet prvih cigareta i đus-votki, prvih poljubaca i muzike. Svet u kojem prvi odlazak u diskoteku predstavlja najvažniji događaj u životu. Drugi je svet izbeglice iz Vukovara. Svet u kojem život staje u prinudni smeštaj, u sobicu od devet kvadratnih metara koju deli sa majkom i bratom, svet čekanja da se vrati otac kojem se svaki trag gubi na Ovčari, čekanja da se dobije stan, to jest da život konačno počne. To je svet u kojem „postoje dvije rečenice koje žive negdje na nebu“, rečenice koje nikad nisi čuo. „Jedna je Tata je živ, a druga Dobili smo stan.“ Kroz ta se dva sveta Ivana Simić Bodrožić kreće majstorski, bez trunke patetike ili mržnje prema bilo čemu ili bilo kome, nekako sa lakoćom, iako nam je svima jasno koliko to mora da je teško.

Izdavač: LAGUNA Godina: 2005 Broj strana: 313 Povez: MEK Format: 20 x 13 cm Kako je jedna tinejdžerka, učenica drugog razreda gimnazije preko noći postala najpoznatija svetska porno zvezda? I zašto? Dvanaestogodišnja Nora Kuzma putuje s majkom i tri sestre u južnu Kaliforniju u potrazi za stabilnim životom. Ali godine seksualnog zlostavljanja i roditeljskog zapostavljanja vode je na ulice Holivuda i pravo do vrata agencije za golišave modele. Boreći se da preživi, ona uzima ime Trejsi Lords i postaje zečica sa Penthausove duplerice. U petnaestoj godini već je svetski poznata porno kraljica zaglibljena u more seksa, droge i laži sve dok jednog dana FBI ne upadne u njen stan, i to dan uoči njenog osamnaestog rođendana. Knjiga Ispod svega Trejsi Lords je snažna, necenzurisana i nadahnuta priča o tome kako je jedna mlada devojka našla načina da se usaglasi sa svojom problematičnom prošlošću i, uprkos svim teškoćama, uspela da postane uspešna glumica i pevačica i, što je najneverovatnije, srećna i zdrava žena.

Knjiga Ispod svega Trejsi Lords je snažna, necenzurisana i nadahnuta priča o tome kako je jedna mlada devojka našla načina da se usaglasi sa svojom problematičnom prošlošću i, uprkos svim teškoćama, uspela da postane uspešna glumica i pevačica i, što je najneverovatnije, srećna i zdrava žena.Kako je jedna tinejdžerka, učenica drugog razreda gimnazije preko noći postala najpoznatija svetska porno zvezda? I zašto? Dvanaestogodišnja Nora Kuzma putuje s majkom i tri sestre u južnu Kaliforniju u potrazi za stabilnim životom. Ali godine seksualnog zlostavljanja i roditeljskog zapostavljanja vode je na ulice Holivuda i pravo do vrata agencije za golišave modele. Boreći se da preživi, ona uzima ime Trejsi Lords i postaje zečica sa Penthausove duplerice. U petnaestoj godini već je svetski poznata porno kraljica zaglibljena u more seksa, droge i laži sve dok jednog dana FBI ne upadne u njen stan, i to dan uoči njenog osamnaestog rođendana. Povez: Mek Format: 13x20 cm Broj strana: 313

Mek povez ,181strana , na prvoj strani posveta od strane autora knjige , neravnost stana pri ivici inače knjiga u dobrom stanju .

Romansirana biografija Izdavač: BEOKNJIGA Beograd Godina: 2008 Broj strana: 172 Povez: Broširan Pismo: Ćirilica Dimenzije knjige:20 x 14 cm Lepo očuvana knjiga. Ima prelom na zadnjoj korici Romansirana biografija velike ruske kneginje Anastasije - Stane iz crnogorske porodice Petrović, istinita priča o ženi koja je rušeći predrasude i patrijahalna načela života, veličala, ličnim primerom, moć i snagu ljubavi.

JOVANKA BROZ vreme izolacije , Mladen Gvero , Pravda Beograd 2011, razgovori , Autor prikazuje život prve dame nekadašnje SFRJ, uz svedočenja njenih saradnika i članova porodice. Knjiga sadrži detalje o njenom poreklu, udaji za Josipa Broza, odnosu vlasti prema njoj posle njegove smrti, teškom životu, bez dokumenata, prava na penziju, stan... Gvero je, na konferenciji za novinare, rekao da je knjiga bazirana na razgovoru sa advokatom Jovanke Broz, koji ju je zastupao oko 30 godina, Tomom Filom, svedočenju Brozovog unuka Joške, kao i razgovoru sa Đanijem Avatijem, čovekom koji je gotovo svakodnevno saznavao stanje u rezidenciji predsednika Tita i oko 20 godina `opservirao` rezidenciju i Jovanku. Gvero je dodao da su u knjizi objavljene i do sada neobjavljivane fotografije Tita i njegove žene, poput one sa njihovog venčanja. Advokat Fila je u knjizi pričao o dugogodišnjoj pravnoj borbi da se Brozovoj ženi priznaju prava koja joj pripadaju, između ostalog i nasledstvo, pravo na penziju... Fila je rekao da je Jovanki Broz posle višegodišnje borbe pripalo pravo na dokumenta, pa je dobila ličnu kartu i pasoš, ali da pravo na penziju ni danas nema. Kako je Fila dodao, Brozovoj supruzi ni do danas nije rešeno stambeno pitanje, grejanje u kući, koja je u vlasništvu države je skoro rešeno, dok kuća i dalje prokišnjava. Prema njegovim rečima, Jovanka je pre nekoliko dana promenila advokate, jer Fila nije mogao više da je zastupa zbog sukoba interesa, budući da je savetnik zamenika premijera Srbije Ivice Dačića, i ona nastavlja pravnu borbu za nasledstvo. mek povez, ilustrovano, ćirilica, 128 strana,

Kao nova RASPRODATO može za poklon Treća po redu knjiga Veselina Šljivančanina ,,Med i Žuč`. Njegova prva knjiga zove se “Sine, budi čovek”, posle čega je nastala i “Branio sam istinu” u kojoj detaljno opisuje teške zatvorske dane u haškom tribunalu, ali i bespoštedno otkriva ponašanje drugih optuženika: Hrvata, Srba, Muslimana, Makedonaca, Albanaca... Veselin Šljivančanin rođen je 13. juna 1953. godine u selu Palež, kod Žabljaka, u Crnoj Gori. Po završetku Vojne akademije, raspoređen na službu u Gardijsku brigadu u Beogradu. U proleće 1989. godine sa jedinicom vojne policije učestovao u zaštiti objekata i uspostavljanju reda na prostorima Kosova i Metohije. U međunacionalnim sukobima na prostorima SFR Jugoslavije učestovao je 1991. i 1992. godine u deblokadi kasarni i spasavanju vojnika i civila u Vukovaru i Sarajevu (učenici Srednje vojne škole). Na osnovu optužnice Međunarodnog suda za krivična gonjenja, uhapšen je u noći između 12. i 13. juna, 2003. godine u svom stanu u Beogradu, a 1. jula 2003. prebačen je u zatvor Ujedinjenih nacija u Hagu, gde mu je suđeno. Odlukom predsednika Međunarodnog suda, prevremeno pušten na slobodu 7. jula 2011. godine. Knjiga ,,Med i Žuč` po rečima autora govori o dobu kada su ga svi voleli, hvalili i tapšali po ramenu, pa je došlo vreme kada su ga hapsili i razbijali mu stan, da bi u drugom delu knjige autor opisao suđenje u Hagu i naveo citate iz presude koja mu je izrečena. Deo knjige je posvećen prijateljima koji su pomagali njemu i porodici, kao i brojnim pismima i telegramima podrške koja je dobijao od nepoznatih ljudi iz Srbije i šire. Raspad Jugoslavije , Hag Memoari, biografije, dnevnici, pisma

Odlično očuvana 381 strana 400 grama GENIJE razvrata i intriga PROROK koji je srušio Rusiju i cara „Sveti đavo“ bio je naslov jednog, protiv Raspućina pogrdnog napisa iz pera kaluđera Iliodora. Optužbe i tvrdnje tog pamfleta znatno su doprinele stvaranju lažne i karikirane slike, koja Raspućina prikazuje kao prepredenog šarlatana, upravo kao glavnog krivca za propast Rusije… On je bio: Vernik pred kojim su padale kneginje i grofice, selajnke i sluškinje Na dvor ga dovele crnogorske princeze Milica i Stana Zašto je bio protiv ruske pomoć Srbiji 1914. godine RL2

"Ti prvi dani, nedelje, van zatvorskih zidina, spuških, zabelskih, ili onih najsumornijih, u Centralnom zatvoru, mogli bi da stanu u jedan jedini Arsenov stih: „Kao poslije bolesti, opet učim jesti, hodati...“ Ovako počinje knjiga Padre idiote! glumca i pisca Žarka Lauševića. Posle tri knjige ispovesti pod zajedničkim podnaslovom Dnevnik jedne robije, proslavljeni umetnik u ovoj knjizi ispisuje dane svog života na slobodi posle više od četiri godine i sedam meseci provedenih u nekoliko zatvora Crne Gore i Srbije. Šta je sačekalo Žarka Lauševića kada je stigao u Beograd? Kako je i zbog čega otišao u Njujork? Pred čitaocima je izuzetno zanimljiva, provokativna i dokumentarno uverljiva ispovest koja se čita u dahu, poput svih prethodnih knjiga ovog autora."

CLIO, 2012. Tvrd povez, manji format, 120 strana. Sem što ima trag korektora van teksta (gde su verovatno bili pečati), knjiga je odlično očuvana. Žan-Pjer Berne govori u ovom izuzetnom delu o desetak godina prijateljstva sa Horheom Luisom Borhesom. Kada je 1975. postavljen za kulturnog atašea Francuske ambasade u Buenos Ajresu, Bernes upoznaje velikog argentinskog pisca i ubrzo postaje stalni posetilac u njegovom stanu, na večerama koje su samo povod za razgovore o književnim, muzičkim ali i intimnim temama. Ova pripovest o susretima i anegdotama otkriva upravo deo Borhesovog intimnog života, što je i bila molba koju je on uputio Bernesu. Njihov drugi niz razgovora započinje kada je autor imenovan za glavnog urednika Borhesovih sabranih dela u čuvenoj kolekciji Plejada i kada ponovo blisko sarađuje sa književnikom, ovog puta u Ženevi, sve do njegove smrti 1986.

Stanoje Ćebić : IMA BOGA I VOLOVA / Београд : А-Ш дело, 1990 , Fizički opis 233 стр. ; 21 cm Očuvanost 4. Stanoje Ćebić(1931-2011) U Valjevu je 12. februara umro a u rodnoj Jovanji 15. februara sahranjen Stanoje Ćebić, metalostrugar po zanimanju kojim se povremeno bavio, da bi mnogo poznatiji postao ponekim svojim osobenim akcijama, svojim nesporazumima sa društvenim mehanizmima. Autor je knjige „Kako sam postao vo”, sa predgovorom Bore Ćosića, čije je prvo izdanje objavljeno u Beogradu 1981. godine. „Ova knjiga će ostati kao datum u novijoj srpskoj književnosti i ona će se podjednako tretirati i kao književna činjenica i kao činjenica od značaja za kulturu” – tvrdio je tada Milisav Savić. Igor Mandić je pisao: „On je netipičan. Obdaren je samoironijom i njegov najveći dar je u tome što najteže situacije pretvara u farsu, opravdavajući tako i one koji su mu nanosili zlo”. A Zoran Petrović je bio mišljenja da je Ćebićevo delo „izvanredan paraliterarni fenomen” i da „svedoči kako je život često mnogo nadmoćniji i fantastičniji od svake literature”. Imalo je onda kritičara koji su Stanoja Ćebića poredili sa Čarlsom Bukovskim. Docnije, nastala je još jedna Ćebićeva knjiga, „Ima boga i volova” (Beograd, 1990), posle koje je, 1991. godine, primljen u Udruženje književnika Srbije. O Ćebiću su 1972. godine Jovan Jovanović i Mika Milošević snimili film „Kolt 15 GAP” (Kupim otpatke, ližem tanjire 15 godina aktivno i pasivno) koji je prikazivan na raznim stranama i bio ovenčan nekolikim važnim festivalskim nagradama. Pre dve godine taj film je prikazan na Tešnjarskim večerima. Stanoje Ćebić je predstavljan u mnogobrojnim novinskim reportažama i bio junak mnogih radijskih i televizijskih emisija. Njegovi biografi zabeležili su da je radio u 139 jugoslovenskih i 15 inostranih preduzeća, pet puta bio otpuštan sa posla i 175 puta samovoljno napuštao firme u kojima je radio. Uz to, hapšen je 90 puta (pokatkad i u Valjevu) zbog skitnje, beskućništva i ilegalnog prelaska državnih granica. Proputovao je više evropskih zemalja „bez dinara i bez pasoša”, proterivan 22 puta iz šest evropskih država, izrečena mu je zabrana ulaska u (Saveznu Republiku) Nemačku do 2065. godine. Koliko je znano, u Beogradu je dva puta dobijao stan, ali ih je ustupao drugima ili prodavao. U leto 2007. konkurisao je za izbegličke i sirotinjske stanove ali tada krov nad glavom nije dobio. Poslednje godina tegobnog života, po povratku iz Beograda u Valjevo, provodio je u adaptiranim koševima za kukuruz nekadašnjeg Poljoprivrednog preduzeća „Poljoplod” u Donjoj Grabovici, što je, kako je govorio, bilo „ispod njegovog nivoa”. Često je spavao i u čekaonici valjevske Železničke stanice. Najčešće je u novije vreme viđan pred kafanom „Zlatibor” i na autobuskoj stanici gradskog prevoza preko puta Gimnazije. Redovno – sa kišobranim u ruci. Stanoje Ćebić je rođen 18. aprila 1931. godine. Majka Stoja, rođ. Marjanović iz Stuba. Četiri razreda osnovne škole učio u Jovanji, metalostrugarski zanat izučio u „Krušiku” 1949

Stanje: Nekorišćeno - Odlično - Dva manja oštećenja na korici, vidljivo na slikama Naslov: Istina o mome životu Autor: Đorđe Karađorđević Izdavač: Samostalno izdanje Pismo: Ćirilica Povoz: Tvrd Format: 21 cm Str: 494 Istina o mome životu, romansirana je autobiografija princa Đorđa Karađorđevića (1887—1972). Roman počinje opisom autorovog hapšenja 2. maja 1925. godine, a onda se nastavlja hronološkim opisom njegovog života od detinjstva na Cetinju, na dvoru njegovog dede kralja Nikole I, do aprila 1941. godine, kad su ga nemački okupatori Jugoslavije oslobodili iz izolacije u bolnici za duševno obolele u Toponici kod Niša. Roman počinje rečenicom: „Bilo je jutro, drugog maja 1925. godine, kada sam se probudio u svom stanu u Beogradu, u Jevremovoj ulici“, a završava rečenicom: „— Zar je trebalo da ceo jedan narod ... narod čiji sam i ja sin, izgubi slobodu — da bih je ja stekao?“ Jednogodišnje zatočeništvo princa Đorđa Karađorđevića u Lovačkom dvorcu u Tikvešu, koji je tada bio u sastavu kraljevskog dobra Belje, opisano je u poglavljima „Sve staro, samo — rešetke nove“ (406—427) i „U predsoblju pakla“ (428—442). Na tabli između stranica 448. i 449. objavljena je i fotografija s potpisom: „Stari lovački dvorac na Belju, u kojem je princ Đorđe bio u zatočenju godinu dana“.

Delovi autobiografije 2 Izdavač: Babun, Beograd Prevod: Ivana Živković Maslačak Povez: broširan Broj strana: 270 Ilustrovano. Pečatirana, dva lista sa obrisima presavijanja (slike), poneka žućkasta flekica, lepo očuvana. Ova knjiga je nastavak Ajvanhovljeve živopisne autobio­grafije, u kojoj on opisuje svoje druženje sa učiteljem. Petar Danov (1864-1944), takođe poznat i pod duhovnim imenom Beinsa Douno, bugarski duhovni majstor bio je čovek vrlo visokog nivoa svesti (a istovremeno i nenadmašan muzičar) koji je tokom čitavog svog života davao primer čistote, mudrosti, inteligencije i kreativnosti. Živeo je okružen brojnim sledbeni­cima, često obitavajući na planini Rila, gde su se najčešće odvijale njegove duhovne aktivnosti i inicijacije. Zračenjem svoje ličnosti probudio je duhovnost hiljade duša u Bugarskoj kao i u ostalim delovima Europe. Čak i ako bi se reči duhovnog učitelja mogle sadržati u knjizi, papirne knjige nikada ne bi bile dovoljne da u njih sve stane. Jer, on sam je živa knjiga, i on od svojih učenika želi da i oni takođe budu žive knjige. Najpre, on piše po njima; u njihovim glavama i srcima on seje semenke svog učenja u nadi da će jednog dana oni svud po svetu ubirati njegove plodove. I tako, Učitelj je napisao knjigu koju niko drugi osim njega ne bi mogao da napiše: mene. Da, ja sam knjiga koju je on napisao. (K-120)

105 strana ilustrovana odlično očuvana Knjiga Dobrice Milićevića koji je, snimajući dokumentarni film o velikom poeti, u Moskvi pronašao ostarelu Nadeždu Volpinu. Goste primila čuvši da su iz Beograda, koji je Jesenjin veoma voleo NARODNA biblioteka `Radislav Nikčević` u Jagodini i niški Filozofski fakultet objavili su nedavno knjigu lirskih reminiscencija Dobrice Milićevića `Zvona Jesenjina`, u kojoj ovaj novinar i publicista iz prve ruke svedoči o susretu sa Nadeždom Volpinom, velikom Jesenjinovom ljubavi, o kojoj se u javnosti veoma malo zna. Milićević je Volpinu pronašao pre 20 godina, u Moskvi, posle višemesečnog traganja i raspitivanja. Potraga za ovom gotovo nepoznatom ženom, otpočela je kada je, na međunarodnom simpozijumu, održanom povodom stogodišnjice pesnikovog rođenja, Milićević saznao da u Bostonu živi Jesenjinov vanbračni sin, Aleksandar Sergejevič Volpin, profesor matematike na univerzitetu, i sam talentovani pesnik. - Za ovim glasom pronelo se šuškanje da Volpinova majka, jedna od pesnikovih nevenčanih žena, i dalje živi u Moskvi, ali da je do nje nemoguće doći. Pesnik Leonid Višeslavski, koji je poznavao Jesenjina, kazao mi je da je to, po njegovom mišljenju, samo glasina - priseća se Milićević. Kuloarske priče nisu bile netačne, saznao je naš sagovornik narednih meseci, raspitujući se pomno među ljudima od pera. Nadežda Davidovna Volpina je zaista živa. Čuvaju je dve žene koje plaća njen i Jesenjinov sin iz Bostona, ali već godinama nikog ne prima. - Mila Kostić, saradnica `Moskva filma` koja je pronašla adresu, snimatelj Čedo Filipović i ja krenuli smo sa raskošnim buketom cveća, nadajući se da negovateljica neće imati srca da nam zalupi vrata ispred nosa. Stroga i oštra, pustila nas je u stan. Nema slikanja, niti snimanja, bila je izričita. Izvela je pod ruku malenu staricu blagog osmeha. Imamo s njom najviše pola sata, rečeno nam je. Nadežda je, po sopstvenom priznanju, odlučila da goste primi čuvši da su iz Beograda, grada koji je Jesenjin voleo, i u njemu bio veoma popularan. Kratko ali srdačno, ispričala je da je uvek živela sama, ali je sa pesnikom provela pune tri godine. Sin se rodio 1924. godine, mimo očevog znanja. Jesenjin će za njega saznati tek kasnije, i, kako je kazala Nadežda posetiocima, neće joj to oprostiti. (Samo)ubistvo godinu dana kasnije sprečilo ga je da ikada upozna Aleksandra. - Na rastanku je rekla da voli sve Jesenjinove stihove, i sve trenutke provedene s njim. Nije želela da povredi nijedan stih, niti da se ogreši o ma koji trenutak - zaključuje Milićević, koji nikada više nije čuo ni reči o njoj. Nadežda Volpina ostala je da živi svoje poslednje dane, u zakulisnom, slabo znanom delu priče o nesmirenom lutalici, ženoljupcu i pesniku Sergeju Jesenjinu. SMRT UZ HORACIJA VOLPINA je i sama bila pesnikinja i prevodilac evropskih klasika, Getea, Sterna, Dojla, sestara Bronte. Početkom 1920, kada je i upoznala Jesenjina, kretala se među velikanima, Pasternakom, Mandeljštamom, Cvetajevom, Majakovskim... Rođenje Jesenjinovog sina promenilo joj je život. On je od roditelja nasledio pesnički dar, ali će, tragom politički nepodobnog oca, krenuti disidentskim putem, i pobeći u emigraciju. Nadežda je umrla 1998, navršivši 98 godina, a u jednom intervjuu, Aleksandrova supruga Viktorija Borisovna, koja je o svojoj svekrvi brinula u njenim poslednjim danima, ispričala je da je starica, na samrti, zatražila da joj se pročita `bilo šta od Horacija`...

Autor:: Miro Vuksanović Žanrovi: Autobiografije i biografije, Putopisi Izdavač: Laguna Godina izdanja: 2021. Broj strana: 264 Pismo: Ćirilica Povez: Mek Format: 13x20 cm Knjiga je odlično očuvana! Miruje berlinski dan. Nemamo obaveza. Mirujemo i mi. Spremamo se da obiđemo centralne zgrade i ustanove koje nismo videli. Cela istorija može da stane u nekoliko smrdljivih i neprovetrenih prostorija. Zaudar istorije jeste najčešći miris. Nema boljeg mesta da se miris istorije oseti od ovog ovde, od Berlina. U ovom gradu su se borili vetrovi u svim dobima. Ovo je, verovatno, prokleto mesto. Neko je ovde čini ostavio, a Nemci ih neovlašćeno diraju. Nije dobro reći neovlašćeno, ali je nespretno došla reč kao što Nemci nespretno čine sa činima. Berlin je, zapravo, tragična priča o jednom narodu koji je hteo tragediju drugih naroda pa mu se vratilo. Ne bih, naravno, ovakve misli imao u Vajmaru ili u Lajpcigu, a ne znam: možda je tamo sve smišljeno, a Berlin je određen da plati kaznu. Ko to zna? I kome je potrebno takvo znanje? Zar nije bolja ćutnja? Berlin, 24. XI 2001, 11:15 U ovoj knjizi, samo za nju, izrađen je putni časovnik. Iz minuta u minut, on meri i otkucava dužinu dnevničkih svedočenja sa autorovih putovanja po Srbiji, Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Austriji, Nemačkoj. Svaki zapis je istovremeno samostalan i deo je celine, autentičan je, sugestivan i sažet, sa lica mesta, ponekad napisan u vozu ili avionu, jezički bogat i jasan, na sopstveni način dragocen.Brojčanik predstavlja samosvojno i osobeno delo u savremenoj književnosti.

Autor: Golub Dobrašinović Povez: tvrd Br. strana: 259 Format: 21x27,5 Ilustrovano, štampano na kunstdruku! Napisana pitkim i sočnim jezikom i zasnovana na izvrsnom poznavanju obimne građe o Vuku, njegovom vremenu i prilikama u Srbiji i Evropi u 19. veku, monografija Vuk u slici i reči Goluba Dobrašinovića, jednog od najboljih znalaca Vukovog opusa, predstavlja naučno pouzdanu i književno najuspeliju Vukovu biografiju. Značajne novine u odnosu na dosad objavljene brojne Vukove životopise i monografije jesu brojne malo poznate pojedinosti iz Vukova života, kao i zbirka od preko 350 ilustracija, od kojih se pojedina pisma, dokumenta i fotografije objavljuju po prvi put. Potresna su svedočanstva o nemaštini i mukama koje su Vuka celoga života pratile. Dobrašinović, tako, otkriva i jedno pismo poznatog ruskog istoričara Mihaila Pogodina, koji je 1839. godine posetio Vuka u njegovom skromnom stanu u Beču: »Prva sobica je kujna, pretrpana; u drugoj on - slovenska znamenitost našega vremena, književnik koji je prineo najveću korist svemu slovenskom svetu svojim istraživanjima, izdanjima, putovanjima, sedi s drvenom nogom, s brkovima, sa crvenim srpskim fesom, za kolevkom, i ljulja dete. Žao mi je bilo da gledam tog zaslužnog čoveka u takvoj bedi.«Kako ilustracije prate tekst, štivo se čita kao uzbudljiva priča o jednom samoukom, darovitom i znanja žednom dečaku koji je, kao i tadašnja Srbija, polako osvajao Evropu, a istovremeno i kao jezgrovita, pripovedački uspela i znalačka rekapitulacija davno poznatih činjenica. Sve to čini ovu knjigu o Vuku savremenom a Vuka našim savremenikom, čije su ideje i danas aktuelne a mnogi pogledi još uvek napredni i nedosegnuti, te predstavlja pravo i dugo očekivano osveženje u moru dosad napisanih biografija, zbornika i prikaza Vukovog života i dela.

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Ima podvucenih recenica obicnom olovkom, na par mesta ima i hem. ali ne puno, sve ostalo uredno. Josip Broz Tito (Kumrovec, 7. maja 1892. – Ljubljana, 4. maja 1980.), jugoslavenski revolucionar, vojskovođa i državnik. Smatra se jednom od najvažnijih ličnosti 20. vijeka i uopće historije na prostorima bivše Jugoslavije. Bio je lider Komunističke partije Jugoslavije od 1937. do 1980, vođa Narodnooslobodilačke borbe naroda Jugoslavije od 1941. do 1945, te doživotni predsjednik Socijalističke federativne republike Jugoslavije od 1953. do 1980. godine. Jedan je od osnivača Pokreta nesvrstanih. Njegova sahrana okupila je velik broj tadašnjih državnika. Josip Broz je rođen u malom selu Kumrovcu na Sutli, u najzapadnijem dijelu Hrvatskog zagorja 7. maja 1892. godine kao sedmo od petnaestero djece roditelja Franje (Franceka) i Marije Broz, rođene Javeršek. Mali `nesporazum` oko toga biografskog podatka, s obzirom da se Titov rođendan slavi na dan 25. maja, objasnili su njegovi biografi činjenicom da je Josip Broz za vrijeme svoga dugogodišnjeg revolucionarnog rada bio prisiljen da se služi lažnim papirima i dokumentima, pa je tako i u jednom vojničkom dokumentu austro-ugarske vojske zabilježeno da je rođen 25. maja. A upravo na taj dan (25. V 1944) izvršen je i desant na Drvar. Rođendan je ostao, pa ni sam Tito nije želio da se taj datum mijenja kad ga je narod već prihvatio. Sin oca Hrvata i majke Slovenke, Josip Broz nije osjećao nikakvih nelagoda zbog te okolnosti, jer između dvije susjedne zemlje nije bilo antagonizma ni netrpeljivosti. Josip Broz je mnoge dane djetinjstva proveo kod djeda Martina preko Sutle, te naučio odlično slovenski, zbog čega je imao poteškoća kada je pošao u hrvatsku osnovnu školu. Kada se rodio Josip Broz, život u kumrovačkoj dolini je bio težak i naporan, oskudan i jednoličan. Iako je kmetstvo odavno bilo ukinuto, seljaštvo su pritiskali teški nameti, porezi i opća oskudica, jer su im posjedi bili mali, rasparčani, a zemlja slabe kvalitete. Godina 1903. i 1904. bile su veoma burne u tim krajevima, u znaku općeg narodnog pokreta protiv madžarizacije s jedne strane, i u znaku pobune siromašnih seljaka protiv svih vrsta eksploatacije s druge strane. Osnovnu školu Josip Broz je pohađao u Kumrovcu od 1900. do 1905. Po svršetku osnovne škole Josip Broz je, zbog teškog stanja u obitelji, morao odložiti svoj odlazak na zanat, pa je neko vrijeme morao raditi kod svog ujaka u Sloveniji. Nakon toga je radio u jednoj sisačkoj kantini. Godine 1907. je postao šegrt mehaničarske radionice u Sisku. Po završetku šegrtske škole 1910. prvi put stiže u Zagreb gdje postaje član Socijaldemokratske stranke Hrvatske i Slavonije i učestvuje u radničkim demonstracijama. Nakon `izleta` u Trst, gdje nije našao posao, vraća se u Zagreb gdje 1911. sudjeluje u velikim demonstracijama. Nakon toga je radio u Kamniku u Sloveniji, Čenkovu u Češkoj, u Münchenu, u tvornici automobila `Benz` u Mannheimu, u Njemačkom Ruhru, Beču, Bečkom Novom Mjestu gdje je radio u tvornici automobila `Daimler` kao probni vozač. Naučio je njemački i češki jezik, usavršio svoj i izučio nove zanate. Prvi svjetski rat i oktobarska revolucija Glavni članak: Jugosloveni u Oktobarskoj revoluciji Prva Titova supruga Pelagija Belousova, kojom se oženio tokom boravka u Rusiji. Godine 1913. odlazi u austro-ugarsku vojsku. Tamo je relativno brzo napredovao i stekao podoficirski čin. Također je otkrio i talent za mačevanje te je dobio srebrnu medalju na prvenstvu austro-ugarske vojske u toj disciplini. Početkom prvog svjetskog rata 1914 shvatio je da to nije njegov rat i da nema za šta da ratuje, pa je u to uvjeravao i svoje drugove u kasarni. Odveden je u Petrovaradinsku tvrđavu i tu je proveo neko vrijeme, ali nije osuđen nego je poslan na frontu u Galiciju pa zatim na Karpate. Na fronti je bio do 25. maja 1915. kada je ranjen i zarobljen. U ruskoj bolnici provodi trinaest mjeseci gdje mnogo čita i uči ruski jezik. Nakon izlječenja, Tito je kao zarobljenik poslan na rad u selo Kalasijevo. Pored posla nalazi vremena za čitanje a u razgovorima sa seljacima sve se češće spominje ime Lenjin. Krajem 1916. premješten je u Kungur gdje radi na održavanju željezničke pruge. U junu 1917. napušta Kungur i odlazi u Petrograd gdje sudjeluje u demonstracijama. Zatim bježi u Finsku. Tamo je uhapšen i poslan u zatvor u Petropavlovskoj tvrđavi, iz koje je transportiran natrag u Kungur. Iz transporta je pobjegao i dospio u Omsk, gdje se, poslije pobjede oktobarske revolucije, prijavio u odred Crvene internacionalne garde. Na proljeće 1918. zatražio je da bude primljen u Rusku komunističku partiju (boljševika). U ljeto iste godine umaknuo je pred Kolčakovom vojskom među Kirgize, gdje je radio kao strojar u jednome mlinu. Po povratku boljševika u Omsk vratio se u taj grad i tamo postao član jugoslavenske sekcije Ruske komunističke partije. Partijski rad Glavni članci: Komunistička partija Jugoslavije i Osma zagrebačka mjesna konferencija KPJ U jesen 1920. vraća se u Zagreb gdje stupa u redove Komunističke partije Jugoslavije. Iste godine partija je zabranjena. Kada 1921. ostaje bez posla zapošljava se u mlinu u mjestu Velikom Trojstvu gdje je sa svojom suprugom Pelagijom živio do kasnog proljeća 1925. godine. Tu mu se rodilo troje djece. Prvo dijete umrlo mu je u Zagrebu, a u Trojstvu su mu sahranjeni sinčić Hinko, koji je umro osam dana nakon rođenja kćerkice Zlatice, čiji se život ugasio nakon 17 mjeseci. Godinu dana prije nego što napušta Veliko Trojstvo, rođen je sin Žarko, koji je jedini ostao živ od četvoro njegove djece iz prvog braka. Napušta mlin u Velikom Trojstvu i u kasno proljeće 1925. godine dolazi u Zagreb. Po partijskim zadacima odlazi u Kraljevicu, Beograd i u Smederevsku Palanku. U aprilu 1927. opet se vraća u Zagreb. Od suda u Ogulinu osuđen je na sedam mjeseci robije, uvjetno na četiri mjeseca, zbog komunističke propagande. Nakon izlaska iz zatvora Tito ujedinjuje Partiju koja je bila podijeljena na različit frakcije. Robija Tito u zatvoru u Lepoglavi 1928. godine. Wikiquote „J. Broz je uhapšen 4. VIII. Osim sindikalnih funkcija, od Nove godine bio je zamjenik, a poslije osme konferencije sekretar mjesne partijske organizacije u Zagrebu. Njegov gubitak teško će osjetiti i mjesne partijske organizacije, kao i partijski aparat. Zbog istog slučaja uhapšena je njegova žena, jedan student, jedan emigrant, i vlasnici stana (nepartijci). Njihova imena objavila je »Borba«. Stan je služio kao partijsko skladište za literaturu, no zbog finansijskih nemogućnosti da se za ostalo nabavi još jedan partijski stan, to je ovaj bio upotrebljavan i za drugo (umnožavanje letaka itd.). O materijalu, koji je pronađen, i o držanju uhapšenih drugova govori priloženo originalno pismo Broza, koji je iz policijskog zatvora prokrijumčareno. Svi uhapšeni predati su poslije nedelju dana sudu, gdje se i sada nalaze.[1]“ (Pismo Josipu Čižinskom o hapšenju Broza, po nalogu Boškovića Marić) Kada su u junu 1928. godine organizovane demonstracije, na letku kojim se radnici pozivaju na demonstracije stajao je potpis Josipa Broza.[traži se izvor] Velika potjera policije raspisana je 20. juna 1928. Uhapšen je 4. augusta 1928. godine, pred kućom u Vinogradskoj cesti, zatvoren i mučen.[2] Iz zatvora je poslao pismo Filipu Filipoviću o teškim uvjetima zatvorenika, koje je objavljeno u inozemstvu u komunističkim listovima pod naslovom »Krik iz pakla«.[2] Osuđen je na pet godina robije. Početkom 1929. doveden je na izdržavanje kazne u Lepoglavu. Godinu dana poslije njega u Lepoglavu dolazi Moša Pijade, tada stari i iskusni komunist. Njih dvojica su počeli zajedno raditi na organiziranju partijskih jedinica u kaznionici. Iz toga vremena sačuvan je i jedan od dva portreta Tita što ih je izradio Moša Pijade, koji je inače bio poznati slikar. Početkom 1931. Josip Broza su iznenada premjestili u kaznionicu u Mariboru, koja je bila na glasu kao najgora u Jugoslaviji. Tu je izdržao kaznu ali ipak nije odmah pušten na slobodu. Odveden je u Ogulin, gdje je trebao da odleži još tri i pol mjeseca one kazne na koju je bio uvjetno osuđen. Tek potkraj marta 1934. izlazi iz zatvora, ali mu je određeno da mora boraviti u rodnom Kumrovcu i da iz njega ne smije nigdje otići. Britanska profesorka Phyllis Auty ocenjuje da je Tito boravkom u zatvoru izbegao krvave obračune sa komunistima od strane Jugoslovenske Vlade u periodu od 1929. do 1932....

Spoljašnjost kao na fotografijama, unutrašnjost u dobrom i urednom stanju! Rene Karl Vilhelm Johan Jozef Marija Rilke (nem. René Karl Wilhelm Johann Josef Maria Rilke; Prag, 4. decembar 1875 — Valmont, 29. decembar 1926), poznatiji kao Rajner Marija Rilke (nem. Rainer Maria Rilke), bio je austrijski pesnik. Široko je prepoznat kao jedan od lirski najintenzivnijih pesnika na nemačkom jeziku.[1] On je pisao stihove i veoma lirsku prozu.[2] Nekoliko kritičara je Rilkeovo delo opisalo kao svojstveno „mistično”.[3][4] Njegovi spisi obuhvataju jedan roman, nekoliko zbirki poezije i nekoliko tomova korespondencije. Rođen je u Pragu 4. decembara 1875. godine. Smatra se jednim od najvećih nemačkih poeta. Nakon 1884. godine roditelji su mu živeli odvojeno i on se s majkom odselio u Beč. U prvom dečaštvu, majka ga je odgajala i odevala kao devojčicu, verovatno ne mogavši da preboli gubitak rano umrle ćerke. Od 1886. godine, na očev zahtev, počeo je da pohađa nižu vojnu realku u St. Peltenu. Te godine školovanja kasnije je nazvao `početkom odvratnosti`. Plašljiv, povučen i tih, nije uspevao da se prilagodi pitomačkom vojničkom životu, premda su mu u zavodu dopuštali da se bavi i književnošću. Išao u trgovačku akademiju u Lincu. Pošto je privatno položio maturu, studirao je istoriju umetnosti, književnost i filozofiju u Pragu, Minhenu i Berlinu. Njegova poezija predstavlja završetak evropske dekadencije i početak poezije biti. Rilkeova lirika je morbidna i setna, puna sumračnih i samrtničkih ugođaja. Izraz je doba na prelomu svetova između Istoka i Zapada i posebne mešavine slovenskog i germanskog. Drevni Bogovi kao Apolon i Hermes su često spominjani u njegovim delima, kao i anđeli, ruže... Osim lirike, pisao je i pripovetke, roman „Zapisi Maltea Lauridsa Brigea“ i veliki broj pisama. Prevodio je s francuskog (Valeri, Malarme, Bodler, Žid), engleskog (E. Baret Brauning) i italijanskog (Mikelanđelo) jezika. Od 1897. do 1899. godine živeo u Minhenu i Berlinu; putovao je u Italiju i Rusiju. Zatim je živeo u Vorpsvedeu blizu Bremena. 1901. godine se oženio vajarkom Klarom Vesthof, ali se taj brak brzo raspao. Posle toga je duže živeo u Parizu, putovao u Italiju, Dansku, Švedsku, Severnu Afriku, Egipat i Španiju. Od 1911—1912. godine živeo je u zamku Devin blizu Trsta. Rat je proveo u Minhenu, jedno vreme služeći kao vojnik u Ratnom arhivu. Posle rata je uglavnom boravio u Švajcarskoj, gde se 1922. nastanio u malom zamku Mizot u Valeu. Umro je u Valmontu, Švajcarska, 29. decembara 1926. godine od leukemije. 1910—1919 Godine 1911, nakon međupostaje u Napulju, nastavlja s putovanjem prema Kairu, pa uz Nil: Memfis i Teba, Luksor, Karnak, sve do Asuana. U februaru se razboleo u Kairu, a u martu se preko Venecije tratio u Pariz. Prevodi Gerenovog „Kentaura”. Klara traži rastavu, do koje ipak ne dolazi. Zahvaljujući Kipenbergovima, u Rilkeu se budi zanimanje za nemačku klasiku, počinje se diviti Klopštoku, Geteu, Klajstu. U novembru započinje drugi boravak u Devinu, koji će potrajati punih sedam meseci. Krajem januara 1912. piše Prvu i Drugu Devinsku elegiju. Nastaje ciklus pesama „Život Marijin”, posvećen slikaru Hajnrihu Fogeleru. Za nekoliko pesama iz tog ciklusa Paul Hindemit je napisao muziku 1923. godine. U maju odlazi u Veneciju, u stan kneginje Turn i Taksis. Sprijateljuje se sa Eleonorom Duze, koju uzalud nagovara na povratak pozornici. U novembru preko Minhena putuje u Španiju, podstaknut El Grekovim Toledom. Posećuje Toledo, Kordobu, Sevilju, Rondu, pa Madrid. U Rondi piše fragmenat kasnije Šeste devinske elegije. Od februara 1913. opet je u Parizu. Jedan je od prvih koji upoznaju i ukazuju na Prustovu veličinu. Podupire Norberta fon Helingrata u radu na izdavanju Helderlinovih dela, koja su ga oduševila i uputila u metafizičku istoriju. Upoznaje mladog Verfela. U novembru u Parizu piše Treću devinsku elegiju. Stupa u intimnu vezu s pijaniskinjom Magdom fon Hatingberg, „Benvenutom”. Godine 1914. prevodi Gideov „Povratak izgubljenog sina”. Krajem februara zajedno s Magdom fon Hatingberg putuje u Berlin, ali se veza raskida. Razočaran i iscrpljen, Rilke u julu napušta svoj stan u Parizu. U ratnim godinama, njegov posed je prodat na aukciji: knjige, slike, pisma, nešto pokućstva i garderobe. Spise uspeva da spase Andre Žid, pa mu ih uručuje nakon rata. Prolazi kroz „helderlinsku” fazu iznadpolitičkog nacionalizma. U ratu padaju njegovi znanci Helingrat, slikari Gece fon Sekendorf i Franc Mark. U avgustu i septembru leči se u lečilištu Iking. Od 1915. živi u Minhenu po hotelskim sobama i pansionima. Duboko ispašta zbog rata. U februaru se ponovno leči na Isaru. U decembru ga, posve neočekivano, pozivaju u austrijsku vojnu službu. Prolazi tri nedelje pešadijske obuke, potom sledi prekomanda u Ratni arhiv u Beču. Zahvaljujući prijateljskim intervencijama, otpuštaju ga u junu. Uveliko mu pomaže prijateljskim gestama Hofmanstal, nastanjen u blizini. U julu se vraća se u Minhen. U 1917. i 1918. učestvuje u priredbama pacifističke ustanove „Forum”. Ponovno pokušava da studira: pod uticajem je grupe „kosmičara”` iz Džordžovog kruga. Posebno ga privlači arheologija antike i Rima te istraživanje misterija Alfreda Šulera, učenika istraživača mitova J. J. Bahofena. Druži se s književnicom Hertom Kenig. Otkriva Pikasa i Klea. Minhenska revolucija, koja ga vrlo zanima, produžava njegov nemir, ali se ipak pokušava vratiti književnom radu. 1919—1926 U Nemačkoj više nije mogao da ostane, jer nove vlasti nisu izdavale dozvole boravka useljenicima nakon 1. avgusta 1914. Imao je poteškoće s putnim ispravama, austrijske mu više nisu važile, i teškom mukom je dobio čehoslovačke, prema mestu rođenja. U junu zauvek napušta Minhen. Seli se u Švajcarsku, boravi u Ženevi i Nionu. Tokom oktobra i novembra održava književne večeri u Cirihu, Sankt Galenu, Lucernu, Bernu, pa na kraju u Vinterturu. Za pesnika se počinje zanimati i bazelska aristokratija, pa on u Lokarnu prima poziv iz porodice Karla Jakoba Burkhardta, istoričara i kasnijeg ministra, te biva ugošćen najpre u Bazelu, a potom na njihovom porodičnom imanju. Od juna do sredine jula ponovno je u Veneciji, kod kneginje Turn i Taksis. U novembru provodi osam dana u Parizu. Po povratku u Švajcarsku Nani Vanderli-Volkart, sestričina Vernera Rajnharta, švajcarskog industrijalca, posreduje njegov boravak u dvorcu Berg am Irhel, na pola puta između Ciriha. Tu ostaje šest meseci. Oduševljen Valerijevim pesništvom prevodi 1921. „Groblje pored mora”. To je bio početak jednog velikog prijateljstva i uzajamnog poštovanja. U maju mora napustiti Berg am Irhel. Seli u Etoj na Ženevskom jezeru, gde se predaje novoj ljubavi: Baladini Klosovskoj, slikarki za čija se dva sina brine Rilke, naročito za mlađeg Baltusa. Lutajući s Baladinom kantonom Vale, otkriva pored gradića Sijer dvorac iz 13. veka, Muzot, nad dolinom reke Rone. Dvorac otkupljuje mecena Verner Rajnhart, adaptira ga, te ga daje Rilkeu na raspolaganje. Nakon višegodišnjih unutrašnjih i spoljnih priprema, u zaista čudnom nadahnuću, Rilke za samo tri nedelje, 1922. godine, dovršava „Devinske elegije”, od kojih su samo prve četiri ranije bile definitivne, te niz od 56 „Soneta Orfeju”. Od 1923. počinje osećati ozbiljne zdravstvene tegobe. U leto i jesen putuje po Švajcarskoj. Krajem godine odlazi u sanatorijum Valmont na Ženevskom jezeru. Do kraja života piše pesme na francuskom jeziku, čitava četiri velika ciklusa. Piše i niz pesama na nemačkom, od velikog značaja za nov obrat u pesništvu. Dana 20. januara 1924. vraća se iz sanatorija u Muzotu. U aprilu ga posećuje Valeri. U Parizu 1925. doživljava velike književničke počasti. Putuje s Baladinom Klosowskom po Francuskoj, Švajcarskoj i Italiji, a koncem septembra opet je na lečenju u Ragazu. Potom se nakratko vraća u svoj usamljeni dvorac, a krajem decembra ponovno je u sanatorijumu. U novembru piše oporuku. U njoj određuje i mesto vlastite sahrane. Do kraja maja 1926. je u sanatorijumu, po vlastitom osećanju nešto poboljšana zdravlja. Velik deo leta provodi u Ragazu, gde se poslednji put susreće s kneginjom, a 13. septembra i s Valerijem na Ženevskom jezeru. Vraća se u Siere, ali ne ide u svoj dvorac, nego u hotel Belevju. Tek pošto je 30. novembra ponovno smešten u Valmont, dijagnozirana je njegovu bolest kao akutnu leukemija. Dana 29. decembra u 3,30 umire ispaćen i osamljen. Sahranjen je 2. januara 1927. na malom groblju u Raronu, prema vlastitoj želji i prema vlastitim estetskim nazorima. Dela „Život i pesme“ (Leben und Lieder), 1894. „Žrtva Larima“ (Larenopfer), 1896. „Krunisan snom“ (Traumgekront), 1897. „Advent“ 1898. „Meni u slavu“ (Mir zur Feier), 1899. „Knjiga slika“ ( Das Buch der Bilder), 1902. „Časlovac“ (Das Stunden-Buch), 1905. „Nove pesme I-II“ (Neue Gedichte), 1907-1908. „Rane pesme“ (Die frilhen Gedichte), 1909. „Rekvijem“ (Requiem), 1909. „Život Marijin“ (Das Marien-Leben), 1913. „Devinske elegije“ (Duineser Elegien), 1923. „Soneti Orfeju“ (Die Sonette an Orpheus), 1923. „Voćnjaci i Valeski katreni“ (Vergers suivi des Quatrains Valaisans), 1926. „Prozori“ (Les Fenetres), 1927. „Ruže“ (Les Roses), 1927. „Stihovi i proza iz zaostavštine“ (Verse und Prosa aus dem Nachlass), 1929. „Pozne pesme“ (Spate Gedichte), 1934. „Sabrana dela“ (Gesammelte Werke)

Zec jantarnih očiju The Hare with Amber Eyes (Illustrated Edition): A Hidden Inheritance Ukupno 264 drvene i bjelokosne figurice netsuke, nijedna veća od kutije šibica: u ovim memoarima Edmund de Waal opisuje putovanje svoje iznimne zbirke i obitelji kojoj je predstavljala dragocjenost - s kontinenta na kontinent, iz stoljeća u stoljeće, u napetoj priči o ratu i miru, strasti i gubitku. Edmund de Waal svjetski je poznat lončar. Provevši trideset godina u izradi predivnih posuda - koje se potom prodaju, sakupljaju, predaju dalje - posjeduje poseban osjećaj za tajne živote predmeta. Kad je naslijedio zbirku od 264 majušnih japanskih rezbarija u drvu i bjelokosti, nazvanih netsuke, želio je znati tko ih je dodirivao i držao u rukama i kako je ta zbirka uspjela preživjeti. Tako započinje ova biografska i detektivska priča u kojoj de Waal otkriva priču o netsuke figuricama, kao i priču svoje obitelji, Ephrussisa, kroz pet naraštaja. Bankarska dinastija iz devetnaestog stoljeća u Parizu i Beču, Ephrussisi bili su bogati i poštovani kao Rothchildovi. Međutim, krajem Drugoga svjetskog rata, kad je netsuke bila skrivena od nacista u Beču, ta je zbirka minijaturnih rezbarija bila jedino što je preostalo od njihova ogromnog carstva. Edmund de Waal bio je očaran kad je pronašao zbirku u stanu svog prastrica Iggieja u Tokiju. *** Edmund de Waal je lončar a njegov porculan i keramika izloženi su u mnogim muzejskim zbirkama širom svijeta. Nedavno je izradio instalacije za londonski muzej Victoria i Albert i za Tate Britain. Završio je strukovno obrazovanje za lončara, pohađao studij u Japanu i studirao engleski jezik u Cambridgeu. Profesor je keramike na Sveučilištu u Westminsteru i živi u Londonu s obitelji. Edmund de Waal je i pisac čija je knjiga ‘`Zec jantarnih očiju`` objavljena 2010., postala najuspješnija obiteljska autobiografija desetljeća. Ovaj bestseller postao je pravi fenomen osvojivši redom prestižne nagrade kao što su Knjiga godine časopisa Economist, dobitnik nagrade Costa Book Award za najbolju biografiju, dobitnik nagrade Galaxy National Book Award za najboljeg novog pisca, te je knjiga imenovana uspješnicom Sunday Timesa. Samo u Velikoj Britaniji prodano je 440,000 primjeraka, a knjiga je prevedena na 22 jezika nakon čega je stigla i ponuda za filmsku adaptaciju.

Knjiga je u upotrebljivom stanju,čitljiva.Korice izlizane,kao na slici. ,,Истина о моме животу, романсирана аутобиографија принцa Ђорђа Карађорђевића (1887—1972), у издању београдске „Просвете“, штампана ћирилицом у љубљанском „Делу“ 1969. године. Формат: 14 x 21 cm. Друго издање објављено је 1988. године у Београду (импресум: Београд : Иванка Марковић—Сонтић, Владимир Васић, Перо Дрвеница; штампарија: Београд : „Слободан Јововић“; 494 стр., 32 стр. са фотографијама). Роман је преведен и на словеначки језик (преводилац: Франчек Шафар) и објављен под насловом `„Ресница о мојем живљењу`“ у два издања 1970. и 1979. године. Оба издања објавила је љубљанска Државна заложба Словеније, прво као књигу (447 стр. + 48 стр. с фотографијама, висина 21 cm), а друго у две џепне књиге (висина 18 cm, 256 стр. и 266 стр.), у библиотеци „Медзаложнишка збирка Жепна књига“. Књигу је штампало љубљанско „Дело“, а џепне књиге љубљанска „Младинска књига“. Роман почиње описом ауторовог хапшења 2. маја 1925. године, а онда се наставља хронолошким описом његовог живота од детињства на Цетињу, на двору његовог деде краља Николе I, до априла 1941. године, кад су га немачки окупатори Југославије ослободили из изолације у болници за душевно оболеле у Топоници код Ниша. Роман почиње реченицом: „Било је јутро, другог маја 1925. године, када сам се пробудио у свом стану у Београду, у Јевремовој улици“, а завршава реченицом: „— Зар је требало да цео један народ ... народ чији сам и ја син, изгуби слободу — да бих је ја стекао?“ Једногодишње заточеништво принца Ђорђа Карађорђевића у Ловачком дворцу у Тиквешу, који је тада био у саставу краљевског добра Беље, описано је у поглављима „Све старо, само — решетке нове“ (406—427) и „У предсобљу пакла“ (428—442). На табли између страница 448. и 449. објављена је и фотографија с потписом: „Стари ловачки дворац на Бељу, у којем је принц Ђорђе био у заточењу годину дана“. Кад говори о првом месту свог заточеништва, принц Ђорђе не спомиње ни Барању, ни Тиквеш, него само Беље, Ловачки дом, Ловачки дворац, бељски парк, бељске шуме, бељски затвор и бељску станицу (на којој је, улазећи споредним улазом на мало удаљени колосек, укрцан у вагон из дворског железничког парка, којим је пребачен у Топоницу). Упоређујући своје тамновање на Бељу и у Топоници, принц пише: „ Затвор у Топоници тежи је од бељског затвора. Истина, имам комфор, на који нису навикли остали затвореници. Удобно сам смештен, храна је добра, послуга су ми болничари и жандарми. У другом делу павиљона смештена је стража: један официр и шест жандарма. Стражари се смењују, увек су по двојица пред вратима моје собе. На свим прозорима су решетке. Овде ми је слобода више ускраћена. На Бељу сам имао огроман парк и могао сам да шетам у пратњи чувара по великом пространству пуним столетним дрвећем. Топоница има мању шуму, погдегде које дрво, усамљено и без много хлада. Двориште је скучено и осим сунца, које за топлих дана просто бије у прозоре, могу да видим још једино — небо. Нема много ни птица, и оне као да беже из ове атмосфере, у којој царује мртвило.``