Kao Nova u nekorišćenom stanju !! 109 strana 110 grama stan

Dobro očuvana ali ima posvetu 322 strane 375 grama , retko stan

Knjiga je u voma dobrom stanju. Knjiga ima posvetu autora. I izdanje Stana je završila Filozofski fakultet u Bgdu, grupa za filozofiju. mek povez format 20 cm 40 str

SKZ 530 - Čovek u mlečnom restoranu - Bdenje - Devojka u snu - Na kratkoj vožnji - Hiljadu i druga noć - Krađa - Izgubljena ulica - Živorad P. Maletić - Obrazac ljubavi - Čista košulja - Ličnost - Sat - Stan - Saučesništvo - Bez krika - Najgora noć - Škola bezbožništva - Nenapisana priča ✰Izdavač: Srpska književna zadruga, 1987. ✰Povez: tvrdi, XXXVII + 279 strana ✰Nepodvlačena, nema posvetu, težina 410 grama

Narodna knjiga, 2004. Rasprodato izdanje ugledne niške književnice. Promena Tu si, ptičice!, Stana Dinić Skočajić Junakinje ovih pripovedaka su u dramatičnom životnom dobu (menopauze, prelaza od života ka smrti) koje dovodi u pitanje njihovu ženskost i ljudske vrednosti; one su, takođe, vaspitanice bivšeg, socijalističkog režima, pripadnice generacije koja, u promenjenim društveno-političkim okolnostima, zloćudno mutira umesto da evoluira. Raspad „partije, ... države i tamo nekog samoupravljanja“ uslovljava njihove najličnije snove i stradanja: čak i kada se čini da ih predodređuju porodične nesreće (smrt deteta ili oca), one su (ofucane) marionete socijalno-političkog automatizma. U svetu koji „hodi dubeći na glavi“, one su izgubljene „ocvale luzerke“, bez ljubavi čak i kada imaju porodicu („Pretprazničko veče“, „Kraj leta, početak sezone“), i bez umetničkog dostojanstva čak i kada su umetnice („Rukopis nađen u provansi“). Želeći da (poznim, tužnim) zaljubljivanjem potvrde vitalnost tela (i bića), ali već potrošenih, mrzovoljnih duša, one nailaze na perverzne i nezrele pijance („Svakome je do ljubavi“); u grotesknom ambijentu bankarskih šaltera, njihove bajke o pravoj ljubavi otkrivaju da muškarci (više) nisu vitezovi, ali da ni one (više) nisu dame. Stvaralačka i egzistencijalna drama se prepliću i poistovećuju: isključene iz sveta ideala (umetnosti i strasti) okolnostima stvarnog života („Kraj leta“), one su, kao žene, neodlučne između oca i ljubavnika („Tiha voda“), a kao pisci, razapete između teksta i posesivnog muškarca, fikcije i autobiografije („Preimenovanje“). Objedinjene motivom ptice (u semantičkoj lepezi pojma, od zle slutnje i glasine, do nemira, poleta i slobode bića) i formulom (šaljivog) otkrića iz naslova, ove pripovetke govore, bez eufemizama, o našoj kulturnoj bedi, egzistencijalnom strahu i patnji promene. Vesna Trijić Stana Dinić Skočajić (Strumica, 20. oktobar 1951) srpska je književnica koja se bavi pisanjem poezije i proze i istaknuti je radnik u oblasti kulturnog života grada Niša. Biografija Rođena je u Strumici (Makedonija). Živela u Kovinu, Beloj Crkvi, Beogradu, Knjaževcu. Osnovnu školu, gimnaziju i Višu pedagošku školu – Srpskohrvatski jezik i jugoslovenska književnost, završila u Nišu. U Beogradu je studirala Srpskohrvatski jezik i jugoslovensku književnost na Filološkom fakultetu. Piše prozu i poeziju. Radila na radiju i na televiziji. Zajedno sa Zoranom Pešićem Sigmom pokrenula je časopis za umetničku kritiku Niški analitičar. Kao umetnički direktor Književne kolonije „Sićevo“ uredila i vodila brojne okrugle stolove, tematske rasprave i uređivala kompletan program kolonije. Autor je održivog projekta Dani Stevana Sremca i pokretač Nagrade Stevan Sremac, koja se dodeljuje za najbolju knjigu priča ili roman. U časopisu Gradina uređivala je prozu. U više navrata bila je članica nekoliko žirija za dodelu uglednih književnih nagrada (Nagrade Branko Miljković, Nagrade Stevan Sremac, Nagrade Ramonda Serbika). Uređivala je Književni program u Niškom kulturnom centru. Njene pesme i priče zastupljene su u brojnim antologijama, od kojih je najnovija Antologija srpskih pesnika (autorke su: Dubravka Đurić i Biljana Obradović), pod naslovom Mačke slikari, nedavno objavljena u Americi, sa pogovorom vodećeg američkog pesnika Čarlsa Bernstina. Prevođena na engleski , ruski, španski, italijanski, bugarski i makedonski jezik. Članica je Srpskog književnog društva.[1][2] Živi u Nišu. Nagrade Nagrađivana za pojedinačne priče. Krajem 2016. godine uručena joj je Nagrada „Milica Stojadinović Srpkinja” za knjigu pesama Teglice za bubice.[3] Bibliografija Gladna tama (priče), BIGZ, 1996. Ušivanje senke (pesme), Prosveta-Niš, 1996. Mreža (pesme), Prosveta-Niš, 1998. Mrtvi smo ozbiljni (priče), Narodna knjiga, 2001. Strašne strasne veze (roman), Narodna knjiga, 2002. Tu si, ptičice (priče), Narodna knjiga, 2004. Noć u golom vrtu (pesme), Narodna knjiga, 2006. Vlažni cvil (pesme), Narodna knjiga, 2008. I povedi me tamo (pesme), Biblioteka „Stefan Prvovenčani“ 2010. Teglice za bubice (pesme), Književna opština Vršac 2015.

Odlično očuvana 215 strana 230 grama Posle bestselera „Smrt je neprovjerena glasina`, proslavljeni režiser Emir Kusturica u novoj knjizi simboličnog naslova „Sto jada`, u šest autentičnih, provokativnih i duhovitih priča, osobenim stilom, crnohumornim dijalozima, istinitim doživljajima, nepredvidivim obrtima, čitaocima nudi toplu, ljudsku sliku poslednjih decenija prošloga veka. Nesvakidašnje literarno delo sastavljeno od uzbudljivih, maštovitih priča koje se odmotavaju kao dobar film. stan

I MI SMO LJUDI - Novica Savić Izdavač: Minerva, Subotica Godina izdanja: Format: 20 X 13 cm. Povez: Meki Pismo: Latinica Broj strana: 252 Zbirka pripovedaka Sadržaj: I mi smo ljudi...........7 Putovanje Teofila Bovanovica.........53 Pesnik............73 portir............103 Stan za Vukotu..........129 Na gradilištu..........149 Izlet je završen..........171 Posao za sastrica...........217 Poslednja noc Vidojka Jovanovica......235 ***Odlično očuvano***

Dobro očuvana 145 strana 170 grama збирка седам приповедака објављена 1976. године, аутора Данила Киша. У неким тумачењима, ова књига заправо представља роман.[3] Приповетке су засноване на историјским догађајима и баве се темама политичке обмане, издаје и убиства у Источној Европи у првој половини 20. века (осим новеле Пси и књиге у којој се радња одвија у 14. веку). Неке од прича су написане као фиктивне биографије у којима главни ликови интерагују са стварним личностима. Киш је ову књигу написао док је радио на универзитету у Бордоу, мотивисан углавном својом фрустрацијом проузроченом незнањем и неверовањем својих студената који су, махом левичарски оријентисани, одбијали да поверују чак и у постојање гулага.[4] Недуго по објављивању, повела се о аутентичности књиге једна од највећих расправа у Европи у 20. веку.[7] stan

Ivan Cankar rođen je 10. maja 1876. godine na klancu na Vrhniki, Slovenija, kao osmo dijete obrtničke porodice. Njegov otac je prehranjivao svoju porodicu radeći kao krojač. Nakon nekog vremena, nakon gubitka posla zbog nedostatka klijentelije, seli se u Bosnu gdje započinje raditi u svojoj struci. Godine 1882. godine upisuje se u osnovnu školu na Vrhniškeom hribu. Sa odličnim uspjehom je 1888. završio školu i upisao ljubljansku realku. Živio je kod očevog bratića Šimuna, pa se kasnije odselio kada je našao svoj vlastiti stan. Poslije mature godine 1896., otišao je u Beč studirati tehniku na Univerzitetu u Beču. Ubrzo se predomislio i prepisao na studij slavistike. Po odlasku iz Beča preselio se u Sarajevo, te se kasnije preselio u Ljubljanu. Ivan Cankar je djelovao u razdoblju moderne i, po mišljenu mnogih, najbolji je slovenski pisac svih vremena. Umro je 11. decembra 1918. u Ljubljani.

Izdavac - Laguna, Beograd Godina - 2016. Knjiga u odlicnom stanu,bez podvlacenja ili ostecenja,bez ispisane posvete,mek povez,format 20 cm,242 str. (87)

veoma lepo očuvana SADRŽAJ: Bata je sit Ma zbog onog juče Pomorandže Ti i ja Božić, jebote Stan u potkrovlju Bila je neka žurka Crna rupa Četristo kruna Ridi mačor Tako valjda treba Autobus za Ruslagen Sutra nastavljamo dalje Norgorden Kad bih samo imala mašinu za sok Vivijan Sabina `Na Badnje veče, devojka prati starijeg muškarca gradskim ulicama prekrivenim olovnim snegom, progonjena njihovom zajedničkom prošlošću; u zabačenoj kolibi, ekscentrik objašnjava svojoj unuci zašto puca na mačke kad god se preterano opuste kod njega; u redu pred kasom, devojka iz sažaljenja iznenada daje milostinju momku bez novca kog naizgled ne zna. Likovi u ovoj zbirci, svaki na svoj način, beže od nečeg, bilo od suočavanja sa istinskom prirodom susreta ili od odgovornosti kao roditelja, sestre ili prijatelja. Zlostavljanje, izdaja i zanemarivanje vrebaju ispod glazure „normalnosti“ koju junaci održavaju. Ispričane iz perspektive tinejdžerki ili mladih žena, ove priče otkrivaju jedinstven prozni stil koji savršeno iskazuje konverzacijske ritmove – i preokupacije – jedne generacije. Mirja Unge bez napora uspeva da ispuni stranice atmosferičnim tekstom koji je topao a istovremeno mračan, diskretno protkan humorom a ujedno i opominjući.`

IZ SELA I PALANKE RADOJE DOMANOVIĆ Beograd 1953 BABA STANA A HLEBA? ŠULE SIMA PENZIONER POZORIŠTE U PALANCI UZ BELEŽNIKA SA SELA Meki povez, zaštitni omot L.3 N.S.O.

Mihail Bulgakov Bela garda -pripovetke NA RUSKOM Moskva 2004 tvrd povvez 681 strana kao nova Mihail Afanasijevič Bulgakov (Kijev, 15. maj 1891. – Moskva, 10. mart 1940) je bio ruski pisac i dramaturg. Po završetku medicine radio je kao lekar u malim mestima. Godine 1923. prelazi u Moskvu i započinje život profesionalnog književnika. Pisao je pripovetke, drame i romane. Dela koja nisu odgovarala vladajućoj politici nisu bila ni objavljivana. Bulgagov je tražio da se takav postupak prema njemu objasni ili da mu se dopusti da ode u emigraciju. Na intervenciju samog Staljina zaposlen je kao dramaturg u Moskovskom teatru, no i dalje nije mogao objavljivati svoja dela. Prvi njegov roman „Bela garda“ objavljen je prvo u Francuskoj (I, 1925, II, 1929), a u Sovjetskom Savezu u celini tek 1966. Napisao je dramu „Dani Turbinih“ (dramatizacija romana „Bela garda“ (1926)), komediju „Zojkin stan“ (1926), drame „Beg“ (1927), „Poslednji dani ili Puškin“, „Robovanje licemera ili Molijer“, „Priglupi Žurden“, „Ivan Vasiljevič“ (groteskna komedija iz 1935). Njegova drama „Beg“ skinuta je sa scene jer je Staljin imao nepovoljno mišljenje o njoj, a već skinuta sa scene „Dani Turbinovih“, zahvaljujući Staljinu vraćena na scenu. Za života pisca objavljeni su samo prvi deo romana „Bela garda“, ciklus priča „Beleške mladog lekara“ (1925-1928), i novinski feljtoni. Ostala dela objavljena su posthumno pedesetih i šezdesetih godina 20. veka: „Majstor i Margarita“, „Život gospodina de Molijera“ (1962), nezavršen „Pozorišni roman“ (1965). Биографија[уреди] Детињство и младост[уреди] Михаил Булгаков се родио 15. маја 1891. у породици професора Кијевске духовне академије Опанаса Ивановича Булгакова и његове жене Варваре Михајловне у Кијеву. У породици је било седморо деце: Михаил, Вера, Нађа, Варвара, Микола, Иван и Олена. Михаил Булгаков је 1909. завршио кијевску Прву гимназију и уписао се на медицински факултет `Тарас Шевченко` Кијевског универзитета. Булгаков се први пут оженио 1913. Татјаном Лапом. Њихови новчани проблеми започели су већ на дан свадбе. Татјанин отац им је месечно слао 50 рубаља, што је у то време био пристојан износ. Но, новац им је брзо нестајао, будући да је Булгаков био спонтана особа и није волео да штеди. Ако би му се прохтело да потроши последње резерве новца на такси, без размишљања би то учинио. Након почетка Првог светског рата Булгаков је неколико месеци радио као лекар у прифронтној зони. Затим су га послали да ради у село Никољскоје Смоленске губерније, а након тога је радио као лекар у Вјазми. Године 1917. почео је да узима морфијум, испрва да олакша алергијске реакције на лек против дифтерије, који је узео бојећи се болести након обављене операције. Затим је узимање морфијума постало редовно. У октобру 1917. први пут је дошао у Москву, зауставивши се код свог ујака, познатог московског лекара-гинеколога Н.М. Покровског, који је постао прототип професора Преображенског из приче `Псеће срце`. Ујесен 1918. Булгаков се вратио у Кијев где је започео приватну праксу као венеролог. У то време престао је да узима морфијум. За време Грађанског рата у Русији, у фебруару 1919, Булгакова су мобилизовали као војног лекара у војску Украјинске народне републике. Те исте године је радио и као лекар Црвеног крста, а затим и у Оружаним снагама Југа Русије. У саставу Трећe Терске козачке пуковније борио се на Северном Кавказу. Активно је објављивао у новинама (чланак `Будућe перспективе`). За време повлачења Добровољачке армије почетком 1920. није отишао у Грузију, него је остао у Владикавказу јер је оболео од тифуса. Зрело доба[уреди] Булгаков око 1930. Крајем септембра 1921. Булгаков се преселио у Москву и почео да сарађује као фељтонист са московским новинама (`Гудок`, `Рабочиј`) и часописима (`Медицинскиј работник`, `Россија`, `Возрожденије`). У то време је објавио поједина дела у новинама `Накануне` које су излазиле у Берлину. Од 1922. до 1926. у новинама `Гудок` је било објављено више од 120 репортажа, огледа и фељтона Булгакова. 1923. Булгаков је постао члан Сверуског савеза писаца (рус. `Всероссийский Союз писателей`). 1924. је упознао Љубов Јевгењевну Белозерску, која се недавно вратила из иностранства, и која је 1925. постала његова друга жена. У октобру 1926. је у МХАТу са великим успехом одржана представа „Дани Турбинових“, која се веома свидела Стаљину. Истовремено се у Совјетској штампи ширила интензивна и крајње оштра критика стваралаштва Михајла Булгакова. Крајем октобра 1926. је у државном академском позоришту Ватангов с великим успехом премијерно одржана представа Зојкин Стан. 1928. Булгаков је отпутовао са женом на Кавказ; посетили су Тбилиси, Батуми, Зелени Мис, Владикавказ, Гудермес. У Москви је те године премијерно одржана представа `Гримизни оток`. Код Булгакова се појавила замисао романа касније названог `Мајстор и Маргарита`. Писац је такође започео рад на комаду о Молијеру („Робовање лицемера“). 1929. Булгаков је упознао Јелену Сергејевну Шиловску која је постала његова трећа и уједно последња жена 1932. До 1930. Булгаковљева дела су престала да се издају, а позоришни комади повлачени су се репертоара позоришта. Била су забрањена извођења комада `Бег`, `Зојкин стан`, `Гримизно острво`, `Дани Турбинових`. У јануару 1932. Стаљин је поново дозволио извођење представе `Дани Турбинових`, и до рата се више није забрањивала. Међутим, ниједно позориште, осим МХАТ-а, није ју изводило. Године 1936-те, након чланка у `Правди`, Булгаков је отишао из МХАТ-а и почео да ради у Бољшој театру као либретист и преводилац. 1937. Булгаков је ради на либрету `Минин и Пожарски` и `Петар И`. Дружио се с Исаком Дунајевским, популарним совјетским композитором. Болест и смрт[уреди] Камен Голгота на Булгаковом гробу 1939. Булгаков је радио на либрету `Рахел`, а такође на комаду о Стаљину (`Батум`). Здрављe је почело да му се нагло погоршава. Лекари су му дијагностиковали хипертензивну нефросклерозу. Наставио је да узима морфијум који му је преписан 1924. да смањи болове. У том раздобљу је почео да диктира жени последње верзије `Мајстора и Маргарите`. Од фебруара 1940. пријатељи и породица су стално дежурали крај његове постељe. Булгаков је преминуо 10. марта 1940. Сахрањен је на Новодевичанском гробљу. На његовом гробу је, захваљујући његовој супрузи, постављен камен звани „Голгота“, који је пре тога био на Гогољевом гробу. Дела[уреди] Бела Гарда (роман), 1924. Дани Турбинових (драма),1925. Зојкин стан (комедија), 1925. Бег (драма), 1925. Белешке младог лекара (циклус прича), 1928. Копито инжењера (роман), 1929. Робовање лицемера или Молијер (драма), 1929. Тајном другу, 1929. Последњи дани или Пушкин (драма), 1935. Приглупи Журден (драма), 1932. Иван Васиљевич (гротескна комедија), 1936. Мајстор и Маргарита (роман), 1940. Живот господина де Молијера (роман), 1933. Позоришни роман (роман), 1937. Адам и Ева (драма), 1931. Батум (драма), 1939.

ANTON ČEHOV - SABRANA DELA VIII Autor: Anton P. Čehov Izdavač: Rad, Beograd Godina izdanja: 1974 Povez: tvrd povez Broj strana: 367 Format: 20cm Stanje kao na slici. Očuvana dobro za ovu starost. Listovi i korice požutele od starosti, listovi sa stane imaju fleke od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Kuća sa mezaninom, Seljaci i druge pripovetke

MIRJA UNGE BATA JE SIT Prevod - Milena Podolšak Izdavač - Heliks, Smederevo Godina - 2018 194 strana 21 cm ISBN - 978-86-6024-015-8 Povez - Broširan Stanje - Kao na slici, tekst bez podvlačenja SADRŽAJ: Bata je sit Ma zbog onog juče Pomorandže Ti i ja Božić, jebote Stan u potkrovlju Bila je neka žurka Crna rupa Četristo kruna Ridi mačor Tako valjda treba Autobus za Ruslagen Sutra nastavljamo dalje Norgorden Kad bih samo imala mašinu za sok Vivijan Sabina `Na Badnje veče, devojka prati starijeg muškarca gradskim ulicama prekrivenim olovnim snegom, progonjena njihovom zajedničkom prošlošću; u zabačenoj kolibi, ekscentrik objašnjava svojoj unuci zašto puca na mačke kad god se preterano opuste kod njega; u redu pred kasom, devojka iz sažaljenja iznenada daje milostinju momku bez novca kog naizgled ne zna. Likovi u ovoj zbirci, svaki na svoj način, beže od nečeg, bilo od suočavanja sa istinskom prirodom susreta ili od odgovornosti kao roditelja, sestre ili prijatelja. Zlostavljanje, izdaja i zanemarivanje vrebaju ispod glazure „normalnosti“ koju junaci održavaju. Ispričane iz perspektive tinejdžerki ili mladih žena, ove priče otkrivaju jedinstven prozni stil koji savršeno iskazuje konverzacijske ritmove – i preokupacije – jedne generacije. Mirja Unge bez napora uspeva da ispuni stranice atmosferičnim tekstom koji je topao a istovremeno mračan, diskretno protkan humorom a ujedno i opominjući.` Ako Vas nešto zanima, slobodno pošaljite poruku.

Prema rečima Dejana Bogojevića ovo je vešto ispričana priča u tri kruga, tri ciklusa, koja se međusobno dodiruju, susreću, seku i dopunjavaju čineći skakutavi tok teksta od početka do kraja. Taj tekst je privlačan za čitaoce koji uspevaju da se prepuste sugestivnom vođenju i aktivnom učestvovanju u napisanom, ali koji su kadri i da napisano nadograde sopstvenom maštom i iskustvenom osnovom. Autorka je ponudila više rešenja da, dakako, ostanemo „u mreži“ – u mreži ljubavi, slobode i spokojstva. Moć umetnosti je, na sreću, iznad moći osamljenosti. Kada je Žana prvi put primetila paukove, nije pokazala zlovolju. Sujeverno se obradovala dobrom predznaku. “Biće nekih para”, pomislila je. A pauci su bili sićušni, žuti, gotovo ljupki, i nisu izgledali nimalo zastrašujuće. Ipak, kada ih je pronašla u posteljini, Žanin entuzijazam je naglo opao. Gamizali su po krevetu, golicali je, spuštali se sa dlačica njene punđe, klizili joj niz vrat, i mileli svuda po koži. Onda je zapazila jednog koji uopšte nije bio tako mali i naježila se. “Odvratno, moraću ovih dana da pometem sve ćoškove po kući”. Pitala se, koliko li je godina prošlo od kada je čistila gornje površine ormara? Koliko dugo nije pomerala kuhinjske elemente? Više nije bilo vremena za odlaganje. Ali nije to uradila “ovih dana”. “Ovih dana” je ponovo bila pretrpana obavezama, večito u žurbi, preopterećena poslom. U stan je navraćala samo da prespava. Nije samo nečistoća predstavljala problem. Ako bi uredila jedan čošak, sve stvari koje nisu imale stalno mesto, samo je prebacivala na drugu gomilu. Naramci krpa, novina, svakakvih sitnurija, selili su se sa jedne na drugu fotelju. Odustala je. Sledećeg meseca krenula je iznova. Bio je pravi čas za prolećno čišćenje. Korpe za veš su bile pune stvari još od letovanja. Izvadila ih je i bacila u kupatilo. Tu su i ostale, jer je hitno morala da izađe. Neodložne obaveze ponovo su iskrsle. Unutra je sve ostalo isto. Na stolovima nigde nije bilo slobodne površine za odlaganje. Ćase sa kojima je prašina srasla i postala jedno, presipale su se kojekakvom bižuterijom, naočarima za suncem, neseserima, maramicama, blokčićima, dugmićima, računima, katalozima, tabletama… I knjige, svuda knjige, nebačene skripte, hartije, sveske, kesice i kese…izgledalo je da se te stvari razmnožavaju. “Ovde definitivno fali još polica”, pomislila je, pre no što je zatvorila vrata za sobom. Sutradan je sa tavana unela stare police i plakare. U skučenom stanu to je bio samo dodatni balast. Provlačila se između crvotočne drvenarije, obećavajući sebi da će za vikend sve dovesti u red. Za vikend je pomislila da joj treba odmor. A kakav je to odmor u onakvom brlogu? Doterala se i izašla napolje. Žana je sve više vremena provodila van kuće. Posle posla je sedela po kafićima, noću spavala kod dečka, a u svoj stan dolazila sve ređe i ređe. “Raskrčiću to kad odem na odmor”, ubedila je sebe. “Sve ću pobacati”. A kad je došao odmor pomislila je: “Pa neću ga valjda straćiti u ovom đubretu”, i kupila je kartu za Alanju. Te noći, pred putovanje, Žana se uvukla u stan ispod merdevina dopremljenih za čišćenje tavanice. Brzo se svukla i bacila u zgužvanu posteljinu. Uspavala se. Bila je blizu da zakasni na avion. Uspaničeno je treskala po stanu. Koferom je oborila klimavu policu. Nigde nije mogla da nađe drugu čarapu, patike, novčanik… U žurbi je udarila čelom o vrata plakara, dva mala prsta na nozi zakucala o nešto bolno-tvrdo na podu, a lakat žestoko odalamila o neku iskrslu ivicu. “Ne mogu da verujem”, nervirala se, “ove stvari su se urotile protiv mene! Kada se vratim sa odmora sve ću izbaciti!” Zgrabila je kofer i izletela iz stana. Ali bila je naglo zaustavljena već na izlazu. Marama oko njenog vrata zakačila se, verovatno za merdevine, a vrata su se bučno zalupila kao da ih je neko nogom gurnuo. Zatim se začuo tresak nalik lavini. Žana nije uspela ni da se okrene. Marama ju je odjednom povukla unazad, i zakucala za vrata. Predmet za koji je zapela, svom silinom je zategnuo tkaninu dok je padao. Zatim je nešto gromko tresnulo o vrata. Bila su blokirana. Žana je gurala laktom bravu, ali se brava nije pomerala. “Ovo je apsurdno”, mislila je “samo da se izvučem odavde pa ću sve…” rukom nije mogla da oslobodi vrat upetljane marame, i još više se razbesnela: “Neću valjda morati da zovem komšiluk da me oslobađa… koja sam budala…” Ruku je gurnula u torbu da uzme mobilni, ali ga je u žurbi ostavila na punjenju. Odjednom, da li zbog panike, ili te knedle u grlu, osetila je da je marama zateže. Počela je da pretura po torbi prisećajući se da je imala grickalicu sa nožićem, nešto čime će razrezati tkaninu… ali je grozničava ruka zahvatala samo papirne maramice, hartije, nebačene račune… Torba je ispala i prosula se po hodniku. “Zar niko ne čuje ovu buku?” uzrujala se. Možda treba da počne da zapomaže, pa neka posle komšije zbijaju šalu na njen račun. Spremila se da zavrišti iz petnih žila. Unutra, sa druge strane, vladao je muk posle urušavanja. Pitala se, da li je to što je zakačilo maramu naišlo na neki oslonac u padu, i da li će se još pomerati? Zamrzla se.Učinilo joj se da neko iznutra polagano, jedva osetno, sve više zateže omču oko njenog vrata. Presing 2022 170 str K.D.S.3.1.

MEŠANO DRUŠTVO - Erih Koš Autor: Erih Koš Izdavač : Matica Srpska, Novi Sad Godina izdanja: 1969 Broj stana: 179 Pismo : Ćirilica Povez: Tvrd sa zaštitnim omotom Povez: 20x13 Stanje kao na slici. Dobro očuvana za ovu starost, zaštitni omot malo iskrzan, napisan datum na predlistu, listovi požuteli sa stane od starosti, izuzev toga u dobrom stanju. Erih Koš (Sarajevo, 15. april 1913 — Beograd, 25. maj 2010) je bio srpski književnik, prevodilac i akademik jevrejskog porekla. Osnovnu školu i gimnaziju završio je u Sarajevu. Diplomirao je pravo na Beogradskom univerzitetu 1935. godine. U narodnooslobodilačkom ratu Erih Koš je učestvovao od 1941. godine. U partizanskim jedinicama obavljao je razne vojne i političke dužnosti u Bosni i Crnoj Gori. Posle oslobođenja, Erih Koš je bio, potpredsednik Komiteta za kulturu Vlade FNRJ, zatim načelnik Ministarstva za kulturu i prosvetu u Saveznom izvršnom veću. Jedno vreme je bio u diplomatiji. Radio je, potom, u Narodnom muzeju, kao pomoćnik upravnika. Na dužnosti generalnog sekretara Jugoslovenske lige za mir, nezavisnost i ravnopravnost naroda proveo je pet godina (1964—1969). Proze Eriha Koša nalaze se u više antologija i zbornika savremene srpske i jugoslovenske književnosti. Takođe, radovi i knjige objavljivani su mu i na ostalim jezicima u Jugoslaviji, kao i u Čehoslovačkoj, Engleskoj, Sjedinjenim Državama, Sovjetskom Savezu, Zapadnoj i Istočnoj Nemačkoj, Holandiji, Bugarskoj, Mađarskoj i Italiji. Tako isto, sam Koš prevodio je na srpskohrvatski jezik sa nemačkog i engleskog. Bio je u više mandata član uprave Udruženja književnika Srbije, kao i predsednik i član uprave PEN- kluba Srbije. Učestvovao je, zapaženim referatima, na više kongresa ove međunarodne književne organizacije. Takođe, jedan je od osnivača i prvih urednika časopisa „Savremenik“. Srpska akademija nauka i umetnosti izabrala je Eriha Koša 1974. za dopisnog i 1978. godine za svog redovnog člana. Preminuo je 25. maja 2010. godine.

Same knjige su odlično očuvane osim zaštitnog omota na drugoj knjizi vidi slike ... 491+554+514 strana 950+1050+1100 grama ukupno 3.1 Kg Хиљаду и једна ноћ (арап. كتاب ألف ليلة وليلة‎ Kitāb `Alf Layla wa-Layla, перс. هزار و یک شب‎ Hazār-o Yak Šab[4]) је збирка прича сабрана током многих векова, од стране разних аутора, преводилаца и научника широм западне, централне и јужне Азије, и северне Африке. Приче имају корене из старих цивилизација Арабије, Персије, Месопотамије, Индије, Јудеје, [5] и Египта.[6] Основа целокупне збирке је прича о Шехерезади. Позната је још под именима 1001 ноћ, Арапске ноћи, 1001 арапска ноћ. Неке од најпознатијих су Прича о морнару Синбаду (седам наставка), Прича о ципелашу Маруфу, Прича о Аладину и чаробној лампи и Прича о Али Баби и 40 разбојника. Многе приче воде прекло из народних прича из Абасидске ере, док друге, а посебно оквирна прича, су највероватније изведене из Пахлавијског персијског рада[7] Хазар Афсана (Hazār Afsān)[8] (перс. هزار افسان - Хиљаду прича), који је делом заснован на индијским елементима.[9] Оно што је заједничко за сва издања „Ноћних прича”` је иницијална оквирна прича о владару Шахријаху и његовој супрузи Шехерезади и уоквирујући контекст који је инкорпориран кроз саме приче. Оне произлазе из ове изворне приче; неке су уоквирене унутар других прича, док друге почињу и завршавају се саме по себи. Нека издања садрже само неколико стотина ноћи, док друга укључују 1.001 или више. Највећи део текста је у прози, мада се стихови повремено користе за песме и загонетке и за изражавање наглашених емоција. Већина песама су појединачни куплети или катрени, мада су неке дуже. Неке од прича су веома широко повезане са Ноћима, специфично „Аладинова чудесна лампа”, „Али Баба и четрдесет разбојника”, и „Седам путовања Синбада морепловца”, мада оне нису биле део Ноћних прича у њиховим оригиналним арапским верзијама али су их у колекцију уврстили Антван Галард и други европски преводиоци.[10] stan

PRTINE Zdenka Feđver 2016 12 str - Njene kratke priče – ponekad građene samo od nekoliko rečenica – su ogoljene od suvišnih reči, nepotrebnih narativnih stranputica, tako postaju direktne, neposredne sa dozom humora ili tuge, ne retko u istom tekstu. ... Pripovedačica jasno omeđuje svoj svet: to je Sombor sa svojim sponama na primer sa Vukovarom i Novim Sadom. Unutar tog malenog sveta u svojim pričama fokusira sve uže i uže, na stambenu zgradu sa stanarima, pa na svoj stan, na svoju porodicu, na unučiće, i u poslednjem tekstu u knjizi samo na jedno slovo. Ali to fokusiranje, bolje rečeno „zumiranje” ne znači ujedno i uzak videokrug, nasuprot, otvara široku panoramu doživljenog, na detalje, fragmente opisanog ličnog sveta. ... Nova pouka koja nas uči ne samo o tome, kako treba pisati, nego i o tome, kako se može razmišljati o stvarima – delićima našeg ličnog i kolektivnog bitisanja – koje možda i ne primećujemo i možda smatramo da je bit čoveka u filozofskim visinama razmišljanja - piše u recenziji Jožefa J. Feketea. David Kecman Dako je napisao da su priče Zdenke Feđver tematski raznovrsne, „a mnoge i bez uzora u savremenoj prozi”. - Zajedničko im je da su sve nastale zahvaljući naumu autorke da zapisom o sebi u neobičnom, ponekad i u udesnom trenu, makar i naknadno, razjasni smisaonost onog što sama čini kako bi izašla na kraj sa onim što je bilo i ostalo je „moj put, moja prtina – trag za mnom”, „moj život i moja priča o mom mestu u tom i takvom životu”. Rečju, knjigu „Prtine” čine realističke životne povesnice i prozni isečci iz samo naoko tako prozaičnog, svakodnevnog života u maloj ravničarskoj varoši somborskoj, a sve ih doživljavamo i kao priče iz autorkinog vidnog i nevidnog spomenara, kao lične zapise i kao priče o sopstvenom odrastanju, o učenju samostalne brige o sebi („Ispravi se, Seko! I da cipele uvek blistaju!”); kao i učenje odgovornosti za sve ono što svojim postupcima zasluži, što dostigne, što brigom i radom sama sebi priušti, ali i odgovornosti za ono što promaši - napisao je David Kecman Dako u recenziji najnovije knjige Zdenke Feđver. S-S-S-

Dobitnica regionalne nagrade „Meša Selimović“. Dok Evropa još uvek ismeva nacizam, Beograd gradi dve bogomolje: katoličku crkvu Svetog Antuna i budističku pagodu. Potonju za svoje privremene sugrađane Kalmike, poreklom Mongole, koji su sa Belim Rusima pobegli pred Oktobarskom revolucijom. Kalmička devojčica Kaja za to vreme trenira mačevanje, odlazi na jahanje, uči jezike i baca pod noge sve muškarce koje susretne: od kosookih vršnjaka do američkog poslanika u Kraljevini Jugoslaviji. Pa i jednog Nemca – budućeg ratnog zločinca. Jedina koja pokušava da joj stane na put je Mica Ðurđević, novelistkinja, agilna članica Društva za ulepšavanje Vračara i učiteljica u beogradskoj Boračkoj školi za mačevanje i boks… „Da li je Kaja budistička feministkinja, slatka beogradska šmizla ili zvezda bulevarskih magazina negde u dalekom svetu? Da li je priča o njoj novi književni žanr, tzv. kalmički roman?“ Prof. dr Sava Damjanov „Ova knjiga kroz maestralnu, i pre svega zabavnu literaturu progovara o vrhunskim moralnim načelima.“ Vladimir Arsenić, E-NOVINE „Jedini srpski pisac koji se razračunao sa svojim prošlim životom!“ Vladislava Gordić-Petković odlično očuvana kao nova TOR.9

Naziv: Priči nikad kraja Autor: Gorica Nešović, Jelica Greganović Godina izdanja: 2008 Izdavač: Samizdat B92, Beograd Povez: Mek Pismo: Latinica Stanje kao na slikama. Odlično očuvano. Unutrašnjost je nekorišćena. Sadržaj videti na slikama. Opis: Knjiga koju ste nekad nekom pozajmili i više је nikad niste dobili nazad. „Gorica Nešović i Jelica Greganović druže se već duže od četiri decenije. Pomislite samo koliko priča može da stane u to vreme, od devojaštva u gimnaziji, preko studiranja, izlazaka, rada u medijima, momaka, supruga, venčanja i razvoda, do dece, а bogami i unučića. Ovo је knjiga koja ne beleži samo događaje i vreme već predstavlja i jedinstvenu istoriju jednog ženskog prijateljstva. Sve ove priče su one jedna drugoj ispričale, а onda su ih podelile sa čitaocima. Zato је priča koja se krije iza svih ovih ona najvažnija, večita, retko ispričana priča о prijateljstvu, о drugarici sa kojom možeš da podeliš sve lepe i teške trenutke koje život donosi. А u ovoj naizgled kolokvijalnoj frazi dve ovdašnje genijalne prijateljice otkrivena је velika istina: priči nikad kraja...“

LAVIRINTSKI REČNIK PARIS NEW YORK DOMAĆE PRIČE I PRIPOVETKE Autor : Dejan Nebrigić Izdavač : RENDE 2001 Dva prozna teksta jednog od prvih i najistaknutijih gej aktivista kod nas, tragično preminulog Dejana Nebrigića. Sve mi to ide, manje-više, na živce. Čitav taj grad. Tamo gde bih najradije otišao, to je suviše opasan kvart. A tamo gde mi se uopšte ne ide, mogu sasvim slobodno da se krećem. Prijatelj kod kog sam odseo upozorava me da bi najpametnije bilo da kupim još jedan novčanik. Kaže: „To svi mi radimo. Tako je bezbednije.“ Svi, naime, nose sa sobom dva novčanika – jedan pravi sa „plastičnim novcem“ i jedan u kojem je 20$, što ga bez reči ustupaju svakome ko im ga na ulici zatraži, a u ruci drži revolver ili, češce, nož…“ „New York, New York! Sećam se jednog (ne)svakidašnjeg događaja. Uljuljkan u udobnu fotelju otmenog stana u centru Dorćola, ispijajuci Earl Gray sa eteričnim uljima daleke thank-you-India, vodio sam jedan sasvim učeni dijalog sa svojom dragom prijateljicom V. V. o budućnosti istorije književnosti u Srbiji… „ – Dušan Maljković S.S.S.

53556) BEOGRADSKE PRIČE , Ivo Andrić , Laguna Beograd 2011 , Najbolje priče našeg Nobelovca, prvi put tematski razvrstane! EKSKLUZIVNA KOLEKCIJA ŠEST ZBIRKI PRIPOVEDAKA! Nad Beogradom sunce sja kao da nikad neće zaći. Ali kad stane da zalazi, u ove jesenje dane, gasi se kao žeravka u vodi. Izgleda mi kao da ne zalazi sunce samo, nego i zemlja s njim. Potone zajedno sa suncem i modra gorska kosa u daljini, a zatim počne da se gubi i sremska ravnica, da se savija kao naslikano platno. Ivo Andrić Oslobodimo li se predrasuda, ostajući na tragu osobenosti Andrićevog pripovedačkog postupka, možemo sklopiti skicu jedne posebne literarne građevine, takozvane beogradske hronike. Ta nedovršena građevina, sa jedinstvenom osnovom ali sa nepovezanim prostorijama, mogla bi da bude imaginarni model za projekciju književne rekonstrukcije novije povesti Beograda. Od „Porodične slike“ u kojoj je, na fonu ratnih događaja, data psihološka evokacija odnosa u jednoj beogradskoj građanskoj porodici, do priče o Zeki, razuđenoj istoriji ne samo jednoga junaka, nego i celoga grada, kao i drugih priča koje izrastaju iz autorovog iskustva, Beogradske priče predstavljaju književno svedočanstvo o nemirnim vremenima, dramatičnim promenama i tragičnim okolnostima kako u spoljašnjem svetu, tako i u ljudskim dušama pojedinaca koji su tom svetu pripadali. BIVŠI BIBLIOTEČKI PRIMERAK , mek povez, format 13 x 20 cm , latinica, 237 strana

Priči nikad kraja - Jelica Greganović lepo očuvana, ima posvetu Knjiga koju ste nekad nekom pozajmili i više је nikad niste dobili nazad. „Gorica Nešović i Jelica Greganović druže se već duže od četiri decenije. Pomislite samo koliko priča može da stane u to vreme, od devojaštva u gimnaziji, preko studiranja, izlazaka, rada u medijima, momaka, supruga, venčanja i razvoda, do dece, а bogami i unučića. Ovo је knjiga koja ne beleži samo događaje i vreme već predstavlja i jedinstvenu istoriju jednog ženskog prijateljstva. Sve ove priče su one jedna drugoj ispričale, а onda su ih podelile sa čitaocima. Zato је priča koja se krije iza svih ovih ona najvažnija, večita, retko ispričana priča о prijateljstvu, о drugarici sa kojom možeš da podeliš sve lepe i teške trenutke koje život donosi. А u ovoj naizgled kolokvijalnoj frazi dve ovdašnje genijalne prijateljice otkrivena је velika istina: priči nikad kraja...“ – Dragan Ilić „Čarobni šareni svet ima svoju geometriju. U toj geometriji između idealnog i onog mogućeg, između gostinskih soba koje žive u hladnoj tišini prostora i dnevnih boravaka prepunih devojačke vriske, od detinjstva gusto naseljenog babama i dedama do trenutka kada vi dobljete dedu (svekra) na čuvanje, u geometriji izmedu ćutanja i negde mora da se eksplodira, stanuju priče koje pričaju Jelica i Gorica.“

Priče iz rasejanja odlično očuvana, stranice po ivicama požutele grupa autora , Samizdat B92 Beograd 2014, Oni koje je život odveo u Njujork, Sarajevo ili Keln nisu više tu gde su im uspomene, ali se njihovi zapisi vraćaju iz rasejanja. Ovim svojim pričama poznati srpski pisci mere rastojanje od mesta na kojem više nisu: rastojanje od detinjstva, od grada u kom su uspomene, od zemlje i – od sopstvenog bića. Jer u „rasejanju“, hteo to ili ne, čovek biva neko drugi, drugačiji... ...Žarko Radaković opisuje kafanu usred Kelna u kojoj je protagonista njegove priče „u naborima na tkanini peglane majice video reljef zemlje, u tolikoj meri dobro poznate da je i u jednom trenutku osetio mirise kuhinja u njenim gradovima…“. Jovan Nikolić se isto tako u Kelnu seća svog beogradskog stana, u koji je Barbara, pozvavši ga telefonom iz Berlina, kroz slušalicu svirala Dvoržakove „Slovenske igre“ – dok su bombe padale na Beograd. Dragan Aleksić u Ohaju kombinuje Vima Vendersa, Tita i Dubrovčanke. Vladimir Pištalo se u blizini Njujorka literarno bavi Gavrilom Principom, Ivom Andrićem, ali i sjajem Nju Orleansa. Goran Samardžić, beogradsko dete, osim po mestu gde je odlučio da živi – Sarajevu, opisuje radost svakog susreta sa zemljom u kojoj je odrastao… D. Dedović Ovi tekstovi objavljeni su na i srpskom portalu medijske kuće Deutsche Welle u rubrici Priče iz rasejanja. mek povez, format 13,5 x 20 cm , latinica,188 strana ,